Ксенија Комљеновић, наша прва докторка удараљки: Путовања светом с музиком у срцу, од Баха до Саундгардена štampaj

Перкусионисткиња и композиторка Ксенија Комљеновић (р. 1988) није непозната нашој публици, и то још од средњошколских дана, али се сада чини много чувенијом фигуром класичне и кросовер музике широм Европе и САД. Некадашња ученица наше најугледније музичке школе „Станковић“ и студенткиња композиције и удараљки на Факултету музичке уметности у Београду, отиснула се веома храбро пре шеснаест година преко Атлантика, да тамо унапреди знања и вештине, открије нове, инспиративне покретаче сопствене стваралачке маште, обиђе добар део планете из своје америчке базе, постане прва жена доктор удараљки у Србији, заснује породицу и искуси како је то бити универзитетски професор у различитим државама Новог света.

Своју статистику, од првог одласка у Америку 2010. године, Ксенија Комљеновић духовито своди на пет селидби са континента на континент, од тога живот на три континента, као и у четири различите савезне државе у САД, затим 11 селидби у нове станове, школовање на три факултета и педагошки рад у пет институција, од којих су четири универзитети.

Ксенија Комљеновић и њена колегиница и сарадница, пијанисткиња Лиана Паилодзе Херон – као Весна Дуо – од 1. марта 2026. власнице су мини-албума „Поптимизам“, са обрадама славних поп и рок нумера, аранжираних за удараљке и клавир.

Ксенија Комљеновић, поделила је специјално за портал ОКО, своје занимљиво животно и професионално путовање, које не престаје ни дан-данас.

ПРВИ ОДЛАЗАК У АМЕРИКУ

„Јасно се сећам зашто сам села у авион први пут, на лет за Чикаго.

Са двадесет једном годином, као студент Факултета музичке уметности, имала сам скоро све што сам могла пожелети – породицу и пријатеље пуне подршке, менторе којима је стало, могућност да радим као паушалац у Београдској филхармонији, Симфонијском оркестру РТС, Опери Народног позоришта, Мадленијануму, Позоришту на Теразијама и у ансамблу ударaљки Stankovic Percussion Ensemble (SPE) који је уживао много медијске пажње у то време. Имала сам укратко могућност да пробам готово све што би могло бити дугорочна професионална прилика у Београду, центру збивања.

Имати све што пожелиш јесте благослов, али и клетва. Куда ићи даље када сам дотакла сваку бину о којој сам сањала, и то 44 године пре очекиване пензије? Да ли је мој успех показатељ моје вредности или сам само имала среће? Да ли ће мој живот остати исти у наредне четири деценије? Да ли би ико изван моје матичне околине мислио како је моја музика вредна слушања, а ја запошљавања?

У раним двадесетим, одлучила сам да би мој лакмус тест могао бити да се једноставно обрем негде без икаквог професионалног контекста или претходног постојећег контакта. Стога сам у августу 2010. године отишла да похађам Illinois State University (Државни универзитет Илиноиса) на годину дана. Да будем искрена, нисам баш тек тако пала са Марса и села на авион – годину дана сам пролазила кроз пријаву и напорне кругове одабира студената који ће отићи у Америку са пуном стипендијом.

Сећам се да сам се током те прве године много чудила. Чудила сам се да људи ручају некада и пре подне. Чудила сам се када ми је професор одговорио да му не пишем „You" великим словом када пишем мејлове, јер је велико слово резервисано за Бога, а не за њега. А ја сам само имала потребу да изразим поштовање на начин уобичајен за наш језик. Чудила сам се кад видим да студенти долазе на часове са мокром косом и у јапанкама усред новембра кроз снег до колена. Ови људи дефинитивно нису чули за промају нити за упалу мозга, чинило се.

Али – много важније од чуђења – те године сам се заљубила. Заљубила сам се у кампус у коме је брижљиво одржавано зеленило и у коме је смеће заиста било само у кантама. У наставу у којој смо имали госте из целог света који долазе да нам причају своје животне и професионалне приче. У петооктавну маримбу коју сам могла да свирам редовно, а коју нисмо још увек имали у школама или на факултету у Београду. У путовања које смо ентузијастично организовале нас три стипендисткиње из Србије са истог универзитета, шпартајући по Америци са малецним и најпажљивије планираним буџетом.

