Нешто је труло у држави Енглеској: Британски жал за величином и мучно суочавање с реалношћу

У свом ремек-делу Моја борба, норвешки писац Карл Уве Кнаусгор описује Британију као „посрнулу, али још поноситу империју“. Фасцинација Британијом, пре свега британском културом, типична је за Кнаусгорову генерацију рођену крајем шездесетих и током седамдесетих година 20. века.

Велики културни престиж, од књижевности и науке, преко филма, телевизије и музике, до Премијер лиге, поп-културе и ријалити фасцинације енглеским џет сетом (коју смо недавно видели на крунисању новог краља), донео је Британији после Другог светског рата далеко већу видљивост него осталим бившим европским империјама. Наравно, улогу су играли и енглески језик и везе са Америком, а нарочито с Холивудом. Империју је заменила огромна културна моћ, а Британија, посрнула и смањена, постала је кул. Другим речима, чињеница да су Битлси из Ливерпула од једнаког је значаја за пројекцију моћи као и цео нуклеарни арсенал или стално место у Савету безбедности.

У том контексту су одрастале све генерације у западном свету у последњих педесетак година, укључујући и оне рођене на прелазу миленијума, којима су Хари Потер и Господар прстенова, на пример, значајно обележили детињство. Културна моћ је успевала да преусмери пажњу са чињенице да је Британија током послератног периода већином била у озбиљној кризи, али културна пројекција је давала посебну патину британском опадању.

Мућке су најбољи пример како се од постимперијалног распада може направити култна серија, чији су главни ликови сјајно написане карикатуре губитника британског 20. века. (Занимљиво, од свих земаља, Мућке имају култни статус једино код нас и у самој Британији)  

Ово је било могуће све до сада. Садашња криза је много дубља, и прети да буде озбиљнија од оне седамдесетих и почетка осамдесетих, када су штрајкови синдиката паралисали земљу, ИРА терорисала, а народ знатно осиромашио.

Парадоксално, или можда баш услед кризе, Британија је у том периоду, наслањајући се на шездесете, доживела још једну креативну експлозију, од Роџера Пенроуза и Стивена Хокинга, преко Монти Пајтона, до Дејвида Боувија, Пинк Флојда и појаве панка.

Опадање империје

Данас се Британија суочава са огромним трошковима живота, абнормалним ценама некретнина и ренте, порастом спољног дуга, хроничном непродуктивношћу индустрије и могућношћу рецесије. Осим овога, слаба фунта и највећа инфлација у последњих неколико деценија, дефицит у буџету, трећа највиша цена струје на свету и гориво међу најскупљим довели су до тога да 69% Британаца сматра да им је земља у непоправљивом опадању.

Посебно их вређа чињеница да Британија, за разлику од остатка Европе, заправо има сопствене изворе гаса и струје, али због компликованих односа између потпуно приватизованих произвођача и диструбутера енергије то не утиче на њихову цену.

Недавно је и ММФ злослутно тврдио да је британска економија пропала више од руске током прошле године. Економиста и публициста Данкан Велдон (Duncan Weldon) закључује да је ово најбрже опадање Британије у историји, и да ће земља ускоро званично почети да заостаје за другим богатим земљама.

Стање у земљи прети да доведе до ужасавајућег сценарија за Британце: ако се овако настави, Француска и Немачка би до 2030. године могле да постану „богати суседи“. Можда то, поред чињенице да реална плата није расла већ петнаест година, од рецесије 2008. године, иако су цене и трошкови живота драматично порасли, објашњава зашто су у Британији где год да се окренеш штрајкови.

Торијевци, лабуристи, остали

На Острву, за разлику од Француске, ретко је да стотине хиљада из кључних сектора штрајкује: хитна помоћ, медицинске сестре, доктори, поштари, гранична полиција, целокупан железнички систем, затим учитељи и универзитети. Разлог за штрајк је то што једва имају да покрију кирију, струју и грејање, и што некима од њих следују минималне пензије.

