Фудбалски тренер који јe водио 55 тимова у 38 земаља на 5 континената: Живот и прикљученија Рудија Гутендорфа štampaj

„Лопта је хуља, свиња. Има свој живот. У Африци, нарочито источној, верују да у њој није само ваздух. Кажу да је зачарана и ја сам почео да им верујем.“ Овако је „Неспокојни Руди“, како су легендарног немачког тренера Гутендорфа због луталачке природе прозвали, говорио о „инструменту“ ком је посветио живот. А опет, јурио је ту исту лопту по читавом свету, од Европе до Чилеа, преко Танзаније и Хималаја, до обала Аустралије. Да је којим случајем основан фудбалски клуб на Антарктику, нема сумње ко би био први тренер.

Лутао је без намере да се скраси готово пола века, вреднујући чин путовања више него коначно одредиште. Зато се ваљда и није наосвајао трофеја, нити се игде задржао дуже од две године. Мала цена за све оно што је доживео.

Како је време пролазило, почео је да више од рада у клубовима вреднује селекторски посао, којим се у смирај каријере искључиво бавио. Кратак фитиљ, исконска непосредност, али и меко срце били су довољни да га заволе где год се појавио. Не и да му понуде продужење уговора.

Након свега, жалио је само за две ствари – за Светским првенством и „мањком памети“. Да је било више другог, каже, вероватно би учествовао и на првом.

Фудбалска каријера и Хербергерова школа

Руди Гутендорф није био врхунски фудбалер. Није, заправо, био ни одличан фудбалер. Али био је довољно добар да би купио први БМВ-ов мотор у немачком граду Кобленцу, у ком је и рођен 1926. године. Родитељи су поседовали ауто-школу, те није имао тешко детињство, могао је да мисли само о фудбалу.

Младост је провео у дворишту и на локалном терену, шутирајући на голове које је бранио његов рођени брат, каснији члан минхенског Бајерна. Уништили су током година бескрајним шутирањем лопте велики број ципела, што је био једини повод за свађу у иначе савршеном браку њихових родитеља.

Већи део играчке каријере дуге 19 година, коју је започео 1942, провео је у родном Кобленцу, а завршио ју је у Швајцарској, где је и почео да пече тренерски занат. Узор и ментор био му је легендарни Сеп Хербергер, човек који је режирао „чудо у Берну“, укротивши у финалу Мундијала 1954. године мађарску „Лаку коњицу“. Западна Немачка је тада са 3:2 поразила Мађарску, чија је највећа звезда био легендарни Ференц Пушкаш.

Основни принцип Хербергеровог рада био је савршена физичка спрема. Достизала се напорним тренинзима, на којима би унедоглед понављао мантру „останите суви“. Уношење течности није било дозвољено, чак ни током лета. Уместо тога, на крају тренинга би свако добио по једну јабуку.

Гутендорф није ишао толико далеко, али је кондициони део тренинга и код њега имао примат. Није желео играче који зарађују милионе, а не могу да издрже 90 минута на ногама. Вероватно се због тога и први талас љубави између њега и њих брзо претварао у незадовољство.

Први излети у иностранство

У Цириху и Луцерну је 1950-их имао улогу тренера-играча, да би се 1961. одлучио да из те једначине избаци дрес и копачке. Тада је и почело његово несвакидашње путешествије.

Први самосталан тренерски посао нашао је у Тунису 1961, али се ипак убрзо вратио у Немачку где је провео наредних седам година, очаран пројектом који данас знамо под називом Бундеслига. Две сезоне је провео у Дуизбургу (1963-64), након чега је од 1965. до 1966. радио у Штутгарту.

Када је одушевљење ишчилело, отишао је 1968. године у Сједињене Државе и место га после тога нигде није држало. Радио је у Сент Луису тек неколико месеци, да би затим исте године први пут постао селектор, и то на Бермудима.

Како се ни тамо није најбоље снашао, брже-боље се вратио у домовину. Понуду Шалкеа није могао да одбије. Није могао, међутим, ни да поднесе непослушност професионалаца, па је након Гелзенкирхена у ком се задржао од 1968. до 1970. и потом Офенбаха (1970-71) морао поново да продужи трајање пасоша.

Обрео се овога пута у Перуу, где је започео своју јужноамеричку турнеју. Тада је и живот почео да му се компликује.

Џунгла, Клаус Кински и Вернер Херцог

Посао је 1971. нашао у Лими, у Спортинг кристалу – клубу који је основан 16 година раније, али се већ налазио у врху перуанског фудбала.

