Улога Београда у источној политици Вилија Бранта: Наслеђе канцелара који је тражио споразум с Москвом

Рат у Украјини вратио је, индиректно, и Вилија Бранта у политичку орбиту. Под тешком сенком овог рата, Немци су, опседнути натуреном кривицом, кренули у радикалну ревизију новије (послератне) историје и (спољне) политике.

У грозничавом преиспитивању, и (изнуђеном) посипању политичким пепелом, у чему учествују (тренутно) најутицајније личности Социјалдемократске партије (СПД), од њеног актуелног лидера Ларса Кингбајла, до шефа државе Франка Валтера Штајнмајера и канцелара Олафа Шолца, стигло се до констатације да су, наједном, деценије политички пријатељских, економски (веома) профитабилних односа с Москвом били „велика грешка“.

У критичком процењивању те „грешке“ пред ревизионистичким судом историје, на удару се нашла и доскора чувена Брантова „источна политика“, која је пораженој нацији и земљи (по)вратила углед у свету, а њеног „аутора“ овенчала славом. Године 1971. добио је Нобелову награду за мир и проглашен за личност године часописа „Тајм“. У наизглед немогућим условима учинио је неочекивано могуће: релаксирао је, усред Хладног рата, односе са идеолошки, војно и политички противничким (непријатељским) источним блоком.

Отварање источних врата

У отварању „источних врата“, на свој, макар индиректан начин, Бранту је помогао  – Београд. О уделу Београда у његовој чувеној источној политици, Брант пише у својим „Сећањима“:

„На маргини нашег труда да нормализујемо односе са Совјетским Савезом, и њиховим савезницима, посебну политичку тежину имало је поновно успостављање дипломатских односа са Југославијом. У рано лето 1968. године кренуо сам за Београд, а потом на Брионе код Тита“.

На Брионима је и пала коначна одлука о поновном успостављању дипломатских односа Бона и Београда, прекинутих 1957. године. Све потом је било препуштено „дипломатском инжењерингу“.

Тито и Брант ће, након овог, имати више сусрета. И после Брантовог  напрасног силаска с канцеларског трона 1974. због чувене, и фамозне шпијунске афере (у канцеларовом кабинету откривен је источнонемачки агент Гинтер Гијом), Брант је још дуго, све до 1987, остао на челу (и даље владајуће) Социјалдемократске партије (СПД).

Брант је Тита веома уважавао иако је био критичан према „раскоши којом је био окружен“. У мемоарској књизи „Сећања“ оставио је овај запис: „Упркос његовим особеностима које као да је преузео из феудализма, веома сам га ценио. Не само због тога што је признавао  мој труд око попуштања  затегнутости и за сарадњу у Европи. Тито је заслуживао велико поштовање због своје храбре борбе, прво против окупатора а затим против Стаљиновог покушаја подјармљивања, као и због настојања да створи модерну федералну државу, што је такође било у интересу стабилности на Медитерану“.

Брантовом наследнику на канцеларском трону, Хелмуту Шмиту није превише сметала она „раскош“ која је „бола очи“ Вилију. У књизи „Немци и суседи“, Шмит пише: „Тито је живео као кнез. Иако то није сасвим одговарало мојим представама о социјализму, нисам имао осећање да је то неприродно. Напротив, сматрао сам: Титу то припада јер је успевао да уради велике ствари.“   

Сведочење Леона Давича

У успостављању контакта с Београдом, Бранту је, каже „помогао један новинар, пријатељ још из берлинских дана“. Не спомиње његово име.

Иако се спекулисало с још неким именима као могућим „крунским сведоцима“ историјског догађаја, ми смо у редакцији „Политике“, макар у кругу у којем сам се кретао, знали да је то Леон Давичо (1926-2009).  Сјајан новинар. Дописник „Политике“, у коју је дошао 1952. године из Радио Београда, из више земаља. Иницијатор и први главни уредник некад, професионално и тиражно, веома успешног (у међувремену угашеног) дневника „Политика Експрес“.

Пријатељство нашег новинара с Брантом почело је из времена када је будући канцелар био градоначелник Западног Берлина. И трајало, интензивно и непомућено, све до Брантове смрти 1992.

Давичо је, поводом Брантовог одласка објавио некролог у „Времену“ (12. октобра 1992), под насловом „Нема више човека мира“: „Отишао је добри човек из Берлина. Човек који је у Другом светском рату спасио част своје земље. Човек који је измислио источну политику и на тај начин постао неимар светског смиривања…" Човек који је „искрено волео Југославију“ и исто тако искрено „патио због југословенске трагедије“.

Из безбројних сусрета које је имао с Брантом, Давичо издваја онај у Паризу 1968, кад је великом Немцу, у свом стану, био домаћин. Тада се, напустивши „Политику“, не и новинарство, налазио на положају европског директора Унеска за информисање, а Брант је био министар спољних послова Немачке.