Током те године постала сам и искусна каучсурферка, посетивши Бостон, Њујорк, Филаделфију, Лос Анђелес, Лас Вегас, Сан Франциско, Сан Дијего и Хаваје. У нашoj глави, ово је била можда jeдина прилика да искусимо разне кутке САД – бирајући с тим у вези да пречесто једемо кикирики путер и путујемо мање пријатним рутама, што је све негативно утицало на наше крвне слике, али зато више него позитивно на наше туристичке апетите. Тако смо виделе своју прву Бродвејску представу, изблиза осмотриле кости Tираносаурус рекса у музеју науке, налетеле на Џенифер Лопез у Вегасу за Нову годину – заправо су моје другарице налетеле на њу, јер сам ја те ноћи завршила у болници са високом температуром. Спасао ме је један дивни Афроамериканац који је познавао Београд – „I used to live in Zeh-len-ee Venats!“, ускликнуо је када смо се упознали, а који је приметио да ми треба лекарска помоћ пре него што враг однесе шалу током дочека Нове године. Жива истина.

Ако бисмо слободно превели наш очигледни мото Carpe Diem као „ухвати/искористи дан", ми га нисмо само ухватиле – ми смо га давиле својим стиском. Те године није било много места за носталгију, јер је на хоризонту био датум повратка кући, само 10 месеци након одласка...

МАСТЕР СТУДИЈЕ У ИЛИНОИСУ

„Убрзо по повратку у Србију, схватила сам како имам недовршеног посла у Илиноису. Зато сам одлучила да се пријавим на мастер студије. Година 2011/2012. уложена је у завршавање факултета у Београду и полагање аудиције у Америци.

Почело је срећно. Добила сам позицију асистента, плаћене студије и обећање од 800 долара месечне плате. Моја соба је, међутим, коштала целих 700 долара. Човек не мора да буде математички геније како би схватио да би моја егзистенција – ван имања крова над главом – била у најмању руку непријатна са тако мало новца. Стога сам се бацила на тражење додатних стипендија.

Ово је прича о томе како сам постала Гуглатор 3000. Писала сам Кока-Коли, домаћим поп звездама, безбројним банкама, па чак и Опри Винфри, тражећи подршку. У том процесу писања стотина мејлова и пријава, постала сам прилично добра у аплицирању. Иако нисам освојила гомилу стипендија, а и Опра ми није одговорила на мејл, успела сам да освојим – једну. И та је била сасвим довољна да преживим мастер студије, повремено купим поврће и да не морам да пишем својој  породици сваки пут када треба да купим књигу за факултет.

Те године сам почела да повремено виђам ствари без ружичастих наочара. Нисам више јела у мензи коју је стипендија размене великодушно покривала раније, већ сам сама кувала. Кола нисам имала, па сам љубазно замолила своје друштво да ме се сети када иду у продавницу, да бих могла да пођем са њима. То је углавном успевало, а понекад и није, па ми је фрижидер био празњикав ту и тамо.

Једном сам, као снажна, независна жена која не жели да досађује људима, кренула пешке у Волмарт – реч је о времену пре Убера, а ја нисам имала ни паметан телефон – јер не може Америка спречити поносну жену с Балкана у ходању! Ја сам одрасла у Београду и ходање свуда је нешто што волим, а колапси у саобраћају из раних 2000-их су ме истренирали да ходочастим од једног краја града до другог, док ми музика са дискмена трешти у ушима. После сат времена ходања по терену где тротоар нестаје и настаје без смисла, доказујући да америчко предграђе није предвиђено за пешаке, нашла сам се преко пута колосалне продавнице, са 6 заузетих саобраћајних трака између нас, где су велика америчка кола пролазила јурећи, а возачи повремено зурећи у мене – чудну немоторизовану фигуру која се нашла ту, са погрешне стране пута. Није било пешачког прелаза ни семафора на видику, а прелазак је гарантовао лош исход. Вратила сам се кући спуштеног репа...

Креативне и професионалне прилике су и даље биле сјајне. Професор је имао поверења у мене и била сам званичан инструктор у настави. Тренд имања подршке у менторима и благонаклоне околине се наставио, 8.000 километара далеко од куће. На крају семестра добила сам све оцене А и евалуације сопствених студената које су биле пуне охрабрења – писали су да су много научили од мене, да су захвални на времену и да кидам енглески, иако се стално извињавам ако ме неко не разуме.

