Симболи Риге, отмене даме на Балтику: Величанствена библиотека и Андрејс Пумпарс, пријатељ Србије

Када Ригу називају отменом дамом у срцу Балтика, мисли се пре свега на стари део града где посетилац који зна шта тражи може да нађе и господство и топлину. Може да види и јак немачки утицај, али и не тако кратко присуство Совјета; може да ходајући кроз лавиринте старог града уђе у фасцинантне Куће црноглавих нежења из 14. века, да се пење на торањ Цркве Светог Петра висок 123 метра (лифт иде до 72. метра), или да се диви сецесијским зградама које су већ више од сто година најлепше лице летонске престонице.

Али Рига је отмена дама јер јој је најлепша од свих тих зграда – библиотека. И јер се са свих тих места, а практично и из целе Риге види зграда Националне библиотеке Летоније.

Дворац светлости

И не, то није неки остатак барока, арт нувоа или неког другог стила који је протутњао кроз Балтик – зграда је направљена 2014. године. Заправо, тада је отворена, на 95. годишњицу формирања прве националне библиотеке Летоније, а рађена је много дуже.

Сама идеја, а и реализација су фасцинантни. Изабрано је најлепше место у Риги, изабран је најбољи летонски архитекта свих времена (Гунар Биркертс, Летонац који је за време комунизма емигрирао у САД), одвојено је 200 милиона евра и направљена је – библиотека.

Поносни Летонци називају је Дворцем светлости – има 13 спратова и пет милиона књига, 68 метара је висока; првобитно је требало да буде сва од стакла, али се од те идеје одустало због тога што је ово ипак север Европе и клима зна да буде прилично сурова.

Ипак, из зграде библиотеке као на длану се види Рига и сваки посетилац може да ужива читајући књиге, новине, часописе у удобним фотељама, столицама и лејзибеговима са погледом на највеће знаменитости отмене даме са Балтика.

Младолетонци и Андрејс Пумпурс

Србину који је у Ригу дошао да бодри своју кошаркашку репрезентацију за почетак обиласка за препоруку је четврти спрат где се, између осталог, налази биста Махатме Гандија, а одмах иза ње је соба за медитацију. Ту се човек може испружити, опустити, заборавити на све што је видео или што се десило. И онда опорављен кренути у истраживање једне од најлепших библиотека на свету.

Овај Србин, међутим, превише се бавио Младом Босном, а посредно и Младом Италијом и сличним покретима па је прво, на трећем спрату, потражио све у вези са Младом Летонијом, односно књижевно-националним покретом „Јаунлатвијеши“. Младолетонци су средином 19. века тврдили да Летонци нису само сељаци у туђим царствима, него народ са сопственом историјом и достојанством, позивали су се на народне песме и митове, инсистирали су на летонском језику и отпору народа страној власти.

Један од кључних људи покрета био је Андрејс Пумпурс (1841-1902), а његов еп „Лачплесис“ постао је књижевни симбол покрета. „Лачплесис“ у дословном преводу значи „Онај који кида медведа“, а реч је о човеку надљудске снаге који је могао да се рве са медведима и да их убија голим рукама. Елем, он постаје заштитник обесправљеног летонског народа, бори се против немачких крсташа, „побеђује дивове и звери“, али напослетку бива издан, пада у реку Даугаву и ту нестаје у води. Остала је прича да Лачплесис није мртав, да ће се вратити кад народу поново буде потребан спаситељ.

Тако је Пумпурс и књижевно уобличио идеју да је Летонија можда потлачена, али да народ мора да се бори за слободу. Нешто слично како су касније писали и делали Гаћиновић, Митриновић, Кочић, Андрић, Принцип. Али и Пумпурс није само писао, већ је и лично делао и ратовао. Био је свесловенски патриота и 13 година пре него што је објавио највећи летонски еп као добровољац је дошао у Србију, да се на српској страни бори у српско-турском рату. Он је борбу за Србију сагледавао у ширем словенском контексту борбе за слободу.

Нису поуздане све информације када је реч о његовом боравку у Србији, по некима је учествовао у директним борбама, по другима је у Београд стигао када је било примирје у рату, па је време међу Србима трошио на упознавање народа, обичаја и начина борбе за слободу. Постоји чак прича да је Пумпурс тражио од Скупштине Србије да се са својим Летонцима насели на територију Србије, али је одбијен јер „српска земља припада српском народу и нико нема право никоме да је уступа“. Оно што је извесно јесте да је део великог епа „Лачплесис“ Пумпарс написао током боравка у Србији, а једно певање је посветио Србима.

Пумпурс је умро у Риги 1902. године и свакако до данас остаје највећа повезница летонског и српског народа. После епа који га је прославио, 1895. објављује и књигу „Од Даугаве до Дунава“.

Симбол града

Данас је на левој обали реке Даугаве ова величанствена библиотека. Сматра се да је најдрагоценије што библиотека поседује „Даинас“, збирка од 1,2 милиона текстова и око 30 хиљада мелодија летонских народних песама. Ту су и најстарије књиге штампане на летонском, прве енциклопедије и мапе Балтика уназад неколико векова, скоро све летонске новине и часописи у протеклих 150 година.

Ту су и собе посвећене поп култури, плакати култних оркестара, филмова и позоришних представа изведених у Летонији; ту је наравно и амерички кутак, у којем централно место заузима Џон Кенеди и прича како је, као студент, касније убијени амерички председник посетио Ригу. Било је то 1939. године.

И те 1939, када је Летонија практично изгубила независност, и данас, Рига је највећи град на Балтику. И најзанимљивији. И најотменији. Јер само отмен град може истовремено да прича легенде о човеку који голим рукама убија медведе, а да као симбол града, у 21. веку, изгради – библиотеку.