Пола века од Јомкипурског рата између Египта и Израела: Криза која је променила геополитичку архитектуру Блиског истока

Пре пола века, 6. октобра 1973, у четири сата поподне првог дана највећег јеврејског празника Јом Кипура, почео је координирани египатско-сиријски напад на Суецки канал и Голанску висораван. Тиме је започела дуго најављивана египатска борба за повратак полуострва Синај, територије од 60.000 квадратних километара, који је Израел окупирао у рату 1967. године. У овом изненадном нападу, израелска војска не само да је доживела пораз, него је он био још и резултат стратешке и обавештајне обмане коју су извели египатски обавештајци.

Египат је још 1967. jавно обзнанио да ће у року од 5 година почети рат за повратак Синаја под свој државни суверенитет. Председник Гамал Абдел Насер умро је 1970. а наследио га је потпредседник Анвар Ел Садат, који је наставио такву политику, али са огромним изменама. Уместо искључивог ослањања на Совјетски Савез, који је Египту био 25 година најближи економски и политички савезник и партнер, Садат је одлучио да пређе на америчку страну, претходно у акцији „тајне дипломатије“ склопивши дипломатски договор којим су Американци гарантовали повратак Синаја Египту.

Било је то време великог египатског раскола између војске и политичара. Египатски новинар Мохамед Хусанеин Хејкал је забележио да „политика није веровала у способности Армије, нити је Армија веровала у компетентност политичара”. Студенти и радници су доводили у питање Садатову власт, а све је праћено великим падом његове ионако мале популарности. Совјетски Савез је био уздржан у снабдевању Садата потребним количинама наоружања за ослобађање Синаја и окупираних територија. Била је неопходна нова иницијатива у унутрашњој и спољној политици.

Тајни канали

У Египту је закључено да земља више не може да буде у стању „ни рата, ни мира“. Тражило се да се промени однос са Совјетским Савезом и да се СССР суочи са египатским идејама о преобликовању међусобних односа.

Велике силе су доприносиле одржавању стању „ни рата, ни мира”, јер је трајно решавање овог питања имало малу важност за њих. Тадашња политика детанта чинила је важност тог проблема још мањом, пошто су Вашингтону и Москви били важнији међусобни односи. Овакав став потврђује и Јевгениј Примаков у својој књизи Русија и Арапи, наводећи да је „Јомкипурски рат почео када су две силе почеле да теже детанту и претио је да уништи све што су оне до тада постигле”. 

Последица тога била је совјетска уздржаност да се Египту обезбеди наоружање за конфронтацију са Израелом, а без такве конфронтације неће бити спремности великих сила да раде на свеобухватном миру на Блиском истоку.

Користећи тајне канале, Садат се повезао са Хенријем Кисинџером који у почетку није схватао колико су египатске намере озбиљне. Само три недеље пред почетак рата, у септембру 1973, Садат је на Самиту несврстаних у Алжиру објавио да је рат једина алтернатива. Иако је одлучио да више не зависи од совјетског блока, током 1973. његов саветник за националну безбедност Хафез Исмаил и министар одбране Ахмед Исмаил посетили су много пута Москву и престонице других држава из совјетске орбите, како би објаснили свој став да до мировног решења израелско-арапског сукоба не може да дође све док се не промени однос снага у региону. Ти напори су довели до највећег договора о наоружању који је Египат икада закључио са Совјетима.

Египат се подједнаким интензитетом окренуо и ка западу, где је био под снажним притиском да учини уступке Израелу. На састанцима у фебруару и мају 1973, амерички саветник за националну безбедност Хенри Кисинџер не само да није поменуо потребу израелског повлачења, него је рекао да нема боље линије за одбрану Израела него што су Сеуцки канал и река Јордан, и истакао неопходност да израелске снаге остану у Шарм eл Шеику. 

Раскид са Москвом

Садат је почео да игра више улога. Амерички одговор на предлог о „тајном каналу“ стигао је 13. јула и био је неодређен. Кисинџер је понављао спремност да пошаље свог високог представника у Каиро, а Садат је питао да ли Вашингтон има нешто ново да предложи. Пре него што је стигао одговор, 18. јула одјекнула је Садатова бомба: објавио је да је прекинуо мисију за више од 15.000 совјетских војних саветника који су се налазили у Египту.

Они су морали да се повуку у року од једне недеље, а све совјетске војне инсталације које су намештене после 1967. постале су египатска својина.

У својим мемоарима, командант египатских снага Ел Гамаси је навео шта је Садат, поред осталог, тада рекао Совјетима: „Држите ме два корака иза Израела. Ја сам жртва. Чак и сада, ја не желим надмоћ над Израелом, само једнакост.” Ел Гамаси је закључио: „Може се рећи да је то био разлог разлаза Каира и Москве. Разлаз се проширио током рата и после њега постао непремостив.” 

