Нарсис де Карерас није дочекао крај мандата, изостајали су спортски успеси и однела су га незадовољства и фракцијске борбе. Његов слоган остао је, међутим, за сва времена. Свуда га данас има – од трибина стадиона, преко зидова зграда до мајица и сувенира. Иако је постао клише, не значи да и даље не носи истину у себи (мада несумњиво на другачији начин него некад).

Барсини хероји

Барсина историја је такође „више од историје“, сва је од митова и „карлајловских“ хероја. Швајцарски трговац и „спорташ“ Ханс Гампер је Оснивач – Барсу је посадио 1899. и неговао је док је још била крхка биљчица. Ђосеп Суњол је Председник-Мученик – ликвидиран је „по кратком поступку“ 1936, на почетку Грађанског рата. Ладислао Ласло Кубала је Краљ. У суморним педесетим годинама будио је „народно весеље“, попут Гаринче у Бразилу. Нововековни митски хероји су општепознати: Осмех – Роналдињо, Архитекта – Пеп Гвардиола, Свевишњи – Меси.

Један херој ипак заузима сасвим посебно место у пантеону. Стоји мимо свих осталих, као граничник на размеђи епоха, по њему се мери историјско време. Он је тачка пресека бурне и „мученичке“ прошлости и светле „победничке“ будућности, фудбала и више од фудбала, спортског и уметничког, националног и космполитског, диктатуре и слободе, јаве и сна, истине и мита. Јохан Кројф је Спаситељ.

Недавно се навршило десет година откад га је однео рак плућа. Уз комеморирање звезданих тренутака, поново је премотавана и поново вреднована прошлост. Много великих играча и тренера је прошло кроз Барсу и оставило траг. Кројфова заоставштина је „трансцендентална“, надилази фудбал и спорт.

Холандски писац Хуберт Свитс писао је како је Јохан Кројф више од било кога другог утицао на обликовање послератне Холандије – отелотворавао је дух и идеје шездесетих „колико и Џон Ленон“, супротстављао се (фудбалским) ауторитетима, није прихватао „традиционалну“ понизност и представљао је инспирацију многим савременицима.

У Каталонији и Шпанији Кројфов културни и „филозофски“ утицај био је још и већи него у његовој отаџбини. Почетком седамдесетих Холандија је за Шпанију била „свемирски брод“. Ова потоња, сморена и згужвана од дрљаве, бизарне диктатуре дуге преко три деценије, живела је у инерцији репресије, корупције, црквене лоботомије. Поредак је био као Ђекна – још није био умро и није се знало кад ће.

Странци у шпанском фудбалу

Земља се била отворила масовном туризму, али је мало странаца у њој живело. У фудбалу су странци после Светског првенства у Чилеу 1962. законом забрањени.

У „златно доба“ Хладног рата, и Шпанија је преко фудбала играла своје политичке игрице. Нарочито се „истакла“ даровањем држављанства „бегунцима од комунизма“. Тако су се „пошпањолили“ најпре Кубала, затим чувени чланови мађарске „лаке коњице“ Ференц Пушкаш, Шандор Кочиш, Золтан Цибор... а и разни други. Клубови и репрезентација појачавани су „политичким азилантима“, а режим је то још користио за своју унутрашњу пропаганду. И „национално усвајање“ јужноамеричких играча, попут Аргентинца Алфреда ди Стефана и Уругвајца Хосеа Сантамарије, било је вођено сличним мотивима, мада ту „борба против комунизма“ није била баш директно у подтексту.

На Светском првенству у Чилеу 1962. су шпанску репрезентацију прозвали „Легија странаца“. Иако су у њој била звучна „интернационална“ имена као што су Пушкаш, Кубала, Ди Стефано, Сантамарија, (Парагвајац) Еулохио Мартинез, испала је још у групној фази. Легионари су већ били прошли свој зенит, Кубала и Ди Стефано због повреда уопште нису ни заиграли на том Мундијалу. Ни ови што су играли нису се прославили.

После тог неуспеха, „на врху“ је донета одлука да се Шпанија убудуће ослања искључиво на сопствене таленте, уведена је изричита забрана за долазак страних играча. Али систем је био „бушан“. Уз асистенцију фудбалског савеза и државне администрације клубови су „на муфте“, уз лажиране папире о шпанским коренима и пореклу, ангажовали Јужноамериканце.

Мување са папирима претворило се у средство манипулације – подобни клубови су фаворизовани, на неподобнима су се ломила кола. Барселона није била међу првима. Она се шездесетих грчи, Реал доминира. Барса је при врху, али фали јој „нешто више“ – мајстор који би правио разлику. Са Кројфом је још 1971. године постигнут начелни договор да дође, али трансфер је било немогуће реализовати због административне забране.

Да би довела Кројфа, или неког другог странца, Барса је морала да раскринка систем „лажних крштеница“ и читаве пратеће коруптивне машинерије. О том деликатном детективско-дипломатском изазову говори узбудљив документарац Потписивање (Et fitxatge, 2024) Каталонске телевизије. О истој теми могао би да се сними и спортско-психолошки трилер.

Детективски посао подразумевао је прикупљање материјалних доказа о ширини и дубини међународне коруптивне праксе у коју су, са шпанске стране, били укључени држави органи и фудбалска организација. Дипломатија је затим подразумевала преговарање и ценкање. Обзнањивање инкриминишуће грађе изазвало би скандал, а Барси је било прече да заврши посао. „Иза затворених врата“ направљен је договор. Неталасање се исплатило, Кројф је постао први странац у шпанском фудбалу „нове ере“.

Долазак Спаситеља

Још неколико фактора из домена „више силе“ се поклопило да би његова селидба у Барселону постала могућа. Да му саиграчи из Ајакса нису повредили сујету, не изабравши га за капитена, вероватно не би на пречац потезао из Амстердама – после три узастопна освојена Купа шампиона и са још увек важећим уговором. Али, и то је сад део легенде, као и његово одбијање да га Ајакс – без његовог пристанка – продаје Реалу.

Слетање Кројфа и његове супруга Дени у Барселону подсећало је на еуфорију коју су деценију раније изазивали Битлси. Због фризуре, стила и харизме, у Барселони су га од почетка и поредили са Битлсима. Пленио је вером у себе, одрешитошћу, дрскошћу... Речју: слободним духом. Људи су пред собом добили слику и прилику не само великог играча, него слободног човека. Био је Deus ex machina.

Због бирократских перипетија које су се одужиле (и којима је вероватно бар мало допринео Ајакс који је морао да га се одрекне мимо своје воље), Кројф за Барсу није могао да дебитује на почетку сезоне него тек крајем октобра 1973. Тим је до тада већ био испао из Купа Уефа (од Нице), док је у првенству после првих седам утакмица заузимао 14. место на табели са свега шест бодова, два изнад зоне испадања. Нервоза навијача и управе граничила се са паником. Отуд новински наслови: „Arriba el Salvador“ – „Стиже Спаситељ“. 

Дебитовао је са два гола, Гранада је побеђена 4:0. Уследио је Барсин низ из снова – 26 утакмица без пораза. Бомбастични новински наслови о Спасиоцу показали су се као визионарски. Титула је осигурана већ почетком априла, пет кола пре краја првенства, пошто је у гостима побеђен Спортинг из Хихона резултатом 4:2. Била је то прва Барсина титула после пуних 14 година и најдуже „суше“ у историји клуба.

„La Manita“, „Петарда“ Реалу у Мадриду

Утакмица одлуке, па чак и титула, као да су у накнадним интерпретацијама и наративима отишли у други план у односу на једну другу првенствену победу те сезоне, која сама по себи ништа конкретно није одлучивала ни доносила. Осим „вечне славе“.

О „Ел класику“ против Реал Мадрида одиграном 17. фебруара 1974. године на препуном стадиону „Сантјаго Бернабеу“ у Мадриду постоји много прича и легенди. У Барсином документационом центру чувају се о њој сви могући артефакти. Та утакмица уздигнута је у један од највећих клупских (и не само клупских) митова. Барса је тада први пут у својој историји као гост победила Реал са 5:0.

Али, није било само до победе, него и до начина на који је она извојевана. Барса је, по предању, тада надиграла и разбила Реал „као никад“, супериорно демонстриравши снагу свог концепта „тоталног фудбала“. Била је то и једна од ретких ситуација када се „небо отвори“ да и навијачи Реала – опчињени и задивљени виђеним – аплаудирају противницима и највећим ривалима.

Та прва „La Manita“ (у слободном преводу „петарда“ или „пет комада“) Реалу у Мадриду за Каталонце је била у равни онога што је за Бразилце значило освајање Светског првенства у Шведској 1958. – успех који мења све, почев од доживљаја самих себе.

Лечење мадрититиса

Значило је то и почетак ослобађања од хроничне бољке и опсесије која је повремено добијала гротескно-патолошке димензије. Барси је „дубоки Мадрид“ знао да буде крив и за сваку стативу и промашен пенал. Кројф је ту бољку звао је мадрититисом и са подсмехом је о њој говорио:

 „Мадридитис је проблем оних који увек гледају у туђе двориште уместо да чисте своје. Када сам дошао, сви су причали о томе шта Реал ради. Рекао сам им: 'Кога брига шта они раде? Ми смо Барселона.'“

Колико је „La manita“ из 1974.  дубоко урезана у колективно сећање и колики је њен симболички значај сведоче и речи новог-старог председника Барсе Ђоана Лапорте (баш у једном тексту „захвалности Кројфу“):

„Сваки навијач Барсе има слику урезану у само своје биће, осећај који је и личан и колективан. И врло често из тог сећања свако од нас може да објасни шта је Барса и шта она значи. Барса је 17. фебруара 1974. победила 5:0 код куће наших вечитих ривала. Осим спортске прекретнице, фудбалске мајсторске класе те чудесне екипе коју је предводио Јохан Кројф, тај подвиг објаснио је многе ствари. Имао сам тада само 11 година, али ту победу од 5:0 носим у себи цели живот; она је била одлучујућа референтна тачка у мом разумевању Барсе.“

Читајући оде и хвалоспеве Кројфу и његовим играчким исписницима из Барсе, стиче се утисак као да су освојили много више трофеја него што јесу. А осим титуле 1974, Кројф је за пет сезона са Барсом узео само још Куп краља 1978. године. Стизали су до полуфинала Купа шампиона и Купа Уефа, било је великих утакмица и победа, али других трофеја није било.

Несразмера између хвалоспева и „трофејности“ такође на посредан начин говори о важности која се у колективном памћењу придаје првој „La Maniti“ против Реала у Мадриду и титули из 1974. Био је то посебно осетљив историјски тренутак не само за клуб, него за читаву земљу. Игра Барсе у сезони 1973/74. била је „слобода која се осећала у ваздуху“. Људи нису могли да је се надишу.

Као да су тада – игром и победама – „за вијек и вијекова“ побеђене и рашчињене „више силе“ уроћене против Барселоне. Кад размишљам о неком пандану томе из нашег колективног искуства, мислим да би најближе било оно злато кошаркаша у Атини 1995. године. Било је и после победа и победа, али никад више баш такве ерупције емоција. Јер, било је „више од спорта“.

Проклетство Купа шампиона

Кројфов тренерски мандат у Барси (од 1988. до 1996) био је у погледу трофеја много берићетнији него играчки. Освојио је четири узастопне титуле шампиона Шпаније (три у последњем колу и уз луду срећу, захваљујући киксевима Реал Мадрида и Депортива), Куп краља, три Суперкупа Шпаније, Куп победника купова... Али опет је један тријумф засенио све остало.

Мало више од два месеца пре отварања Олимпијаде у Барселони, Барса је 20. маја 1992. на Вемблију у финалу Купа Шампиона победила Сампдорију са 1:0, голом Роналда Кумана у 112. минуту, после индиректа на двадесетак метара од гола. Тиме је коначно срушено и једино преостало „проклетство“ које је дуго притискало и морило.

Пре Вемблија 1992. Барса још два пута играла финала Купа шампиона и оба пута је „епски“ изгубила. У Берну 1961. било је 3:2 за Бенфику у „ноћи четвртастих статива“, како су то финале прозвали шпански спортски новинари. Предвођена мађарским триом Кубала, Кочиш, Цибор и Луисом Суарезом, Барселона је била много надмоћнија, имала више од игре, али лопта није хтела у гол. Четири пута је погађала пречке и стативе, али пошто су оквири гола тада били четвртасти лопта се одбијала под чудним угловима и није прелазила гол-линију.

Ова утакмица пресудно је утицала да се широм Европе пређе на округле стативе, али је то за Барсу и њене навијаче била слаба утеха. У каталонским аналима то је остала „Проклета ноћ у Берну“. Проклета је остала и ноћ у Севиљи 1986. кад је у легенду ушао Хелмут Дукадам, голман Стеауе, који је одбранио четири пенала Барсиним играчима. У регуларном делу, као ни у продужецима, није било голова. Стеауа је постала први источноевропски тим који је освојио Куп шампиона, а Барса је себи створила још већу психолошки притисак и трауму.

„Изађите и уживајте!“

Пред излазак на терен Вемблија Кројфов савет играчима гласио је: „Salid y disfrutad!“ („Изађите и уживајте!“). Те речи уздигнуте су касније у темељ клупске филозофије. Све, све, али у фудбалу, као и у животу, треба уживати.

„Кројф нам је не само показао пут до победе на терену, већ је и вратио дух победе, и то не по сваку цену, већ победе постигнуте бриљантно, са стилом. За њега је фудбал морао да буде спектакл, прелепа уметничка композиција усредсређена око лопте која се креће додиром и прецизношћу. То је преносио прво као играч, а затим и као тренер тима снова. (...) Јохан Кројф био је слободан дух, универзални гениј, револуционарни иноватор. Учинио нас је бољима и бићемо му вечно захвални“, пише председник Лапорта, који јесте (на много начина) контроверзан, али кад говори о Кројфу то чини са искреним дивљењем.

„Salid y disfrutad“ пише и на гранитном постољу од метар и по на којем, поред стадиона Камп Ноу, стоји бронзана статуа Јохана Кројфа висока три и по метра и тешка око тону и по. Нико други није (још) није заслужио тако „габаритан“ омаж у Барсином фудбалском храму. Опште је место како је Кројф у три наврата утицао и мењао историју Барсе – као играч, као тренер-менаџер и на крају као саветник председника Лапорте, Пепа Гвардиоле и разних других у клубу. Поставио је уз то структуру омладинске академије „La Masia“ која ствара „Месије и Јамале“, дефинисао карактеристичан нападачки систем игре и утемељио „кројфистичку“ филозофију у којој се Барса и даље препознаје и по којој је препознају.

Каталонац по избору

Али, опет има нешто више у односу Кројфа, Барселоне и Каталоније. Он је сам говорио како је Холанђанин по рођењу, али Каталонац по избору:

„Могао сам да одем у било који клуб на свету, али моје срце је изабрало Барселону. Не само због фудбала, већ због начина живота, људи и светлости овог града. (...) Заволео сам овај град јер он има понос. Људи овде не навијају само за тим, они кроз клуб бране своју културу и свој начин постојања. То је нешто што ме је одмах фасцинирало.“

Својим гестовима и поступцима учинио је да га Барселона и Каталонија малтене од првог тренутка усвоје као свог, што далеко од тога да је случај са свим странцима и „интернационалцима“ који ту дођу.

Један детаљ то вероватно илуструје убедљивије од било чега другог. Управо у време оне „историјске“ утакмице са Реалом у фебруара 1974, Кројфови су добили сина. Дали су му име Ђорди. Сан Ђорди (Свети Ђорђе) је заштитник Каталоније и Ђорди је сада веома често име код Каталонаца. Али те 1974. године каталонска имена у Шпанији нису била дозвољена. Дете је могло да се зове (шпански) Хорхе, али не и (каталонски) Ђорди.

Кројфови су једноставно отпутовали у Холандију и код матичара регистровали синовљево „каталонско“ име. „Рекли су ми да је име Ђорди забрањено. Рекао сам им да ја нисам Шпанац, да сам Холанђанин и да у мојој земљи ја бирам име свом детету. Желео сам да он носи име заштитника Каталоније јер је овај град то заслужио од мене“, испричао је Кројф.

Генералисимус Франциско Франко умро је 20. новембра 1975, чиме је почела „шпанска транзиција“ ка демократији. Његов силазак са сцене у Каталонији је дочакан са олакшањем. На стадиону је после дуго дуго времена поново могло да се маше и заставама у каталонским бојама. Јохан Кројф је био први капитен Барсе који је после толико времена око мишке понео капитенску траку у бојама сењере (каталонске заставе) – 1. фебруара 1976. године, на утакмици против Атлетик Билбаа на Камп Ноу (коју је Барса добила 2:1). Ове године је обележено и педесет година тог чина.

Иако су га уздизали у небеса и беатификовали у каталонског свеца, Кројф је, упркос свом изабраном каталонству, остао „фудбалски универзалиста“. „Фудбал је универзалан језик. Није важно одакле долазиш ако разумеш игру. Каталонија ми је дала све, али ја припадам фудбалу, а фудбал припада свима“, говорио је.

Колико год је облачили у каталонске боје и некад (зло)употребљавали у националистичке сврхе, Барса са Кројфом као носећим митом не може да не буде светска, космополитска и универзална. Такав је напросто и „дух места“. Јер што рече Кројф:

„У Барселони, чак и када изгубиш утакмицу, сутрадан изађеш, видиш сунце и море, и схватиш да је живот леп. Овај град ти даје перспективу.“

Пре 130 године одржане су прве Олимпијске игре новог доба, а на основу одлуке Међународног олимпијског комитета (МОК). МОК је основан две године раније, а међу његове осниваче, уз главног иницијатора француског барона Пјера де Кубертена, уписан и Зрењанинац др Ференц Кемењ (Кемeny Ferenc), истакнути мађарски педагог и хуманиста јеврејског порекла, у време кад је град на Бегеју био у саставу Аустроугарске мохархије и звао се Велики Бечкерек. Његова биста у Алеји зрењанинских великана у Карађорђевом парку, најлепшој зеленој оази града, трајни је знак сећања на тог славног човека бурног и плодног живота, трагично окончаног.   

Од Бечкерека, преко Будимпеште до Париза

После основног школовања у Великом Бечкереку, где је рођен 17. јула 1860, Кемењ се школовао у Будимпешти и на тамошњем универзитету (1883) стекао диплому наставника математике и физике. У међувремену, боравио је и у Штутгарту, ради унапређења знања немачког језика. Жеља да усаврши и француски одвела га је, годину дана касније, у Париз, на Колеж де Франс и Сорбону где је у студентским круговима упознао Пјера де Кубертена, који се истицао идејама за јачање спортског покрета као важног за образовање младих и јачање мира и поверења међу народима.

Младог Кемења је одушевила Кубертенова замисао да се обнове древне олимпијске игре, започете у античкој, а блискост гледишта о низу других питања учинила их је пријатељима за цео живот. По повратку у Угарску (Мађарску), где је у више места радио као наставник, Кемењ се залагао за модернизацију образовања и развој спорта, за шта није имао потребну подршку конзервативне аристократске елите. Са Кубертерном је остао у контакту преко писама у којима су размењивали мишљења о начинима за унапређење спорта на државном и интернационалном нивоу.

Почетком 1894. године, Кубертен је позвао Кемења на међународни спортски конгрес на Сорбони који је, у ствари, био Оснивачки конгрес Међународног олимпијског комитета (МОК), али он није отпутовао у Париз јер није добио сагласност власти ни финансијска средства за далеки пут. Упркос томе, на предлог Кубертена, који су остали учесници једногласно прихватили, име Ференца Кемења уписано је на листу 15 оснивача МОК-а из 12 земаља – Француске, Аргентине, Белгије, Велике Британије, Грчке, Италије, Мађарске, Новог Зеланда, Русије, Чешке, САД и Шведске.

На основу одлуке да први чланови МОК-а буду организатори олимпијских комитета у својим земљама, Ференц Кемењ је, у улози секретара, постао први оперативац олимпијског покрета у Мађарској, основаног 1895. Огромна радна енергија и ентузијазам нису га спречили да обавља и још два важна посла: био је први секретар Мађарског мировног покрета и генерални секретар Светског мировног конгреса у Будимпешти 1896.   

Главни Кубертенов сарадник   

Исказану благонаклоност Кубертена према Кемењу многи су видели као последицу чињенице да је „отац модерних олимпијских игара“ за ту своју идеју највећу подршку имао управо од Кемења, који је предлагао да се то велико спортско надметање одржи у Мађарској поводом обележавања 1000 година од досељавања Мађара у Панонску низију.

На Оснивачком конгресу МОК-а одређено је, ипак, да Атина, односно Грчка као постојбина древних олимпијских игара, буде домаћин прве Олимпијаде новог времена. Због тога је за првог председника МОК-а изабран Грк Димитриос Викелас, писац и преводилац, док је Кубертену   припала улога генералног секретара. Након Игара у грчкој престоници, на чело МОК-а изабран је Кубертен који је на тој функцији остао током наредних 28 година.

Као секретар Националног олимпијског комитета Угарске, Кемењ је имао доста проблема јер му владајућа елита није била наклоњена, пре свега због његове припадности нижем друштвеном сталежу. Упркос томе, био је истрајан, али и врло истакнут и на другим пољима – залагао се за реформу образовања, био активан у мировном покрету и један од аутора мађарске Педагошке енциклопедије.

На првим Олимпијским играма новог времена у Атини (од 5. до 14. априла 1896), највећем мултиспортском и међународном такмичењу до тада, Ференц Кемењ је предводио олимпијски тим Мађарске која је била једна од 14 земаља учесница. Остале су биле: Аустралија, Аустрија, САД, Бугарска, Чиле, Данска, Француска, Уједињено Краљевство, Грчка, Италија, Шведска, Немачка и Швајцарска. У девет спортова са више дисциплина (гимнастика, атлетика, бициклизам, пливање, дизање тегова, мачевање, стрељаштво, тенис и рвање) учествоваo је 241 спортиста. Као и на Олимпијадама у старој Грчкој, жене се нису такмичиле.

Осим као предводник мађарских спортиста, Ференц Кемењ је на ОИ у Атини био и судија у неколико спортова, а присуствовао је и заседањима МОК-а која је водио Кубертен. Чланови МОК-а имали су план да у грчкој престоници популаришу Игре, указујући на њихов значај за правилан развој омладина и јачање разумевања међу људима и државама, али је прави ефекат тога изостао због недоласка лидера земаља које је грчки краљ Георгиос (Ђорђе) позвао да присуствују Олимпијади. Позиву грчког суверена одазвао се само млади краљ Србије Александар Обреновић коме су, због тога, указане велике почасти.

Трагичан крај  

Ференц Кемењ је предводник мађарске експедиције био и на наредним ОИ у Паризу 1900. године. Пошто су одржане као део Светске изложбе, Игре су трајале од 14. маја до 28. октобра, а тада су се такмичиле и жене. Исту улогу имао је и на Трећим олимпијским играма у Сент Луису 1904, које су, попут оних у Француској, такође трајале неколико месеци и биле пропратна манифестација Светској изложби.

Уочи Олимпијаде у Лондону (1908) ескалирала је нетрпељивост владајуће и аристократске гарнитуре Мађарске према Кемењу, што је резултирало његовом оставком у националном ОК и МОК-у, упркос залагању Пјера де Кубертена да то не учини. Разочарани Кемењ је у Лондону, током Игара, боравио приватно.

Као велики заговорник мира, Кемењ је три пута био номинован за Нобелову награду за мир (1908, 1913. и 1914) али је ниједном није добио, иако је ту иницијативу подржавао и цар Аустрије и краљ Угарске Франц Јозеф.

После својих „олимпијских година“, неславно окончаних, Ференц Кемењ је наставио педагошки рад уз ангажман у Мађарском мировном покрету.

Пред крај Другог светског рата, из страха да ће, због свог јеврејског порекла, бити депортован у неки нацистички логор, 21. новембра 1944. је, заједно са супругом, извршио самоубиство.

У Мађарској му је подигнуто неколико споменика, чиме су, на известан начин, исправљене неправде према том образованом и свестраном човеку, чије је име на истакнутом месту у аналима Мeђународног олимпијског комитета.  

Оба сам добио од оца, Зорана Мароевића, некадашњег репрезентативца Југославије. Први дрес је добио после финала у Мексико Ситију у замену за своју белу „шестицу“, која је, после сам чуо, завршила на Вајтовом зиду негде у Америци, док је други, колико се сећам, 1985. године из Казерте донео Богдан Боша Тањевић, који је тамо и довео Оскара.

„Света рука“ и Сарајево

Оскар Шмит би шутирао одмах по пријему лопте, понекад уз један, највише два дриблинга. Скоро непогрешиво, због чега је добио надимак „Света рука“, или на португалскoм „Mão santa“. У Италији је био омиљени кошаркаш и Дијега Арманда Марадоне, а био је и први идол Кобија Брајанта.

За остатак света остаће упамћен као најбољи стрелац у историји кошарке, али и као играч за кога се прича да током каријере није направио ниједан инцидент. Сарајлије ће га, осим по играма, памтити и као човекa који је Мирзу Делибашића, после срчаног удара који је доживео током тренинга у Казерти, неколико спратова на рукама носио до кола хитне помоћи.

Игром случаја, имао сам прилике да уживо видим стотинак од 49.737 поена, колико је Шмит убацио у неколико деценија дугој каријери, махом због чињенице да су, средином осамдесетих, планине око Сарајева биле омиљено место летњих припрема много тимова чији су тренери, опет, имали чврсте везе са градом. Било је ту турских и италијанских клубова, понекад би залутале и екипе из арапских земаља, нестрпљивих да што пре „створе кошарку“, па и понеки амерички универзитет. Ту смо се мотали и ми, клинци који су почињали кошарку озбиљније да играју.

Чули смо тада и Бошу Тањевића како урла на Шмита: „Шути више, ако те набијем ногом у гузицу летјећеш до Бразила.“ Оскар је потом истрчао на терен и забио двадесетак поена за редом. Боши и Оскару путеви су се, мислим, разишли већ следеће године, али су остали пријатељи до краја.

Авантуре Оскара Шмита

За европску кошарку Оскара Шмита открио је (и после тога довео у италијанску Казерту) управо Тањевић, и то у финалу тадашњег Интерконтиненталног купа 1979. године, у коме су играли јужноамерички првак, бразилски Сирио, и првак Европе – сарајевска Босна. Шмит је практично сам добио утакмицу, пошто је одбранио последњи напад сарајевског тима, погодио пенале за продужетке и у додатних пет минута шутирао без грешке, четири од четири. Те вечери је убацио 42 поена и зарадио статус другог најомиљенијег играча Богдана Тањевића, после Мирзе Делибашића.

У тo време, сјајан је био и Уругвајац Хорасио Лопез, Шмитов партнер у тандему странаца у Казерти, пошто по тадапњим правилима више страних играча у европском тиму није било дозвољено. Он се на једним припремама стравично повредио када су му тетиве на руци покидали комади стакла са табле коју је приликом закуцавања поломио млади Мајкл Џордан. Касније је Лопез наставио каријеру, постао један од најбољих играча у историји Уругваја, а затим професор, новинар и путописац, који је у авантуре са собом носио „лопту, ранац и оловку“.