Леон Давичо је у сећању на Бранта и тај париски сусрет, открио историјски важан детаљ. Давичо пише: „ С Радивојем Увалићем, тадашњим југословенским амбасадором у Француској, дуго смо разговарали како да успоставимо дипломатске односе  прекинуте пренагљеним  југословенским признавањем Источне Немачке“. И закључује: „Односи су обновљени, Брант је у Београду имао достојног и виспреног саговорника Марка Никезића“.

До тог чина, који је, по Брантовом сведочењу, имао „посебну политичку тежину“ у његовим напорима да постигне споразум са Совјетским Савезом –  што је био кључ његове источне политике – требало је да прође много времена, дипломатских варничења и великих спорења. 

Халштајнова доктрина

После, Давичо каже „пренагљене“, одлуке југословенских власти да 15. октобра 1957, упркос жестоком противљењу владе Западне Немачке (званични Бон није хтео да чује за постојање друге немачке државе) да Југославија призна Немачку Демократску Немачку, уследила је промптна и жестока одмазда.

На Југославији је први пут примењена такозвана „Халштајнова доктрина“ (названа по Валтеру Халштајну, државном секретару у немачком министарству спољних послова) која је предвиђала раскид дипломатских односа са државом која призна „непостојећу“ државу на истоку: Бон је полагао право да говори у име свих Немаца.

Какав гнев је изазвала одлука Београда да призна Источну Немачку говори невероватна брзина с којом је Бон реаговао: после само четири дана од успостављања дипломатских односа Београда са Источним Берлином, министар спољних послова Западне Немачке Хајнрих фон Брентано предао је 19. октобра 1957. југословенском амбасадору Душану Кведеру ноту о једностраном прекиду дипломатских односа.

У исто време, учинио је то и западнонемачки амбасадор у Београду. Предао је ноту нашем шефу дипломатије, државном секретару Кочи Поповићу.    

Званични Бон је готово панично реаговао забринут да би одлука Југославије да успостави дипломатске односе са Немачком Демократском Републиком могла да изазове лавину.

Иако покрет несврстаних још формално није постојао (прва конференција несврстаних одржана је 1961. у Београду) у Бону се добро знало за велики углед и утицај који су Југославија и њен председник имали у земљама изван блокова.

Немци су страховали да би пример Југославије могле да следе Индија, Египат, Бурма, Индонезија, афричке и јужноамеричке земље, али и неутралне европске земље као Шведска, Аустрија и Финска. Требало је то, по сваку цену, предупредити. 

Источна политика

С временом су и у Бону кренуле жустре расправе око сврсисходности одлуке о прекиду дипломатских односа. Та једнострана одлука, интересантно, није прекинула трговинске и кредитне односе између две земље. Напротив.

То је навело Лудвига Ерхарда, министра привреде у влади Конрада Аденауера и његовог наследника (творца немачког „привредног чуда“), да тражи преиспитивање те одлуке.

Ерхарду се приклонио (чак) и канцелар Аденауер, али је, међутим, инсистирао на томе да Београд „пошаље неки (позитиван) сигнал“ ради поновног успостављања нормалних односа, како Бон не би био „понижен“.

У једном часу „лествица је спуштена“. Преко амбасадора (најпре у Риму, потом у још неким престоницама) нуђена је Београду „безболнија варијанта“: Југославија не би морала да прекине односе са Источном Немачком, али би ваљало да „спусти ниво“ дипломатских односа.

Баратало се, у том контексту, с повлачењем југословенског отправника послова. Захтев је био експлицитан: учините да ваш посланик због болести („дипломатска болест“) напусти Источни Берлин, ми ћемо одмах (поново) послати амбасадора у Београд. Југословенским властима је то било неприхватљиво.

Тек после сусрета Бранта и Тита ствар је померена с мртве тачке. 

Брантова оставштина

Вратимо се данашњем изнуђеном преиспитивању Брантове политичке оставштине у његовој партији и земљи. Брзо се испоставило да би за странку којој, иначе, као и њеном канцелару, политичке акције осетно падају, могло бити веома ризично оспоравати великог Вилија Бранта, симбола политике која је постала ДНК Социјалдемократске партије (СПД).

Не иде, очигледно, лако ни са „заменом жртве“: покушајем да се Брант као „икона“ и „легенда“ поштеди а (непостојећа) кривица свали на „извођача радова“, блиског Брантовог сарадника Егона Бара. Човека који је, пре него што је дошло до украјинске трагедије, био уважаван као „архитекта источне политике“.

Сада, у усијаној антируској атмосфери, Егону Бару, Брантовој „десној руци“ још из времена кад су заједно радили у Западном Берлину па све до смрти (2015), као „отежавајућа околност“ се књижи чињеница да је тврдио да се европска безбедносна структура, упркос свему, не може успоставити без Русије.

У одбрану Егона Бара и очеве источне политике устао је најстарији син Вилија Бранта, Петер. Утицајни универзитетски професор је, са страница „Шпигла“, упозорио да се не може, и не сме, кад је реч о источној политици, одвајати „неодвојиви тандем“: источна политика је заједничко дело Вилија и Егона. И тако ће остати.