Холандска школа освајање простора у пракси Ринуса Михелса и Јохана Кројфа: Тотални фудбал просторних неуротичара

Када причате о холандском фудбалу неизоставно морате да почнете са оним моментом у коме и сам фудбал у Холандији почиње. In medias res, односно неки произвољни почетак приче, не дозвољава да кажете све што мора да се каже.

Када је фудбал напустио границе британске империје и оних пространстава која су у неком тренутку били њен део, најпре је стигао до Скандинавије, Белгије и Холандије. Данска, у којој је 1876. године основан први фудбалски клуб (Kjøbenhavns Boldklub), имала је довољно добар тим да освоји сребрне медаље на Олимпијским играма већ 1908. и 1912. године. Треба притом имати у виду да се првим релевантним фудбалским турнирима сматрају тек они играни на Олимпијским играма у Паризу и Амстердаму, 1924. и 1928. године, но успех Данаца тиме није превише умањен.

Рани фудбалски радови

Фудбал се у то време кретао кроз елитни стратум континенталних друштава, кроз ону друштвену групацију која је имала довољно времена које није било испуњено радом, а која је то време добрим делом користила да би се дивила Енглеској.

У доба fin de siecle-а англофилија је и у Холандији била веома раширена. Пим Мулијер, утемељивач холандског фудбала, имао је ауторитет фудбалског демијурга управо зато што је ишао у школу у Енглеској. Он је 1883. године убедио чланство првог холандског клуба, Фудбалског клуба Харлем (Koninklijke Haarlemsche), да пређе са рагбија на association фудбал.

Како један извор из тог времена наводи, „идеја је била да се у прелепом амбијенту Холандије играју енглеске игре и прате енглески обичаји“. Развијенији и друштвено затворенији клубови тада су играли другу енглеску игру – крикет. Но, док су старија браћа играла крикет, млађа су била опчињена фудбалом. Почетну преданост игри холандски фудбал није испустио никада.

Фудбалска правила у Холандији нису увек била јасна или стриктно уважавана. На терену Харлема било је дрвећа, док је ФК Олимпија играла мечеве са тимовима сачињеним од 40 или 50 фудбалера.

Ницали су и такозвани „дивљи тимови“, сачињени од играча из нешто нижих друштвених сталежа, решених да се, по стицању могућности и средстава, укључе у оно што бисмо могли да назовемо главним током фудбала у Холандији.

А успех? Холандија је данас фудбалски моћна сила, али је до тог статуса стигла после много времена.

Тренерске догме

Професионализам је у Холандију стигао тек педесетих година. Пре тога, талентовани холандски играчи морали су да играју у иностранству. Тако је Фас Вилкес, дечачки идол Јохана Кројфа, који је заједно са Абеом Ленстром и Кисом Рајверсом чинио трио великих звезда тог времена, по потписивању уговора са Интером 1950. године добио суспензију играња за холандску репрезентацију, за коју није могао да наступа четири године.

Узгред, један од великих противника професионализма у Холандији био је Карел Лоци, председник Холандског фудбалског савеза и предратни селектор; након рата откривено је да је сарађивао са нацистима и да је сегреговао Јевреје из холандског фудбала, и пре него што су немачки окупатори то тражили.

Фудбалска мисао је била доста неразвијена, толико да је тренерска догма све до шездесетих била таква да је добар део екипа и даље играо са два дефанзивца (што спада у фудбалске идеје 19. века).

Крајем педесетих Холандија је, рецимо, изгубила од Шпаније 5:1, од Турске у Амстердаму 2:1 и од Западне Немачке 7:0. А онда се све променило.

Све је у игри

Холандско друштво је током бурних шездесетих постало стециште бунта и контракултурних покрета разних усмерења. Први догађај у том правцу догодио се децембра 1962. године у Амстердаму, када је песник Симон Винкеног организовао хепенинг „Отворите гроб“ током кога је најавио да „победа над старим начином почиње у магичном центру Амстердама“.

Роберт Јаспер Грутвелд, претходница и касније члан Прово покрета, једног од највећих контракултурних покрета у Европи шездесетих, организовао је 1964. антиконзумеристичке перформансе на тргу Спуj, поред статуе дечака коју је Амстердам добио на поклон од једне дуванске компаније (многе у Холандији ова статуа подсећа на младог Кројфа). За њега и његове следбенике дуванска индустрија представљала је симбол ропства модерног човека у конзумеристичком друштву.

