Улога претворена у живот: Ко је био Зоран Радмиловић?

Као најсигурнији одговор на питање „Ко је био Зоран Радмиловић?“, кад није био на даскама и пред камерама, крадем из литерарног штива Бране Црнчевића Књига задушница део из поглавља Улога претворена у живот:

Реших да одем у глумце

Само је тако луцидан и циничан Зоран Радмиловић могао да изговори да је са десет година пробао да игра вука у једном комаду где су главни јунаци биле животиње. Међутим, бољи вук од њега био је један његов друг, и Зоран је тешко примио тај неуспех. „Када сам се опоравио“, сведочио је у „ТВ новостима“ 10. децембра 1966. године, „једног мутног јесењег поподнева, око пола четири, реших да одем у глумце. Обукох свој тренчкот, набих шешир дубоко на очи и уши и закорачих у царство госпође Талије…“

Да му деда по оцу није мењао презиме, Зоран би се презивао Ланг. Јер, инжењер Рихард Ланг је био Немац који је крајем 19. века градио железнице по Србији. Ту се заљубио у Стевку, прешао у православље, оженио се њом и постао Радмило који је славио славу Ђурђевдан.

Син његов, Момчило, узео је презиме Радмиловић. Имао је 16 година када је прешао Албанију и завршио права у Бордоу у Француској, вратио се у Србију и био судија.

У Другом светском рату Момчило је био војник краљеве војске који је интерниран у немачко заробљеништво.

Када му је 1967. отац умро, Зоран је написао текст насловљен Отац је мртав, који је објављен у књизи Ане Радмиловић:

„…Оца више нема. Неће га никада, никада бити, нестао је, а могао је да остане уз мене, просто да буде мој отац, због дуга који му не одужих, због моје чежње за њим. Све због непромишљеног, неконтролисаног геста неодговорне и бесмислене Смрти.

Мој отац неће ми више никад дати прилике да ову тешку, напаћену, опседнуту душу ослободим терета дуга према њему, чежње, кајања, и гангренозног бола за њим. А могао је да поживи још само делић времена. Остајем уклет.

Отац беше чудно насмешен у смрти, да ли ми то прашта или ми се подсмехује? Гледао сам га дуго, без суза, да упамтим, и не бејах сигуран да ли је то осмех или прекор.

Отац мој да ми опрости не сме и не треба. Много сам крив и молим га да ме сачека, доћи ћу код њега и све објаснити. Никада никога нећу занемарити више, ја проклетник!“

Проклетник је после очеве смрти поживео још 18 година. Тек је напунио 52 године када је тог 21. јула 1985. отишао да све што има објашњава оцу. Баш као и код неких других великана, његово срце је престало да куца у лето, по врућини, ван сезоне, да се не ремети позоришни ред и репертоар.

Украдени Иби и Радован

Непобитна је чињеница да је од две улоге, Ибија и Радована, Зоран Радмиловић створио период живота у коме се идентификовао као глумац и са њима оставио неприкосновену глумачку баштину. Остаје и истина да је Зоран Радмиловић украо Ибија и Жарију и Муцију, као што је Радована отео и Ковачевићу и Драшкићу. А Муцијева анализа о Зорану као глумцу и Зорану приватно, представља једно занимљиво тумачење које је својевремено забележио Ристо Витанов:

„...Мислим да су његова глумачка природа и приватна личност у перманентној колизији, због чега често упада у ситуације које су ван њега. Он је човек који и приватно, када седи у бифеу, или у кафани, са друштвом, није у стању да поднесе да буде само један од присутних. Или ће бити човек кога ће сви слушати, или уопште неће учествовати у разговору већ ће се повући. Значи, код њега су такве ситуације јако изоштрене, тако да, кад бих све сабрао, могао бих да кажем да он поседује једну изразиту и неопходну глумачку сујету, и жељу да доминира која храни тај његов дар, а на неки начин га обележава и као личност.“

И још је Муци говорио о Зорану, искрено и тачно, у „Пресинг магазину“ 30. новембра 1998. године:

„Не мислим да сам ја њега створио, што мени много пута кажу. Он је био велики глумац. Ми смо се срели у згодном тренутку. Иста смо генерација и радили смо пуно заједно. Колико сам ја њему учинио, толико је и он мени. Он је био изванредан глумац који се, мислим, рађа једанпут у сто година и обележава једно време. Нажалост, он није завршио своје дело, јер он је био изузетан карактерни глумац а то није успео да оствари никад, сем у два-три наврата. Остао је у сећању по двема улогама, које можда нису његове најбоље улоге, имао је бољих. Мени се чини да је тај период са Зораном био и леп, а у неку руку и тужан, јер он није остварио оно што је могао, због кратког живота, а и због услова у којима смо тада радили. Тако да мени Зоран Радмиловић у сећању значи јако много, без обзира што приватно нисмо били никакви пријатељи, чак је можда постојао и неки мали анимозитет између њега и мене. Имали смо различита схватања живота. Он је био мало нетачан, разбарушен, ја тачан, што је њему ишло на нерве, а мени је ишло ово друго, тако да нисмо приватно баш били неки пријатељи, ни кафански ни кућни, али на послу смо се фено­менално слагали – ја сам толерисао његова закашњења, он је толерисао моју педантност.“

Многи су волели да тумаче Зоранову приватност на сцени, трудећи се да докажу како је од те приватности створио нови жанр, нову уметност, а он је објашњавао да се глумачка приватност види само кад је улога лоше урађена:

„Ја могу у Радовану III да будем наизглед приватан. Али, не би људи који долазе на представу 20 и 25 пута дошли да гледају мене приватно. Зашто? Нисам ја приватно тако занимљив, и не знају они мене приватно. Они дођу да виде како глумац то уради. Од осам сати увече до пола једанаест, једанаест, он дâ све од себе, поцепа се пред гледаоцем, толико да после једне такве тешке представе не може да заспи до четири ујутро, јер су му нерви растресени! Е, па, један такав прилаз послу ја не бих никада назвао приватношћу. Ја бих приватно могао да будем лењ, као што јесам лењ по природи, и мрзовољан, али кад почне представа ничега од тога нема.“

Зоран и Дина

Понешто од оног сасвим приватног забележила је ћерка Ана Радмиловић, док је супруга Дина Рутић целог живота ћутала о њиховом браку.

Венчали су се 25. јуна 1966. године. Дина је била кћер глумачког брачног пара, Ивке и Јосипа Јоже Рутића. Њих двоје су били партизани, комунисти, првоборци, глумци „Казалишта народног ослобођења“ од 1942. до 1944. године.

Усред рата, 1943. године, добили су ћерку Дину којој је кум био Јосип Броз Тито. Наставили су свој глумачки живот после рата у Београду. Њихова кћи Дина је студирала књижевност када је почела да игра на филму, верујући да ће то бити тек мали излет пред камере. Побрала је аплаузе већ после првог филма Прометеј са отока Вишевица.

Када се оженио Дином, Зоран је имао Исусове године, 33, а она 24.

О њиховој љубави је писао Зоран у својим дневничким белешкама, а њихова кћи Ана је у књизи коју је приредила под насловом Залажем се за лаж записала:

„…У периоду њиховог заљубљивања Дина је била верена за једног младог и лепог хемичара 'из добре куће'. За њу се говорило да је лепа као Одри Хепберн… У своју лепу кућу (то јест кућу својих родитеља) у Цавтату, умела је да доведе све пријатеље и познанике који нису себи могли да омогуће овако ексклузивна летовања. Зоран није био заљубљеник у море и монденски Цавтат, али га је стрпљиво подносио, прво због жене коју је волео, а касније и због детета, јер, 'деца морају да буду што више на мору'.“

Живот са Зораном није био лак. Пиће је узимало свој данак, али његов неодољив шарм је годинама све то покривао. Било је и драматичних ситуација, као када се закључао у купатилу свог стана да не би ишао у Загреб на гостовање Радована. По једној легенди Мира Траиловић му је трошкове за те две неодигране представе наплаћивала од плате следеће две године. Ипак, одмах му је дала улогу у некој ТВ драми коју је радила, јер га је напросто обожавала. Други су тврдили да је отишао у Загреб, а да је био кажњен због неиграња неких других представа.