Дакле, поред дуготрајнијег процеса војног и геополитичког опадања од краја Другог светског рата и губитка царства, овакви економски трендови прете да убрзају стогодишњу транзицију од глобалног хегемона ка сили средње величине ограниченог домета.

Уопштено речено, два су објашњења за овакву ситуацију. Торијевци, десница и конзервативци, који су на власти од 2010. године, верују да се сада савршена олуја стуштила на Британију. Непредвиђене последице Брегзита, пандемија и затварања, и на крају рат у Украјини, до те мере су дестабилизовали читаве системе у привреди да је сијасет фактора одједном довео до кризе на свим фронтовима.

Лабуристи, који из дана у дан јачају, а са њима и остатак опозиције свих врста, пре свега криве торијевце, што за њихову неспособност да се носе са изазовима, што за силне скандале. Осим тога, све већи број аналитичара сматра да садашњу кризу генеришу дубоки системски проблеми непродуктивности индустрије и потпуне дерегулације у финансијском сектору.

Настали у време Маргарет Тачер, када је темељно разорена социјална држава, и перпетуирани током владавине Тонија Блера, који је занемарио традиционалну лабуристичку базу и подржао Тачеркин економски модел, ови системски проблеми доводе до незапамћене неједнакости у примањима, статусу и перспективи у иначе врло богатој држави.

Ова неједнакост и постепено гашење атрибута социјалне државе озбиљно је довело у питање друштвени уговор у Британији.

Примера ради, у уништеним постиндустријским заједницама на северу Енглеске, који данас подсећају на бетонску дистопију, где су синдикати брутално побеђени током осамдесетих, а цела индустрија затворена и пресељена у Кину и бивше колоније, константно опада стопа људи који има британски еквивалент мале матуре (GCSE). С друге стране, у идиличним енглеским градићима на богатом зеленом југу, за људе рођене после 1985. године скоро да не постоји теоретска шанса да ће икада поседовати стан.

Истовремено, у Лондону, једном од два центра светских финансија, најбогатији слој човечанства улаже стотине милијарди у своје некретнине и себи потребну инфраструкуру и сервисе. Они у лондонском Ситију тргују и управљају својим капиталом, док је званично седиште свог тог новца у пореским рајевима, то јест на некадашњим острвским колонијама која су остала под британском контролом.

Не улазећи у то да ли је криза последица савршене олује непредвидивих времена у којима живимо или системских недостатака британске економије и друштва, претерано би било рећи да Британија само што није пропала. Уједињено Краљевство је и даље изразито богата земља (шеста по номиналном БДП-у) и остаће богата у догледној будућности.

Исто тако, многи ће рећи да Британија и даље има неке од најбољих универзитета на свету, да доминира у креативним индустријама и медијима, као и да има глобални домет у разноразним услужним делатностима, од финансија, осигурања, до адвоката и архитеката. Као и у претходној генерацији, делује да ће једино креативна производња одржати британски престиж упркос економском пропадању.

Болесник на Ламаншу

Међутим, ово је тачно само ако се узме да је економија једина у кризи. Економским проблемима могу се додати и политички. Честе смене премијера пропраћене скандалима свих врста направиле су од „мајке свих парламената“, како Британци воле да зову Вестминстер, у спрдњу.

Политичка нестабилност се може изразити и бројевима: од 1979. до Брегзита, дакле у преко тридесет година, Британија је променила пет премијера, а затим је у наредних мање од седам година успела да промени још пет (исто као и пословично нестабилна Италија).

Нејасан положај према Европи након Брегзита, још мање јасан положај према остатку света, непосустајање тежњи за независношћу Шкотске и политичка блокада у Северној Ирској одају утисак да Британија почиње да личи на болесника на Ламаншу.

У последњих шест месеци, Британија је прешла пут од најдуговечнијег монарха, преко најкраткорочније премијерке, до првог Индуса у Даунинг стриту. Овако динамична политика, заједно са чињеницом да владајући конзервативци већ неко време стављају на кључна министарска места представнике мањина и имиграната, могла би да посведочи о томе како је демократска култура у Британији здрава и инклузивна. То је, међутим, само делимично тачно.

