Европски сан о Титовој Југославији 21. века: Може ли ЕУ да окупи средње несврстане силе између САД и Кине

Понижене принудом да пристану на неповољан трговински споразум са САД-ом и ишамаране претњама Доналда Трампа о анексији Гренланда и повлачењу америчких трупа из Европе, водеће политичке елите Европске уније су очајнички прижељкивале спасиоца, или бар некога ко ће им понудити визију. Визију како да спасу Европу од за њу ужасавајућег распада досадашњих трансатлантских односа у ери у којем правила у међународним односима важе мање него икад, док се светски економски и политички поредак дели на два дела услед Другог хладног рата између САД и Кине, која је у стратешком партнерству са Русијом.

У тој новој хладноратовској атмосфери, где се царине и ограничења извоза користе као геополитичко оружје у којем Вашингтон и Пекинг настоје да направе одлучујућу предност у трци у развоју и примени вештачке интелигенције како би на глобалном нивоу однели победу у Четвртој индустријској револуцији, Европа се нашла у тамновилајетској дилеми. Притиснути с једне стране надирућом снагом кинеске технологије и производних капацитета који угрожавају опстанак европске индустрије, и с друге стране Трамповом амбицијом да ЕУ покори америчким економским и политичким интересима, док конвенционалну одбрану Европе препушта њој самој, Европљани су се нашли пред незахвалним избором.

Међутим, на овогодишњем Светском економском форуму у Давосу говор канадског премијера Марка Карнија наједном је код дела европских елита пробудио наду да постоји визија како да задрже досадашњи европски стандард живота, економског просперитета и политичких вредности, а да не буду понижени статусом потчињеног члана америчког или кинеског света. Упркос томе што су искусни европски геостратези одмах указали да Карнијева визија добро звучи, али је тешко спроводива са актуелним менталитетом европских политичких елита, добар део европских водећих политичара и научних института кренуо је, бар реторички, да велича могућност да ЕУ и Канада створе „коалицију средњих сила“, како би се супротставили доминацији суперсила.

Карнијева визија несврстаности

Европске елите су са одушевљењем прихватиле Карнијеву тврдњу да би ове државе требало да се уједине како би створиле „трећи пут“ за очување међународног поретка заснованог на правилима, уместо да се такмиче за наклоност са САД-ом или Кином. Парадокса ли, исте те европске елите, које се куну у међународно право и које су га деценијама проповедале другим нацијама као врхунску вредност, одушевљено су дочекале део Карнијевог говора у којем он каже да су знали „да је прича о поретку заснованом на међународним правилима делимично лажна“.

„Знали смо да ће се најјачи изузети кад им то буде одговарало. Да су трговинска правила примењена асиметрично… И знали смо да међународно право важи са различитом строгошћу у зависности од идентитета оптужених или жртава“, изрекао је прошлог јануара у Давосу Карни, изазвавши овације претежно европске публике одушевљене начином на који је описао „пукотину“ у светском поретку и томе како велике силе могу себи да приуште да „иду саме“, а да средње силе морају да седну за преговарачки сто јер „ако нисте за столом, онда сте на јеловнику“.

Протеклих шест месеци Карни је у више наврата понављао овај став, често се директно сукобљавајући са америчким председником Доналдом Трампом и јасно истичући своје напоре да Канаду одвоји од САД-а и усклади са Европом. „У свету ривалства великих сила, средње силе имају избор – да се такмиче за наклоност (великих сила) или да се удруже како би створиле трећи пут са утицајем“, рекао је Карни у Давосу, али и у јуну на Тринити колеџу у Даблину, када је истакао да Канада и Европска унија имају укупно становништво које је више него двоструко веће од становништва САД-а, са сличном економијом и колективним одбрамбеним буџетом који је двоструко већи од кинеског.

Иако у говору у Давосу, који европске елите већ описују као један од највећих у историји, канадски премијер није поменуо Покрет несврстаних, безмало свака кључна реченица као да је савремена верзија говора већ изречених на конференцијама овог Покрета у Београду. Додуше, претварање говора у покрет који ефикасно мобилише земље захтева политичку вољу, посвећеност и ресурсе, а управо то недостаје својеврсним западним несврстанима.