Авантуре Оскара Шмита остале су кошаркашке. Пошто је у Казерти за осам година заслужио да његов дрес са бројем 18 сместе у музеј и прогласе га почасним грађанином места, отишао је у Павију, затим у шпански Ваљадолид, да би се на крају вратио у Бразил. Каријеру је завршио у Фламенгу, пошто је на паркету провео 29 сезона.

Италијани и дан данас сматрају да су у њиховој лиги, и у исто време, играла два најбоља стрелца у историји европске кошарке – Дражен Далипагић и Оскар Шмит. Обојица се налазе на врху листе играча који су највише пута убацили више од 50 поена на утакмици. Оскар је то урадио 28 пута, Праја 15, једном више од Џо Брајанта, оца Кобија Брајанта, једног од најбољих кошаркаша у историји ове игре.

Оскар Шмит је био први Кобијев идол, а Лари Бирд га је сматрао једним од најбољих играча свих времена. „Одувек сам се дивио Оскару и сматрао сам га пријатељем. Био је, без дилеме, један од најбољих у историји ове игре. За мене је била највећа част када ме је замолио да одржим говор када је приман у Најсмитову Кући славних“, написао је Бирд.

Феномен Шмит

Иако су Њу Џерси Нетси жарко желели да Оскар заигра за њих, то се никада није догодило. Упућени тврде да је главни разлог лежао у чињеници да је НБА тада бранила играчима да наступају за реп резентације. Шмит је, кажу, више волео Бразил од НБА лиге.

За њим је остала невероватна статистика: убацио је безмало 50.000 поена, односно 30,8 по утакмици, играо је од 16. до 45. године, у сезони 1988-89. године имао је просек од 36,6 поена по утакмици, док је две године касније добацио до чак 44 коша по мечу.

За Бразил је наступао на чак пет Олимпијских игара. Најбоље је играо 1988. године у Сеулу када је просечно убацивао 42,2 поена по утакмици. У Бразилу је, у 39. години, на једном мечу дао 74 коша.

Био је и главни актер две спектакуларне утакмице. У финалу Панамеричких игара у Индијанаполису 1987. године Американцима, за које су играли Стив Кер, Дејвид Робинсон, Рекс Чепмен и Дени Менинг, убацио је 46 кошева и донео победу Бразилу, иако је његов тим на полувремену имао 20 поена заостатка. Та утакмица један је од кључних разлога због којег су Американци одлучили да, убудуће, на велика такмичења шаљу тимове састављене од играча из НБА.

Друга велика утакмица био је „револверашки обрачун“ Оскара Шмита и Дражена Петровића  1989. године, у финалу Купа победника купова између Снајдера из Казерте и Реал Мадрида. Дражен је убацио 62, а Оскар 44 поена, а мадридски тим је победио 117:113.

Шмитов дрес сам, из безброј разлога, ретко носио. Један од кључних била је невероватна сила која би ме обухватила сваки пут када бих га навукао. Дриблинг или два у страну и шут.

Тренери би брзо изгубили нерве, почели да урлају, а ја бих само раширио руке, окренуо им се да прочитају име на леђима, слегнуо раменима и рекао: „Оскар.“

Оскар Шмит преминуо је у 17. априла у Сао Паулу у Бразилу у 68. години. У његову част капитен Чапокоенсеа је на утакмицу фудбалске лиге против Ботафога истрчао носећи кошаркашку лопту. У Бразилу је проглашена тродневна жалост.

Питала ме, чим смо се упознали, јесам ли први пут у Генту. Кажем јој да јесам. Пита ме има ли нешто што желим да видим изузев Гентског олтара. Кажем да има. Пита ме шта је то, а ја кажем: Фландерс Експо дворана. Пита ме је ли неки концерт на програму у данима док сам тамо, а ја кажем да не знам, да се оно  због чега желим да видим дворану десило двадесет година раније.

Туризам и ренесанса

Речником туристичких промотивних  материјала, Фландерс Експо дворана је највећа дворана у Фландрији и друга највећа у Белгији. Много је познатија као концертна него као спортска локација. Тамо су свирали и певали Тина Тарнер, Пол Макартни, Металика, Принс, као и U2, а у финалу Дејвис купа 2015. Белгија је играла против Велике Британије кад су потоњи први пут после 1936. освојили фамозну „салатару“, највише захваљујући Ендију Марију који је победио у оба своја сингл меча, као и у дублу. (То је она сезона кад је Србија с Ђоковићем најпре добила Хрватску 5:0, а онда изгубила 4:1 од Аргентине без Ђоковића.)

Речником културњачких бедекера, Гентски олтар или „Мистично јагње“ браће Ван Ајк, је ремек-дело ликовне уметности смештено у катедралу Светог Бава у Генту. У историјама уметности се наводи као парадигма врхунаца ликовне уметности на прелазу из Средњег века у ренесансу, односно прво светски важно дело урађено техником уља на дрвету.

Душко Вујошевић је био велики познавалац сликарства и лако ми је замислити га у Гентској катедрали у априлу месецу 1988.

Вујошевић је, и о томе такође сада размишљам, по свој прилици знао да је управо Гентски олтар један од кључних лајтмотива у Камијевом „Паду“.

Бронза златног сјаја

Иначе, дворана Фландерс Експо је званично отворена у мају 1987. и први заиста велики догађај који се тамо одиграо био је европски кошаркашки Фајнал Фор у априлу 1988, тачније од 5. до 7. априла.

На завршни турнир тадашњег Купа европских шампиона пласирали су се Милано, Макаби, Партизан и Арис. На Фајнал Фор Партизан иде са прве позиције, са скором 10:4 и тамо га чека четврти Макаби.

У првом полувремену, Партизан тријумфује с једним поеном разлике. Иначе, у лигашком делу, Партизан је код куће добио Макаби, док је у гостима изгубио, али тада је све већ било готово, пошто је то била последња утакмица лигашког дела, само десетак дана уочи Фајнал Фора. (Истини за вољу, није да је та утакмица била посве небитна, пошто би, да је Партизан победио, на Фајнал Фор уместо Макабија дошла Барселона.)

На крају је Партизан ипак несрећно изгубио први меч Фајнал Фора са пет разлике. Био је пети април. После два дана, седмог, у утакмици за треће место, грчки Арис пада, и Партизан је трећи у Европи.

Сјајну, помало „рашомонску“ слику овог турнира, приказује филм „Ако су руже, процветаће“, иза кога стоји ауторска екипа на челу са Урошем Јовичићем.

Тај Партизан је водио Душко Вујошевић који у том тренутку нема још ни тридесет година. Он је тренер, примера ради, Савовићу и Жељку Обрадовићу, који су од њега само годину дана млађи, као и Грбовићу који је од њега млађи непуне две.

Ипак, гро екипе – Дивац, Паспаљ, Пецарски, Накић, Ђорђевић – шест до осам-девет година млађи су од Савовића, Обрадовића, Грбовића и самог Вујошевића. 

Раме соколара

Једна од најважнијих фигура на Гентском олтару је Свети Јован Крститељ. Реликвија његове десне руке, оне која је крстила Христоса, по једној од најутицајнијих традиција чува се у Истанбулу, у палати Топкапи. Уосталом, кад смо код везе Крститељеве са Гентским олтаром, не зове се случајно наратор Камијевог „Пада“ Жан-Баптист. Катедрала у којој се чува Гентски олтар посвећена је Светом Баву, једном од светаца који су живели пре велике шизме, те их стога као свеце доживљавају и католици и православни.

У великом броју легенди које прати успомену на овог свеца чува се и прича о њему као заштитнику соколара.  Док се слути распад Југославије, Горан Бреговић пише песму у којој спаја „Тамо далеко“ и „Лијепу нашу“ у којој соко и соколица „траже раме соколара“.

На начин на који Христа не би било без Крститеља, Партизановог Истанбула из 1992. не би било без Гента из 1988.  године. Све је то време кад југословенска лига није мањи изазов од Купа шампиона. Има она прича да је Обрадовић позивао играче на повратку из Истанбула да се не опуштају превише јер их тек чека меч са тузланском Слободом.

Рат у Босни је већ био почео, рат који ће Југославију дефинитивно да сахрани, рат у којем је убијен Един Салахаревић, један од најталентованијих младих играча Југославије и тадашње Слободе, тима који ће дати репрезентативце Хрватске, Турске и БиХ, тима у којем су тада играли каснији играчи Партизана и Звезде, Слађан Стојковић и Милета Лисица, тима који ће, ето, ипак играти Плеј оф Југословенске лиге, где ће у две утакмице, 23. и 25. априла, изгубити од Партизана. 

Деведесете и после

Сезону 1991/1992 Вујошевић је провео водећи Звезду (ето, и тај детаљ постоји у каријери човека који је био симбол Партизана), а време ратова који су пратили распад Југославије проводи радећи у Италији. Тамо је предводио Брешу, Пистоју и Скаволини.

У Београд се вратио 1999, где је најпре радио у београдском Радничком пре него опет седне на клупу најдражег клуба. Та деценија континуитета на челу Партизана, од 2001. до 2010. златно су доба Душка Вујошевића и КК Партизана. У том периоду је освојио све могуће титуле у националном првенству, а у тој деценији та држава се тројако звала (СР Југославија, Србија и Црна Гора, Република Србија).

Последње сезоне у том „блоку“ Вујошевић поново води Партизан до Фајнал Фора, након што је тукао, између осталих, Французе, Шпанце, Грке, али и Турке, Литванце и Израелце.

На самом Фајнал Фору, Партизан губи обе утакмице, али у врло необичном и несвакидашњем развоју догађаја, обе после продужетака. За разлику од Фајнал Фора од двадесет две године раније, овај паришки се дешавао у мају. Ипак, симболички можда и најпотентнији моменат ове ере, она фамозна Кецманова тројка „пала“ је у априлу, месецу у којем је, ево, Вујошевић и умро.

Након Фајнал Фора, Вујошевић има кратак излет у московски ЦСКА, а после се враћа у Партизан (2012-2015). У фејдауту каријере води Лимож, репрезентацију БиХ те румунски Клуж-Напоку.

Смрт и смрт

У само деветнаест дана, од двадесетог марта до осмог априла, умрли су Божо Копривица и Душко Вујошевић. Био би то превелик губитак и за веће и вољеније клубова, само кад би такви постојали.

Џон Адамс и Томас Џеферсон умрли су истог дана, 4. јула 1826, на педесету годишњицу потписивања Декларације независности. Постоји легенда да је Џеферсон данима умирао, али да није желео ни могао да умре пре 4. јула. Ни Вујошевић није могао да умре пре седмог априла. Ипак, кад је о суседним смртима реч, обојици би ближи био пример Бергмана и Антонионија.

Има Константин Кавафи песму „Скривене ствари“ која (у преводу Слободана Благојевића) почиње овако:

Из свега што учиних, из свега што рекох,
Нек нико не труди се сазнати ко сам.

Тај стих је још једна веза ова два гробара и Црногорца. Лако би, па и лепо, било сада есејизирати како њих двојица, са оне стране, разговарају о Партизану и о Кавафију, али обојици би им била одбојна таква патетика. Божо би, слутим, промрмљао: Може, Мухареме, пиши, али ако даш наслов „Разговор у паклу између Боже Копривице и Душка Вујошевића“.

А Дуле би се тихо засмејао, онако како су смеју само људи строги и праведни, чудесно добри у свом послу на начин који Андрић описује у „Разговору о Гоји“:

Тада му око трепавки заигра танка маглица, све што остаје од некадашњег осмејка, и он настави тихо, најтишим гласом којим глув човек може да говори.

– У мојој младости о тим стварима говорило се шапатом, само са поузданим и блиским лицима, понајвише у четири ока. Данас, у овој години нашег века, већ одавно, може да говори ко хоће и како год хоће. То, наравно, не значи да и данашњи људи немају своје теме за разговор у четири ока и шапатом.

За ОФК Београд, наследника предратног БСК-а легендарних Благоја Моше Марјановића и Александра Тирнанића Тиркета, историјским мечом означен је његов убедљив тријумф у финалу Купа маршала Тита 1966. године, када је са 6:2 савладан загребачки Динамо. Тада су „Романтичари са Карабурме“ одушевили не само своје симпатизере и фудбалске сладокусце широм Југославије, него и председника Светске фудбалске федерације (ФИФА) сер Стенлија Рауса који је присуствовао том незаборавном мечу „за очи и душу“, како га је описала београдска штампа.   

Финале за анале

У сезони 1965/66. у такмичењу за фудбалски куп Југославије који је, као и још много штошта у земљи које више нема, носио име маршала Тита, учествовала су 2463 тима. Динамо и ОФК Београд су до финала стигли кроз „густ филтер“ јаких ривала, а мало је недостајало да и једни и други испадну већ у осмини финала. Загрепчани су на пенале „прескочили“ сплитски Хајдук, а на исти начин су, у дуелу са никшићком Сутјеском, у трци за велики сребрни трофеј остали  београдски „романтичари“, тако називани због увек лепршавог стила игре који су учвршћивале генерације његових фудбалера.

Финале је одиграно 26. маја увече на, по тадашњој традицији, Стадиону ЈНА (Југословенске народне армије), данас Стадиону Партизана у Београду. На трибине тог лепог здања, упркос киши, дошло је више од 35.000 љубитеља фудбала, привучених квалитетом састава два ривала из два највећа југословенска града. И Динамо и ОФК Београд су у својим редовима имали неколико репрезентативаца, од којих су неки касније постали врло запажени интернационалци у најјачим лигама Европе.

Финале је обележило и присуство председника ФИФА Стенлија Рауса, који је на ту функцији ступио пет година раније, а на њој остао скоро пуних 14 година. Тај Енглез, са племићком титулом сера, имао је веома лепо мишљење о југословенском фудбалу, па није било изненађење што је дошао да одгледа завршни меч нашег куп такмичења.

ОФК Београд је наступио у саставу: Братислав Ђорђевић, Милован Миловановић, Тодор Грујић, Стојан Вукашиновић, Благомир Кривокућа, Драган Гуглета, Спасоје Самарџић, Зоран Дакић, Слободан Сантрач, Сретен Бановић и Јосип Скоблар. Динамов дрес носили су Златко Шкорић, Рудолф Цвек, Петар Лончарић, Бранко Грачанин, Младен Рамљак, Миљенко Пуљчан, Ивица Павић, Стјепан Ламза, Славен Замбата, Јосип Гуцмиртл и Ивица Киш.

Пљусак голова

Расквашени терен није спречио фудбалске ривале да развију лепу и ефикасну игру од самог почетка. Већ у десетом минуту Београђани су повели голом свог најбољег играча, левокрилног нападача Јосипа Скоблара, репрезентативца Југославије. Седам минута касније то вођство је дуплирао Слободан Сантрач Сани, „машина за голове“, који је место у спортској историји осигурао као најбољи стрелац југословенског фудбала свих времена са 218 постигнутих првенствених голова, а укупно 1.301.

Динамо је преко Киша смањио на 1:2, али су до полувремена Сантрач и Скоблар још по једном савладали Загрепчанина Шкорића. Пет голова до одмора уверило је окупљену публику да је, упркос киши, вредело доћи на трибине Стадиона ЈНА. Осим лепих погодака видели су и низ добро осмишљених акција, пре свега београдског тима, духовите дриблинге и велику борбеност оба ривала уз, ваља и то нагласити, поштовање фер-плеја што је и иначе била одлика игре тих екипа. Чести осмеси на лицу сер Рауса били су потврда да је и најважнији гледалац тог финала, oкружен свитом функционера клубова финалиста и Фудбалског савеза Југославије (ФСЈ), био задовољан виђеним.  

Голова није фалило ни у наставку бурне утакмице. ОФК-ов репрезентативац Спасоје Самарџић, вихорно десно крило, је са два гола „оверио“ тежан пораз Динама који је, у самом финишу утакмице, другим голом ублажио најбољи стрелац Загрепчана и сјајни репрезентативац Југославије Славен Замбата.

Кад је судија одсвирао крај меча, у ложи Стадиона ЈНА први је устао и почео да аплаудира управо сер Стенли Раус који је потом, демонстрирајући непристрасност (коју му је налагала функција), срдачно поздравио челнике оба клуба. ОФК-ови званичници из ложе касније су причали да је прва Раусова реченица након уручења пехара победнику била: „Веома сам срећан што сам видео овај меч, који је имао све оно што фудбал чини лепим.“ Управо тај комплимент првог човека ФИФА, који се нагледао „великих мечева“ у својој домовини, „колевци фудбала“, али и широм планете, навијачи ОФК Београда и данас истичу као крунски доказ да финале „Романтичара“ из 1966. с правом носи епитет историјског меча њиховог клуба.

На свечаној вечери после финала сер Раус је у разговору са Милошем Милутиновићем, тада „техником“ ОФК Београда, хвалећи игру „Романтичара с Карабурме“, истакао и да им тај надимак баш одговара јер играју лепо и ефикасно, уз сталну тежњу ка надигравању. Знао је, наравно, високи гост да је за тај стил, поред тренера Дуње Милића, сигурно увелико заслужан и његов саговорник ког је упознао педесетих година прошлог века кад је Милош, са надимком „Плава чигра“, у Европи називан „фудбалским уметником“. Београдске новине су сутрадан пренеле Раусову изјаву у којој је била и следећа реченица: „Утакмице попут ове показују да је фудбал неуништив.“

Сер Стенли Раус је у саставу ОФК Београда посебно запамтио стрелце – Скоблара, Сантрача и Самарџића, „Трио С“, односно њихову спретност пред голом противника. А током свог мандата на челу светске Куће фудбала имао је прилику да поново види прву двојицу ОФК-ових „бомбардера“ кад им је париски дневник „Франс фудбал“, који је 1968. почео да награђује најбоље стрелце у шампионатима европских земаља, уручивао освојена признања.

Скоблар је 1971, као члан Олимпика из Марсеља и први голгетер Европе, добио „Златну копачку“ за 44 поготка у сезони, док је Сантрач, годину дана касније, као стрелац 33 гола у дресу ОФК Београда, примио „Бронзану копачку“ за треће место међу „топџијама“ Старог континента.  

Похвале ОФК-овој „фудбалској романтици“

Иако ниједном нису били прваци државе, мада су четири пута освојили Куп и у сезони 1962/63. играли у полуфиналу европског Купа победника купова, „офковци“ су због свог стила игре широм Југославије дочекивани са посебним уважавањем и радо гледани. Били су, неретко, хваљени и од својих директних ривала на терену.

Златко Чајковски, халф Партизана и члан чувеног олимпијског тима Југославије који је на ОИ у Хелсинкију 1952. освојио сребрну медаљу, једном је изјавио да му је увек била част кад би га тим са Карабурме позвао да их појача (што је тада било дозвољено) у неким међународним утакмицама:

 „Међу 'романтичарима' сам могао да играм слободније и опуштеније. Да се не плашим повика тренера с клупе или саиграча кад се упустим у дриблинг и надигравање ривала на начин који публика воли.“

Игру ОФК Београда често је хвалио и Драган Џајић, по анкетама најбољи југословенски фудбалер свих времена. „Знали су да моју Звезду, и кад смо били најјачи, изненаде сигурним победама, а наши мечеви су, по правилу, били лепи за око, јер су 'романтичарима' опструкције игре и разни 'бункери' генерално били мрске варијанте“, изјавио је једном Џаја.

Милош Милутиновић је средином педесетих година прошлог века, незадовољан односима у свом Партизану, отишао у знатно сиромашнији, али – како је говорио – „мирнији“ ОФК Београд, који је као клуб гајио модел игре у којој је и он највише уживао – лепе и нападачке. Ваља подсетити и на Милошево реактивирање у ОФК-у неколико година након што је, званично, копачке „окачио о клин“. С њим је тада у плаво-белом дресу клуба са Карабурме заиграо и Драгослав Шекуларац, дуго звезда Црвене звезде, репрезентативац и интернационалац, коме је та епизода била „лабудова песма“ врло успешне каријере. Велики асови нашег фудбала, и велики пријатељи, радо су истицали да су на Карабурму дошли да би се од фудбала опростили играјући, првенствено, за своју душу и укус оних који су их гледали.

А да је у ОФК Београду, током његове југословенске фазе, много штошта било особено у односу на друге клубове, више романтично и опуштено, доказ је и податак да је на челу тог клуба годинама био глумац Љубиша Самарџић, „први осмех југословенског филма“. Док су у Партизану и Звезди „столовали“ војни и полицијски генерали или високи привредни и политички функционери, у ОФК-у је у фотељи првог човека седео популарни Смоки.   

Ваља истаћи и да су фудбалске романтичаре са Карабурме симпатисали многе „виђеније“ личности које су добро знале шта је права лепота, попут барда српског глумишта Миливоја Живановића и више његових колега, почев од Неде Спасојевић, Јована Јанићијевића Бурдуша и Северина Бијелића, до Милана Срдоча, Михајла Костића Пљаке и његовог сина Вука Костића. „Офковци“ су били и писац Добрица Ћосић, сликар Мића Поповић, певачи Мики Јевремовић и Жарко Данчуо, новинар и афористичар Влада Булатовић Виб... Многим „Гробарима“ и „Делијама“ ОФК Београд је клуб који највише симпатишу после оних који су им први избор и прва љубав – Партизана и Црвене звезде. 

Прекретница у историји Конга, након стицања независности од Белгије 1960. године, догодила се када је 1965. војним ударом на чело државе дошао председник Мобуту Сесе Секо. Ову акцију извео је уз помоћ САД и главних представника крупног међународног капитала који су имали посебне интересе у експлоатацији бакра, најважнијег ресурса ове земље, али ништа мање и злата и дијаманата. 

Одмах по доласку Мобутуа на власт, промењени су главни државни пословни партнери Конга (касније преименованог у Заир), па су од дотадашњих Белгијанаца то постали Американци. Нови савезници одмах су се потрудили да докажу Мобутуу да су га Белгијанци варали и да Американци нуде бољи договор. Требало је, на пример, да се Мобутуу стави до знања да је руда бакра коју су Белгијанци износили садржавала злато и сребро које су они прерађивали и издвајали у Белгији, али да то никада нису рекли Конгоанцима. 

Рођен у сиромаштву, син кувара и хотелске спремачице, Мобуту се прво спремао да постане новинар. И то спортски. Мобутоуво име било је Жозеф Дезире Мобуту, али га је касније променио у Мобуту Сесе Секо Нкуку Нгбенду ва За Банга, што би се превело као „најмоћнији ратник који због издржљивости и челичне воље за победом иде из освајања у освајање, остављајући згаришта за собом“.

Почетком шездесетих, у време када је био начелник генералштаба војске Конга, први милион долара, како се извештавало у медијима, добио је од ЦИА и мировних снага УН-а којима су доминирали Американци, како би зауставио сецесију богате области Катанге.

Три пута су америчке трупе интервенисале и помагале Мобутуу да савлада побуне и устанке. У јулу 1967. амерички командоси помогли су да се избаце побуњеници из најважнијих градова североисточног дела земље. Десет година касније, Картерова администрација, заједно са Белгијом и Мароком, дошла му је у помоћ када су побуњеници напали из Анголе. Без тих интервенција, влада у Киншаси не би преживела. Након тога, САД су заједно са Француском и Израелом обучавале јединице које су биле одговорне за личну Мобутуову безбедност.

Ове епизоде су цементирале Мобутуову позицију као сасвим зависног, али незаменљивог савезника Запада у Хладном рату на тлу Африке. Реган је Мобутуа хвалио као „глас добре воље и разума“.

Ни други западни званичници нису заостајали у похвалама које су учвршћивале Мобутуову домаћу и међународну позицију. Амерички државни секретар Хенри Кисинџер је током боравка у Киншаси, у априлу 1976, говорио о „поштовању и симпатијама које леже у срцу међусобних односа“ и поновио да ће „САД бити са својим пријатељима“. Председник Буш је пред крај Хладног рата следио симпатије Роналда Регана, коме је био потпредседник, називајући Мобутуа „једним од наших највреднијих пријатеља на целом афричком континенту“. 

Мобуту је са своје стране био великодушан. Када је 1968. године потпредседник САД Хјуберт Хемфри посетио Заир, Мобуту је у знак захвалности поклонио његовој супрузи дијамант тада процењен на 100.000 долара. Шест година касније, услед реакција јавности, Хемфри га је предао протоколу Беле куће; сада се тај дијамант налази у Смитсонијан музеју.

Председнички буџет 

Мобутово богатство процењено је на 5 милијарди долара. Широко су биле распрострањене приче о његовим рачунима у Швајцарској, вилама, палатама, ранчевима, јахтама широм Европе.

Симбол Мобутуовог богатства била је његова палата названа „Версај у џунгли“, коју је саградио у свом родном селу Гадилите, у провинцији Екватор. Некада је ту био и аеродром, модерни хотел, кућа у кинеском стилу... У својој палати Мабуту је примио папу Јована Павла II, француског председника Франсоа Митерана, генералног секретара Уједињених нација Бутроса Галија, ТВ проповедника Била Робертсона... Данас су од палате остале само руине.

Све то је било могућно јер је Мобуту имао свој „председнички буџет“, који је функционисао поред легалног државног финансирање. Седамдесетих година, око 20 одсто државног буџета одлазило је у председников офис без икакве контроле. Крајем осамдесетих, забележено је да је у тaj офис ишло шест пута више новца него што му је било намењено буџетом, док су школство и здравство били дословно заборављени. 

Бакар, кобалт и дијаманти континуирано су илегално продавани, што је земљу коштало стотине милиона долара. Године 1978. донет је декрет да цео извоз рудника Гецоминес од око 1,2 милијардe долара иде на ванбуџетски председнички рачун.

Када је у августу 1983. Реган угостио заирског председника, саопштио је да „Заир предузима тешке, али неопходне кораке да обезбеди одрживи економски прогрес и зато је важно да ми и остали пријатељи Заира учинимо шта можемо да помогнемо“. 

Што се тиче људских права, Елиот Абрамс, један од водећих неоконзервативаца, тада помоћник државног секретара за људска права, уочио је 1984. да је „Заир веома осетљив на мишљење америчке администрације и Конгреса о људским правима, а наша брига има ефекта“, додајући да „иако је пред Заиром дуг пут, његова влада је показала способност да саслуша и да се мења“.

Објава заиризма

Мобуту је у земљи спроводио политику „африканизације“. „Мобутизам“ је постао национална идеологија. Приходи од рудног богатства су расли, што је Мобутуу почетком седамдесетих послужило да обликује нову, амбициозну визију Заира. На ванредном конгресу своје партије, Мобуту је најавио велике националне аспирације назване „Циљ 80“. План се састојао од десетогодишњег програма по којем је требало да се дуплира производња бакра, земља индустријализује, као и да се изграде челичане, луке и спроведе програм великих инвестиција у Киншаси, Кисанганију и околини рударске престонице на југу земље Лубумбашију.

Највећи пројекат био је брана Инга, у то време једна од највећих хидроцентрала на свету, која би била праћена са скоро 2.000 километара дугим далеководима од водопада Инге, кроз густе шуме и пусте саване, до центра производње бакра у провинцији Шаба, односно Катанга, која је увек тежила независности.

Светска банка је одбила да подржи овај пројекат, сматрајући да је прескуп, да би се затим у њега укључила америчка EXIM банка, као гест политичке подршке важном хладноратовском савезнику. После неколико година, дугови на пројекту започетом 1977. достигли су милијарду долара.

