Момир Турудић: Новинар мора да буде на страни слабијих и када нису у праву

Један од највећих путника међу новинарима говори о проблемима далеких земаља који остају невидљиви мејнстрим медијима, првој и другој категорији избеглица у Европи, потресима које украјинска криза изазива у азијским и афричким земљама и одговара на питања о томе како је препознао избеглички талас пет година пре него што је криза званично проглашена, како се пажња светске јавности усмерава ка одабраним темама, ко је тај ко диктира фокус јавности и како се медијски стварају стереотипи о далеким народима.

„Драгољуб Жарковић нам је увек говорио да морамо бити на страни слабијих. Можда она баба на плочнику продаје незаконито, али ако ниси на њеној страни- промашио си професију. Говорио је и да посао главног уредника није да ради на новинама него са људима. А Саша Ћирић је био много мање видљив споља, али не знам никог ко је завршио његов курс за почетнике, а да то не сматра феноменалним искуством. Небројена је Сашина војска, која је изашла из Времена и расула се и по другим редакцијама и другим професијама. Касније сам схватио колико су ме они пажљиво читали и кориговали, а колико год су били велики новинари тад, односили су се према млађима као према себи равнима," каже за Бермудски троугао Момир Турудић, новинар и уредник недељника Време. 

„Реакција Европе на талас избеглица из Украјине је била нормална. Али на Блиском и Далеком Истоку и у Африци, то је изазвало огроман број текстова и прилога о томе колико је другачији третман био избеглица из ових земаља. Те реакције су биле и у оним земљама које су блиске САД попут Саудијске Арабије, УАЕ, Катара, Пакистана...Питање је било: зашто смо ми другачији и очекиван одговор- због које коже и религије. Та врста расизма је из европских новинских прилога избијала у почетку продубила је јаз између белог и небелог света, а то подразумева и Јужну Америку. То се уосталом и на државном нивоу видело када се у Уједињеним нацијама гласало о осуди руског напада и касније за санкције што је одбила цела Јужна Америка, цела Африка и Азија, осим Јужне Кореје, Јапана и Сингапура."

У тринаестој епизоди подкаста о медијима Турудић објашњава зашто је у 42. години постао новинар и зашто се, у ери велике борбе за читаност, у својим текстовима уздржава од афектација које би их учиниле актративним за друштвене мреже.

„Острашћеност медије доводи у ситуацију да свака тема мора да се повеже са власти или опозицијом. Али у неким ситуацијама, каква је, на пример, била недавна трагедија у руднику Соко, то је потпуно неприхватљиво. Кад је однос према жртвама у питању, имуност медија на људске судбине и политичка острашћеност се много горе виде него иначе."