Тридесетогодишњица Републике Српске: Својим и туђим очима štampaj

Док сам шетао поред Банског двора у Бањалуци, пажњу ми је привукао шал црвено-плавих нијанси који су продавали промрзли улични трговци. Моја најбоља пријатељица, Бањалучанка и домаћин каквог само Босна може да има, брже боље се потрудила да ми га поклони. Око мог врата се нашло обележје фудбалског клуба Борац. Писаним ћириличним словима на шалу стоји: „Борац 1926 - великан из Платонове".

Покушавајући да сумирам утиске са прославе тридесетогодишњице оснивања Републике Српске помислио сам како је симболично да, ето, баш Платон има улицу у Бањалуци. Пало ми је на памет да би политичари у Босни и Херцеговини могли да се подсете да је баш он креирао дијалог као филозофски жанр.

Међутим, ускоро сам схватио да улицу у Бањалуци нема Платон, чувени антички филозоф, већ Платон Јовановић. Као и ја, био је Београђанин. Мене је у Бањалуку одвело једно пријатељство, а њега епископски чин. Као епископа бањалучког 1941. године убиле су га усташе. У Босни никада није онако како сте замислили. Назив улице, који сам желео да искористим да кажем нешто о значају будућности, вратио ме је на значај прошлости.

Паралелне реалности

Моје интересовање за Босну и Херцеговину кренуло је кроз њену прошлост. Не би било погрешно рећи да ја много боље познајем ону Босну од пре неких сто година, ону којом су корачали Франц Фердинанд и Гаврило Принцип, него ову данас. Али ето, као и пре једног века и данас се у Босни и Херцеговини може донети или одбацити закон, без икакве парламентарне процедуре.

Много је воде протекло хладним босанскохерцеговачким рекама али су неке ствари баш као некада. Могу да кажем да савремену Босну познајем толико да знам да је запетљанија од Гордијевог чвора. Ко каже да је потпуно разуме, тај или је Бог аналитике или је шарлатан. 

У Бањалуци 9. јануара није било дилеме ко је централна фигура прославе. То је онај политичар који је почео уз велику подршку и поверење САД, а данас је под санкцијама Вашингтона. Господин Милорад Додик, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине, у раду Предсједништва учествује таман толико да рада не буде. На прослави, недалеко од Додика стајао је Филип Карађорђевић. Када један Карађорђевић узвикује „живела Република", то је само последњи слој у свој испрелетености наше савремености.

Боравак у Бањалуци 9. јануара био је искуство паралелних реалности. Гледао сам, пре свега, земљу и људе који не одговарају ономе што се о њима пише.

Рађање боснологије из духа трагедије

За Босну нисам експерт, али знам понешто о експертима за Балкан - научницима, државним агентима, новинарима и публицистима. Настанак стручњака за Балкан, настанак балканологије као посебног жанра науке, крајем 19. и почетком 20. века у Русији, Британији и Аустро-Угарској, ми је уска тема интересовања. Захваљујући арехолозима, историчарима и лингвистима из ових земаља, много тога откривено је о прошлости целог Балкана, па и о нашој историји. Међутим, њихов рад је често био последица једне продуктивне динамике између интереса њихових држава и њихових личних агенди. Њихово писање често је оправдавало је спољну политику њихових држава или је требало да легитимише предстојеће акције. 

Велики број научника и данас марљиво ради на проучавању Балкана. Међутим, у свету где влада неједнака хијерархија медијских структура, најгласније се чује глас оних колумниста за које унапред знате шта ће рећи. Када је реч о писању о Босни и Херцеговини и Републици Српској, примећујем три важне карактеристике. 

Пре свега, непознавање детаља избија на сваком кораку. Пре пар месеци, један од „Гардијанових" уредника за светске вести (world affairs editor), Џулијан Боргер, у тексту посвећеном Босни, показао је да не зна ко поставља високог представника за Босну и Херцеговину.

Боргер би требало да познаје те детаље. Не само да је извештавао из БиХ већ је и написао књигу посвећену потрази и хапшењу Радована Караџића и Ратка Младића. Да је знао, можда би имао разумевања за српско незадовољство начином постављања текућег високог представника. Ипак, Боргер види само српски сецесионизам, национализам и говори о опасности од рата.

Да сам сваки пут добио по једну конвертибилну марку када сам чуо да су Срби поново довели Босну на ивицу избијања рата, могао бих да изведем на ручак у Бањалуку све новинаре који пишу о Балкану.

Друга особина извештавања је да су актери, у овом случају Срби, представљени као монолит. Као да нема другачијих гласова унутар српског јавног простора. То наводно једноумље унутар једне заједнице, незаобилазан је састојак сваког етничког стереотипизирања. У Бањалуци постоји велики број графита са силуетом Ратка Младића. Огроман број њих је у претходним данима прецртан поруком „peace not war".

То не стиже у новинске ступце, јер би се онда морало нијансираније писати о свему што се догађа. Онда би „Срби" престали да буду збирна именица, добили би име, презиме и прилику за конкретан став и аргументацију.