Скок у 1961. годину

Упркос томе што Карнију не недостаје реторика несврстаних, његова биографија јасно говори да је он далеко од оснивача Покрета као што су били Јосип Броз Тито, Џавахарлал Нехру, Гамал Абдел Насер или Сукарно. Као бивши гувернер Банке Канаде и Банке Енглеске, Карни је заправо прави пример модерне глобалне елите на Западу. Али, његова реторика неодољиво подсећа на златно доба несврстаних.

„Сви смо превише свесни... да су велике силе, иако спремне да користе Уједињене нације када им то одговара, биле подједнако спремне да их игноришу и заобиђу и делују независно од њих када су то налагали њихови интереси“, рекао је етиопијски цар Хајле Селасије у Београду на првом самиту Покрета несврстаних 1961. године.

Карнијев говор као да је био инспирисан овим Селасијевим речима, или делом Титовог говора са такође београдског самита, али из 1978. године, када је истакао да Покрет несврстаних „не замишља будућност света као свет који би био створен према визији било којег блока држава, већ као свет који мора бити резултат слободног и равноправног доприноса свих нација“.

Тито се противио надмоћи једног блока над другим, настојећи да предводи „трећи свет“ и да другим земљама да „трећи пут“ у хладноратовској атмосфери у којем оба блока желе од других да се определе.

У актуелном Другом хладном рату опет два супротстављена блока желе да прошире своје сфере утицаја, а Карни се труди да буде савремени Тито, тражећи истомишљенике у Европи и Аустралији у намери да окупи „средње и мале силе“ да пронађу савремени „трећи пут“.

Међутим, нити је Карни Тито, нити су ЕУ, Норвешка, Швајцарска или Аустралија пионири деколонијализације који се боре за „принципе мирног суживота“ и реформу послератног глобалног поретка. Ипак, ера руског експанзионизма, трампистичког империјализма и кинеског инвазивног економског и војног успона тера их да желе несврстаност.

Лидерство без доминације

Карнијев говор је подстакао прави талас анализа, прогноза и студија водећих европских владиних и невладиних института да разматрају које средње силе би ЕУ требало да окупи и како да их предводи као прва међу једнакима, а на хегемонски начин америчког типа.

Према оцени немачког економисте Данијела Гроса, који је две деценије био директор утицајног бриселског Центра за студије европске политике, листа потенцијалних партнера је дугачка.

„Најближи су Швајцарска, Норвешка и Велика Британија. Али Канада и потом Аустралија, Јапан и Јужна Кореја су такође добри кандидати, јер су то стабилне демократије са високим приходима које су обично усклађене са ЕУ по питањима везаним за мултилатерално успостављање правила, отпорност ланца снабдевања и дигитално управљање“, сматра Грос, који је сада директор Института за вођење политике миланског Универзитета Бокони. „Група коју чине ове земље и ЕУ би се могла похвалити бруто друштвеним производом (БДП) већим од САД и комбинованом производњом блиском оној у Кини. Али таква група не може спонтано да се организује.“

Грос сматра да би ЕУ стога требало да делује као катализатор, те предлаже да се под лидерством ЕУ склопи Споразум за отворене и отпорне економије (Coalition for Open and Resilient Economies-CORE). У томe што Аустралија и Канада имају сировине, а Јужна Кореја производи чипове, док је Швајцарска лидер у биотехнологији, Грос види шансу за опстанак индустрије ЕУ у уједињењу средњих сила. Према његовом мишљењу, економским и геополитичким повезивањем ове земље би одржале слободну трговину, обезбедиле ланце снабдевања, дигиталну инфраструктуру, индустријски суверенитет и ојачале међусобну економску одбрану од маргинализације у променљивом глобалном поретку у којем се за доминацију боре САД и Кина.

„Европа се суочава са избором: или да сузи своје амбиције на ограничени суверенитет и немогућу визију усамљеничког оживљавања индустрије, или да предводи пут у изградњи заједнице отворених, отпорних и истомишљеничких економија“, уверен је Грос, који притом истиче да циљ није да се замене САД као глобални хегемон, те да тај исход није ни могућ ни пожељан за ЕУ. „Уместо тога, циљ је да се понуди нешто што је нашем свету екстрактивних суперсила очајнички потребно: лидерство без доминације“, тврди он.

