Кратка историја кинеске кинематографије: Десет филмова за разумевање савремене Кине

КРАТКА ИСТОРИЈА КИНЕСКЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ

Кинеска филмска прича је започела јако рано. На изворима „позоришта сенки“ и дуге традиције „покретних слика“, чија су умећа и дела забављала и увесељавала кинеске цареве разних династија, развила се филмска уметност Кине. Она је прошла неколико етапа свога развоја: неми филм, први звучни филм 1920-их и 1930-их, филм који је настајао од 1949. године и кроз период Културне револуције (1966-1976), филм настао после Културне револуције (1977-1982), филм тзв. „Пете генерације стваралаца“ који су махом дипломирали на Беиђиншкој филмској академији између 1980 и 1990. године, и, најзад, филм који је настао после 1991. године до данас. 

Први период развоја кинеске кинематографије започиње увођењем филма у Кину 1896, а завршава се са прављењем првог кинеског дугометражног филма, Yan Ruisheng редитеља Жена Пенгнијена 1921. године. Историјска позорница на којој се ова прва фаза кинеског филма одигравала, кључни догађаји који су пратили овај процес, били су пораз Кине у рату са Јапаном 1895. године, Боксерски устанак 1900. године и успостављање кинеске Републике 1911. године.

У Шангхаију 11. августа 1896. године Шпанац по имену Гален Бока први пут приказује један филм кинеској публици, и то у Центру за забаву по имену „Врт Xу“, где су се током целога дана одвијале различите забавне и акробатске представе. Годину дана касније у Шангхаи долазе амерички дистрибутери, и филмови почињу да се приказују у бројним чајџиницама у граду. Убрзо, филмске пројекције су постале права сензација, и, као и у целом свету, и у Кини је филм постао јако популаран.

Кинеска филмска продукција је започела 1905, када је фотограф по имену Жен Фенгтаи (1850-1932), који је имао свој фотографски студио у Беиђингу, направио први градски биоскоп. Пошто је имао проблема у набавци страних филмова, Жен Фенгтаи је одлучио да за свој биоскоп сам направи филм, и у пролеће 1905, уз помоћ асистената, он снима филм Освајање планине Ђун (Dingjun shan), у коме главну улогу игра тадашњи „краљ“ кинеске опере Тан Синпеи (1847-1917). Касније је Жен наставио да снима и за глумце ангажује певаче Беиђиншке опере – очигледно је да се од свог настанка кинески филм преплиће са традиционалним кинеским театром. Женов студио је 1909. године мистериозно нестао у пожару, и тако је његова пионирска кратка авантура са филмом била окончана.

Након успостављања Републике 1911, међу иностраним филмским ствараоцима који су дошли у Кину био је и Американац Бенџамин Бродски (Benjamin Brodsky), који је направио свој први студио назван „Филмска компанија Азија“. Он је снимио неколико кратких филмова, пре него је посао поверио другом Американцу по имену Јашел (Yashel), с којим започиње нови тренд у прављењу филмова у Кини – снимају се приче о Кинезима са кинеским глумцима, за шта Јашел ангажује Џанг Сичеуана. За четири године, „Филмска компанија Азија“ је снимила 18 филмова, укључујући и први кинески играни краткометражни филм Тешкоће заљубљеног пара (1913) са којим, званично, започиње кинеска филмска индустрија, као и први кинески филм који је приказан у иностранству Џуанг Ци искушава своју жену (Zhuangzi shi qi, 1913).

Већина критичара се слаже да су модернизам, национализам, антиимперијализам и антифеудализам биле главне теме филмова у овом раздобљу кинеске историје. Неколико година након успостављања Републике, донета је забрана приказивања страних филмова у Кини, која је трајала све до започињања кинеско-јапанског рата 1937. године. Због наглог развоја националног филма, овај период се назива златним добом кинеске кинематографије. Треба истаћи и да су се филмски студији у Шангхаију, Беиђингу и Хонг Конгу отварали по угледу на Холивуд. Чињеница да је амерички филм чинио више од 85% филмова у Кини током републиканског периода (1911-1949), јасно говори колико су Холивуд и његова продукција утицали на развој кинеског филма.

