Кад су Џентри свирали, Крагујевац је био важна варош: Бела соба групе Крим и младо срце рокенрола

Кад год чујем песму „White Room“ групе Cream сетим се приче „Мртви“ Џемса Џојса. Та нумера на мене има исти ефекат као што песма „Цура из Огрима“ има на Грету, јунакињу епохалне Џојсове приче по којој је, узгред буди речено, Џон Хјустон снимио свој последњи филм. Увек ме подсети на једно херојско време. Доживим „моћну инвазију прошлости“ о којој пише Георги Господинов у једном свом роману. Док слушам „White Room“ догоди се „реактивирања прошлих догађаја“ и „отварања персоналних паралелних временских ходника“. Као да ме нека моћна рука подигне и премести 50 година уназад. 

Нека уметничка дела – детаљи у њима – као магична огледала су кроз која може да се прође и оде напред и назад кроз време и простор. Једна филмска сцена је недавно имала на мене исти ефекат као песма групе Cream.

У филму „За данас толико“ Марка Ђорђевића постоји призор у коме екипа младих људи испред Крагујевачке гимназије покушава да гурањем покрене аутомобил. Док сам збланут, у биоскопском мраку, буљио у екран сетио сам се да сам био протагониста исте сцене, на истом месту. Само 50 година раније.

Ватрогасни дом

Кад сам после гледања Ђорђевићевог филма стигао кући потражио сам диск „The Best Of Cream“. Убацио сам га у машину и притиснуо број 12. Хтео сам да видим шта ће се десети. Кренула је песма „White Room“. После фанфарског увода, Џек Брус је запевао:

In the White Room with black curtains near the station
Black roof country, no gold pavements, tired starlings...

или у преводу мог ФБ пријатеља Јована Ристића:

У белој соби са црним завесама, крај те станице
 Свет црних кровова, и уморних чворака, без златних плочника...

Истог трена сам се телепортовао у крагујевачки Ватрогасни дом с почетка 70-их година. Нашао сам се, не знам како – „ах, нико ништа не зна. Крхко је знање!“ – на степеницама тог здања. Јурио сам на први спрат. Тамо се налазила плесна сала у којој су свирали Gentry. Локални рок бенд и суботња игранка – ништа тако добро не представља време у којем сам се обрео.

Журио сам јер сам чуо да бенд почиње да свира „White Room“ од групе Cream. То је била моја/наша песма. Кад сам ушао у салу сви су били ту: гимназијски и факултетски ортаци, лепушкасте крагујевачке гимназијалке, другари с корзоа, фудбалски ривали с варошких пољана. Кома, певач групе Gentry, певао је:

Yellow tigers crouched in the jungles in her dark eyes...

или у преводу мог ФБ пријатеља Александра Којића:

Жути тигрови су се скрасили у џунгли, у њене очи тамне...

Питања и одговори

Кад се после 4 минута и 58 секунди песма завршила, запитао сам се откуд јој такав евокативни потенцијал? Како је задобила времепловна својства? Откуд јој моћ да учини да временска стрела полети уназад? Како је могуће да једна ултраенглеска песма – са атмосфером сличном оној која влада у „kitchen sink“ драмама, „cinéma vérité“ фимовима и романима Грејема Грина – тако добро функционише усред града Крагујевца у коме су табле с називима улица биле црвене боје?

Не знам ни данас одговоре на ова питања. Сећам се да је Јожеф Шкворецки једном написао: „Неухватљива порука музике, вечито закључана иза седам брава тог талента, биће заувек само чежња да се каже, разуме, дође с тим бендом све до краја – чега? Света – небеса – живота – можда: истине.“

Био сам млад, на почетку неког, каквог-таквог, живота. Хтео сам да разумем свет, живот, небеса, љубав, да упознам секс. Да пронађем истину. Рок музика ми је потурила пут под ноге – пут који је водио ка тим сазнањима.

Црквени тропари, партизанске и акцијашке песме нису биле моје песме. Рок напеви су били моје химне. То што нисам разумевао њихове енглеске текстове само је увећавало њихову заводљивост. Могао сам у те мелодије, ритмове и рефрене да пројектујем своје најинтимније мисли, жеље, наде и тајне.

Док су Gentry свирали, у Ватрогасном дому вртео се џиновски вртлог у којем су се мешали моћни рок ритмови, љубав према музици, дивља сексуална енергија, заводљиве песме и уверење да ће сутра бити боље и лепше. Експлозивна и узаврела сила која се осећа и у најтужнијој блуз песми прожимала је све присутне, будила élan vital и малопре споменуту наду.