Америчке пацке

А да Трампова администрација ипак види опасност за своје интересе у све раширенијој причи о колективној стратегији „средњих сила“, на посредан начин показао је својим недавним објавама на друштвеној мрежи Икс амерички подсекретар рата Елбриџ Колби, истицањем да у Пентагону „нису забринути да је ово озбиљна могућност“ ни да је то претња америчком примату, већ да их, уместо тога, „више брине да ће неколико савезника и партнера 'мислити да јесте' (озбиљна могућност)‚ и потрошити драгоцено време, новац и политички капитал на одвлачење пажње“.

„Са наше тачке гледишта, колективна стратегија средњих сила заснива се на погрешном разумевању међународних односа. Ми смо флексибилни реалисти. Дакле, међународну сцену посматрамо кроз призму интереса, географије, економије, војне моћи итд. 'Средње силе' немају кохерентну основу за усклађивање“, написао је Колби, који иначе важи за главног архитекту Трампове војне стратегије према Кини.

Настојећи да увери како наводно постоји пораст, а не смањење жеље за ангажовањем САД-а, Колби истиче да, под Трампом, државе више не могу узимати амерички ангажман здраво за готово и да је оскудица пооштрила, а не умањила њихов апетит за америчким војним присуством и ангажовањем широм света. Ову тврдњу он базира на аргументу да ниједна друга земља или земље „не могу да се такмиче са америчком одбрамбеном индустријском базом, ни по количини ни по квалитету“. Као аргумент за ту тврдњу, он подсећа на интервју команданта немачких војних ваздухопловних снага генерал-потпуковника Холгера Нојмана, који је за „Политико“ рекао да Европа „нема времена“ да се супротстави Путину без америчког оружја, јер развој сопствених војних капацитета захтева време, а „тренутно немамо времена“.

„Приступ америчкој одбрамбеној индустрији је привилегија, а не право“, истиче Колби и додаје да то не значи да би савезници и партнери требало да одустану од веће потрошње или улагања у сопствену одбрамбену индустрију: „Напротив. Више трошкова ће помоћи свима нама, а посебно безбедности наших савезника. И поздрављамо улагања савезника у њихове сопствене одбрамбене индустријске базе, али на начин који је у сарадњи са америчким, а не узалуд покушавајући да их реплицирају или замене.“

Посматрачи су одмах приметили да ово није језик суперсиле која је равнодушна према пројекту онога што аналитичари већ називају „Југославијом 2.0“. Штавише, Колбијев напад доказује да су у Вашингтону разговоре о средњим силама схватили довољно озбиљно, али управо то је само распирило расправу о делу Запада који иде средњим путем у Другом хладном рату.

Европске примедбе

Немачки дипломата и први човек Минхенске конференције за безбедност Волфганг Ишингер је Колбијеве речи окренуо против њега самог, истичући да не би ни дошло до дискусије о стратегији средњих сила да Европљани нису имали проблем са губитком поверења у америчку поузданост. Он се упитао шта би остало од САД-а као суперсиле без америчке глобалне мреже партнера и савезника.

С друге стране, амерички дипломата и некадашњи саветник за националну безбедност бивше потпредседнице САД-а Камале Харис, Филип Гордон, био је знатно оштрији, истакавши да је необично „третирати савезнике као вазале, угрожавати њихов територијални интегритет, наметати једностране царине, доводити у питање безбедносне обавезе и преусмеравати уговорене испоруке оружја, а затим изражавати изненађење када ти савезници траже аутономију или алтернативне партнере“.

„Наравно да су САД и даље потребне савезницима, али је фантазија мислити да већ не праве друге планове“, истакао је Гордон.

Осим тога, Колбијеве тврдње да међу средњим силама нема основе за усклађивање порекао је пензионисани француски дипломата Жерар Аро, који је био француски амбасадор у САД-у, Израелу и при УН. „Средње силе имају кохерентан разлог за сарадњу: њихова заједничка посвећеност међународном праву и поретку заснованом на правилима није из врлине, већ зато што им је интерес да не буду заробљене између кинеског чекића и америчког наковња“, сматра Аро.

Заборављена граматика тврде моћи

Упркос томе што европске елите све више заокупља идеја о ЕУ као својеврсном Пијемонту који ће окупити средње силе, бивша директорка Аустријског института за европску и безбедносну политику Велина Чакарова истиче да је једина земља која заиста поседује стратешку аутономију као средња сила у овом тренутку Индија, а да је све остало у овој дебати око ЕУ само „тежња погрешно означена као способност“.

