Неџмије Хоџа, последња краљица комунизма, или једна сасвим (не)обична љубавна прича

„Друже Тарас, ово је другарица Неџмије Џуглини, причао сам ти о њој.“

Овим речима Ћемала Стафе, једног од вођа албанских комуниста, је 1941. почела једна сасвим необична љубавна прича која је одредила судбину Албаније за следећих пола века. Те године се, наиме, у Тирани на тајном састанку окупило двадесетак делегата како би основали организацију антифашистичке омладине. Ушавши у мрачну просторију где се састанак одржавао, друг Тарас се руковао са сваким делегатом понаособ, међу њима и са „Деликатном“, како су другови звали двадесетогодишњу девојку родом из Битоља. Просторију је испуњавао мирис свежег хлеба. Он је пружио руке према пећи, одломио парче и рекао: „Мммм, како је ово укусно.“ Другови су га питали да ли жели и шољу чаја. „'Са задовољством', рекао је.“

Тарас је било конспиративно име Енвера Хоџе, а двадесетогодишњакиња коју му је Стафа тог дана представио постаће ускоро његова животна сапутница.

Тако је први сусрет са човеком свог живота у књизи Моја живот са Енвером описала Неџмије Хоџа.

„Била сам паметна и лепа, али се нисам истицала као рецимо Дрита Костури која је носила црвене  траке... Била је то љубав на први поглед. Отпор је престао – предала сам се“. 

До краја живота, Неџмије је остала је предана само једној особи. Сви остали ликови који су протутњали кроз њен живот, осим деце и унука, скончали су животе на губилиштима, умирали током мучења или завршавали на дугогодишњим робијама. Албанска Лејди Магбет, како су Неџмију Хоџа звали после пада комунизма, пратила је супруга од доласка на власт све до његове смрти 1985. године. „Био је савршен супруг, имали смо толико тога заједничког“, говорила је касније. 

Албанска Лејди Магбет

Недуго после састанка на којем су се Енвер и Неџмије први пут срели, Ћемал Стафа се после краћег обрачуна његове групе са италијанским и албанским фашистима, смртно рањен, убио. Место на којем је покопан, тврдила је годинама касније његова вереница Дрита Костури, знале су свега три особе, међу њима и Енвер Хоџа. Стафина породица, која је сумњичила Хоџу за Стафину смрт, после рата одбијала је да прими борачку пензију коју су им власти у Тирани нудиле.

Дрита Костури, вереница Ћемала Стафе, после рата је осуђена на смрт као британска шпијунка, али је казна преиначена па је провела 13 година у затвору. Њен супруг Музафер Пипа је умро током мучења у затвору. 

И друга Неџмијина другарица из ратних дана, Љири Белишова, после рата је осуђена и пуштена из затвора тек 1981. године, а детаљи о смрти њеног супруга никада нису расветљени. Сирји Селфу, у чијој је кући Енвер запросио Неџмије, осуђен је на смрт и убијен непосредно после Другог светског рата. Једно време Енвер и Неџмије скривали су се у кући Енверовог зета Бахрија Омарија, који је стрељан 1945. године. Слична судбина задесила је и остале делегате на оснивачком конгресу антифашистичке омладине. Готово сви, осим Енвера и Неџмије, у наредних двадесетак година убијени су. Редом су умирали и сви који су на било који начин засметали брачном пару који је Албанију, преко привремених политичких бракова са бившом Југославијом, Совјетским Савезом и Кином, одвео у потпуну изолацију.  

У време Енвера Хоџе кока-кола је у Албанији била проглашена пићем дегенерика, Вилијем Шекспир је био забрањен, забрањена су и путовања у иностранство, религија је стављена ван закона, срушене су стотине цркава и џамија, земља је постала трећа најсиромашнија државе на свету са просечном платом од свега 15 долара месечно, а тела убијених политичких противника бацана су у канале и забачене јаруге, док је породицама осуђених отимана имовина како би што пре умрли од глади. Ниједна европска држава није била опасана бункерима и бодљикавом жицом на начин на који је Енвер Хоџа херметички затворио Албанију. 