Други корак био је Садатов састанак са Врховним саветом оружаних снага. На том састанку, који је одржан у Садатовој кући на Гезири, египатски председник је рекао учесницима:

„Ја нисам спреман да прихватим капитулацију, али нећу да седим и преговарам са Израелом док смо у подређеном положају. Ако бих то учинио, то би од стране нашег народа, наших пријатеља и наших непријатеља било схваћено као предаја. Ми треба да покажемо да можемо да се боримо, да смо спремни да поднесемо жртве и да имамо средства да преокренемо ситуацију у правцу која нама даје контролу, преко пажљивог планирања и акцијама вођеним хладне главе. Све док се уздржавамо од акције, арапска позиција ће остати не само онаква каква јесте, него ће се погоршавати и са Американцима и са Русима и с нашим народом. Одбијање да делујемо значи тишину и умирање. Рекао сам раније и рећи ћу поново: нити Америка, нити Сирија, нити било ко други не може да води наше битке нити да нам дâ оно што ми желимо. Морамо да придобијемо Русе да нам дају наоружање и морамо да придобијемо Американце да реше сукоб. Али, ми смо покретачи свега. Дошли смо у фазу где је наша ствар у опасности. Ако уђемо у наредну рунду са наше садашње позиције, ми можемо да се поздравимо с нашим циљем. А ако наш циљ умре на фронту, арапска ствар ће умрети… Овај састанак сматрам историјским. Битка ће се некако окончати. Уз Божју вољу и вољу овог народа, ми нећемо изгубити”.

Између Москве и Вашингтона

У свом говору, Садат је практично најавио ратне операције. Он је позвао Москву да извуче поуке из његовог потеза и да омогући Каиру да „развије одговарајуће војне опције које би користио у будућности”. Садат је још објавио да не жели да се совјетски војници боре у биткама и нагласио да Египат нема интерес да доведе до конфронтације суперсила. Москва, међутим, треба да разуме да је за Египат проблем Блиског истока врховни приоритет, без обзира где се он налазе на совјетском дневном реду, рекао је египатски председник. „Наши пријатељи морају то да знају и да то уваже. За њих, то може да буде проблем број четири или пет, али за Египат он је најважнији”.

Совјетски Савез је ипак склонио на страну питање Блиског истока, имајући у виду неколико ствари. Прва је била израелска војна премоћ која се сматрала неупитном, а друга да би рат на Блиском истоку довео до директне конфронтације са САД, што је Кремљ настојао да избегне стратегијом детанта, која је афирмисала уздржавање и предочавала ризике уласка у конфронтације.

Одлука о избацивању совјетских саветника из Египта потпуно је изненадила Вашингтон. Кисинџер је ту вест примио на путу за Париз на састанак због Северног Вијетнама. Он се надао да ће његова стратегија у неком тренутку навести Египћане да тргују совјетским повлачењем за побољшање односа са Американцима. Касније је признао да није добро познавао египатског председника и да није могао да претпостави да ће он то питање решити „једним великим гестом и једнострано“.

Кисинџерова прва реакција је била да је Садат деловао импулсивно и да је потрошио један велики преговарачки капитал без надокнаде. Када су Египћани у разговорима истакли да би требало да буду награђени за овај потез, Кисинџер им је одговорио: „Ми, Американци, не плаћамо оно што добијемо бесплатно“. Садат је добро научио ову лекцију. 

Шпијунска обмана Насеровог зета

Рат је почео шпијунском обманом, коју је извео Ашраф Марван. Марван је долазио из највиших египатских кругова. Био је зет покојног председника Насера, а затим лични Садатов секретар. С тих позиција почео је да Израелу даје тајне информације. Чињеница да је, након самоубиства које је 2007. починио у Лондону, сахрањен уз највише државне египатске почасти, указује да је остао лојалан својој земљи.

Наступајући као израелски шпијун, Марван је Израелу пре почетка рата достављао многе тачне и важне податке. Неколико пута је најављивао почетак рата, на шта је Израел одговарао хитном општом мобилизацијом, a када је јавио тачан датум почетка операција, Израелци му нису поверовали.

Нису му поверовали јер је било разлога за то. Најважнији је била израелска војна надмоћ. Амерички војни аташе из Каира овако је 1973. поредио снаге две земље: „Једноставно је немогуће упоредити војну моћ Египта и Израела. Једина важна ствар су борбене ваздухопловне снаге –  Египат може да има два или три пута више тенкова од Израела, морнарицу на истом нивоу, али када се суочи са израелском надмоћи у ваздуху, он не може ништа да учини”. То се више него било шта друго сматрало разлогом зашто  Египат не може да почне рат.

Догодило се управо супротно: у прва три дана египатског напада израелске јединице су одбачене, а Египат је вратио прве километре окупираног Синаја. Према Садатовом плану, војни циљеви били су већ остварени. Мада су команданти тражили, а свет очекивао да ће египатска војска да крене даље, Садат је наредио да се заустави и укопа. Из тих ровова почело је тражење дипломатског решења. Најближи Насеров сарадник, новинар листа „Ал Ахрам“ Мохамед Хусанеин Хејкал, забележио је да је Садат сматрао да „ако освоји макар 10 милиметара територије на источној страни Суецког канала, то ће немерљиво да ојача његову преговарачку позицију“. 