Није на мени да процењујем свирачко умеће бенда Gentry. Има ко је задужен за то. Знам само да су Gentry имали карактер, а то је, по мом уверењу, најважније. Песме које су свирали биле су мантре, тајне шифре које су откривале скривени пролаз ка наговештеном свету у којем су се измаштана еротска узбуђења прожимала с митологијом нове музике и са адолесцентним жељама и надама.

Били су рокери до даске и веровали су у своју мисију. Свирали су песме групе Cream онда кад то нико није радио. Били су храбри у томе. Знали су шта је жива свирка, шта је игранка, кад треба да убрзају, кад да успоре, кад „даме бирају“. Ако избије туча у сали умели су музиком да је прекину и контролишу.

Кад су Gentry свирали, Крагујевац је био важна и цењена варош. Фудбалери Радничког су играли у Првој лиги оне велике земље, боксери били прваци Југославије, Дом омладине – са свим сликарима, музичарима, глумцима и редитељима који су ту започели каријере – установа културе какву тај град више неће имати, а „Балкан“ светска кафана каква се среће само на страницама великих романа.

Све је то учитано у мистичну и неухватљиву песму „White Room“. Њена необична рафинираност кад је у питању музичка и текстуална структура, несвакидашња комбинација психоделичне оностраности и радијске и сваке друге пријемечивости, учинили су је специјалним гласником прошлих времена и дубоким меморијским резервоаром.

Метафоре које није лако декодирати, незаборавне поетске слике – „Silver horses ran down moonbeams in your dark eyes” (или у преводу Ј. Ристића: „У тамним ти очима месечевим зрацима црни коњи језде”) – wah-wah гитара Ерика Клептона, Бејкерова перкусионистичка вештина и Џеков сверокерски вокал функционишу као тајне шифре које отварају „магична врата“ која спајају прошлост и садашњост.

Тандем Брус–Браун

Песма „White Room“ се први пут појавила на албуму „Wheels Of Fire“ бенда Cream 1968. године. Дело је ауторског тандема Брус–Браун. Џек Брус је свирао бас и певао у бенду Cream. Пит Браун је био проминентни енглески песник који је волео рок и блуз музику. Случај их је повезао. Нумере „Sunshine Of Your Love“ (где се тандему Брус–Браун као коаутор придружио Ерик Клептон), „I Feel Free“, „Politician“, „Deserted Cities Of The Heart“, „SWLABR“ и друге – њихово су дело.

Овом импозантном списку свакако треба да се дода и једна пост-Крим песма овог тандема. Она се зове „Theme For An Imaginary Western“ и појавила се на првом соло албум Џека Бруса „Songs For A Tailor“. Саво Стијеповић је једном о овој песми написао: „Само ћу поменути ’Тему за замишљени вестерн’, са првог Брусовог албума, а коју су ускоро обрадиле сјајне рок скупине, попут Колосеума и Маунтина. Ови други су свирали ту нумеру на Вудстоку, и то извођење је било величанствено. Неки зналци кажу како је то био зенит тог фестивала.“ (Буктиња, 81/2022)

Уз тандеме Ленон–Мекартни и Џегер–Ричардс, Брус и Браун су најцењенији и најбољи ауторски пар у енглеском року.

Џек Брус

Џек Брус је био студент Шкотске краљевске музичке академије у Глазгову. Љубав према џез, блуз и рок музици учинила је да рано напусти академско школовање и отисне се у херојску музичарску авантуру. Говорио је: „Живот је бескрајна депресија између две свирке“ („Life is endless depression between two gigs“).

Једном сам слушао Џека Бруса уживо. Записао сам 25. октобра 2014. године, кад је стигла вест о његовој смрти, сећање на ту свирку:

„Било је то у земунском Пинкију. Седамдесетих година прошлог века. Слушао сам Џека Бруса уживо. Концерт је држала нека џез рок екипа: Џон Меклафлин, Били Кобем, Лари Коријел, Ли Ритнор, не сећам се ко је свирао клавијатуре. Можда Јан Хамер, нисам сигуран. Џек Брус је ‘чупао’ бас. Нисам волео ту врсту музике, али као редовни посетилац концерата и велики фан Џека Бруса нисам могао то да пропустим. Сви музичари су били виртуози на својим инструментима. Вештина и брзина су били у првом плану. Свако је имао 'својих пет минута' да покаже шта зна и уме. Не треба ни да вам кажем да су Меклафлин, Кобем, Коријел и Ритнор умели да искористе своје прилике. Онда је ред дошао на Џека Бруса.