Током тих пола века, Неџмије јем као и њен супруг, чврсто веровала да све ради у корист Албаније и албанског народа. Тврдила је да је заштитница жена, реформатор и Енверов сапутник у бурним временима напада на њену земљу. Након пада комунизма, на робији је провела пет година, али није била осуђена због убистава и прогона, већ због малверзација. И данас већина Албанаца сматра да је крај живота дочекала у незаслуженом миру. Још увек трају расправе о разлозима њене окрутности према противницима – истинским и замишљеним. 

Земља бункера 

Неџмије Џуглини је рођена 1921. године у Битољу, одакле се с породицом преселила у Тирану, где је завршила учитељску школу. Накратко је, наводно, била члан фашистичке партије, али је брзо променила страну и придружила се комунистима.

Раме уз раме са Енвером, који је био члан Централног комитета Народноослободилачког покрета Албаније, борила се против италијанске окупације.

Према њеној наводној ратној биографији у Албанији је 1978. године снимљен и филм Девојке са црвеним тракама. Касније је говорила да она није главни јунак тог филма, иако је у сценарио „упало“ неколико акција против окупатора које је организовала. „И остале другарице учествовале су у цепању Мусолинијевих портрета и паљењу италијанских застава у окупираној Албанији“, говорила је.

После рата постала је мозак пропагандне машине режима у Тирани, шефица Института за марксистичко-лењинистичке студије и узгред помагала вођењу албанске тајне полиције Сигурими.

Муслиманкама је забранила да носе вео и укинула крвну освету – Канон Леке Дукађинија – иако је претходно тај кодекс називала доказом изворно демократског опредељења Албанаца, развијеног без спољних утицаја. „У време Леке Дукађинија, у 15. веку, Албанци нису знали шта је република, али су имали тежњу да створе модерну демократску републику“, написала је у аутобиографији.

Говорећи о љубави којом ју је њен супрог обасипао, говорила је: „После ослобођења разменили смо стотине писама, једно лепше од другог. Све га је интересовало, јер нисам могла да га пратим на путовањима. Ни он мене. Када сам била болесна ишла сам на прегледе у Париз, Беч и Москву где сам оперисана. Из тог периода потичу и његова најлепша писма. Писао ми је сваке вечери. Нека писма је послао а нека није, али сам их пронашла.“ „Када је она болесна и ја патим“, написао је Енвер Хоџа у својим мемоарима.

Албанија је, пак, патила и кад Неџмије није била болесна. После смрти Мао Цедунга 1978. године, брачни пар Хоџа увукао је Албанију у још дубљу политичку хибернацију. Земља је опасана бодљикавом жицом, а на границама, од Грчке до Црне Горе, посађено је на хиљаде бункера, како би се непријатељи одвратили од инвазије. Архитекта Јосиф Загали, који је пројектовао бункере, касније је завршио у радном логору. Бункери су, наводно, тестирани тако што је један од инжењера био затворен у објекат на који запуцали тенкови. Одобрење за масовну градњу потписано је пошто је несрећник жив изашао из објекта.  Колико су Хоџини бункери спречавали да се спољни свет некако ушуња у Албанију толико су и спречавали да Албанци побегну из беде која их је окруживала.

Негирање злочина 

„Чега да се стидим? Не постоји ништа због чега би требало да се стидим“, рекла је Неџмије 2008. Франс пресу. „Увек сам сматрала да је Енвер најтеже одлуке, попут оних о погубљењима, доносио као државник, одговоран према својим дужностима. Али, дубоко у души био је мек и осећајан и сигурно је патио“, говорила је новинарима.

Годинама је одбијала било какву везу са политичким убиствима, тврдећи да су то легенде које су створили други људи, а за појединачне неспорне злочине је окривљивала „руководиоце на терену који су деловали без знања централних органа“.„Проблем је био у слабо образованим сељацима који су функције стекли у рату“, говорила је.За њу су убиства, прогони и депортације измишљотине са сврхом како би се дискредитовала владавина њеног мужа.