За активисте Прово покрета најважнија ствар била је – игра, разиграност (ludiek), коју су видели као једино што може одвратити свет од уништења ратом. Уобичајене анархистичке тенденције сличних покрета тако су обогатили идејом коју је, у својој књизи Homo ludens, развио холандски историчар Јохан Хојзинга, коју игру представља као једну од основних и ни из чега другог изводивих категорија људскости.

„Игра је старија од културе, јер култура, ма колико неадекватно дефинисана, увек претпоставља људско друштво. Животиње нису чекале да их човек научи да се играју”, каже се на самом почетку Хојзингиног дела.

Констант Нивенхајс, аутор пројекта „Новог Вавилона“, овако је најавио своју визију:

„Град-свет креативности, који се протеже у свим правцима и обухвата планету као мрежа, 20 метара изнад земље, остављајући тло за природу и пољопривреду. У условима Новог Вавилона жудња за агресивношћу замењена је жудњом за разиграношћу…“

Он није говорио директно о фудбалу, али јесте један од лидера Прово покрета Роел ван Дајн. „Свако мора да игра фудбал“, казао је.

Контракултурни Прово покрет је себе супротстављао ономе што је називао klootjesvolk (руља), дакле свима онима који су пристајали на друштво у коме су партиципирали, а у коме су, како су анархисти представљали, били тлачени.

Најважнији моменат Прово покрета догодио се 1966. године поводом венчања холандске принцезе (касније краљице) Беатрикс и Клауса фон Амсберга, немачког аристократе који је током рата служио у Абверу. Активисти су претили да ће сипати ЛСД у водовод и да ће га дати коњима који ће вући кочију са младенцима. Задовољили су се тиме да бацају димне бомбе, а док је трајала церемонија венчања, на улицама су беснели сукоби протестаната и полиције.

Културна и фудбалска револуција

У наредним годинама однос холандских власти према овом и сличним покретима се изменио и постао видно мекши, што је Амстердам у свега неколико година учинило можда и најлибералнијим градом у Европи. Управо су у једном амстердамском хотелу Јоко Оно и Џон Ленон 1969. године демонстративно лежали у кревету седам дана, позивајући на мир у свету.

Јохан Кројф није био Прово, нити су то били остали холандски фудбалери. Везе између фудбалске и културне револуције у Холандији порицали су сви, па чак и дефанзивац Бари Хулсхоф, познат као велики фан рок музике, по чему је био екстремнији од својих саиграча. Ипак, они су стасавали шездесетих, у време у коме се доста тога око њих мењало.А то помаже када и сами имате намеру да радите ствари како их нико пре вас није радио…

Занимљиво је у овом контексту виђење Рудија ван Данцига, чувеног холандског балетског кореографа: „Пре шездесетих, људе је занимало позориште, музика и књижевност, али не и плес. А онда је дошла та помама за виртуозношћу тела – за фудбалом и балетом. Млади више нису желели сиво друштво и могли сте да свуда видите експлозију живота, покрета, шутирања.”

Фудбал навике

Ваља знати да је Ајакс, клуб основан 1900. године, одиста увек играо проактиван фудбал. Cве почиње, као махом већина оваквих прича, са једним Енглезом. Овај се звао Џек Рејнолдс и стигао је у Холандију, где је био познат као Сјек Ријнолс. Након што је био селектор Швајцарске, уместо да, како је планирао, преузме национални тим Немачке, избијање Првог светског рата одвело га је у Холандију. Био је тренер Ајакса 25 година у три мандата од 1915. до 1947. године и сматра се особом која је устројила рад са младима у овом клубу, као и сва основна фудбалска усмерења.

Данашње фудбалске флоскуле некада су биле велике фудбалске истине. Рејнолдс је био тај који је рекао да је за њега „напад увек био најбољи вид одбране”. Његов gouden ploeg (златни тим), направљен око чувеног Јана Де Натриса, играо је управо тако.

