Песма оцу у Панчево: „Опрости ми, папе“ и блага душа Момчила Попадића

Има људи који су сувише крхки за овај свет, гласи једна изрека (мудрост?), која, ако се не изрекне или напише чисто и промишљено, увек прети да буде површна. За Момчила Попадића та изрека, исписана овде одговорно и проживљено, ако нам се верује, вредела је као за мало њих. Њу би у овом случају додуше требало мало допунити, па да гласи: „Има људи који су сувише крхки за овај наш свет.“ Овај овде свет, што се шири од... – ма знаће читалац на који се свет мисли и докле се он шири – чак и кад су му подигли границе које су, некад само на папиру постојеће, дочекале да буду најпре задуго непробојне, а онда постале стваран зид, до данас. Те границе и зидове Момо Попадић није дочекао.

Страшна је чињеница колико је преран био његов одлазак те 1990, са само четрдесет и три године. Али тај и такав човек и песник – нек се опрости на оваквој дрскости, јер није изречена лако – готово па да је отишао на време, у оном ничеанском смислу, да „човек мора знати и кад треба умрети“, што није дато свакоме. Ружне су и тешке ове реченице, оне не спадају у причу о благој, перолакој души и појави као што је био Попадић.

Остаје оно с почетка, пак: то да има људи који су сувише крхки за овај наш свет. Не односи се то само на тешко време, кад године поружњају, него већ некако од самог почетка, од рођења. Такав се чинио и такав још делује у пренежној успомени и данас овај песник. Јер у њему и око њега, у версима које је писао, све је било благо, меко, душевни трепет. И све то као друга страна големе сенке меланхолије и трајно присутне боли, нарочито осетне данас, кад се боље види шта је било прикривено у оноликој нежности коју смо некад једину видели, сваки пут кад бисмо угледали његово име штампано на омотима плоча и у ретким књигама.

Панчево-Корчула

Вечно издвојен, вечно подељен, као пород од случајног светла, од мајке Корчуланке и, реченицом потпуно романескном, оца „уваженог панчевачког судије, врсног правника, али и боема од оног соја какав данас више и не постоји“, који је одмах у питањима очинства имао пречег посла и отишао својим путем, оставивши незацељен ожиљак на дечаковој души, Момчило Попадић је одрастао у љубави корчуланских баке и деде, што је, знаће само они који су је осетили, љубав без поредбе.

У одраслости пак, сад већ стваралац, у нерешивој унутарњој кризи, биографској, локалној, географској, крвној, свакој, своје је песме јутра и песме ноћи, те које су биле намењене за певање, поделио онда и по географској и културној црти.

Бити, родити се крхак, из једне „забуне“ која је, да је среће, требало да буде богатство – богатство властитих корена, свога имена, и једне, па друге, па треће припадности, од којих је једна од њих, највећа, наткровљавала друге две и тако их чувала у једином времену и земљи где је то било могуће. Богатство и покора који су тако деликатни да их се међу пристојним светом никада не би требало помињати кад се говори о оном бољем времену и о неким људима, посебним људима. Таквима као што је био Момчило Попадић.

Сунце шафранове боје

Родио се у Блату на Корчули 1947, у околини урођене сировости, грезости, подозривости, околини, која као за инат носи у себи – у неразмрсивом споју, неодвојиво, као проклетство и као благослов – и властиту супротност: несхватљиву лепоту, чим човек отвори очи. Раскош је то вањска, најпре у дивљој грандиозности споја Великог плаветнила, модрине мора и неба, и блеска камена, а онда и нераздвојна и миленијска лепота наталоженог наследства цивилизација које су ту расле, настајале и нестајале.

На све то, на лепоту извана и супротност њену у људима изнутра, у њиховој грубости, подсмеху, поруги, што су делови опет неодвојиви од читаве културе, то је околина која је родила и још једну лепоту – прецизније липоту, штавише липост – способност и дар да се ту најлепше и најмелодиозније, тиме најромантичније, пева. 

А Момо Попадић је певао деликатно, нежно, благо, и с љупкошћу у коју је као кап пелина стално цурила једна болна и болећива опорост и грижа савести. И кајање. Ово задње није могло бити случајно и није случајно да се могло спознати само много касније, као што су то спознали многи од нас.

Сломљена једра

Јер, људи на мору, било с обале било бодули, оточани, кају се другачије. Човек с отока који даје морепловце (кажу, и самог Марка Пола), Корчуланин Момчило Попадић сигурно је знао за Волођу Висоцког, а можда и за његову песму „Парус“ о пловидби и сломљеном једру, с ехом и цитатом Љермонтова – Волођину песму с оним суровим силовитим рефреном, што удара као олуја, невера, као оркан: „Парус! Порвали парус! / Каюсь, каюсь, каюсь...“ – ту где се сломљено „једро“ – руски: „парус“ – непреводиво римује са „кајус!“ – „кајем се!“

Зато кад је Момчило Попадић пропевао двоструко, не само као песник који пише и штампа своје стихове, него као стихотворац за музику, кад је пропевао „с присном интонацијом дјечјих уста“, како тридесет година после њега отишли нам пријатељ Тонко Мароевић рече, макар то била уста већ искусног, животом начетог човека, онда је равнотежа меда и жучи била таква једина каква је могла бити: попадићевска, незаборавно прозрачна, радосна као јутро, али јутро у којем је, мада ми то тада још нисмо знали или нисмо хтели да видимо, већ назначено вече кад ће се замрачити и извана и изнутра, у човеку.