Риши Сунак је, попут Фредија Меркјурија, дете империје, Индус од родитеља из Источне Африке. Ту се сличност завршава. Сунак је похађао најелитније школе, Винчестер и Оксфорд, након чега је имао високу функцију у „Голдман Саксу“. Тамо је стекао милионски иметак, па се оженио наследницом индијског тајкуна. Нико у фамилији не плаћа порезе у Британији. Дакле, класичан припадник више класе, далеко од просечног индијског мигранта.

Након тринаест година на власти и полунеуспешног Брегзита, торијевци почињу да одају знаке умора и неспособности да даље воде земљу. Суноврат Лиз Трас је доста добар показатељ кризе у Конзервативној партији.

Желећи да буде нова Маргарет Тачер, Трасова је донела буџет који је требало да сасече порезе и олакша инвестиције. Међутим, само тржиште се побунило. Најбогатији део становништва, који се углавном последњи залаже за опште добро, одбио је да поверује у премијерку која је хтела управо њима да смањи порезе, не из алтруизма већ из неповерења у фискалну стабилност државе.

Дакле, суочене са задивљујуће неспособном Лиз Трас, неолибералне елите су се побуниле против радикално неолибералне политике. Иронија је то што је задатак да реши фијаско добио мултимилионер Риши Сунак.

Наслеђена елита

Политички проблеми се не заустављају у ових динамичних шест месеци. Пародији Маргарет Тачер претходила је пародија Винстона Черчила у виду Бориса Џонсона, најконтроверзнијег Британца савременог доба.

Борис Џонсон је 2019. године обезбедио највећу парламентарну већину за торијевце још од Тачерке 1979. године, обећавши да ће спровести Брегзит „како треба“. Иста та већина и даље влада Британијом, с тим да је у међувремену отерала Бориса из фотеље, и после променила још два премијера.

Џонсон је у много чему контрадикторна личност. С једне стране је изразито интелигентан и вешт политичар, због чијег је спиновања и харизме Европска унија остала без своје треће по величини чланице. Са друге стране, његове способности да заиста влада су упитне, што се видело и у траљавим покушајима да спроведе болне елементе Брегзита, и у начину на који је водио пандемију.

Међутим, није га то коштало власти. Доста типично за британску политичку културу, након што годинама нису успели да га смене због лоших потеза, фотеље га је коштало то што је организовао пијанке у Даунинг стриту током ковида, а кап која је прелила чашу било је то што је за сараднике бирао кадрове оптужене за сексуално узнемиравање.

Џонсон, као и његов претходник Дејвид Камерон, и цела њихова генерација торијеваца (скоро сви водећи конзервативци заједно су ишли у средњу школу у Итону, па онда на Оксфорд) више подсећају на римске патриције него на савремене политичаре. Они припадају класи која сматра да им по праву, по рођењу, припада да владају Британијом.

Дух који се негује на Итону и на појединим колеџима на Оксбриџу подразумева то да је владати Британијом (са идејом да то истовремено значи и утицати на цео свет) више ствар става, џентлменског понашања и начина говора, него конкретних способности. Наравно, и позамашног породичног иметка. Тај дух провејава и кроз Сунака, с тим да се његова боја коже може подвести под напредак.   

Иако се сви у Британији од прошлог лета највише баве Борисовим обичајем да отворено лаже и крши правила која је сам смишљао, то, као ни генерални проблем са елитизмом у енглеској политици, није корен политичке кризе. Ипак, у Џонсоновој владавини се назире оно што је заиста труло у држави Енглеској, што превазилази тренутне економске и политичке проблеме.
Занемарујући Џонсонове доста патетичне покушаје да постане нови Черчил и да достигне величину која очигледно превазилази његове способности, треба застати на основној премиси његове, и не само његове, политичке мисли.