Други велики Ајаксов Енглез био је Вик Бакингем. Његовo фудбалскo порекло је у директној линији водило до најважнијег фудбалског центра у историји, оног у Тотенхему под вођством Питера Меквилијама, који је, са своје стране, био део чувеног Њукасловог тима пре Првог светског рата, који је играо према многим напредним идејама – sixth forward game, односно „шести нападач” једна је од њих. Ове идеје је на североисток Енглеске донео Р. С. Мекол, шкотски нападач потекао у Квинс Парку, клубу у коме је први пут игран фудбал базиран на додавању. 

Као такав, Вик Бакингем, претходница Ринуса Михелса, када је стигао у Амстердам 1959. није могао да одступа од схватања фудбала каквом је претходно сведочио. „Њихова умећа су била другачија, њихов начин гледања на фудбал је био другачији. То нису добили од мене. Било је ту и само је чекало да се разбуди”, причао је касније Бакингем о ономе што је затекао у Ајаксу. „Било је потребно само да им дате идеју. Они би придодали вештине, кретања, комбинације…”

Бакингем је овај фудбал назвао „фудбалом навике” – фудбалери су се толико добро познавали да су пре ривала препознавали ситуације у којима су се налазили и решења која су оне изискивале.

Данас, пола века касније, фудбалска теорија покушава методолошки, кроз тренажни процес, да реплицира оно што је у Ајаксу готово органски изникло.

Али и даље, овај и овакав Ајакс није био довољно добар. Са Бакингемом је и даље игран W-M систем, који у Европи није учинио више него у ранијим временима. Штавише, када је Бакингем отпуштен 1965. године, Ајакс је био близу зоне испадања.

Онда је дошао Ринус Михелс…

Најава златних година

Први велики резултат његовог Ајакса јесте тријумф над Ливерпулом Била Шенклија у Купу шампиона 1966. године. Међутим, у четвртфиналу истог такмичења Дукла из Прага је у двомечу била успешнија од Ајакса.

Ваљало је градити даље. Михелс је почео са Велибором Васовићем. Либера Партизана, који је играо финале Купа шампиона против мадридског Реала те године, Михелс је контактирао преко једне Југословенке удате за Холанђанина.

Васовић није био скроман човек (велики фудбалери ретко су скромни, али то представља једну од особина којa je често предуслов фудбалског постигнућа), стога не чуди када каже: „Михелс и ја смо причало о фудбалу. Ја сам био, с њим, архитекта агресивног начина брањења. Ја сам радио мале ствари, као прављење офсајда.”

Коришћење офсајда на овај начин није ни тада било новo. Умешност играча Нотс Каунтија у ономе што се некада називало „игра са једним беком“, потом и Њукасла, довела је 1925. године до променe офсајд правила. Oнo штo јесте било ново је све остало што је пратило прављење офсајда у Ајаксу…

Михелс је истрајавао у тражењу нових решења на фудбалском терену, те је стога путовао у Немачку и Белгију да види тамошњу тренерску праксу. Нo, најважније решење које ће Михелс преузети већ је постојало у његовој домовини Холандији. Аустријанац Ернст Хапел је користио 1-4-3-3 формацију већ крајем шездесетих у екипи Адо Ден Хаг, а са њом је Фејенорд, кога је касније тренирао и у коме је играо други најбољи холандски фудбалер овог периода Вим ван Ханегем, освојио титулу шампиона Европе 1970. године.

Ајакс је освојио титуле у Холандији 1966, 1967, 1968. и 1970. године. Али је реми управо са Фејенордом те 1970. године натерао Михелса да напусти 1-4-2-4 систем, којим је претходно заменио W-M, да би и сам прешао на систем Фејенорда. Оно што зовемо „холандски 4-3-3”, заправо је дело једног Аустријанца.

Још важнији на том развојном путу био је пораз од Милана, који је водио легендарни „принц катенача“ Нерео Роко, у финалу Купа Шампиона 1969. године.

Креирање и коришћење простора

Михелс је у први тим увео много нових, млађих играча. Из Волендама је стигао Гери Мирен, који је заменио Класа Нунингу, који је током шездесетих сматран понајбољим холандским фудбалером. Руд Крол је промовисан из Ајаксове школе, у којој никада није играо левог бека, како би заменио Теа ван Дивенбодеа, који је на тој позицији играо у националном тиму.

Шта је требало да играју ти нови, млади фудбалери? Ајакс је био нападачки силно моћан. Постигао је 122 гола у сезони 1967-1968. и тимови су против њега све јасније излазили са изричитом идејом брањења. Како играти против тога?