Променивши име земље у Заир 1971. године, Мобуту је започео програм који је назвао „аутентичност“. Заирцима је препоручено да промене своја западњачка имена и да одбаце титуле „господин“ и „госпођа“ у корист „грађанина“; себе је назвао „грађанин председник“ и одбацио је западну у корист традиционалне одеће.

Политику „аутентичности“ следила је 1973. политика „заиризације“, уз национализацију фарми, фабрика и послова који су припадали странцима – Белгијанцима који су остали ту од колонијалног доба, као и Грцима, Јеврејима и Пакистанацима који су доминирали ситном трговином.

У говору од 30. новембра 1973, на изненађење чак и најближих сарадника, Мобуту је своју нову политику описао као „одлучујућу прекретницу у историји“, називајући Заир „земљом која је до сада била једна од најтеже експлоатисаних у свету“. Овај потез Запад је осуђивао и оптуживао Мобутуа да је то само још један начин да он и његови пријатељи приватно згрну богатство.

У јеку ове кампање дошло је до великог заирског успеха у спорту. Фудбалска репрезентација се пласирала на Светско првенство у фудбалу у Западној Немачкој 1974. Као бивши спортски новинар, Мобуту је хтео да буде и лидер афричког спорта и да и тако учврсти свој престиж у Африци и на међународном плану.

Откриће фудбала

Екипа Заира, названа „леопардима“, постала је тек трећи афрички тим који је се икада квалификовао на Светски куп, и то победом над Мароком од 3:0 у узбудљивом мечу у Киншаси одиграном децембра 1973. Пре Заира, од афричких земаља на мундијалима наступили су само Египат, на другом Светском првенству у Италији 1934, и Мароко, на Светском првенству у Мексику 1970. године.

Заир је био прва подсахарска држава која се пласирала на светско првенство. Мобуту је био егзалтиран: сваки играч је као награду добио кола, зелени „фолксваген“, и кућу. За успешан деби на Светском првенству у Западној Немачкој, дао је још већа обећања.

Екипу је водио југословенски тренер, Благоје Видинић, који је претходно одвео тим Марока на мундијал. Видинић је био бивши југословенски голман. Бранио је у финалу Европског првенства 1960. против Совјетског Савеза, и освојио је сребрну и златну медаљу на Олимпијским играма 1956. и 1960. године. Видинић је Заир преузео 1971, када је имао само 36 година.

У квалификацијама за Светско првенство, Заир је савладао фаворите, организован и дисциплинован тим Марока, који је Видинић створио. На мечу Заира и Марока, на стадиону Тате Рафаел у Киншаси, према званичним подацима било је 8.000, а према незваничним чак 20.000 гледалаца. Прво полувреме прошло је у неуспешним нападима Заира, који је наилазио на несаломиву одбрану Марока. Гости су желели нерешени резултат пре реванша у Мароку.

Друго полувреме било је друга прича. Заир је појачао притисак на госте свим средствима, спортским и неспортским. После постигнутог првог гола, марокански фудбалери почели су да јуре изједначење, за шта су кажњени са још два гола у мрежи.

Мароко, увређен непоштеним односом домаћина у Заиру, затражио је од Афричке конфедерације да се меч понови, што је одбијено, након чега је онда одбио да игра узвратну утакмицу, па су изгубили службеним резултатом од 2:0. Заир је тако обезбедио себи карту за Светско првенство у Западној Немачкој.

Лидери новоослобођених афричких држава следили су пример југословенског председника Тита и египатског председника Гамал Абдел Насера, улажући у све области које су могле да повећају углед и престиж њихових земаља у свету. Док је Насер извор своје „меке моћи“ нашао у Радио Каиру, чији је високи предајнички торањ био симбол глобалног утицаја Египта, а певачка дива Ум Калтум најснажније пропаганднo средство овог медија у арапском свету, земље подсахарске Африке ишле су и другим путевима како би се јасније и ефикасније супротставили бившим колонизаторима.

Мобуту је уочио како је пре њега лидер Гане и отац панафриканизма, Кваме Нкрумах, користио фудбал да би остварио свој сан о уједињењу Африке. Када је Нкрумах довео свој тим у Конго 1966, они су лако победили Мобутове „леопарде“ са 3:0. Импресиониран, Мобуту је позвао мађарског тренера Ференца Чанадија да тренира национални тим, а понудио је чак и Пелеу да им се придружи.

Мобуту је затим одлучио да следи Нкрумаха. Заирски национални тим је назван „Мобутови лавови“, али су ускоро променили име у „леопарди“, због боје својих дресова. Мобуту је много инвестирао и у два највећа фудбалска клуба у својој земљи, „Асанте Котоко“ и „Hearts of Oak“. Они су доминирали Африком раних шездесетих. 

Ови потези брзо су уродили плодом. На Афричком купу 1968, који је одржан у Етиопији у присуству етиопског цара Хаиле Саласија, Заир је у финалу победио Гану са 1:0 и освојио прву од две афричке титуле. Нација је била апсолутно одушевљена, на улицама Киншасе приређена је велика прослава због ове победе. Чак су и полицајци који су одржавали ред екстатично плесали.

Друга победа на Афричком купу уследила је у Каиру, над репрезентацијом Египта, која је бранила претходно освојену титулу. Велики део свог успеха тим је дуговао одличним играма свог нападача Аделарда Мајанге који је, због својих дриблерских способности, имао надимак „Бразилац“. Муламба Ндаје успео је да постигне до данас непревазиђен рекорд афричких турнира, постигавши 9 голова на такмичењу. Египћани су га због његове брзине назвали „Волво“ и „Мустанг“. Најдаље је отишао лист „Ал Гумхирија“, који га је, пошто је постигао шест голова на једној утакмици, упоредио с Хитлером – „због сличне деструктивне моћи“.  

Западна Немачка 1974.

Иако је извлачење парова за Светско првенство одржано 5. јануара 1974. Заир све до фебруара није знао да ли игра против Шпаније или Југославије. Наиме, Шпанија и Југославија имале су идентичан скор и учешће на Светском првенству решавано је у „мајсторици“ у Франкфурту. Чувеним голом Јосипа Каталинског, центархалфа сарајевског Жељезничара, који је нацију бацио у транс, Југославија је победила с 1:0. Тако је компонована турнирска група у којој су били Заир, Бразил, Шкотска и Југославија.

Прогнозе пред првенство биле су различите. Било је оних који су сматрали да од заирског тима не може много да се очекује, али и оних, попут новинара Би-би-сија Џимија Хила, који је Заир сматрао најталентованијим од три „мистериозна тима“ на првенству, поред Хаитија и Аустралије који су се такође први пут нашли на Светском првенству. Шкотски менаџер Вили Ормонд, који је гледао заирски тим, уопште није био импресиониран његовом игром и квалитетима. „Ако не можемо да победимо Заир, треба да спакујемо торбе и одемо кући“, рекао је после одгледане утакмице. 

Али, његов утисак је био погрешан. Да није било судија, Шкоти би били ти који би се паковали кући. На првој утакмици, Заир је изгубио од Шкотске са 2:0 можда чак и незаслужено, јер су Заирци створили доста шанси из којих су могли да постигну голове. Други шкотски гол постигнут је из убедљивог офсајда. Шкотски фудбалери касније су признали да су потценили свог противника и да у појединим деловима утакмице нису могли да дођу себи. Публика која је пратила меч у Киншаси, путем организованог радио преноса на улицама, примила је ово као неправедни резултат. Мислило се да би нерешено био праведнији скор.

Фудбалери Заира су били свесни инфериорности свог тима, али су сматрали да ће за „умерене поразе“ на предстојећим утакмицама од заирских власти добити очекиване награде. Претпостављали су да у утакмици са Бразилом не могу да постигну нешто озбиљно, јер је Бразил ипак светски првак и фудбалска велесила. Наде су полагане у резултат утакмице с Југославијом, како би се нација достојанствено представила на смотри најбољих фудбалера света. Уосталом, за то би гаранција требало да буде и југословенски тренер, за кога су Заирци веровали да је бољи од свих других тренера у Југославији.

Заирска експедиција у Немачкој била је бројна. Чинили су је владини министри и њихови најближи сарадници и рођаци. Мада им је било онемогућено да буду у свлачионицама, они су држали новац који је требало да буде исплаћен играчима као бонус. Када су после пораза од Шкотске играчи обавештени да бонусе неће добити, они су реаговали веома љутито и запретили да уопште неће да играју против Југославије. 

Мора се рећи да су заирски фудбалери били потпуни аматери. За своје играње нису добијали новац. Пред одлазак репрезентације на Светско првенство, у Заиру је био организован јавни зајам за наступ репрезентације. Свако је уплатио по 10 „заирана“ (како се тада звао државни новац), без обзира да ли је био запослен или незапослен.

Обећани бонуси за пласман на Светско првенство били су једини приход на који су заирски играчи са сигурношћу рачунали. Сада су и они изостали, а играчи су били бесни. Проблем је, ипак, некако решен. Организатори првенства плашили су се да један тим одбије да игра утакмицу, па су молили заирске играче да наступе. На крају, проблем је решен одлуком да сваком заирском играчу исплате по 3.000 марака. 

Фудбалери су били и објекат посебне зависти високих војних ешалона Заира. Мобутови генерали су били толико љубоморни на поклоне које су фудбалери добили за пласман на светско првенство, да је Мобуту морао свакоме од њих такође да купи по аутомобил како би их ућуткао.

Заир-Југославија

Све наде Заира пале су потпуно у воду, јер је друга утакмица коју су играли била највеће понижење за заирске фудбалере и најубедљивији пораз једне екипе на светским првенствима.

Утакмица с Југославијом одиграна је 18. јуна 1974, у Гелзенкирхену, пред 20.000 углавном југословенских навијача.

Југославија је играла у саставу: Марић, Буљан, Хаџиабдић, Каталински, Богићевић, Петковић, Облак, Шурјак, Аћимовић, Џајић, Бајевић.

За Заир су наступили: Казади (Тубиланду), Мвепу, Мукомбо, Буханга, Лобило, Киласу, Мана, Кембо, Кидуму, Ндаyе, Какоко (Маку).

Одлична репрезентација Југославије већ после пола сата игре водила је са 5:0. На крају је било 9:0, што је најубедљивија победа на Светским првенствима. До тада рекорд је држала Мађарска која је победила Ел Салвадор са 10:1.

Голови су падали као траци: 1-0 Бајевић (8. минут); 2-0 Џајић (14); 3-0 Шурјак (18); 4-0 Каталински (22); 5-0 Бајевић (30); 6-0 Богићевић (35); 7-0 Облак (61); 8-0 Петковић (65); 9-0 Бајевић (81).

Заирски везни играч Мајанда Маку признао је да су одбрамбени играчи били нервозни, да су слабо покривали противника, да су нападачи су били статични и нису имали ни једну шансу. „Ми смо стварно показали наш потпуни аматеризам. Али, потребно је знати да су Југословени у то време били један од најбољих тимова“, рекао је Маку.

У Заиру су се појавиле гласине да је Видинић наводно упознао југословенски тим са својом тактиком. Те гласине је касније оповргао најбољи стрелац Заира, Муламба Ндаје, који је 1998. рекао: „Говорило се да су тимске тајне предате противницима. То је просто било погрешно схваћено од наших вођа и медија. Гледајући на све то уназад, могу да кажем да Видинић није имао ништа с нашим дебаклом.“

Али ситуација у заирском тиму је била драматична. Видинићу је практично било одузето вођство и контрола над тимом. Због гласина да ће план игре заирског тима да достави својим земљацима, састанак са играчима пред утакмицу одржао је емисар заирског председника. 

Током утакмице, Видинић је заменио голмана Мвамеа Казадија, што је била чудна одлука, иако је после само 20 минута резултат био 3:0. Видинић није хтео да прича о тој замени, рекавши да је то „државна тајна“, додајући уље на ватру спекулација да је тим политички контролисан. Следећег дана у интервјуу за холандски лист „Вриј Недерланд“, ипак је дао објашњење: „Господин Локва, представник Министарства спорта, после трећег гола је рекао: 'Избаци голмана напоље', што сам и учинио“. Било је гласина и да је Казидијева замена, Дими Тубиланду, био лични фаворит једног од Мобутуових генерала.

На утакмици је дошло и до својеврсне замене идентитета, због које је из игре искључен један од најбољих заирских фудбалера Мулумба. Њему је при вођству Југославије од 4:0 додељен црвени картон. Наиме, када је судија Омар Делгадо из Колумбије досудио један слободни ударац, осетио је ударац по задњици, окренуо се и показао Мулумби пут у свлачионицу. Следећег дана, сви су исмевали судију – прави кривац био је Мвепе Илунга, који ће свој тренутак славе дочекати на следећој утакмици.

Са Бразилом

После пораза од Југославије, Мобуту је послао тајну службу која је затворила хотел са заирским фудбалерима и поручио им да се не враћају кући ако у следећој утакмици са Бразилом изгубе с 4:0. Био је то чудан захтев. Бразилу је била потребна победа да би престигли Шкотску на челу групе, и то управо онолика колико се уклапала у Мобутову поруку – од 3:0.

У овој утакмици Заир је показао друго лице. Одбрана је била чврста и одлучна, тако да се чинило да су потребних 3:0 недостижан резултат за Бразил. До обрта долази у другом полувремену. Заир је примио два гола, а трећи је био резултат велике грешке до тада доброг голмана Казадија.

Грешке? Не, нипошто. На полувремену меча с Бразилом, када је Бразил водио с 1:0, бразилска делегација дошла је у заирску свлачионицу. Бразилу је била потребна победа од три гола разлике, таман онолико колико је Мобуту дозволио. Играчи су пристали да остатак меча одиграју незаинтересовано, али тек пошто им је то и Видинић препоручио. Да ли је Видинић пренео Мобутову жељу? Он сам касније никада није опширније говорио о чудним догађајима са Светског првенства у Западној Немачкој. После првенства преузео је репрезентацију Колумбије.

Заирски ападач Мафу Кибонге објаснио је годинама касније да Бразилцима нису испунили жељу због новца, него „из задовољства“. Прво, јер су се Шкоти према њима лоше односили и потцењивали их током игре, уз увредљива добацивања играчима, а онда и зато што су били уверени да су у утакмици са Шкотском били жртве судијске крађе. „Имали су да за то плате и то смо учинили“, тврдио је касније Кибонге.

Утакмица са Бразилом у центар светске пажње увела је одбрамбеног играча Мвепу Илунгу који је постао персонификација судбине овог тима. Да је сваки пут када је тренутак који га је прославио приказан на светским телевизијама Илунга добио само по један долар, вероватно би живот проживео као милионер.

Наиме, у једном тренутку играчи Заира су се након једног прекида поставили у живи зид. Слободни ударац требало је да изведе бразилско лево крило и специјалиста за шутеве из слободних удараца Ривелињо. Пре него што је судија дао знак за извођење слободног ударца, Илунга је истрчао из живог зида и најјаче што је могао шутнуо лопту у супротном правцу. Сви су били шокирани. Коментарор Би-би-сија се запањио и рекао да је то био „бизарни момент афричког фудбалског незнања“.

Овај „инцидент“ изабран је за четврти најупечатљивији тренутак свих светских првенстава и много пута је приказиван као фудбалски куриозитет. 

После много времена, говорећи за Би-би-си 2002. године, Илунга је дао објашњење свог парадоксалног и комичног потеза: „Успаничио сам се и шутнуо лопту пре него што ју је Ривелињо додирнуо. Већина бразилских играча и навијача мислила је да је то било необично. Ја сам им свима рекао 'Ви, будале!', јер нису разумели под каквим смо притиском били. Ја сам поносан и остао сам поносан да смо представљали црну и централну Африку на једном светском првенству“.

Истина је и да су заирски фудбалери много више мислили о наградама које их очекују код куће, него о резултатима које је требало да постигну на првенству. Мвепу Илунга је потврдио да су сви фудбалери очекивали да ће се вратити кући као милионери. Речено им је да многи могу да очекују и ангажман у неким од богатих европских клубова. О тога није било ништа.

Девизна клаузула

Југословенска репрезентација у наставку првенства имала је судбину сличну заирској. Премије и новац унели су немир и у табор „плавих“. Играчима је за учешће нa Светском купу обећана за то време вредна награда од по 15.000 немачких марака, али Фудбалски савез није желео да је исплати јер би тиме прекршио „девизну клаузулу“. Раздор су унели и произвођачи копачки – Фудбалски савез Југославије је имао уговор са „Адидасом“, али су неки играчи носили копачке „Пуме“ и ту „љубав“ наплатили 20.000 марака.

„После пораза од Западне Немачке пукла је прича да је утакмица била намештена, да смо је продали за кредит који нам је дао немачки канцелар, да је Западна Немачка њиме купила титулу светског шампиона и да ми никад нисмо вратили тих 700 милиона марака...“, евоцирао је својевремено успомене голман Југославије Енвер Марић. „Не знам, једноставно нисмо играли добро, а и изнутра смо били трули.“

Марић је још рекао да је у репрезентацији атмосфера била очајна, а свему је кумовао новац:„То су изазвали 'Пума' и 'Адидас'. 'Пума' је нудила богате уговоре ако промените копачке, па смо тако Драган Џајић и ја добили по 20.000 марака што смо обули њихове копачке. Затим, премије за пласман на Светско првенство, које су износиле тада врло значајних 15.000 марака, фудбалски савез није желео да исплати. Атмосфера је била грозна, тим се распадао“, открио је Марић.

Тадашњи главни везни играч „плавих“, Звездина „десетка“ Јован Куле Аћимовић, касније је рекао да су мечу претходила два необична догађаја која су ишла на руку домаћој екипи, а били су против интереса југословенске селекције. „Посета Тита је начисто пореметила припреме за меч. Да је био неко други, то би било неприхватљиво, али радило се о Титу...“, присећао се Аћимовић. „На дан утакмице одвели су нас у резиденцију нашег посланства у Диселдорфу и тамо смо два сата чекали Тита да бисмо се поздравили с њим. Замислите како је било играчима који су имали утврђен начин припреме за мечеве, да од 11 пре подне до један сат поподне стоје и чекају, а у три сата играју одлучујући меч? Причаш са саиграчима, шта друго да радиш? Гунђали смо себи у браду, нервирали се што се гомила Титових полтрона врзма око нас и чека да убере неки поен за себе, а најмање су бринули о репрезентацији. Онда се и Тито појавио, поздравио нас и завршила се прича“, објаснио је Аћимовић.

Немачка историчарка Мари Жанин Чалић пре три године објавила је Титову биографију на немачком језику у којој први пут осветљава ову епизоду са Титовом посетом Светском првенству. Тито је хтео да гледа утакмицу с Немачком, али су домаћини из безбедносних разлога то забранили, тако да се југословенски председник само срео с фудбалерима, али не у најсрећније време. 

Поремећени односи одвели су репрезентацију Југославије у серију пораза. У групи „Б“ друге фазе такмичења, Југославија је претрпела сва три пораза, од домаћина Западне Немачке (0:2), Пољске (1:2) и Шведске (1:2).

Крај фудбала у Заиру 

После катастрофе на Светском првенству у Западној Немачкој, Мобуту је престао да се интересује за фудбал и да инвестира у њега. Заир је одустао од квалификација за Светско првенство 1978, а Мобуту се окренуо боксу. Издвојио је 10 милиона долара како би организовао борбу за титулу светског првака у боксу између Мохамеда Алија и Џорџа Формана у Киншаси 1974. године.

Све у вези меча имало је идеју да се пажња усмери на Мобутуа, али је Мохамед Али то другачије објаснио. „Државе почињу ратове како би привукле светску пажњу, а рат кошта много више од 10 милиона долара“, изјавио је Али. Пре борбе, Мобутуове слике су биле окачене на све стране, а Мохамед Али је на конференцји за штампу изјавио: „Ја се борим у својој домовини. Моја домовина није Америка, моја домовина је Африка.“ 

Како су с годинама проблеми у економији Заира расли, Мобуту је покушао да нађе решење и на другој страни. Упркос свом жестоком антикомунизму, због којег је и имао неподељену америчку подршку, посетио је Кину и Северну Кореју. Његов систем често је поређен с маоизмом, а он сам био је близак пријатељ са румунским председником Николаеом Чаушескуом. Био је позван да посети и Москву, али је у последњем часу одустао од те посете. 

Након посета Азији, Мобуту је објавио нови програм у 10 тачака, како би елиминисао, како је говорио, „10 казни земље“. Недостатак хране требало је да се оконча стварањем пољопривредних бригада, незапосленост би била укинута декретом и низом других мера које су му се, под утицајем азијског комунизма, учиниле спасоносним. Али, цене бакра наставиле су да падају, инфлација да галопира, и Мoбуту је схватио да земља улази у дуг период постепеног опадања. Историчари тог периода наводе да је, када је с породицом отишао у Швајцарску 1976, тада разматрао и да оде с власти.

Играчка судбина 

Повратак кући заирских фудбалера са Светског првенства у Западној Немачкој био је трагичан. Мобуту им је саопштио да су уназадили афрички фудбал за неколико деценија.

„Ми смо сви имали огромна очекивања да ћемо се кући вратити као милионери. А сада живим као бедник“, причао је Илунга. „Када смо се вратили, наши уговори су раскинути и никада нисмо постали тренери. Чуо сам да је Мобуту рекао да смо уназадили афрички фудбал за 20 година. Ако бих се поново родио, трудио бих се да се да упорније радим да постанем фармер.“ 

Већина фудбалера остатак свог живота провела је у сиромаштву, пошто им је било забрањено да покажу свој таленат у европским клубовима. Ндаје Муламба, за кога се сви слажу да је био најталентованији фудбалер своје генерације, једно време се чак борио да преживи као просјак на улици. 

Мулумба је играо за тим из Киншасе АС Вита до 38. године, а онда је једва састављао крај с крајем. Афричка федерација га је наградила 1994. за рекорд у броју голова на Афричком купу, који је остварио пре 20 година, позивом за церемонију доделе награде у Тунису, где му је уручена медаља. Фабрика цигарета му је купила одело за овај догађај. Он се вратио у Киншасу срећан и поносан због тога што се неко сећао његовог резултата.

Неколико дана касније, четворица маскираних људи у војничким униформама упала су у његову кућу и захтевала медаљу и паре. Галама је пробудила његовог деветогодишњег сина, који је истрчао да затражи помоћ. Војници су запуцали и убили га. Мулумба је два пута погођен у ноге, претучен и бачен с моста. Провео је осам месеци у болници, пре него што је пребачен у Јужну Африку на даљу негу. Остао је тамо, живећи годинама на улици.

Мулумби ће, после случаја у судбоносној утакмици с Југославијом, идентитет бити замењен још једном. На Купу афричких нација између ДР Конга и Буркине Фасо 1998, њему је минутом ћутања одата почаст, пошто је објављено да је подлегао повредама у руднику у Анголи. То је била друга замена идентитета. Мулумба никада није био у Анголи. Након овога, успео је да се запосли као тренер у неколико јужноафричких тимова. Умро је у Јоханесбургу 2019.

Национални дуг

У једном тренутку, најављено је да ће сви чланови фудбалског тима који је освојио два афричка купа и пласирао се на Светско првенство 1974. да добију по 500 долара месечно, али то обећање није испуњено. Несрећни бек Мвепу Илунга после много година кајао се што су играчи на првенству „заборавили на Бога и мислили на новац“. Умро је 2015. године.

Екофа Мбунгу задржао је свој зелени фолксваген деценијама после Светског првенства и користио га је за свој посао таксисте. Ауто је трајао тако дуго јер је Мбунга био аутомеханичар. Он каже да је искористио „животну шансу“ поставши таксиста.

Голман Казади је својим одличним одбранама омогућио да бивши Заир освоји два афричка Купа. Али када се тешко разболео, није било никога да му помогне у лечењу.

Некадашњи капитен Мафу Кибонге учествао је на изборима у Киншаси. У његовој кампањи постери с Пелеом подсећали су на прошло време и на то ко је био.

Југословенски тренер Благоје Видинић после окончања спортске каријере живео је у Страсбуру где је умро је 2006, у 72. години.

Демократска Република Конго, како се земља данас зове, није је била у стању да избрише фудбалски имиџ из 1974. године. Никада се више није пласирала на светско првенство, а најдаље je досегла до полуфинала Афричког купа 2015. у коме је изгубила од Екваторијалне Гвинеје. Са све квалитетнијим играма које пружају афрички тимови, Конгу ће бити све теже да се поново једног дана нађе на неком мундијалу.

Ако нигде другде, сенка Југославије остала је још увек над фудбалом у Конгу. Али, без заирске авантуре афрички фудбал који данас учествује на светским смотрама вероватно не би успео да оствари оно што је до сада постигао, нити би афрички играчи доживели садашњи ниво афирмације у најјачим светским лигама.

Мобуту је био на власти 32 године. Суочен с побуном, маја 1997. побегао је из земље и умро у децембру исте године у Мароку. Светски медији нашироко су писали да су тада „југословенски плаћеници“ покушали да спасу Мобутуа пада с власти, али у томе нису успели. То је, међутим, тема за другу причу. 

Да случајно не буде забуне, ваља одмах рећи да Мишић, иако је посвећивао приличну  пажњу телесним вежбама, на тај спортски спектакл није стигао као такмичар, него као пратилац тадашњег младог краља Србије Александра Обреновића, који је био специјални гост на Олимпијским играма у Атини чијим се оцем сматра француски барон Пјер Кубертен, педагог и историчар, касније и дугогодишњи председник Међународног олимпијског комитета (МОК).

Грчка је за домаћина изабрана као постојбина древних Олимпијада, одржаваних много пре нове ере сваке четврте године у Олимпији на Пелопонезу. За првог председника МОК-а изабран је грчки представник Деметриос Викелис, који је организацију великог спортског такмичења извео уз свесрдну помоћ краља Грчке Георгија (Ђорђа) Првог.

Без такмичара из Србије  

Грчки суверен, одушевљен идејом о обнови Олимпијаде и одлуком  да прве ОИ новог доба буду у његовој земљи, услишио је Кубертенову молбу да на отварање лично позове владаре што више земаља, а њихове спортисте да се што масовније укључе у такмичења у дисциплинама у води, атлетици, рвању, мачевању, тенису, бициклизму, дизању тегова, гимнастици и стрељаштву. Планирани спортски спектакл на коме, у духу традиције, нису учествовале жене, сматрао је одавањем почасти историји Грчке, њеној традицији и култури.

Никоме тада, не бар званично, није сметало што није било такмичења жена, јер је то правило важило и на древним Олимпијским играма. Сметало је, међутим, Гркињи Стамати Ревити која је, после мушке трке у маратону, претрчала исту стазу да би доказала да и жене, попут мушкараца, могу бити успешне у спорту.  

Спортисте је у Атину послало 14 држава, међу којима није била Србија, а неке од њих су правиле и мешовите саставе. Одзив позваних владара је потпуно разочарао домаћине, јер се на отварању Олимпијских игара појавио само млади српски краљ Александар Обреновић, ког су Грци и њихов суверен врло срдачно дочекали и исказали низ почасти њему лично и пријатељском српском народу.