На музику наших композитора-чаробњака, иако дуговечнијих, испоставиће се, несретнијих и од Попа самога, нико као он није певао бајку најлепших година наше културе, културе која се звала именом земље која је била, чинило се некад, синоним за сигурност, заштићеност и бескрајне сретне дане. Земље која је била чиста као детињство, као продужено детињство које се чинило да ће заувек трајати. И кад је болело, то је детињство било чисто. У сљубљености с акордима и мелодијама, Попадић је ухватио то сећање на сећање, ту, како је Тонко такође уписао, „благост сјећања“ која „позлаћује и евентуалне кризне тренутке“.

Акорди Зденка Руњића

Највећем композитору из властите близине, из околине у којој је одрастао, с југа, из Далмације, Момо је дао све своје болне, потиштене, збуњене песме, песме одласка, неумира и немира, радосно луталачке и тужно луталачке, сиротињске, оне о пролазности и, као код Мандељштамове, оне о нади усупрот нади – „Ча је живот венго фантажија“, „Што учинила си ти“, „Скитница“, „Своју звизду слидин“.

Чак и песме које су биле духовите, а увек су биле духовите, чак и кад су се шалиле, биле су тужне, а покоја истински весела морала је редовито бити и горка – сетимо се комичног, а заправо бриљантног детаља у „Имала је лијепу рупицу на бради“ и сетимо се фантастично паметне песме, у години рокерског окидања, Меткове „Да ми је бити морски пас“.

Том првом композитору међу неједнакима, најближем и најбољем у свом граду, међу инима – Зденку Руњићу, коме друго – дао је Поп и ону најгорчу, с најјачим кајањем усред тужнога осмеха, најгркију – и највећу од песама, да би је, у разарајућој комбинацији лепоте и меланхолије, у јединственом загрљају музике, лирике и, нарочито, изведбе, у самиту тројице талената, отпевао најбољи певач од свих, највећи стилиста који је икада ходао овуда.

Опрости ми, папе

То је она песма која тражи опрост од грешника, од оца коцкара, женскара и псовача светиња... оца који га је напустио. У разарајућој психолошкој и лирској перспективи какву нема ниједна друга популарна песма ни шансона, лирски субјект тражи опрост од грешног оца, а заправо, у том неиздрживо болном моменту песме, чезнући скривено за обратним: да одбегли отац сâм затражи опрост, од њега, од тог некадашњег остављеног детета.

Песма која је једног тадашњег загребачког дечака седамдесетих година дирала страховито – лирски субјект све до самог финала уосталом пева у сећању из властите дечје перспективе: „вирова сан јер сам бија мали...“ – дирала до те мере да је дечак морао скривати поглед и тајно гутати сузу, док је знањем-без-знања, несхватљивим разумевањем лишеним искуства, са стрепњом дочекивао задње стихове ове, заправо страшне, кантри-кантилене: „...Ја сам, папе, исти, јер сам живот куша'...“

Како то да је дечак од непуних десет година у свему томе знао да осети и схвати оно најважније? Је ли био сам, или нас је било још? Ако јесте, је ли онда могуће и да као деца већ знамо шта долази, то што ће бити живот касније? И је ли могуће – питањем које је толико очито да га скоро нико не поставља – да једна популарна песма, такозваног забавног (?) жанра може учинити да се постављају таква питања?

Блага киша

Након тог мутног драгуља, непревазиђене песме, Поп је једном северном (у односу на своју Далмацију), загребачком и у међувремену палом генију, Рајку Дујмићу, тада у пуном напону свога чудесног талента, дао супротно: најнежније, најљупкије своје стихове да их композитор омота у злато од нота, у мелодиозност коју ће, као да већ није небесна по себи, додатно оплеменити Рајков бенд, који је, не зна се одакле и како, стварао звук недостижно сензуалан и чедан (да, и то је могло онда), у хармонијама пет гласова, четворице мушких и једног женског, што су чинили популарну музичку групу, с тим њиховим вишегласјем, најузбудљивијим, ненадмашним.

Пази ово, читаоче, пази овај след, ако још знаш:

„Реци ми тихо, тихо“, „Чујеш ли ме, јел' ти драго“, „Ти си моја киша блага“, „Кључ је испод отирача“, „Кошуља плава“, „Тонка“, „Невени жути, жути“... и уосталом, себе певајући, себи певајући „Момо, зашто плачеш“...

Момо је своје сузе исплакао тихо и иза осмеха какав носе тужни и духовити људи. А сад је на нас ред, сад је ред да плачемо ми. Од помена на лепоту, на благост, на прву заљубљеност и душу нежну као блага киша (самим Момом поново: „Ти си моја киша блага“). И из чежње, и због сећања, чистог као облак у плаветнилу. Због свих крхких људи.