Прича о заборављеном младобосанском претечи: Кратки живот и неразјашњена смрт Ђорђа Лазаревића

Обележавање стогодишњице Сарајевског атентата као да је означило својеврсну прекретницу у односу наше најшире јавности према наслеђу Младе Босне. Неоспорно је да се и до тада и писало и говорило о голобрадим босанскохерцеговачким младићима који су својим сновима о праведнијој будућности заувек пореметили неправедну тадашњост. Али од јуна 2014, одавање почасти видовданским херојима се од понекад и снебљиво кориштеног права у Срба претворило у најлепшу врсту племените навике која све више личи на обичај.

Тако су и крајем овога априла многи овдашњи корисници друштвених мрежа на своје дигиталне зидове поставили садржаје којима је обележена годишњица Принципове смрти у Терезинској тамници. А крајем јуна ће се још једном много говорити о свему ономе што се пре стотину и десет година десило на обали Миљацке, али и о ономе што је том прекретничком дану претходило и овоме што је уследило. Међутим, сва пажња јавности и даље ће бити усмерена на Гаврила Принципа, Недељка Чабриновића, Трифка Грабежа, Данила Илића, Владимира Гаћиновића, Димитрија Митриновића, Богдана Жерајића, Петра Кочића, Иву Андрића...

А Гаврилов пут ка Апеловој обали и мосту који се данас више не зове по Принципу на разне начине су у окупираној Босни и Херцеговини крајем XIX и почетком XX века трасирали многи млади људи жељни правде и слободе. Један од њих је био и др Ђорђе Лазаревић, припадник прве генерације тузланских гимназијалаца, који је 1915. у двадесет и осмој години живота своја уверења платио највишом ценом. 

Учење о ваљаном обрађивању пољанах својих

У књизи „Млада Босна“ Веселин Маслеша каже да је у Босни и Херцеговини након што ју је 1878. окупирала Аустро-угарска почео „да струји један нови живот, који несумњиво покреће Беч, али, исто тако несумњиво, у првом реду у свом сопственом интересу“.

„Све што је учињено позитивно у Босни и Херцеговини“, наставља Маслеша, „било је учињено пошто је тачно утврђен прво интерес окупаторске државе.“ Зато је „јасно и разумљиво“ што је Босна под Аустријом брзо добила добре путеве, железницу и уређену администрацију, а зашто је врло мало учињено на пољу описмењавања и укидања феудалног земљишног поседа.

У есеју „Принцип и процес“ Владимир Пиштало пак каже како је Аустроугарска у Босну „донела новине, звона, железнице и – школе“.

Пишући о школству у Босни и Херцеговини за време аустроугарске окупације Митар Папић као први податак о „окупаторској школској политици“ наводи белешку из „Босанско-херцеговачких новина“, у којој се, након констатовања рђавог затеченог стања, наговештава модерно школство европскога типа. У тој нотици се наглашава како ће се народ „подучавати у ваљаном обрађивању пољанах својих и у сходном гајењу марве“.

Новоконституисана земаљска администрација предузела је прве конкретне просветне мере почетком 1879, а већ у новембру исте године у Сарајеву је почела са радом и прва гимназија.

Потом су на ред дошли Мостар (1893), Бања Лука (1895), а 1899. године и Тузла. 

Упркос, а не захваљујући окупацији

Пиштало у поменутом тексту подсећа како су Иво Андрић и младобосанци из његове генерације били уверени да су слободарске идеје развијали „упркос, а не захваљујући аустријској окупацији“. Андрић је на својој кожи осетио како наставни систем тадашњих аустријских гимназија у Босни има за циљ „да у младом човеку и будућем грађанину угуши сваку клицу самосталности и убије жељу за ма чим оригиналним“.

Да је тај циљ немогуће остварити, па макар и уз примену многих дисциплинских и казнених мера, најбоље доказује дух побуне и слободарства који се у клупе тузланске гимназије уселио заједно са њеним првим ђацима.