Преломна 2016. година

Легенда каже да је Борис Џонсон у јеку кампање за референдум о изласку из Уније написао две колумне: једну за останак у ЕУ, једну за излазак. Стандардна интерпретација у медијима каже да је калкулисао који став ће га брже довести на власт. Имајући у виду да се након састанчења с неким од најутицајнијих спин мајстора на свету, попут Доминика Камингса, определио за излазак из ЕУ, лако је закључити да је Борисова намера била да постане заштитни знак кампање за Брегзит, а у случају победе да преузме и партију и државу.

Тако се, са мање или више препрека, и догодило. Иако се не може искључити цинична борба за власт (уосталом, да се Дејвид Камерон није играо ватром и обећао референдум за останак у ЕУ не би никад добио потпуну већину на изборима 2015. године), ова интерпретација занемарује нешто много битније.

Брегзит треба посматрати као први у низу догађаја који су запретили да промене парадигму у западним либералним демократијама од пада Берлинског зида. Почевши од 2016. године, Брегзит у Британији и долазак Доналда Трампа на власт у Америци често се тумаче као почетак популистичког таласа заснованог на десничарском схватању суверенизма, који је запљуснуо западни свет и имао одјека како у Француској и Италији, тако и у Бразилу.

Штавише, може се рећи да су догађаји из 2016. коначно поцепали медије и цео политички спектар – већи део левице, либерали, зелени, као и центристи свих боја, иако и даље посвађани, себе приказују као тзв. прогресивне снаге које покушавају да зауставе ширење таласа примитивног и ретроградног, премда хетерогеног десничарског дискурса. И једни и други тврде да су управо они ти који чувају „све што је свето“ у својим друштвима и виде у противнику опасност по будућност. То се макар дâ наслутити из наратива у медијима.

Реалност је компликованија. Иако постоје битне разлике у односу на Трампа, основна идеја иза Брегзита била је да Британија треба да поврати своју сувереност и самим тим оствари своју историјску улогу. Обе претпоставке су засноване на схватању да постоји инхерентна величина и значај у самом постојању Британије.

Британска изузетност

Ако бисмо се вратили на Кнаусгора, може се рећи да је идеја иза Брегзита била како да посрнула Британија (п)остане поносита. Иако је тешко објективно тврдити да је Британцима било превише лоше у ЕУ (или макар горе него осталима), медијски наратив код противника Брегзита често занемарује чињеницу да покушаји да Британија „нађе свој пут“ кроз историју има дугу предисторију.

Заправо, у енглеској историји су прилично чести догађаји који се сматрају тренуцима када су Енглези кренули „својим путем“. Ослањајући се на виговско схватање историје, где је прошлост неизбежна акумулација прогресивних догађаја и принципа што кулминирају у славној садашњици, често се издвајају три тренутка.

Владавина Тјудора и доба Шекспира, као моменат када је Енглеска коначно превазишла своје унутрашње разлике, развила свој огроман културни допринос, и најважније: уништила претњу с Континента (победа над Армадом и одрицање од папства) – омогућио је Енглеској да почне са освајањем света.

Следећи моменат су превирања током 17. века и Славна револуција из 1688. године. Скршивши власт монарха и успоставивши доминацију парламента, Британија полако постаје демократска држава и креће да се развија завидна демократска политичка пракса, која је по овом наративу основа британске стабилности. И наравно, трећи моменат је Pax Britannica, викторијанско доба када је Британија загосподарила морима и контролисала трећину земаљске кугле.

Наравно, овакво виговско схватање историје одавно је застарело и неприхватљиво. С пуним правом, свест о расизму и робовласништву, два главна ужаса империјализма и колонијализма, увелико постаје доминантан наратив, макар међу академским елитама. Међутим, овде је поента то да Британци своју историју често схватају као неку врсту алтернативе европским историјским токовима, а себе и своју државу као нешто што има ауру посебности. У том схватању, они једино могу бити део европских токова ако их предводе, као током Индустријске револуције.

Подразумева се да је ово тумачење плитко и да су контакти између Острва и Континента јако дубоки и динамични, а да је свака идеја о инхерентној посебности било које нације сама по себи упитна.