Међу укупно 241 такмичаром највише првих места освојили су Американци, а јунак Игара био је Грк Спиридон Луис који је победио у маратонској трци, иако је Немац Карл Шуман био најуспешнији такмичар као четвороструки шампион. Победници тада нису добијали златне медаље, него сребрне, венац из Олимпије и диплому, другопласираним такмичарима је уручивана бакарна медаља, ловорова гранчица и диплома, а трећепласираним нису даване медаље.

Краљ на челу српске делегације

Краљ Александар Обреновић је у време првих модерних Олимпијских игара имао 20 година, а с њим је пут Грчке кренула пробрана делегација. У краљевој пратњи били су генерал и министар војни Драгутин Франасовић, књижевник и председник Српскe академије наука Милан Ђак Милићевић, доктор париског Медицинског факултета и лични лекар српског краља Ђока Јовановић, маршал двора Михаило Рашић и каснији славни српски војвода Живојин Мишић, у то време 41-годишњи ађутант-мајор на двору Обреновића.

Доста година касније, Мишић је о том путовању с краљем записао:

„Тих година  краљ Александар је често путовао у иностранство. Сви ађутанти и ордонанси ређали су се више пута у пратњи краља на његовим путовањима. На мене никако да дође ред, ваљда зато што сам у исто време био и командант батаљона, док остали или нису имали другу службу или су, пак, били на неким канцеларијским дужностима. На крају крајева, једва једанпут дође ред на мене да пратим краља за време његовог путовања у Свету Гору и у Атину... У пролеће 1896. године дужност команданта 7. батаљона предао сам свом другу, мајору Степи Степановићу.“ 

Краљ Александар је с пратњом, преко Ниша и Скопља, стигао у Солун, а одатле у Хиландар на Светој Гори, где су се задржали три дана. Том приликом краљ је уговорио детаље отплате дуга манастира чији су му монаси, у знак захвалности, даривали Мирослављево јеванђеље, као и Хиландарску оснивачку повељу Стефана Немање.

После тога, Мишић је, у униформи српске војске, четири дана био уз краља на Олимпијским играма у грчкој престоници, где су пратили спортске догађаје и присуствовали разним другим, углавном свечарским активностима.

У част српске делегације, на отварању Игара, које је пратило више од 60.000 гледалаца, била је истакнута српска застава и свирана химна „Боже правде“, а исто је учињено и приликом посебног сусрета краља Александра са краљем Ђорђем, који му је срдачно захвалио што је дошао у Атину поводом великог спортског догађаја. Прве модерне Олимпијске игре трајале су, иначе, од 6. до 15. априла, а одржане су на стадиону Панатинаико.

Прво олимпијско одличје за једног Србина

Иако Србија није имала своје такмичаре на првој Олимпијади новог доба на њој се појавио један Србин који је, атлетским изгледом и добрим такмичарским резултатима, привукао пажњу на борилиштима у Атини. Реч је о Момчилу Тапавици из села Надаља у Војводини, тада двадесетдвогодишњаку, који се под заставом Угарске (Мађарске) такмичио у чак четири дисциплине – атлетици, рвању, дизању тегова и тенису. У то време Војводина је била део Аустроугарске, а Угарска и Аустрија су имале посебне олимпијске екипе.

Преценивши сопствене могућности, Тапавица се повредио у дизању терета једном руком, што је утицало да и у осталим дисциплинама постигне слабије резултате од оних које је остваривао пре доласка у Атину. Најбоље се пласирао у тенису где је био трећи.

Његови навијачи били су и чланови делегације Краљевине Србије са краљем на челу, који га је здушно бодрио.

Осим као истакнути спортиста, Момчило Тапавица се касније прочуо и као архитекта који је, између осталог, пројектовао зграду Матице српске у Новом Саду, железнички мост на Дунаву код Новог Сада и више значајних здања у Црној Гори. Умро је 1949. у Пули где је, са породицом, живео.

Краљ Александар, последњи монарх из династије Обреновића, иако раније није показивао интересовање за спорт и такмичења, по повратку из Атине се залагао да се у Србији оживе спортска надметања младих и створи организација која ће то подстицати и организовати. Александар није био жив (убијен је у официрској завери 1903) када је, 23. фебруара 1910, основан Олимпијски комитет Србије, чији је један од основних задатака било ширење духа олимпизма у нашој земљи. Његов оснивач и директор био је пешадијски капетан Светомир С. Ђукић.

Прве Олимпијске игре на којима је учествовала Краљевина Србија биле су оне одржане 1912. у Стокхолму, што је значило и њен улазак у МОК. Боје Србије на ОИ у престоници Шведске бранила су двојица такмичара, оба из Београда: Душан Милошевић, бивши фудбалер БСК-а, који је наступио у трци на 100 метара, и маратонац Драгутин Томашевић.

Тачно 96 година после Стокхолма, Србија је на Олимпијски играма у Пекингу (2008) поново наступила као самостална држава.

Али та дивна сплитска ноћ ушла је у историју фудбала по ономе што се на травњаку Пољуда одиграло пре самог почетка утакмице. Пре него што су фудбалери два клуба предвођени судијском тројком изашли пред пуне трибине, навијач Хајдука Анте Бараба је прескочио ограду, улетео на терен и на самоме центру игралишта заврнуо врат једном несретном петлу кога је, како је рекао у разговору за новине, био украо из материног кокошињца.

Тотенхемов грб, истина, краси тетреб, али су у фудбалској јавности одувек познати као „Певци“, па је завртање шије недужном сплитском петлу било протумачено као сасвим јасна порука, која је стигла и до седишта УЕФА. Дисциплинска комисија европске куће фудбала казнила је Хајдук новчано и одредила да свој наредни меч на међународној сцени као домаћини играју најмање три стотине километара од Сплита.

Хајдук је у реваншу поражен минималним резултатом и тако остао без финала, а четрдесет и две године касније управа Тотенхема је за привременог менаџера клуба који се већ дуго налази у играчкој и резултатској кризи именовала хрватског тренера Игора Тудора, који је играчку каријеру започео у дресу Хајдука. Тудор је успео да постави неславан рекорд, поставши први тренер у историји „Певаца“ који је изгубио прве четири утакмице. Последњи пораз, претрпљен од мадридског Атлетика на гостујућем терену стадиона Метрополитана, дуго ће прогањати навијаче Тотенхема.

Рођеном Сплићанину не могу да опросте што је прво одлучио да тог кобног уторка увече на терен пошаље другог резервног голмана Антоњина Кинског, а онда га замени после само петнаестак минута игре, након што је двадесеттрогодишњи Чех што својом, што кривицом саиграча био приморан да вади лопту из мреже чак три пута.

Тотенхем је до краја утакмице примио још два, али је успео и да постигне два гола. Међутим, у енглеској и светској фудбалској јавности нико не расправља о томе да ли Тотенхем има шансе да се на крају ипак квалификује у четвртфинале Лиге шампиона. Сви се и даље баве не само Тудоровом одлуком да Кинског пошаље у свлачионицу тек што је утакмица почела, већ и даљом судбином голмана чији нас случај упућује да се по ко зна који пут присетимо Хандкеовог романа и Вендерсовог филма „Голманов страх од једанаестерца“.

Иранке у Аустралији

Та прича заправо нема скоро никакве везе са фудбалом, баш као што са најважнијом споредном ствари на свету нема везе ни оно што се у Аустралији ових дана дешавало са чланицама фудбалске репрезентације Ирана.

Иранке су тамо допутовале крајем фебруара да би учествовале на Азијском фудбалском купу за жене, који се одржава од 1. до 27. марта. САД и Израел су напали Иран дан пред свечано отварање турнира, а утакмица првог кола групне фазе такмичења између фудбалерки Ирана и Јужне Кореје одиграна је 2. марта. Иранке су из протеста против режима који влада њиховом земљом одбиле да певају националну химну, и то је у иранским медијима окарактерисано као велеиздаја која се у новонасталим ратним околностима кажњава смрћу.

Пред почетак наредна два меча Иранке су певале химну и салутирале застави своје земље, али то није променило став надлежних, који су им недвосмислено поручили како их по повратку у нападнути Иран не чека ништа добро.

У међувремену је узбуњена светска јавност, а на адресу аустралијског премијера Албанезеа са свих страна почели су да стижу захтеви да се храбрим иранским фудбалеркама обезбеди политички азил.

„Ако их неће Аустралијанци, примићемо их ми“, рекао је Доналд Трамп. Ирански званичници су на то одговорили како ће сурово казнити чланове породица свих оних играчица које се не врате у земљу.

На крају је пет иранских репрезентативки уз помоћ локалне полиције успело да побегне из хотела у коме су биле смештене и њима је азил одобрен по хитној процедури. Остале су из хотела у аутобусу одведене директно на аеродромску писту, где их је чекао авион који ће их одвести у разрушену земљу, где их не чека ништа добро.

У медијским извештајима стоји како су неке иранске фудбалерке плакале, док су друге преко телефона слале позив у помоћ. Авион их је напослетку одвео у двоструку неизвесност, јер их код куће чека ем рат, ем врло конкретна опасност да буду ухапшене и сурово кажњене.

Ето како фудбал може да утиче на егзистенцију људи. Судбине чешког голмана и иранских фудбалерки говоре и више него довољно саме за себе, али нас истовремено и подсећају на два тренутка из фудбалске прошлости.

Најомраженији голман на свету

Прво Светско првенство у фудбалу које је играно по завршетку Другог светског рата организовано је у Бразилу. Био је то први Мундијал на ком су учествовали Енглези, који до тада нису видели смисла у идеји да се уопште такмиче са остатком света, с обзиром на то да су они били и остали ти који су фудбал измислили. На овом светском шампионату учествовала је и репрезентација Југославије.

Али тај турнир није остао упамћен по томе што Енглези нису успели да прођу групну фазу такмичења изгубиши, између осталог, и од Американаца, што су учешће непосредно пред почетак првенства отказали Турска, Француска и Индија, и што је Рајко Митић након загревања пред меч са домаћинима разбио главу при силаску у тунел Маракане, па је наша репрезентација првих двадесетак минута утакмице са Бразилом играла са играчем мање, што је пресудно утицало на коначни резултат меча.

Свако ко иоле познаје историју фудбала зна да ће Мундијал одигран у Бразилу заувек остати упамћен по истинској спортској трагедији која се десила у финалу. Утакмица која је одлучивала првака света одиграна је 16. јула 1950. у Рио де Жанеиру, на најчувенијем стадиону на свету, пред скоро две стотине хиљада гледалаца. Играли су Бразил и Уругвај и репрезентација домаћина је била виђена као сигуран победник и пре него што је судија означио почетак утакмице. У целом Бразилу све је било спремно за велики карневал, али су богови игре имали другачије планове за оно што ће се те вечери десити на Маракани.

Бразил је повео, али онда су Уругвајци почели да играју све боље и боље. Прво су изједначили преко Скјафина, да би једанаест минута пре краја утакмице Ђиђа постигао гол који је означио почетак непреболне туге што, упркос каснијих пет титула првака света у фудбалу, и даље тишти Бразилце.

Те вечери је широм Бразила забелележено на десетине самоубистава, а уместо карневала, на улице Рио де Жанеира стигла је туга. Људи нису могли да престану да плачу, а шок је био толики да након утакмице није ни одржана свечана церемонија проглашења победника. Председник ФИФЕ Жил Риме је само тутнуо у руке пехар богиње Нике капитену Уругвајаца Обдулију Варели, а овај је, према писању великог аргентинског писца Освалда Соријана, после причао како га је те јулске вечери гризла савест због упропаштеног славља.

„Осећао сам се лоше“, Соријано записује Варелине речи. „Било би лепо видети тај карневал... а ми смо упропастили све то, а нисмо освојили ништа. Имали смо ту титулу, али шта је она значила наспрам свеколике туге. Мислио сам на Уругвај. Тамо је народ сигурно био сретан. Али ја сам био ту, у Рио де Жанеиру, међу свим тим неутешним људима.“

То прво вече се претворило у још тужнију зору дана у коме ће и штампа и навијачи за најтрагичнији пораз у историји фудбала окривити голмана Бразила Моакира Барбосу. Барбоса је био голман клуба Васко де Гама из Рио де Жанеира и до јулске вечери 1950. био је познат по томе што није носио голманске рукавице. Наредних пола века, све до своје смрти, у априлу 2000, носио је крст највећег кривца за пораз у финалу Мундијала.

Непосредно пред смрт дао је интервју у коме је, између осталог, рекао како по бразилском законодавству човек у Бразилу може бити осуђен на највише тридесет година, док он већ пуних пола века плаћа страшну цену за нешто за шта уопште и није крив!

Тринаест година након утакмице која му је одредила судбину, Барбоса је у знак сећања на тај дан од бразилске фудбалске федерације на поклон добио стативе између којих је у мрежи завршио Ђиђин фатални шут. Барбоса их је у дворишту своје куће запалио и на њиховом жару испекао роштиљ за малобројне пријатеље.

Двадесетак година касније, нису хтели да га пусте у комплекс где се репрезентација Бразила спремала за предстојећи Мундијал. Плашили су се да ће им донети малер.

Умро је а да му нација није опростила то што у утакмици коју Бразилци и данас памте као Мараканацо није успео да сачува мрежу свог тима и народу који толико воли фудбал омогући велико и унапред планирано славље.

Последњи повратак у будућност

И ми волимо фудбал и волимо да се радујемо победама наших фудбалера, али смо кроз времена у којима се на овим просторима лопта шутирала ногом одавно навикли на поразе. Увек их је било више него победа и често су доживљавани као исход који нисмо заслужили. Неправда нас је најчешће сналазила због погрешних одлука фудбалских судија, али пред сам распад Југославије искусили смо и како изгледа када о коначном резултату утакмице не одлучује човек у црном, већ Савет безбедности УН!

Наша репрезентација је квалификације за Европско првенство које је се у јуну 1992. играло у Шведској завршила са надмоћним тријумфом у групи. И мада су у међувремену играчи из Хрватске одлучили да скину плаве а обуку дресове у дезену шаховнице, екипа коју је селектирао Ивица Осим, а у којој су се, између осталих, налазили и Драган Стојковић Пикси, Дејан Савићевић, Предраг Мијатовић, Мехмед Баждаревић, Владимир Југовић, и даље је важила за једног од главних фаворита Еура '92.

Било је то последње Европско првенство на коме је учествовало само осам репрезентација, а сем нас и домаћина Шведске, на турнир су се били квалификовали репрезентације СР Немачке, Заједнице независних држава (бивши СССР), Холандије, Шкотске, Француске и Енглеске. Требало је да се Југославија такмичи у групи А са Шведском, Француском и Енглеском.

Наши фудбалери су испраћени на турнир са великим надама, али се онда у спорт умешала светска политика и Савет безбедности је за распламсавање грађанског рата у Босни и Херцеговини и Хрватској окривио искључиво оно што је у том тренутку било остало од Југославије. Донета је резолуција којом су Југославији уведене ригорозне међународне санкције, које су се односиле и на забрану учешћа југословенских спортиста на међународним такмичењима у колективним спортовима и њихово такмичење под тробојком са звездом петокраком.

Одлучено је да уместо репрезентације Југославије у Шведској заиграју Данци. Михаел Лаудруп, један од најбољих данских фудбалера, одбио је да наступи за свој тим, чиме је испољио ретко виђену људску доследност и изразио протест због учињене неправде.

Данци ће напослетку тог јуна постати прваци Европе, али пре него што је остварена та велика и несвакидашња победа, наши фудбалери су морали да искусе далеко несвакидашњији пораз. УЕФА их је избацила са такмичења за које су се квалификовали, Шведска је хтела да се што пре врате одакле су дошли, али су наступајуће санкције онемогућавале да по њих дође авион Југословенског аеротранспорта. Тако се фудбалска бајка која је прво претворена у спортску неправду завршила правом људском драмом.

На крају је по наше фудбалере и новинаре отишао капетан Стеван Попов, пилот који је тог пролећа из ратом захваћеног Сарајева у Београд евакуисао на десетине хиљада људи, жена и деце. Упркос многим техничким препрекама изазваним изгласавањем санкција, Попов се пробио до Стокхолма. Наши фудбалери и сви остали који су с њима на Евро '92 дошли из Београда укрцали су се у авион, али тек тада је настала права драма. Шведске власти су хтеле да заробе наш авион, у коме готово да није било горива.

Попов је на крају запретио да ће упркос свим забранама подићи авион, па су Швеђани на крају пристали да авион снабдеју горивом, али под условом да оно буде плаћено готовином. На крају је новац сакупљен, авион је полетео и репрезентативци Југославије су безбедно полетели и још безбедније слетели на сурчински аеродром, који је потом чамио пуст наредних неколико година.

Прву наредну међународну утакмицу након укидања санкција фудбалери Југославије одиграли су управо против Бразила. Моакир Барбоса је у то време још увек био жив и крив, а наши спортисти и ми који за њих навијамо и дан-данас осетимо дах те тешко описиве, али и те како ефикасне метафизичке неправде која нам ту и тамо и даље дише за вратом.

Мање од игре

Ту неправду сада осећају и Иранци. Судбина репрезентативки које су се вратиле у ратом захваћену земљу још увек није позната, али се зна да фудбалери Ирана неће учествовати на Мундијалу, који би овог лета требало да се игра у САД, Канади и Мексику.

Трамп им је поручио да је и боље што не долазе, али у овом тренутку није до краја извесно да ли ће Мундијала уопште и бити. Нико још не може да процени колико ће бити могуће гарантовати безбедност стотинама хиљада навијача, али и самим фудбалерима.

Најопасније је, за сад, у Мексику, у коме управо букти рат нарко картела и државе. Најжешћи окршаји десили су се пре само неколико дана у покрајини у којој крајем марта треба да се игра квалификациони турнир на коме ће бити решено која ће се од шест националних селекција пласирати на Мундијал.

ФИФА је објавила да ће се овај турнир одржати према утврђеном распореду, али још нема назнака која би то репрезентација могла да замени селекцију Ирана.

Ко зна, можда ће управо тај тим постати неочекивани освајач великог такмичења на коме ће први пут у историји наступити четрдесет и осам селекција.

Међу њима неће бити Србије.

Колико год звучало отрцано и навијачки неискрено, можда је, овога пута, заиста добро што ћемо све што се на Мундијалу буде дешавало гледати са безбедне удаљености.

Фудбал се од дана када су га играли Рајко Митић, Обудлио Варела и Моакир Барбоса много променио, али у онима који га воле и даље побуђује неописиву и немерљиву страст. То најбоље показује пример чешког голмана Кинског, који је после за њега страшне мадридске ноћи на свом инстаграм налогу написао да се живот састоји од успона и падова и да ће са њим све бити у реду.

Све је то лепо, али шта ће бити са овим нашим светом?

Сада већ далеке 1986. године Дијего Армандо Марадона се из спортских извештаја преселио у све историјске атласе и легенду када је на Мундијалу у Мексику Енглезима дао онај гол руком. Енглези и Аргентинци су ратовали на Фокландима и та фудбалска утакмица је и за једне и за друге била много више од игре.

Ту утакмицу већу од живота решила је прво Марадонина „Божија рука“, а потом његов гол века, када је предриблао целокупну енглеску одбрану и постао херој свих презрених на свету. Био је то само фудбал, али само у фудбалу је могуће победити моћнијег од себе и то на какав начин!

Четири деценије касније, по многима најбољи фудбалер садашњице, Аргентинац Лео Меси је у првим данима америчког рата против Ирана са својим саиграчима из Интера из Мајамија био гост Доналда Трампа у Белој кући.

И упркос томе што дрес са његовим именом на леђима носе многи малишани широм сиромашног света, Меси се руковао са човеком коме тако добро успева да у последњих неколико месеци оличава сву неправду на нашој планети.

Да ли је четрдесет година много, мало или таман да се „Божија рука“ претвори у руку пружену „ђаволу“?!

Тачан одговор на ово питање можда се крије у још једној фудбалској причи.

Дискфалификација фудбалске репрезентације Југославије донела је проблеме и произвођачу спортске опреме „Адидас“. У њиховој фабрици у ирском граду Корку произведни су плави дресови са државним грбом Југославије у којима су Пикси и остали наши фудбалери имали да играју у Шведској. Од нашег наступа на Евру '92 није било ништа и менаџери „Адидаса“ нису знали шта да раде са тим дресовима. На крају су мањи бројеви дресова продати локалном клубу „Лидс“, па су петлићи из Корка неко време тренирали и играли у дресовима земље која више није постојала.

Без обзира на ту историјску чињеницу, шест буктиња је још неко време горело на грудима ирских дечака.

Браћа Чајковски

Половином прошлог века, прва браћа у дресу Југославије били су Златко и Жељко Чајковски. Први је одиграо 55 утакмица за најбољи тим наше земље и био један од најзапаженијих везних играча у Европи и свету. Са „Плавима“ је освојио две сребрне олимпијске медаље (1948. и 1952) и два пута учествовао на светским првенствима.

Две године млађи Жељко, нападач, забележио је 19 наступа у државном тиму и постигао 12 голова. Заједно са братом, на Олимпијади 1948. у  Лондону окитио се „сребром“. У анале југословенског фудбала уписао се као стрелац победоносног гола против Француске (3:2), који је наш састав одвео на Светско првенство у Бразилу 1950.

Почели су у загребачком ХАШК-у одакле је Златко отишао у Партизан, а Жељко у Динамо. Играли су и у Немачкој, а тамо су били и тренери. Златко је у оба посла био успешнији, а као тренер заслужан је за уздизање минхенског Бајерна и стварање његових звезда Франца Бекенбауера, голмана Сепа Мајера и неумољивог стрелца Герда Милера.

Браћа Белин

Попут браће Чајковски и браћа Белин – Бруно и Рудолф звани Руди – каријере су почели у Загребу, након чега је први отишао у Партизан, док је други цео фудбалски век провео у Динаму. Због велике разлике у годинама – чак 14 – никада нису заједно наступили за репрезентацију нити су били ривали носећи црно-бели и модри дрес.

Бруно, један од најбољих југословенских бекова, са Партизаном је освојио шампионску титулу и три пута Куп маршала Тита. Три маршалова купа освојио је и Руди, градитељ игре у дресу Динама, али и „сребро“ на Европском првенству 1968. Браћа Белин имају укупно 54 наступа за Југославију: Бруно 25, а Руди – који је дао и шест голова - 29.

Чебинци

Звездан и Срђан Чебинац, из чувене генерације Партизанових „беба“, обојица нападачи, били у први близанци који су обукли дрес са грбом Југославије.  

Звездан је шездесетих година прошлог века сматран најбољим десним крилом у земљи. За репрезентацију је одиграо 20 утакмица, али би тај биланс био далеко импозантнији да, због страха од летења авионом, није пропустио многе мечеве у иностранству. Између осталог и Светско првенство у Чилеу 1962.

Са братом Срђаном играо је у генерацији Партизана која је три пута узастопно била југословенски првак. Једну сезону је провео и у Црвеној звезди, док му је брат са Топчидерског брда отишао на Карабурму – у ОФК Београд.

Срђан је имао само један званични наступ за „Плаве“. Играли су и у Немачкој, Холандији и Швајцарској, а ван домовине су остварили и успешне тренерске каријере.

Вујовићи

Близанце репрезентативце дао је и сплитски Хајдук – Златка и Зорана Вујовића. За Југославију су наступили 104 пута и постигли 27 голова.

Успешнији је био Златко, изразити нападач – одиграо је 70 утакмица и постигао 25 погодака. Тренери су га веома ценили иако су поједини навијачи, љути због Златкових чешћих промашаја, говорили да би дао више голова од Пелеа да је искористио макар сваку трећу прилику.

Зоран, бек, испред брата био је по упорности, што је посебно примећено у Француској, где су играли неколико сезона. У 1984, баш кад су Французи постали прваци Европе, Зоран је проглашен за најбољег странца у њиховој лиги. Једну сезону провео је у Црвеној звезди, а са братом је у саставу сплитских „билих“ освајао куп и првенство Југославије.

Били су у репрезентацији Југославије на Олимпијским играма у Москви 1980. и на Мундијалу у Шпанији 1982), а Златко је боје Југославије бранио и на Европском првенству 1984. и Светском првенству 1990.  године.

Милутиновићи

На Светском првенству одиграном 1958. у Шведској у саставу Југославије била су браћа Милутиновићи – Милош и Милорад. Први, „Плава чигра“, и данас се помиње као највећа звезда југословенског фудбала свих времена, а на врхунцу каријере сврставан је у групу најистакнутијих асова европског фудбала.

Милутиновићи су играли у Партизану педесетих година минулог века када је тај клуб сматран једним од најбољих у Европи. Милорад је био центархалф, робустан и стамен играч, али стално у сенци старијег Милоша, нападача који је био луцидни пакер, незадрживи дриблер и спретни стрелац.

Милош је за државну репрезентацију одиграо 33 утакмице и дао 16 голова. Било би их и више да му фудбалски узлет ка звездама није прекинула туберкулоза.

И Милош и Милорад били су фудбалски интернационалци, а после качења копачки о клин и тренери. Милош је био и селектор Југославије. Са њима је у Партизану играо и њихов најмлађи брат Велибор-Бора који није постао репрезентативац, али је постао први тренер у свету који је пет различитих државних репрезентација одвео на Светско првенство.

Сушићи

Браћа Сушић, Сеад и Сафет с надимком „Папе“, били су изванредни нападачи, техничари и голгетери, врло различити по карактерима. Старији Сеад је имао помало боемски приступ фудбалу, знао је све с лоптом, али му је недостајало више посвећености тренингу и дисциплини ван терена да би постао велика звезда, што је успео да буде његов млађи брат, много раднији и преданији игри.

Почели су да играју у Завидовићима, након чега је Сеад постао  првотимац Црвене звезде, у којој је играо осам година, а Сафет – Сарајева. Оба њихова тима били су прваци Југославије, а они репрезентативци: Сеад једном, а Сафет 54 пута. Млађи брат је у „плавом“ дресу 21 пут био стрелац, а посебно се памте његови хет-трикови против Румуније, Италије и посебно Аргентине у години кад је та латиноамеричка селекција постала првак света.

Оба брата су имала интернационалне и тренерске каријере. Сафет је 2000. године проглашен најбољим фудбалером БиХ свих времена.

Мусемићи

Међу репрезентативцима Југославије из БиХ била су и браћа Мусемић – Вахидин, који је у 17 репрезентативних наступа дао девет голова, и Хусреф, који је имао само један наступ за „Плаве“. Оба су били „деветке“, дакле изразити нападачи и голгетери. Вахидин се прославио у Сарајеву па у француској Ници, док је Хусреф најбоље партије пружао током четворогодишњег наступа за Звезду, за коју је постигао 89 голова.

Вахидин се посебно истакао на ЕП у Италији 1968, када је Југославија постала вицешампион Старог континента. Старији љубитељи фудбала сигурно се још сећају његовог центаршута после ког је Драган Џајић савладао голмана Енглеске, тада актуелног првака света, и „Плавима“ донео пласман у финале, изгубљено од домаћина Италије, после велике пристрасности швајцарског судије Готфрида Динста у корист „Азура“.

Хорвати

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века један од најбољих југословенских фудбалских судија, носилац знака ФИФА, био је Загрепчанин Драго Хорват, који је пре тога једном наступио за најбољу ногометну селекцију Југославије, као играч Динама.

Драго је био познат и као старији брат Ивице Хорвата, годинама стандардног првотимца „Плавих“ који је, као капитен, учествовао у освајању сребрне медаље за Југославију на Олимпијским играма 1952.