Други пут је цео дан преседео у Српској кафани са Душком Ковачевићем да би му око седам увече саопштио да треба да иде на представу. У Зорановој интерпретацији, на Душково питање коју представу треба да игра, одговорио му је: „Твоју. Радована III.“ Ту му је драмски писац ауторитативно саопштио: „Седи ту, вечерас нећеш играти!“

Није Зорану требало да му се то два пута каже. Наставили су да пију, из Атељеа су долазили да зову Зорана на представу, а он је саопштавао да му писац не дозвољава да игра... И тако је то трајало. Онда им је то било мало, па су отишли на тргић испред Атељеа где је народ чекао да уђе у салу и говорили да представе неће бити и да се мирно разиђу кућама. А сви су мислили да је то део представе и слатко су се смејали. Наравно, и за то му је сутрадан стигао од управнице рачун за наплату.

У сведочењу Душана Ковачевића прича је мање бизарна. Зоран је тог дана сазнао да је одбијена његова молба да му држава додели стан и рекао је Душку: „Ја данас нећу играти Радована, опет нисам на списку за доделу станова.“

Био је разочаран јер је у то време са женом и дететом живео у малом стану у поткровљу. Онда се пустио глас да се представа одлаже због његове болести. Због тих гласина, после годину дана добио је стан.

Афера „Сутлијаш“

Остале су и приче о Зорановим политичким коментарима које је просипао по кафанама, све зезајући се на рачун Тита и Партије. А посебно на рачун Хрвата, на пример, усред Цавтата, тамо где је његов таст имао кућу. Умео је да смишља вицеве и на рачун своје супруге, образлажући како је он, као Србин, изложен терору једне Хрватице…

Али, умео је озбиљно да се узбуди када би га дирала нека политичка непромишљеност актуелне власти. Ана Радмиловић бележи у својој књизи Кад је свет имао бркове како су отац и она ишли по Београду да пркосе онима који су се на свој начин обрачунавали са Албанцима:

„Једном су, почетком осамдесетих, у Београду бојкотовали 'шиптарске' локале. То су, заправо, махом, биле посластичарнице које су држали Горанци, али Београђани су мислили да су све то Шиптари. У Булевару револуције је била једна посластичарница у којој смо тата и ја често јели сутлијаш и пили ону посластичарски ледену лимунаду коју и дан данас обожавам. Та 'наша шиптарска' посластичарница била је тих дана сасвим празна. Поводљиви Београђани обилазили су је у широком луку и није их било срамота.

…Зоран је једног дана узео мене за руку и повео ме у нашу посластичарницу, код 'нашег Шиптара', на наш сутлијаш. Сели смо директно у излог. Он се налактио на сто и толико се нагнуо ка стаклу излога да је сваки пролазник који случајно баци поглед у том правцу могао да га угледа. Како га ко угледа, Зоран му се јављао климањем главе. Хтео је да нас сви виде, да га сви препознају, што му је, иначе, било прилично мрско јер нисмо могли никада на миру сами у град… увек такси, увек ауто, никад на улицу…

Кад смо се вратили кући хвалили смо се Дини како смо им 'показали', како смо били код 'нашег Шиптара', како смо махали пролазницима, јављали се и зезали их, и како смо урадили праву ствар.

'Ма, ‘ајде, бре', причао је, 'то је наш комшија. Срам их било.'