ДОКТОРСКЕ СТУДИЈЕ У МАЈАМИЈУ

„После завршетка мастера сам се преселила у Мајами на докторске студиje. Више нисам била у малом месту, у мирном Илиноису. Сада сам постала асистент на једном од најпознатијих универзитета, какав је University of Miami Frost School of Music, у великом граду. Број обавеза на факултету се множио, а остварила сам и свој циљ да студирам са Светом Стојановим, најбољим музичарем на свету по мом мишљењу, из области удараљки. Професионално, музички – а самим тим и емотивно – ово је био један од најлепших периода у мом животу. Време у Мајамију и рад са професором променио ми је живот. Полако сам корачала ка томе да постанем прва жена која ће имати докторат из области удараљки.

Пронашла сам неке од најбољих пријатеља у овом граду под палмама – студенти из целог света хрлили су у нашу школу. Оно што је изузетно лепо јесте то што у Америци не само да можемо упознати Американце, већ и људе из целог света. Јела сам фуфу са другарицом из Гане, делила собу са девојком из Кине, научила да је у Скандинавији амбиција ружна реч и слушала професора са Јejла како се сећа сусрета са Васком Попом у Београду.

Што сам више људи срeтала, то сам више сакупљала туђих прича о искуству посете нашем крајичку света. Тада сам схватила колико волим да слушам њихове утиске о нама и сазнам шта људи виде када нас добро погледају. Као што сам се ја чудила и заљубљивала у Америку, тако су ми они причали о чуђењу и заљубљивању у Београд, Србију и Балкан. Велики свет почео је да постаје све мањи.

Људи су ми говорили како уочавају да сам Европљанка још издалека, јер сам увек скоцкана – лепо обучена и нашминкана. То сам увек примала као комплимент и било ми је драго да, иако сам изашла из Европе, Европа није изашла из мене. У Мајамију сам пак врло брзо научила да не будем нашминкана по београдским стандардима, јер би ми се лице топило од марта до новембра због врућине и влаге. Једне вечери, шест година после пресељења у Америку, на повратку са факултета ноћу, бициклом сам нехотице прегазила опосума предњим точком. Животиња је била добро – а мене је додатно потресло то што сам, у тренутку када је животиња истрчала пред мој бицикл, рефлексно рекла „shit", а не „с..ње". Затим, једном приликом по слетању у Београд за распуст, на путу са аеродрома, неко ми је рекао да „баш изгледам као Американка", тако сва у црној комотној одећи. Нисам била сигурна да је то комплимент.

Носталгија је постајала све учесталија. Да, расла сам креативно и радила са великанима из своје професиjе – пионирима у својим делатностима, оскаровцима, фантастичним уметницима, али сам пропуштала све више рођендана и малих тренутака код куће, у Србији. И, уз то недостајање, полако је почело разлиставање термина „кућа" и „корени". Корени су заувек у Србији, а кућа ми се померала. Као Мери Попинс, која би била мало ту, мало тамо – тачно онолико колико је потребна – тако сам се и ја селила сваких неколико година тамо куда би ме образовање или посао носили. И све чешће сам учила да се осећам удобно на новом поднебљу. 

Године 2017. сам одбранила докторат и постала прва жена из Србије са докторатом из области удараљки. Године 2018.  освојила сам награду на највећем такмичењу камерне музике за удараљке у Луксембургу. На крају школовања добила сам и награду за истакнутог студента-постдипломца.

И онда је дошло времe да потпуно одрастем, престанем да будем студент и запослим се. Пријављивала сам се за све послове у музици било где на свету које сам могла наћи. Дошла je понуда из Хонгконга за рад у школи. То је око 15.000 километара удаљено од Мајамија. Пристала сам.

ХОНГКОНГ

„Иако сам од 2012. до 2018. годинe била асистент у настави на факултетима које сам похађала, 2018. година је била прва година бивања ексклузивно одраслом особом, а не пола студент-пола радник. Запослила сам се у приватној основној и средњој школи у Хонгконгу. Мој једини услов за прихватање посла био је да имajу петооктавну маримбу, како бих могла да наставим свој однос са овим инструментом - уверили су ме да имају. Испоставило се ипак да је нису имали. То ми је изузетно тешко пало. Имала сам утисак као да ми је неко украо језик јер се нисам могла да изражавам на свом инструменту. То је био први знак да ово, нажалост, није била дугорочна станица за мене.

