Путинов говор, објављивање мобилизације и звецкање нуклеарним оружјем: Линија ватре Пекинг-Самарканд-Москва-Њујорк via Кијев

Од почетка септембра, руско-украјински сукоб нашао на новој прекретници, коју је означио ограничен али важан преокрет на фронту. Војни успеси украјинске армије на истоку земље и ослобађање 6.000 квадратних километара територије, представљају суштински нов развој у рату који траје већ више од 200 дана.

Иако ови успеси подижу самопоуздање украјинских снага и дају потврду САД и ЕУ да њихова подршка Кијеву није узалудна и без резултата, они истовремено подижу летвицу сукоба која за руску страну аутоматски значи тражење снажнијег одговора којим ће моћи да поништи украјинске добитке. У питању је опасност од општег рата, што ће зависити од руских одговора на украјинске војне успехе. Уколико би се украјинско напредовање наставило, вероватно је да би Русија прешла на снажније облике ратовања.

Три важна града

Наиме, украјинске снаге су брзом акцијом почетком септембра заузеле важне градове, Балаклеју, Изјум и Купјанск. Да би било јасно о чему је реч, ево неколико чињеница.

Изјум се сматра најважнијим градом који је Украјина успела поново да освоји. Овај град, у којем је пре руске инвазије живело око 50.000 људи, налази се на југоистоку Харковске области, на стратешки важном магистралном путу М-03 (Е-40). Он, поред осталог, повезује Харков с градом Славјанском у суседној Доњецкој области. Педесетак километара, колико је од Изјума до Славјанска, представља својеврсну „капију Донбаса".

Овај пут је од почетка сукоба у Украјини 2014. постао једна од централних саобраћајних артерија Украјине, јер њиме се из Харкова снабдевају трупе у делу Донбаса под контролом Украјине. Русија већ месецима покушава да овлада Славјанском, који је прави транспортни чвор истока, чиме би несумњиво, ако би успела, створила најважнији услов да овлада читавим Донбасом, што јој не полази за руком. Поновно украјинско заузимање Изјума тај задатак чини још тежим, ако не и немогућим.

У Изјуму постоје и важне фабрике оружја које припадају компанији за украјинску војну технологију „Укроборонпром". Међу њима је и једини произвођач оптичких стакала која користи већина уређаја за ноћно осматрање, укључујући и борбене тенкове и оклопне транспортере. Поред тога, у фабрици наоружања у Изјуму израђују се и делови ласерског система управљања украјинским противоклопним пројектилима типа „Стухна" и „Корсар". Оба система се користе у рату.

Не мање вредан је и град Купјанск, други најважнији железнички чвор у Харковској области. Он се налази на северу и удаљен је само 40 километара од границе са Русијом. Руске снаге користиле су Купјанск за транспорт залиха на фронт код Изјума. На руској страни је последњих година изграђена нова војна база у близини града Валујки, близу украјинске границе.

Низ лоших вести са фронта за Москву наставио се након што је украјинска војска први пут успела да поврати територију у Луганској области и село Билохоривку које је на корак од једног од кључних градова области - Лисичанска.

Одмах након губитка градова у Харковској области, руска војска узвратила је снажним ударима по постројењима електропривреде и водоснабдевања, што је корак напред у ескалацији сукоба са многo значајнијим последицама по цивилно становништво.

Позив на Трећи светски рат

Украјина зато чини све да војне добитке што пре материјализује и на дипломатском плану, па је одмах после заузимање три већа града представила план будућих међународних гаранција за своју безбедност које се потпуно ослањају на НАТО. За руску страну они изгледају толико драматично да је саопштено да тај документ у ствари значи позив на Трећи светски рат.

Тако се обновила драматична реторика нуклеарне конфронтације и светског сукоба из прва два месеца рата, да би затим нестала из вокабулара земаља које су на било који начин уплетене у руско-украјински сукоб. У том контексту, поново је почело да се говори о нуклеарним опцијама, па је амерички председник Бајден, на питање о томе у једном интервјуу, само поручио руском председнику: „Немој. Немој. Немој."