Било је то раних осамдесетих, много се причало о Косову, и мој тата је с једне стране потписао вероватно сваку петицију која је до њега дошла за ослобађање овога или онога из затвора, против забране ове или оне књиге, а тада се углавном забрањивало оно на шта су тадашње гарнитуре стављале жиг 'национализам'. С друге стране, беснео је на Београђане и њихово бојкотовање шиптарских посластичарница.“

Беким Фехмију се сећао тог времена и годинама касније ми је причао како су се понашале неке његове колеге. У малобројне светле примере издвајао се Зоран Радмиловић. Када су по Београду почели да разбијају албанске посластичарнице и локале, Зоран Радмиловић је сваке ноћи ишао од једне до друге радње које су држали Албанци и од једне до друге посластичарнице, показујући на тај начин солидарност са онима који су били на мети, који су били угрожени. Онда би обавезно свратио у бифе Атељеа 212 и тражио да му донесу воде.

„Шта је, Зоране?“, питали су га. „Најео си се баклава, па си жедан?“

„Јесам, мајку ли вам националистичку!“, одговарао је Зоран Радмиловић.

Када је био сасвим млад глумац у Београду, где је завршио Академију и остао да игра, Енвер Петровци је уживао симпатије Зорана Радмиловића, који је имао обичај да га вода по целом граду, тачније по свим кафанама које овај није знао. И где год би га неко питао ко му је то, Зоран би се намрчио и претећи одговарао: „Ово је мој лични Шиптар. Боље вам је да се не зезате, да га не дирате, све ће да вас покоље!“

Једног лета је у Цавтату, у Таверни, почео да медитира, гласно наравно, како би баш било добро да Цавтат буде „наш излаз на море“. То наш, значило је српски, наравно. И све је Радмиловић лепо објаснио: њему је у Цавтату била тазбина, ту је пуно времена проводила његова мала Ана, и на све то је, према Анином сведочењу, додао: „Ионако овде само Срби летују, ови из Загреба вас не обожавају. Најбољи смо гости по кафанама.“

Лако је замислити како се у пуној Таверни одмах нашао неко из чије руке је полетела чаша према Зорану. Замало му није повредио око. Почела је туча у којој је газда бранио Зорана не би ли сачувао инвентар, Дина је љута отишла кући вичући да је њен муж „националиста“, а он је понављао да не види ништа лоше у томе да Цавтат буде „наш излаз на море“, јер се, ето, са његове тачке гледишта, све добро уклапа.

Изгубљени прстен

Једна несвакидашња епизода догодила се као да ју је Зоран смислио, а није. Живот се поиграо. Две године пре него ће умрети, 1983. године, Зоран је добио највеће позоришно признање, Добричин прстен. Био је, после Љубе Тадића, Мире Ступице и Мије Алексића четврти добитник овог престижног признања, о којем је бринуо тадашњи директор Музеја позоришне уметности, редитељ Драгован Јовановић.

Дан уочи уручења Драгован је подигао прстен из Златаре „Мајданпек“, која га је урадила, и пошао у Сава центар на свечаност поводом 29. новембра, тада Дана Републике. Касно увече се његовој супрузи Весни Прљи јавила управница Атељеа 212 Мира Траиловић и тражила Драгована. Када је чула да није у кући, почела је узбуђено да објашњава Весни како је Драгован изгубио „Добричин прстен“. Убрзо је кући стигао и Драгован, веома забринут и објашњавао Весни да не зна где му је прстен испао, у Сава центру или у таксију.

Те ноћи није било спавања, а Весна Прља је реаговала провереним новинарским нервом – предложила је да „Студио Б“, у то време најслушанија београдска радио станица, обавести слушаоце о нестанку прстена и да апелују на онога ко га је нашао да га врати. Уз пристојну новчану надокнаду, наравно. Ујутру се Драговану јавио човек који је нашао прстен у таксију. А уместо било какве награде, само је молио да увече буде на додели прстена свом најомиљенијем и најдражем глумцу.

Тако је дотични Тома Михајловић био почасни гост Зорана Радмиловића на додели у хотелу „Метропол“, а прстен је сијао на Зорановој руци. Нажалост, 10 година касније, Зоранова удовица Дина продала је прстен јер није имала новца за живот!