Био је то онај чувени састав: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Букас, Бобек и Зебец. Говорили се да је тај састав знао напамет и друг Тито, иначе незаинтересован за фудбал.

Ивица Хорват је од 1946. до 1956. одиграо 60 утакмица за Југославију и био на два Мундијала – 1950. и 1954. Са овог другог памти се његов аутогол против Западне Немачке које је допринео елиминацији „Плавих“.

Два пара браће Брновић

По киксу у репрезентативном дресу, попут Ивице Хорвата, памти се и Драгољуб Брновић који је, као и славни Загрепчанин, имао брата репрезентативца – Бранка. Драгољубов кикс био је промашени једанаестерац у пенал серији која је одлучивала ко ће у полуфинале Светског првенства 1990. – Југославија или Аргентина. За наш тим тада су с беле тачке  промашили и Драган Стојковић и Фарук Хаџибегић па су „гаучоси“ отишли даље.

Браћа Брновић су каријере почели у Црној Гори, а прославили су се у Партизану, углавном као везни играчи. Старији Драгољуб (1963) за државни тим одиграо је 25 пута и постигао један гол, док је четири године млађи Бранко остварио 27 наступа и трипут био стрелац.

Играчку каријеру, окончану у иностранству, наставили су тренерском. Бранко је био селектор Црне Горе након њеног отцепљења од СР Југославије.

Почетком овог века, после распада СФРЈ, у нашој репрезентацији била су још два брата Брновића – Ненад и Бојан. Попут својих презимењака, обојица су носили Партизанов дрес, први као нападач, а други као „везиста“. У дресу са државним грбом више се истакао млађи  Ненад који га је обукао 16 пута, док је његов годину дана старији брат ту част осетио двапут.    

Пајевићи и Шћеповићи

Много пре браће Брновић из Црне Горе у Партизан су стигла браћа Пајевић – Милутин и Божидар, који су, носећи дрес популарног београдског клуба „догурали“ и до оног најдражег – репрезентативног. Милутин је за Југославију наступио три пута, а млађи Божидар једном. Први је био нападач, други халф у генерацији Бобека, Милутиновића, Чајковског, Белина...  

Браћа партизановци и репрезентативци били су и Стефан и Марко Шћеповић. Било је то у годинама после распада Југославије, па су носили дрес Србије – први осам пута (једном је био и стрелац), а други пет пута.

Браћа Ђуровски

Врло запажен братски пар у нашем фудбалу била су и браћа Ђуровски – Бошко и Милко. који су, врло млади, из Македоније дошли у Црвену звезду. Годинама су заједно носили црвено-бели дрес нашег најтрофејнијег клуба, а хировити Милко је неколико сезона био и играч Партизана, Звездиног најљућег ривала. Његов прелазак са „Маракане“ у Хумску био је својевремено једна од највећих сензација југословенског фудбала.

У државној репрезентацији Југославије Бошко, везни и одбрамбени фудбалер, играо је на четири утакмице, а Милко, изразити нападач, на шест, што је обележио и са четири постигнута гола. За Милка се говорило  да би, да није увек био на своју руку и прекомерно темпераментан, одиграо „не шест, него 66 мечева за југословенску репрезентацију“.

По распаду Југославије, браћа Ђуровски су наступали и за национални тим Македоније. Играли су и за иностране клубова, а по завршетку играчких каријера обојица су се посветили тренерском позиву.

Ивићи и Милинковићи-Савићи

Илија и Владимир Ивић, славна браћа из зрењанинског Пролетера, место у репрезентацији осигурали су играјући за Црвену звезду и Партизан. Старији Илија, који је био и капитен црвено-белих, имао је један наступ за државни тим, док је млађи забележио осам. Иако су обојица били нападачи, врло ефикасни у својим тимовима, није им се посрећило да и као репрезентативци погоде мрежу противника. После играња у иностранству, ван границе домовине започели су тренерске каријере које још трају.

Браћа Милинковић Савић – Сергеј и Вања – од свих овде побројаних репрезентативних парова разликују се по томе што је један од њих био голман – две године млађи Вања. И њихов отац је био фудбалер и интернационалац због чега су му синови рођени у иностранству. Браћа Милинковић Савић су у Србији играли за Војводину, а пре него што су постали чланови сениорске репрезентације наше земље наступали су и за млађе селекције.

У „А“ тиму Србије Сергеј је до сад  остварио 54 наступа и голгетерски учинак од девет погодака. Вања је дрес са државним грбом облачио 19 пута. Обојица већ дуже време играју у иностранству, где су променили по неколико клубова, а и даље важе за потенцијалне репрезентативце.      

Иако је репрезентација Југославије на СП у Швајцарској допутовала са ореолом олимпијског првака из Лос Анђелеса 1984, „папирне“ прогнозе је нису сматрале највећим фаворитом за прво место. Било је, наиме, доста оних који су веровали да је „злату“ ближа селекција СССР-а, бранилац титуле освојене четири године раније у Западној Немачкој, где је у финалу савладала баш „Плаве“.

Такво мишљење пратиле су и помало омаловажавајуће тврдње да се Југославија не би „позлатила“ на ОИ у САД да Совјети, враћајући Американцима мило за драго због бојкота „њихове“ Олимпијаде у Москви 1980, нису одлучили да не дођу на Игре у „Граду анђела“.

Плави против Зборнаје команде

Жреб у Швајцарској као да је намерно био направљен тако да што пре разреши дилему око тога ко стварно треба да носи звање првог фаворита за трофеј у конкуренцији 16 екипа, Југословени или Совјети: „Плавима“ и „Зборној команди“ међусобни дуел био је први на турниру. Одигран је у граду Арауу где су наши момци имали подршку југословенских гастарбајтера који су, све до распада СФРЈ, здушним навијањем давали снажан ветар у леђа свим спортистима из Југославије у њиховим наступима у земљама Западне Европе.  

Велики дерби обележен је великом борбом и резултатском неизвесношћу током свих шездесет минута утакмице, у чему су највише уживали навијачки неутрални гледаоци, мирно пратећи мајсторије два одлична састава. На полувремену је било 13:11 за наше момке, који су разлику у своју корист до краја дуплирали – 26:22.

Доминантан утисак је био да су Југословени до победе стигли захваљујући већој покретљивости и бољој уиграности. Томе је битно допринела чињеница да су половину састава „Плавих“ чинили првотимци шабачке „Металопластике“, која је 1985. и 1986. била светски хит као клупски шампион Европе, најјачег континента у рукомету. Реч је о Милету Исаковићу, Мирку Башићу (голману), Веселину Вуковићу, Веселину Вујовићу, Јасмину Мркоњи и Златку Портнеру. Надимци су им били  „рукометни ванземаљци“ и „Харлем глобтротерси рукомета“.

Ка титули

Почетни успех дао је снажан подстрек наши момцима за даље такмичење, али су их искусни селектор Зоран Тута Живковић и његов помоћник Абас Арсланагић, обојица дуго репрезентативни голмани, стално подсећали на ону народну пословицу о првим мачићима... Тај опрез је био и те како потребан јер су, у том тренутку, бар још три репрезентације с правом „пуцале“ на врх.

У нашој, такозваној „комунистичкој групи“, поред Совјета биле су и селекције Кубе и Источне Немачке, којима се никако није смео „пришити“ епитет аутсајдера. То је посебно важило за Немце, који су пред излазак на мегдан Југославији направили и највећу сензацију на шампионату „прегазивши“ тим СССР-а са пет голова разлике – 23:18. Дакле убедљивије од „Плавих“. Била је то уједно најава да од „злата за Русе“ неће бити ништа, што се касније и обистинило након њиховог још једног пораза од Шпаније. Поједини извештачи и стручњаци су овај неочекивани пад светских првака видели као последицу пораза који су им нанели Југословени.   

Живковићеви изабраници су Кубанце савладали са 32:28, а Источну Немачку са 22:20. Да није било лако, најубедљивије је показивала чињеница да је на обе утакмице најбољи утисак у редовима наших оставио голман Златан Арнаутовић. Високи Бањалучанин је, иначе, током целог турнира често чинио чуда међу стативама, спречавајући сигурне поготке распуцаних противника. Публика га је прозвала чаробњаком, а стручни жири на крају сврстао у идеални тим првенства. Од Југословена су ту почаст добила и два наша бека-голгетера – Веселин Вујовић и Јовица Цветковић. Први је мреже противника „цепао“ десницом, а други „левицом“.

Друга фаза

У другој фази турнира, ривали Југославије су били Западна Немачка, Шпанија и домаћин Швајцарска. Селекције слабије од три које су „Плави“ већ били прескочили, али никако противници за потцењивање. Тим пре што су тешке почетне борбе измориле наш тим, а било је и мањих повреда код неких играча.

Да је најтеже кад изгледа да је најлакше, показао је дуел Југославије са објективно доста слабијим саставом Шпаније. Судије су крај одсвирале при резултату 18:17 за нашу репрезентацију, а констатација наших новинара да је „најважније да смо победили“ била је еуфемизам за пад у игри Живковићевих пулена.

Тиму није недостајало воље, али је било очигледно да му мањка претходно виђене течности у игри. Реч је о појави која није реткост на дугим и тешким турнирима, а лакше је превазилазе добро уигране и добро вођене екипе. Југословенски државни тим је, срећом, имао оба та атрибута.

Ново нивелисање форме на виши ниво „Плави“ су имали против домаћина Швајцарске. Меч без неизвесности добијен је са 27:19, при чему је селектор Живковић више него на претходним мечевима „мешао карте“, тј. трудио се да терет утакмице понесе што више играча.   

Наредно искушење био је дуел са Западним Немцима који су у Швајцарској играли тврдо, ослањајући се првенствено на јаку одбрану. Главни квалитет наших била је „распевана игра“ – брзе и маштовите акције у којима је важније било забележити погодак више, него примити гол мање. Виђена је мање-више рововска борба са релативно мало лопти у мрежи. После победе од 19:17 „Плави“ су и формално широм отворили врата финала, иако је у Швајцарској била честа прича да су они то учинили већ победом над СССР-ом где су демонстрирали своју снагу и умеће. Југославија је у финале стигла без изгубљеног бода: шест утакмица – шест победа.

Са друге стране жреба, за многе прилично неочекивано, у финале је, стигла репрезентација Мађарске. И то на резултатски једнако импресиван начин као и наша: без пораза на путу ка завршном балу.

Златни момци 

Предтакмичење је, међутим, показало да су Југословени и Мађари потпуно заслужено дошли до тачке на којој ће одлучити која ће се репрезентација „позлатити“, а којој ће припасти сребрна медаља. Ово финале, играно у Цириху, било је прилика и једнима и другима да својој земљи донесу прву титулу светског првака. Рукометни стручњаци окупљени у Швајцарској већином су давали  предност нашем изабраном тиму, али увек уз ону „филозофију“ да неће бити изненађење ако буде и друкчије.

„Плави“ су од старта показали велики жељу да стигну до ласкавог звања, али су им Мађари вешто парирали, а потом изводили брзе и ефикасне контре. Прво полувреме је окончано нерешеним резултатом – 12:12, што је максимално повећало притисак на играче, пре свега због страха од грешке. Резултатска клацкалица продужила сe и на добар део завршног дела утакмице, а у самом финишу наши су успели да се „одлепе“ и да до краја сачувају предност од два гола – 24:22. Тако је Југославија стигла до своје прве и једине титуле светског првака. Србија, као њена правна наследница, није, нажалост, још успела да тај биланс побољша.

Најефикаснији у тиму Југославије, са по шест голова, били су вихорно лево крило Миле Исаковић, који је често измицао мађарској одбрани и стамени десни бек Јовица Цветковић, најбољи стрелац нашег тима на целом шампионату. Одбрани Југословена највише брига задавала су два Михаја – Ковач и Иванчик, који су по пет пута погодили нашу мрежу.

У саставу Југославије који се окитио светском златном медаљом били су: Златан Арнаутовић, Мирко Башић, Роландо Пушник, Веселин Вуковић, Веселин Вујовић, Миле Исаковић, Јовица Елезовић, Јовица Цветковић, Момир Рнић (капитен), Часлав Грубић, Драган Младеновић, Јожеф Холперт, Јасмин Мркоња, Мухамед Мемић, Златко Портнер и Златан Сарачевић.

Екипа за понос и незаборав.   

Задивљена Жућком, својим играчким узором, Марија је поносно носила добијени надимак, а у репрезентацији Југославије, са којом је освојила много одличја и била „стрелац над стрелцима“, изборила се за дрес са бројем пет који је и Кораћ носио. Била је недостижни кошгетер као и он. Истовремено је била и мамац за публику где год би се појавила, јер јој је ефикасну игру красила и грациозниост балеринe. Неки њени рекорди и данас су живи, иако је у децембру минуле године прославила 78. рођендан.

Из скученог собичка на широки терен

Марија Вегер је међу кошеве стигла као девојчица, са непуних 12 година. Из тесне собе у којој је живела у оскудици, без оца, са мајком и две сестре. На шљакастом игралишту новосадског „Еђшега“ (Јединства), првог јој клуба, стручњаци су врло рано уочили наглашени дар за кошарку малишанке с надимом „Малчика“ (асоцијација на „маљчик“, дечачић, из неке руске бајке). Одликовали су је изванредна скочност и сјајан преглед игре, у лаком трку брзо је мењала правац и имала добар контакт с лоптом у свакој ситуацији. Касније је порасла до 173 центиметра и са том висином била убојити бек-шутер.

Напредак од почетнице која је, маштајући да постане лекар, уписала медицинску школу, до играчице на коју се „озбиљно рачуна“ остварила је свакодневним тренингом, често и по летњој врелини од 40 степени. Кад би тако угрејало, њени Новосађани су знали да кажу: „Цео град је на Штранду (градском купалишту), само се 'Малчика' купа у зноју испод кошева.“ Објашњавајући једном ту своју посвећеност спорту, рекла је да је она била последица две ствари: њене силне жеље да буде успешна и чврстог уверења да успеха нема без преданог рада. Била је прегалац, али и аскета у пуном смислу тих речи.

Марија Вегер је брзо је прерасла мали „Еђшег“ и постала чланица „Војводине“, дугогодишњег прволигаша, која ће с њом постати понос Новог Сада због две титуле првака Југославије (1969. и 1970). Новосађанке је до шампионских прстенова са клупе предводио њен супруг Ладислав Демшар, некадашњи репрезентативац, који јој је био тренер и у најбољој југословенској селекцији. Марија је чак седам пута била најбољи стрелац најквалитетније југословенске лиге, а неки њени индивидуални учинци непревазиђени су до ових дана.

 У првој шампионској сезони „Војводине“ поставила је апсолутни рекорд у мушкој и женској конкуренцији са просеком од 42,2 поена по утакмици. А било је то време пре него што су уведене „тројке“. Два пута је противничкој екипи убацила по 74 коша. Занимљиво је да је у оба случаја „жртва“ њене канонаде био београдски „Партизан“. Славни тренер Ранко Жеравица, који је говорио да би Марија у игри под кошевима могла да се надмеће и са мушкарцима, једном је приметио да гледаоци кад она постигне 20 поена говоре да је имала „слабији дан“.

Посебном почашћу сматрала је дружења са члановима репрезентације Југославије која је 1970. године, под Жеравичиним вођством, постала првак света. Била је тада на опоравку на Бледу, а Крешимир Ћосић и остали асови из тог сјајног тима позивали су је да буде с њима у тренуцима предаха између тешких мечева које су имали у Љубљани. С њима је стигла и на пријем код друга Тита, приређен у част „златних“ момака, где се веома изненадила кад ју је Тито ословио именом. Са Титoм се срела и неколико година касније када јој је уручио Орден заслуга за народ са сребрном звездом.

Три европске медаље и друга признања 

Марија Вегер је, као јуниорка, наступала у репрезентацији Југославије која је нашој кошарци донела прву „женску медаљу“. Било је то 1965. у Софији, одакле су се наше девојке вратиле са „сребром“ око врата. Потом је чак 14 година носила дрес сениорске репрезентације Југославије, дајући најчешће одлучујући допринос њеним успесима.

Имала је само 21 годину када су „Плаве“ стигле до сребрне медаље на шампионату Европе одржаном у Месини (Италија) 1968. Селектор је био Владислав Демшар, првак је био Совјетски Савез, а трећа Пољска. Вегерова је била први стрелац наше репрезентације, али и целог шампионата са 164 постигнута коша, 18,4 по утакмици. Иза ње, на другом месту, нашла се Румунка Екатерина Вогел Саву са 117 поена.

Марија је била не само најефикснија у нашој екипи, него и главни покретач атрактивне и нападачке игре Југославије, за коју је председник Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Вилијам Џонс изјавио да је „била најлепша на првенству“. Тај успех изазвао је огромно одушевљење у читавој Југославији, а девојке су биле на насловним странама свих новина. 

Нови бљесак уследио је две године касније у Ротердаму, када је освојена бронзана медаља. Опет је лидеркa наше екипе, неухватљива у „улазима“ и готово непогрешива у шуту била Марија Вегер, „чудесна Марија Вегер“, како су писали наши и страни новинари.

У првом мечу са Белгијом зауставила се на 40 кошева, а исту „порцију“ добиле су и Бугарке. Румунке је „послужила“ са 32 поена. Хендикеп наших девојака било је то што су „налетеле“ на неприкосновене репрезентативке СССР-а, јер их је очекивани пораз спустио на степеник ниже у односу на претходни шампионат. Марија Вегер је тада заслужила епитет праве европске звезде.

Иако је на првенству Старог континента 1978. године, у пољском Познану, где је Југославија окићена новим „сребром“, Марија Вегер  по годинама (31) и репрезентативном стажу спадала међу ветеранке, њен учинак на терену био је и те како младалачки и неопходан екипи. Потпуно је оправдала поверење тадашњег селектора Борислава Ћорковића, који је из наше сребрне генерације из 1968. у Пољску повео само њу. У дуелу са репрезентацијом земље домаћина поставила је лични рекорд – убацила је 43 коша. Првак је била селекција Совјетског Cавеза. Био је то и опроштај Марије Вегер од дреса са државним грбом.

Њен одлазак из репрезентације, нешто касније и силазак са кошаркашке сцене на којој је била 19 година, оставили су нашу и европску кошарку без лепоте коју су давали њена појава и њен кошаркашки плес. Медији су јој опроштај од активног играња обележили хвалоспевима за минули рад између кошева и оценама да је отишла краљица југословенске кошарке.

Кључни доказ њене вредности ће остати податак да је 178 пута играла за државну репрезентацију и да је за њу постигла још недостигнутих – вероватно и никад достижних – 3.197 кошева. Уз ове бројке, да би се правилно разумеле, треба поновити овде већ написано: у Маријино кошаркашко време није било „тројки“.

Уз Кићу и Прају  

Године 2008, поводом обележавања осам и по деценија од доношења прве кошаркашке лопте у Србију и 60 година од оснивања Кошаркашког савеза Србије (КСС), Марија Вегер Демшар је, као наша најбоља кошаркашица свих времена, добила „златну значку“. Уз њу, исто признање припало је и Дражену Далипагићу и Драгану Кићановићу, који су са репрезентацијом владали европском и светском кошарком седамдесетих година прошлог века и врхунац достигли на Олимпијским играма у Москви 1980, освајањем златне медаље.

Пре њих троје ово угледно признање добила су само још двојица кошаркаша – Радивој Кораћ и Иво Данеу. Ваља рећи да је, осим за наш национални тим, три пута наступила и у најбољем саставу Европе, а на два од тих мечева била и капитен. Три пута је била и први стрелац европских шампионата. У клупској конкуренцији носила је и дрес ГЕАС-а из Милана.

О спортској изузетности Марије Вегер Демшар сведочи и податак да је у анкети коју је 2000. године спровео мађарски спортски дневник са стогодишњом традицијом „Немзети спорт“, сврстана на седмо место међу најбољим кошаркашицама света у 20. веку. Пет година раније београдска „Политика експрес“ је од читалаца и стручног жирија тражила одговор на питање ко су најбољи домаћи кошаркаш и кошаркашица у минулом веку. По мишљењу оба та жирија, Марија је била убедљиво прва.

Имала је три пута више гласова читалаца него остале четири кандидаткиње заједно, док је од 15 стручњака добила 12 првих места. Међу кошаркашима, за најбољег је био изабран Драган Кићановић. У жирију су били и Борислав Станковић, Ранко Жеравица, Небојша Поповић, Душан Ивковић, Милан Васојевић, Владимир Цветковић, Зоран Славнић, Александар Ђорђевић, Марија Вегер Демшар, Драган Кићановић, Снежана Зорић Мијалковић и неколико новинара, специјалиста за кошарку. 

Крај ове приче о краљици српске и југословенске кошарке можда је најбоље закључити текстом новинарке Бранке Прелевић, некад кошаркашице „Црвене звезде“, репрезентативке и селекторке националног тима, исписаним у време док је трајала каријера Марије Вегер Демшар:

„Она је екипа, она – сама! Она зна да потрчи брже од других, да стигне до супарничког коша хитрије од пет конкуренткиња. И ефикаснија је од других, јер кошеве постиже како и кад зажели: из даљине, под самим кошем, левом или десном руком, са полуодстојања, скок-шутем, из контре... Једном речју, то је најсвестранији стрелац и најизузетнији играч којег је наша кошарка икада имала. Укључујући ту и мушку и женску конкуренцију.“

Ови бели зимски дани су од нас који живимо у кућама захтевали излазак на чисти студени ваздух зарад чишћења снега. А чим отопли, људи на Стрели ће наставити са свим оним што су радили и свих претходних лета: пред кућама ће поправљати аутомобиле, сређивати и заливати цветне баште, цепати дрва, обављати ситне поправке и реновирања, док ће се на терасама и радним данима пећи роштиљ. Све ове радње најчешће су праћене најразличитијим плеј-листама. Музика се по неком неписаном правилу пушта гласно, гласније, тако да је свако добро упознат са музичким афинитетима не само првих, већ и оних мало даљих комшија.

А ту су и спортске активности. Њих углавном упражњавају клинци, али је током прошлог лета комшија из попречне улице скоро сваког касног послеподнева пред гаражу у слепој улици износио сто за пингпонг, за којим су се смењивали он и његови другари. Тако се весели звук скакутаве лоптице све до заласка Сунца мешао са старим хитовима Лепе Брене или жељама и поздравима, који и даље чине окосницу програмске шеме појединих радио-станица.

Одлазак Ержебет Палатинуш

На тим ултракратким таласима нема места за вести, али ни радио-станице које емитују информативни програм, нити било који овдашњи електронски или писани медији изгледа нису јавили како је ових дана у Немачкој, у 67. години преминула Ержебет Палатинуш, најпознатије име женског стоног тениса у Југославији.

Рођена у Чоки, Палатинушева је већи део играчке каријере провела у Загребу. Први пут је постала сениорска првакиња државе када јој је било само 13 година. Средином седамдесетих била је међу првих петнаест стонотенисерки света, а са Антуном Стипанчићем је освојила и европско првенство у микс дублу.

Вест о одласку Ержебет Палатинуш је све оне који памте златне дана нашег стоног тениса натерала да се још једном сете Драгутина Шурбека, Антуна Стипанчића, Зорана Калинића и Миливоја Каракашевића, те њихових незаборавних мечева са мајсторима ове игре са Далеког Истока, али и са европским асовима као што су, на пример, били Швеђанин Микаел Апелгрин или Француз Жак Секретен.

Из данашње перспективе готово је немогуће појмити да је током седамдесетих и почетком осамдесетих овај спорт у нашој земљи био популаран готово као шах. Шурбек, Палатинушева и остали били су толико омиљени међу нашим радним људима, грађанима, децом, омладином и војницима да су се, ако ме сећање не вара, почетком осамдесетих чак појављивали у рекламама за „Карнекс“ паштете!

И само ми који смо у то време били деца знамо колики је траг у нашем одрастању оставио пингпонг.

Од СТЕНСА до СПЕНСА

Сарајевска Скендерија отворена је 1969. године, када је у великој дворани, која данас носи име Мирзе Делибашића, одржана светска премијера филма „Битка на Неретви“ Вељка Булајића.

Четири године касније, на том истом месту одржано је 32. Светско првенство у стоном тенису. Мој ујак је, као функционер у управи града, учествовао у организацији СТЕНСА '73 и касније је често знао да прича како су Сарајлије хрлиле у Скендерију не би ли на делу гледали пре свега како рекетом баратају Кинези, Корејци и Јапанци.

Истина, злато у екипној конкуренцији у Сарајеву су те године освојили Швеђани, али су у појединачним мечевима до злата стигли репрезентативци и репрезентативке Кине. Шурбеку и Стипанчићу су припале бронзане медаље и у синглу и у дублу. Шурбек је већ тада био проћелав, а Стипанчићева коса је била коврџава, па су они који се не разумеју у спорт могли помислити да рекете у рукама држе Шарл Азнавур и Ивица Шерфези.

Био сам тад, што каже „Пушење“ у „Недељи кад је отишô Хасе“, још сасма мали, али се баш негде у то доба у асортиману продавнице играчака „Кекец“ на Титовој улици, нашао и комплет опреме за стони тенис.

Проћи ће пет-шест година пре него што ћу га и ја добити као рођендански поклон. Комплет су чинила два рекета, неколико лоптица и мрежица. Била је то кинеска роба, што ће рећи да рекети беху најпростији, дакле тек парче лакиране шперплоче прелепљене танком храпавом гумом. Лоптице беху беле и танке и ако их неко у жару борбе случајно згази, да би их исправио, морао си да их куваш у води, баш као јаја. Какви год да су били, и рекети и лоптице су нас одлично служили. Једини проблем је било обезбедити таблу коју ће она мрежица поделити на два једнака поља.

Тако сам прву партију пингпонга са мојим оцем одиграо на рашчишћеном кухињском столу. Не верујем да сам том приликом иједном успео да лоптицу пребацим преко мрежице, али од првог узимања рекета у руке било је јасно као дан да ти за бављење пингпонгом не треба превелика вештина. Лоптицу ћеш кад-тад успети да удариш рекетом и да је кад-тад пребациш преко мрежице, али не и преко ивице стола. А основни ударци су могли да се науче упорним вежбањем.

Ваљало је само играти и играти... све док у очима и у куковима не осетиш да си добро одсервирао, све док ти бедро не охлади ветар који је произвео твој драјф, све док лоптицу не засечеш тако да она, након што падне у противничко поље, не пожели да ти се врати, као добро дресиран кућни љубимац.

Толико сам и ја већ умео да играм када је '81. у Новом Саду, у тек изграђеном велелепном привредно-спортском објекту поред стадиона „Војводине“, отворено 36. Светско првенство у стоном тенису.

Сви би да буду Ксије Сајке

Подаци кажу да је СПЕНС '81 одржан од 14. до 28. априла, али у моме сећању у Сарајеву је тада време већ увелико било летње. Вероватно је заиста и било лепо и сунчано, али ја сам те пролећне дане у сећању очигледно придружио летњем распусту, који смо цео провели у бесомучном игрању пингпонга.

Прва два дана одржавања СПЕНС-а седели смо код куће и гледали директне преносе из велике дворане, али већ трећег дана по граду се чуло скакутање лоптице, те узвици и уздаси раје која је покушавала да опонаша покрете најбољих светских играча пингпонга.

