Бранко Милановић: Сва моја светска првенства, од Чилеа до Катара

Моје прво светско првенство било је Чиле 1962. У то време, није било сателита да шаљу слику директно из Јужне Америке у Европу, тако да сам пренос слушао на малом транзистору којег би, што се напад чиниo oпаснијим, грчевитије стезао рукама. Моја велика успомена: Утакмица Југославија-Чиле за треће место. Изашао сам с породицом на вечеру и понели смо транзистор са собом. Испоставило се да су и сви остали то учинили. И онда мук који се простире рестораном када Чиле даје победоносни гол.

Светско првенство тада није био велик догађај. У  Чиле је мало људи отпутовало и утакмице су се играле на празним стадионима, пред само неколико хиљада гледалаца. Скоро је данас невероватно да је полуфинале Светског првенства гледало 3.000 људи! Налик сеоској утакмици. Ово је и даље било херојско доба фудбала.

Прво светско првенство које сам пратио уживо било је оно у Енглеској 1966. Невероватно се живо сећам тог првенства. У јуну те добио сам вирусну упалу плућа па сам недељу дана провео у болници. Желео сам да што пре изађем из болнице да бих стигао на време да пратим Светско првенство. На сву срећу то се и десило, па сам могао да гледам већину утакмица (тада се нису све утакмице приказивале на телевизији). Једно сећање. Бриљантна демонтажа Бразила без Пелеа у режији Мађарске  (3-1), као и Варгин невероватни гол. Ово је било доба када су Мађари и даље показивали део магије из доба Пушкаша пре него што ће упасти у црну рупу фудбала, чини се заувек.

Уверен сам да је Светско првенство 1970. било најбоље икада. Такође, било је и прво које сам гледао на телевизору у боји. Технологија је напредовала џиновским корацима: ако упоредите Чиле 1962. и Мексико 1970. - технолошки напредак је био далеко већи  него у протеклих осам година. Једно посебно сећање: мрцварење у полуфиналу између Италије и Западне Немачке гледао сам сâм (моји родитељи су одлучили да је прекасно и отишли су ​​у кревет). Финале је, наравно, свима дубоко урезано у памћење. Али чини се да оно помало и вара,  што сам схватио пре неколико година када сам поново погледао утакмицу на Јутјубу: резултат је био нерешен до 66. минута. Убитачан хитац Карлоса Алберта је тај који је учинио да сви забораве да је до последњих 20 минута утакмице све било неизвесно.

Светско првенство 1974. одржано је у Западној Немачкој. Квалитет утакмица је и даље био изврстан, углавном захваљујући одличној холандској екипи. Успомена: скоро-па-ватерполо утакмица одиграна између Западне Немачке и Пољске на поплављеном терену. И наравно, пенал за Холандију досуђен у првом минуту финала који је, на крају, (психолошки) допринео њеном поразу.

За време Светског првенства 1978. био сам у Америци где је фудбал био егзотичан спорт. Ниједна утакмица није приказивана на националној телевизији. Баш ниједна. Због тога сам резултате од претходног дана морао да читам у новинама. Али пошто сам од 1966. гледао сва финала,  ни ово нисам смео да пропустим: три сата сам се возио колима до Гејнсвила у Флориди, где сам у биоскопу са публиком, међу којом је отприлике подједнако било  аргентинских и холандских навијача, гледао утакмицу. Људи су се пели по столицама и прескакали пролазе.

Светско првенство 1982. затекло ме је на путу. Био сам у Камеруну када је Камерун одиграо 1-1 са Италијом. Светска банка договорила је састанак на високом нивоу баш у време утакмице. Свима, осим вођи тима Светске банке, било је јасно да камерунске преговараче нису занимала структурална прилагођавања већ дриблинзи и шутеви. Изненада, негде на пола састанка на који очигледно нико није обраћао пажњу, министар је скочио и узвикнуо: „le poteau, le poteau". Камерун је промашио шансу за гол.

Од 1986, америчка телевизија је приказивала све утакмице (треба опет приметити огроман напредак за осам година). Сећам се да сам каснио на важан састанак јер су Француска и Бразил играли продужетке а потом и изводили пенале. Али једноставно нисам могао да одем а да не знам да ли ће Платини или Зико играти у полуфиналу. „Бурррррручага", то ће ми заувек остати у сећању. Наравно, заједно с невероватним Марадоном, можда и највећим играчем којег сам икада гледао.

Мислим да је 1990. одржано најгоре Светско првенство. Памтим слабо посећене утакмице и италијанске стадионе, који су, супротно ономе што се дешава  на светским првенствима данас, били у оронулом стању. Југославија, која је имала одличну екипу, била је пред распадом. Фудбалски савез Словеније повукао је своје играче пре почетка првенства. На турниру на коме је лајтмотив био резултат 0-0,  две екипе су се некако дотетурале до јадног финала, са све песничењем, сумњивим пеналом и проблематичним искључењем.