Као и претходне три гимназије, и тузланска је отворена свечано, када су се 1. септембра на окупу нашли најугледнији људи у граду, као представници војних, цивилних и верских старешина. Гимназија је имала класични смер, и све до 1915. године у њој се радило према наставном плану по коме су ђаци током четири године учили градиво и полагали испите из веронауке, босанског, латинског, грчког и немачког језика, земљописа и повести, математике, природних наука, филозофије, цртања слободном руком, лепог писања и гимнастике.

Прве школске године наставу су похађали само ђаци првог разреда. Уписано је њих нешто преко стотину, четрдесетак српско-православне вере, исто толико католика, док су остатак чинили муслимани и три Јевреја.

Међу првим ученицима били су трагични јунак наше приче Ђорђе Лазаревић и Душан Ђерић. Овај потоњи је, сећајући се тих дана, у „Споменици Др Ђорђа Лазаревића“, која је 1929. године штампана у тузланској штампарији Ристе Секулића, написао како су тузланском гимназијом управљали „људи коју су уживали пуно повјерење својих старјешина, људи који су стриктно извршавали наређења одозгор и који су предано дјеловали међу нама у духу идеја тадање владавине“: 

„Први директор г. Кудлих био је само годину дана и отишао. Послије њега дошао је г. Ајзелт и остао на директорском положају осам година, тако да је нас, прве ђаке, довео до матуре.“

Међу њима, међутим, није било Ђорђа Лазаревића, који је након сукоба са директором Ајзелтом 1906. године, одлуком окупационих власти, не само избачен из гимназије него и протеран из Тузле! 

Одличан, одличан...

Сећајући се свога ђака, професор тузланске гимназије Коста Крсмановић је написао како је Ђорђе „био најбистрији и најбољи ученик у цијелој гимназији, кроз све вријеме својег школовања“.

Крсмановић је у јесен 1899. постављен за суплента у тек отвореној тузланској гимназији, те је, услед недостатка наставничког кадра, морао да предаје више предмета, међу њима „босански“ и географију.

„Имао сам на тај начин свакодневно по више часова у једном истом разреду, па сам, према томе, могао да, у врло кратком времену, изближе упознам све своје ученике.“

И већ првих дана у очи му је пао „један ученик, слабуњава изгледа, висока чела и крупних, изразитих очију. Био је то Ђорђе Лазаревић, из Зворника, ученик 1. разреда“.

Професор Крсмановић је потом набројао све добре особине свога пулена који је добро учио, како се то данас каже, био активан на часу, али је и „у оним приликама кад сам од ученика тражио, да сами дадну свој самосталан суд о овом или оном питању увек давао тачан и смишљен одговор“:

„Милина је било читати још у првим разредима његове писмене саставке из српског језика. У њима језик чист и свјеж; мисли, према добу, врло зреле и логично сређене. Задаће из математике биле су му честе и врло уредне, без исправака или каквих додавања, као да задатке није радио у истој задаћи, него као да их је израђене само преписивао.“

Доброг ђака брзо су препознали и остали наставници. На крају школске године, сви они би на седници Наставничког савјета, када би дошао ред на Ђорђа Лазаревића, „један за другим, као по некој команди, изговарали ријечи: одличан, одличан – од почетка до краја“.

Једино што је за овог одликаша крај дошао пре времена. 

„Првјенче“ и последице

У сећању на школске дане и на Лазаревића, адвокат Ђерић је нагласио како је првих година управљања гимназијом директор Ајзелт имао „врло лијепих особина“:

„Ако је дознао да се који од његових ђака налази у хрђавим материјалним приликама, а овакових нас је било доста, увијек је сам од себе, без молбе, тражио и налазио начина да оваквим ђацима помогне.“

Међутим, као управник „није се знао снаћи и стога је долазио у честе сукобе и с нама ђацима, а и са професорима. А међу професорима је било оних добрих, али их је било и такових који су водили рачуна само о својој каријери. Док су се они први трудили да буду добри и правични наставници, они други су ишли само за тим да угоде својим старјешинама“.