„Очекивати да ће европске силе, као што су Француска или Немачка, или пак Канада, развити функционалну стратегију средње силе у било ком блиском хоризонту није анализа већ пуста жеља и ствара опасна очекивања код грађана који заслужују да им се каже истина. Европским и другим средњим силама биће потребне деценије, а не године, да достигну било шта што подсећа на стратешку аутономију“, истиче ова аустријско-бугарска консултанткиња за геостратегију, додајући, пак, да је то изводљиво, али само кроз „цивилизацијске напоре“, то јест значајно жртвовање система социјалне заштите, тврдокорну реиндустријализацију, брутално попуњавање одбрамбених празнина и истинско учешће грађана, индустрија, компанија и влада заједно. „Да ли је то реално? Не, не са тренутним начином размишљања. А начин размишљања, а не ресурси и не географија, јесте обавезујуће ограничење“, сматра она.

Под начином размишљања, Чакарова не подразумева став или морал у уобичајеном смислу, већ стратешку културу, то јест начин на који друштво доживљава себе и свој положај у свету пре него што донесе један политички избор. Према њеној анализи, Европа и већина средњих сила које теже ка томе пате од три сложена дефицита, а то су начин размишљања, капацитети и политичка кохезија. Она, пак, истиче значај првог дефицита, јер друштво које не може јасно да сагледа геополитичко и геостратешко надметање никада неће финансирати капацитете нити створити кохезију коју то надметање захтева.

„Европске елите све више стварају стварност коју производе институције, консултанти и машинерије за односе с јавношћу, у којој нарација замењује анализу, а врлина визију. Самити о управљању кризама, пакети хитних мера и лепо продуцирани говори у Давосу су изворни производ овог света. Осећају се као акција, а не мењају ништа структурно. Зато Европа расправља о томе да ли нови Хладни рат уопште постоји, док Вашингтон расправља о томе како да у њему победи, и зато је Европска унија савладала језик ублажавања ризика, заборављајући граматику тврде моћи“, наводи она и додаје да су то „постхеројска друштва, демографски старећа, психолошки уморна и идеолошки подељена охолошћу, моралним самозадовољством и стратешком пасивношћу“. „То је у једној реченици проблем са (европским) начином размишљања. То је проблем самоперцепције пре него што је проблем трошења (на одбрану)“, додаје Чакарова.

Она истиче да су европски проблеми самонаметнути, те да их нису наметнули ни Кина, нити Русија, па чак ни Трамп. Како каже, они су конструисани изнутра, из чисте идеологије и нејасног моралног компаса који је погрешно схватио одсуство видљиве претње као одсуство стварне претње.

„Деценије премештања егзистенцијалних функција, енергије у Русију, безбедности у Сједињене Државе, производње и све више технологије у Азију, створиле су структурну навику на зависност коју ниједна објава о јавним набавкама не може брзо да поништи. Али пошто су ови проблеми конструисани по избору, њих је у принципу могуће променити“, истиче Чакарова. „Преокрет је могућ. Једноставно почиње са начином размишљања и повратком у контакт са стварношћу, а не са још једним самитом.“

(Не) могућа Југославија 2.0

Међутим, поједини стручњаци за геостратегију много оштрије поручују Европи и Канади да се ману идеје о трећем путу и стратегији средње силе. Директор консултантске куће Актум и истраживач на Универзитету у Кенту Игор Мерхајм-Ејр истиче да се по много питања не слаже са Колбијевим теоретисањем или га сматра превише поједностављеним, али истиче да је амерички подсекретар рата потпуно у праву у једној ствари.

„Колективна стратегија средње силе је бесмислица која иде против геополитичких реалности и чврстих података“, сматра овај политички стратег, специјализован за спољну политику ЕУ, безбедност и трансатлантске односе. „У данашњем свету, не желите да будете Југославија 2.0.“

А данашњи свет заправо је свет новог Хладног рата између два система – америчког и кинеско-руског – у којем лидери настоје да избегну погубан директан економски и војни сукоб два блока, иако истовремено воде бескруполозну борбу око тога ко ће однети победу у четвртој индустријској револуцији, при чему се развој и примена вештачке интелигенције (ВИ) сагледава као кључни фактор који ће одредити победника.