 „Не кажем да није знао шта се дешава, али ово су обична подметања... Држава има разлоге које ум не познаје“, изјавила је једном приликом парафразирајући француског филозофа Блеза Паскала. „Причали смо разним одлукама, али он би их некада доносио у тренутку. И никада није погрешио – ни када је у питању био Хрушчов, ни подморнице ни бродови.“ 

Америчка Централна обавештајна агенција је 2005. године објавила серију раније тајних докумената о Албанији, у којима се наводи да Енвер Хоџа није знао шта би урадио у случају да му неким случајем умре супруга. „То сигурно потиче од људи који су ме пратили у Париз и Беч, или касније током операције јетре у Москви. 'Немој да се разболиш јер бих умро без тебе', говорио ми је Енвер“, коментарисала је Неџмије Хоџа. 

Модни стилови 

Пре него што је прекинуо односе са Југославијом 1948, Енвер Хоџа је носио шапке и униформе у стилу Јосипа Броза Тита. Када је прекинуо односе са Москвом, Никиту Хрушчова назвао је „одвратним хвалисавцем који се дрзнуо да укаља Стаљинову репутацију“ и одмах променио и стил одевања – шешир, какав је носио совјетски лидер, заменио је капом какву је имао Мао Цедунг. 

До краја живота узор му је био Јосиф Висарионович Стаљин. „Коба“, пак, дуго није знао готово ништа о Албанији, о чему је у књизи Разговори са Стаљином сведочио Милован Ђилас.

„У једном тренутку показао је интерес за Албанију, шта се тамо у ствари дешава, какви су то људи“, писао је Ђилас. „Објаснио сам му да се у Албанији дешава отприлике исто оно што се догађа у Југославији... Албанци су најстарији народ на Балкану, старији од Словена, чак и од старих Грка.“

Стаљин га је затим питао зашто њихови градови имају словенска имена и да ли Албанци имају неку везу са Словенима. „Објаснио сам му“, пише Ђилас, „да су Словени у раније време насељавали долине, па су та имена остала и касније када су их Албанци истиснули током турске владавине“.

„Надао сам се да су Албанци бар мало Словени“, рекао му је Стаљин, шеретски ми намигнувши, како Ђилас наводи. 

Случај Исмаила Кадареа 

Изолација Албаније током владавине породице Хоџа избацила je ту државу из свих светских токова укључујући и уметничкет. У свету филма, Хоџина владавина остала је запамћена само по кратком снимку његовог говора који је Спајки Ли употребио у филму Inside Man (2006). Албанија је за Запад била прилично неинтересантна, осим у Француској – махом због књижевности Исмаила Кадареа.

Дисидентски писац који је живео као колаборациониста, како га описују Албанци, Кадаре је трагичну судбину других албанских књижевника избегао захваљујући поштовању које је према његовом делу гајио Енвер Хоџа, али и делимично јер су потекли из истог града – Ђирокастре.

Кадаре је избегавао да директно критикује Хоџин режим, тражећи инспирацију за своје књиге у прошлости, на начин на који су амерички режисери, примера ради, радили снимајући филмове о Корејском рату у време док су беснели сукоби у Вијетнаму.

У роману Палата снова из 1981, Кадаре посредно исмева потпуну контролу коју су покушале да успоставе албанске власти смештајући радњу у време отоманске власти, те причу уоквирује темом албанског идентитета и славне прошлости какву је Хоџин режим покушавао да наметне.

Кадареове сложене односе са породицом Хоџа већина албанских дисидената му никада није опростила, а пре свега чињеницу да је извесно време био на челу Института за културу који је контролисала Неџмије Хоџа. На терет му се ставља и нескривена подршка одлуци да Албанија прекине односе са Совјетским Савезом 1961. године, после чега су хиљаде људи страдале у прогонима, а држава тонула све дубље у националистичку митологију.

Кадаре је, међутим, желео само да пише, а да би то радио морао је да остане жив, тако да је његов однос са породицом Хоџа, од самог почетка, личио на игру мачке и миша. Када је 1991. окончана владавина комуниста, Кадаре се преселио у Париз где је писао о злочинима Хоџиног режима. Данас љубитељи његовог дела, али и критичари, слажу се да је највећи албански писац преживео захваљујући томе што је Енвер Хоџа нескривео поштовао његово дело, као и томе да су обојица, на свој начин, обожавали Француску. 

