Отисак душе на најбољој соул плочи: Недовршени живот Отиса Рединга

Навршило се тачно 60 године од изласка албума Отиса Рединга „Otis Blue/Otis Redding Sings Soul“. Албум је изашао 15. септембра 1965. године. То је једна од најбољих плоча те декаде, најбољих соул и ритам-и-блуз албума уопште, дијамантски врх популарне музике.

Моја гимназијска екипа је, стицајем околности, кроз позни пубертет и рану адолесценцију прошла уз звуке са ове Редингове плоче. Локални друголигашки фудбалер је имао тај албум. Радо нам га је позајмљивао. Први „стискавци“ на гимназијским журкама одиграни су уз Редингове песме.

Краљ самогласника

Отис Рединг је умео са самогласницима. Био је њихов краљ. Владао је њима. Сугласници га нису много занимали. А, е, и, о, у – то је била његова територија. Кад Отис отпева: „I was boooorn by the river, oh man“ – први стих из песме „A Change Is Gonna Come“ – продужено „о“ из треће речи постаје тајна шифра која отвара једно афективно поље које је било изван свих искустава провинцијских средњошколаца.

Неколико деценија касније Џими Дејл Гилмор је рекао у једном интервју: „Рок музика је велика зато што нам омогућава да искусимо нека осећања за која нисмо знали да постоје.“ Тексашки трубадур је том констатацијом објаснио оно што смо средином шездесетих година доживљавали слушајући албум „Otis Blue...“

Од Мејкона до Мемфиса

Музички део приче о Отису Редингу почиње 1962. године. Једног дана те године Џони Џенкинс (видети антрфиле на дну текста) са својим бендом се упутио из града Мејкона (Џорџија) у Мемфис (Тенеси). Џони је био локална музичка звезда. Са својoм групом The Pinetoppers имао је мали хит са инструменталном темом „Love Twist“.

Џони је кренуо на аудицију компаније „Stax“ (видети антрфиле на дну текста). Од Мејкона до Мемфиса има око 750 километра. Пут су превалили у аутомобилу за чијим воланом је седео корпулентни двадесетогодишњи младић (190 cm) чије је име Отис Рединг.

Аудиција није успела. Људима из компаније „Stax“ није се допала Џонијева музичка понуда. Остало је још око пола сата од плаћеног трочасовног студијског термина.

Млади возач Џонијеве екипе је замолио музичаре из „Stax“ студија да га чују како пева. „Важи, може, имамо још пола сата“, рекли су. Стиви Кропер (видети текст о Кроперу на порталу ОКО) је сео за клавир – Букер Т. је већ напустио студио, а Ал Џексон je сео за бубњеве. Отис им је објаснио да хоће да отпева нешто што личи на црквену музику.

„Који тоналитет?“, питао је Кропер.

„Није важно“, одговорио је момак.

И тада се, по сведочењу Стивија Кропера, десило чудо. Отис је запевао „These Arms Of Mine“.

„Одједном сам се, човече, најежио. Никад нешто такво нисам чуо“, рекао је Кропер у једном интервјуу.

У студио је утрчао Џим Стјуарт, сувласник компаније „Stax“. „То је то! То је то!“, викао је. „Ово морамо да снимимо!“

Тако је и било. Песма је снимљена и издата као сингл. Био је то први од 17 узастопних хит синглова Отисa Рединга. 

Осећања и експресија

Код Отиса се све своди на осећања и експресију. Од својих певачких идола – Сема Кука и Литл Ричарда – преузео је најбоље ствари. Семова нежност и рафинман помешани са Ричардовом оштрином и темпераментом били су савршено усклађени у Отисовом певачком стилу. Умео је да на срцепарајући начин пева баладе и да брзе, жестоке ствари изводи са фуриозношћу и ургенцијом.

Букер Т. Џонс, музички геније чији је бенд Booker T. & The MG’s пратио Отиса на већини његових снимака, говорио је: „Отис пева као да је опседнут, као пентекостални свештеник у религиозном заносу.“

Призори које је снимио Д. А. Пенебејкер на Поп фестивалу у Монтерејy 1967. године током Рединговог наступа најбоље представљају занос са којим је певао. Са првим отпеваним стихом Отис би срушио све баријере које постоје између извођача и публике. Певач, аудиторијум и бенд би се спојили у једну целину која је у ритму понуђене музике плутала далеко и високо.