Осим Алберта Гаљарда, једног од најбољих, а свакако најбржег фудбалера у историји Перуа, Руди се најбоље сећао градских дербија против Алијанце. Спортинг је клуб који је 1955. основао локални инжењер Ричард Бентин, уз помоћ новца власника пиваре Бакус и Џонстон. Значи, припадници више класе. Алијанца је, са друге стране, била народни клуб који је подржавала радничка класа. Гутендорф је годинама касније причао да су навијачи Алијанце данима пред дерби у кондомима и кесама скупљали урин, којим су касније гађали навијаче Спортинга.

У Перуу је први пут срео и чувеног немачког режисера и документаристу Вернера Херцога. Херцог је касније направио кратак филм и о Гутендорфу, који му је у међувремену постао јако добар пријатељ. Упознали су се на снимању Херцоговог остварења „Агире, гнев Божији“ 1971. године, који је сниман у перуанској џунгли, у којој је и Руди провео пет недеља.

Главни глумац био је Клаус Кински (играо је у још четири Херцогова филма), који је важио за јако тешког и напраситог човека. Таква нарав добро му је дошла за улогу конквистадора.

Једне вечери, уморан и нервозан, Кински је испалио три метка ка делу сниматељске екипе који је према његовом мишљењу био прегласан. На срећу, нико није настрадао. Затим је упао у жучну свађу са Херцогом, који му је пред почетак једне сцене склонио прамен косе са лица. То је, испоставиће се, ретко када било дозвољено и фризеру немачког глумца.

Све је кулминирало једног дана када је Кински у нападу беса запретио да ће напустити снимање и одустати од филма. Као разлог је навео закаснелу испоруку минерале воде. Заправо, био је предмет подсмеха локалаца и помоћног особља, што му је повредило его.

Херцог му је тада мирно пришао и рекао да и сам поседује пиштољ, у ком се налазе два метка. Један који чува за Кинског и један за себе. Клаус је без много испада завршио снимање, затраживши да спава далеко од Херцога, који га је описао као „једног од најбољих глумаца 20. века, који је у исто време чудовиште и Црна куга“.

Свега овога су се Гутендорф и Херцог присетили 2000. године приликом снимања документарног филма о Рудију, који носи назив „Лопта је хуља“.

Виски са Аљендеом и буђење у крви

Из Перуа се Руди спустио јужније, поставши 1972. године селектор Чилеа. Иако се задржао само две године, једино је „земља на крају света“  деловала довољно добро да би у њој могао да се скраси. Испоставиће се да је спасао себи живот напустивши је.

Гутендорфу је Фудбалски савез Чилеа дао јасан задатак – пласман на Светско првенство 1974. године у СР Немачкој. Шампионат у Мексику четири године раније су пропустили и сматрали су да нема бољег човека од Немца да их одведе у своју родну земљу.

И ишло је добро Рудију на клупи Чилеа. Нове методе тренинга пријале су тадашњим репрезентативцима. Једна од њих укључивала је и бушење рупа на зидовима стадиона, како би играчи вежбали прецизност пробацивањем лопте кроз њих. Добри резултати значили су и велику популарност, а ова пријатељства са важним људима.

Тако се Гутендорф спријатељио са председником Чилеа Салвадором Аљендеом. „Провео сам много времена са Аљендеом на његовом имању изван Сантјага. Тамо бисмо пили виски и причали, а потом се хеликоптером враћали назад“, причао је касније Руди.

Популарност свог новог пријатеља Аљенде је користио и у политичке сврхе. Гутендроф је тако отварао школе и мостове, а једном приликом је учествовао и у избору за најлепшу жену у Чилеу. Било је, пак, и не тако забавних прича.

Примера ради, Гутендорф је започео везу са 20 година млађом женом, за коју се сумњало да је агент америчке ЦИА-е. Једне вечери га је пробудио пуцањ, а за разлику од Џека Волца у „Куму“, поред њега је била мртва девојка. Рудију је провалник сломио вилицу, а ожиљак је као подсетник носио читавог живота.

У Чилеу се оженио по први пут, али тај брак није дуго трајао, с обзиром да је 1973. године морао да побегне из земље. Разлог је био државни удар, којим је војна хунта на челу са Аугустом Пиночеом преузела власт. Испрва није желео да оде, али је га је немачки амбасадор практично натерао, рекавши му да ризикује живот сваком секундом проведеном на чилеанском тлу.

Стадион смрти

Недуго после војног удара Аљенде је извршио самоубиство, а хиљаде његових присталица биле су мучене и убијене. Гутендорф је био сломљен, а нарочито су га погађала дешавања на Националном стадиону у Сантјагу.

На месту које је окупљало и по 100.000 људи за време утакмица репрезентације – која је за Гутендорфовог вакта била веома популарна – Пиночеова војска је направила логор. Готово 40.000 Аљендеових присталица је провело неко време на стадиону, под присмотром војске.