Када читате књиге његове Ане, може се лако закључити да је Зоран морао озбиљно да ради како би издржавао незапослену жену и ћерку. А био је слаб на Ану, Анку, Аницу, како ју је све звао, и волео је свашта да јој купује.

Зоран је обожавао и сестричину, Селену Вицковић, кћер сестре Мирјане која је била удата за Црногорца Фрању Вицковића. Селена је била више од 15 година старија старија од Ане, сликарка, лепа, живела је у Паризу и има сина коме је по ујаку наденула име Зоран. Када се Ана појавила у кући Радмиловићевих, Селена је била љубоморна јер је навикла да је ујак само њен. После је била веома нежна према Ани.

У кући Радмиловићевих су се славили сви празници, само Зоран није волео свој рођендан. Нарочито је волео чувено предновогодишње расположење када су Цигани ишли од куће до куће, свирали и певали.

Код Зорана се знало – сви су морали да певају његову омиљену песму Са Овчара и Каблара. Он би је певао наглас, више се драо него певао, али није било ни једног славља без Овчара и Каблара. Ана ће касније записати да је на њу пренео своје две љубави: и она највише воли баш ту песму, а једнако навија за Партизан као и он.

Дневнички записи Зорана Радмиловића које је Ана објавила у својој књизи Залажем се за лаж, сведоче о његовим расположењима, али пре свега о његовом односу са ћерком. Ту се јасније сагледава и његов и Динин однос, са многим тешкоћама кроз које су пролазили. Тако је у новембру 1979. написао:

„У овом прошлом месецу су се разрешиле многе ствари. Дина је у тешком стању, све је, као и увек, она изнела на својим плећима. Кроз десетак дана путују Аница и Дина у Гану код Милице и Драгана. То ће бити добро и за једну и за другу. Дина да среди нерве, да промени средину, да се одмори од свега. Аница да се игра са њиховом децом у Африци.“

И Ана у својој књизи Кад је свет имао бркове сведочи о једној кућној драми коју је упамтила као дете:

„…Онда је Дина једном рекла мени да то тако више не може, и затворила се у своју спаваћу собу (из које касније није изашла готово двадесет година, али то је друга прича). Oнда сам ја отишла и рекла им: 'То тако не може, тако се растурају бракови.' Но, нису ме фермали ни два посто.

Дина је после тога, не баш одмах, не сећам се тачно кад, отишла. За мене, била је на операцији ока. Остала је тамо дуго и, пошто знам да је њена омиљена књига Чаробни брег Томаса Мана, мислим да је она тамо мало побегла. Посетила сам је само једном, не сећам се ко ме је водио. Деловала ми је сасвим здраво, без облога на оку, читала је књигу у парку, ваљда болничком, пушила је и била срећна што ме види... Док смо се растајале, била је несрећна што одлазим, али решена да не крене са мном…

Онда се Дина једном вратила, с њом и булумента која је иначе тих задњих месеци умела да банчи, што је Дини сметало али никада није спречавала. И све је било 'нормално', с оном пређашњом нормалношћу – у неко глуво доба Зоран доведе неки свет, било је ту и Цигана музиканата, глумаца, радника позоришта, конобара, бога питај кога све не... То ће касније бити неки разни људи који ће ми до краја живота прилазити и причати како су друговали с мојим оцем, описивати ми мој тадашњи стан до у детаљ као доказ да се сећају куће, мене, маме…“

Писмо о глумцу

Тешко је данас рећи шта је био прави разлог да је Зоран написао једно писмо 1980. године и послао га редакцији НИН-а а објавио тек 1985. године. Повод за тај текст било је 'скидање' једне представе са репертоара. У том обраћању јавности Радмиловић је рекао много тога што и данас, после четири деценије, звучи веома актуелно: 

Тако је пред крај живота говорио, писао, тај тужни комичар и ведри трагичар, глумац који је умео да воли и презире оно што је радио, са подједнако убедљивим доказима да је увек у праву, и кад воли и кад се гади глуме.