Маримба је скуп инструмент – кошта као половна кола, а скоро је исто толико велика и изузетно тешка за превоз. Ja је нисам могла да приуштим себи, али сам претходних година уживала, користећи маримбе које су моји универзитети имали. Сада сам одједном морала да научим како да функционишем без ње.

Ако заборавимо тај бол који сам осећала јер нисам имала приступ свом инструменту, моја година у Хонгконгу је била пуна открића – предавала сам у школи чији се систем подучавања наслања на британски. Радила сам са изузетно даровитом децом у, како ми је речено, другој најскупљој школи у Хонгконгу. Мој тренд борављења у претоплим градовима поред воде се наставио и искусила сам то да ми се наочаре замагле од влаге чим изађем из зграде. Предавала сам музичко, диригoвала оркестром, учила децу блузу, показала им нашу народну музику и слушала њихову. Викендима сам истраживала град, отишла на први час балета за одрасле, научила да се тамо „дођоши” зову „експати” а не „имигранти” – можда зато што су били већином из Британије или Аустралије – и јела неодољиви дим сам са другарицом из Ниша.

Та година је била нajизузетније гурманско искуство и пуна интригантних путовања. Упијала сам утицаје. Отишла сам на час таико бубњева. Водили смо ученике на пут у Тајланд да, између осталог, градимо кантину за локалну школу. Сама сам отишла на пут у Камбоџу, обилазиле градове тук-туком, пливала под водопадом – што је забавно, али и боли – посетила чаробни Ангкор Ват и седела за столом за једну особу на вечери где сам победила страх од једења тарантула, док ме је ресторан бодрио.

Чак и уз сву лепоту, нисам осећала да ми је тамо било место. Немати маримбу, оно што сам осећала да ми је „матерњи” инструмент, било је болно. Осим тога, желела сам да радим на универзитету у САД. Процес је опет био исти – пријављивати се за сва отворена места, само што сам се овај пут пријављивала само у Америци, а не у целом свету. Први интервју се изнедрио са три круга апликације – и освојила сам посао. Помало неочекивано, јер сам слушала много о томе како не треба имати очекивања да освојите своју прву аудицију за посao, пошто се и тај процес учи. Свеједно, успела сам. Тако сам се преселила у Тексас, да предаjeм на Texas A&M University у граду Корпус Кристи.

ТЕКСАС

„У Тексасу сам била најмлађи члан предавачког кадра на Одсеку за музику. Постала сам доцент са 30 година. Победила сам на конкурсу за који се 60+ људи пријавило без претходног познавања било кога са факултета. Питање од пре 9 година „да ли сам ја вредна ичега и да ли би ме ико запослио изван мог малог, добронамерног, великодушног круга људи у земљи из које потичем” – враћало ми се као бумеранг.

Иако је Корпус Кристи прилично јужно у Америци, више се чинио као северни Мексико него амерички Југ. Факултет је био на малом острву, зато се одмила зове Island University. Многи студенти су били локални, мексичког порекла, и чешће су се јели такоси за доручак – које од срца препоручујем! – него америчке палачинке. Већина студената у нашем одсеку били су first generation college students, што значи да су први у породици који су ишли на факултет. Значајан дeo њих је радио пуно радно времe поред редовног студирања. Неки су уз то били и млади родитељи који су се старали о деци. Ретки су били студенти из стандардних, традиционалних породица које су имале финансијске, временске и емотивне могућности да их подржавају кроз школовање и омогуће им да неометано студирају.

Рад у таквој средини ми је показао колико много утицаја на младе људе имају околности у којима су одрасли и у којима се налазе. Искусила сам велики контраст – у Мајамију сам виђала студента који је у златном мазератију долазио у теретану, у Хонгконгу су породице ученика имале кућну послугу кoja је живела са њима, па често и приватне возаче. Сада сам имала више студената који нису имали стабилне домове и који су пролазили кроз епизоде бескућништва, док су покушавали да жонглирају између посла, факултета и родитељства. Током рада у Тексасу сам схватила да моја идеја како ћу као професор радити само на музици и помагати им да изграде вештине које ће им омогућити да имају каријеру – била најблаже речено наивна. Бројне студенте сам, уместо часа удараљки, отпратила до студентског дома здравља или тражила ресурсе да им помогнем да реше животне проблеме који им не допуштају да се фокусирају на свoj ра̋ст и развoj на факултету у том моменту.

