„Сада су ствари другачије, не смемо гледати у прошлост“: Лењин 1917. и 1922. и кинески капиталистички социјализам štampaj

Када се у априлу 1917. крио у Финској од налога за хапшење који је издала Привремена влада, Лењин је написао свој памфлет под насловом „Држава и револуција“. У њему је преузео обавезу да одбрани предстојеће насилно преузимање власти од стране бољшевика ослањајући се на списе Маркса и Енгелса о доласку социјализма и Париској комуни. Такође је веома детаљно представио систем који би уследио након социјалистичке револуције у Русији. У економској сфери, то ће бити национализација средстава за производњу, укидање приватне својине и централизовано доношење одлука. У политичкој сфери, то ће бити диктатура пролетаријата и власт совјета. Диктатура пролетаријата овде се мора схватити у њеном друштвеном контексту, на исти начин на који су сви капиталистички режими, према Марксу, диктатуре капиталиста – без обзира на то да ли имају вишепартијски демократски привид или су под влашћу ауторитарних режима. Строго говорећи, диктатура пролетаријата, како је тумачи Лењин, може бити компатибилна и са вишепартијским системом, као и са једностраначким системом.

У априлу 1922. године, тачно пет година касније, Лењин, који је тада био на челу совјетске владе, одржао је свој последњи дуги говор на 11. конгресу Руске комунистичке партије. У том говору је бранио Нову економску политику (НЕП), која је у великој мери била прокапиталистичка и под нападима неколико утицајних фракција Бољшевичке партије (тзв. радничка опозиција предвођена Шљапниковим и присталице принудне индустријализације које је представљао Преображенски). Политике НЕП-а биле су потпуна супротност политикама које је Лењин изложио 1917. године.

Постоји неколико ствари које треба приметити упоређивањем ова два документа. Прва је еволуција Лењиновог мишљења током тих пет година, која показује да је био бриљантан политичар. Иако је задржао крајњи циљ, у потпуности је променио тактику како су се околности мењале. Следећа је значај ових двају текстова за савремене услове. „Држава и револуција“ може се читати као приручник о томе како преузети државу и променити њену унутрашњу структуру. Иако Трампистичка револуција у Сједињеним Државама нема класни садржај какав је Лењин предвидео за совјетску револуцију, DOGE је укључен у сличан покушај да се промени дубока идеологија државе и да нова држава почне да следи интересе нових владара. Лењин објашњава:

„Револуција се састоји у... уништавању 'административног апарата' и целокупне државне машинерије, и њеној замени новом...“

И:

„Одмах, свуда и потпуно укинути бирократију – то не долази у обзир. То је утопија. Али одмах разбити стару бирократску машинерију и одмах почети градити нову... то није утопија.“

Говор из 1922. године, с друге стране, може се читати као сажетак и као унапред изречена похвала политикама које кинеска влада спроводи последњих четрдесет година: увођење капитализма ради јачања једнопартијске власти и, у крајњој линији, усмеравања друштва ка социјализму. То је социјализам капиталистичким средствима.

Лењинова два текста изузетно се разликују по стилу. У „Држави и револуцији“ он се веома строго држи Маркса, а посебно Енгелса, и користи небројене цитате како би показао своју приврженост доктрини и дао оправдање за политички државни удар. Текст је препун цитата Енгелса, који је био отворенији, или можда суровији од Маркса, у позивима на употребу насиља у револуцијама. То је догматски, иако одлично написан текст. Покушава да убеди водеће мислиоце Друге и Друге-и-по Интернационале у исправност Лењинове процене Великог рата и у оправданост његовог позива да се рат између капиталистичких држава претвори у рат социјалистичке револуције.

