Рококо
Шта се догодило прве недеље октобра 1970, 1987, 1929, 1945, 1994, 1979. i 1849?
субота, 01. окт 2022, 08:17 -> 20:42
Првог октобра 1970. сахрањен је Џими Хендрикс, другог октобра 1987. је умро Питер Медавар, трећег октобра 1929. на мапи света појавила се Југославија, четвртог октобра 1945. је Ајрис Мардок написала памтљиво писмo Дејвиду Хиксу, петог октобра 1994. NBA лига је скратила линију за три поена на 6m и 71cm, шестог октобра 1979. је умрла Елизабет Бишоп, а седмог октобра 1849, на дан избора у САД, пронађено је мртво тело Едгара Алана Поа. Говорило се да су писца „Убиства у улици Морг" партијски активисти напили и искористили као „луду" за потребе гласања, односно „преоблачили су га у туђу одећу тако да је могао гласати више пута за једног кандидата".
1. октобар: ХЕНДРИКС
Првог октобра 1970. у Сијетлу, у америчкој савезној држави Вашингтон, сахрањен је Џими Хендрикс. Умро је у Лондону скоро пуне две недеље раније. Око његове смрти било је много контроверзи. Једини сведок његових последњих часова била је Моника Данеман.
Хендриксова смрт је службено проглашена четрдесет пет минута након поднева осамнаестог септембра. Према речима Данеманове, највећи део претходног дана и ноћи провели су скупа. Разговарали су до седам ујутро, кад је она заспала. Пробудила се око једанаест и приметила да је Хендрикс у несвести и да једва дише. Позвала је хитну помоћ, а ови су га одвезли у болницу, где је констатована смрт. Попио је превелику количину таблета за спавање, а кад је у сну почео да повраћа, угушио се садржајем сопственог желуца.
Последњи септембарски дани у Сијетлу су били необично сунчани. Хендриксово тело је стигло у родни град двадесет деветог септембра. Породица је желела малу сахрану. Јавност и публика из Хендриксовог завичаја, а и шире, имали су разумевања за такву жељу породице. Око две стотине људи било је присутно док је можда и најбољи гитариста свих времена сахрањиван на гробљу Гринвуд, где му је покопана и мајка. Ковчег су носили Дејв Андерсон, Џејмс Томас, Стив Филипс, Херберт Прајс, Еди Хауард и Дени Хауел. Прајс је био Хендриксов возач, а остала петорица пријатељи из детињства.
Више од пола века након Хендриксове смрти и сахране, његово музичко наслеђе живље је него икад пре.
2. октобар: МЕДАВАР
Другог октобра 1987. умро је сер Питер Брајан Медавар, добитник Нобелове награде за медицину, један од најбољих научнопопуларних писаца свих времена и човек који је вероватно најзаслужнији за распрострањеност праксе трансплантације органа.
Родио се у Бразилу 1915. Отац му је био из Либана, а мајка из Велике Британије. Породица се сели у Велику Британију пред крај Првог светског рата. Студирао је зоологију, а током Другог светског рата почиње да се интересује за могућност трансплантације органа.
Као двадесеттрогодишњак оженио се Џин Тејлор. Она је њему изгледала као „најлепша жена у Оксфорду", а он је њој деловао „благо дијаболично". Иако се њена породица противила том браку, она је прихватила његову просидбу. Имали су четворо деце: два сина и две ћерке. Неке важне књиге написао је у коауторству са супругом.
Осим стриктно научног рада, Медавар је стекао велику славу и као научнопопуларни писац. Ричард Докинс сматра га „најдуховитијим међу свим писцима који су икад писали о науци", док га је Стивен Џеј Гоулд описао као „најпаметнијег човека кога је упознао". Након његове смрти, у некрологу часописа „Њу сајентист" описан је „као најбољи научнопопуларни писац своје генерације".
