Највећи успех у историји југословенског фудбала: Златна олимпијска медаља, Рим 1960.

Шездесете године прошлог века биле су, по оствареним резултатима, „Периклово доба“ југословенског фудбала. А тај фудбал био је понос Титове државе братства и јединства, јер су национални „Плави“ у тој деценији били два пута вицешампиони Европе, четврти на свету и олимпијски победници.

Најсјајнија медаља, за вечно памћење и понос, освојена је у Вечном граду, Риму, који је 1960. био домаћин 18. Летњих олимпијских игара. Првих које су, захваљујући раширености телевизије по свету, имале глобалну промоцију.

Цео свет је тада, преко малих екрана, могао уживо да прати наступе најпознатијих спортских звезда међу којима се, по успесима али и харизми, истакло двоје тамнопутих Американаца: са три освојена „злата“ спринтерка Вилма Рудолф, „Црна газела“, која је иначе, због парализе, проходала тек у 12. години, и такође „златни“, осамнаестогодишњи Касијус Клеј, касније Мохамед Али, највећи боксер свих времена.

Игре су одржане од 25. августа до 24. септембра, учествовало је 5.348 спортиста из 83 земље који су се такмичили у 19 спортова.

Како надмашити „ванземаљце“

Југословенски фудбалери су, и пре Рима, били врло успешни на Oлимпијским играма. На три претходне Олимпијаде, освојили су три сребрне медаље: у Лондону 1948, четири године касније у Хелсинкију, а онда и 1956. у Мелбурну.

Сваки пут их је од „злата“ удаљио недостатак само мало среће. Из тих циклуса посебно сe памти састав „Плавих“ са Игара у Финској који су, говорило се, наизуст знали сви Југословени, укључујући и председника Тита, иначе незаинтересованог за фудбал: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хoрват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек и Зебец.

„Плави“ тим који је кренуо у поход на олимпијски Рим био је, објективно, нешто слабијег квалитета од тих „ванземаљаца“, због чега и јавност и медији нису очекивали да ће учинити оно што на крају јесте – освојити златну медаљу.

„У југословенској штампи нисмо имали ни приближан третман као генерације које су на претходна три олимпијскa турнира освајале сребрне медаље“, присетио се недавно Душан Маравић, један од наших „златних Римљана“. 

Упркос том песимизму, ти момци су носили силну жељу да Југославију са другог нивоа олимпијског постоља коначно подигну на највиши, победнички. 

Састав је почињао незаборавном ужом одбраном, по многима најбољом у историји југословенског фудбала: на голу је био Милутин Шошкић, испред њега бекови Владимир Дурковић и Фахрудин Јусуфи. У одбрани, ослабљеној због у последњи час изостављеног супердаровитог, али недисциплинованог Зорана Миладиновића, блистао је омалени Загрепчанин Жељко Перушић. За голове су, пре осталих, били задужени Милан Галић и Бора Костић, већ увелико доказани у извођењу голгетерских радова. 

Сигуран почетак

Већину одабраних у том олимпијском тиму чинили су младићи који су велики потенцијал исказали на Шампионату Европе, одржаном у пролеће 1960. у Паризу, када је Југославија, први пут, постала вицешампион Старог континента. У финалу је побеђена од тада врло моћног Совјетског Савеза, предвођеног најбољим голманом света Лавом Јашином, који је био и главни „кривац“ што је златна медаља отишла у Москву, а нe у Београд.

Прву утакмицу на олимпијском турниру Југославија је одиграла са Уједињеном Арапском Републиком (УАР) и победила са 6:1. Меч у Пескари личио је, по општој оцени гледалаца и новинара, на игру мачке и миша. „Наша браћа Арапи“ ни по чему нису били дорасли „плавом оркестру“ којим су дириговали Александар Тирнанић – чувени Тирке из Монтевидеа, Љубомир Ловрић и Драгомир Николић.

Потпуна доминација Југословена виђена је и у наредном сусрету са Турском, одиграном у Фиренци. Било је 4:0, уз два гола Костића и по један капитена Милан Галића и лаконогог Бањалучанина Томe Кнеза. Узлет „Плавих“ заустављен је у Риму, где им је ривал била Бугарска.

Иако су наши водили са 2:0 и 3:1, меч је окончан нерешеним резултатом – 3:3. Цео голгетерски посао за репрезентацију Југославије завршио је Галић три пута затресавши мрежу бугарског голмана Најденова. Тада се говорило да Галету баш леже Бугари јер им је и годину дана раније, у свом репрезентативном дебију, после само 28 секунди игре дао гол, што је дуго био најбржи погодак у историји нашег фудбала.