Овакву атмосферу је користио „полицајни режим“: „Знало се и ко се с ким дружи и ко се с ким састаје, шта се је гдје говорило и. т. д.“

Већина гимназијалаца није била из Тузле, па је наставак школовања у граду за њих био не само прилика да знатно прошире своја знања него и да осете оне дамаре напора националног и класног освешћивања који никако нису могли да допру до села и варошица у којима су до тада одрастали. Тако су гимназијалци користили сваку прилику да присуствују многим манифестацијама и потом осетили потребу „писаним ријечима да дадемо изражаја нашем националном расположењу“:

„Не само да смо србовали, него смо србовањем и пркосили. Зна се коме! Напокон и то нам је било мало. Хтјели смо и писаном ријечи да дадемо изражаја нашем националном расположењу. У ту смо сврху покренули белетристички лист 'Првјенче'“.

Пошто нису имали било каквих средстава, ђаци су бројеве „Првјенчета“ литографисали.

„Овакав наш рад ван школе није остао незапажен“, пише Ђерић. „Полиција је све добро знала, шта радимо, с ким се дружимо и т. д., а чим је то полиција знала, знала је и управа гимназије, а преко ње и професори. Реакција је брзо дошла. Заредаше најприје опомене, а затим укори па и карцери. Почеше падати и такови ђаци, који нису били за падања. Неки од професора почеше с нама да сурово поступају.“

Гимназијалци су тај зулум неко време трпели, а потом се, почетком маја 1906, састали на периферији града:

„На томе састанку повела се ријеч о приликама које су завладале у гимназији. Одлучисмо, да се ради свега тога пожалимо управи гимназије и замолимо, да престану прогони против нас. Своје смо жалбе изнијели у писменој петицији, коју смо сви потписали.“

Заправо, потписали су је сви они који нису зависили од стипендије, али је онда тадашњи директор гимназије Јосип Ајзелт притисцима и претњама успео да наговори део ђака да повуку свој потпис. То је изазвало још већу нервозу међу побуњеним ђацима која је кулминирала директним вербалним сукобом директора Ајзелта са учеником седмога разреда Ђорђем Лазаревићем.

Ајзелт је побуњене ђаке настојао да „укалупи на свој начин“ тако што им је чак прописавао и куда смеју да се крећу и како да се током кретања понашају.

„Уз степенице“, бележи Ђерић, „морало се ићи тако, да се иде степен по степен, и ако је који ђак од једном закорачио два степена, враћао би га директор натраг, да поново иде по пропису... При шетњи смјела су шетати два и два. Тројица никако нису смјела да се нађу у истом реду.“

А Лазаревић се једнога мајскога јутра 1906. при уласку у школу нашао у реду са још двојицом другова. Директор Ајзелт их због тога „наочиглед свијета“ поче „ружити, псовати и разгонити“.

„Ђорђо му је сасвим пристојно и учтиво примијетио, да није згодно, што с нама ради, на што се директор удаљио и отишао у гимназију.“

И „седмаци“ су ушли у гимназију и сели у клупе, звонило је за почетак наставе, али професора код ког је требало да имају час никако није било. Наставе није било ни у свим осталим разредима.