У Тексасу сам провела четири формативне године. Научила хрпу ствари о раду са младим људима и о томе како образовни систем функционише изнутра. Упознала дивне личности, уз наду да сам некима и бар мало помогла. Имала простора да створим музички пројекат о коjeм је Тим Пejџ, добитник Пулицерове награде, писао у Wall Street Journal-у. Пробала joгу на SUP даскама на води. Купила своjу прву маримбу да никада не бих поново била у ситуацији као у Хонгконгу, где сам се осетила креативно занемелом и неспособном да се изразим.
Маримбу сам купила пре својих првих кола – она је била мој четвороточкашки приоритет. Јер, маримба, обратите пажњу, заиста има мале точкове! За душебрижнике који се питају: „Како је могуће живети у Америци без кола!?” – одговор је: „Могуће је“. Имала сам лудачку срећу да сам могла да користим – пазите сад – бесплатни јавни превоз у граду који има нафтне платформе у срцу Тексаса.

СЕВЕРНА КАРОЛИНА

„Током четврте године рада у Тексасу, видела сам отворено место за професора удараљки на University of North Carolina School of the Arts – првом државном конзерваторијуму у Америци. Професор који је објавио одлазак у пензиjу био је изузетно важна фигура у свету ударaљки и чак бивши председник организациjе Percussive Arts Society, највећег скупа перкусиониста на свету. Уз то се отворило и место у Балтимору. Приjавила сам се за оба посла.

У том моменту, као особа која је већ имала стабилан посао, могла сам да будем избирљивијa за позициje за које се приjављуjeм.

У оба случаja сам постала финалисткиња за посao, што значи да су ме позвали на интервjу на кампусу. На америчким универзитетима то значи да универзитет изабере углавном три кандидата од свих приjављених који су прошли круг писаних апликациjа и круг Зум интервjуа, затим организуje пут на кампус где сте ви, као финалиста, присутни дан или два. У том кратком року предаjете индивидуалну и групну наставу, имате разговор са деканом, комисиjом за запошљавање, колегама, студентима, и такође одржите концерт. Врeме jе густо напаковано док вас комисиjа прати и оцењује.

Мој први интервjу био је у Севернoj Каролини, у граду од четврт милиона становника – Винстон-Сejлему. Знате за винстон и вамел цигарете? Е, тај град je извориште. Други познати бренд je Krispy Kreme. Не дajемо им много поена за инициjативе које угрожавају људско здравље, али и цигарете одавно већ нису тако популарне у Америци. Осим тога, jeдна од знаменитости je Reynolds Building – зграда која jе инспирациjа за Empire State Building; наиме, архитекта je најпре направио Art Deco облакодер у Винстон-Сејлему, пре него што je урадио нешто слично у Њуjорку. У згради се налази урамљена честитка, послата на Дан очева од Empire State Building-а кoja каже: „Срећан Дан очева, тата."

И тако, после проведеног дана тамо, знала сам да jе то – то. Колеге су биле амбициозне, посвећене студентима и свojoj креативнoj активности. Студенти су се поjавили у оделима за мoj интервjу, пуни питања – познавали су ме још од мoг претходног пројекта, о коjем се писало у Wall Street Journal-у, и чак су ми били на концерту у Индиjанаполису претходне године. Добро су свирали, били су насмејани, отвореног ума и показали интересантне идeje. Декан је био музичар са међународном каријером, емпатичан и директан. Град jе био пун уметности, са чак шест универзитета, зелен, миран, и честа станица великих умова и креативних душа.

Овог пута је било преко 90 кандидата. Понудили су ми посао. Моје бумеранг питање од пре више од деценије се вратило. Преговарала сам за услове – дали су ми све што сам тражила. Балтимору нисам дала шансу – захвалила сам се на прилици и повукла се из финала. Тог лета смо се муж и ja преселили у Северну Каролину.

И тако сам дошла на ово чаробно место на коjем сам већ три године.

МОЈИ СТУДЕНТИ

„У међувремену, остварила сам много професионалних успеха – распродат концерт у Карнеги Холу где сам делила сцену са Светом Стојановим, својим ментором из Мајамија. На UNCSA су ми доделили Endowed Professorship (задужбинска професура / професура са обезбеђеном задужбином / стипендирана катедра). Композитор номинован за Оскара ми је написао и посветио своје прво концертно дело за маримбу и оркестар, чију сам светску премијеру одсвирала у Америци. Помогла сам свом првом интернационалном студенту да добије пуну стипендију. Онај исти универзитет у Илиноису који ме је први угостио као маленог интернационалног студента на размени, уручио ми је Награду за изузетног младог алумнија. По први пут сам сарађивала са издавачком кућом на најновијем албуму.