После тог дуела „Плави“ су се преселили на југ Италије, у Напуљ, где им је, у врелој клими и пред врелим навијачима, ривал у полуфиналу била домаћа репрезентација. „Азури“ су важили за фаворите, првенствено због тога што су у саставу имали неколико европских звезда – Салвадореа, Бургнича, Трапатонија, Риверу, Розата... Нашима је бригу задавало и то што је дељење правде било поверено Киндибиндеру из Западнe Немaчкe, за ког се шушкало да увек „вуче“ за домаћине.

Финалиста је, после велике борбе пред више од 35.000 гледалаца и два продужетка, одређен жребом. Публика је, пре тога, видела два гола, оба постигнута у другом наставку. Прво је погодио Галић у 107. минуту, а три минута касније изједначио је Розато.

Жребање је било посебна прича, а мишљења о томе како је стварно обављено заувек су остала неусаглашена. Италијански селектор Нерео Роко никадa није променио уверење да ту нису била чиста посла. „Није нормално да се жребање обави у затвореном простору и то у присуству само три човека“, изјавио је тај стручњак одмах после „рулета“. А та три човека били су сер Стенли Раус, председник УЕФА, представник Италије Умберто Ањели и наш др. Михајло Андрејевић Андрејка, дуго високи функционер ФИФА.

Улога Андрејкиног шешира

Неспорно је да су цедуљице са именима ривала биле стављене у шешир Михајлa Андрејевића, а о томе како је обављено извлачење, којим је руководио сер Стенли Раус, извештаји су били различити. Иако је било и тврдњи да је финалисту извукао Раус, истина је да је то учинио Андрејевић комe је Ањели, као домаћин, џемтлменски препустио да први окуша срећу.

Андрејка је, извукавши папирић, одмах узвикнуо: „Финале, финале!“, и пожурио да радост подели са нашим играчима и стручним штабом. 

Италијанска штампа се после жалила да Андрејевић ником није показао шта пише на цедуљици коју је извукао, и да су Раус и Ањели пропустили да провере шта је писало на папирићу који је „изабрао“ представник Југославије.

Душан Маравић је о овом догађају једном рекао: „Андрејка је био моралан и принципијелан, мада нимало наиван. Свим бојама намазан. Нису, међутим, ни Италијани били 'мале маце'. Не може њих неко тек тако да превари. Свака част Андрејки ако је у томе успео. Нека легенда остане, лепа је“.

Назвавши ово жребање најузбудљивијим тренутком меча Италије и Југославије, чувени спортски новинар „Политике“ Љубиша Вукадиновић јавио је из Рима: „Први пут да нас је срећа узела под своје окриље на једном овако великом међународном такмичењу“.

За Андрејкин шешир везана је и следећа занимљивост. Италијани су једне године замолили др. Андрејевића да им, поводом некакве изложбе у Музеју њихове националне фудбалске федерације, позајми свој шешир, али им он није испунио жељу. Његови пријатељи су после причали да га је на одбијање навео страх да не остане без свог шешира који је постао својеврсна амајлија југословенског фудбала. 

„Напаљени“ Данци 

Радост наших због уласка у финале појачало је изненађење у другом полуфиналном сусрету: Данска је савладала двоструког олимпијског победника и фаворизовану Мађарску, код које је Југославија дужи низ година била „претплаћена на поразе“.

Нетипично за северњаке, у Данској је тај дуел праћен са никадa раније виђеним интересовањем. Биле су отказане све филмске и позоришне представа, а дошло је и до промене у државном протоколу. Краљ Фредерик је, наиме, дао дозволу да се на радију не преносе директно свечани говори њега и тајландског краља који је био у посети Данској, него да иде пренос утакмице Данска – Мађарска, а да се оно што су казали он и његов гост пусти током паузе између два полувремена.

После вести да се репрезентација њихове земље пласирала у финале олимпијског турнира многи Данци су кренули пут Италије, надајући се још једном великом, односно највећем тријумфу својих љубимаца.

Финале олимпијског турнира у најпопуларнијем спорту привукло је скоро 50.000 гледалаца на римски стадион „Фиаминио“. Данцима је, упркос удаљености њихове земље од италијанске престонице, „дубљи џеп“ омогућио да их на трибинама буде више него навијача из Југославије.

Прилику да се први порадују добили су, међутим, наши „тифози“, и то после само два минута, када је Галић савладао голмана Фрома. У 12. минуту већ је било 2:0 за Југославију. Стрелац је био Жељко Матуш из загребачког Динама. Изгледало је тада да је утакмица решена и да ће златне медаље лећи на плаве дресове али је, изненада, дошло до „курцшлуcа“ који је запретио да доведе до потпуног окретања ситуације.