О односима са Југославијом 

Неџмије, је попут Енвера Хоџе, заступала став да је Косово део албанских земаља, које су неправедно подељене, те да је бивша Југославија после разлаза са Совјетским Савезом постала расадник империјалистичких идеја.

Контролисала је програм Радио Тиране који је у то време нашироко извештавао о недаћама радничке класе у Југославији. „Као последица ревизионисточке политике Јосипа Броза Тита и његове клике, радницима су одузета основна људска права“, јављао је албански радио, док су новине писале о „дегенерацији политичког система, корупцији, расту незапослености и штрајковима“.

Београд је махом игнорисао такве поруке Хоџине владе, док је, с друге стране, жестоко одговарано на сличне оптужбе које су долазиле из Софије. Као један од примера историчари наводе конференцију у Тирани 1968. године на којој су се окупили научници из Албаније и са Косова и која је послужила као платформа за представљање албанских територијалних претензија према Косову. Југославија том приликом није реаговала, али је недуго затим оштро укорила Бугарску због критика на рачун београдских власти.

Говорећи о односима са Југославијом, Неџмије је у више је наврата понављала да је Албанија мета сталних завера, уцена и притисака који стижу из Београда. „Слали су дивизије на границу, после чега је Енвер изгубио стрпљење. 'Престаните', викнуо је. То више није био напад на њега као личност, већ напад на нашу суверену и независну домовину”, написала је у књизи Живот са Енвером. „Тек када је добио подршку од Стаљина, Албанија била спасена од лажних југословенских пријатеља.”

У таквој реторици, брачни пар Хоџа у стопу је пратио министар унутрашњих послова Мехмет Шеху, који је 1966. године у Пекингу рекао да „Титова клика представља специјалну диверзантску јединицу америчког империјализма“. „Амерички империјалисти мобилишу против Албаније агенте на међународној сцени, од Титових и Хрушчовљевих присталица па све до папе у Ватикану“, говорио је Шеху, све до мистериозне смрти крајем 1981. године. 

Мистериозна смрт Мехмета Шехуа 

Мехмет Шеху био је годинама десна рука Енвера Хоџе и други најмоћнији човек у земљи, како су га представљали западни медији. Имао је јасне претензије да после смрти албанског лидера у своје руке преузме све конце власти. То се брачном пару Хоџа, у време када је Енвер Хоџа почео да побољева, није допало, пошто су сматрали да он неће имати претерано пуно милости према Неџмије и њихово троје деце.

Део историчара сматра и да се Шеху супротстављао изолационистичкој политици, док је београдски недељник НИН после његове смрти објавио да је Шеху чак потегао пиштољ на Енвера Хоџу током састанка Централног комитета.

Тело Мехмета Шехуа је 17. децембра 1981. године пронађено у спаваћој соби, са раном од метка у глави. Дан касније, Радио Тирана је јавио да је у тренутку менталног растројства извршио самоубиство.

Медији су се од Шехуа опростили наводећи његове титуле и заслуге, али га је Енвер Хоџа годину дана касније засуо тешким оптужбама – да је био агент Гестапоа, италијански обавештајац, сарадник КГБ-а, ЦИА и југословенских служби. Оптужен је и да је сину дозволио да се ожени девојком из породице у којој је било седам криминалаца, те да је тим чином желео да изазове скандал који би погодио читав државни врх.

Британски агент, пуковник Дејвид Смајли, који је био координатор герилског покрета у Албанији током рата, написао је да се Шеху хвалио како је лично заклао 70 италијанских заробљеника, док је Хрушчов, наводно, рекао Титу да је Шеху задавио свог претходника Кочија Џоџу, додавши: „Они су гори од звери, они су монструми.“ Западни медији су Шехуа звали „месар из Тиране”.

„За оне који стоје на путу јединства партије – пљувачка у лице, песница и браду и ако треба метак у чело“, наводно је изјавио у јеку кризе са СССР-ом 1961. године. По свему судећи, судбина му је била запечаћена када је Британија 1970. године отворила део документације о догађајима из Другог светског рата. Албанија је тада у Лондон упутила неколико историчара, а на основу докумената у која је имао увид, Арбен Путо је почетком 1981. године објавио књигу Други светски рат према документима Форин офиса од 1939. до 1944. године. Крајем исте године Шеху је био мртав, а Хоџа је серију напада почео у јануару наредне године.