Неко је замишљао да је Шурбек, неко Стипанчић, неко Каракашевић а неко Калинић, али кад је почео СПЕНС, сви су хтели да буду Ксије Сајке! Кинески стонотенисер је тих дана у Сарајеву био популарнији од Бруса Лија. До нас су из Новог Сада стигле приче да стотине људи долази да гледа његове тренинге где са друге стране стола није било никога. Ксије Сајке је, они што су то причали клели су се у часну Титову пионирску реч, тако умео да засече лоптицу да је играо сам са собом.

Ксије Сајке није имао спаринг-партнера, а ми нисмо имали таблу на којој ћемо организовати наш турнир. Моји су приметили моје нерасположење и тата се сетио да у доњем подруму већ годинама стоји нека табла од иверице. Сишли смо до просторије у коју ћемо једанаест година касније силазити кад гранатирање почне да личи на Секретенове нападачке серије и пронашли ту таблу. Није била претерано велика, а уз то је са једне стране имала један мали хепек, који ко зна зашто није био одсечен. Изнели смо је на светлост дана, а онда у двориште.

Као постоље је послужио мали камперски сто на расклапање на који смо стављали велику картонску кутију. Наша табла се мало љуљала, једна њена половина је имала тај хепек, али уместо да потражимо тестеру, ми смо се договорили да тај део даске у игри не постоји. Ако лоптица падне на тај део противничке територије, то ће се пикагти као аут.

И дворишни турнир је могао да почне!

За разлику од такмичара у новосаграђеној дворани у Новом Саду, ми смо играли само један сет до двадесет и првог освојеног поена. Жребали смо парове и свакога дана играли по пет-шест турнира. Било је вике, свађа, изговарања чувеног пардон када лоптица само окрзне ивицу стола, али вероватно смо играли све боље и боље.

Ја сам био у одређеној предности јер бих, кад падне мрак, таблу уносио у стан и у својој соби до бесвести играо безброј партија против зида. Умео сам и да га победим и тада бих трчкарао около лудо срећан, одлазио до замишљеног места, где ме је, иза реклама, чекао селектор Османагић. Брисао сам се пешкиром и слушао његове савете.

Операција ЦК

Светско првенство у Новом Саду се завршило, Ксије Сајке је постао шампион у микс дубловима, али ми нисмо намеравали да окачимо рекете о клин.

Турнири су се настављали, одлазили бисмо да играмо пингпонг и на друга места. Једно од њих се налазило на крову зграде са друге стране улице, где су махом живеле породице војних лица. Ту велику сунчану терасу сам могао да видим из своје собе, где сам и даље вежбао и све чешће побеђивао зид који ће неколико година касније красити плакат Џармушевог филма „Down By Law“.

На том крову су играли и очеви неких наших другова из те зграде. Били су незгоднији од мог зида и нису имали ни најмању намеру да нас оставе на миру.

А на сунчаној тераси се играло за правим правцатим столом за стони тенис, а у оптицају су били и први озбиљнији јапански рекети. Тих дана смо одиграли прве партије са жутом лоптицом „Микаса“. Ништа од свега тога није било јаче од осећања да нам се у детињство све више мешају они који су одавно одрасли.

Требало се, дакле, вратити на другу страну улице, у наше двориште и опет играти на оној табли са хепеком. И уместо да га најзад претестеришемо, пала је одлука да једне летње вечери кренемо у опасну акцију која је умногоме подсећала на илегалне подвиге Прлета и Тихог.

Живели смо недалеко од зграде у којој се налазио Централни комитет Савеза комуниста Босне и Херцеговине. Зграда је тог лета реновирана и у подножју падине низ коју смо се зими санкали лежало је много грађевинског материјала. Између осталог, биле су ту и велике водоотпорне дрвене плоче чије су димензије скоро па одговарале димензијама табле за пингпонг. Овај материјал је био у надлежности униформисаног чувара зграде Це-Ка, који је најчешће читао новине у својој узаној кабини на оближњем паркингу.

Неколико дана смо разматрали план и једне вечери, после Дневника, нас четворица смо се прикрали неосветљеном импровизованом стоваришту и подигли једну таблу. Брзо смо шмугнули у пролазе између околних кућа и онда је донели до моје зграде. Раније сам био узео кључеве од подрума, у коме је украдена табла те вечери завршила. Била је то наша велика тајна све док моја мама ујутру није сишла до подрума, не би ли из замрзивача узела неке шницле.

Брзо сам јој све признао и, као увек кад урадим нешто што се не сме, мама је запалила цигарету и попила чашицу векије. У почетку је инсистирала да у по бела дана таблу вратимо, али када се тата вратио са посла, прво што је рекао када је дошао из подрума тицало се одличног квалитета и димензија дрвене табле. Потом се чудио како смо тако мали могли да је носимо кроз све оне буџаке.

Партија пингпонга са стрицем

Сем што је увек био на мојој страни, тата је имао још један разлог да ме подржи у толикој жељи да играм пингпонг као човек: његов млађи брат, а мој стрико, својевремено је био пионирски првак Новог Сада у стоном тенису.

Када смо те године за Дан Републике отишли у Нови Сад, једног преподнева смо посетили стрику на послу. Као и многи други Журићи, и он је радио на железници и у то време је већ био заменик шефа станице. Рекао нам је да дођемо око поднева, у време када завршава са редовним обиласком станице. Тада ћемо на миру моћи да одиграмо неколико партија за правим правцатим столом за стони тенис, који су железничари били купили од синдикалних пара и тако се рекреирали.

Стрико је био проћелав, имао је велике црне зулуфе и бркове и био је нека комбинација Шурбека и Секретена. Ударао је лоптицу јако и прецизно, бранио се тихим, меканим волејима а хумор којим вам је додатно загорчавао живот у суштини је био топао попут његове шаке, којом је често знао да ме помилује по глави.

Изненада је преминуо само неколико зима након тог Дана Републике, заувек оставши најбољи играч пингпонга кога сам икада гледао.

Не могу да се сетим да ли смо стигли да са њим одиграмо коју партију у нашој викендици, у коју смо једнога суботњег преподнева довезли исту онакву таблу какву сам са рајом украо са градилишта испред зграде Це-Ка. Овога пута, таблу смо купили на грађевинском стоваришту. Тата је није најбоље причврстио на кровном пак-трегеру (који су сви у Сарајеву звали галерија), па је у једном тренутку табла са крова вартбурга одлетела у јарак.

Слично су одлетеле и многе друге, а онда сам прошлога лета чуо познати и мили звук пингпонг лоптице. Некако тако ми је закуцало срце када је до мене дошла вест да је у Немачкој преминула Ержебет Палатинуш. Иако јој у овом тексту није било посвећено много простора, и њено име ће заувек остати уткано у све сентименталнију причу о детињству које се, сва је прилика, никада није ни завршило.

Иако многи и данас сматрају да је то најбоља репрезентација у фудбалској историји света чињеница је да она на врхунцу своје моћи, пре 72 године, није осетила сласт освајања златне богиње ФИФА. А није ни никад касније, пошто су бурни политички догађаји у Мађарској 1956. и неуспели покушај антикомунистичке револуције, довели до распада „Лаке коњице“ због бекства неколико њених асова на Запад.

Хаварија Енглеза

Основ за „тврду“ прогнозу исхода петог Мундијала био је податак да изабрани тим Мађарске у периоду од 1950, кад је створен, до 1954. није  ниједном поражен: од 31 утакмице добио је 27, а четири одиграо нерешено. На Олимпијским играма у Хелсинкију (1952) надмоћно су стигли до златне медаље, победивши у финалу Југославију (2:0). Тада моћну Југославију у саставу за незаборав: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек и Зебец.

Снагу „Лаке коњице“ или „Златних једанаест“, како је још звана та моћна фудбалска дружина, најболније је осетила репрезентација Енглеске која је, уверена у своју надмоћ, нешто раније одбијала међународне утакмице сматрајући да нема достојног ривала. Ту гордост „Гордог Албиона“ Мађари су немилосрдно скршили у утакмици одиграној 1953, пред сто хиљада гледалаца на лондонском Вемблију: било је 6:3 за њих.

Осрамоћени домаћини, уместо честитки бољем ривалу, причали су о свом слабом дану и тражили реванш који ће, како су мислили, потврдити да Енглези нису само изумели фудбал, него и да су доминантни у тој игри. За ту нарцисоидност дебело су платили и годину дана касније, у узвратном мечу на НЕП стадиону (Народном стадиону) у Будимпешти, пред приближно истим бројем гледалаца као на Вемблију, када их је „Лака коњица“ још једном надиграла и прегазила са 7:1, наневши им најтежи пораз у историји.

Неку годину после те утакмице, као дете, научио сам напамет тај страшни састав Мађара, који никад нисам заборавио: Грошич, Бузански, Лантош, Божик, Лорант, Закаријаш, Будаи, Кочиш, Хидекути, Пушкаш и Цибор. Запамтио сам и како се звао њихов селектор – Густав Шебеш. На тај напор натерао ме је комшија у мом Клеку Миле Малешевић, заљубљеник у мађарски фудбал, коме је та страст донела надимак „Бунџак“, по мађарском репрезентативцу с краја педесетих година прошлог века Дежеу Бунџаку. Миле је говорио да онај ко жели да игра фудбал, или да бар прича о фудбалу, а ја сам маштао да постанем велики фудбалер, треба наизуст да зна имена играча мађарске „Лаке коњице“.

Костур тима чинили су првотимци будимпештанског Хонведа, тада најбољег тима на свету и најбољег производа социјалистичке Мађарске. Направљен је био по налогу с државног врха, као што је то био случај и са московским ЦСКА и нашим Партизаном. Геометрију игре Хонведа лако је било препознати у игри „Лаке коњице“.

Почетак СП као потврда прогноза

На старту Мундијала у Швајцарској, на ком је учествовало 11 репрезентација из Европе, три из Америке, Турска и Јужна Кореја, највише пажње привлачила је, наравно, Мађарска, чије је старт обележен очекиваним победничким касом. Прво је савладала Јужну Кореју са 9:0, а онда Западну Немачку са 8:3.

Сматрајући те исходе логичним, фудбалска јавност је потпуно занемарила чињеницу да „панцери“ против Мађара нису наступили у најјачем саставу. Тек после финалног дуела те две репрезентације, који су са 3:2 добили Немци, схватили су да је то била замка њиховог селектора Сепа Хербергера која им је, на крају баладе, донела велики плен – победнички пехар Жила Римеа.

Тај „стари лисац“ Хербергер, ког су ван Немачке због припадности фиреровој нацистичкој странци звали „Хитлеровим тренером“, знао је да за Пушкаша и његове јуришнике мора спремити неко изненађење како би, евентуално, дошао до успеха. Ишао је на то да их „успава“ и појача им утисак о апсолутној надмоћи.

Тешко је тврдити да ли је део тог изненађења био и старт приликом кога се повредио Ференц Пушкаш, због ког је најбољи мађарски и светски фудбалер морао да пропусти наредна два меча и у финале истрчи „ровит“ и на личну одговорност, мада је било и оних који нису искључивали такву могућност. 

Ситним фудбалским везом Пушкаш, Божик, Кочиш, Хидекути, Цибор и остали мађарски асови просто су се поигравали са немоћним ривалима у прве две утакмице. Репризу те надахнуте игре, пуне филигранских тачних акција и неодбрањивих голова, до ових дана нико није извео.

Најближи томе, процена је стручњака, био је холандски Ајакс из седамдесетих година прошлог века, освајач три узастопне титуле шампиона Европе. „Копљанике из Амстердама“ предводио је тада Јохан Кројф.

Четвртфинале и полуфинале   

И наставак турнира Мађари су обележили победама, иако мање убедљивим од почетних. За то су постојала два разлога, поменута повреда Пушкаша и податак да су им ривали биле две најбоље екипе из Латинске Америке – Бразил и актуелни првак света Уругвај.  

Меч Мађарска-Бразил у четвртфиналу био је „прави рат“. Уместо лепе игре, очекиване од две врхунске репрезентације, гледаоци су видели мноштво грубости, рвачких захвата и неспортских гестова. Да би смирио страсти, судија је искључио по једног играча из обе селекције.

„Лака коњица“ је на крају славила са 4:2, а осим резултата је за памћење остао насртај бразилских играча на клупу ривала, што је довело до опште туче. Због свега тога, меч је назван „Битка код Берна“. „Кариоке“ су главним кривцем за настали хаос сматрали енглеског арбитра, па су га оптужили да је био „у служби комунизма, а против западнохришћанске цивилизције“.

У полуфиналу се Мађарска намерила на Уругвај, званичног планетарног шампиона, који је на претходном Мундијалу до титуле дошао срушивши фаворизовани Бразил, и то на његовој препуној „Маракани“. И у овом одмеравању снага противник Уругвајаца је важио за великог фаворита, али они на предају нису ни помишљали.

„Лака коњица“ је повела са 2:0, головима Цибора и Хидекутија, али су Уругвајци са два гола Хоберга у самом финишу осигурали продужетке. Тачку на неизвесност ставио је сјајни мађарски стрелац Шандор Кочиш са два гола, за 4:2 и финале својој репрезентацији. Од тог тренутка завршни „бал“ шампионата чекан је као рутински завршетак највеће светске фудбалске феште на чијем ће се крају, по општем уверењу – „заслужено и очекивано“ – радовати Мађари.

Финале за анале

Немци су, после утакмица у групи, имали лакши пут до финала од оног којим је пројездила „Лака коњица“. Победили су Југославију (сребрну на ОИ у Финској 1952) са 2:0, а потом демолирали тада „озбиљну“ Аустрију са 6:1. Упркос томе, кладионице, огромна већина љубитеља фудбала и медија прорицали су да им је улазак у финале крајњи домет.

Финале је одиграно 4. јула у Берну на стадиону Ванкдорф, пред око 60.000 гледалаца. Падала је киша, због чега је терен био прилично расквашен. Фаворизовани Мађари брзо су показали зашто им је тако чврсто залепљено звање апсолутног фаворита. Голом (иако ровитог) Пушкаша Мађарска је у шестом минуту начела мрежу Немаца, а само два минута касније Цибор је дуплирао предност.

Чувени мађарски радио репортер Ђерђ Сепеши тада је, егзалтирано, поручивао сународницима у домовини да је крајње време да ставе шампањац да се хлади, јер ће славље ускоро да почне. У Будимпешти су још пре Мундијала била изграђена постоља на којима је требало да буду, „за вечност“, постављене бисте играча репрезентације, кад се из Швајцарске врате као прваци света.На брзо вођство Мађара Немци су одговорили на готово идентичан начин: головима Морлока и Рана, у 10. и 19. минуту, стигли су до изједначења. Потом су Мађари поново били надмоћни, али је неколико њихових чистих шанси остало неискоришћено. Стручним очима није промакло да „машина за голове“ не ради пуном снагом и да је разлог томе слабија игра недовољно опорављеног Пушкаша, њеног главног „шрафа“.

Касније је писано да је утицај на коначан исход имала и чињеница су само „панцери“ на копачкама имали крампоне за кишу, које им је дотурио земљак Ади Даслер, оснивач „Адидаса“, произвођача спортске опреме. И он је, иначе, попут Хербергера, био члан нацистичке партије.  

Оно што је после финала названо „чудом у Берну“ и „изненађењем над изненађењима“, догодило се шест минута пре краја. Тада је робусни нападач Хелмут Ран својим другим голом довео аутсајдере у вођство и отворио врата сензацији. „Тor, tor, tor fur Deutchland“ („Гол, гол, гол за Немачку“), викао је у микрофон спикер немачког радија, као да је желео да га чују не само сународници у домовини, него цео свет.

Кад су Мађари још једном „притиснули“ ривала, Пушкаш је успео да изједначи, али је енглески судија Вилијам Линг поништио његов гол, наводно због офсајда. Протести комплетне „Лаке коњице“ нису довели до промене арбитрове одлуке, која је за читаву Мађарску заувек остала Лингова срамна освета за оних 6:3 и 7:1 којима је Шебешова репрезентација понизила „изумитеље фудбала“.  

Крај је био за неверицу, последњим судијиним звиждуком прекинут је дуги низ утакмица „Лаке коњице“ без пораза, а Немачка је на свом првом Мундијалу после Другог светског рата постала победник. На претходном, у Бразилу 1950, због ратне прошлости није ни учествовала. Та прошлост била је разлог што се њиховом успеху, осим њих самих, практично нико у свету није радовао.

Победнички пехар примио је капитен и најбољи играч Немаца Фриц Валтер. Куриозитет је да би и у случају другачијег исхода трофеј такође преузео Немац по рођењу, што је био Ференц Пушкаш. Капитен „Лаке коњице“ је, наиме, по доласку на свет у матичне књиге у родној Будимпешти уписан као Франц Пурцелд. Његова породица се касније, да не би имала проблема са околином и властима, помађарила: узели су презиме Пушкаш и своја имена транскрибовали у мађарску варијанту. Тако је Франц постао Ференц.

Оцене и последице великог финала

Одмах после финалног меча појавили су се приговори да није био регуларан, и то из више разлога. Утисак Мађара да је енглески судија неоправдано поништио Пушкашов изједначујући гол делили су многи на трибинама Ванкдорфа. Неке од анализа обављаних и десетине година касније потврдиле су да је погодак капитена „Лаке коњице“ био чист као суза. Било је недоказаних тврдњи и да су немачки фудбалери били дрогирани, чак и да су допинг добили „од руских лекара“ (!).

Медији у више земаља пренели су и две врло оптужујуће изјаве Пушкаша на рачун Немаца: да је свлачионица „панцера“ мирисала као поље мака и да је, на завршетку финала, рукујући се са Фрицом Валтером, осетио да су његове руке необично „влажне и вреле“. Ова прича је после  финала актуелизована објављивањем резултата анализе Универзитета у Лајпцигу, који су указивали да су западнонемачки фудбалери последњи меч Мундијала одиграли допинговани.

Сенку на то бацала је, међутим, чињеница да је Лајпциг тада припадао Источној Немачкој која је, после подела ратног плена антихитлеровске коалиције, стављена под „кишобран“ комунистичког СССР-а. Писано је и да су неки од играча из Хербергеровог састава одмах по повратку кући из Швајцарске примљени у болницу.  

Било је, ваља и то рећи, процена да су Мађари поражени због Пушкаша, односно због тога што је њихов главни играч наступио недовољно опорављен од повреде. Чињеница је да је током целе утакмице био прилично нервозан и мање агилан него иначе. Гол који је дао био је на самом почетку финала, а проток времена на тешком терену смањио је његову пословичну убојитост и прецизност. „Галопирајући генерал“ у финалу није оправдао тај свој надимак.

Западнонемачки репрезентативци су код куће дочекани као хероји који су нацији вратили достојанство. „'Чудо у Берну' било је надахнуће за читаву земљу“, изјавио је једном и кајзер немачког фудбала Франц Бекенбауер, рођен четири месеца после капитулације Хитлерове солдатеске.

И у више научних радова је истицано да је пехар из Берна променио психу западног дела немачке нације, усадивши јој силан оптимизам и веру у себе и врхунска достигнућа на свим пољима.

Потпуно другачија слика била је у земљи поражене репрезентације. „Лака коњица“ је, по повратку у домовину, дуго чекала да се појави у јавности и Будимпешти у којој су колективна туга и депресија били притисли све улице и тргове. Данима је трајала права национална жалост, а дојучерашњи миљеници нације више ноћи су спавали на туђим адресама. То што су мађарски репрезентативци били убедљиво најефикаснији тим Мундијала и што је Шандор Кочиш био најбољи стрелац са 11 датих голова, никоме није била утеха.

Чак ни нашем славном писцу Данилу Кишу, тада младићу, који је утучен због неуспеха Мађара, за које је навијао, одустао од писања планираног есеја о „страшном голгетеру Шандору Кочишу“.

Утеху Мађарима није донео ни наставак серије успеха после Мундијала у Швајцарској – нових 18 утакмица без пораза. Најтежи пораз њихових живота, онај у Берну, и даље их је болео. Две године касније, у вртлогу антикомунистичке револуције угушене совјетским тенковима „златни тим“ Густава Шебеша се заувек распао, после емигрирања неколико његових звезда у иностранство.Капитен Пушкаш отишао је мадридски Реал, а као репрезентативац Шпаније учествовао је и на Светском првенству у Чилеу 1962. године, где није био ни близу свог ранијег нивоа. Имао је тада 35 година. Шандор Кочиш и Золтан Цибор изабрали су Барселону.

Мађарски фудбал се од тада никада није ни приближио путу славе којим је јурила његова „Лака коњица“. Ваљда је то последица неписаног закона да се толико фудбалских ванземаљаца у једном кратком периоду у малој земљи може родити само једном...     

Из руку Жила Римеа, генералног секретара Светске фудбалске федерације (ФИФА), пехар намењен победнику, позлаћена статуа грчке богиње победе Нике, прешла је у руке играча „Гордог Албиона“, а приче о овом голу трају и данас, нарочито у Енглеској и Немачкој.

Лоше суђење на Мундијалу  

Тај давни Мундијал обележен је просечним квалитетом фудбала, са доста грубости, и слабим суђењем, а спорна епизода из финала, са Бахрамовом у главној улози, само је потврдила утисак о лошој арбитражи.

У почетку су највише незадовољни били Латиноамериканци: најозлојеђенији били су Бразилци, браниоци светске титуле, који су делиоце правде кривили да су дозволили Бугарима и Португалцима да премлате њихову прву звезду Пелеа, „краља фудбала“ и удаље га са шампионата који су, управо због тога, „кариоке“ завршиле још у групној фази.

Аргентинци су тврдили да их је у четвртфиналном сусрету са Енглезима (0:1) „победио“ немачки судија, Уругвајци да им је енглески арбитар, такође у четвртфиналу, „украо“ победу против Немаца (0:4), а крај шампионата обележио је гнев Западне Немачке због, по њиховом уверењу, али и по тадашњем уверењу многих других, потпуно нерегуларног гола Енглеза у финалу.  

Пошто је то Светско првенство било прво са кога је телевизија директно преносила све утакмице (у црно-белом издању), цела планета је могла да види шта се догодило у завршном, најважнијем дуелу Мундијала између љутих ривала Енглеза и Западних Немаца, предвођених „манекенима лепе игре и фер плеја“ Бобијем Чарлтоном и Францом Бекенбауером.  

Финалу на Вемблију присуствовало је 96.942 гледаоца, ту је била и енглеска краљица Елизабета II. За главног судију одређен је био Швајцарац Готфрид Динст, код нас познат по скандалозном суђењу на штету Југославије у финалу ЕП 1968. у Риму, што је донело тријумф домаћинима Италијанима. Од његових помоћника Карола Галбе из Чехословачке и Тофика Бахрамова из Азербејџана, републике тадашњег СССР-а, упамћен је остао само овај други и то зато што је, како је тада пренело доста медија широм света, „изабрао победника“.

Драма у финалу

Као и обично у судару фудбалских титана, почетак меча обележила је нервозна игра. Први су се стабилизовали „панцери“, што је у 12. минуту резултирало њиховим вођством голом Хелмута Халера. Шест минута касније изједначио је енглески шпиц Џеф Харст који је, до краја утакмице, постао херој финала јер је укупно три пута погодио мрежу немачког голмана Ханса Тилковског.

До краја првог полувремена мреже су мировале, у другом је Мартин Петерс у 78. минуту довео Енглезе у вођство, али је Вофганг Вебер у 90. минуту изједначио на 2:2 и одвео меч у продужетке.

У 11. минуту првог продужетка Харст је, свега неколико метара удаљен од гол линије „панцера“, снажно опалио по лопти која је, попут ракете, имала путању пречка-земља, пре него што су је гостујући фудбалери избацили изван шеснаестерца. Главни судија Динст и пола милијарде ТВ гледалаца на свим меридијанима нису били сигурни да ли је лопта прешла гол линију, иако је са пуног Вемблија одјекивало „гол, гол, гол...“, помешано са громогласним аплаузима.

Швајцарац је прекинуо игру и одјурио до помоћног судије Бахрамова, „контролора“ половине терена на којој је био гол Немаца. После кратке консултацијe, Динст је дунуо у пиштаљку и руком дао знак да се гол признаје. Био је то и знак да је поверовао „оку соколовом“ свог помоћника.

Немачки фудбалери су жестоко протестовали због овакве одлуке, али су морали да се помире са судијском пресудом и крену са центра. Оспоравања тог Харстовог гола нису, међутим, утихнула ни до наших дана, и то не само у Немачкој, јер ни милиони прегледа видео записа тог згодитка и силне геометријскe анализе нису донели непобитну истину. Енглези су затим дали и четврти гол који је, такође, остао споран пошто су неки навијачи већ улетали на травњак Вемблија кад је Харст, у завршним секундама историјског окршаја, и трећи пут погодио мрежу Тилковског за коначних 4:2 за домаћу селекцију.

Шампионат је окончан предајом победничког пехара, који је уочи Мундијала био украден па нађен у Лондону, капитену енглеске репрезентације Бобију Муру. „Златну копачку“ добио је Еусебио да Силва Переира из трећепласиране Португалије, са девет постигнутих голова, а судијска тројка је од краљице Елизабете добила позлаћене пиштаљке.

Истина по Бахрамову

Судија Тофик Бахрамов, ког су многи медији, што иронично што озбиљно, уз Харста прогласили првом звездом финала Мундијала, тврдио је после да га је од краљичиног дара више обрадовало признање немачког репрезентативца Увеа Зелера да је, код спорног гола, донео правилну одлуку у шта, иначе, сам никада није посумњао. У својој аутобиографској књизи „1001 гол“, Бахрамов је овако забележио речи центарфора „панцера“ који му се обратио на завршном банкету у Лондону:

„Примите моје извињење, господине Бахрамов. Погрешио сам што сам се с вама расправљао на терену. Прегледали смо снимак: била је исправна одлука да се гол призна.“

У својим сећањима, Бахрамов је детаљно описао своје виђење спорног гола. Истакао је да је Харстова лопта „ушла испод пречке и додирнула белу најлонску мрежу“, што је значило да је лопта била унутар гола. С њим се „сложила“ израелска компанија „Орад“ након своје анализе виртуелне репродукције „инцидента са Вемблија“, обављене 1998.

Бахрамов је навео и да је судијска тројка, одмах после финала, у свлачионици гледала успорени и више пута поновљени снимак голова које је емитовала енглеска телевизија, и да су се сагласили да је гол био регуларан. „Пришавши мојој столици, Динст ми је снажно стиснуо шаку и, још видно узбуђен, рекао: 'Господине Бахрамов, спасили сте ми репутацију. Хвала вам'“, записао је совјетски судија.

Занимљиво је истаћи да је Џеф Харст, стрелац „историјског гола“, једном изјавио да није сасвим сигуран да је његов погодак био чист. Као и да је Хелмут Шен, селектор Западне Немачке, додуше пре финала на Вемблију, за Бахрамова казао да је „веома добар судија“.

Енглези су касније на „хиљаде начина“ славили и обележавали свој успех на Мундијалу 1966: о њему су писане књиге и прављене представе, а у једној песми „дотакли“ су га и Битлси. Истовремено, Немци су „кукали“ на Бахрамова и правили пародије чија је порука била да је финале СП било судијске брука у корист домаће репрезентације.