Седам месеци од почетка „специјалне операције", Русија се нашла у компликованој ситуацији. Брзе победе није било, а сада се сваким даном руска војска и привреда све више увлаче у мочвару дугог рата на исцрпљивање.

Испитивања јавног мнења  у Русији и даље бележе висок постотак моралне подршке ратној операцији, али упоредо с њим и низак проценат оних који подржавају војну мобилизацију великих размера и који су лично спремни да „иду у рат".

Бивши руски председник Дмитриј Медведев најављивао је хитно организовање референдума о прикључењу Луганске и Доњецке области, што су и други експерти видели као могући сценарио за излазак Русије из „украјинске замке", да би у уторак 20. септембра стигла вест да ће референдум у ове две области, али и у Херсонској и Запорошкој, бити одржани од 23. до 27. септембра. 

Тим поводом се Владимир Путин у среду ујутру 21. септембра обратио нацији, најавио подршку Кремља за одржавање референдума за припајање Русији у 4 региона, Доњецка, Луганска, Запорожја и Херсона и саопштио да је потписао указ о делимичној мобилизацији.

„Ради се о заштити суверенитета и територијалног интегритета Русије и подршци сународницима да сами одреде своју будућност", рекао је руски председник. „Западне државе подстичу Кијев да пренесе борбена дејства на територију Русије. Запад је почео са уценама на нуклеарном пољу и претњом употребе оружја за масовно уништење против Русије. Ружа ветрова се може окренути на њихову штету. Русија ће, као и до сада, зауставити све који теже да владају светом, који прете да изазову распад и поробљавање државе. Запад је прешао сваку границу, неодговорни политичари говоре о испорукама офанзивног наоружања Украјини, изводе се напади на Русију."

„Имамо оружје модерније од оног које има НАТО и нећемо оклевати да га употребимо ако наша територија буде угрожена. Не блефирам"", саопштио је Путин.

Министар одбране Сергеј Шојгу се такође обратио јавности рекавши: „Ми не ратујемо само са Украјином, већ са целим колективним Западом. Када говоримо о томе, не мислимо само на наоружање које се испоручује у огромним количинама, већ, наравно, и на системе. То су системи комуникације, системи за обраду информација... Око 200 цивилних сателита, сви сателити НАТО-а, раде у интересу Украјине", рекао је Шојгу додавши да ће током делимичне мобилизације бити позвано 300.000 резервиста.

До овог обраћања дошло је након првих успеха Украјине почетком септембра. Истовремено, турски председник Ердоган најавио је да је Путин спреман за склапање мира и окончање војних операција.

Чини се да Русија на овај начин жели да оконча сукоб у Украјини, јер се претпоставља да ЕУ и САД неће подржавати украјинске војне акције против територија које су се на овај начин прикључиле Руској Федерацији, пошто би тиме ушли у директан конфликт са Русијом.

Безбедносне гаранције за Украјину

Борис Шмељев, шеф Центра за политичке студије Економског института Руске академије наука, сматра да би усвајање документа о безбедносним гаранцијама који је предложила Украјина са ослањањем на НАТО, могло довести до отворене конфронтације Русије и Запада: „Запад мобилише светско јавно мњење и политичке лидере да Украјини пруже сваку врсту помоћи, укључујући и овај развој система за обезбеђивање безбедности Украјине у будућности. Углавном, они притом полазе од тога да у овој великој конфронтацији Русије и Украјине, иза које стоји цео колективни Запад, Русија неће победити."

Предложени систем безбедносних гаранција претпоставља Украјину у границама које је имала до фебруара 2014. Али то је могуће само ако Русија буде поражена и капитулира, јер иначе никада на то неће пристати. Ако Запад призна документ о гаранцијама за Украјину у овим границама, то ће пак значити да ће се сукоб наставити веома дуго, а можда и прерасти у рат између Русије и Запада.