Сећам се к’о данас.

Џек Брус је пришао микрофону, из задњег џепа фармерки извадио усњак и опалио своју чувену ‘Traintime’ коју је свирао још са Graham Bond Organisation. А свирао ју је после и са Cream, на концертима. Има је на ‘live’ делу албума ‘Wheels Of Fire’. Пинки је експлодирао.

Публика, затучена брзометном џез рок паљбом, одједном је живнула, сви су скочили на ноге, почела је невероватна музичка оргија. Лудило и усхићење. Кад је завршио ‘Traintime’, Џек је кренуо ‘Rollin' And Tumblin'’. Општи хаос је настао. Пентекостални доживљај. Добри дух музике је прожео сваког присутног и одвео га на незабровани трип. Врхунско искуство.”

Тако је било у Пинкију. Касније ми је Фалстаф причао да је исто тако било и у лондонском клубу „Marquee“ током Брусових наступа са групом Cream.

У песмама Џека Бруса су „Бахове и Офенбахове клавирске фигуре, хард боп мотиви, модерни фолк сензибилитет, источњачки бруј, елементи из булеварских оперета и дванаестотактни блуз“ повезани у органску целину. Посебну арому том соничном меланжу, заснованом на савршеној музичкој ерудицији и великом рокерском ентузијазму, давали су текстови које је Пит Браун писао на Брусове мелодије.

Пит Браун 

Пит Браун је на месту где се сусрећу џез, рок музика и бит поезија изградио свој песнички свет. Неки су га звали „четврти члан групе Cream“. Његов потпис, заједно са Брусовим, налази се испод најпознатијих песама овог трија.

Пре ангажмана са Cream био је познат као бит песник. Учествовао је на историјском поетском хепенингу „International Poetry Incarnation“. Било је то 11. јуна 1965. године. Пред препуним Ројал Алберт Холом (преко 7.000 људи) наступала је врхунска екипа америчких бит песника – Вилијам С. Бероуз, Ален Гинсберг, Лоренс Ферлингети, Грегори Корсо.

Своју поезију је те вечери читао и совјетски/руски песник Андреј Вознесенски за кога се у то време говорило да је „највећи живи песник”. Био је најављен и Пабло Неруда, али се из непознатих разлога није појавио.

Био је то, како кажу историчари књижевности, „формативни догађај“. Такозвана „андерграоунд поезија” је тада изашла на површину и постала респектабилан поетски правац. На крају писаног програма који је подељен посетиоцима писало је: „Дозвољено је пушење”. Ова мала информација најбоље говори колико се време променило.

Пит Браун је касније основао поетско музички бенд The First Real Poetry Band у којем је гитару свирао Џон Меклафлин. Једном недељно су наступали у лондонском клубу „Marquee“. Пит Браун је читао поезију, Меклафлин и екипа су га пратили.

Ту су га и упознали чланови трија Cream. Позвали су га да им помогне да доврше песму која требало да им буде први сингл. Браун је прихватио позив. Тако је настала нумера „Wrapping Paper“. Тим чином је промовисан ауторски тандем Брус-Браун.

Време је ватра у којој горимо

Шарена менажерија из песме „White Room” – сребрни коњи, жути тигрови и уморни чворци – одани су ми сапутници током маратонске трке коју трчим стазом успомена. Стартовали смо на суботњим игранка у крагујевачком Ватрогасном дому. Завршићемо кад завршимо. Није то важно. Важно је да смо неуморни и храбри.

Овај текст је омаж бенду Gentry и свима који су волели њихову верзију песме „White Room“. Ако ништа друго, бар је исцртана линија која спаја крагујевачки Ватрогасни дом и лондонски „Marquee“ клуб.

„Време је школа у којој учимо/ Време је ватра у којој горимо“, певао је Делмор Шварц. Са том истином у глави пратим неумитни лет временске стреле. Понекад, под утицајем неке старе песме, учини ми се да стрела застане, окрене се и полети уназад. Онда се сетим оног Џојсовог Габријела који се у причи с почетка овог текста пита: „Чега би могла бити симбол жена која стоји у сенци на степеницама и слуша удаљену музику?”

Хтео бих некако да му поручим да се ту ради о промени временске перспективе, о магији током које оно што је прошло одједном оживи, о чудесном и неухватљивом. Уместо тога, пошто је немогуће да ступим у контакт с њим, посегнем за плочом Green On Red, навијем грамофон и Ден Стјуарт запева: „Time ain’t nothing / When you’re young at heart…”