Дејтонски парадокс

Трећа особина је готово без преседана, ако бисмо Босну поредили са другим деловима света. У другим постконфликтним зонама попут Блиског Истока, без изузетка доминира позив да се договорени мировни споразуми поштују. Када је реч о Босни, хорски се позива на непоштовање и ревизију Дејтонског споразума.

Парадокс је двострук. С једне стране, ако је икоме до мира, јасно је да би било каква ревизија само распалила старе анимозитете. С друге стране, Дејтон је најуспешнији мир који је уследио након неке војне интервенције предвођене САД. Они који похвално говоре о хуманитарном инвервенционизму, требало би да буду први који траже да се сачува постигнуто. Међутим, као да није битан мир колико исход са којим нису задовољни.

Замислите да је Сирија земља у којој четврт века није било убистава, а да неко тражи измене и промене мира који је зауставио рат, јер некаква Алавитска Република, Дистрикт Алепо и Федерација североисточне Сирије не функционишу баш најбоље. Данас, Сирија без убистава је само сан, а мирна БиХ би требало да се мења.

Добар део страних коментатора који пише о Босни слободно се може назвати ревизионистима, јер се јасно види да мало шта може да их задовољи осим измена Дејтона. Ту се најбоље види сва острашћеност и недостатак принципа. Сви они који су срцем и душом били против постојања централизоване Југославије, мисле да је сада природно да имамо централизовану Босну.

 Босна мучи муку која је позната свим мултиетничким или мултиконфесионалним државама. Она је земља која покушава да реши питање које је толико пута довело до краха држава. Наиме, како обезбедити суживот различитих етничких и верских група. Све земље које су Босну обухватале управо су се сламале на том истом питању: Османско и Хабзбуршко царство, а потом и Југославија.

Као историчара ме заболи глава од тврдњи да је Дејтон „неприродан". Када је БиХ добила први устав 1910. године, бројна решења која данас имамо већ су тада постојала. Не само да су посланици бирани према квотама (које су тада биле конфесионалне) већ је и долазило до ротације позиције председника Сабора, како се ниједна верска група не би осетила запостављено.

Данас у Босни и Херцеговини се Парламентарна скупштина састоји из два већа - Представничког дома и Дома народа. Чланове Дома народа именују ентитетске скупштине, тј. Народна скупштина Републике Српске и Дом народа Парламента Федерације Босне и Херцеговине. Представнички дом добија чланове преко директних избора у ентитетима.

Поређење са ситуацијом у монархији Карађорђевића се чини релевантно. Устав Краљевине Југославије је предвиђао да се Народно представништво састоји од Сената и Народне скупштине. Док су посланици Народне скупштине бирани непосредним гласањем, свака бановина је бирала један број сенатора.

Није погрешно рећи ни да устројство Босне и Херцеговине подсећа и на устројство Социјалистике Федеративне Републике Југославије. Устав из 1974. године је практично републикама давао право вета. Тако и данас ентитети имају право вета. У Босни и Херцеговини постоји дуга историја покушаја да се институционално задовоље етничке и верске разлике.

Укидање Републике Српске

Српске политичке елите унутар Републике Српске нису безгрешне када се ради очувању БиХ каква она јесте. Свако спомињање сецесије и независности јесте одустајање од Дејтона. Међутим, та информација може да се разуме само ако се не заборави да, како је пре неколико година приметио Карло Баста, „од четири водеће политичке странке које рачунају на подршку примарно унутар бошњачке популације, у својим политичким програмима три отворено позивају на дефакто укидање Републике Српске".

Тако да тек тада видимо вечиту игру, где са једне стране постији претња централизацијом, а са друге сецесијом. Међутим, када је реч о онима који о БиХ пишу из иностранства, углавном се кривац види у Републици Српској.

Готово сваког 9. јануара крене медијска сезона лова на Републику Српску. Данас, када политичком културом доминира аксиом да нико не би требало да буде увређен, о Републици Српској може да се напише све. У свом гневу не схватају да свака увреда чини Републику Српску хомогенизованијом.

Због ратних злочина почињених од стране Срба, укључујићи и највећи злочин у читавом рату, онај сребренички, само Хаг је поделио преко хиљаду година робије, Срби су били изложени бомбардовању, економској изолацији и губитку угледа. Чак и ако оставимо са стране то што неки други за своја недела нису кажњени, читајући стране текстове о Републици Српској не могу да се отмем утиску да неко мисли да је свака казна премала и да треба опет кажњавати.

Негативни ставови према Српској су често правдани чињеницом да су у њеном руководству људи који су били на различите начине активни током рата, да се у Српској не прате савремене вредности и слично. Да замислимо алтернативну реалност. На власти у Бањалуци је група појединаца рођених након што се рат завршио. Сви су вегетаријанци. У Републици Српској се поштују сва права, без изузетка. Бањалука организује велику параду поноса. Донира се новац за заштиту панди на Тајвану. Они који данас траже укидање Републике Српске, тражили би га и тада. Нашли би разлог.