Почасти Бахрамову

Тофик Бахрамов (1925-1993) играо је фудбал у неколико екипа из Бакуа од 1943. до 1950, када је због повреде отишао међу фудбалске судије, где је стекао велики углед. Доказ за то су подаци да је у Првој лиги СССР-а тај совјетски официр „одсвирао“ 148 утакмица и 13 година заредом био међу десет најбоље оцењених  арбитара, да га је славни Лав Јашин, најбољи голман планете, позвао да суди на његовом опроштајном мечу (његовог) московског Спартака са „Тимом света“ и да му је ФИФА (1964) „пришила“ свој знак, а после Мундијала 1966. доделила „Златну пиштаљку“.

Са надимком „Господин фер плеј“, добијеним од колега, судио је и на Светском првенству 1970. у Мексику и на низу великих мечева у Европи, међу којима је и финале Купа УЕФА између енглеских клубова Вулверхемптона и Тотенхема 1972. године.

У свом Азербејџану Тофик Бахрамов је важио за истакнутог спортског радника и друштвеног активисту, награђен је великим бројем високих друштвених признања. Године 1993, њему у част, дотад највећи вишенаменски стадион у Бакуу добио је његово име, што је био јединствен случај у свету – да стадион буде именован по фудбалском судији. Реч је о стадиону у чијој су изградњи учествовали и немачки заробљеници из Другог светског рата који је дуго носио имена совјетских вођа, прво Ј. В. Стаљина па В.И. Лењина.

Велико подсећање на Тофика Бахрамова догодило се 2006. када је испред тог стадиона, који има 32.000 места, откривена  његова биста у препознатљивој пози – у опреми фудбалског судије са пиштаљком у руци. Учињено је то баш уочи квалификационе утакмице за СП између Азербејџана и Енглеске, а осим високих домаћих званичника присуствовале су и познате личности из света. Међу гостима су били и „спорни стрелац“ са Мундијала 1966. Џеф Харст и тадашњи председник ФИФА Сеп Блатер који је, у име Светске куће фудбала, положио венац на споменик Бахрамову.

Да се Тофика Бахрамова с поштовањем сећају и у Енглеској потврдило је присуство тој церемонији и већег броја енглеских навијача, приспелих у Баку да бодре своју репрезентацију. Током боравка у азербејџанској престоници они су имали и врло срдачан и емотиван сусрет са сином Бахрамова, пред којим су и клекнули у знак поштовања према његовом оцу.

Током свих година живота после Мундијала у Енглеској, Тофик Бахрамов је био мета новинара из читавог света са примарним циљем да се сазна да ли је његова „пресуда“ на Вемблију била узрокована нечим другим осим одлучношћу да поступи правично и по савести. „Ексклузиву“ за којом су чезнули нису никад добили.

Лутао је без намере да се скраси готово пола века, вреднујући чин путовања више него коначно одредиште. Зато се ваљда и није наосвајао трофеја, нити се игде задржао дуже од две године. Мала цена за све оно што је доживео.

Како је време пролазило, почео је да више од рада у клубовима вреднује селекторски посао, којим се у смирај каријере искључиво бавио. Кратак фитиљ, исконска непосредност, али и меко срце били су довољни да га заволе где год се појавио. Не и да му понуде продужење уговора.

Након свега, жалио је само за две ствари – за Светским првенством и „мањком памети“. Да је било више другог, каже, вероватно би учествовао и на првом.

Фудбалска каријера и Хербергерова школа

Руди Гутендорф није био врхунски фудбалер. Није, заправо, био ни одличан фудбалер. Али био је довољно добар да би купио први БМВ-ов мотор у немачком граду Кобленцу, у ком је и рођен 1926. године. Родитељи су поседовали ауто-школу, те није имао тешко детињство, могао је да мисли само о фудбалу.

Младост је провео у дворишту и на локалном терену, шутирајући на голове које је бранио његов рођени брат, каснији члан минхенског Бајерна. Уништили су током година бескрајним шутирањем лопте велики број ципела, што је био једини повод за свађу у иначе савршеном браку њихових родитеља.

Већи део играчке каријере дуге 19 година, коју је започео 1942, провео је у родном Кобленцу, а завршио ју је у Швајцарској, где је и почео да пече тренерски занат. Узор и ментор био му је легендарни Сеп Хербергер, човек који је режирао „чудо у Берну“, укротивши у финалу Мундијала 1954. године мађарску „Лаку коњицу“. Западна Немачка је тада са 3:2 поразила Мађарску, чија је највећа звезда био легендарни Ференц Пушкаш.

Основни принцип Хербергеровог рада био је савршена физичка спрема. Достизала се напорним тренинзима, на којима би унедоглед понављао мантру „останите суви“. Уношење течности није било дозвољено, чак ни током лета. Уместо тога, на крају тренинга би свако добио по једну јабуку.

Гутендорф није ишао толико далеко, али је кондициони део тренинга и код њега имао примат. Није желео играче који зарађују милионе, а не могу да издрже 90 минута на ногама. Вероватно се због тога и први талас љубави између њега и њих брзо претварао у незадовољство.

Први излети у иностранство

У Цириху и Луцерну је 1950-их имао улогу тренера-играча, да би се 1961. одлучио да из те једначине избаци дрес и копачке. Тада је и почело његово несвакидашње путешествије.

Први самосталан тренерски посао нашао је у Тунису 1961, али се ипак убрзо вратио у Немачку где је провео наредних седам година, очаран пројектом који данас знамо под називом Бундеслига. Две сезоне је провео у Дуизбургу (1963-64), након чега је од 1965. до 1966. радио у Штутгарту.

Када је одушевљење ишчилело, отишао је 1968. године у Сједињене Државе и место га после тога нигде није држало. Радио је у Сент Луису тек неколико месеци, да би затим исте године први пут постао селектор, и то на Бермудима.

Како се ни тамо није најбоље снашао, брже-боље се вратио у домовину. Понуду Шалкеа није могао да одбије. Није могао, међутим, ни да поднесе непослушност професионалаца, па је након Гелзенкирхена у ком се задржао од 1968. до 1970. и потом Офенбаха (1970-71) морао поново да продужи трајање пасоша.

Обрео се овога пута у Перуу, где је започео своју јужноамеричку турнеју. Тада је и живот почео да му се компликује.

Џунгла, Клаус Кински и Вернер Херцог

Посао је 1971. нашао у Лими, у Спортинг кристалу – клубу који је основан 16 година раније, али се већ налазио у врху перуанског фудбала.

Осим Алберта Гаљарда, једног од најбољих, а свакако најбржег фудбалера у историји Перуа, Руди се најбоље сећао градских дербија против Алијанце. Спортинг је клуб који је 1955. основао локални инжењер Ричард Бентин, уз помоћ новца власника пиваре Бакус и Џонстон. Значи, припадници више класе. Алијанца је, са друге стране, била народни клуб који је подржавала радничка класа. Гутендорф је годинама касније причао да су навијачи Алијанце данима пред дерби у кондомима и кесама скупљали урин, којим су касније гађали навијаче Спортинга.

У Перуу је први пут срео и чувеног немачког режисера и документаристу Вернера Херцога. Херцог је касније направио кратак филм и о Гутендорфу, који му је у међувремену постао јако добар пријатељ. Упознали су се на снимању Херцоговог остварења „Агире, гнев Божији“ 1971. године, који је сниман у перуанској џунгли, у којој је и Руди провео пет недеља.

Главни глумац био је Клаус Кински (играо је у још четири Херцогова филма), који је важио за јако тешког и напраситог човека. Таква нарав добро му је дошла за улогу конквистадора.

Једне вечери, уморан и нервозан, Кински је испалио три метка ка делу сниматељске екипе који је према његовом мишљењу био прегласан. На срећу, нико није настрадао. Затим је упао у жучну свађу са Херцогом, који му је пред почетак једне сцене склонио прамен косе са лица. То је, испоставиће се, ретко када било дозвољено и фризеру немачког глумца.

Све је кулминирало једног дана када је Кински у нападу беса запретио да ће напустити снимање и одустати од филма. Као разлог је навео закаснелу испоруку минерале воде. Заправо, био је предмет подсмеха локалаца и помоћног особља, што му је повредило его.

Херцог му је тада мирно пришао и рекао да и сам поседује пиштољ, у ком се налазе два метка. Један који чува за Кинског и један за себе. Клаус је без много испада завршио снимање, затраживши да спава далеко од Херцога, који га је описао као „једног од најбољих глумаца 20. века, који је у исто време чудовиште и Црна куга“.

Свега овога су се Гутендорф и Херцог присетили 2000. године приликом снимања документарног филма о Рудију, који носи назив „Лопта је хуља“.

Виски са Аљендеом и буђење у крви

Из Перуа се Руди спустио јужније, поставши 1972. године селектор Чилеа. Иако се задржао само две године, једино је „земља на крају света“  деловала довољно добро да би у њој могао да се скраси. Испоставиће се да је спасао себи живот напустивши је.

Гутендорфу је Фудбалски савез Чилеа дао јасан задатак – пласман на Светско првенство 1974. године у СР Немачкој. Шампионат у Мексику четири године раније су пропустили и сматрали су да нема бољег човека од Немца да их одведе у своју родну земљу.

И ишло је добро Рудију на клупи Чилеа. Нове методе тренинга пријале су тадашњим репрезентативцима. Једна од њих укључивала је и бушење рупа на зидовима стадиона, како би играчи вежбали прецизност пробацивањем лопте кроз њих. Добри резултати значили су и велику популарност, а ова пријатељства са важним људима.

Тако се Гутендорф спријатељио са председником Чилеа Салвадором Аљендеом. „Провео сам много времена са Аљендеом на његовом имању изван Сантјага. Тамо бисмо пили виски и причали, а потом се хеликоптером враћали назад“, причао је касније Руди.

Популарност свог новог пријатеља Аљенде је користио и у политичке сврхе. Гутендроф је тако отварао школе и мостове, а једном приликом је учествовао и у избору за најлепшу жену у Чилеу. Било је, пак, и не тако забавних прича.

Примера ради, Гутендорф је започео везу са 20 година млађом женом, за коју се сумњало да је агент америчке ЦИА-е. Једне вечери га је пробудио пуцањ, а за разлику од Џека Волца у „Куму“, поред њега је била мртва девојка. Рудију је провалник сломио вилицу, а ожиљак је као подсетник носио читавог живота.

У Чилеу се оженио по први пут, али тај брак није дуго трајао, с обзиром да је 1973. године морао да побегне из земље. Разлог је био државни удар, којим је војна хунта на челу са Аугустом Пиночеом преузела власт. Испрва није желео да оде, али је га је немачки амбасадор практично натерао, рекавши му да ризикује живот сваком секундом проведеном на чилеанском тлу.

Стадион смрти

Недуго после војног удара Аљенде је извршио самоубиство, а хиљаде његових присталица биле су мучене и убијене. Гутендорф је био сломљен, а нарочито су га погађала дешавања на Националном стадиону у Сантјагу.

На месту које је окупљало и по 100.000 људи за време утакмица репрезентације – која је за Гутендорфовог вакта била веома популарна – Пиночеова војска је направила логор. Готово 40.000 Аљендеових присталица је провело неко време на стадиону, под присмотром војске.

Зидови на којима је Руди бушио рупе искоришћени су као платно за крваве портрете смрти, које су начинили стрељачки одреди.

Пре него што је у Чилеу дошло до насилне промене власти, Гутендорф се спремао за плеј-оф утакмице квалификација за Мундијал, које је требало да буде одигране против Совјетског Савеза. Победник би обезбедио позивницу за СП у Немачкој.

Прва утакмица у Москви, одиграна две недеље након војног удара, завршена је без голова, а проблем је настао пред реванш. Селекција Совјетског Савеза одбила је да отпутује у Чиле и да игра на стадиону „натопљеном крвљу“. Нису помогле ни молбе тадашњег председника Фифе сера Стенлија Руса. Меч је, међутим, ипак одигран. Ако се под „одигран“ може подвести оних 30 секунди, колико је Чилеанцима било потребно да дођу до празног гола и убаце лопту у мрежу.

„Највећи скандал био је то што се утакмица одржала на стадиону, мом радном месту, на ком су људи затварани и убијани као у концентрационом логору“, изјавио је тада Гутендорф.

Грешка у Хамбургу и одбијање мита у Непалу

Није, међутим, отишао далеко. Био је кратко селектор Боливије и Венецуеле (1974), пре него што је за четири године променио четири клуба – Минхен 1860 године 1974, Реал Ваљадолид 1975, Фортуна Келн 1975-76, Тенис Борусија Берлин 1976-77, и четири репрезентације – Тринидад и Тобаго, Гренада, Антигва и Барбуда и Боцвана, све четири исте, 1976. године. Тада је добио понуду којој се никако није надао.

Газда немачког клуба Хамбургер Петер Крон није био задовољан чињеницом да је 1977. освојио „само“ Куп победника купова. Гутендорфу је рекао да га види као предводника пројекта који би град на северу Немачке фудбалски уздигао на ниво Мадрида, Торина и Ливерпула. Како би га убедио у своје намере, рекао му је да изабере играча ког највише жели у својим редовима. Није му веровао Гутендорф, а своју теорију решио је да тестира тако што је изговорио тада најпопуларније име у свету фудбала – Кевин Киген.

Међутим, до првог дана припрема, Киген му је већ био на располагању. Остали играчи, међутим, нису. Рекли су Гутендорфу да ће му окренути леђа уколико у први тим буде увео преплаћеног Енглеза. Руди наравно није поклекао, али је после пар месеци морао да пакује кофере услед серије лоших резултата. Издала га је свлачионица, на челу са немачким репрезентативцем Феликсом Магатом.

Уточиште је нашао у Аустралији од 1979. до 1981, где поново није успео да се пласира на Мундијал, иако је имао добре шансе. До краја 1981. године успео је да промени још четири репрезентације – Нову Каледонију, Непал, Тонгу и Танзанију.

У једном интервјуу за Би-Би-Си је рекао да је тренирајући репрезентацију Непала одбио понуду од 500.000 долара шеика Фада из Кувајта, ком је у интересу било да његова земља победи са 8:0 на мечу Азијских игара. При резултату 4:0 за Кувајт избила је велика туча, а сусрет је прекинут. Ни ово искуство га, међутим, није успорило.

Крваве афричке линије

Упркос тада већ богатој каријери, Гутендроф није желео да се посвети игрању шаха и храњењу голубова, па је после Тонге решио да се 1981. врати у Африку и постане селектор Танзаније. Како је већ радио на „Црном континенту“ (Боцвана 1976) знао је и шта га очекује, а може се рећи да би се мало људи са његовим искуством вратило назад.

Док је предводио Танзанију на једном сусрету раних фаза Купа афричких нација против Сомалије, сведочио је једној посве бизарној ситуацији. Судија се спремао да означи почетак утакмице, када је један од противничких играча дотрчао до казненог простора Танзаније са шорцем натопљеним крвљу и почео да размазује крв по линијама.

Фудбалери Танзаније напустили су терен и одбили да започну меч. Упркос на логици заснованим Гутендорфовим уверавањима, веровали су да је шеснаестерац сада уклет и да стога неће моћи да задрже противничке нападаче. Меч је почео тек када је Руди крампонима састругао сву крв са линија, које су остале једва видљиве.

Једном приликом је на другој, такође званичној утакмици, лопта одлетела на трибине. Навијачи су је поцепали, али су и бацили замену на терен. Нико од играча није желео да је дотакне, бојали су се клетве која је могла бити бачена њу. Отприлике тада је Гутендорф почео да и сам верује да у лопти није само ваздух.

Након Танзаније је направио паузу од две године, после које је 1983. преузео Фиџи. Већ наредне године је тренирао берлинску Херту, био селектор Сао Томе и Принципа, а 1985. је дочекао у Јомијурију из Јапана. Исте године је постао селектор Гане, а 1986. се вратио у Непал.

Затим је уследио повратак на Фиџи 1987, после ког је постао селектор Кине 1988. године. Задржао се тек неколико месеци, да би исте године преузео омладинску селекцију Ирана. Три године су прошле пре него што се поново вратио у Кину (1991-92), после чега је уследила нова афричка турнеја.

У два наврата је предводио Маурицијус (1993. и 1997), а између тога је плату зарађивао у Зимбабвеу (1995-96). Пред крај миленијума, тачније 1999, прихватио је вероватно најтежи посао у каријери.

Мирнодопска мисија у Руанди

Од раног априла до средине јула 1994. године у Руанди се догодио геноцид, током ког је, како је записано у Уставу те земље, убијено преко милион људи. Процене истраживачког часописа „Преглед афричке политичке економије“ и часописа „Дневник за истраживање геноцида“ су да је број убијених био мањи, око 500.000 људи.

На власти су били припадници народа Хуту, који су предвођени генералом Теонестом Багосором и бројним паравојним формацијама масовно убијали и мучили све људе који су припадали етничкој групи Тутси. Више од три месеца трајало је етничко чишћење стравичних размера, током ког су убијани пре свега мушкарци, ако је веровати каснијим истраживањима поменутих часописа. Према информацијама невладине организације „Чувар људских права“ силовано је између 250.000 и 500.000 жена.

Како је помоћ споља изостала, Тутси су основали „Патриотски фронт Руанде“ и герилским методама успели да преузму власт и окончају терор. Насиље, међутим, није искорењено том променом. Истраживања америчке историчарке Алисон де Форж  и више међународних организација указују на то да је „Патриотски фронт Руанде“ у првим месецима након геноцида такође организовано извршавао убиства.

Овога пута су припадници народа Хуту били на удару, и према подацима Де Форжове убијено их је око 30.000. У страху од масовне освете, велики број Хутуа је побегао у Танзанију, али многи нису имали среће да пређу границу. Нова власт је чинила све како би сакрила детаље својих недела и отежала истраживања о њима.

Пет година касније, ране и даље нису биле зарасле, а Руди Гутендорф је постављен за селектора Руанде. Овога пута, више у својству видара рана него тренера. Сукоби између два племена су и даље били део свакодневнице, а Немац је веровао да их фудбал може прекинути.

„Технички, фудбалери Руанде нису били ништа слабији од Немаца, али нису знали ништа о организацији, тактици и тимском раду. То је пак било у другом плану. Морао сам пре свега да их научим да праштају“, присећао се касније Гутендорф. Половину екипе коју је наследио чинили су Хуту играчи, друга половина били су Тутси. Резултат га није занимао, па се пре свега посветио формирању јединства унутар тима, за које се надао да би могло да се прелије и на остатак земље.

„Сваке вечери, након тренинга, направили бисмо логорску ватру. Сели бисмо затим око ње, а ја бих почео да им објашњавам како освета не води нигде и како је време да опросте једни другима. Било је јако тешко, с обзиром на то да су сви сведочили хладнокрвним убиствима. Објаснио сам им да су сада фудбалери и да не могу да радим уколико се не помире. То је оставило велики утисак на њих“, причао је Руди.

Корак по корак, његова мирнодопска мисија је напредовала. Публика на националном стадиону је била све бројнија, а после сваког гола Гутендорф је могао да види припаднике племена који су се до скоро убијали на улицама како се грле и радују. Осетио је да се нација ујединила, макар то било и на трибинама. Назвао је то својим највећим успехом у каријери.

Лопта као савршен инструмент

После Руанде је био без посла до 2003. године, када је кратко предводио Самоу. Био је то његов последњи ангажман и предворје најмирнијег периода у животу. Вратио се у Кобленц, где је 2019. и преминуо. Биле су му 93 године.

Живот је провео са лоптом, једином истинском љубављу, која му се несебично одужила у више наврата. Провео је готово читав век покушавајући да је припитоми и проникне све њене тајне. Тек на почетку миленијума, на Самои, схватио је да то није могуће и да ју је заправо због тога волео. Колико год се трудио, никада није могао са сигурношћу да предвиди где ће завршити:

„Изневерила ме је много пута. Међутим, нема лепшег осећаја него када ухватите савршен волеј. Голман се пропиње, а она му измиче, бежи. Подиже се све више и више, све док не заврши у мрежи. Тада ми увек дође да је загрлим, па у себи помислим – какав савршен инструмент.“

На тај чин, и каснија спортска достигнућа популарне Тиће, најпоноснији су житељи Билеће, града у херцеговачком камењару, из кога је 2011. као супер талентована четрнаeстогодишњакиња стигла у Београд, где је прво постала велика српска, па светска одбојкашка звезда.

За Билећане, она је спортска икона коју редовно помињу уз друга велика имена везана директно или пореклом за њихов крај, као што су глумац Младен Секуловић (по америчком Карл Малден) и редитељ Душан Вукотић, обојица оскаровци, младобосанац Владимир Гаћиновић, географ Јефто Дедијер, писци Меша Селимовић, Момо Капор и Радослав Братић и славни редитељ, Емир Кустурица.

„Нашу Тићу, и светски славну, сматрамо наславнијом женом у историји Билеће“, каже Миодраг Михи Дунђеровић, београдски новинар пореклом из Билеће. Његову тврдњу поткрепљује чињеница да се два објекта у њиховом граду већ зову по Тијани Бошковић. Реч је о спортској дворани и вишенаменском спортском центру на отвореном. Она је и предводник Билећана на традиционалном ходочашћу до манастира Острог.

Фудбал, карате, па одбојка   

Тића није полетела из великог одбојкашког грма, јер Билећа њеног детињства није имала не само одбојкашку традицију, него ни ваљанији терен или салу за игру „преко мреже“. Зато је њен први спорт био фудбал (!), и то са дечацима којима крупна, чврста и упорна није давала пардона. Пре него што ју је старија сестра Дајана, касније репрезентативка Босне и Херцеговине, одвела у локални одбојкашки клуб Херцеговац тренирала је и карате, јер је силну енергију коју је носила у себи од малих ногу морала негде да потроши.

„Као мала, била је баш баксуз, како ми овде кажемо, јер је знала и да се, у игри, потуче с момчићима“, рекао ми је Тијанин отац Љупко, бивши официр, а у младости добар фудбалер. Ћерке су наклоност ка спорту наследиле од њега, пошто њихова мајка Весна није много марила за ту „беспослицу“. Исто важи и за млађег брата Вука, кошаркаша који је после наступа за Игокеу и Борац из Бањалуке каријеру наставио у САД-а, на колеџу у Сан Дијегу.

Љупко ми је детаљно причао како су Турци били наумили да врло младу Тијану, у „пакету“ са три године старијом сестром, одведу у своју одбојку где би им осигурали и све потребне папире, укључујући и пасош, да би, евентуално, могле да заиграју за њихове репрезентативне селекције.

Та акција је уследила после одбојкашких Балканијада за кадеткиње и јуниорке, одржаним 2010. у Бару и Бањалуци, где су тренери селекција Турске првенствено бацили око на млађу од сестара Бошковић која је, иако најмлађа у репрезентацији БиХ, на оба турнира, снажним смечевима показала велики таленат, брзо стичући наклоност публике и скрећући на себе пажњу стручњака.

„Један члан турског савеза, иначе функционер истанбулског Галатасараја, рекао ми је да би његов клуб обе моје ћерке радо видео у својим редовима, али то није била званична понуда, нити су помињани услови под којима би евентуални трансфер био остварен“, запамтио је Љупко.

„Куле и градови“

Недуго потом из Истанбула га је телефоном позвала некадашња репрезентативка Србије Весна Читаковић, тада чланица Галатасараја, и рекла му да би руководство клуба веома желело да он и његова породица дођу на Босфор ради разговора о евентуалном преласку Тијане и Дајане у богату „Галату“. Био је то знак да су били добро „загризли“ за појачања из далеке Билеће.

„Отишли смо након претходног договора да одговор на могуће понуде дамо тек по повратку кући, док добро размислимо о изненадној прилици. Домаћини су, поштено је рећи, били врло коректни и издашни“, чуо сам од Љупка. „Дајани и Тијани је одмах дата прилика да тренирају са најбољом екипом 'Галате' у којој је, осим Читаковићеве, тада била и Ивана Ђерисило, такође репрезентативка Србије и наша Херцеговка. Мојим девојчицама је предочено да би биле уписане у америчку школу у Истанбулу као и да би имале свој стан, најбоље услове за тренинг и сигурна средства за живот у милионском граду. Челни људи клуба нису крили ни жељу да им дају држављанство, што је у то време, значило и промену имена и презимена.“ 

„Турнеја“ породице Љупка Бошковића постала је тема не само за њихову ширу фамилију, него и за Билећу, што је пракса у мањим срединама у којима је строга приватност много ређа, а комшијска размена мишљења много чешћа него у великим градовима.  

Када је подвучена црта испод свега што су чули у Стамболу и по повратку у Билећу, испало је да су обећања из Турске најмање импресионирала Тијану, јер нису угасила њену силну жељу да одбојкашку каријеру настави у Србији и да заигра за њену репрезентацију. Та жеља је сувише дуго бујала у њој да би је распршио један позив из земље о којој је врло мало знала.

Годинама је, гледајући на телевизији утакмице одбојкашица Србије, маштала о томе да им се једног дана придружи на терену у истом дресу и да се, у победничком заносу, грли са Мајом Огњеновић, Јованом Бракочевић, Јеленом Николић и осталим  репрезентативкама Србије, које су већ биле део светске елите као шампионке Европе и „бронзане“ на првенству света. И њени узори.

Тијанин резон зашто одбити Турску и отићи у Србију, утемељен на јакој и искреној емоцији, прихватила је цела породица која, такође, упркос понуђеним погодностима, није била за селидбу за коју је услов био да, у суштини, прихвате стране „папире“ и оду из завичаја. Време је показало да је такво решење било пун погодак, пре свега за Србију, али и за њих: Тијана Бошковић је, релативно брзо, постала најбоља и најбоље плаћена одбојкашица на планети.

Репрезентативка Србије

Тијана је имала само 14 година када је, заједно са сестром Дајаном, стигла у београдску Визуру где је, по речима клупских тренера, имала „свакодневни напредак у игри“. Са Визуром је, играјући на месту коректора, освојила две титуле првака Србије, један куп и два супер купа. Са јуниорском репрезентацијом Србије је 2014. освојила прво место на Првенству Европе и била проглашена за најбољу играчицу.

Тај бљесак јој је, исте године, донео прекоманду у сениорску селекцију која се спремала за наступ на светском првенству у Италији. Поверење јој је указао најтрофејнији селектор наше женске репрезентације Зоран Терзић, мада је било и стручних мишљења да је то прерано за седамнаестогодишњу Билећанку обдарену са 194 центиметра висине.   

На „Чизму“ је отпутовала са саставом у коме су углавном биле девојке које је знала само са ТВ екрана. А да Терзић није погрешио с њеним избором и да је већ равна са девојкама које су јој били идоли показала је у првом мечу шампионата против Турске, освојивши 22 поена и звање МВП-а.

Тада није стигла до медаље, али је наредне 2015. освојила чак три: бронзану на њеним првим Европским играма и шампионату Европе и сребрну на Светском купу која је нашим „орлицама“ дала прилику да оду на ОИ у Рио де Жанеиру 2016. Новинари су у чуду бележили Тијанин учинак на овом турниру против екипе САД-а, актуелног првака света.

„Звезда је рођена“, сложили су се извештачи, наши и страни. Није чудно што је Тијана Бошковић те година почела и међународну каријеру. Отишла је у турски Езечибаши, једну од најјачих светских екипа којој ће остати верна читаву деценију.

