Империјална улога САД: Необјављени Трећи светски и Други амерички грађански рат štampaj

Америка се уморила од своје империјалне улоге. Штавише, уморна је већ дуже време од задатка да буде светски полицајац и хегемон. Позамашан део америчких грађана би врло радо послао своју државу „на одмор од историје". Али, империје као што је америчка немају право на одмор од историје, између осталог зато што би неко или неки врло брзо заузели њихово место. 

Сједињене Америчке Државе нису никада желела да буде перципиране као империја, већ као поносна нација богом дана да буде супериорна у односу на друге. Управо из тог разлога амерички оптимизам је заразан а happy end неизбежан у свакој причи. 

Заштићена са два океана, са мирољубивом и пацификованом Канадом на северу и безопасним и кооперативним Мексиком на југу, САД имају геостратешку предност коју није имала никада ниједан империја у историји. Последица те географске погодности омогућила је Вашингтону, како је то констатовао Винстон Черчил, да направи много више грешака пре него што убоде прави потез, за разлику од својих планетарних такмаца.

Муњевити политички успон Доналда Трампа пре шест година је директно повезан са „умором" дела Америке од историје и хегемонске улоге. Трамп је био довољно промоћуран да детектује тај замор, да га „зајаше" и догалопира у Белу кућу у јануару 2017. године. 

Доналд Трамп није генератор кризе и друштвеног располућивања САД, он је производ феномена растакања друштва које своје корене има у последњој деценији 20. века, на врхунца америчке моћи у тадашњем униполарном свету. 

Америка, на првом месту

Шта је била у суштини порука Трампа свом бирачком телу: уместо да трошимо новац, енергију и животе наших војника за одржавање империје, концентрисаћемо пажњу, ресурсе и активности на нас саме.

Другим речима, Америка треба да води искључиво рачуна о својим стриктно уским националним интересима, што је луксуз који једна империја не може себи да дозволи. На тај начин, Трамп је америчку вековну империјалну димензију покушао да сведе на популистички и суверенистички национализам, што је у директној супротности са улогом коју је имала и још увек је има. 

Џо Бајден, искусни политички вук, такође је идентификовао империјални „замор" америчког бирачког тела, али је понудио други рецепт за опоравак. За разлику од Трампа, Бајден је заиграо на карту највећег социјалног програма у Америци после Другог светског рата, с поруком да САД морају и даље да се понашају као империја, али да се то више неће радити на уштрб грађана. 

САД су увек биле подељене по етничким, расним, религиозним, друштвеним шавовима. Али су увек постојали јаки и евидентни фактори повезивања и уједињавања свих, а то је била америчка демократија и њене институције. Није случајно да су управо демократија и институције на удару Америке која се препознаје у Доналду Трампу.

Други грађански рат

Идеолошко-светоназорна подела америчких грађана је достигла такве размере да супротстављане стране не комуницирају међусобно, практично живе у паралелним световима: свако прати своје медије, не излазе на иста места, живе у различитим деловима градова.

Најфрапантнији податак је да је у последње три деценије број мешовитих републиканско-демократских бракова са близу 30 одсто од пре четири деценије сишао на 4 одсто у прошлој години. У земљи у којој је до пре 60 година расна сеграгација била институционализована у јужним државама, данас имамо више међурасних него републиканско-демократских бракова. 

Постојећи трендови и растући степен конфронтације наводе на закључак да је Америка на путу да се суочи са стварањем два "племена", две "етничке групе", или две "нације" у једној, са високим ризиком од шизме која би заљуљаља и саме темеље државе.

Ако узмемо као најбољу дефиницију нације ону од француског филозофа Ернеста Ренана - која каже да се један национ састоји од два елемента, прошлости и садашњости: први је богато наслеђе (славне победе, велике жртве, јунаци) а други је свакодневни плебисцит грађана да је опортуно жртвовати део властитих интереса у корист нације - онда је Америка у великом проблему. 

Слом имеријалног лука

Водећи кинески војни стратег генерал Киао Лијанг у свом делу Империјални лук разрадио је теорију по којој ће се Америка урушити изнутра а не под притиском Кине. „У не тако далекој будућности, стварни узрок декаденције Америке неће бити успон Кине, већ Америка сама", твдио је Лијанг још 1999. године када је његова теорија угледала светлост дана. 

По тој теорији, америчка политика широке дерегулације, деиндустријализације и форсирања берзанског односно финансијског капитализма без ограничења, довешће до такве поларизације унутар САД да ће произвести њено урушавање. Две деценије после Лијанговог „пророчанства" америчко друштво је толико подељено да се поставља питање да ли оно уопште може да буде више кохезивно. Расцеп између два „племена", условно речено демократско и републиканско, са свим подгрупама, достигао је размере да један Американац не признаје другог Американца због његових политичких убеђења за људско биће, односно да је „less then human", како то кажу с друге стране океана.