Тридесетих година XX века, Кина производи око 60 филмова годишње. Ови филмови су у приличној мери заслужни за јачање националне свести Кинеза и развијање и неговање патриотских осећања, што је посебно постало важно после јапанског освајања Манџурије 1931. године.

Након оснивања Народне Републике Кине 1949. године, филмски студији више нису били у приватном власништву, сви прелазе под државну управу, под надзор и руководство Министарства културе и Министарства пропаганде. У трагичним годинама Културне револуције (1966-1976) снимљено је 603 играна филма и 8.342 документарна филма. Као усуд, филмски наратив током целокупне историје кинеске кинематографије прате питања кинеске модернизације и њеног односа према традицији.

Осамдесетих година започиње трећа „златна ера“ кинеског филма. Обнављање и ново отварање филмских студија у Кини започето је 1978. године. Два главна филмска центра су Беиђинг и Шангхаи, али ту је и мањи филмски студио у Сијану. У Беиђиншком филмском институту школују се режисери: Џанг Јимоу, Чен Каиге, Тијен Џуангџуанг и Џанг Ђунџао, који ће бити и главни представници тзв. Пете генерације кинеских филмских стваралаца. Драма, сатира, научна фантастика, историјски филм, трилер, борилачке вештине... постају жанровска опредељења овог раздобља кинеског филма. Његов почетак су обележили Џанг Ђунџаов филм Један и осморица (Yi ge he ba ge, 1983) и Чен Каигеов филм Жута земља (Huang shandi, 1984). Ли Лијенђије, познатији под именом Џет Ли, 1982. године дебитовао је као глумац у филму Храм Шаолин (Shaolin si, 1982), који је постигао огроман успех како у Кини, тако и у свету.

Редефинисање филмске индустрије започето је 1984. године, од када комерцијални, неидеолошки моменти лагано улазе у филмску индустрију. Студији у Шангхаију и Сиану предводе овај тренд. После 1988. године и симпозијума „Стратешко планирање за филмску индустрију“, долази до битног релаксирања бројних елемента везаних за продукцију и пласман филма у Кини. Развој кинеске филмске индустрије по много чему се поклапа са развојем и модернизацијом кинеског друштва. Постепено се стварају предуслови за настанак „кинеског Холивуда“, који ће уз амерички Холивуд и индијски Боливуд постати трећи светски центар производње филмова... 

Кинеска филозофија филма

Ако из угла кинеске слике света погледамо на филм, онда је он, као и свака уметничка творевина, чаролија, трагање за смислом људског постојања, духовни развој и искушење. Дубоко усађена вера да нас филмска уметност може довести у везу са духовном суштином, звезда је водиља за којом иду сви креативни следбеници уметничког израза. Да би се обрели у свету филмских слика неопходна нам је интуиција која је исте снаге као и убеђење, као и вера. И то она интуиција која је стање ума а не начин размишљања.

Кинески ствараоци, бар они који своју енергију црпе на изворима креативности, рачунају са пријемом и поимањем филмске слике коју одређује динамика откровења. То су изненадни блескови, као да нам се по први пут отварају очи, и то не ка нечему појединачном, него према свеукупности постојања, према бесконачном, према ономе што не одговара свесној мисли. Оно са чим су кинески филмски ствараоци свих генерација рачунали јесте управо свест о бескрају, манифестација вечности у коначном, духа у материји, уметничког у безобличном. Уметност је рођена и утврђује се где год постоји безвремена и незасита чежња за духом, љубављу, посвећеношћу, преданошћу. Да би казао шта је живот, уметник користи нешто што није живот, да би говорио о бесконачном, он указује на коначно...

Уобичајено мнење каже да бескрајно не може бити саздано из материје, али је зато могуће створити „илузију бескрајног“ – уметничку слику. Улазак у сам темељ бића је за овоземаљско око увек улазак у „онострано“, али оно које нам ни по чему није страно, јесте улазак у оно што је „наше“ и најдубље. Уметност зато за Кинезе не спада у сферу логичног размишљања; она, по свему, изражава својеврсни образац вере. У извесном смислу је могуће говорити о истоврсном потресу који изазивају уметничко дело и чисто религиозно искуство. У уметности је немогуће да било кога убедите да сте у праву ако га створене слике остављају потпуно хладним, равнодушним, ако он суочен са том „истином уметничког израза“ не постави себи питање: Ко сам?