„У ствари, предложени систем гаранција за Украјину је провокација, он неће пружити никакву сигурност Украјини, свету, Европи", наводи Шмељев. „То значи само једно - бескрајни сукоб у Европи, који може прерасти у глобални рат. Запад стално изјављује да не жели рат са Русијом, али логика сукоба може до њега довести. Стога су потребне потпуно другачије формулације и другачији приступ да би се обезбедила безбедност и Русије и Украјине."

До данас таква формула не постоји. Москва полази од чињенице да украјински режим мора да капитулира и потпише све постављене услове, што у Украјини и на Западу никада неће наићи на разумевање, тако да је ситуација у ћорсокаку. За сада се не виде никакви реални предуслови за решавање украјинске кризе. Уместо тога, долази до заоштравања непријатељстава, а логика сукоба све више увлачи Русију с једне и Украјину и Запад с друге стране, у све оштрију конфронтацију.

„Под овим условима, сви механизми безбедности који се у овом тренутку нуде су фикција. Прави безбедносни механизам може да се створи само на основу резултата са ратишта. Чудно је да се сада о свему не одлучује у тишини канцеларија, већ на бојном пољу. Ту се постављају темељи и предуслови за европску безбедност и безбедност Русије. Сви би требало да за то буду много више заинтересовани него што се сада види", каже Шмељев.

Руска имовина Украјини

Европски политичари и даље слободно траже начин на који ће да муче Русију, па чак и с контрадикторним идејама. „Санкције би требало да утичу на свакодневни живот обичних Руса, требало би да га погоршају", затражила је председница финске владе Сана Марин, противећи се присуству руских грађана у Европи. Она је истовремено нагласила да  је Финска одлучна да пооштри санкције, али „уз одржавање равнотеже на енергетском тржишту". Другим речима, Сана Марин у исто време жели да увози руски гас и погорша живот Руса.

На заседању Генералне скупштине УН које је управо почело, Кијев наставља снажно да делује како би добио на располагање замрзнуту имовину Русије. Како сазнаје британски Гардијан, представници украјинских власти одржали су низ састанака са политичарима из ЕУ и Сједињених Држава како би их убедили да прихвате резолуцију УН о стварању међународног механизма који би омогућио заплену руске имовине и средства у корист Кијева. Украјинци желе да се документ усвоји већ на актуелној 77. седници Генералне скупштине УН, чија је генерална дебата почела 20. септембра.

Како британски лист наводи, о овом питању су у Лондону разговарали високи представници Министарства правде Украјине са руководством британског Форин офиса, а сличне разговоре  украјинска страна је водила и са колегама у Немачкој, Француској и Европској унији, као и са помоћницом америчког министра финансија Елизабет Розенберг.

Истина, предлог Кијева није за сада наишао на велики ентузијазам у британској влади. У Лондону наводно страхују да би Москва у случају присвајања до сада замрзнуте имовине руске централне банке могла да одговори на симетричан начин. Осим тога, садашње британско и европско законодавство дозвољава замрзавање имовине руске централне банке и неких предузетника, али не предвиђа њихову конфискацију, а камоли трансфер у Украјински фонд за опоравак.

Сусрет Сија и Путина у Самарканду

Руски и кинески председник и због тога су у Самарканду, где је 15. и 16. септембра одржан самит Шангајске организације за сарадњу, заједнички закључили да настављају борбу против „униполарног" у корист „мултиполарног" света.

У Самарканду је одржан први састанак Путина и Сија откако је Русија покренула „специјалну војну операцију" у Украјини. Истина, за самог руског председника, са становишта међународне репутације Русије било би боље да до руских територијалних губитака у Украјини није дошло уочи овако важног самита, али то није имало видљивијег утицаја на његов ток.