Свега неколико седмица пре Хоџине смрти, априла 1985. године, албански дневник Зери и попули је објавио да је Шеху „одстрањен јер се суочио са нераскидивом везом партије и народа”. Овакав опис смрти једног од најмоћнијих људи Албаније одмах је схваћен као признање ликвидације, иако су се партијски званичници касније правдали да формулација није баш најтачније протумачена. У годинама које су следиле, Тираном се проносила прича како је Неџмије уживала гледајући снимке мучења Мехмета Шехуа.

ЦИА је, пак, 2005. године скинула ознаку тајности са документа у којем се наводи да је сарадник слубе „Н1“ рекао да је Шеху, као највероватнији Хоџин наследник, убијен по налогу Енвера Хоџе пошто је овај сматрао да ће Рамиз Алија као његов наследник имати благонаклонији однос према Неџмији и њиховој деци. Званичници Стејт департмента су, упркос покушајима албанских власти да умање значај тог текста, оценили да он представља прву званичну потврду да је Шеху заиста убијен. 

И после чистке, чистка 

Брачни пар Хоџа побио је све најближе сараднике. Кадри Хезбију, министар унутрашњих послова и одбране, ликвидиран је 1982. године. Бећир Балуку, члан Политибироа, убијен је 1975. године због издаје, а његово тело пронађено је 15 година касније. Још један министар унутрашњих послова, наводни југословенски агент Кочи Џоџе убијен је 1949. године. Џоџе је претходно на смрт осудио Хоџиног зета Барија Омара. Тужилац у том случају, Бедри Спахију, осуђен је касније на 30 година робије.

Хоџа је уклонио и све осниваче Комунистичке партије Албаније. Италијани су после контроверзне акције убили Ћемала Стафу, током рата страдао је и Васил Санто, Атанас Љуљо је убијен по Хоџиној наредби, док су преостали чланови прве партијске ћелије – Кочо Ташко, Сотир Ујкани, Кристо Темелко и Уке Јакова умрли у казаматима као партијски непријатељи.

Због недоличног говора у скупштини, у затвору је скончао Ђерђ Кокоши, први послератни министар образовања. Иста судбина задесила је и његовог наследника, Сејфулу Малишову. Адмирал Теме Сејко је проглашен америчким агентом и осуђен на смрт. Готово половина од 31 члана централног комитета КПА из 1948. године убијена је у годинама које су уследиле. Уз то, стотине званичника Комунистичке партије бачено је у тамнице због противљења потоњем прекиду односа са Кином, која је годинама пре тога била главни покретач албанске економије. 

Сигурими је имао систем шпијунирања у којем је мање или више добровољно радило 20.000 Албанаца, а до окончања терора у радне логоре и затворе отерано је око 120.000 људи. Логораши су били присиљавани да Неџмији шаљу писма саучешћа због смрти Енвера Хоџе, а они који су одбијали бацани су у самице или им је продужавана казна. 

Албанија, време мучења 

Мучења су деценијама била део албанске свакодневнице. Власти су у једном од драстичнијих примера млатили четворицу инжењера све док нису признали да су за рачун стране обавештајне службе намерно саботирали истраживање албанских нафтних поља, која је у тренутку енергетске инспирације замислило државно руководство. Осуђени су на по 25 година затвора, супруге су им послате у радне логоре, деци је забрањено школовање. „Лоша биографија“ била је део досијеa њихових унука. Њих четворица су били у групи последњих политичких затвореника ослобођених после пада комунизма 1991. године.

Један од најпознатијих албанских дисидената, књижевник Фатос Љубоња, који је у казаматима провео више од две деценије, често је истицао да је начин на који је брачни пар Хоџа владао земљом напросто терао људе да створе две личности – једну која је у јавности здушно подржавала режим и другу, која је у потаји презирала такав начин живота. Љубоња је у својој књизи о судбинама једанаест политичких затвореника истакао пример заточеника који је после покушаја самоубиства у ужасним затворским условима наједном постао ватрена присталица Хоџиног режима.