ДЕСЕТ ФИЛМОВА ЗА РАЗУМЕВАЊЕ САВРЕМЕНЕ КИНЕ

Црвена поља сирка

红高梁 (Hong Gaoliang, 1987)
Режија: Џанг Јимоу
Улоге: Гунг Ли, Ђијанг Вен, Ђи Чунхуа, Тенг Жуђун

Филм је сниман на основу приче кинеског нобеловца Мо Јена Клан црвеног сирка. Кроз живот једне винарије и њених чланова описује се лепеза различитих догађаја везаних како за живот главних јунака, тако и за модерну историју Кине. Посебно су упечатљиве сцене традиционалног кинеског венчања, улазак јапанских окупационих снага 1937. у тај део Кине и тежак живот обичног кинеског човека тога времена. Филм је испуњен посебном атмосфером која открива сву лепоту и трагичност живота.
 

Велики црвени фењери високо, високо окачени

大红灯笼高高挂 (Da Hong Denglong Gaogao Gua, 1991)
Режија: Џанг Јимоу
Улоге: Гунг Ли, Ме Ђингву, Хе Саифеи, Цао Цуифен

Млада девојка остаје четврта супруга феудалног господара. У свету који одвајкада функционише по утврђеним правилима, сваки нови улазак у њега подразумева беспоговорно подвргавање неписаним законима. Однос према супругу-господару, љубав, страст, емоције, сукоби између жена, себични интереси, лаж, истина, слобода, мржња..., питања су која покрећу овај филм. Смештен у декор старог кинеског здања, кроз изузетне визуелне ефекте четири годишња доба наглашава се вечност природног тока ствари који ни један живот, ни једна смрт не могу пореметити. Наравно, када четврта жена, која је више у статусу конкубине него супруге, пређе замишљене границе тог света, када се наруши поредак који траје вековима, постоји само два излаза: или лудило или смрт. Филм ће упечатљиво дати опис и једног и другог. 
 

Збoгом, моја конкубино

霸王别姬 (Bawang Bie Ji, 1993)
Режија: Чен Каиге
Улоге: Чеунг Лесли, Џанг Фенгји, Гунг Ли, Љу Ћи

Ово је један од најуспешнијих кинеских филмова. Радња прати животе два глумца Беиђиншке опере, специјализованих за улогу цара и његове конкубине. Као деца они се упознају у глумачкој школи, и током педесет година и они и њихово позориште пролазе кроз бурне историјске потресе: пропаст династије и стварање Републике, јапанску окупацију и Културну револуцију. Филм је рађен по роману кинеске књижевнице Ли Лилијан. Постоји и једна занимљивост везана за овај филм: наиме, главна улога је прво понуђена Џеки Чену, али ју је он, због теме хомосексуалности која се у филму обрађује, одбио.Иначе, ова потресна, богата, нестварно реалистична прича коју прича филм, један је од најбољих увода у кинеску историју XX века. 
 

Под бљештавим зрацима сунца

阳光灿烂的日子 (Yangguang canlai de rizi, 1994)
Режија: Ђијанг Вен
Улоге: Сија Ју, Фанг Хуа, Фанг Сијаоганг, Даи Џаопо, Ле Генг, Нинг Ђинг, Тао Хунг

Тарковски је једном, говорећи шта би филм требао да има у себи, рекао: „Шетали сте улицом и ваш поглед је срео поглед некога ко је прошао поред вас. Било је нешто потресно у његовом изгледу, нешто вам је дало осећај снажног разумевања. Он је утицао на вас психички, и тренутно вас поставио у одређено стање свести. У филму, када се снима призор таквог сусрета обично се занемарује психолошки фактор, односно ваше вастито ментално стање које је учинило да изглед странца у вама изазове ту нарочиту емоцију.“ Управо у овом кинеском филму развија се емоција о којој говори Тарковски. Није ту само дотакнут свет љубави, већ и сви други светови који по ободима дотичу ту најдубљу и најкомплекснију емоцију.