Стварност изградње социјализма није се показала тако једноставном као што је Лењин очекивао у априлу 1917. године. Тако је пет година касније, након грађанског рата, ратног комунизма, страних војних интервенција и побуне у Кронштату, Лењинов приступ изградњи социјализма доживео промену. Говор на 11. конгресу одликује се сасвим супротним особинама у односу на „Државу и револуцију“. То је у потпуности недогматски документ, што се види не само по одсуству цитата Маркса, већ и по неколико одлучних тврдњи да је нови систем који се гради у Совјетској Русији нешто што Маркс није могао да замисли, није предвидео, и стога о томе није ни оставио мишљење. То је као да Павле каже Исусу да је пропустио понешто.

Нови систем могао се ускладити са марксистичком доктрином, како су тада тврдили Лењин, а данас Комунистичка партија Кине, указујући на то да су се социјалистичке револуције догодиле у мање развијеним деловима света и да су захтевале другачија средства од оних које су замишљали европоцентрични марксисти:

„Да ли су друштвени и економски услови у нашој земљи [Русији] данас такви да подстичу праве пролетере да улазе у фабрике? Не. То би било тачно према Марксу; али Маркс није писао о Русији – он је писао о капитализму у целини, почевши од петнаестог века. То је важило током шест стотина година, али не важи за данашњу Русију.“

Или, опет:

„Сви више или мање разумљиви радови о државном капитализму који су до сада објављени написани су у условима и ситуацији где је државни капитализам био капитализам. Сада су ствари другачије; и ни Маркс ни марксисти нису могли то да предвиде. Не смемо да се ослањамо на прошлост.“

Главни циљ говора из 1922. године био је да брани увођење капиталистичких односа производње у Совјетској Русији. Ови односи имали су два облика: допуштање малих сеоских поседа и производње добара на селу, као и приватну трговину са градовима; и допуштање страног капитала кроз заједничке предузетничке подухвате у власништву совјетске државе и страних капиталиста. Обоје су очигледна одступања од идеје подруштвљавања средстава за производњу и централизованог планирања које је Лењин изложио пет година раније.

Године 1922. државни капитализам био је на дневном реду. У једном импресивном идеолошком достигнућу, Лењин разликује државни капитализам под капиталистичким условима од државног капитализма под социјалистичким условима. У првом случају, држава узима део моћи од приватног сектора како би боље одржала диктатуру капитала; у другом, политичка моћ је чврсто у рукама Комунистичке партије, али многе економске функције се делегирају капиталистима како би се повећала укупна производња. Државни капитализам је само прелазна фаза ка социјализму. Ово је оно што Комунистичка партија Кине говори од почетка реформи 1978. године. Чак је и структура онога што је реформисано у Кини слична ономе што је Лењин предлагао 1922. године. Ране кинеске реформе укључивале су деколективизацију пољопривреде и отварање економије приватном сектору и страном капиталу.

Али, док је НЕП, према Лењину, неопходан из економских разлога, он никако не сме довести до контроле капиталиста над политичким доношењем одлука. Политичка моћ мора остати централизована у рукама Комунистичке партије. „Државни капитализам је капитализам који ћемо моћи да обуздамо, а чије ћемо границе моћи да одредимо.“

Државни капитализам је прелазна фаза, која, када се покрену силе производње и постигне много већи приход, може бити укинута, преокренута и замењена оригиналним социјалистичким политикама. Другим речима, државни капитализам се види као додатна фаза у развоју од капитализма ка социјализму, коју је наметнула чињеница да су социјалистичке револуције почеле у мање развијеним земљама.

Државни капитализам није временски ограничен. Једини временски ограничени елемент који је Лењин навео је потреба да политике трају док комунистички кадрови не „науче“ како да боље управљају економијом, то јест, да постану ефикасни као капиталисти. Лењиново гледиште стога није неспојиво с тим да државни капитализам траје сто година, како је Денг Сјаопинг заиста предвидео – или чак и дуже: „кадрови“ не уче капиталистичке менаџерске технике довољно брзо. То никако не имплицира да би Партија одступила од крајњег циља подруштвљавања средстава за производњу. То је капитализам који може трајати неодређено дуг период под сталним надзором Комунистичке партије.