Русија пред провалијом: Побуна Јевгенија Пригожина и групе Вагнер против Путина

Није претерано рећи да се Русија налази на ивици провалије. Побуна групе Вагнер и њеног шефа Јевгенија Пригожина оставиће драматичне последице по руско друштво, његову политичку стабилност, а још више на способност руске војске да води даље операције на украјинском фронту, чак и ако буде угушена до вечери, колико је максималан рок за Путинове снаге да је окончају, а да догађаји не крену у правцу у ком више неће бити повратка.

Тај правац подразумева ширење и продубљивање унутрашњег сукоба, руске војне поразе на украјинском фронту, могућност губитка Крима и на крају, уверљиву претњу Кремља о употреби нуклеарног оружја, или још вероватније, директну употребу тактичког нуклеарног оружја против украјинских снага. А све то у збиру, представља стварну претњу опстанку Русије.

Руски председник Владимир Путин се данас, 24. јуна, јавно обратио и тешким речима осудио Пригожинов потез. Канали на друштвеним мрежама који су блиски групи Вагнер већ су поручили да је Путинов наступ његова „велика грешка“ и да ће Русија „ускоро имати новог председника“. Можда се то неће остварити, али утисак је да је ово Путинов последњи рат.

Почетак побуне

Драматични догађаји почели су јутрос, 24. јуна, када су припадници Вагнера без отпора заузели команду Јужне војне области у Ростову на Дону и сада контролишу град. Пригожин захтева да се састане са Шојгоум и Герасимовим које окривљује за хелихоптерски и артиљеријски напад на његову јединицу изведен ноћас, који је био директан повод за акцију Вагнера. „Савет команданата Вагнера донео је одлуку: Зло које носи војни врх земље биће заустављено“, саопштили су из Пригожиновог штаба. Пригожин је напао министра одбране Шојгуа: „Министар Шојгу је управо кукавички побегао из Ростова. У 21.00 је побегао да не би објаснио зашто диже хеликоптере за уништавање бораца, зашто изводи ракетне ударе. Ово створење ће бити заустављено.“

За ове нападе још нема потврде, а има оних који сумњају да су се уопште десили. Руски коментатори претпостављају да Вагнер неће ићи даље од Ростовске и Вороњешке области, али Пригожин, који делује под слоганом „Ми спасавамо Русију“, најавио је покрет ка Москви, због чега снаге за одбрану Москве већ заузимају положаје који воде у престоницу из правца Серпухова, преко аутопута М2 који спаја Крим и Москву. У Серпухову, где се иначе налази пук за одбрану престонице, забрањен је саобраћај преко моста на реци Ока на Симферопољском путу.

Руски председник иступио је одлучно и најтежим речима, иако је одао признање Вагнеру за досадашње борбе и освајање Маријупоља и Бахмута. „Ово је покушај да ударе на нас изнутра, ово је издаја, ово је нож у леђа“, поручио је Путин. „Ово је једнако оружаној побуни, Русија ће се бранити“, рекао је руски председник и додао да се Русија бори за живот и сигурност грађана Федерације. Путин је оценио и да је ситуација око Ростова компликована и да се све чини да се напад одбије. „Ово је за нас нож у леђа“, поновио је. „Они који су се побунили издали су Русију и позивам све који су укључени у ту акцију да престану са било каквим учешћем у оружаном сукобу.“

Путин је још рекао да је издато наређење да буду неутралисани сви који су организовали ову побуну и да ће „они који деле Русију и њене држављане бити неизоставно кажњени“, најављујући у Москви и неколико суседних региона антитерористичке мере.

Одмах после Путинове изјаве, почело је синхронизовано стварање атмосфере која би требало да маргинализује домете Пригожиновог поступка и додатно допринесе уједињавању руског руководства с народом. Председник Татарстана се обратио и подржао у целини Путинову изјаву. Генерал Суровикин, који слови за генерала који је Вагнеру по укусу, обратио се међу првима припадницима Пригожинове групе седећи са пиштољем у руци: „Заједно смо победили. Ми смо исте крви. Непријатељ само чека погоршање унутрашње политичке ситуације у нашој земљи. Немогуће је ићи на руку непријатељу у овом тешком времену за земљу. Неопходно је послушати вољу и налог председника Руске Федерације... Зауставите конвоје и вратите се у касарне. Док не буде касно...“, поручио је Суровикин.