Филм је рађен на основу новеле Ванг Шуоа, и поред свега то је топла, стилизована, проницљива (неко би рекао постмодернистичка) прича о Културној револуцији кроз очи дечака који одраста и искушава све што јесте разноликост живота.
 

Клопа, пиће, човек, жена

阳光灿烂的日子 (Yangguang canlai de rizi, 1994)
Режија: Ђијанг Вен
Улоге: Сија Ју, Фанг Хуа, Фанг Сијаоганг, Даи Џаопо, Ле Генг, Нинг Ђинг, Тао Хунг

Сваке недеље, главни јунак, кувар у престижном ресторану, својим ћеркама припрема недељни ручак. Ритуалне радње и слике, које сабирају све у клопу, пиће, човека и жену, и све оно што изворно живот у себи јесте, уводе нас у танане односе ритуализованих дана и интимног света човека. Неважно је да ли помишљамо на еротску заводљивост односа мушкарца и жене, исконску снагу хране којом се култивишу тело и дух, изворну улогу воде у нашем телу, души и сновима – клопа, пиће, човек, жена је формула која прелази границе времена и простора и која се, у крајњем случају, види као тачка из које је све потекло. Топла прича о односима у кинеској породици, о односу отац-ћерка, о одрастању, сазревању, љубави..., само је манифестација, неко би рекао, архетипских слика потеклих из првих ритуала о којима говори овај филм. 
 

Расположен за љубав

花样年华 (Hua yang nian hua, 2000)
Режија: Ванг Ђијавеи
Улоге: Лијанг Чаовеи, Џанг Манју

Стварност, овако како нам се открива, лаже. Тај заводљиви сјај бљештавих боја није достојан пажње јер одвраћа поглед и мисао од онога што је битно. У филму Расположен за љубав, на основи понављаних музичких пасажа, једна жена увек изнова, мењајући своје хаљине, иде по воду – тај непресушни извор живота и љубави. Лепота боја кинеских ћипао хаљина са дубоким изрезом, кроз коју се открива заводљивост и еротичност тела кинеске жене, износе пред наше очи све оно што су Кинези касније у будизму назвали “се“ (обојеност света, феноменални свет), а у Индији “маја“ (привид, илузија). Свет обмана и нестварних облика који нас силно привлаче.

А прича се овако одмотава: мушкарац и жена живе у истој згради, после извесног времена откривају да су им супружници већ дуже у вези. У жељи да не буду као они, развијају однос који се најбоље може описати као неостварена љубав. Управо се кроз везу мушкарца и жене, припадање, неприпадање, блиско и далеко, љубав, равнодушност, открива самсара, непрекинути ток рађања и смрти. Постоје неки аспекти људског живота који могу бити верно приказани једино кроз поетску слику, и у ту групу, несумњиво, спада и љубав. Употреба некинеске музике у овом, по свему, кинеском филму, брише културне границе и изводи нас ван свих замишљених ограничења. На крају филма, као покушај, као нада, као жеља, као молитва, главни јунак у потпуној тишини одлази до дрвета у будистичком храму где у најинтимнијем додиру са природом саопштава своју најдубљу тајну.

Један од најлепших кинеских филмова о љубави, испуњености, неиспуњености, смислу, бесмислу, вери... 
 

Паклени пут

无间道 (Wu jian dao, 2002)
Режија: Лију Веићијанг, Алан Мак
Улоге: Лиу Дехуа, Лијанг Чаовеи, Хуанг Ћијушенг, Ценг Џивеи

Сценографија је постављена: Хонг Конг. Вечита борба добра и зла. Само што се понекад пређу границе, после чега више није могуће наћи одговоре на питање шта је добро, а шта зло. Питања идентитета, брзине стављања и скидања маски, злочина и казне, светла и таме, само су неке од тема овога филма.