Осим Нобелове награде, добио је још читав низ признања: племићку титулу, почасне докторате, чланство у разним академијама наука, награду „Мајкл Фарадеј". После његове смрти, три важне награде назване су његовим именом.
3. октобар: ЈУГОСЛАВИЈА
Трећег октобра 1929. на мапи света се први пут званично и конкретно појавила држава по имену Југославија. Наиме, краљ Александар је тог дана формално променио име дотадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца формирана је као Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца првог децембра 1918, у Кући Крсмановића на Теразијама, присаједињењем тадашње Државе Словенаца, Хрвата и Срба Краљевини Србији. Краљевина Црна Гора се још раније присајединила Краљевини Србији.
Од првог дана нова држава била је у кризи. Створена је од територија на којима су живели и победници и поражени у Великом рату. Њихово искуство било је фундаментално другачије. Начин на који је усвојен први устав нове државе није допринео расту међусобног поверења. Напетост између две највеће етничке групе у новој држави, односно између, како се говорило, најмногољуднијих племена, константно је расла све док није дословно експлодирала након атентата који је у самом парламенту извршио Пуниша Рачић, а на штету посланика и руководства Хрватске сељачке странке.
Тај атентат и његове последице навели су краља Александра да шестог јануара 1929. најпре уведе диктатуру, затим земљу административно подели на девет бановина, а напослетку и промени име државе у Краљевина Југославија. Идеја је била да ће ново име подстаћи кохезију унутар земље. Историја ће показати да је краљ у том смислу био преамбициозан.
4. октобар: БОЕМИЈА
Четвртог октобра 1945. Ајрис Мардок пише писмо Дејвиду Хиксу, с којим ће у једном кратком интервалу бити и верена. У писму, између осталог, стоји: „Ти ћеш вероватно имати боље искуство из књижевних кафана него што сам ја икада имала. Једна од бројних невоља у томе што си жена у таквом друштву јесте то што је тешко не изгледати било као курва било као плава чарапа. А напослетку ми се чини да је проценат заиста интелигентних разговора у таквом окружењу заправо прилично мали. [...] Што сам старија, од људи, чини ми се, да бих уживала у њиховом друштву, очекујем што је могуће више оксфордско-кембричке јасноће мисли и израза. И колико су мучно ташти многи од тих боема! Неки од њих су ми драги. Рецимо, Тамби је сасвим океј и има лепу косу. Али односи с таквима су увек бурни. Ти људи су толико често детињасти и злобни. Због свега тога сам напослетку одлучила да престанем да губим време, па сам све ређе излазила у кафане, те сам почела да остајем код куће да читам, а кад бих разговарала с мушкарцима из тих боемских серклова, бивала сам све хладнија, за разлику од прилика кад сам ћаскала с више цивилизованим типовима, па сам, све у свему, била доста срећнија."
За љубитеље романа Ајрис Мардок, њена писма су занимљива јер откривају биографску позадину што заплета, што емотивног подтекста те прозе. Комплексност њених ликова је одраз њене властите комплексности, а читаоци ту комплексност често препознају и у себи самима.
5. октобар: ТРОЈКА
Петог октобра 1994. НБА доноси одлуку да линију за три поена скрати на удаљеност од шест метара и седамдесет један сантиметар с намером да подстакне нападачку игру, односно утиче на то да се повећа број поена на утакмици. Идеја је имала успеха. Мајкл Џордан, рецимо, у првој сезони „скраћене" линије за три поена драстично побољшава своју статистику кад је реч о шутевима с дистанце.
Експерименти са идејом да кош постигнут из велике даљине вреди три поена почели су још четрдесетих година двадесетог века на појединим утакмицама играним на колеџима. Прва америчка лига која је увела правило од три поена била је АБА, а разлог је била жеља да се разликује од веће и популарније НБА, односно да привуче публику. Било је то 1961. године.