Није имао илузију о значају позоришта, још мање о глумачкој супериорности, и често је говорио да је његов отац био господин адвокат, а да га је лепо одвраћао да не иде у циркузанте. Мада, када је Зоран на почетку каријере добио Стеријину награду, Момчило је променио однос према синовљевом послу, почео је озбиљно да га уважава и да из Зајечара долази у Београд на Зоранове премијере.

Забрањена представа

Зоранова последња позоришна премијера била је у представи Политика као судбина, рађена на основу драматизације књиге филозофа и социолога Есада Ћимића. Као прилог феноменологији политичког страдалништва, овај текст су те 1984. године, када је објављен, пратиле бурне реакције, пре свега политичке јавности. И представа Политика као судбина је била забрањена, прецизније скинута са репертоара – истим оним начином и методама о којима је заправо и говорила.

Редитељ је био Слободан Милатовић, а играли су Зоран Радмиловић, Слободан Алигрудић, Петар Божовић, Милош Жутић, Данило Лазовић, Бранко Цвејић, Богдан Диклић, Жарко Лаушевић, Драган Максимовић, Борис Комненић, Горан Султановић, Љиља Међеши, Мима Караџић и Јосиф Татић.

Треба рећи да је ова представа играна у Студенском културном центру у Београду, који је у то време био центар опозиционог мишљења и окупљања, и где су налазили прибежиште многи уметници и интелектуалци који у том тренутку нису имали где да саопште своју другачију мисао. У току рада на овој представи, у СКЦ-у је два пута подметнут пожар, а трећи пут је изгорела главна сала, на чијем је згаришту ова представа на крају премијерно одиграна. Претпоставља се да су пожари намерно подметани како би се спречио рад на представи.

Премијера је окупила тадашњу културну и интелектуалну елиту бивше Југославије, а непосредно после премијере у СКЦ је упала специјална полицијска јединица, избацила сву публику, рекавши да имају дојаву о подметнутој бомби. 

Зоран Радмиловић је поводом тог свог последњег театарског ангажмана, првог ове врсте у својој каријери, у интервјуу Феликсу Пашићу објаснио:

„Ја не верујем да позориште може да мења свест… на позоришту је да изврши свој часни задатак, да забележи тренутак… Немам ништа против такозваног политичког позоришта. Много се пљује по политичком позоришту… а свако грађанско позориште је и политичко… Скидање представе са репертоара сам доживео као глупост… не као шок, него као очекивано разочарање, што не бих, сигуран сам, доживео да ми скину представу која не иде из уметничких разлога, зато што је лоша, што ми лоше глумимо… Био сам баш љут на људе који су забранили Политику као судбину, баш љут… И онда почнеш да не верујеш у људе који одређују твој живот, твоју судбину, почнеш да их гледаш са задршком, са сумњом. Кажеш: догодило се оно чега сам се плашио да ће се догодити.“

Поводом политичких игара око ове представе, Зорана је посебно погодило што је схватио да су политичари сумњали у свест гледалаца, да људи из власти немају поверења у публику:

„Зато и мислим да тај политички театар има свог смисла, јер као ниједан други грубо скида завесу са живота. Одједном се све оголи. Не могу да верујем да паметан човек мисли да је то лоше, да је непотребно. Зашто да се не копа по ранама?“

Записи из живота

Када је Зоран умро, супруга Дина је позвала музичара и писца Душана Прелевића Прелета и дала му две пуне кесе бележака рекавши му: „Ево, он би волео да имаш то.“ Било је ту разних слика и његових рукописа. Зоран је писао, а да то нико није ни знао.