Искреност

Тврдњу уважених рок ауторитета да Отис Рединг никад у својој спектакуларној али краткој каријери није отпевао неискрену ноту најбоље потврђује албум „Otis Blue / Otis Redding Sings Soul“. То је трећа плоча у његовој дискографији. То је уједно и најбољи албум који је Биг О, како су га звали, снимио.

Све што се налази на овом албуму снимљено је за 22 сата једног јулског дана 1965. године. Басиста Доналд Дан каже: „Почели смо око 10 пре подне и снимали до 8 увече. Онда смо прекинули јер смо сви имали заказане ’тезге’ током вечери. Око 2 ујутру смо се поново скупили и до 8 ујутру завршили снимање.“

На репертоару албума нашле су се три оригиналне Отисове песме – „Ole Man Trouble“, „Respect“ и „I’ve Been Loving You Too Long“. Ову последњу Отис је написао са Џеријем Батлером из групе The Impressions. То је уједно и главна песма на албуму. По њој се ова плоча препознаје као ванвременско ремек-дело.

На албуму „Otis Blue...“ музика је попримила својство које јој није инхерентно. Постала је лековита! Из ове перспективе гледано, слушање песме „I’ve Been Loving You Too Long“ се може прихватити као пионирски облик музикотерапијских сеанси. Сломљено срце „слушача“ би после три минута, колико нумера траје, било зацељено, цело и без пукотина. У том смислу песма са потписом Рединга и Батлера има историјску вредност.

Исто важи и за нумеру „Respect“. То је оригинална Отисова песма која је Арету Франклин учинила славном. Њоме започиње Аретин албум „I Never Loved A Man The Way I Love You“ (1967). Сингл са том песмом био је величанствени хит за „краљицу соула“.

„’Respect’ је моја песма, али ми је њу та девојка украла“, говорио је Отис.

Три песме Сема Кука

Остатак албума чине такозване обраде. Међу њима се издвајају три песме са потписом Сема Кука – „A Change Is Gonna Come“, „Shake“ и „Wonderful World“.

Сем Кук је био Отисов идол. Једном су се, на вашингтонском аеродрому, и срели. Сем Кук му је тада, како каже Отисова супруга Зелма, дао савет: „Буди природан. Буди оно што јеси.“ Те речи су постале мото читаве Отисове каријере. Он је био оно што јесте: природна сила, фуриозни певач, вихор на сцени.

Сем Кук је убијен неколико месеци пре него што је Отис снимио његове песме. Убиство се десило у мотелу „Хацијенда“ у Лос Анђелесу. Убила га је власница мотела Берта Френклин.

Многе ствари су нејасне око тог злочина. Дефинитивно је све повезано са Куковим повећаним сексуалним апетитима и извесно незајажљивошћу у тој области. Сем Кук је био, што се каже, „good looking guy“, изузетно згодан и допадљив мушкарац. Уз то и певач лепог гласа, рафиниране интерпретације и неодољивог наступа. Изгледа да тог 11. децембра 1964. године у споменутом мотелу није могао да схвати да му нису све женске особе доступне, да има и оних које су имуне на његов шарм.

„Хтео сам да испуним вакуум који је остао после његове смрти“, тако је Отис објаснио зашто су се чак три Кукове песме нашле на његовом новом албуму.

Отпевао их је са фановском посвећеношћу, дубоким разумевањем и ватреном жестином. Нумера „Shake“ била је главна ставка на Отисовим сет-листама. Њоме је све започињало или се све завршавало.

Отисове интерпретације иначе „једу машине“. Нема посредника између извођача и оног ко слуша. Грамофон, винил, пластика, диск, касета, CD плејер – све нестаје. Остају само певач и слушач. Тако је било у мојој дечачкој соби док је робустна игла чехословачког „Супрафон“ грамофона „гребала“ музику са позајмљене плоче „Otis Blue“. Тако је и данас док преко интернетских платформи преслушавам овај албум.