Светско првенство 1994. било је можда тек нешто квалитетније. Деведесете генерално нису биле добре за фудбал. Због осећаја неке врсте засићености није ме интересовало да гледам утакмице игране у Вашингтону, али како је турнир одмицао постајао сам све узбуђенији. Бивша девојка ми је веома великодушно помогла да узмем три карте за финале у Пасадени. У то време, карте су се и даље куповале на лицу места и она их је узела тек недељу дана пред финале - када је постојала могућност да уместо Италије и Бразила гледамо Шведску против Бугарске. Питала ме је да ли и даље желим карте: одговорио сам потврдно. Допадао ми се смели, проћелави Бугарин који је победнички гол против Немачке постигао главом. Људи су говорили „коса није in". И сâм сам почео да ћелавим, па сам био с тим сагласан.

Првенство 1998. у Француској представљало је још једно, иако веома скромно, побољшање у нивоу игре. Провео сам тај месец путујући са својом породицом по Француској и изненадило ме је колико је Светско првенство изазивало мало интересовања. Било је тешко пронаћи ресторане у којима се приказују утакмице - осим када је Француска играла. Гледао сам финале након што сам платио позамашну своту новца званичнику ФИФА који је своју карту добио бесплатно. Тражио је још више новца него што сам имао код себе, али га је његова супруга (благословена била!) убедила да спусти цену.

Првенство 2002. играло се у Јапану и Јужној Кореји. Сада је цео свет гледао. Једна битна успомена: Кафу који се пење на врх импровизованог подијума и у киши конфета, уз трештање музике, подиже пехар. Мислио сам да је нова паганска религија завладала светом и да су Кафу, Роналдо o fenomeno и Ривалдо били њени поглавари.

Године 2006. путовали смо Немачком. За разлику од Француске осам година раније, фудбала је било на све стране: у свим баровима, хотелима, фан зонама. Пратио сам четвртфинални меч између Немачке и Шведске из прелепог хотела у Берхтесгадену. Можда јер је хотел био скуп а гости мирни, а можда и због места на ком је изграђен, немачки туристи који су гледали утакмицу само би уљудно тапшали рукама на сваки немачки гол. Као да сам присуствовао концерту камерне музике. Али за остале утакмице и у другачијем окружењу, атмосфера је била другачија.

Прилично лоше памтим првенство 2010. Са сином сам гледао утакмицу Уругвај-Гана у башти једног кафића у Београду. Изненада се подигла олуја и нестало је сигнала. Инсистирао сам на томе да власник покуша да га успостави. После неколико покушаја, коначно је у томе и успео: сведочили смо Суарезовој невероватној „голманској интервенцији" и Ганином несрећном промашају из пенала. То је било најближе што је једна афричка држава икада пришла полуфиналу.

Светско првенство 2014. у Бразилу преобразило је читаву државу. Имали сте осећај да ако би избио нуклеарни рат, вест о томе доспела би на четврту страну новина. Упркос свим страховима, првенство је било одлично организовано - превазишавши у неким елементима чак и немачку организацију. Памтим прелепу звездану ноћ у Ипанеми, вечеру на тераси ресторана, док Анри и ФИФА званичници седе само пар столова даље. Неће више бити таквог светског првенства - верујем никада. Напустио сам Бразил пре (не)славног полуфинала и гледао га у неверици.

Првенство 2018. било је одлично. Квалитет утакмица је постојано растао. Мислим да је ово једно од бољих светских првенстава, а да тек треба да видимо најбоље. Додатак: организација је била савршена: време је сарађивало до самог краја. Гледао сам полуфинале између Хрватске и Енглеске у ком је Хрватска оправдано победила. Финале сам гледао на грчком острву које редовно посећују француски туристи. Изненадио ме је мањак излива емоција након што је Француска победила. Мислио сам да ће француски туристи да скачу у море. Уместо тога, спокојно су пошли у ресторане и уживали у риби.

Веома сам оптимистичан по питању првенства у Катару. Драго ми је што ће се играти у арапској држави. Арапи воле фудбал и тимови им полако постају све бољи и бољи (и сви до једног ове године били су баксузни). Првенство ће се играти у зиму када су најбољи играчи одморнији. (И даље сам оптимистичан: биће то одлично Светско првенство).

Током више од пола века, ово је за мене било одлично путовање. Када упоредимо машине и организацију какви су данас, као и глобални домашај спорта, са оним како су ствари изгледале 1962, лакше можемо да појмимо улогу технологије и глобализације. Ко би могао да замисли ВАР у Вињи дел Мар 1962? Огроман напредак је постигнут у многим областима. Али такође морамо да будемо и скромни у процени онога шта је постигнуто. Поносимо се тиме што Олимпијада и Светско првенство имају скоро непрекинут стаж дужи, односно нешто краћи, од једног века. Али грчка Олимпијада одржавала се редовно четири века. Ко ће бити победник Светског првенства 2318. године? Да ли ће се државе такмичити? Или пак само Океанија, Истазија и Евроазија.   Хоће ли и даље бити фудбала? Хоће ли се уопште одржати првенство? Qui sait.

П.С. Бразилски играч на слици с почетка текста је неко ко је изненадно заблистао на једном Светском првенству, прославио се и убрзо након тога пао у заборав.