„У четвртој или петој сезони покушао сам да нађем упутства како да изненадимо те зидове. Морао сам да пустим дефанзивце и везисте да више учествују у нападу. Лако је то рећи, али шта после? Бек жели да учествује у нападу, он то воли, али морате наћи некога да га покрије. Када то постигнете, достигли сте сам врхунац напретка”, рекао је Михелс.

Ротације су биле вертикалне. Дефанзивац, везиста и бочни нападач са леве или десне стране би учествовали у њима, као и остатак тима у централном коридору.

„Био је то излазак из простора, улазак у простор. Креирање простора, коришћење простора… Ако не добијете лопту, напуштате простор и други саиграч улази у њега”, објаснио је Хулсхоф који је играо дефанзивца испред либера, најпре Васовића, потом Хорста Бланкенбурга.

Други, као Сјак Сварт, тврде да је читава ствар настала органски, као наставак „фудбала навика” који је спомињао Бакингем. Постоји прича да је тако настала и високо постављена последња линија Ајакса и зачеци пресинга. Јохан Нескенс је био веома агресиван фудбалер са своје позиције централног везног фудбалера. Пратећи његов притисак, углавном на офанзивног везног фудбалера противника (ово су и даље биле године одбране „човек-човека“), дефанзивна линија, посебно либеро, подизала се високо.

Ајакс је три пута у низу освајао титуле шампиона Европе. Прво је 1971. године победио Панатинаикос који је водио Ференц Пушкаш, потом је био бољи од Интера, да би у Београду 1973. године савладао Јувентус. Последње две титуле Ајакс је освојио са Штефаном Ковачем на клупи, Румуном за кога се верује да је унапредио Ајакс, али у смислу да је играчима дао још већу слободу на терену и ван њега.

То је успело, али само зато што говоримо о играчима који су већ до тог тренутка играли најсистематичнији фудбал у историји. Проћи ће скоро 20 година пре него што ће Ариго Саки, још један тренер заљубљен у овај Ајакс, првобитно продавац ципела у очевој фирми, извести на терен свој ултрасистематизовани Милан.

Синтагма која се неизоставно везује за Михелса јесте totaalvoetbal (тотални фудбал). Ова фраза, коју су више користили новинари него сами протагонисти, први пут је искоришћена као реакција на игру националног тима Холандије на Мундијалу 1974. године.

Архитектура и фудбал

Идеја да фудбалери своја кретања и позиције константно коригују и равнају према осталим саиграчима и релевантном простору има паралелу у амстердамској школи архитектуре. Михел де Клерк, водећи архитекта овог периода, сматрао је да сваки елемент једног града, од зграда па све до уличних светиљки, тепиха, па чак и кухињског прибора, мора да буде посматран као део једне јединствене целине.

Касније је Алдо ван Aјк, најутицајнији представник архитектонског структурализма у Холандији, говорио следеће: „Сви системи морају да буду усмерени један на другог, како би њихова интеракција и заједнички утицај представљали велики здружени систем.”

Он је говорио о градовима. Или није? Пошто ово , у облику у коме је изговорено, може да се примени на холандски фудбал седамдесетих.

Херман Херцбергер, још један представник исте школе архитектуре, казао је да би „свака форма требало да може да се интерпретира као способна да преузме много различитих улога, што је могуће само ако су различита значења већ садржана у суштини форме”. Још једном, говори ли о зградама или о холандским фудбалерима?

Још једно поменуто својство холандског фудбала – активна и усмерена манипулација простором – има своју паралелу у општој холандској стварности.

Отимање простора

Дејв Секстон, енглески тренер који је током седамдесетих у екипи Квинс Парк Ренџерс покушао да реплицира холандске идеје (као што је Лес Мекдауел са Манчестер Ситијем, рецимо, кроз такозвани Риви план покушао да понови оно што је Нандор Хидегкути радио са Мађарском педесетих), рекао је да су Холанђани „створили нови простор на фудбалском терену”. Али, да ли су заиста?

Стварно јесу. Можда управо зато што су то радили и раније.

На планети не постоји држава као што је Холандија. Велики део земље се налази испод нивоа мора, од кога je земљиште oтeтo исушивањем у виду чувених полдера. Читава држава је испресецана каналима и насипима. Узгред, многи управо у вековној потреби за изградњом насипа као основноj заштити од поплава виде порекло холандске демократије – oва врста пројекта захтева договор и компромис.

