На Трамповом нишану: Аустралијска "ковид диктатура" као предизборна тема у Америци štampaj

Иако су Холанђани и Французи први стигли на овај континент који су Холанђани назвали Нова Холандија, Британци су под капетаном Џејмсом Куком први истакли своје право на поседовање острва које данас знамо као Аустралију. Ова држава је основана 1788. године као казнена колонија за ситне британске криминалце. Али далеко од своје домовине, под жарким аустралијским сунцем, први затвореници постали су пионири. Након што су одслужили казну, неки су постали успешни и богати власници земље и сточари.

„Од када се прва европска флота искрцала на обалу у Камају (Ботани залив) 26. јануара 1788. године, тадашњи староседеоци Аустралије, Абориџини, доживели су брутално насиље и масакре, присилно одузимање деце из својих породица, обавезни робовски рад и насилне покушаје да се збришу њихови језици и културе", тврди портпаролка организације староседелаца Лидија Торп.

Дан искрцавања првих британских кажњеника, 26. јануар, извор је континуираних контроверзи и неспоразума у аустралијском друштву. Званична Аустралија обележава га као Дан Аустралије, док га истовремено аустралијски староседеоци обележавају као Дан жалости. Неке организације, попут „Крикета Аустралије" јавно су саопштиле да не признају овај датум као Дан Аустралије. Упитан шта мисли о одлуци најважније крикет асоцијације, премијер Скот Морисон упутио је све да „мало више пажње обрате на крикет, а мало мање на политику". Убрзо након тога, рекао је: „Када се тих 12 бродова пре много година појавило у Сиднеју, то није био нарочито блистав дан за људе на тим бродовима".

Можда осуђеници из прве колонизаторске флоте нису уживали у томе што их шаљу овде као казну за углавном ситне злочине, али староседеоцима је мука од помисли да је 26. јануар дан који челници ове земље треба да изаберу за национални дан, одговорили су представници Абориџина. „То је као плес на гробовима наших предака", саопштили су Морисону.

Terra australis incognita

Аустралија је саграђена на масакрима староседелаца, који се данас све чешће називају геноцидом. Само у Викторији до сада је откривено 67 масакра, а открива се још, наводи Лидија Торп. Када Абориџини говоре о реалности колонизације, они наглашавају да догађаји од пре више од два века и даље имају снажне трагове у савременом животу Аустралије јер обликују расизам, колективну амнезију и порицање историје ове земље.

Један од најпознатијих аустралијских интелектуалаца, покојни Клајв Џејмс, једном је рекао: „Проблем са Аустралијанцима није у томе што толико њих води порекло од осуђеника, већ у томе што толико њих води порекло од затворских чувара". Та врста наслеђа посебно је заоштрена у последње две године у време епидемије короне, уз још експлицитније аналогије.

Енглески филозоф из 18. века Џереми Бентам дошао је својевремено на идеју о паноптикону, затвору дизајнираном да омогући да све затворенике надгледа један чувар.

Оно што чак ни Бентам није могао да замисли, упркос његовим креативним размишљањима о шемама сталног надзора, било је друштво попут савремене Аустралије. Да је Аустралија отишла најдаље у развијању система надзора, илустрије се примером из државе Јужне Аустралије, која је развила апликацију за спровођење кућног карантина. Како је у новинском извештају објашњено, „апликација ће насумично контактирати људе тражећи од њих да доставе доказ своје локације у року од 15 минута". Уколико то не учине, здравство ће обавестити полицију, која ће послати службенике да провере могућег злонамерника.

У чланку у америчком часопису „The Federalist" од 9. септембра наведено је: „Некада слободан и отворен, аустралијски континент је заправо постао огроман затвор за својих 26 милиона становника."

Континент у карантину

Током протеклих неколико месеци, Аустралија - демократска Аустралија, савезник Запада - међу конзервативцима постала је синоним за радикалан приступ борби против пандемије коронавируса. Тамошња влада агресивно је наметала обавезну вакцинацију, карантине, ограничења и блокаде на границама како би смањила број смртних случајева у пандемији, а њих је 3.000 у земљи од 25 милиона. „Уз неке компромисе у погледу личних слобода", додаје „Њујорк тајмс".

Аустралија и њен систем постали су тема ширих, глобалних расправа у којима се разматрају питања слободе и државне контроле, људских права и државне репресије, а од недавно то је подручје на коме се сукобљавају и присталице бившег америчког председника Трампа и његови противници. На дан када је аустралијски суд дефинитивно одлучио да укине визу Новаку Ђоковићу, огласио се и Доналд Трамп. 

Бивши амерички председник је дао изјаву која је укључивала само твит колумнисте Скота Морфилда: „Мислим да није сувишно рећи: да Доналд Трамп није победио 2016. и именовао тројицу судија Врховног суда, Сједињене Америчке Државе би сада буквално биле Аустралија."