Смисао империје

Међутим, нису само тзв. примитивни популисти ти који у савременом свету траже такву алтернативу. Многи су писали о томе да је доајен радничког покрета и највећи лабуристички премијер Клемент Атли управо у стварању државе благостања после Другог светског рата тражио компензацију за пропаст империјалног оквира.

Идеја је била да морамо да створимо ново, посебно друштво ако смо већ изгубили моћ. И логика Маргарет Тачер је врло слична. Пошто је седамдесетих Британија очигледно пропадала, требало је наћи посебно решење, које ће што пре довести до тога да краљевство одскочи у односу на остале западне земље.

Тако је неолиберализам екпериментално почео да се уводи у Британију 1979, три године пре Реганове револуције у Америци. Другим речима, добар део друге половине 20. века, Британци су покушавали да нађу модел који је и само британски и глобално значајан.

Понекад су ти модели били отворенији за друге. Черчилова идеја о вечном значају народа који говоре енглески (English-speaking peoples) освојила је Нобелову награду за књижевност (из некњижевних разлога) и постала је основа за Англосферу као простор за најтешњу геополитичу сарадњу.

А некад су ти модели били наклоњени и Континенту. Схвативши да је идеја о Комонвелту прилично бедна, Британија је седамдесетих, пре Тачерке, „континентизовала“ свој идентитет и ушла у Европску економску заједницу. Противници тога су одувек, крајње наивно, желели да од Британије направе неку врсту Сингапура у Атлантику, место где ће се спајати Европа и Америка, и где ће сви држати свој бизнис.

Сви ови модели су имали за циљ да нађу неки историјски смисао након пропасти имерије. Врло је занимљиво да од свих тих модела ниједан експлицитно не покушава да искористи енглеску културу 20. века, оно што је свима ван Британије јасно да је најглобалнији британски производ.

Какве везе има Борис Џонсон са целом овом причом? Колико год да је циничан и властољубив, Борис и брегзиташи су осетили да транзиција од империје ка Европској унији не може задовољити поменуту претпоставку о британској величини и њеној историјској улози.

Повратак у историју

За мање чланице Уније, поготово оне на истоку Европе, улазак у ЕУ често се доживљава (а некада и намеће) као својеврстан крај историје. За те државе, ако уђеш у Унију, осим убрзаног развоја, вредности и стабилности институција, добијаш неку врсту потврде да припадаш цивилизованом свету. А напорна и турбулентна историја, какву су имале све државе на истоку и југоистоку Европе, бива ретроактивно оправдана и добија позитиван смисао.С коначним доказом да припадају Западу, ове државе сад могу мирно да живе постисторијско доба.

За веће западноевропске државе, ЕУ је оквир који омогућава просперитет на свим нивоима, штити све секторе економије, али најбитније: омогућава да Немачка и Француска, две највеће европске земље, живе и сарађују у миру. За Британију, Европска унија није била ни једно ни друго. Напротив. Не само да ЕУ није била крај историје, већ је онемогућавала да та историја крене у „правилном“ смеру.

Исто тако, иако је Британија имала користи током четрдесет година чланства, превелико интегрисање у Унију сматрало се одрицањем од оних посебности које су Британију чиниле изузетном. Да ли су Џонсон и брегзиташи били у праву или не, овде није тема. Поента је да је Брегзит требало да постане један од тих историјских тренутака када ће Британија, одвојивши се од Континента, кренути својим посебним путем, у само њој знану величину.

Али није то био. И ту долазимо до суштине садашње политичке кризе у Британији.

Након покушаја да се ресетује британски пут у будућност, Борис Џонсон је открио да британски народ напросто више није заинтересован за ту врсту величине. И присталице и противници Брегзита су превидели да то није само демократска одлука да се поврати потпуни суверенитет, већ и прилика да понижени и увређени, нараштаји уништени од Тачеркиних реформи током 1980-их, пљуну у лице политичким и осталим елитама (сличан случај важи и за Трампове противнике у Америци.) За њих је Брегзит био прилика да кажу „не“. На шта тачно? То ни они не знају.

