Италијански политички специјалитет: Марио Драги, Силвио Берлускони и тринаеста трка за Квиринал štampaj

Избор председника представља неку врсту литургије републиканске Италије. Сам начин бирања, као и овлашћења и улога коју има председник, указују на дубуку трауму коју је фашизам оставио на Апенинском полуострву. Читав систем је успостављен тако да спречи појаву на хоризонту потенцијалног аспиранта за новог „дучеа". У тој конструкцији различитих стубова власти који се међусобно контролишу или ограничавају, улога председника је много битнија од његових реалних овлашћења, почев од тога да његов мандат траје седам година, односно две године дуже од парламентарног. То се посебно видело током великих политичких криза у последњих десет година. 

Председник је нека врста републиканског краља са мало већим овлашћењима од оних који имају крунисане главе у уставним монархијама. Није случајно да је званична резиденција председника републике на Квириналу, у истој палати из које су римокатолички поглавари владали Папском државом и у коју су се сместили краљеви из фамилије Савоја по уједињењу Италије.

Председник републике нема извршну власт и именује веома мали број функционера, али  је политичка фигура која је представља јединство и по могућству консензус у земљи. Последња три предсесника, Чампи, Наполитано и Матарела, у потпуности су оличавали поменуте карактеристике. Били су поштени и праведни арбитри у политичкој утакмици а не владари. Председник Италије није шеф државе већ чувар уставног и законодавног поретка. Из тих разлога, никада ниједан лидер партије није постао председник Италије. 

Друга посебност избора председника републике је што се не подносе кандидатуре, не води се кампања, нису потребни никакви услови, осим да сте држављанин Италија и старији од 50 година. Другим речима, сваки држављанин старији од 50 година може да буде изабран без свог знања и у теорији против своје воље  за председника републике. 

Примера ради, у Немачкој, где је због сличних тоталитарних искустава такође на снази снажно парламентарно устројство државе, Конрад Аденауер и Лудвиг Ерхард су одбили да постану председници Савезне републике Немачке, док се у Италији никада није догодило, ни у Првој а ни у Другој републици, да изабрани политичар одбије да постане председник.  

Током претходних 75 година постало је правило да имена која круже у јавности или кулоарима, по правилу не стигну до председничке палате. Штавише, поједини фаворити, пупут Ђулија Андреотија, Ђулијана Амата, Романа Продија, Франка Марина доживели су велика разочарања јер нису били изабрани, а били су велики фаворити.  

Италијански политички специјалитет

Парадоксално, на председничким изборима на којима нема кандидатура, ни уписивања на листе, шанса да победите расту ако не постоји ни минимална сумња да желите да победите. Трка за Квиринал је специјалитет италијанске политике јер се одвија тотално иза кулиса, у ходницима институција, далеко од очију јавности. Често се до последњег тренутка не зна како су подељени табори, а некада се тек пост фестум открију режисери избора или како би то рекли Енглези „кингмејкери". Лондонски Тајмс је дефинисао долазак Ђузепеа Сарагата  на чело Италије  1964 године, после 13 дана гласања, „као избор најбољег човека на најгори могући начин". 

Председника Италије бира тело које је састављено од свих посланика у оба дома парламента, плус делагати из 20 покрајина. Укупан број електора је 1009, а за избор у прва три круга гласања је потребна квалификована двотрећинска већина. Од четвртог круга гласања је довољна апсолутна већина од 505 електора. 

Идеја о квалификованој двотрећинској већини базира се на жељи очева италијанске републике да изабрани председник има челични легитимитет. Међутим, у претходних 12 избора, само двојица председника су изабрана у првом кругу са потребном двотрећинском већином. Реч је о Франческу Косиги (изабран 1985. године) и Карлу Азељу Чампију (1999. године).  

Драгијева титула

Италијански премијер Марио Драги би могао да буде трећи председник изабран у првом кругу са потребном двотрећинском већином. На неки начин, Драги би тако поновио готово до у танчине политичко-банкарски пут свог маестра Карла Азеља Чампије под чијим окриљем је ушао у политику и банкарство. Обојица су били премијери и гувернери Банке Италија (Италијанска централна банка) и Драгију фали само да постане на крају каријере и председник републике да би прешао истоветан животни пут Чампија. 

Познајући веома добро литургију председничких избора, Драги је од старта држао низак профил и није се изјашњавао експлицитно око своје евентуалне кандидатуре. Једина конкретна назнака да би бивши председник Европске централне банке могао да постане 13. председник Италије верификовала се пре пар дана када је лонодонски недељник Економист прогласио Италију за шампиона међу државама у 2021. години. 