Фазе Јомкипурског рата 

Шестог октобра 1973, првог дана највећег јеврејског празника Јом Кипура, у четири сата поподне почео је координирани египатско-сиријски напад на Суецки канал и Голанску висораван.  Јомкипурски рат је из основа променио односе на Блиском истоку, избацио на површину дипломатију САД и њеног државног секретара Хенрија Кисинџера, а нафта је постала прворазредни светски ресурс.

Улога тадашње Југославије у овом сукобу није била мала. Тито је одржавао најближе односе са Египтом. Рат је почео када су египатске јединице прешле Суецки канал код Исмаилије преко понтонских мостова које је Египат набавио из Југославије, а касније је из Београда стигла још већа војна помоћ.

Рат је имао четири фазе.

1) Египћани су брзо заузели Бар Леви линију на истоку Суецког канала, а Сиријци су продрли дубоко на Голан и заузели главну базу израелске војске „Нафах“ и планину Хермон. Израелски противнапад на положаје код Суеца није успео.

2) Израел се фокусирао на сиријски фронт. Од 9. до 14. октобра Израелци су успели да потисну сиријску војску иза линија примирја од 11. јуна 1967, стигавши на само 30 километара од Дамаска.

3) У трећој фази, египатска војска покушала је велики напад на Синају, али ван домета свог система противваздушне одбране. Напад је пропао и довео до тешких египатских губитака у оклопним јединицама. Следећег дана, израелске снаге су прешле Суецки канал и угрозиле египатску престоницу Каиро. Тада је у помоћ прискочила тадашња ЈНА испоруком 200 потпуно опремљених тенкова за само шест дана, од 12. до 18. октобра.

У овој фази рата, арапске државе су најавиле подизање нафтног ембарга, који је требало да погоди западне земље које су подржавале Израел. На заседању земаља ОАПЕК-а (Organisation of Arab Petroleum Exporting Committee) одржаном 17. октобра, министри УАЕ, Бахреина, Алжира, Саудијске Арабије, Сирије, Катара, Кувајта и Либије, сагласили су се да смање своју месечну производњу за 5 одсто, што је имало огроман утицај на тржиште нафте. Арапске земље су наметнуле потпуни бојкот директног извоза у САД и Холандију.

4) Четврта фаза почела је учвршћивањем израелских освајања на западној обали Суецког канала, заузимањем Суеца на северу и опкољавањем египатске Треће армије на југу.

У овој фази дошло је до велике нуклеарне кризе између САД и Совјетског Савеза, када су амерички сензори детектовали радиоактивни материјал на совјетском броду који је пловио кроз Дарданеле ка Египту. Закључујући да је циљ овога да се Израелци наведу да ослабе свој притисак на египатске снаге, америчка војска је прогласила нуклеарну опасност, тзв. „Def Con – 3“, највиши степен после Кубанске кризе.

Све ово било је појачано унутрашњим збивањима у Америци. Афера „Вотергејт“ била је у пуном јеку. Како сведоче бројни извори, амерички председник Никсон тих седам дана био је непрестано пијан и није био у стању да држи конце државне политике у својим рукама. Управљање државним пословима, незванично и ван јавности, преузели су Хенри Кисинџер и Александар Хејг. Чак се и ташна за команду нуклеарним снагама САД из руку председника Никсона преселила у руке Александrа Хејга. 

Биланс Октобарског рата

Борбе су престале 22. октобра 1973, када су све стране прихватиле обустављање непријатељстава у оквиру Резолуције Савета безбедности УН 338. Губици свих страна били су значајни. Израел је изгубио око 2.700 људи, а 8.000 је било рањено, уз 500 ратних заробљеника. Египат је изгубио 5.000 војника и имао 12.000 рањених, док је Сирија имала 3.000 погинулих и 6.000 рањених.

Овај рат сасвим је преокренуо историју Блиског истока. После „шестодневног рата“  1967, превладало је осећање да је израелске армија свемоћна и непобедива. То је промењено овим „Октобарским ратом“, када је она доживела први пораз. Синај је враћен под египатски суверенитет склапањем Кемпдејвидског споразума 1978. и успостављењем дипломатских односа Египта и Израела, када је Египат постао прва арапска земља која је признала јеврејску државу.

Египатски председник Садат убијен је управо на прослави годишњице Јомкипурског рата 1981. године. У једном од последњих интервјуа, на питање шта би пожелео, ако би му златна рибица омогућила три жеље, Садат је рекао: “Прво, мир на Блиском истоку; друго, мир на Блиском истоку; и треће, мир на Блиском истоку”. Трагање за златном рибицом, која ће испунити ове три жеље председника Садата, траје и данас.