У полицију је убачена кртица кинеских тријада; међу тријадама је кртица хонгкошке полиције. Следи лов који, по много чему, подсећа на однос мачке и миша. Ловац и ловина често мењају места. Улога се мора верно одиграти, завести, преварити, издржати. Игра моћи, вештина промене, откривања и скривања. Овај филм је инспирисао Мартина Скорсезеа да направи филм The Departed (2006). Он је послужио као инспирација и бројним трилерима и криминалистичким причама у Кини.
 

Херој

英雄 (Hero, 2002)
Режија: Џанг Јимоу
Улоге: Ли Лианђије, Лијанг Чаовеи, Џанг Манју, Џанг Цији

Херој је прича о првом цару династије Ћин, Ћин Шихуангу, који је ујединио Кину у III веку пре наше ере и основао кинеску царску државу. По предању, један од најбруталнијих и најомраженијих кинеских царева, који је увео строге законе, стандардизовао мере, ујединио писмо, покренуо повезивање и изградњу великог кинеског зида, успоставио идеолошку конфуцијанску потку.... Цар ујединитељ, цар који никоме није веровао, јако усамљен цар. Свестан свих врлина и мана људске природе, као и чињенице да се судбински пут не може избећи, упознат са техником владања, покушава да одложи смрт коју му спремају бројни непријатељи. Филм прича о једном од бројних покушаја атентата на њега. По много чему, ова, можда и најлепша епска филмска сага, својом поетиком и упечатљивим костимима, уводи у гледаоце у свет древне Кине и њених тајни.
 

Најбоље време (Три времена)

最好的时光 (Zui hao de shiguang, 2005)
Режија: Хоу Сијаосијен
Улоге: Шу Ћи, Чанг Чен

Три љубавне приче се причају из перспективе свака свог сопственог времена, и које се у свести главног јунака отелотворују као сан о љубави (1966), сан о слободи (1911) и сан о младости (2005). Односи између протицања времена и сећања, непоновљивог и понављања, тренутка и вечности, слободе, љубави, смисла, среће, туге..., показују су кроз однос мушкарца и жене. Три манифестације исте љубави – неузвраћена, плаћена и бесмислена – показане са нестварно укомпонованом визуелном лепотом амбијента, уводе нас у свет где се преплићу интимни, приватни, јавни простори и лирски изрази емоција, натопљених сликама времена. Историја се понавља на веома различите начине. Естетски јако добро укомпонован филм.
 

Пожуда, опрез

色, 戒 (Si, Jie, 2007)
Режија: Анг Ли
Улоге: Лијанг Чаовеи, Танг Веи, Чен Џоан, Ванг Лихе, Џанг Манју

Филм је снимљен по истоименој новели Елен Чанг, која је своју причу сместила у Хонг Конг 1938. и Шангхаи 1942. године. Прича је инспирисана животом кинеске хероине Џенг Пингжу (1918-1940), која је била дете из мешовитог кинеско-јапанског брака. Огорчена бруталношћу јапанске окупационе војске и издајом појединих Кинеза, као шпијун Коминданга, по задатку, постаје јако блиска са кинеским политичарем Динг Моцуном, који је сарађивао са јапанском владом у Шангхаију. Операција убиства Динга није успела, а непосредно после тога Џанг је ухапшена и стрељана 1940. године. Овај догађај је послужио као окосница приче која се у филму развија на маестралан начин.

Радња филма је смештена у окупирани Шангхаи. Група студената припрема убиство високопозиционираног кинеског сарадника јапанске владе. Девојка која је добила задатак да се приближи жртви, задобија његово поверење, које се временом претвара у необичну везу. Помешана осећања, комплексна људска природа, необичне околности, дали су доста елемената за опис психолошког профила главних јунака. Откриће љубави тамо где се она не очекује, тамо где је, по свему, најмање има, изазива подељена осећања чије је разрешење, као у свакој античкој драми, трагично. Филм се памти и по експлицитним сценама секса, које реалистично приказују количину страсти главних актера, али и неизмерну количину туге која се излива у тим привидним тренуцима задовољства.

Револуција, шпијунски заплет, страст, љубав, смисао, бесмисао, живот и смрт, све су то теме овог изузетног филмског остварења.