Путовање са музиком у срцу ме је научило много чему о свету и о себи – и то је нешто у шта сада свесно инвестирам да бих стварала прилике за своје студенте. У протеклих годину дана сам их више пута водила на конференције, концерте и фестивале по Европи. За многе од њих је то био први пут да бораве изван Америке или да уопште буду на европском континенту. Како крочимо на европско тло, и они по први пут отварају своје свеже пасоше на граници, уживам да видим у њиховим очима сву ону знатижељу, чуђење и заљубљивање које сам и сама искусила пре 16 година, када сам по први пут слетела на нови континент.
И тако, док зујимо по Европи, између густо начичканих обавеза, моји студенти знају да кажу на српском: „Да, важи. Може кафа? Хвала!”. Када то чујем, помислим како бих можда могла овако „млађахна” – бар за универзитетског професора – да се и пензионишем.

ПОПТИМИЗАМ

„Постоји тренутак из средње школе који ми се често враћа: лежим у болничкој соби у Београду, инфузија у руци, Саундгарден у ушима. Њихова музика ме је тада држала за руку на начин на који то само музика уме. Та слика – тинејџерка са докторатом у будућности и Крисом Корнелом који инспирише жврљање поезије у свесци – можда је најбоља илустрација онога шта мени значи „Поптимизам", нови ЕП Весна Дуа који сам направила са пијанисткињом Лианом Паилодзе Херон.

„Поптимизам" је изашао 1. марта 2026. године у издању UNCSA Media и уз подршку Kenan Institute for the Arts, а доноси хитове Стинга, Ријане, Бијонсе, Хозиера, групе Саундгарден и других аутора, аранжиране за удараљке и клавир.

За оне који нас знају, „Поптимизам“ није шокантан. Да, ми смо две жене са докторатима из класичне музике, али смо музички сваштоједи. Наш циљ је увек био да свирамо само музику коју изузетно волимо, и тако смо створиле овај микстејп.

Корени свега овога сежу до моје Музичке школе „Станковић", где сам похађала три одсека – клавирски, теоретски и перкусионистички. Када бих вам показала своје слике из тог времена, одмах бисте схватили: поцепане фармерке, мартинке, мајице са именима бендова исписаним маркером. Ипак, ишла сам у школу која се фокусирала на класичну музику и волела да свирам Баха, а сви около – укључујући и професоре – били су подједнако отворени за све жанрове. Тако да моје музичко „сваштоједство“ и није неко чудо, пошто сам одрасла у средини где је сва музика била једнако добродошла. Ако завиримо у мој распоред током једне обичне недеље из тог времена: средом трибјут бенд у Земуну, четвртком џем-сешн, петком Београдска филхармонија на Коларцу, суботом метал у СКЦ-у, недељом хор и онда све испочетка.

У Музичкој школи „Станковић“ сам упознала аранжера и дугогодишњег друга, Милоша Бранисављевића, који је све ове песме преточио из оригиналне форме у виртуозна и вратоломна дела за удараљке и клавир. Ако мислите да су „кросовер“ албуми лаганица и да је свирање једноставних песама „лимунада", мораћу да вам срушим Снешка када кажем да овај албум има неке од најтежих деоница које смо Лиана и ја икада свирале. Стога, и захтевни слушаоци који цене музичку комплексност и техничке акробације ће, надам се, ценити ову музику.

За сваког од горенаведених извођача могу да издвојим личну причу где ме је и како њихова музика пропратила кроз део живота. И стога, овај албум је омаж – посвећен разноликим жанровима и извођачима чија нас музика тера на размишљање, осећање или ђускање.

Неколико година након оне болничке собе, имала сам срећу да будем у првим редовима на концерту Криса Корнела у Чикагу, певајући са њим и плачући од захвалности што постоје људи чија ме музика помера и у којој имам прилике да учествујем, било као део публике, или као извођач на бини који нуди своју верзију њиховог стваралаштва. То је, на крају крајева, оно шта је овај наш „Поптимизам".