„У то један од наших другова улеће усплахирен у разред. Једва је доспио да нам саопшти, да долази директор са професорским збором. Врата се отворише. Директор улази намрштен, а за њим професорски збор. Директор одмах заузе мјесто за катедром, а око њега професори у полукругу. Одмах поче читање пресуде, како се збио 'немио догађај', да се један ђак, а то је Ђорђе Лазаревић, 'дрзнуо' да 'грубо увриједи' свога директора, па да се стога Ђорђо Лазаревић искључује из тузланске гимназије, а да ће се он т. ј. Директор већ постарати на надлежном мјесту, да Ђорђо не буде више примљен ни у једну гимназију у Босни и Херцеговиини. За тим је позвао Ђорђу, да се смјеста удаљи из гимназијске зграде, јер ако то не буде одмах учинио, да ће га полицијом избацити, а исто је додао, да ће се он постарати код полиције да Ђорђо Тузлу напусти у најкраћем времену.“

Лазаревић је отишао и из гимназије и ускоро из Тузле, а његови школски другови су у знак протеста због његовог избацивања организовали четвородневни штрајк, чији је резултат био избацивање још неколико ђака, који ће, баш попут Ђерића и самога Ђорђа Лазаревића, завршити права и постати адвокати.

У клупама из којих је Лазаревић тако сурово истеран, у наредним годинама ће, између осталих, седети Гаврило Принцип, браћа Чубриловић, браћа Стојановић и Јездимир Дангић. 

Од „Српског покрета“ до Босанског сабора

Баш као Принцип и Сретен Стојановић, Лазаревић је гимназијско школовање наставио у Београду, да би потом докторирао права у Загребу. Након тога је неко време провео у Прагу, да би се у Тузлу вратио као адвокатски приправник.

Тада постаје и члан редакције седмичног листа „Српски покрет“, који је почео да излази крајем августа 1913. године. Лист је пре свега требало да се бави просветним, привредним и националним питањима. Лазаревић је уз писање уводних чланака често испуњавао и рубрику политичког прегледа, а радио је и коректуру листа.

У својим уводницима заговарао је залагање појединца и неуморан рад, постављање највреднијих људи на кључна управљачка места у друштву.

„Помози се сам“, поручивао је читаоцима „Српског покрета“ у једном уводнику Лазаревић. „Ове речи требало би исписати широм Босне и Херцеговине, по путевима, путоказима и таблама што означују градове и села, по школама, црквама и кућама, у новинама, на зборовима. Требало би као каквом авети преплашити и као епидемијом преплавити овим речима нашега сељака, да му обратимо пажњу да почне размишљати о важности ових речи. 'Помози се сам', те речи треба да брује у ушима нашим као одјек звона.“

Осуђивао је оне који су занемаривали рад на културном и привредном јачању народа и пребацивао политичарима што мало пажње посвећују аграрном и језичком питању.

Поводом победе у балканским ратовима, писао је како би цело српско друштво с обе стране Саве и Дрине ваљало припремити за бољу „народну будућност опробаним средствима: националним васпитањем и истрајним културним и привредним радом“.

Крајем новембра морао је да напусти редакцију јер је био изабран у Босански сабор. Након избијања првих несугласица међу српским посланицима, приклонио се Кочићевој групи, где је, по речима Косте Мајкића, „одмах почео играти најважнију улогу међу нама“.

„Не знам јесу ли моји остали другови, али ја сам сматрао“, наставља Мајкић, „да он мора замијенити Петра Кочића, и да је по својој вриједности, по необичној енергији и душевним способностима својим он једино и позван, иако је био најмлађи међу нама, да заузме мјесто Петра Кочића, чије нам је душевно стање већ задавало бригу и доводило нас до увјерења, да ће он брзо морати саћи са политичке позорнице.“

Његов ангажман у Сабору ценили су и припадници Младе Босне. Ипак, Лазаревић се није слагао са њиховим начином борбе и у својим иступима је био против било каквих атентата, јер је увиђао шта би све такве акције могле да изазову и колико би то штетило балканским ратовима исцрпљеној Србији.

Али и овакво Лазаревићево становниште било је довољно окупационим властима да га након 28. јуна 1914. уврсте међу оне који су одговорни за Принципове пуцње. И мада није постојао ниједан доказ о његовој повезаности са атентаторима, Лазаревић је ухапшен већ првих дана јула. 