У Албанији се често препричавала следећа анегдота. На једном предавању на албанској војној академији официр је објашњавао питомцима снагу неутронске бомбе која убија људе, али објекте оставља нетакнутим. „Да ли би, на пример, ако Американци баце такву бомбу на Тирану, продавци нестали, али би радње и роба остали нетакнути?“, питао га је један од питомаца. „Не знам које бомбе Американци бацају на нас али су радња и продавац тамо где су и били, али су рафови празни.“

Многи Албанци сматрају да је Неџмије била део те неутронске бомбе која је демолирала политичку сцену државе и чије се последице осећају и пуних 30 година од пада тог наопаког система.

Када је на концу Енвер Хоџа занемоћао, Неџмије је постала најмоћнија особа у Албанији. Преузела је контролу над тајном полицијом, организовала прогоне политичких противника, хапшења и намештала судске процесе.

После Хоџине смрти 1985, наредних пет година била је на челу Демократског фронта, а Рамиз Алија је, уз њену подршку, постао председник Албаније. Нешто касније одбацила га је сматрајући да је кукавица недорастао историјским изазовима.

Када је неколико година после смрти Енвера Хоџе комунизам коначно пропао, Албанија је била земља уморних, гладних, престрашених и збуњених људи, без иједног километра аутопута, али са хиљадама бесмислених бункера и баластом историје који ни после 30 година није разрешен. 

Пад

Велике нереде у Албанији који су почели фебруара 1991. године, Неџмије је дочекала у потпуном одсуству свести о догађајима и стању у држави. Хиљаде студената су изашле на улице Тиране и почеле обрачун са култом личности Енвера Хоџе, наслеђем комунизма и, умало, и са самом Неџмије.

Први захтев им је био да се Универзитет „Енвер Хоџа“ преименује, а затим су редом уништавали његове споемнике и палили његове књиге.

Неџмије је нереде пратила из свог дома у још увек издвојеном „Блоку” у Тирани.

„Уништавали су споменике, нападали и чак силовали ветеране народноослободилачке борбе… Гореле су књижаре и библиотеке, паљене су Енверове књиге… Било је као у време Хитлера”, написала је неколико година касније у својој књизи.

За нереде који су почели на северу Албаније оптуживала је стране обавештајне службе, пре свих југословенску Државну безбедност, чији је циљ био да охрабри бунтовнике и уништи економију створену током социјализма.

Двадесетог фебруара 1991. студенти су изашли из зграда универзитета и сукобили се са полицијом у центру Тиране. Дан касније, срушили су споменик Енвера Хоџе и кренули ка кући у којој је живела Неџмије са породицом.

„Затражила сам од полицајаца који су нас чували да не пуцају на студенте чак и ако запале кућу… Били су то сати страве у којима нико није бринуо шта је с нама”, написала је. Живела је у сну у којем није било стотина хиљада бункера посејаних од Грчке до Црне Горе како би бранили једину оазу истинског социјализма, нити је било пола милиона политичких опонената који су током педесет година Хоџине владавине убијени или преваспитани.

Нове власти су је 1994. осудиле на 11 година затвора због финансијских малверзација почињених током година владавине. Убиства, мучења и прогоне нико није помињао. Иза решетака је провела укупно пет година, од чега две у самици.

Након изласка из затвора живела у једнособном стану, заједно са сестром. Умрла је у 99. години, 26. фебруара 2020.

Деца Неџмије и Енвера Хоџе, синови Иљир и Сокољ и ћерка Пранвера, од пада комунизма повукли су се из јавног живота. Иза ћерке архитекте остала је чувена пирамида у Тирани, најскупља зграда икада саграђена у Албанији, коју је пројектовала заједно са супругом.

Иљир се последњи пут појавио у јавности пре пар година, када су га власти избациле из куће у предграђу престонице како би направиле места за изградњу заобилазнице. Иљир је владу Едија Раме назвао „фашистичком“.

Сокољ се, пак, није појавио на сахрани мајке, која је недуго пре смрти написала да се „нада да ће њени унуци одрасти у другачијем окружењу, неоптерећеном политичким конфликтима“.