У тој беспоштедној трци у којој велесиле користе безмало све политичке, економске и војне полуге моћи како би осигурале „свој економски свет“, то јест довољно сировина, енергије, напредне технологије и сигурне ланце снабдевања и производње, места за неопредељене или колебљиве скоро да нема. А притисак на мале и средње силе да се определе којем царству припадају нарочито је очигледан у кључним сферама за развој и примену ВИ у индустријској производњи: енергетици, роботици, производњи полупроводника и супер-чипова, рударењу ретких минерала и осталих руда неопходних за дигитализацију и развој ВИ.

Вашингтон и Пекинг очигледно настоје да спрече било какву несврстаност у овим областима, па стога аналитичари истичу неодрживост неке нове несврстане СФРЈ 21. века. Напросто, средње силе без довољног стратешког утицаја или аутономије не могу да буду неутралне већ, како истиче Чакарова, могу бити или „прве жртве, испражњене или канибализоване зарад глобалне супремације“, или могу да постану „само бојно поље“ за суперсиле. „Не постоји удобан трећи простор за неприпремљене“, сматра она.

Како истиче директор Азијског програма у америчком Институту за истраживање спољне политике Мајкл Бекли, средње силе не постају видљивије зато што су моћније, већ зато што су изложеније. Управо то је постало опасно у актуелном Другом хладном рату.

„Годинама су средње силе могле да се склоне под америчку хегемонију, да експлоатишу растућу глобалну економију и тргују са ривалским силама, а да не бирају између њих. Могле су да убирају плодове економије обима, а да га саме не поседују. Тај свет нестаје. Раст је успорен, глобализација је постала такмичење око уских тачака, а велике силе су постале предаторскије“, истиче Бекли и додаје да су САД све спремније да искористе своју доминацију како би изнудиле уступке, а Кина користи субвенције и вишак извоза да би деиндустријализовала друге земље, потом дуг и инфраструктуру да би их учинила зависним, као и војно узнемиравање и економске санкције да би им сузила избор. „Резултат није уравнотежени свет средњих сила у успону, већ суровији свет у коме две водеће силе имају више начина да остале прилагоде својој вољи“, каже он.

Овај професор политичких наука истиче да самити и партнерства могу створити привид аутономије средњих сила као што је ЕУ, али не могу заменити сирову моћ, која све више зависи од способности финансирања, изградње и командовања великим системима технологије, индустрије, обавештајних података, логистике и силе. Осим тога, он истиче да већина држава не може једноставно да плута између САД-а и Кине, купујући безбедност од једне, робу од друге, а приступ тржишту од обе. Како се ривалство појачава, овакво понашање, додаје он, почиње да се сагледава као издаја.

„Ограничавањем технологије, преусмеравањем ланаца снабдевања, ускраћивањем обавештајних података, блокирањем инвестиција, повећањем царина или претњама војним одмаздама, Вашингтон и Пекинг ће натерати државе да покажу на чијој су страни. У све више хијерархизованом свету, средина није отворено тржиште. То је минско поље“, сматра он, али додаје да средње силе и даље имају карте за играње, јер многе контролишу средства која су потребне и Вашингтону и Пекингу, а то су ресурси, војне базе, луке, фабрике, технологије, војске.

„Али оне више не гарантују аутономију. Оне генеришу безбедност и просперитет само када су укључене у веће системе заштите, технологије, финансија и тржишта. Пут напред, дакле, није бескрајно тражење коалиција како би се заобишли Вашингтон и Пекинг. То је усклађивање: избор система великих сила који нуди најбоље склониште од најозбиљније претње земљи, изградња националне снаге и коришћење те снаге за преговарање о утицају унутар коалиције“, тврди Бекли.

НАТО 3.0

А да упркос све више раширеним дебатама о ЕУ као средњој сили између САД и Кине европске политичке елите суштински не раде на реализацији те визије, сведоче конкретни спољнополитички и трговинско-економски потези.

Један је постао очигледан када су крајем јуна Европска унија, Немачка и Грчка потписале Декларацију Пакс силица (Pax Silica), што је америчка стратешка иницијатива која у буквалном преводу значи „Силицијумски мир“, а окупља „поуздане земље од америчког поверења“ како би САД изградиле безбедне, отпорне и иновативне ланце снабдевања сировинама, деловима и технологијом, који нису „под контролом непријатељске игре“ а неопходни су за нову индустријску револуцију засновану на супер-чиповима и вештачкој интелигенцији.