Ова изјава је дошла непосредно након што је конзервативна већина у Врховном суду блокирала одлуку председника Бајдена за обавезну вакцинацију у великим компанијама, тако да први део твита говори сам за себе. Али друга половина, укључивање Аустралије у овај контекст, тражи објашњење.

Присталице бившег америчког председника пребацују Аустралији да је као досадашњи „часни члан слободног света, запала у бизаран и узнемирујући подземни свет бирократског угњетавања у име јавног здравља" који је изједначава или чак чини гором од Кине и других „отпадничких" држава, и да се поставља питање и да ли Америка треба уопште да има дипломатске односе са Аустралијом?

Аустралијанци су на друштвеним мрежама исмевали присталице Доналда Трампа након што су десетине њих након одласка Новака Ђоковића твитовале: „Аустралија је пала". Тако је Аустралија после протеривања Ђоковића постала тема у борби за републиканску номинацију између Трампа и гувернера Флориде Рона ДеСантиса.

У магазину „National Review", водећем часопису мејнстрим конзервативне мисли, различити наслови су гласили: „Када ће неко одржати саслушања о људским правима у Аустралији?", „Аустралијанци трпе прекомерне блокаде због ковида", „Када западно друштво полуди"...

„Национална ревија" је навела да би аустралијски медији могли да се сматрају продуженом руком бирократије јавног здравља, производећи напете и хистеричне извештаје о прекршиоцима карантина достојним неке дистопијске будућности.

Истог месеца, гувернер Рон ДеСантис са Флориде размишљао је наглас да Аустралија више није слободна земља. Говорећи на Међународној изложби бродоградитеља у Тампи он је навео: „Погледајте шта се тренутно дешава у Аустралији. Они спроводе, већ годину и по дана, блокаде од стране војске... То није слободна земља. То уопште није слободна земља. У ствари, питам се зашто бисмо и даље имали дипломатске односе с њом када они то раде. Да ли је Аустралија сада слободнија од комунистичке Кине? Не знам. Чињеница да је то чак и питање, говори вам да је нешто драматично изашло из колосека."  

Ковид диктатура

Поређења са Аустралијом су на неко време замрла, али сукоб између Новака Ђоковића и аустралијских власти поново је вратио тему. Чињеница да су и Трамп и ДеСантис помињали Аустралију посебно је занимљива. ДеСантис сматра се водећим Трамповим изазивачем за републиканску председничку номинацију за изборе 2024.

Дана 30. септембра, Такер Карлсон, водитељ „Фокс њуза", 12 минута своје емисије посветио је Аустралији, називајући је „ковид диктатуром" и документујући њен пад у ауторитаризам. „У једном тренутку свет енглеског говорног подручја исмејава Кину да је дистопијска и аутократска, следећег тренутка он опонаша Кину и лови људе који су два блока од својих домова и пуше цигарету", упозорио је он. Два месеца касније, Карлсон је карантински објекат у Дарвину у Аустралији назвао „концентрационим ковид логором".

У октобру, сенатор Тед Круз, републиканац из Тексаса, ушао је у расправу са гувернером аустралијске Северне територије након што је твитовао: „Увек сам говорио да је Аустралија Тексас на Пацифику. Ковид тиранија њихове тренутне владе је срамотна и тужна. Индивидуална слобода је важна. Стојим уз народ Аустралије."

У новембру је Џо Роган објавио на свом Инстаграм налогу: „Не само да је Аустралија имала најгору реакцију на пандемију својим дистопијским, полицијско-државним мерама које су заиста незамисливе за остатак цивилизованог света, него има и апсолутно најглупљу пропаганду".

Све ово подстакло је аустралијску списатељицу Ван Бадам да узврати у есеју за „Њујорк тајмс" под насловом: „Не, Аустралија заправо није зла диктатура". Она је изнела оптужбе да су прошлогодишњи јулски протести против закључавања широм Аустралије, који су привукли масу људи у Сиднеју и Мелбурну, координирани споља. „Ипак, ово није била домаћа побуна: аналитичари података открили су да је протесте координирала централа организатора са седиштем у Немачкој и Британији", навела је Ван Бадам. Ван Бадам је колумнисткиња портала „The Guardian Australia" који припада табору одлучних Трампових противника; објавила је књигу "QAnon and On: A Short and Shocking History of Internet Conspiracy Cults".

Страх, незнање и неспособност

Аустралијанци који су свесни ових примедби, укључујући многе конзервативце, сматрају да је то и чудно и увредљиво. Они су склони да мисле да је апсурдно да политику Аустралије нападају Трампове присталице из земље у којој је од ковида умрло 800.000 људи, делимично захваљујући, тврде Аустралијанци, и америчкој опсесији индивидуализмом и „слободом", уместо да поштују колективно пожртвовање.