Државно тужилаштво потврдило је покретање кривичног поступка против Пригожина за „организовање оружане побуне“. Пригожин је именован „агентом хаоса“ који делује у нечијем интересу и који очекује да у том хаосу неко доиста може да преузме власт у Москви.

Пригожиновљевом слабошћу сматра се недостатак савезника и група подршке у елити, пошто га је подржао само Михаил Ходорковски. Али видимо да то није сасвим тачно. Иза Пригожина донедавно су стајали, пружајући подршку и ресурсе, заменик шефа Председничке администрације и некадашњи председник руске владе Сергеј Киријенко, који је започео интригу против Шојгуа, олигарх Јуриј Коваљчук, шеф Росњефта Игор Сечин, гувернер Тулске области Алексеј Дјумин, генерални секретар „Јединствене Русије“ Андреј Турчак.

На снимку који се од јутрос шири друштвеним мрежама, види се да генерал-потпуковник Владимир Алексејев, први заменик начелника Главне управе Генералштаба, и заменик министра одбране Јевкуров сасвим мирно и готово пријатељски разговарају са Пригожином. А онда, пре неколико сати, Алексејев је позвао Вагнер да положе оружје: „Од првог дана постојања организације ја сам са вама обављао борбене мисије. (…) Само председник има право да именује највиши командни штаб оружаних снага. А ви покушавате да задирете у његову моћ. Ово је државни удар. Преклињем вас, преиспитајте се.“

Порекло Вагнера

У руским снагама у Украјини може да се разликује неколико типова формација. Први је регуларна војска, други су добровољци и припадници руских јединица у Донбасу, трећи су специјалне јединице руске армије, четврти јединице Рамзана Кадирова и пети су припадници приватне војне формације Вагнер, чији је оснивач Јевгениј Пригожин.

Њено име – „Вагнер“ – повезује се с немачким композитором Рихардом Вагнером, нацистичким идолом у музици. Вагнеров злогласни есеј „Јудаизам у музици“ и његов ентузијастички пријем од стране нациста су општепозната ствар, али други аспект његовог политичког ангажовања добио је недовољну пажњу. То је његов однос према анархизму. На везу између Вагнера и анархизма директно су указали Теодор Адорно, Џорџ Бернард Шо, Макс Нордау, руски анархисти и француски симболисти. Левичарски револуционари открили су Вагнера много пре нациста. Социјалисти, комунисти, социјалдемократе и анархисти, сви су нашли ослонац у Вагнеровом делу. Након бољшевичке револуције, у Лењиново доба, Вагнер је кратко био у моди као носилац пролетерске културе. Тек када су га они напустили, преузели су га нацисти.

После освајања Бахмута, ситуација групе Вагнер се изменила, а још више су заоштрили односе с војском. Почетком јуна су са украјинског ратишта стигле готово спектакуларне вести које су се тицале унутрашњих односа у руским снагама, где је Вагнер био у центру догађаја који су били најава свега овога што се догађа данас. Група је 5. јуна дистрибуирала видео снимак саслушања команданта 72. моторизоване бригаде, потпуковника Романа Вењевитина, кога су заробили припадници Вагнера. У том видео запису, командант 72. бригаде руске војске признаје да је наредио да се пуца на припаднике Вагнера „у алкохолисаном стању и стању личног непријатељства“. Није још разјашњено шта је стварни разлог овог несвакидашњег скандала за сваку организацију која носи еполете и униформе, али његова позадина вероватно се налази у низу конфликтних ситуација током борби за Бахмут.

Пригожин је те недеље изразито појачао своје, до тад већ снажне сукобе, са званичном командом Министарства одбране, чије је информације о сламању украјинске контраофанзиве назвао је „апсурдном научном фантастиком“, а такође и са његовим блиским савезницима, попут чеченског лидера Рамзана Кадирова. С присталицама Кадирова и командантима чеченског одреда „Ахмат“ разменио је претеће поруке. 