Путин је у Самарканду рекао да су покушаји стварања „једнополарног света" неприхватљиви за већину земаља. „Покушаји стварања једнополарног света попримили су апсолутно ружне обрисе. Они су апсолутно неприхватљиви за огромну већину држава у свету", рекао је Путин.

Он је к томе додао и да Русија осуђује „провокације САД и њихових сателита" у Тајванском мореузу и да чврсто подржава принцип „једне Кине". При томе је затражио јачање Шангајске организације „као платформе за конструктивну сарадњу".

Руско-кинеска билатерална размена роба је на рекордном нивоу јер Кина купује много руског гаса и нафте како би се носила с енергетском кризом. У међувремену је Русија постала главно тржиште за кинеску валуту, а кинеске компаније журе да испуне празнину насталу одласком западних фирми из Русије.

Укупна робна размена између Кине и Русије у првих осам месеци ове године порасла је за 31 одсто и износи 117,2 милијарде долара. То је већ сада 80 одсто од укупне прошлогодишње размене која је износила рекордних 147 милијарди долара.

Кинеска потрошња на робу из Русије у августу је била чак 60 одсто већа у поређењу с претходном годином и износила је 11,2 милијарде долара, како показује кинеска статистика, чиме је надмашен пораст од 49 одсто из јула. Кинески извоз у Русију, пак, у августу је порастао 26 посто, те сада износи 8 милијарди, чиме су такође надмашени резултати из јула.

Русија је у мају истиснула Саудијску Арабију с места главног добављача нафте за Кину. Москва је задржала позицију на врху три узастопна месеца, све до краја јула, показују последњи кинески подаци. И кинески увоз угља из Русије достигао је највиши ниво у последњих пет година, и износио је у јулу 7,42 милиона метричких тона.

Кинеске компаније испуњавају празнину насталу одласком западних компанија из Русије. Између априла и јуна чак две трећине укупне продаје нових паметних телефона у Русији отпадало је на кинеске производе. Самсунг, некад водећи на руском тржишту, у јулу је држао тек 8,5 одсто тржишта, док је Епл држао свега 7 посто. Ове две компаније су пре 24. фебруара држале скоро половину руског тржишта, али с почетком рата у Украјини зауставили су продају нових производа у Русији.

И кинески аутомобили преплавили су Русију. У августу су аутомобили кинеских произвођача чинили готово 26 посто руског тржишта, што је највише у историји. Поређења ради, у првом кварталу ове године то је износило само 9,5 посто.

Шангајска платформа

Све то јача основу саме Шангајске организације за сарадњу. Њу су још 2001. основали Кина и Русија, заједно с групом бивших провинција совјетског царства - некадашњим совјетским републикама Казахстаном, Таџикистаном, Киргистаном и Узбекистаном. Овој организацији су 2017. приступили Индија и Пакистан, а у њу је управо примљен и Иран. Статус посматрача имају Авганистан, Белорусија и Монголија, док су партнерске земље Турска, Азербејџан, Јерменија, Камбоџа, Непал и Шри Ланка.

У Самарканду је разматран списак оних који желе да се придруже Шангајској организацији с различитим статусима, међу којима су и Египат, Катар, Бахреин, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Сирија, Малдиви, Мјанмар...

Оно што је индикативно јесте да се у организацији на списку будућих партнера налазе земље као што су блискоисточне монархије и Сирија (која, иначе, још увек није враћена у Арапску лигу), односно земље које су у блиској прошлости били директни војни противници као Иран и Саудијска Арабија, Јерменија и Азербејџан.

Земље које окупља Шангајска организација чине 60 одсто светске привреде и 80 одсто становништва, као и 62 одсто расположивих сировина.  Односно, „источна економска група" има потенцијал за самодовољност.