Време је за малу дигресију: никад ми, наиме, није било јасно зашто у оној феноменалној сцени из филма „Сведок“ Питера Вира, кад Харисон Форд и Кели Мекгилис плешу у амбару уз Кукову песму „Wonderful World“, нису користили Отисову верзију. Мислим, кад већ нису користили оригиналну Кукову. Мада, морам да признам да је и верзија из филма (Грег Чепмен је пева) одлична.

Преосталих пет

На албуму „Otis Blue/Otis Redding Sings Soul“ налази се укупно 11 песама. Шест смо већ споменули. И преостaлих пет су занимљиве. Свака песма са овог албума је коцка величанственог соул мозаика.

Међу преосталима су посебну пажњу привлачиле две песме – „My Girl“ и „Satisfaction“. Са овом првом успостављена је веза са каталогом компаније „Tamla Motown“ (ТМ), ривалске соул дискографске куће из Детроита.

Занимљива је компарација дискографских кућа „Stax“ и „Tamla Motown“. Обе куће су биле оријентисане ка соул музици. Разликовале су се по звуку, бизнис моделу и културолошком идентитету.

Поједностављено речено, „Stax“ је био руралне, јужњачке оријентације са нагласком на вези између соула и госпела. Музика је била грубих, оштрих ивица, са наглашеном дувачком секцијом и снажном вокалном експресијом. Инсистирало се на живој, спонтаној свирци у студију, на сличности са музиком каква се свирала у јужњачким црквама.

Расна интеграција која се спонтано одигравала у „Stax“ студију – бели и црни музичари су заједно музицирали и наступали и поред расистичког јужњачког окружења – уз мало слободе може се прихватити као зачетак оног покрета који је предводио Мартин Лутер Кинг. Еклатантан пример je Booker T. & The MG’s, главни студијски бeнд компаније „Stax“ – два члана су били беле боје коже, а друга двојица црне.

Са друге стране компанија ТМ је била искључиво црна. Оснивач Бари Горди, сви извођачи и студијски музичари су били тамнопути. У том сегменту инсистирало се на расној чистоти.

Кад је музика у питању, ствари су другачије стајале. ТМ музика је била исполитирана, дотерана, чиста и јасна, лепих мелодија, прилагођена захтевима поп тржишта, са очигледном интенцијом да превазиђе црно-беле границе, да се допадне белој публици и да се нађе на одговарајућим радио-станицама и топ-листама.

Отисова одлука да песму „My Girl“ из ТМ каталога уврсти у свој репертоар је знаковити покушај приближавања два ривалска концепта. Ову песму, која је била велики хит за вокални бенд The Temptations, написао је Смоки Робинсон, један од највећих аутора и извођача Гордијеве компаније. То је онај лик за кога је Боб Дилан наводно рекао да је „највећи живи амерички песник“.

Посебан куриозитет албума „Otis Blue...“ представља песма „Satisfaction“ преузета из репертоара The Rolling Stonesa. Многи су тиме били изненађени, мада не би требало да буду. Стоунси су, наиме, почетком 1965. године, на албуму „The Rolling Stones No.2“ већ снимили песму „Pain In My Heart“ која је дала име првом Рединговом албуму из 1964. године.

Та нумера представља Редингову слободну прераду песме „Ruler Of My Heart“, коју је Алан Тусан под псеудонимом Наоми Невил написао за Ирму Томас.

Редингова интерпретација песме „Satisfaction“ била је нека врста одговора на потез Стоунса. Рединг је потпуно преуредио песму Џегера и Ричардса. Дувачи су преузели примат, тамо где је била fuzz-гитара сада је одјекивала моћна дувачка секција.

Отис је певао у свом познатом транс стилу, као опседнути проповедник у јужњачким црквама. Није поштовао оригинални текст. Познатим „gotta gotta“ и „sock it to me“ усклицима подизао је тензију до крајњих граница.

Кит Ричардс је рекао да је Отисова верзија „Satisfaction“ боља од оригинала и да та песма треба да звучи онако како звучи на албуму „Otis Blue“.