Зидови на којима је Руди бушио рупе искоришћени су као платно за крваве портрете смрти, које су начинили стрељачки одреди.

Пре него што је у Чилеу дошло до насилне промене власти, Гутендорф се спремао за плеј-оф утакмице квалификација за Мундијал, које је требало да буде одигране против Совјетског Савеза. Победник би обезбедио позивницу за СП у Немачкој.

Прва утакмица у Москви, одиграна две недеље након војног удара, завршена је без голова, а проблем је настао пред реванш. Селекција Совјетског Савеза одбила је да отпутује у Чиле и да игра на стадиону „натопљеном крвљу“. Нису помогле ни молбе тадашњег председника Фифе сера Стенлија Руса. Меч је, међутим, ипак одигран. Ако се под „одигран“ може подвести оних 30 секунди, колико је Чилеанцима било потребно да дођу до празног гола и убаце лопту у мрежу.

„Највећи скандал био је то што се утакмица одржала на стадиону, мом радном месту, на ком су људи затварани и убијани као у концентрационом логору“, изјавио је тада Гутендорф.

Грешка у Хамбургу и одбијање мита у Непалу

Није, међутим, отишао далеко. Био је кратко селектор Боливије и Венецуеле (1974), пре него што је за четири године променио четири клуба – Минхен 1860 године 1974, Реал Ваљадолид 1975, Фортуна Келн 1975-76, Тенис Борусија Берлин 1976-77, и четири репрезентације – Тринидад и Тобаго, Гренада, Антигва и Барбуда и Боцвана, све четири исте, 1976. године. Тада је добио понуду којој се никако није надао.

Газда немачког клуба Хамбургер Петер Крон није био задовољан чињеницом да је 1977. освојио „само“ Куп победника купова. Гутендорфу је рекао да га види као предводника пројекта који би град на северу Немачке фудбалски уздигао на ниво Мадрида, Торина и Ливерпула. Како би га убедио у своје намере, рекао му је да изабере играча ког највише жели у својим редовима. Није му веровао Гутендорф, а своју теорију решио је да тестира тако што је изговорио тада најпопуларније име у свету фудбала – Кевин Киген.

Међутим, до првог дана припрема, Киген му је већ био на располагању. Остали играчи, међутим, нису. Рекли су Гутендорфу да ће му окренути леђа уколико у први тим буде увео преплаћеног Енглеза. Руди наравно није поклекао, али је после пар месеци морао да пакује кофере услед серије лоших резултата. Издала га је свлачионица, на челу са немачким репрезентативцем Феликсом Магатом.

Уточиште је нашао у Аустралији од 1979. до 1981, где поново није успео да се пласира на Мундијал, иако је имао добре шансе. До краја 1981. године успео је да промени још четири репрезентације – Нову Каледонију, Непал, Тонгу и Танзанију.

У једном интервјуу за Би-Би-Си је рекао да је тренирајући репрезентацију Непала одбио понуду од 500.000 долара шеика Фада из Кувајта, ком је у интересу било да његова земља победи са 8:0 на мечу Азијских игара. При резултату 4:0 за Кувајт избила је велика туча, а сусрет је прекинут. Ни ово искуство га, међутим, није успорило.

Крваве афричке линије

Упркос тада већ богатој каријери, Гутендроф није желео да се посвети игрању шаха и храњењу голубова, па је после Тонге решио да се 1981. врати у Африку и постане селектор Танзаније. Како је већ радио на „Црном континенту“ (Боцвана 1976) знао је и шта га очекује, а може се рећи да би се мало људи са његовим искуством вратило назад.

Док је предводио Танзанију на једном сусрету раних фаза Купа афричких нација против Сомалије, сведочио је једној посве бизарној ситуацији. Судија се спремао да означи почетак утакмице, када је један од противничких играча дотрчао до казненог простора Танзаније са шорцем натопљеним крвљу и почео да размазује крв по линијама.

Фудбалери Танзаније напустили су терен и одбили да започну меч. Упркос на логици заснованим Гутендорфовим уверавањима, веровали су да је шеснаестерац сада уклет и да стога неће моћи да задрже противничке нападаче. Меч је почео тек када је Руди крампонима састругао сву крв са линија, које су остале једва видљиве.

Једном приликом је на другој, такође званичној утакмици, лопта одлетела на трибине. Навијачи су је поцепали, али су и бацили замену на терен. Нико од играча није желео да је дотакне, бојали су се клетве која је могла бити бачена њу. Отприлике тада је Гутендорф почео да и сам верује да у лопти није само ваздух.