Другим речима, упркос причама о суверенитету и трећем путу, ЕУ је ушла у Трампов затворени екосистем за високотехнолошки развој, који неће зависити од Кине по питању ретких метала, чипова, производних капацитета и инфраструктуре ВИ. ЕУ је тиме, како је истакао амерички подсекретар за економске послове Џејкоб Хелберг, унела напредне мобилне комуникације, вештачку интелигенцију и критичне минералне капацитете у америчку растућу мрежу. „Овако изгледа колективна економска безбедност. Не зависност. Не рањивост. Партнерство“, истакао је Хелберг.

А други догађај који је показао очигледан останак Европљана у „америчком свету“ био је минули самит НАТО-а у Анкари, где је и широј јавности постало јасно да стратешки правац више није главно питање за 32 државе чланице Алијансе, већ да је само питање да ли су оне спремне да спроведу договорено препуштање европске одбране Европљанима.

Услед Трампових притисака, критика на рачун НАТО-а, повлачења дела америчких трупа из Европе и вишемесечних трансатлантских трвења око Гренланда и рата у Ирану, медији су били доминантно фокусирани на неизвесност унутар Алијансе. И док су у медијским коментарима провејавале дилеме да ли ће одбрамбена алијанса редефинисати и однос између САД и Европе, из изјава америчких званичника било је јасно да је тај однос већ промењен те да, након хладноратовског и постхладноратовског периода функционисања, НАТО улази у својеврсну трећу фазу свог постојања – такозвани НАТО 3.0.

„Под визионарским вођством председника Трампа и секретара рата Пита Хегсета, крећемо се ка НАТО 3.0 у којем Европа преузима примарну одговорност за своју конвенционалну одбрану. Многи су говорили да се то не може учинити – да Европа не може или не жели да се ангажује. То се оповргава пред нашим очима“, истакао је амерички подсекретар рата Колби, додајући да још много тога треба да се уради, али да се иде ка НАТО 3.0 – савезу партнерства, а не зависности. „Као што је рекао секретар рата, удвостручавамо наше напоре да НАТО учинимо оним што је увек требало да буде, уравнотежени савез са Европом на челу сопствене одбране“, истакао је он.

Речи овог главног војнополитичког стратега Трампове администрације заправо указују да више неће бити речи о одређивању стратешког правца НАТО-а, већ да ли је и колико је брзо Европа спровела договорено. А обимним наоружавањем она показује да је спремна, између осталог и због тога да би осигурала да Трамп не уклони „нуклеарни кишобран“ изнад Европе.

Спорији, а не трећи пут

Деценијама је сан европских федералиста био усмерен ка томе да Унија постане глобална суперсила и то не само као економски џин, већ као морални компас света и равноправан играч са САД и Кином. Међутим, реалност Другог хладног рата, унутрашње поделе и геополитички потреси приморали су Европу на прагматичније преиспитивање сопствене позиције.

Због свега тога, већина аналитичара сматра да је дебата о средњој сили заправо заблуда, те да ЕУ и Канада не могу а да не изаберу страну. Између осталог, и због тога што, како истиче Велина Чакарова, овде није реч о „грациозном говору у Давосу или прелепо урађеној презентацији о конвергенцији средњих сила“, већ о „правом учешћу у игри“ у којој се у посредничким ратовима, као што су они у Украјини и Ирану, или у индо-пацифичким жариштима, системски играчи међусобно тестирају „у крви и индустријским капацитетима, а не у саопштењима“.

„То значи да су неопходне припремљене индустрије и поново опремљени одбрамбени сектори, али то такође значи и људске животе стављене на коцку, војнике и становништво посвећено резултатима које је системски играч спреман да спроведе. То је цена тог места (системског играча), истиче она. „Пресуда је, дакле, јасна и брутална у својој једноставности. Ако не можете бити једна страна (у великој игри), придружите се једној од страна. Средња сила која не може ни да учврсти свој блок нити да се обавеже на постојећи, није пронашла трећи пут. Пронашла је само спорији пут да постане туђи терен.“