Све ово потврдило је већ одавно створен ореол контраверзи које прате групу Вагнер, али и значајно продубило питање о постојању јединствене линије команде у руским јединицама. Непостојање јединствене линије команде значајно умањује способност и ефикасност сваке оружане формације, а командна расцепканост у руским снагама била је лош предзнак пред почетак украјинских операција. Пригожин непрестано говори да су људски и територијални губици много већи него што се извештава руском председнику и да га Шојгу и Герсимов већ месецима лажу. 

„Нож у леђима“

Коришћење приватних војних снага тешко да је нова појава. Руска војна доктрина одмах после пораза у Авганистану увидела је потешкоће које ствара употреба регуларних војних јединица у савременим ратовима или продуженим сукобима. Пошто су губици неминовни, они који претрпе губитке – породице, пријатељи, заједница – брзо се окрећу против рата и постају његови противници. Да би се избегао овакав раскорак између армије и друштва, да се грађани не би отуђили од политичког вођства и циљева рата, стварају се нерегуларне, паравојне јединице, од добровољаца или од професионалаца који су плаћени за ратовање.

Вагнер је приватна војна сила, технички под уговором са делом руске владе. Плаћеницима које влада запошљава не командује војска, већ цивил. Вагнер броји око 25.000 до 30.000 – нешто мање од руских конвенционалних оружаних снага, али не драматично – и држе око 30 од више хиљада километара дугих линија фронта. Па ипак, Вагнер је једини контингент руских снага који редовно напредује на области под контролом Украјине.

И не само то. Јевгениј Пригожин је у перманентном сукобу с војним врхом кога отворено оптужује за неспособност, корупцију и погрешно вођење рата. Пригожин све то чини на друштвеним мрежама, приказујући сцене борби, жртве, погинуле руске војнике, тако да он заправо преноси рат уживо. Његов омиљени командант је генерал Суровикин, а главни негативци су министар одбране Сергеј Шојгу и начелник Генералштаба Валериј Герасимов. „Герасимов и Шојгу“, пише Пригожин, „само седе и кикоћу се у својим канцеларијама и покушавају да смишљају интриге“. Однос снага међу њима је веома нестабилан. Пре само три месеца, Министарство одбране упутило је медијима допис у којем је тражило да се више не обраћа пажња на Пригожинове изјаве и жалбе. Али сада се ситуација изменила.

Опет, Пригожинове изјаве могу да буду део различитог расположења војног и политичког крила у руској војсци. Иако је био најавио одлазак на одмор, Пригожин је онда изненадно најавио следеће подрује операција. „Након заузимања Бахмута, оперативни простор је отворен, а руска војска има све могућности да у блиској будућности покрене колосалну офанзиву са заузимањем Краматорска, Славјанска, Дружковке, Константиновке, Часова Јара, односно прстена Донбаса, „рекао је Пригожин о даљим неопходним корацима у оквиру специјалних операција.

Према његовим речима, „даље ће бити потребно разјаснити да ли ће кретање бити офанзивно, муњевито, одлучно ка Дњепру како би се наше јединице поставиле на његову леву. Мислим да је све у нашој моћи. Непријатељ ће бити поражен. Победа ће бити наша!“ Ова као и све раније Пригожинове изјаве, чини се, сувише је „офанзивна“ за досадашњи начин руског контролисаног понашања у украјинском сукобу. Због тога има оних који верују да такво расположење унутар руске војске треба да буде успоравано и заустављано, а не охрабривано.

Али, тада је уследила нова ескалација сукоба са јавним бламирањем и понижавањем регуларних војних снага. После заузимања Бахмута, Пригожин је најавио да ће своје положаје 1. јуна да преда регуларној руској армији, а да ће група Вагнер на одмор и на опоравак. Али, није све ишло по том плану. Када је прва група кренула да се извлачи из града наишла је на миниране путеве, а затим су јединице регуларне руске војске под командом потпуковника Вењевитина отвориле ватру на борце Вагнера.