Ван Бадам признаје да је историјско наслеђе Аустралије, као карантина и земље за притворенике, створило посебну психологију у којој слобода није највиша вредност као код многих европских и ваневропских нација које су настале на идеалима Француске револуције.

„За разлику од Американаца, Аустралијанци нису политички склони захтевима за слободом и избором колико за праведношћу и солидарношћу. (Назив државне химне је 'Advance Australia Fair.) Као што су староседеоци Аустралије знали, и што су  и досељеници научили по доласку, индивидуализам је далеко мање користан од сарадње на континенту где све, од времена до инсеката, покушава све време да вас убије", пише Ван Бадам.

Али Ван Бадам је изоставила неке важне ствари. Једна од њих је рецимо, претња драконским затворским казнама за различите прекршаје ковид дисциплине, од којих неке имају расистички дух и позадину. Тако је у мају прошле године Аустралијанцима индијског порекла било забрањено да се врате у земљу под претњом петогодишње казне затвора, новчаним казнама од 66.000 долара или обоје.

Никада пре овога у познатој савременој историји света није се догодило да је неко криминализован на овако беспризоран начин због повратка у своју земљу. Би-Би-Си је тада посебно анализирао правне аспекте овог запањујућег потеза. Док је уведена забрана повратка из Индије, исто то није учињено за САД, Велику Британију и Канаду, због чега је премијер Морисон оптужен за расизам.

Колумниста Би-Би-Сија Ендрју Болт написао је да забрана „смрди на расизам", додајући да је одлука „подстакнута страхом, незнањем и неспособношћу".

Повратак у своју земљу основни је аспект држављанства и то право је садржано и у Универзалној декларацији о људским правима, али проблем заглављених Аустралијанаца је у томе што се не могу позвати на Повељу УН на аустралијском суду. „Грађанска права и многе друге слободе нису загарантоване њиховим законом", навео је Болт. „Аустралији недостаје Повеља о људским правима или њихова експлицитна заштита у уставу. Дакле, у ванредној ситуацији власт може преко ноћи нешто прогласити кривичним делом. На врхунцу пандемије прошле године, влада је појачала свој Закон о биолошкој безбедности како би министру здравља дала скоро безусловна овлашћења заобилазећи парламент", оценио је Би-Би-Си.

Морисон је тврдио да за ове мере има препоруку и подршку главног епидемиолога, др. Пола Келија. Кели је оповргао да је дао директан савет за изрицање затворских или новчаних казни. Испоставило се да професор Кели није говорио истину, јер у његовом писму министру здравља Грегу Ханту посебно се наводе казне.

Повеља о правима

Аустралија је једна од ретких земаља у свету која нема кодификовану заштиту људских права. Уместо тога, она у Уставу има „индивидуална права" којих је само пет, међу којима је и једна „слобода". То су право гласа (члан 41), заштита од стицања имовине под неправедним условима (члан 51), право на суђење пред поротом (члан 80), слобода вероисповести (члан 116) и забрана дискриминације на основу државе пребивалишта (члан 117).

Жак Видор Штауб из аустралијског Института за људска права наводи да, упркос томе што Аустралија тврди да има „снажну традицију поштовања права и слобода сваког појединца", опстају значајне мане, недостаци и слабости у владином приступу заштити људских права. Иако постоји низ домаћих и међународних механизама који промовишу очување људских права у Аустралији, недостаје јасна и обједињујућа правна кодификација. Повеља о правима представља једно од могућих решења за ово, јер би функционисала на промовисању права свих појединаца, укључујући и мањинска.

Преовлађујући став био је, међутим, да Аустралији није потребна Повеља о правима јер су основне слободе адекватно заштићене уобичајеним правом и „добрим осећајем" изабраних представника власти, што је ограничено доктрином одговорне владе. Може се расправљати да би скоро сто година након што је аустралијски устав ступио на снагу, Повеља о правима дала позитиван допринос модерној аустралијској држави јер су и друге земље које су се раније ослањале на традицију обичајног права, као што су Канада, Нови Зеланд и Уједињено Краљевство, у међувремену усвојиле Повељу о правима.

Због непостојања правне основе, немогуће је утужити државу за кршење или ускраћивање права и слобода. У свим европским државама је то могућно, па чак постоји у Европски суд за људска права који штити права свих Европљана од националног судства.

По речима професора Рамеша Такура, немогућност правосуђа да пружи правно олакшање од пандемијског лудила и других питања допринели су продубљивању неповерења јавности у политичке власти, здравствене званичнике, полицију и медије.