Наравно да међу гласачима за Брегзит има доста и ксенофоба и националиста, и да је мало ко од њих рационално просудио колико ће компликован и скуп бити процес одвајања од Уније. Међутим, то за сам референдум није пресудно. Није пресудан ни тзв. примитивизам, притајена мржња према „Другом“, најчешће огледана у мигрантима, како тврде либерални медији.

Пресудила је чињеница да се милиони Британаца осећају системски запостављеним, да већ деценијама не могу да утичу ни на једну иоле значајну политичку одлуку. Брегзит је био њихов начин да мало загорчају живот елити. Зато је и било пуно лабуриста и левичара међу брегзиташима.

Вакуум политичког

Иако се може рећи да су Џонсон и брегзиташи погрешно протумачили основни сентимент који је довео до Брегзита, траљавост овог процеса и чињеница да није донео оно што је обећано није једини елемент кризе политичког у Британији.

У ширем смислу, недостатак националне визије и стратегије за којом су трагале историјске личности у покушају попут Џонсона јесте оно што је довело до одсуства озбиљније перспективе на целом политичком спектруму у Британији.

Наравно, увек се може поставити питање да ли је таква перспектива потребна, и да ли нације и државе треба да имају неку врсту великог плана и визије за будућност. Како међу пониженим масама, тако и међу богатим елитама у Британији, делује да такав начин размишљања више није део светоназора.

Иако, као што смо видели, нису заборавили на могућност да могу да имају неку „светскоисторијску“ перспективу, она им напросто није високо на листи приоритета. Другим речима, велику националну и државну визију тешко је схватити лично, интернализовати је на начин на који је то било могуће у претходним епохама.

Томе доприноси и доминантан политички језик. Политичка коректност у сваком званичном јавном дискурсу има за циљ да избаци све оно што је досад будило страсти у политичком животу, да санитизује језик којим се говори и самим тим уведе неку врсту посредништва између онога што се говори и што се заиста мисли. Иако се може рећи да пристојност коју коректни језик уводи у политику доприноси демократичности и инклузивности дебате, он исто тако маскира суштину политичког неслагања.

Примера ради, Шкотска национална партија, која и поред силних скандала и даље суверено влада Шкотском и главна је групација која заговара независност, у својој суштини је врло националистичка партија. Међутим, woke наратив и језик којим говоре је међу најпрогресивнијим и најлибералнијим у целом западном свету. Цела дебата о одвајању Шкотске, о самом опстанку Уједињеног Краљевства, дакле нечему фундаментално значајном за будућност 67 милиона људи, води се без пуно емоција, у привидно рационалном регистру, који покушава да сакрије језик непријатељства између шкотских националиста и Енглеза.

Избацивање непријатеља из политичког вокабулара, ако је веровати немачком мислиоцу Карлу Шмиту, онемогућава политичко као такво. Као и у дебати око Шкотске, чак ни најтврђи брегзиташи никада нису ишли толико далеко да прогласе да им је Европа ентитет који им је супротстављен.

No Future

Дакле, велика национална стратегија је требало да врати Британију на велику сцену светске политке, али само лепим речима, језиком финоће у којем се ниједна групација неће дефинисати као антагонистичка.

Испоставља се да је тешко поверовати у такву стратегију. Интересантно, једино место где је недвосмислено задржана политика без длаке на језику, са све концептом непријатеља, јесте рат у Украјини. Расправљање о Русији, старом архинепријатељу из Хладног рата, једино је место где се суспендује политички дезинфикован језик.

За разлику од претходних криза које су захватале Британију током 20. века и претходних покушаја да се покрене политичка имагинација из историјског дремежа, садашња криза нема одјека у културној производњи, оној која је посрнулу империју чинила поносном. Језик којим се критикује постојеће стање избачен је и из популарне културе. Остају, додуше претходни покушаји, као онај Секс Пистолса:

Ако нема будућности
Како може бити греха?
Ми смо цвеће
Бачено у ђубре

Боже чувај краљицу
Стварно је чувај
Нема више будућности
За снове Енглеске
Боже чувај краљицу