„Неће добро бити за нас све“

У последњем тексту „Споменице Др Ђорђа Лазаревића“ др Љубомир Пелеш је описао несретну ратну судбину некадашњег најбољег ђака тузланске гимназије.

Лазаревића се у јуну 1914. налазио у Гацку, код свога шурака, док му је болешљива супруга била на лечењу на Јадранском приморју, у Трпњу. На сам Видовдан се, не знајући шта се тог јутра десило у Сарајеву, са шураком и једним учитељем враћао из посете Никшићу. Да су се појавили на граничном прелазу између Црне Горе и Босне и Херцеговине само сат касније, његова судбина би била другачија, јер би дотад до аустријских граничара стигло наређење о потпуном затварању границе.

Пред Гацком су их сачекали омладинци са великом вешћу, коју је Лазаревић прокоментарисао речима како „неће бити добро за нас све“.

И био је у праву, мада је, бар што се сопствене судбине тиче, још једном могао да је промени јер је колико сутрадан преко Требиња отишао у Трпањ, код супруге Савете. Одатле се до Италије лако могло стићи каквом лађом, али Лазаревићи се, уместо преко сињега мора, преко Дубровника враћају у Гацко, где га након два дана хапсе.

Из Гацка га након неколико дана одводе у Автовац, потом враћају назад, да би са четрдесет и пет талаца, међу којима се налазио и његов шурак, Лазаревић био одведен у Мостар. Тих деведесет километара су препешачили, али то је био тек почетак Лазаревићеве голготе.

Јер су у Мостару таоци само преноћили, а потом послати у Арад, одакле је, опет након краћег времена, преко Босанског Брода спроведен у Тузлу.

У Броду је четири дана чекао да настави путовање у отвореном вагону, а у Тузли је осам дана био затворен у самици. Потом га је двадесет и пет војника одвело у радни Зворник као таоца који ће својим животом гарантовати за ред и мир у тузланском округу. Ако било ко било шта предузме против аустријске војске – биће стрељан!

„У Зворнику се“, пише Пелеш, „његов положај донекле побољшао. Био је затворен у једној соби, гдје је могао примати сваки дан посјете. У мјесецу априлу 1915. преселила му се жена у Зворник, те га је сваки дан похађала и тако му олакшавала положај. Међутим је тешко оболио, па му је долазио љекар др Павлаковић, с којим се био спријатељио. О њему је покојни Ђорђо много причао својој жени као о напредном Хрвату, а из тога се је видјело, да је покојни Ђорђо много вјеровао др Павлаковићу и у њега се поуздао, да ће му бити много на помоћи. Тада се је у њему почела рађати мисао, да побјегне преко Дрине, што је више пута у разговору својој жени напомињао. Жена га је одвраћала од тога, говорећи му да је чула да су у Дрини постављене бодљикаве жице и да стога неће моћи воду препливати, али се чини да га то није одвратило од намјере да бјежи, јер га је тежња за слободом била свега обузела.“

А онда је дошла ноћ између 19. и 20. јула 1915, када се др Ђорђу Лазаревићу губи сваки траг.

Према једној верзији, убиле су га и замеле му сваки траг аустријске власти. Према другој се удавио у Дрини приликом покушаја да се домогне Србије и слободе. Наводно га је у тој кобној ноћи видела једна муслиманка како се умива на студенцу у улици која води ка доњој тврђави, код које се Дрина могла лакше препливати.

Дан пре него што је нестао, Лазаревић је својој тетки, која га је посетила на растанку, предао два опширна писма, једно за оца, друго за жену. Када је дознала да је нестао, уплашена тетка је подерала писма.

Тако не знамо ни које су му биле намере, ни како није успео да их оствари. Али усуђујемо се да закључимо како је на тај невероватни, страшни мученички пут без повратка др Ђорђе Лазаревић кренуо још оног мајског дана 1906. када је по наређењу директора Ајзелта истеран из гимназије чији је до тада био најбољи ђак.