Један екскурс ће још боље објаснити ствари. Ево списка од пет ултимативних „белих“ рок песама које боље звуче у „црним“ интерпретацијама:

Willson Pickett – Hey Jude

Otis Redding – Satisfaction

Ike & Tina Turner – Proud Mary

Esther Phillips – And I Love Her (Him)

Stevie Wonder – We Can Work It Out

Отис је волео и разумео рок музику. Као човек без предрасуда (како га је описао Стиви Кропер) он је храбро наступао у ексклузивним храмовима белог рока. Свирао је дворанaма „Whiskey A-Go-Go“, „Fillmore East“, „Fillmore West“, на фестивалу у Монтереју... Увек је био одлично прихваћен од беле, рок публике. После Отисове свирке у дворани „Fillmore West“ децембра 1966. године, Боб Вир из састава Grateful Dead је рекао: „Видео сам Бога на сцени.“

Овај приказ албума „Otis Blue“ био би непотпун ако не споменемо преостале три песме – „Down In The Valley“, „Rock Me Baby“ и „You Don’t Miss Your Water“.

Прва песма је из репертоара Соломона Барка. Госпел је провенијенције. На фини и елегантан начин потцртава религијску компоненту као важан елемент соул музике. Питер Гуралник је писао о томе.

„Rock Me Baby“ је електрични блуз Б.Б. Кинга. Та нумера је целу ствар повезала са блуз традицијом. Редингова верзија је обележена занимљивом, несвакидашњом соло деоницом Стивија Кропера на електричној гитари.

Албум се завршава песмом Вилијема Бела „You Don’t Miss Your Water“.То је амблематска песма кантри-соул поджанра. Грам Парсонс је ту нумеру уградио у темељ свој музичке визије познате под именом „Cosmic American Music“. Уз мале апроксимације неко би могао да тврди да је Редингов албум на трагу такве визије. Нарочито у светлу чињенице да се Белова песма налази и на албуму „Sweetheart Of The Rodeo“ (1968). Том плочом бенда The Byrds и промовисана је идеја о „Cosmic American Music“.

На доку у заливу

У дворани Аудиторијум у граду Мејкону 18. децембра 1967. године Букер Т. Џонс је засвирао своју органу, микрофону је пришао Џони Тејлор и запевао стару госпел песму „I’ll Stand By“. Сала је била дупке пуна. Њен капацитет је био 3.000 људи. Присутно их је било око 4.500. Међу њима и Џеjмс Браун, Вилсон Пикет, Сем & Дејв, Џо Текс, Мејбл Џон, Руфус и Карла Томас, Артур Конли. Сви су плакали. Мејкон се опраштао од свог најпознатијег житеља, Отиса Рединга. Џери Векслер је одржао опроштајни говор.

Недељу дана раније, 10. децембра, авион у којем је био Отис Рединг са својим пратећим бендом Bar-Keys срушио се у језеро Монона поред града Медисон у држави Висконсин. Сви су погинули осим једног члана пратећег бенда.

Двадесетак дана касније, 8. јануара 1968. године, постхумно је изашла Отисова сингл плоча на чијој А страни је била песма „(Sittin’ On) The Dock Of The Bay“. Убрзо је била на No. 1 позицији свих релевантних топ-листа. То је била прва постхумно издата песма која се нашла на тој позицији.

Та нумера се разликовала од песама које Отис снимао раније. „(Sittin’ On) The Dock Of The Bay“ је контемплативна фолк балада. Разуздани соул певач који је „горео на пламену свога дара“ постао је мудрац који загледан у пучину размишља о животу.

Песма се завршава такозваним „фејдаутом“ током кога је ефектно Отисово звиждање интерполирано са шумом морских таласа. Таласе је Стиви Кропер додао кад је стигла вест о Отисовој трагедији. То звучно замешатељство – звиждуци и таласи – полако бледи, утишава се и нестаје. Долази тишина. То би био идеалан крај за филм о Отису Редингу и његовом недовршеном животу. А богами и за овај текст.

 ***