Семе раздора и располућивања америчког друштва посејано је током администрације Била Клинтона а развијено је у двоструком мандату Барака Обаме, тврди Мајкл Валцер, професор на Принстону и један од најутицајнијих либералних мислилаца у САД.

По Валцеру, Клинтон је међу најодговорнијим за јачање популизма и екстремизма у САД јер је отворио врата прождрљивом капитализму, омогућивши фузију комерцијалних и инвестиционих банака дерегулацијом у корист Вол Стрита и разноразних продаваца магле. Последице те авантуристичке политике је све већи раздор у америчком друштву и политици из које су готово нестали тзв. бипартизан политичари.

„САД ме подсећају данас на Вајмарску републику", каже Валцер и додаје: „Немачки конзервативци и индустријалци су третирали Хитлера као пајаца, џокера, али су га подржали јер им је требао за освајање власти. Данас сви знамо колико су погрешили, али републиканци, изгледа, нису научили ту лекцију: верују да само уз помоће екстремне деснице, енавнђелистичке и беле, могу да победе на изборима. Осећа се све више разједињеност, расцеп између две Америке и то је страшно, али није најгора ствар. Још је страшније што већина републиканских политичара с нестрпљењем чека да употреби располућеност друштва како би се вратили на власт на крилима екстремиста. Не могу да разумем умерене републиканце који верују да им је потребна подршка крајње деснице да би били изабрани у Конгрес."

Расцепљено друштво

Белци, тзв. WASP (White, Anglo-Saxon, Protestant) осећају се угрожено, или боље речено, перципирају да је њихова доминантна позиција угрожена. Процентуални раст мањина неевропског порекла долива бензин на поларизацију друштва јер WASP популација живи у уверењу да се ради о етничким групама које не могу и неће да се асимилују и прихвате амерички стил живота и начин размишљања.

Реч је, углавном, о републиканцима, припадницима еванђелистичких цркви, ултраконзервативних погледа на свет, са боравиштима у предграђима метропола и вароши и у руралним деловима Америке. 

У Атланти су становници једног добростојећег кварта предложили да се отцепе и од Џорџије и од Атланте јер не желе да буду у друштву, односно, заједници са околним четвртима које су углавном насељене Афроамериканцима и другим етничким мањинама. 

На другој страни имамо, условно речено, демократе, много ширих погледа. Ова групација осим белаца обухвата и припаднике свих етничких мањина, склоних агностизицму или чак атеизму, васпитаних у либералном стилу и лоцираним у великим космополитским градовима, углавном на обалама два океана. 

Друга забрињавајућа тенденција је одсуство било каквог дијалога између две макро групе. Не само да лидери одбијају сучељавања на јавним местима или у медијима већ и обични људи избегавају да размене мишљења са онима који мисле другачије, док сви преферирају монологе у друштву истомишљеника. Отуд је разумљиво зашто данас две трећине гласача републиканаца а половина демократских присталица доживљава другу страну као „суштинско зло". 

Вајмарска Америка

Интернет је требало да американизује читаву планету а претворио се у бумеранг за америчку нацију, односно постао је средство за „деамериканизацију". На нету су идеалну виртуелну проповедаоницу пронашли заговорници супериорности беле расе, разних теорија завера и предводници милиција које су се као пеге на леопардовој кожи рашириле између две обале океана.

Феномен ауторадикализације на интернету је попримио озбиљне размере у времену пандемије Ковида-19, а „QAnon" се трансформисао у водећу екстремистичку организацију на другој страни Атлантског океана. 

Америка још увек није Вајмарска република, како је апострофира професор Валцер, али има елементе који могу да буду запаљиви: у земљи постоји радикализована и бучна мањина, а десетине милиона грађана сматрају да статус кво није одржив и да га треба елиминисати. Имамо губитнике глобализације који се осећају превареним и запостављеним и добростојеће, чак веома богате људе, који су уверени да су њихов животни стил живота и вредности угрожени. Иако први нису губитници каквим се представљају а други угрожени како верују, и једни и други представљају темпирану бомбу.

Европа после искуства са Трампом и с друштвеним кретањима у САД не сме да се ослони стопостотно на Вашингтон и мора да има алтернативу и план Б, ако жели да задржи своје волтеровско-русоовске вредности које се не поклапају са америчким. Рачунати на чињеницу да ће у Вашингтону разум увек преовладати ризик је који ЕУ - без обзира што је мали - не може себи да дозволи. Једноставно, Стари континент нема широке маргине за грешке као САД. 

Нико не може да предвиди када ће Америка абдицирати као планетарни хегемон. Што дуже империје трају то је дужи њихов „залазак". Лакоћа с којом је Америка заборавила, релативизовала или погрешно интерпретирала 6. јануар 2021. године и напад на Конгрес - а две трећине републиканаца сматра да се радило о легитимном демократском чину - указује само на једно: догодиће се поново.