Преле је направио одабир из рукописа и „Телеграф“ је то, захваљујући Славку Ћурувији, објавио. Назив монографији је дао Муци Драшкић, кога је Преле питао:

„'Је ли бре, како ово да назовем?' 'Нисам веровао да ћеш то да урадиш', каже он, па наслови га Њим самим!' И тако је и остало. Драго ми је да сам то урадио, Зоки је то и заслужио. Ја сам био његов пулен и пријатељ, али не причам много о томе, пошто сада видим да су сви са свима били пријатељи.“

Преле је, својим смислом за хватање тренутка, у Слову приређивача за ову књигу исписао своја сећања на Зорана. Једно од типичних односило се на оно што је био део њиховог животног ритуала. Зазвонио би телефон, око пола пет, Зоран би позвао Прелета да дође у кафану, на пример у „Златибор“ крај Каленића гувна, и ту би почела прича којој су само њих двојица били примерени.

Наравно, било је и других дружења, које је Преле забележио:

„Сећам се ноћи у Џез клубу, у којој ми је Стјепко свирао Sentimental journey, да ме је за шанком уз 0,3 питао што губим таленат (?!) и живот улудо? Што, каже, не записујеш то што ти се дешава и што дешаваш сам себи? Овај ме зајебава, оћутим! Код куће нисам имао ни плајваз, у глави идеју, ноћу времена, дању снаге. А морао сам да наслутим да он то чини!

Видеће се, Зоран је писао срцем (мрзим тривијалности) и болом који га је пратио попут бата сопствених животних корака. Разговарао са собом. Ми га свакако не бисмо разумели. Тај намргођени добричина морао је да се ослободи тапшања по раменима и испразних похвала. Требало му је, желео је, више…“

Из тих сакупљених текстова Зорана Радмиловића читалац сагледава једног другог човека од онога кога је познавао као глумца, као јавну личност. Појављује се танано, мислеће биће, нежно и опхрвано боли, али и уметник који промишља о ономе што ради. У запису Припрема за сцену, Зоран је забележио и ово:

„За мене се може рећи да сам родоначелник псовача на сцени. Један од првих, свакако, ко је почео и на тај начин да комуницира са гледалиштем. Али, чудно је то да се нико никада није запитао коме су те псовке заправо упућене и шта су оне?! То су, у ствари, једна врста оптужбе. Оптужба против тзв. критичара, између осталих, који су само неминовни продукт јадног стања духа. Оптужујем их тако на посредан начин, за глупост и површност, за лењост духа и тела, за често мало знања о предмету којим се баве (а то је нажалост позориште), за незаинтересованост… Постоји и неки светли изузетак, али то је мало у целој тој смејурији.“

Бављење уметношћу

Године 1969. Програмски савет Основне организације Савеза комуниста Атељеа 212 скинуо je с репертоара позоришни комад Александра Поповића Друга врата лево, у режији Љубомира Драшкића. Данас је права драгоценост читати шта је Зоран тада записао под насловом Друга врата лево, Александар Поповић – размишљања:

После ових реченица јаснија је тврдња Јована Ћирилова да је Зоран Радмиловић био „дирљив филозоф“ једног света, глумачког. Лако је утврдити да није имао много улога. У позоришту тридесет и неку. Признавао је да је то због његове инертности, тачније лењости. Није хтео да се крије иза оних познатих флоскула да је бирао улоге, тражио праву улогу, прави задата:

 „Основно је ово: мрзело ме је! Играо сам кад ме натерају или се стекну околности да ми се допадну и улога и друштво са којим радим. Увек сам, рецимо, волео да радим представу где има много глумаца. Зато нисам волео да радим монодраме. Нисам волео да играм ни у комадима са два лица. За мене нема ништа страшније него кад у гардеробу седну два глумца и чекају почетак представе. Ћуте и чекају да изађу на сцену.“

Душан Ковачевић, писац који му је поклонио Радована, остао је уз Зорана до краја. Причао ми је да се више никада неће појавити глумац који ће одиграти улогу Радована као што је то чинио Зоран Радмиловић. Такође је јавно рекао да је Зоранова смрт могла да се спречи, само да се он није стидео своје болести. Умро је од рака дебелог црева, а да се на време лечио преживео би.

