Лекције из социјалистичке економије испод рушевина Југославије: После глодајуће критике мишева дуге 35 година štampaj

Када је 28. јуна 1948. Јосиф Стаљин у име Информбироа упутио писмо у коме је позивао југословенске комунисте да се реше „титоистичке клике“ и да се врате на „прави пут“, проблем за југословенске комунисте који су одбацили Стаљиново писмо није био само како да преживе без совјетске подршке, већ и како да себи и свету објасне шта, заправо, раде. За комунисте је идеологија била изузетно важна (о томе ћу у следећем тексту писати у контексту данашње Кине). Комунистичка политика, у економији или било којој другој сфери друштва, никада није могла да се представи као обична политика. Она је увек морала да се оправда вишим циљем.

Дакле, ако је једини центар комунистичког покрета био у Москви, шта су онда југословенски комунисти уопште радили? Почели су да решавају тај проблем три до четири године након што је првобитни шок од писма прошао. Уместо државног власништва и централног планирања, одлучили су да је социјализам (прва фаза новог комунистичког друштва), у складу са Марксовим предвиђањима, обележен одумирањем државе и власништвом над фабрикама, или бар над управљањем, од стране радничких колектива. То је дало смисао покрету: није то био само другачији комунистички режим, већ режим будућности много ближи Марксу од совјетског система.

Постепено увођење радничког самоуправљања, стварање радничких савета итд. почело је раних педесетих. То је отворило неколико очигледних питања: ако радници одлучују шта ће производити, како ће формирати цене; да ли економија постаје тржишна; да ли колективи производе „робу“, а не само „добра“; да ли важи „закон вредности“? Њихов одговор био је да је југословенски систем био систем „социјалистичке робне производње“, што у неокласичној терминологији значи „социјалистичка тржишна привреда“. Али, ако економија почива на тржишту, која је онда објективна функција ових предузећа? Шта она настоје да максимизују? Или, марксистичким речником, која је „нормална цена“ у таквом систему?

Није било потребно дуго чекати на неокласичан одговор. Млади амерички економиста Бенџамин Ворд, који је као Фулбрајтов стипендиста боравио у Југославији, понудио је решење у утицајном раду објављеном 1958. године. Предузећа су максимизовала приход по раднику, док су за капитал који је формално био у „друштвеном власништву“ плаћала фиксну ренту. Та рента је, у стварности, била порез на вредност основних средстава која су предузећа користила. У Вордовом раду наводе се бројне последице по понашање таквих задруга: запошљавале би мање радника него еквивалентне капиталистичке фирме; могле би да реагују на раст цена тако што би смањиле производњу („уназад повијена крива понуде“); мање би инвестирале, радије расподељујући приход кроз зараде, итд.

Временом је настала огромна литература југословенских и страних економиста (али претежно ових других) о понашању социјалистичког, раднички управљаног, децентрализованог предузећа, проучаваног у оквиру стандардног неокласичног модела. Најобухватније дело вероватно је био двотомни рад Јарослава Ванека General Theory of Labor-Managed Market Economies, објављен 1970. године. О тој сам литератури раније писао овде, а као млад истраживач чак сам јој и сам (веома скромно) допринео (овде).

Марко Грдешић и Мислав Житко, двојица младих хрватских економиста и политиколога, у својој одличној и изузетно добро написаној и темељно истраженој новој књизи Социјалистичка економија у Југославији: Критичка историја, не баве се овом струјом економске мисли. Њих интересује сасвим другачија литература, углавном непозната западној публици. То је литература у којој су југословенски економисти – многи од њих врло блиски власти – обликовали своје виђење југословенског система.

Полазиште југословенских економиста, које анализирају Грдешић и Житко, било је врло различито од неокласичне школе радничког самоуправљања коју сам управо описао. Они су Југославију видели као претечу новог светског друштвеног поретка. Југославија је за њих била оно што је Енглеска била за Маркса и Енгелса. Њихов задатак био је исти као Марксов: да посматрају и анализирају нови систем и његове „законе кретања“, и да установе како се понашају „социјалистичка предузећа која производе робу“. Њихова полазна тачка била је, на известан начин, проблем трансформације наслеђен из Марксовог Капитала.

Трансформациони проблем јавља се када економија пређе од једноставног робног система, у коме цене одражавају уложени рад, ка капиталистичком систему где се стопа профита изједначава између различитих грана производње – неке капитално интензивније од других – и где Марксове „цене производње“ постају нове равнотежне цене. (Та „нормална цена“ или „равнотежна цена“, иначе, иста је као Маршалова дугорочна цена, али то овде није битно.)

Југословенски економисти су, дакле, поставили себи питање: „Која је нова ‘нормална цена’ у нашем систему, у коме ‘закон вредности’ важи као и у капитализму, али су ‘доносиоци одлука’ радници, а не капиталисти?“ Како пишу Грдешић и Житко: „Да ли робна производња функционише другачије у… Југославији, која је увела друштвену својину и радничке савете, земљи која… покушава да најамни рад претвори у заједницу удружених произвођача?“ (стр. 30) Како би Маркс решио овај нови трансформациони проблем?

Дискусија југословенских економиста о самоуправном социјализму тако је постала потпуно независна и неповезана са неокласичном економијом (а такође у великој мери и са марксистичком економијом на Западу, која се бавила искључиво капитализмом). Грдешић и Житко то врло јасно истичу, описујући изолованост југословенске економске мисли: не само да кључне југословенске економисте није интересовала школа Ворд-Ванек-Мид, већ ни Ланге-Лернеров тржишни социјализам, нити каснији Корнајев рад, готово уопште нису привлачили њихову пажњу. Њихов рад био је наставак марксистичке економије примењене на некaпиталистички начин производње.