Средином маја, када су топови још грмели над рушевинама овог града, Пригожин, по обичају – у крајње оштрој, готово увредљивој форми – оптужио је команду армије да није у стању да обезбеди безбедност његових бокова. Затим се јавно обратио лично министру одбране Сергеју Шојгуу и начелнику Генералштаба Валерију Герасимову: „Ја јавно апелујем на руководство Министарства одбране, јер се моја писма не читају. Молба вама, Валерију Васиљевичу и Сергеју Кужугетовичу, немојте одустајати од бокова, издржите колико можете још неколико дана, учините све што је у вашој моћи да се бокови сачувају“. 

Иако су све ово били сигнали незадовољства, руски ратни извештачи који су чак и рачунали на могућно активно деловање групе Вагнер, оцењују да је до данашње побуне дошло прерано, јер украјинска офанзива није сломљена, па побуна у овој ситуацији значи „забадање ножа у леђа“ што војска неће подржати. Овако нешто очекивало се ближе јесени, али увек због евентуалних руских пораза на украјинском фронту.

Могући расплет

Садашња ситуација може да иде у правцу три исхода. Први је сламање Вагнерове побуне, други је њен успех и трећи су неизбежне последице дестабилизације Русије са могућним екстремним исходима, попут употребе нуклеарног наоружања.

Прва претпоставка заснива се на томе да је „преурањена побуна“, која је очигледно унапред била планирана, узрокована једноставном чињеницом: Пригожин би у блиској будућности сигурно био лишен главног дела својих трупа пошто би му била ускраћена државна материјална подршка и не би могао да одржи 30.000 људи о сопственом трошку. Верује се да у побуни учествује само део јединица концентрисаних у Луганској области, док су остали у касарнама.

Најављени „поход на Москву“ је изузетно тежак – већина тенкова једноставно неће сама доћи до Москве. Генерално је бескорисно вући артиљерију до руке престонице, а ићи у напад у лаким оклопним возилима значи ризиковање пораза на путу, што је генерално „лакше од лаког“. Све почива искључиво на присуству лојалних јединица спремних да испуне наређење и отворе ватру.

Неки сматрају да, ако до јутра „Вагнер“ не постигне значајнији успех и регуларне војне јединице отворено не пређу на његову страну, побуна ће да се одуговлачи и сваким даном ће њен успех бити све невероватнији. Али у том случају унутрашња консолидација Русије ослабиће руске шансе на фронту и деловаће деморализујуће на војнике.

Све што је руски председник јутрос саопштио, чини се, било је лакше рећи него остварити. Путин је прилично неуједначено оценио Пригожинову акцију и у свом говору није га поменуо ниједном. Путинове оцене крећу се од „издаје“ и „побуне“ до „терористичке акције“, али он није говорио о покушају „државног удара“.

Шта може да следи после Путиновог наступа? Да ли ће војска да крене и да осваја Ростов на Дону који контролише Пригожин ? Хоће ли та битка бити важнија од борбе за Крим? Хоће ли почети преговоре с Пригожином о његовој предаји? Било шта да се од овога догоди, нема доброг исхода. Све ово је довољно да се постави питање и код самог Путина и у његовом окружењу: коме може да се верује, а коме не.

Логично је да ће сада следити акција идентификовања Пригожинових савезника и притисак да они јавно потврде своју лојалност и одрекну се везе с Пригожином. Али, овим се губи из вида да ће продужена побуна, чак и ако не буде имала успеха, деловати у првом реду на војску.

Шта ће бити ако ово питање стигне до војске и које последице ће оно да има на њу? Из Ростова, али и из других делова Русије, чују се вести да војници и официри прелазе на Пригожинову страну. Путиново поређење са 1917. стога није без основа. 

Аналогија са 1917.

Владимир Путин је решен да по сваку цену спречи унутрашњи расцеп у руском друштву који би могао да поново доведе до неког преврата сличном оном из 1917. Аверзија према револуцији водила га је ка ауторитарним мерама и гушењу свега онога што је видео као претњу стабилности и мирном развоју Русије. Путин је непрестано тежио ка „две деценије мира“ о којима је маштао Столипин, како би Русија могла да се развије и стане у ред са другим силама у свету, не на војним, него на развојним и друштвеним основама. Отуда, Путин види у Пригожиновом потезу аналогију са догађајима из 1917. и безрезервно тврди да неће дозволити њихово понављање.