Након Танзаније је направио паузу од две године, после које је 1983. преузео Фиџи. Већ наредне године је тренирао берлинску Херту, био селектор Сао Томе и Принципа, а 1985. је дочекао у Јомијурију из Јапана. Исте године је постао селектор Гане, а 1986. се вратио у Непал.

Затим је уследио повратак на Фиџи 1987, после ког је постао селектор Кине 1988. године. Задржао се тек неколико месеци, да би исте године преузео омладинску селекцију Ирана. Три године су прошле пре него што се поново вратио у Кину (1991-92), после чега је уследила нова афричка турнеја.

У два наврата је предводио Маурицијус (1993. и 1997), а између тога је плату зарађивао у Зимбабвеу (1995-96). Пред крај миленијума, тачније 1999, прихватио је вероватно најтежи посао у каријери.

Мирнодопска мисија у Руанди

Од раног априла до средине јула 1994. године у Руанди се догодио геноцид, током ког је, како је записано у Уставу те земље, убијено преко милион људи. Процене истраживачког часописа „Преглед афричке политичке економије“ и часописа „Дневник за истраживање геноцида“ су да је број убијених био мањи, око 500.000 људи.

На власти су били припадници народа Хуту, који су предвођени генералом Теонестом Багосором и бројним паравојним формацијама масовно убијали и мучили све људе који су припадали етничкој групи Тутси. Више од три месеца трајало је етничко чишћење стравичних размера, током ког су убијани пре свега мушкарци, ако је веровати каснијим истраживањима поменутих часописа. Према информацијама невладине организације „Чувар људских права“ силовано је између 250.000 и 500.000 жена.

Како је помоћ споља изостала, Тутси су основали „Патриотски фронт Руанде“ и герилским методама успели да преузму власт и окончају терор. Насиље, међутим, није искорењено том променом. Истраживања америчке историчарке Алисон де Форж  и више међународних организација указују на то да је „Патриотски фронт Руанде“ у првим месецима након геноцида такође организовано извршавао убиства.

Овога пута су припадници народа Хуту били на удару, и према подацима Де Форжове убијено их је око 30.000. У страху од масовне освете, велики број Хутуа је побегао у Танзанију, али многи нису имали среће да пређу границу. Нова власт је чинила све како би сакрила детаље својих недела и отежала истраживања о њима.

Пет година касније, ране и даље нису биле зарасле, а Руди Гутендорф је постављен за селектора Руанде. Овога пута, више у својству видара рана него тренера. Сукоби између два племена су и даље били део свакодневнице, а Немац је веровао да их фудбал може прекинути.

„Технички, фудбалери Руанде нису били ништа слабији од Немаца, али нису знали ништа о организацији, тактици и тимском раду. То је пак било у другом плану. Морао сам пре свега да их научим да праштају“, присећао се касније Гутендорф. Половину екипе коју је наследио чинили су Хуту играчи, друга половина били су Тутси. Резултат га није занимао, па се пре свега посветио формирању јединства унутар тима, за које се надао да би могло да се прелије и на остатак земље.

„Сваке вечери, након тренинга, направили бисмо логорску ватру. Сели бисмо затим око ње, а ја бих почео да им објашњавам како освета не води нигде и како је време да опросте једни другима. Било је јако тешко, с обзиром на то да су сви сведочили хладнокрвним убиствима. Објаснио сам им да су сада фудбалери и да не могу да радим уколико се не помире. То је оставило велики утисак на њих“, причао је Руди.

Корак по корак, његова мирнодопска мисија је напредовала. Публика на националном стадиону је била све бројнија, а после сваког гола Гутендорф је могао да види припаднике племена који су се до скоро убијали на улицама како се грле и радују. Осетио је да се нација ујединила, макар то било и на трибинама. Назвао је то својим највећим успехом у каријери.

Лопта као савршен инструмент

После Руанде је био без посла до 2003. године, када је кратко предводио Самоу. Био је то његов последњи ангажман и предворје најмирнијег периода у животу. Вратио се у Кобленц, где је 2019. и преминуо. Биле су му 93 године.

Живот је провео са лоптом, једином истинском љубављу, која му се несебично одужила у више наврата. Провео је готово читав век покушавајући да је припитоми и проникне све њене тајне. Тек на почетку миленијума, на Самои, схватио је да то није могуће и да ју је заправо због тога волео. Колико год се трудио, никада није могао са сигурношћу да предвиди где ће завршити:

„Изневерила ме је много пута. Међутим, нема лепшег осећаја него када ухватите савршен волеј. Голман се пропиње, а она му измиче, бежи. Подиже се све више и више, све док не заврши у мрежи. Тада ми увек дође да је загрлим, па у себи помислим – какав савршен инструмент.“