Искључење капитена Галића

Одлуком италијанског судије Кончета Ло Бела, у 37. минуту је искључен капитен и најбољи играч Југославије Милан Галић. Било је то, уједно, и прво и једино искључење у дугој и плодној каријери тог пакленог голгетера, али врло мирног момка. О томе зашто је Ло Бело црвеним картоном „посекао“ нашег голгетера сазнало се тек после утакмице, када је откривено и да популарни Гале ничим није увредио делиоца правде. Шта се десило?

Искључењу је претходило поништавање гола нашима због наводног офсајда, након чега је стрелац Бора Костић дигао дреку на судију. Да би заштитио арбитра Галић је, као прави капитен и спортсмен, покушао да смири свог колегу вукући га у страну. Пошто се Костић није дао обуздати Галић је, подигавши глас, избацио и једну од добро познатих српских псовки.

Чувши то, Ло Бело је одмах нашем капитену показао пут у свлачионицу, уверен да је он био адреса за Галићеву увреду. Пука случајност је удесила да је овај италијански делилац фудбалске правде изговорену псовку научио током боравка у Суботици, на судијском семинару баш за ОИ у Италији.

Пре поделе медаља, Галић је једва успео да стигне до победничког постоља јер му редари, као искљученом играчу, нису дозвољавали да уђе на терен. Морао је да прескочи ограду да би остварио циљ. Није стигао да се још једном објасни са Ло Белом и да се извини, али је та ствар касније „легла“ на прилично необичан начин.

Ло Бело је, наиме, послао писмо ФСЈ у комe се извинио због строгог кажњавања капитена наше репрезентације. Исто је учинио и кад је први пут срео Галића.

Заслужено злато

У финишу олимпијског финала, 10 Југословена је скоро читав сат водило битку са 11 Данаца, које је играчки вишак снажно окуражио и мотивисао да покушају да направе преокрет. Да од тога неће бити ништа постало је јасно у 70. минуту, када је Костић „подигао“ на 3:0. На крају је било 3:1.

Пoтом је уследило проглашење победника, обележено интонирањем химне „Хеј Словени“ и великим одушевљењем наших фудбалера. У букету радости, загрљени и распевани, били су: Милутин Шошкић, Благоје Видинић, Владимир Дурковић, Фахрудин Јусуфи, Новак Рогановић, Анте Жанетић, Жељко Перушић, Андрија Анковић, Жељко Матуш, Томилав Кнез, Милан Галић, Бора Костић, Александар Козлина, Душан Маравић, Велимир Сомболац, Силвестер Такач, Жарко Николић и Звонко Бего.

Четворица од од ових момака уврштена су у „идеални тим“ Олимпијских игара – Галић,  Јусуфи, Перушић и Костић. Галић је проглашен и за најбољег међу најбољима, а био је и најефикаснији играч турнира са седам постигнутих голова.

Златна медаља фудбалера, и сребрнa рвача грчко-римским стилом Бранислава Мартиновића, била cу јединa одличјa југословенских спортиста освојенa на 18. Олимпијади, где их је стигло 116. Југословенску експедицију предводио је Мика Трипало.           

Дочек без еуфорије

Занимљиво је да повратак олимпијских победника, који су се из Италије вратили возом, није ни близу био еуфоричан попут савремених дочека шампиона са великих спортских такмичења. Није било „балкона“ нити бесконачних хвалоспева у штампи, ни великих новчаних награда. „Домовина нас је за 'злато' частила са по 100 долара, наравно у динарима“, сећа се Маравић.

„Политика“, на пример, није на првој страни известила да је Југославија олимпијски победник у фудбалу, иако је за то било места поред подуже ударне информације под насловом „Друг Тито отворио Загребачки велесајам“.

Тој „тишини“ доста су кумовали и сами фудбалери, тихим бојкотом новинара који им, пред пут у Рим, нису поклањали довољно пажње, више исказујући сумњу него веру у њихове могућности. Атмосфера је – да мало поредимо – била слична оној у којој се налазила мушка кошаркашка репрезентација Србије пред прошлогодишњи одлазак на Cветскo првенство у Манили са когa се вратила као вицешампион.

То је, наравно, утицало и на љубитеље фудбала, чинећи их мање заинтересованим за наступ „Плавих“ фудбалера у Риму где је, упркос претходној неверици, остварен један од највећих успеха југословенског спорта уопште. Последица тога је парадокс жив и данас: „златни“ фудбалери са ОИ у Италији добили су мањи ореол славе и остали мање упамћени од генерације „сребрних“ са Олимпијаде у Финској.