Непрегледни равни пејзаж, равни хоризонт, претворио је Холанђане у, како неки аутори кажу, „популацију просторних неуротичара“. Статистички највиши народ на свету гради узане куће, уске пролазе и стрме степенице, као да тиме надомешћују вертикалну осу која им недостаје.

Константна потреба да се организује простор, да се њиме манипулише, морала је вероватно да се пренесе на фудбал. Неки тврде како ни Пит Мондријан не би могао да ствара онакве слике да није био Холанђанин. То је можда тачно, а можда и није… Али, практично је извесно да фудбал какав су играли Холанђани седамдесетих није могао да настане нигде другде.

Призор који најбоље осликава Јохана Кројфа јесте онај у коме, упирући прстом, усмерава саиграче, поставља их у складу са околностима или, прецизније, поставља их тако да би креирао боље услове и околности за предстојећи напад.

Пенал на самом почетку финала Светског првенства 1974. године догодио се тако што се Кројф по лопту спустио иза својих дефанзиваца. Берти Фогст, који је био задужен да га маркира, није се усудио толико да се подигне, те је Кројфу оставио довољно простора (!) да, уз продор и комбинацију, стигне до казненог простора Немачке.

И Кројф је знао да буде веома стриктан када су ове ствари у питању, било као играч или касније као тренер. Али како се то разликује од чврстине уверења који су довели до сукоба Пита Мондријана и Теа ван Дузбурга, другог великог представника Де Стајл уметничког покрета, када је овај увео дијагоналне линије на платно (Мондријан је користио само вертикалне и хоризонталне линије и тек неколико боја)?

Однос према простору који имају Холанђани има посебно проактивну карактеристику – засновану на претпоставци да се њиме може манипулисати, да се он може обрадити или дорадити, што је, у одређеном смислу, изведено из холандске идеје опште подложности свих ствари променљивости коју називају maakbaarheid.

Ширење идеје

Остатак приче је познат, иако у доста случајева недовољно схваћен. Михелс и Кројф су ове идеје однели у Барселону (Нескенс је такође био део ове просветитељске мисије), где су оне наставиле да се развијају. А из Каталоније су отишле на све стране.

Гледајући Холандију, Сесар Луис Меноти је обликовао Аргентину која ће освојити Светско првенство 1978. године, победивши у финалу у Буенос Ајресу управо Холандију. Пастиш се после тога само наставио…

Нова итерација тоталног фудбала била је она Луја Ван Гала деведесетих година. Прихвативши нову реалност игре у којој преовладава зонска одбрана и компактна дефанзивна структура, Ван Гал је додатно нагласио важност опште структуре тима и јасно дефинисаних позиција фудбалера. Смањио је употребу ротација јер оне више нису биле толико нужне колико начин на који се лопта помера унутар поменутог тимског облика.

Његов Ајакс је освојио Лигу шампиона 1995. године као најмлађи тим у историји, користећи стриктно холандску 3-4-3 формацију са везним редом у ромбу.

И уопште, идеја о слободи фудбалера у оквиру свима надређених принципа, намера да им се дозволи да својим атрибутима и селекцијом решења обогате од стране тренера замишљени модел игре, нешто је о чему тренери маштају и чему безусловно теже. Ретки успевају да ово реплицирају и/или реинтерпретирају.

Пеп Гвардиола је неко чија је фудбалска мисао досегла вероватно даље него мисао ма кога другог у историји фудбала, али и он је само један из низа оних који су дошли након велике револуције.

А ту је и још једна лекција: фудбал не можете апстраховати из друштва, односно контекста у коме се игра и из кога је са више или мање директности истекао. По томе, чак и више од тога што се игра примарно ногом, он се разликује од свих осталих спортова на свету.

Током рата са шпанском круном у 16. и 17. веку, који је довео до оснивања холандске независне државе, Холанђани су поплавили пределе између зидина својих градова, како би смањили простор којим је надирала шпанска војска. Колико је само лакше било смањити простор противнику на фудбалском терену...

Не постоји фудбалска идеја, фудбалски покрет или фудбалски успех у коме не видите, директно или мање директно, друштво и културу које им служе као потпора.

Због тога је и холандски фудбал био то што јесте и само је такав и могао да испадне…