Овакав развој шангајског формата није могао да Америку учини задовољном. Поводом састанка руског и кинеског председника у Самарканду, портпаролка Беле куће Карин Жан Пјер изјавила је да су америчке власти забринуте због продубљивања веза између Москве и Пекинга, а амерички председник Бајден је реаговао следећим речима: „Позвао сам председника Сија и рекао му: ‘Ако мислите да ће Американци и други наставити да улажу у Кину, с обзиром на ваше кршење санкција уведених Русији, мислим да правите огромну грешку, али одлука је ваша.'"

Кинески председник Си Ђипинг је, пак, оценио да је свет ушао у нови, бурни период и да партнери као што су руски председник Владимир Путин и азијски лидери треба да спрече стране силе да подстичу такозване „обојене револуције". „Треба да подржавамо међусобне напоре у заштити сигурносних и безбедносних интереса, да спречавамо стране силе у организовању обојених револуција и да се заједнички супротстављамо мешању у унутрашње послове других земаља, под било којим изговором", рекао је кински лидер.

Азијска унија и Лига народа 2.0

Јасно је да у овом тренутку не може да се говори да ће се партнерство у оквиру Шангајске организације за сарадњу брзо уобличити у неку врсту заједничког економског простора који би се простирао од Пекинга до Каира. И сами учесници себи не постављају овај још увек далеки циљ, али не може да се не примети потенцијал које земље окупљене у Шангајској организацији имају. Данас она није блоковска противтежа Западу, како оцењују аналитичари у бројним заинтересованим земљама, већ алтернатива моделу који нуди Запад. Важност азијске интеракције је теже преценити што се структуре и платформе за дијалог унутар Уједињених нација све више деградирају.

Јер и голим оком је јасно да без озбиљних реформи Савет безбедности и Генерална скупштина УН, па ни сами комитети и организације под контролом Секретаријата, не могу више у потпуности да обављају своје функције. Светска здравствена организација показала се неефикасном у процесу борбе против пандемије, а ни друге агенције, попут Међународне атомске агенције која води преговоре о Ирану, не доказују своју делотворност.

О реформама УН се говори последњих десет година, али се о томе не може постићи ни начелни консензус, јер су сами оснивачи потпуно антагонизовани и без могућности и стварних жеља да такву ситуацију промене. Они који прате ове процесе упозоравају да исход за УН може лако да буде - Лига народа 2.0.

Имајући у виду такав „тужни, али логични исход", руски стратези сматрају да је потребно извесно обједињење држава које деле адекватне, чак и традиционалне ставове о појмовима као што су „мир", „рат", „трговина", „уговор". Сходно томе, што се више држава у блиској будућности уједини у оквиру једне платформе, већа је шанса да се, ако буде потребно, за прилично кратко време формира алтернатива систему међународних односа који почива на УН, уколико он буде темељно угрожен и неспособан да делује. Генерална скупштина УН која управо траје може стога да има велику улогу у даљем развоју читавог система Уједињених нација.

Без сумње, Русија и Кина данас се слажу у приступима низу важних питања међународне безбедности и развоја. Али, у свему је потребно имати меру и разумну дозу опрезности, јер су САД, ЕУ и Запад и даље несумњиво доминантни блок данашњег света. Наивно је веровање да је Кина свемогући чаробњак и решење за ситуацију у којој се нашла Русија.

Руски стручњаци то илуструју тврдњом да, ако би се национални суверенитет сматрао религијом, онда би Кремљ с правом могао тражити статус светске катедрале ове религије. Отуд је тешко замислити ситуацију у којој би Владимир Путин - или чак неки његов вероватни наследник - вољно жртвовао руски суверенитет и независност, чак и у име развоја сарадње с Кином.

Права, а не измишљена Кина, велика је и веома сложена земља, са својим бројним и дивергентним националним интересима, тежњама и приоритетима. Неки од њих се поклапају са националним интересима, тежњама и приоритетима Руске Федерације, неки се само делимично преклапају, а неки се потпуно разилазе.

Стога је тешко да се приступ Пекинга међународним односима одреди као „проруски" или „антируски"; он је увек био и биће „прокинески".