У сезони 1979/80. НБА усваја правило од три поена, али као експеримент који ће важити само током те сезоне. Дванаестог октобра 1979. Крис Форд из Бостон Селтикса постиже прву тројку у историји НБА. Светска кошаркашка федерација (ФИБА) уводи правило од три поена 1984, а прве Олимпијске игре на којима је кошаркашки турнир игран по новим правилима биле су оне у Сеулу 1988. То што је Совјетски Савез освојио злато у финалу против Југославије у доброј мери било је последица много бољег шута за три поена. Наиме, Совјети су дали пет тројки из петнаест покушаја, а Југословени само две из једанаест. Три тројке за Совјете дао је Марчуљонис, док је обе југословенске постигао Дражен Петровић.
6. октобар: ГУБЉЕЊЕ
Шестог октобра 1979. песникиња Елизабет Бишоп изгубила је живот. Имала је шездесет осам година. Отац јој је умро пре њеног првог рођендана, а кад јој је било пет година, мајка јој је смештена у душевну болницу. Знала је о чему пише кад је писала о умећу губљења:
Умеће губљења није тешко научити;
многе ствари као да хоће да нестану,
јер њихов нестанак неће несрећа бити.
Сваког дана нешто изгуби. Прихвати
бес што кључева нема, час лоше трошен.
Умеће губљења није тешко научити.
И вежбај како ћеш више и брже губити:
места, имена и оно куда си наумио
да одеш. То ти несрећу неће донети.
Изгубих мајчин сат. И, гле! моја последња
или претпоследња од три драге куће, оде.
Није тешко научити умеће губљења.
Изгубих два вољена града. И, још и више,
нека царства, две реке, па чак и континент.
Недостају ми. Али то несрећа не беше.
Чак и ти да нестанеш (шаљив глас, покрети
које волим) нећу лагати. Очигледно,
умеће губљења није тешко научити,
а то може (Запиши!) на несрећу личити.
Најпре су је одгајали баба и деда с мајчине стране, а затим је бригу о њој преузела богата очева породица. Била је музички надарена и испрва желела да буде композитор, али је напослетку ипак студирала енглеску књижевност. Била је перфекциониста кад је реч о поезији. Дуго је дотеривала своје стихове. За живота је написала само стотину једну песму. Боловала је од депресије и алкохолизма. Доста је путовала: од Европе преко северне Африке до Бразила. Умрла је након пуцања анеуризме у мозгу.
7. октобар: ДУША
Седмог октобра 1849, у предизборно време, у Балтимору је пронађен мртав Едгар Алан По. Не зна се поуздано шта је По радио неколико дана пре него што су га пронашли фатално алкохолизованог, али неки аутори износе бизарне спекулације да су га искористили као „луду" за потребе гласања, тј. „преоблачили су га у туђу одећу тако да је могао гласати више пута за одређеног кандидата". Речима једног биографа: „Попут његових приповести, Поова сопствена прича завршила се изненада и без објашњења, оптерећена жигом тајне која никада није, нити ће икада бити разрешена".
Од самог рођења - 19. јануара 1809. у Бостону - Поа је невоља љута пратила дуж сваког пута. Већ као тинејџер, Едгар Алан По се навукао на алкохол и коцку. („Он није постао пијанац, рођен је као такав", бележи биограф.) Као осамнаестогодишњак објављује прву збирку песама. У то време већ има турбулентан однос с очухом и већ почиње да води доста неуредан живот. У времену и контексту у коме је то изузетно тешко, он жели само да буде писац. („Био је један од првих истински професионалних писаца у историји америчке књижевности, али се нашао на тржишту на коме нико ништа није куповао. Процењује се да је укупан приход од свих његових књига, током двадесет година, износио приближно триста долара.") Био је изузетно самосвестан. Чувен је његов коментар на критике према којима је хорор из његових прича чисти „маниризам", односно угледање на германске узоре. По каже овако: „Ако је у многим мојим творевинама главна тема ужас, сматрам да тај ужас не потиче из Немачке већ из душе."