То није било зато што југословенски економисти нису били упознати са западним неокласичним развојем. Напротив – главни аутори две верзије југословенске школе (Миладин Кораћ и Зоран Пјанић) завршили су постдипломске студије у САД и Великој Британији. Поента није у (не)познавању неокласичне економије; поента је у томе што су југословенски економисти сматрали да је југословенски систем наставак историјске транзиције човечанства ка друштвено ефикаснијем и праведнијем поретку. Био је феудализам, затим капитализам, а сада – демократско управљање предузећима, као у Југославији. Била је то једноставна и моћна шема: „Морамо проучити овај нови систем да бисмо разумели како ће изгледати свет будућности.“

Или, како Грдешић и Житко пишу у уводу: „Покушавамо да представимо аргумент о особеном карактеру југословенског интелектуалног живота – наиме, његовом прилично необичном осећају супериорности. Југословени су постепено развили велику причу – и то у марксистичком кључу – да је њихово друштво једини светионик социјалистичке слободе на свету… Југославија је била једини истински наследник Париске комуне и првобитних Совјета Руске револуције.“ (стр. 4).

Појавиле су се две главне школе мишљења. Прва, такозвана „доходовна“ („income price“) школа, коју је предводио Миладин Кораћ – који је 1970-их, подражавајући Маркса, написао тротомно дело о привреди заснованој на радничком управљању. Друга школа била је она Зорана Пјанића, главног аутора алтернативне хипотезе о „специфичној цени производње“ као „нормалној цени“.

Из данашње перспективе често је тешко јасно раздвојити та два приступа. Кораћ је, можда, био логички доследнији, али и наивнији и догматичнији. Он је тврдио да објективна функција произвођача у децентрализованом социјализму не може бити иста као објективна функција капиталистичких предузећа. Радници, по његовом мишљењу, максимизују нето доходак. Као и други „робни произвођачи“, они максимизују променљиву која одражава њихов положај у процесу производње – али та променљива није иста као у капитализму. Шумпетеров капиталистa-предузетник максимизује укупан профит; радници-предузетници максимизују нето доходак предузећа (тј, доходак који остаје после амортизације капитала).

Према Кораћу, чак и принос од основних средстава (на која држава постепено престаје да намеће ренту) припада радном колективу. Општи приступ доходовне школе био је „прилично laissez-faire, што се најбоље видело по питању компромиса између надница и акумулације. Многи економисти страховали су да ће радници исплаћивати себи високе плате на уштрб инвестиција… Кораћ је провео многе године покушавајући да оповргне ову тврдњу“. (стр. 57)

У ствари, доходовна школа се приближила ставовима левичарског либертаријанизма или чак анархизма: шта год раднички савети одлуче – то је исправно. Ако одлуче да цео приход користе да себи исплате високе плате и да не инвестирају ништа – нека буде тако. Неки, попут утицајног политичара Светозара Вукмановића Темпа, чак су предлагали да не сме постојати никакво ограничење за висину плата и да порези треба да буду минимални. Ако је доходак колектива производ њиховог рада, зашто би био умањен порезима?

Доходовна школа је, могло би се рећи, водила ка „сакрализацији“ радничких колектива. Они нису могли погрешити.

У Пјанићевом виђењу, међутим, раднички колективи нису били много различити од капиталиста: они су настојали да максимизују „профит“ након одбитка за амортизацију и плаћање ренте. Зато је Пјанић сматрао да је нормална (дугорочна равнотежна) цена у тржишном социјализму „специфична цена производње“, која се, по факторима који утичу на њено формирање, не разликује од цене производње у капитализму.

„Профитна школа“ (с правом) се бринула да ће радници у суштини одлучити да се одрекну инвестиција и иновација да би себи исплаћивали високе плате и одлазили на одмор, и изазвали тако трошковну инфлацију – све појаве које је југословенска економија заиста испољила, понекад у веома израженом облику (висока инфлација) током 1960-их и 1970-их. Због тога су били много више заинтересовани за макроекономску политику, коју је доходовна школа углавном напустила, сматрајући да ће „радници“, препуштени сами себи, некако решити све ове проблеме.

Иако овде не могу детаљно да се тиме бавим, књига разматра и ставове других истакнутих југословенских економиста, попут Бранка Хорвата и Александра Бајта, који нису припадали ниједној од две главне школе. Хорват је комбиновао марксизам и левичарски кејнзијанизам и веровао у јачање функција федералне државе како би се створио предвидљив оквир у коме би предузећа могла да напредују – он је заиста веровао да ће економија заснована на радничком управљању увек надмашити капиталистичку. Бајт је био много више заинтересован за макроекономски менаџмент и, захваљујући свом чувеном месечном прегледу економских кретања (Gospodarska gibanja), који је излазио око тридесет година, вероватно је био човек који је боље познавао југословенску економију од било ког другог.

Целокупна дебата између „доходовне“ и „профитне“ школе остала је затрпана под рушевинама након катаклизмичног распада Југославије, демонтаже самоуправљања, повратка капиталистичкој економији и, самим тим, потпуне ирелевантности свега онога о чему се са толиком самоувереношћу расправљало од шездесетих до 1989. године.

Грдешић и Житко су открили да од те 1989. године из библиотеке Загребачког универзитета нико није позајмио ниједну од бројних публикација у којима су ове две школе, као и други југословенски економисти, сукобљавали мишљења.

Велика заслуга књиге Грдешића и Житка јесте управо то што је овај корпус текстова спасен од „глодајуће критике мишева“ (да употребимо Енгелсов израз), којој је био изложен последњих тридесет пет година, што су га аутори подвргли детаљној, стручној и фер анализи и што су тако сачували један део интелектуалне историје економске мисли – који данас можемо сматрати углавном застарелим, али чија би будућност могла да нас изненади.