Глумац Данило Бата Стојковић и Душко Ковачевић посетили су свог пријатеља у болници само две недеље пре него што је преминуо:

„Када смо Бата и ја отишли да га видимо, имао је наду да ће се опоравити. И у тим тренуцима је био духовит. Рекао нам је да му од свих лекова које пије највише прија шприцер од бозе, пиће његовог детињства.“

Мира Бањац, која је била његова партнерка на сцени и на телевизији, разумела га је, волела и трудила се да му у болести помогне колико је могла. Био је свестан да се полако растаје са светом, и зато је било болно кад су играли Радована, а он једва стајао на ногама. Међутим, Мира се сећа како јој је говорио:

 „'Сад ћемо да им играмо док се не усеру.' Дакле, докле гледаоци хоће. Излетао је на сцену и падао је на мене иза кулиса, потпуно болан, знојан, и тако се мало одмарао. И опет са својом пируетом излети, искочи… Нешто необјашњиво. Ја то нећу никад моћи да објасним, никада. Свако други би умро на тој сцени. То је моје последње виђење њега у позоришту. После представе он би обично свратио у клуб, тада није свратио. Огрнуо је капут, и ја га видим како кроз двориште одлази. Наравно, ни слутила нисам да то може бити крај. Видела сам га, тако погуреног, како је отишао, и није се више вратио. Тај његов пут сам видела.“

Деветог јуна 1985. године одиграна је 299. представа Радована III. Пет дана касније Зорана су пребацили у болницу. Тих година у Србији се још увек славио 7. јули, Дан устанка народа и народности Србије, као државни празник. Уметници који би добили Седмојулску награду имали су право на посебну пензију. Зорану су већ били избројани дани, није имао Седмојулску награду и на највишем месту је одлучено да му се додели. Тако је 11. јула на Прву хируршку клинику у Београд дошао тадашњи председник Председништва СР Србије Душан Чкребић и уручио му ово признање. Била је то последња објављена фотографија Зорана Радмиловића. Тачно десет дана касније је умро, а 3. септембра је кремиран и сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу. Породица је желела да буде сахрањен у породичној гробници и да не буде кремиран. Држава их није послушала.

Бранин опроштај

И како на почетку, са Браном Црнчевићем, тако и на крају са њим. Зоран и Брана су поделили кафанске тренутке у којима су се рађале невероватне духовитости, а у свом тексту Улога претворена у живот (Књига задушница), двадесетак година после Зоранове смрти, Брана је записао:

„Често размишљам о томе какве би данас глумачке радове изводио ненадмашни Радмиловић... Пред смрт је требало да одигра батлера у мом позоришном комаду Сребрни свећњаци у режији Љубомира Драшкића. Муци ме је наговорио да питам Зорана зашто не долази на пробе. Седели смо у кафани 'Каленић'.

'Готов сам пријатељу', рекао је Радмиловић, 'умирем на ногама. Играм Радована и лутам градом опраштајући се од људи, кућа, дрвећа, неба и кафана. Не могу себе да преварим пробама новог комада. Хајде да одиграмо још једном извођаче глумачких и писачких радова. Наручићемо две флаше вискија. Дудлаћемо сваки своју флашу, да видимо ко ће први заплакати.'

Био сам бржи. То га је обрадовало. Седели смо као два кретена и локали виски ругајући се животу и смрти. И још се нисмо растали. Радмиловић понекад искрсне ноћу у некој сачуваној телевизијској драми, или филму, а ја га гледам неутешан. Сећам се живота који је претворио у позориште.“

После Зоранове смрти, у следећем броју „Дуге“, Брана Црнчевић је написао текст под насловом И речи су га слушале. Ево дела тог Црнчевићевог опроштаја од Зорана: 

Љубомир Муци Драшкић преминуо је 2004. године

Душан Прелевић Преле преминуо је 2007. године.

Феликс Пашић преминуо је 2010. године

Брана Црнчевић преминуо је 2011. године.

Ана Радмиловић преминула је 2017. године

Дина Рутић преминула је 2019. године.