У поменутом чланку се наводи да за такав исход највеће заслуге припадају Марију Драгију који сада има намеру да постане председник републике. Прес служба премијера Драгија није никада делила на друштвеним мрежама текстове, коментаре или анализе у којима се апострофирају или експлицитно цитирају  председникчке амбиције Драгија. Да ли је то била имплицитна најава спремности да се, како се то у жаргону каже, „попне на Квиринал", или само израз задовољства због ласкавих оцена и закључака Економиста? Одговор, за сада, зна само Драги. 

Актуелни премијер је свестан да су у игри различити интереси и амбиције политичких лидера, интересних група, али и самих посланика. Баш као што врло добро зна да он има само једну шансу да прође до Квиринала и то у првом кругу гласања: ако не добије одмах 673 или више гласова, његове амбиције су покопане. 

Могли би да кажемо да је Драги жртва властитог успеха. Ренесанса Италије, њене привреде, изненађујуће добри резултати у борби са пандемијом, углед који ужива на међународној сцени и, што је најважније, гаранције које само он може да обезбеди за „кишу новца" која долази из фондова ЕУ, довољно су јаки разлози да остане у палати Киђи, барем до пролећа 2023. године када истиче мандат актуелном парламентарном сазиву. 

Берлускони у игри

Други велики играч у италијанском председничком пазлу је Силвио Берлускони. Бивши контроверзни италијански премијер је на волшебан начин успео да „испегла" своју политичку позицију, не само у Италији, већ и у Европи. Од предмета подсмеха, шала, пакости и дехуманизације, Берлускони се, захваљујући драстичним променама у Другој републици али и самој ЕУ, рециклирао као умерени, одмерени и поуздани политичар. 

У конкуренцији Матеа Салвинија, Ђорђе Мелони и лидера Покрета пет звезда, Берлускони изгледа као озбиљни државник. На међународној сцени поред Бориса Џонсона, Доналда Трампа, Виктора Орбана или кандидата за председника Француске - Марин Ле Пен, Ерика Земура и Валери Пекрес - Берлускони не само да је „европејац", већ и господин политичар. 

Берлускони озбиљно размишља о Квириналу. Сви његови потези у последњих годину дана иду у том смеру. Безусловна и безрезервна подршка Марију Драгију, како политичка у парламенту тако и медијска, иду у правцу останка актуелног премијера до краја мандата.

Веома је индикативно да је Берлускони отказао све јавне наступе у последњих месец дана, односно од момента када је постало јасно да су његове шансе да буде изабран за председника реалне. Верни сарадници троструког италијанског премијера, од оних из старе гарде, Ђанија Лете и Феделеа Конфалонијерија, до нових младих „шерпаса", већ месецима раде далеко од рефлектора јавности на „ткању" потребних гласова за избор председника. 

За разлику од Драгија, који све своје шансе игра у првом гласању, Берлускони циља четврто гласање, када квалификована већина силази са двотрећинске на апсолутну. Она се у бројевима преводи са 673 на 505. 

За Берлусконија је веома битно да се његово име не провлачи у прва три гласања, и да његови електори делују дефанзивно, односно да онемогуће избор било ког кандидата у прва три круга. По том сценарију у четвртом гласању би требало да крене фронтални напад и поход на квоту 505.

Председник сдесна

Републиканска Италија још увек није имала председника који долази са деснице или у чијој биографији се налази и вођење једне велике партије. Берлускони би могао да постене  преседан у оба случаја јер десни центар никада није имао тако велики број електора и повољан амбијент да изабере, условно речено, свог човека за Квиринал. 

Процењује се да Берлускони може да рачуна на 450 гласова који долазе из његов шире политичке породице: од његове Форце Италија, Лиге Матеа Салвинија и Браће Италије Ђорђе Мелони до других мањих партија и посланичких група које гравитирају ка десном центру. Дакле,  Силвију недостаје у теорији само 55 гласова да би реализовао животни циљ,  крунисао политичку каријеру и обезбедио себи толико жељени персонални имунитет од кривичних гоњења која не престају ни у његовој 85. години. 

Поред Берлусконија и Драгија, кружи читава серија имена, више или мање валидних, али неће бити изненађење да међу њима није име новог 13 председника, као што је то био случај са последња два, Ђорђом Наполитаном и Серђом Матарелом. 

Не треба потценити ни све гласније захтеве да би био ред да после 12 мушкараца, тринаести председник државе буде жена, јер јужно од Алпа баксузни број није 13 већ 17. Квалификованих кандидаткиња има више него довољно, само да се мушкарци, који чине  две трећине електора, сложе око једне.