Шта се догодило у предвечерје Октобарске револуције ?

Како се стање на фронту развијало неповољно и рат се одуговлачио, значајан део генерала руске царске војске је разумно дошао до спознаје да постојећи државни режим није у стању да одведе Русију и њену војску до победе. Субјективно, генерали су настојали да одговорност за неуспешан ток рата пребаце на владу, која није успела да обезбеди одговарајуће снабдевање трупа. Само из тог разлога, војна команда је ситуационо постала савезник оних снага које су настојале да прерасподеле власт и које су спремале пуч у владајућем табору које представљао цар Николај. Стога је, у тренутку кризе, висока команда војске на терену одбила да подржи монарха, наилазећи на међусобно разумевање са либералном опозицијом. Највиши представници генералског кора, који су представљали генерали Михаил Алексејев, Николај Ружски, Николај Данилов, Николај Иванов, постали су директни учесници драме повезане са абдикацијом Николаја II са престола.

На избор највиших генерала утицала су осећања незадовољства владом, снажно промовисана од стране либерала, махинације „мрачних сила“ и мишљење да ће промене у руководству земље помоћи да се поправи ситуација на фронту. Истовремено, сами Алексејев и Иванов, по формули „жртвовати монарха, али сачувати монархију“, покушали су да организују казнену експедицију у Петроград како би сузбили распламсани оружани устанак.

После абдикације цара Николаја тек је следило најгоре. Двојна власт која се развила од првих дана револуције веома штетно је утицала на стање војне дисциплине, која је већ била ниска.

Војска се претворила у поприште друштвене и политичке борбе, која је сваким даном добијала све жешће облике. Војна команда, проглашена „реакционарним елементом“, постала је предмет политичких чистки и напада банди, и жртва масакра од стране анархистички настројених војничких гомила.

На пример, до 2. (15) марта Балтичка флота је изгубила 120 официра, генерала и адмирала, од којих је 76 погинуло (укључујући главног команданта луке Кронштат, адмирала Вирена, његовог начелника штаба, адмирала Бутакова, шефа 2. бригаде бојних бродова адмирала Небољсина и команданта Балтичке флоте адмирала Њепењина). Многи од њих погинули су од руку властитих војника. Овај образац је био свеприсутан. 

Русија пред провалијом

Данашње руско руководство и руски председник, чини се, нису извукли све поуке из совјетског рата у Авганистану и каснијих америчких „ратова против терора” у Авганистану и Ираку. Савремена друштва нису спремна да толеришу продужене сукобе у којима има несумњивих губитака и у којима се не види остваривање војних циљева и војних победа. Другачије речено, дуги рат за политички циљ није више друштвено прихватљив.

У случају да Пригожин успе и рецимо дође на власт, све претпостављене последице су негативне. Сматра се да би његов могући долазак на власт одмах изазвао:

– побуну у Чеченији и неизбежни почетак 3. чеченске операције;

– врло вероватан слом фронта и инвазију украјинске војске на Крим, пад Доњецка и Луганска;

– почетак процеса распада Руске Федерације.

Али, пре свега овога, верује се да би дошло до кратког, али веома прљавог и крвавог периода „латиноамеричке диктатуре“, без правила и без закона.

Унутрашња дестабилизација Русије коју би пратили војни успеси украјинских снага и озбиљна претња освајања Крима, међутим, јесу догађаји који највише забрињавају САД и Запад. Некадашњи председник Грузије Михаил Сакашвили пре два дана најавио је да ће Русија употребити тактичко нуклеарно оружје у нападима на центре одлучивања у Кијеву, када украјинске снаге уђу на Крим. „Москва зна да са садашњим снагама не може да одржи Азовски коридор пред украјинским снагама и да ће пре или касније одбрана да буде пробијена“, написао је Сакашвили. Тада ће Москва да се одлучи за употребу нуклеарног наоружања.

У оваквом светлу, Пригожинова побуна може да има нова значења. Уколико је Сакашвили у праву, она може да буде у служби снага које желе да онемогуће овакав фаталан след догађаја.