У очима целог света

Постоји једна група појединаца која воли да цитира Димитрија Туцовића, углавном када говори о неделима Срба против Албанаца. Али постоји један много важнији Туцовићев став, у смислу његове далековидости. Туцовић је био свестан свих мана Краљевине Србије али је и примећивао ко и из којих разлога гради једну посебну слику о Србији. Написао је: „Србија је земља са свима слабостима и изненађењима, једна бирократско-сељачка земља, али што је она данас у очима целога света црна као ђаво мимо цео други свет, то је успех бечке журналистике, бечких плаћених пискарала."

Данас нема Аустро-Угарске али неке друге тенденције утичу на писање о Републици Српској. Понекад се чини да су хаос и неред који је САД направио на Блиском Истоку, као и нарастајућа исламофобија у самим западним земљама, учинили да због тога настала емпатија према муслиманима прерасте у симпатију према политици противника Републике Српске. Република Српска има ограничен списак потенцијалних савезника. У време када на западу постоји тихи културни рат, где „популизам" узима маха и када се упозорава да је демократија „на издисају", они који виде огромну опасност у Русији, Мађарској или Кини, природно, неће благонаклоно гледати на дипломатију Републике Српске која покушава да добије подршку ове три државе. 

Недостатак симпатије или чак отворено непријатељство доброг дела извештача, не сме да доведе до закључка да не постоји ништа што се може урадити. Пре свега, ваља се запитати колико младих, образованих људи који знају више језика тренутно у свету може да подигне свој глас и да каже: „постоје добри разлози зашто Република Српска постоји и постоје добри разлози зашто је добро да настави да постоји". Да ли ће се њима отворити врата неког Си-Ен-Ена, да у ударном термину испричају своју причу? Неће. Шта преостаје?

Боканизација и искључивости

Колико год добар део медијског света био неблагонаклон према Републици Српској, алтернатива је боканизација српске ангажованости. Испред телевизора причамо сами са собом, суочени са сатима и сатима патетичне приче о томе како смо само ми жртве и како нас нико не воли и како ће тако заувек бити. Тако полако утихњује енергија која нам већ није на завидном нивоу. Ваља радити, а не седети и кукати.

Како је приметио Николај Велимировић: „Зар не личи ваш песимизам на једног оријенталног, малог и злобног деспота, који окива и гњечи људе? Ја вам желим од срца, да се увек можете дубоко застидети, кад се осетите поданицима мрачног и злобног оријенталног деспота - Песимизма".

Важно је и да спољашња искључивост не постане унутрашња. Ако смо веома добро осетили да правда може бити селективна, то никако не значи и да би ми сами такви требало да постанемо. Ваљало би зато, попут патријарха Порфирија, одмах осудити нападе и провокације над муслиманима и Бошњацима који живе у Републици Српској и Републици Србији.

Када ме питају у иностранству да кажем било шта о ситуацији у Босни и Херцеговини, ја говорим језиком који они најбоље разумеју - језиком проверљивих цифара. Кажем им да је разлог зашто се Срби држе Републике Српске тај што верују да алтернатива и централизација воде Босну у хаос. Држе се Српске и јер то најбољи начин да остваре своја права. И њихово искуство са заједничким институцијама у Босни и Херцеговини им то говори.

Два истраживача, Алекс Шварц и Мелани Жанел Мурчисон, урадили су одличну анализу рада Уставног суда Босне и Херцеговине. Суд чине два Бошњака, два Хрвата, два Србина и три странца које именује Савет Европе. Другим речима, састав је такав да стране судије треба да нађу подршку само једне стране и да одлуче по своме. Од жалби које су поднели Бошњаци прихваћено је 51.7%, од жалби које су поднели Хрвати 42.9% и од жалби које су поднели Срби 19.4%. Или Срби не умеју са судијама, или је у питању нешто друго. Биће да је нешто друго. И после се неко пита како то да нико не мари за одлуке суда који каже да је нешто уставно или не.

Када је реч о Милораду Додику ценим његову дрскост и народско лукавство које поседује, али одбија ме његов став да су сви они који су против њега и против Републике Српске. Међутим, још важније од тога је то што Бањалучани добро знају да разликују опозицију појединцу од опозиције држави. Они и не причају превише о Дејтону и другим великим питањима, гледају да добију посао, да живе у уређенијем друштву, желе да стварају породице и потомства. У Бањалуци и не делује да има много мале деце, што убудуће може бити и највећи проблем.

Када погледате шта се све пише о Републици Српској и када у њу дођете, схватите да су то два различита света. Не мари обичан човек много за то шта се по свету прича. Зато санкције САД Додику могу само да поправе његов статус код бирача.

Слушајући Радио Козару, чуо сам најаву кратког документарног филма емитованог у биоскопу у Приједору, који је посвећен једном дечаку коме је велика жеља била да посети стадион Црвене Звезде. И посетио га је. Цео свет није исти. Неки људи имају своје жеље и оне су њихове колико год то некоме било нејасно. Зато ће 9. јануара 2023. године опет бити прославе у Бањалуци.