Жетва медаља и признања

Освојена одличја у 2015. означила су почетак богате жетве медаља и признања Тијани Бошковић, којој се крај још не назире. Поменућемо само највредније, као потврду њене играчке вредности и оправданости звања најбоље планетарне одбојкашице.

Има укупно пет европских медаља – две златне, две сребрне и једну бронзану, затим два „злата“ са светских првенстава и „сребро“ и „бронзу“ са Олимпијада. Оба пута кад је Србија постала светски шампион, она је била МВП турнира. С њом у саставу, Езечибаши је три пута покорио свет, а она сва три пута била МВП завршног „бала“. Европска одбојкашка федерација (ЦЕВ) проглашавала ју је за најбољу играчицу на Старом континенту, а у Србији је два пута изабрана за спортискињу године.  На ЕП у Београду (2021) поставила је светски рекорд у брзини смеча – 110,3 километра на сат.

После свега набројаног, веома важно је истаћи и чињеницу да је Тијана и шампион скромности и спортског фер плеја. Ту „титулу“ добила је од клупских другарица, ривалки на терену, одбојкашке публике широм света и новинара чији текстови је представљају као тиху девојку благог осмеха и громовитог смеча за који, најчешће, нема одбране.

Тијана је од ове године члан другог турског гиганта, Вакифбанке. Уз то је и даље репрезентативка Србије, и то она најбоља. С њом у саставу наша женска одбојка и даље припада светској елити и с правом рачуна на нова одличја на међународној сцени. У марту идуће године, баш на Дан жена, ова Билећанка ће напунити 29 година, што значи да је пред њом још година играња одбојке на највишем нивоу. 

Да је у том послу био веома успешан сведочи податак да је женска одбојкашка репрезентација Југославије, коју је он припремао, на Европском првенству у Паризу 1951. године освојила бронзану медаљу. Било је то прво одличје за нашу одбојку на шампионатима Старог континента. Друго – такође „бронза“ – стигло је тек 1975, када је мушка селекција, чији је селектор био Савин млађи брат Лазар Гроздановић, успела да дође до трећег степеника победничког постоља.

Педесетих година прошлог века водио је мушку екипу „свог“ Железничара и одбојкашице Црвене звезде, након чега је прешао у Партизан и црно-белим девојкама, међу којима је била и његова супруга Радојка-Рајка, репрезентативка Југославије, донео шампионску титулу (1960). Све то време био је ангажован у Одбојкашком савезу Југославије (ОСЈ) као тренер, савезни капитен, члан Комисије за припреме државног тима и у Збору судија, где је биран и за председника.

Годину и по дана, од средине 1961, као кадар ОСЈ радио је у Грчкој где је послат да помогне развоју одбојке у тој „братској земљи“ и води државни тим. По повратку у домовину поново је тренирао одбојкашице Партизана, и био у стручном штабу одбојкаша црно-белих. Тада је, на конкурсу, изабран за првог професионалној тренера у ОСЈ, али није прекинуо рад у клубовима.

Године 1964. је био државни првак са одбојкашима Железничара, а 1967. са одбојкашицама Звезде. На основу тога и податка да су одбојкаши Југославије, с њим на челу, били „златни“ на Медитеранским играма (1963. и 1967) и на Универзијади 1969, настао је слоган: „Где је Сава, ту су и трофеји.“

Одлазак у Грчку на наговор Бобека

Године 1969. Сава Гроздановић је поново стигао у грчку одбојку и то на доста занимљив начин. „Проводаџија“ му је, како је причао, био наш славни фудбалер и тренер Стјепан Бобек који је, након великих тренерских успеха са Партизановим „бебама“ (три узастопне титулу првака Југославије), неколике године био шеф струке у атинском Панатинаикосу коме је, такође, доносио трофеје.

„Људи из Панатинаикоса замолили су Бобека да ме убеди да дођем у њихов одбојкашки клуб. Није ми се ишло, јер сам управо очекивао да добијем дуго чекани стан. Притисак Грка и Бобека покушао сам да одбијем захтевом да будем плаћен као њихов фудбалски тренер, уверен да на то сигурно неће пристати. Преварио сам се. Само пар дана пошто сам поставио 'немогући услов', позвао ме је Бобек и рекао да се  пакујем јер ћу добити оно што сам тражио. Нисам имао куд, због њега и због свог образа, па сам брзо стигао у Атину“, причао је Сава увек додајући да се никад није покајао због одласка у Хеладу, у којој је и остао да живи.

Грчка одбојка није тада била на високом нивоу, а једно од њених битних обележја, као и у другим спортовима, било је љуто ривалство атинских великана Олимпијакоса и Панатинаикоса, идентично оном између Партизана и Црвене звезде код нас.

Пре Савиног доласка под Акропољ, Олимпијакос је био успешнији одбојкашки колектив од Панатинаикоса: „црвено-белима“ из Пиреја „зелени“ ПАО није био дорастао ривал, али је Гроздановић, врло брзо, „окренуо ствари“. Под његовим вођством, и одбојкаши и одбојкашице Панатинаикоса, за које је наступала и његова животна сапутница Рајка, били су прваци Грчке од 1970. до 1973.

И сами одушевљени радом „мага из Београда“, челници Олимпијакоса понудили су „брдо пара“ да пређе код њих. Није вредело: ПАО је већ био постао његова друга кућа, као и Грчка друга домовина. За Атину га је, осим клуба, везивало и то што је, у међувремену, основао туристичку агенцију коју већ дуго воде његови син и ћерка, односно њихове породице.

После скоро три деценије непрекидног рада, Сава је 1974. године узео први „тајм аут“ у тренерском послу, али се старој љубави одбојци вратио после пет година и то на спектакуларан начин: са Панатинаикосом  је стигао до европског финала Купа победника купова, што је до данас највећи успех атинских „зелених“ у њиховој историји.

Успеси, признања и успомене

Тренерску каријеру Саве Гроздановића обележила је и чињеница да су екипе које је он водио освојиле чак 35 трофеја и медаља, и да је „створио“ велики број репрезентативаца и репрезентативки. Он сам као куриозитет истиче да је био тренер својој супрузи Рајки, свом брату Лазару, али и Грку Каролосу Папуљасу који је, после одбојке, отишао у политику у којој је „догурао“ до председника Грчке, након што је претходно био борац против војне хунте, парламентарни посланик и министар спољних послова.

Папуљас је умро 2021. године, а до краја живота му је у лепом сећању остала одбојкашка епизода са Савом. Осим одбојком, у младим годинама се бавио и атлетиком – био је државни рекордер у скоку с мотком. Као дописник из Атине, један новинарски сусрет с господином Папуљасом искористио сам да га упитам о „вези“ њега и нашег истакнутог одбојкашког стручњака. „Сава је био бољи тренер, него ја играч“, скромно је рекао.

За успехе у одбојци, Сава Гроздановић је 1965. године добио Октобарску награду града Београда, а исто признање је припало и његовом брату Лазару, који није крио да га је старији брат „повукао“ у одбојку и да је од њега највише научио о том атрактивном спорту, у коме се и сам прославио као тренер и селектор.

Несвакидашњи детаљ из Савине каријере је и то да је често, паралелно, водио по један мушки и женски тим и да је са оба освајао трофеје. Са братом Лазаром аутор је запажене књиге „Одбојка А Б Ц“, својеврсног одбојкашког уџбеника за најмлађе играче и играчице. Током живота у Атини, дуго је извештавао за београдске листове „Политику“ и „Спорт“ о најважнијим спортским догађајима у Грчкој.

Поводом деведесетог рођендана (2015), заједно са вршњаком Бором Станковићем, једним од „очева“ наше кошарке, Сава Гроздановић је добио посебно признање Владе Србије за допринос развоју спорта у нашој земљи. Тадашњи министар спорта и некад најбољи ватерполиста света Вања Удовичић, уз захвалност за њихов минули рад у спорту, поздравио их је речима:

„Ви сте наши узори, сви смо учили од вас и желели да постигнемо макар део ваших успеха.“   

Судијска брука у Монтевидеу  

У Монтевидеу, престоници Уругваја, домаћина првог шампионата света на који је стигло 13 репрезентација (четири из Европе и девет из Јужне и Северне Америке), у утакмици са домаћином „дебело“ нас је оштетио главни судија из Бразила Алмеида Рего. Он је, осим погибељне игре домаће селекције, дозволио и да се регуларним голом за Уругвајце прогласи и онај у чијем је постизању учествовао и полицајац (!) који се налазио „на редовном задатку“ поред гола Југославије на којем је стајао чувени Милован Јакшић, „Ел гранде Милован“. Како је дошло до тог чуда невиђеног, до историјске неправде у режији бразилског делиоца правде?

Био је то полуфинални меч до ког су Југословени стигли након изненађујуће победе над Бразилом (2:1) и тријумфа над Боливијом (4:0). Тај њихов „минули рад“ озбиљно је забринуо репрезентацију Уругваја којој је у помоћ, на стадиону Сентенарио, стигло безмало 80.000 ватрених навијача. Њихова бука није заплашила наше момке, али јесте бразилског арбитра ког је, чинило се, страх за живу главу натерао да донесе мноштво неразумних одлука, наравно у корист домаћина.

Кад су Југословени у петом минуту повели са 1:0 голом Ђокице Вујадиновића, почела је судијска шарада због које су наши играчи, у знак протеста, желели да напусте терен. У томе их је спречио чувени др Михаило Андрејевић, један од вођа нашег државног тима, упозорењем да би нас, због таквог чина, Светска фудбалска федерација (ФИФА) врло драстично казнила.

Под притиском несносне буке са трибина и судијског „навлачења“ у корист домаћина, израженог и поништавањем другог гола нашој селекцији, Југословени су почели да играју бојажљиво и неорганизовано, што је резултирало поравнањем резултата у 18. минуту игре. Убрзо је, после свега стотинак секунди, Уругвај подигао на 2:1 голом који је остао забележен у историји Мундијала као непревазиђена лакрдија и судијска брука.

Догодило се да је лопту која је изашла у гол-аут поред нашег гола, полицајац ногом вратио у игру, а онда ју је уругвајски нападач, поред наших засталих играча и голмана, ћушнуо у мрежу. На опште изненађење, судија Рего је дао знак да се гол признаје и наше шокиране репрезентативце упутио да пођу са центра. Тај срамни гол преломио је меч: наш озлојеђени тим није више могао да се одупре Уругвајцима, који су на крају славили са 6:1 и пласирали се у финале у коме су победили Аргентину.

Осуде из света  

Гнев Југословена због „човека у црном“ из Бразила делила је огромна већина света. Енглеска штампа је листом осуђивала арбитра Регу, пишући да је „подмићен“ и да је нашег тиму „победа брутално украдена“. За Французе је бразилски арбитар био „све само не непристрасан“, док је мађарски „Немзети спорт“ нагласио: „Југославија је била боља од Уругвајаца – резултат је једна велика неправда“. Жалили су нас и хвалили и Чехословаци износећи утисак да је Југославија „успешно представљала не само свој него и европски фудбал“.

Да се у полуфиналу првог Мундијала догодила велика неправда био је сагласан и председник ФИФА Жил Риме, иако се није осврнуо на најспорнији тренутак утакмице – „полицајчеву асистенцију“: „Други гол Југословена, који је судија поништио, био је потпуно чист. Налазио сам се на месту одакле сам то могао да закључим...“ Господин Риме је уз то рекао и да резултат „никако није реалан“ и да је Југославија на овом турниру била најбољи репрезент европског фудбала.

Меч за треће место није одигран, а ФИФА је, много година касније, утврдила да је трећа била репрезентација САД, а четврта Југославија. Наша репрезентација је после тога још само једном стигла до четвртог места на свету – у Чилеу 1962.Југославија је у полуфиналу против Уругваја играла у саставу: Милован Јакшић, Милутин Ивковић, Драгослав Михајловић, Милорад Арсенијевић, Љубиша Стефановић, Момчило Ђокић, Александар Тирнанић, Моша Марјановић, Ивица Бек, Ђорђе Вујадиновић и Бане Секулић. Ваља подсетити да играча из Хрватске није било у саставу јер им је тамошњи Савез забранио учешће у знак протеста што је седиште ФСЈ из Загреба „пребачено“ у Београд.

Динстова „крађа“

Југословенска репрезентација је 1968. године била на прагу освајања титуле првака Европе, али ју је у томе – према низу овдашњих и иностраних оцена – спречио швајцарски судија Готфрид Динст, сајџија по занимању. Угледни француски дневник је, тим поводом, написао: „Дуго ће нам бити жао што је Динст грешио на рачун Југословена.“ Шта се догодило?

На завршницу тадашњег Купа европских нација, играну у Италији, „плави“ су предвођени селектором Рајком Митићем стигли „прескочивши“ у квалификацијама (тадашњу) СР Немачку, Француску и Албанију. У полуфиналу, одиграном у Фиренци Југославија је победила Енглеску, „тазе“ светског шампиона (из 1966), и пласирали се у финале где их је чекала Италија која је, после ремија са СССР-ом, пролаз у завршни меч осигурала жребом.

У финалу, играном на римском Олимпику, Југославија је голом Џајића повела са 1:0. Потом је, по игри и шансама, требало да буде и 2:0 и 3:0, али је такав развој ситуације, својим пристрасним суђењем, спречио  швајцарски судија. Уместо фијаска који им се „смешио“, Италијани су, са судијиним ветром у леђа, стигли до изједначење, након чега је играна нова утакмица.

Огорчење у нашем табора арбитражом непоштеног Швајцарца најсликовитије је изразио наш селектор, пословично мирни и објективни Рајко Митић: „Динст је увредио спорт.“ Несавесног сајџију с пиштаљком у устима критиковали су и многи други. Више европских медија је, тим поводом, подсетило на Динстово признање „заувек сумњивог“ гола у финалу Мундијала 1966. у ком је домаћин Енглеска савладала СР Немачку са 4:2.

У поновљеној утакмици Југославија је поражена са 0:2, а тим поразом је означен крај „златне ере“ нашег фудбала у којој су „плави“ били олимпијски победници, вицешампиони Старог континента и четврти на свету.

У Фиренци и Риму југословенску репрезентацију су чинили Илија Пантелић, Мирсад Фазлагић, Милан Дамјановић, Мирослав Павловић, Благоје Пауновић, Драган Холцер, Илија Петковић, Добровоје Тривић, Вахидин Мусемић, Ивица Осим, Јован Аћимовић, Драган Џајић, Ратомир Дујковић, Радомир Вукчевић, Младен Рамњак, Рудолф Белин, Боривоје Ђорђевић, Љубомир Михајловић, Ивица Брзић, Бошко Антић и Рајко Алексић.

Соренсеново „слепило“

Звучи парадоксално, али је у сваком подсећању на учешће „плавих“ на Светском првенству 1982. године у Шпанији неизоставно помињање арбитра из Данске Хенинга Лунда Соренсена, ког су сви Југословени означили главним кривцем за распршена снове о успеху њихове репрезентације на овом Мундијалу.

Тим који је саставио Миљан Миљанић заиста је давао наду да би Југославија могла далеко да догура, тим пре што се потрефило да нам ни група није била претешка – Шпанија, Северна Ирска и Хондурас. У томе се, нажалост, није успело, а препрека је, према раширеном уверењу, био господин Соренсен који је „плавима“ поткресао крила за виши лет. Ваља  рећи да је победник Мундијала била Италија, коју су наши момци у квалификационој групи за пласман на Светско првенство оставили иза леђа.

У кључном мечу Југословена са „црвеном фуријом“ – после „ремија“ са Ирцима 0:0 – човек одлуке на нашу штету био је неправедни Данац. Његова (касније несанкционисана) брука на Стадиону Луис Казанова у Валенсији, пред 50.000 шпанских навијача на трибинама, виђена је у 15. минуту првог полувремена. Тада су Миљанићеви изабраници већ имали „капитал“ од 1:0, створен голом Ивана Гудеља након десет минута игре. Како је изгледала неправда у пресуди делиоца правде?

Шпанци су нападали са леве стране, а њихов налет зауставио је централни халф „плавих“ Велимир Зајец обичним фаулом испред ивице нашег шеснаестерца. Место прекршаја се јасно видело и из последњих редова на трибинама. Након што се чула Соренсенова пиштаљка, наши играчи су почели да се групишу у простору од 16 метара са намером да праве такозвани живи зид.

Одједном, на опште изненађење, међу њих је улетео Соренсен и руком показао на белу тачку. Шок наших играча и клупе био је огроман, јер се „из авиона“ видело да је Зајец фаул направио више од метар удаљен од линије која означава голмански простор (Енглези су писали – „најмање пола јарда“). Протеста је било и са трибина. Мучна расправа наших репрезентативаца са арбитром је потрајала, али није утицала на његову одлуку: Данац је ставио лопту на „белу тачку“.

Судијина лакрдија тиме, међутим, није била завршена. Кад је шпански нападач Хуанито промашио једанаестерац, на сцену је поново ступио Соренсен и захтевао да се ударац понови јер се, по његовој процени, наш голман Драган Пантелић током извођења пенала кретао на гол-линији. Хуанито је на „поправном“ био успешан.

Шпанци су пред крај меча дали и други гол и однели победу која ће, показало се касније, нашу репрезентацију послати кући. У последњем мечу у групи Југославија је победила Хондурас, али је дуел другог пара окончан изненађујућом победом Северне Ирске над Шпанијом, која је обе те репрезентације одвела у даље борбе.  

Тим Југославије који се, незаслужено, прерано вратио кући, у мечу са Шпанијом играо је у саставу: Драган Пантелић, Никола Јовановић, Златко Крмпотић (Вахид Халилхоџић), Ненад Стојковић, Велимир Зајец, Иван Гудељ, Златко Вујовић (Милош Шестић), Владимир Петровић, Сафет Сушић, Едхем Шљиво и Ивица Шурјак.

Та „бронза“ се и данас сматра „мајком“ потоњих успеха овдашње  одбојке – мушке и женске – најтрофејнијег колективног спорта Србије у овом веку, у ком смо стигли до „злата“ и „сребра“ на Олимпијадама, титула шампиона и вицешампиона света, неколико тријумфа на Старом континенту итд. Просто зато што је родила снажан импулс даљем развоју тог атрактивног спорта, привукавши игри на мрежи велики број деце, првенствено дечака, од којих су неки касније постали и светске одбојкашке звезде, освајачи медаља у међународној конкуренцији. А њихови успеси су резултирали и „бумом“ женске одбојке.   

Тај продор наше репрезентативне одбојке остварен је на деветом шампионату Европе за момке и девојке 1975. године (18-25. октобра) чији је домаћин била Југославија. До тада смо имали само бронзану медаљу женске репрезентације освојену 1951. у Француској, када је тај спорт, из дубоке сенке других спортова, вапио за широм популарношћу. Пошто је, у међувремену, квалитет одбојке наших дама драстично опао (у Београду су биле тек осме међу 12 екипа), само је мушка селекција сматрана могућим весником радости јер је била добар спој искуства и младости, и врло стручно вођена.

Лазини „ратници“

Почетна фаза мушког турнира са 12 репрезентација играна је у Скопљу, Суботици и Краљеву, а завршница у Београду. Ова „разбацаност“ била је у функцији популаризације одбојке у Југославији како би она, што пре, престала да буде слаба тачка међу нашим трофејним „лопташким спортовима“.  

Иако нико није могао да гарантује да ће се тадашњи „Плави“ наћи на победничком постољу, тињала је потајна нада да би, уз добру „хемију“ која их је красила и помоћ домаће публике, могла помрсити рачуне главним фаворитима за „злато“, „сребро“ и „бронзу“. А главни кандидати за одличја биле су репрезентације из некадашњег комунистичког блока – СССР, (најуспешнија светска селекција тога доба), Пољска (актуелни првак света), Бугарска, Румунија, Чехословачка...

Селектор репрезентације био је Лазар Лаза Гроздановић, филолог по образовању, а пасионирани одбојкаш по опредељењу, коме је, три године раније, та дужност поверена после његовог антологијског успеха у југословенској лиги: освајања првог места са сеоском екипом из банатског села Клека са мање од 2.000 становника.

Лазар је био млађи брат чувеног Саве Гроздановића, „патријарха југословенске одбојке“, дуго предводника наших најпопуларнијих клубова, али и репрезентативних селекција. Лазин први помоћник био је Словенац Виктор Кревсел, тренер великог знања и угледа. „Лаза сад има шансу да превазиђе брата Саву“, истицали су медији и одбојкашки стручњаци мотивишући тако млађег Гроздановића, али му товарећи и велику одговорност.

Гроздановић и Кревсел су под југословенски барјак позвали следеће играче: Миодрага Гвозденовића, Милоша Грбића, Александра Боричића, Владимира Бошњака, Живојина Врачарића, Ласла Лукача, Мирсада Елезовића, Владимира Богоевског, Ивицу Јелића, Николу Матијашевића, Винка Добрића и Слободана Лозанчића. У сећању је остало да је та дружина имала нешто наглашено ратничко у себи, што није красило њихове претходнике у мајицама са државним грбом.

Залет из Скопља

Почетку шампионата претходиле су неуобичајено дуге припрема наших најбољих одбојкаша, што је јасно указивало да је у плану постизање „нечег великог“. „Радили смо дуго и напорно као никада пре. Пола године смо се спремали за ЕП кроз припреме на више локација у Југославији, од Словеније до Македоније, и преко јаких турнира. Шампионат смо дочекали спремнији него икада пре“, рекао ми је ових дана Брчак Мирсад Елезовић, један од носилаца европске „бронзе“ из Београда 1975.

По четири екипе играле су у три групе. Наши „плави“ су наступали у престоници Македоније, а ривали су им били светски прваци Пољаци, Мађари и Италијани. По две првопласиране екипе из групе улазиле су у борбу за медаље, док су остале играле за пласман од 6. до 12. места. Завршница ЕП играна је у Београду, у земунском „Пинкију“ и дворани „Пионир“, која сада носи име чувеног кошаркашког тренера Александра Николића.

„Плави“ су, уз незаборавно снажну подршку скопске публике, успели да савладају Италију и Мађарску – у обе утакмице било је 3:1 – а изгубили су од светских првака Пољака са 0:3. Виђено на терену давало је наду да би Гроздановићеви изабраници, у коначном расплету међу шест најбољих екипа, могли до медаље. У то време су важила нешто другачија правила од данашњих, а сет се играо до петнаест поена. 

Први испит са Румунијом, врло жилавим противником, успешно је положен, али после велике борбе. Наше комшије са источне стране су повели и добили четврти сет, али је на крају било 3:2 за наше момке. Ништа лакше није било ни са Чехословацима, јер се до победе поново дошло после пет одиграних сетова. Доказ драме на паркету је резултат у петом, одлучујућем сету – 15:13 за Југославију. Дакле, тријумф „кроз иглене уши“.

Пораз од Совјета због страха од победе

Пошто репрезентације Југославије и Пољске у завршном делу турнира нису играле једна против друге (пренет је њихов резултат из групе), најтежи ривал нашим момцима у Београду био је моћни СССР. То је потврђивао и податак да су Совјети, пре меча са Југословенима, светске шампионе Пољаке „почистили“ са паркета са убедљивих 3:0.

Дуел Југославија – СССР је за домаћу публику био „шлагер“ читавог шампионата, јер је отварао могућност да „Плави“ освоје и више од бронзане медаље која им је на крају и припала. Бљесак велике наде испунио је „Пионир“ после прва два сета у којима су Гроздановићеви пулени дотад непобеђену „Зборнају команду“ бацили на колена и повели са 2:0 (15:13 и 15:7).

У „Пиониру“ је тада забележена никад виђена ни поновљена сцена: у дворану, која од почетка није била сасвим попуњена, одједном је, из околних зграда и улица, нагрнула маса људи који су прекинули праћење преноса утакмице на телевизији и пожурили да дођу на „лице места“, како би присуствовали сензационалној победи Југославије над СССР-ом.

Очекивану радост, нажалост, ипак нису дочекали. Наши момци су, после фуриозног почетка, имали бледу завршницу: Совјети су од 0:2 брзо стигли до 3:2 и важне победе, која им је донела „злато“. У трећем сету Југословени нису освојили ниједан поен, а у наредна два су „бројали“ тек до пет, односно осам. Никоме није било јасно шта се догодило: како је екипа која је „млела“ ривала на почетку утакмице њен крај дочекала потпуно „самлевена“?

„Уплашили смо се победе, а не противника“, било је објашњење нашег тренера Виктора Кревсела. Искусни стратег је, при томе, додао да наши играчи од Совјета „нису изгубили на паркету, него у глави“, јасно алудирајући да југословенски репрезентативци просто нису веровали да могу срушити и „непобедиве“, иако су их већ било „начели“. У прилог његовој тврдњи иде податак да су Совјети, после 0:2 у сетовима, у трећи сет ушли са готово целом другом поставом.

Коначно европска медаља

После шокантног пораза „од Руса“, „Плавима“ је за бронзану медаљу била неопходна победа над репрезентацијом Бугарске, која је у то време имала бољи рејтинг од њих. У „Пионир“ је тада дошло највише гледалаца од почетка шампионата – више од 5.000. Био је то импозантан број, јер је одбојка, по популарности, а због слабијих резултата, увелико заостајала за свим „лопташким“ спортовима у Југославији – фудбалом, кошарком, рукометом и ватерполом.

Меч Југославија – Бугарска није био за оне са слабијим нервима и ослабљеним срцем. Просто зато што су сва три сета – срећом сва три окончана у корист наших момака – решена „на разлику“: 16:14, 16:14 и 17:15. „Плави“ су до тријумфа стигли после чак осам меч лопти, јер је противник до краја изгарао на терену.

После велике буре и мноштва обрта на паркету, велико славље је могло да почне: прва европска медаља нашла се у рукама наших репрезентативаца. Била је бронзана, али су је они, као и њихови навијачи, сматрали злата вредном, пошто је освојена у врло јакој конкуренцији. „Показали смо да је одбојка у Југославији у успону, а тај успон ће се сигурно наставити“, изјавио је тада селектор Гроздановић. Његове речи обистиниле су се четири године касније, на шампионату Старог континента у Паризу, када су „Плави“ поново били „бронзани“.

Нова медаља повећала је талас заинтересованих за бављење одбојком. Многи клинци из тих седамдесетих година почели су, уместо фудбалских и кошаркашких лопти, да купују одбојкашке и да разапињу мреже између дрвећа у парковима или на бетонским теренима на којима су, до тада, „царовале“ конструкције голова и кошева. Догађала се „одбојкашка револуција“

Деведесетих година прошлог века, после распада Југославије, на одбојкашку сцену је ступила генерација која је, у дечачким годинама, путем „малих екрана“ пратила ЕП у Београду, а потом и оно у Паризу. Браћа Вања и Никола Грбић – синови Милоша Грбића, освајача „бронзе“ из 1975. – затим Дејан Брђовић, Жељко Танасковић, Жарко Петровић, Слободан Ковач, Горан Вујевић...

Та генерација, касније „допуњавана“ млађим играчима, била је вишеструки првак Европе, вицешампион света и олимпијски победник.

После њих, а инспирисане њиховим медаљама, са успесима су кренуле и девојке, „изникле“ из максимално раширене одбојкашке базе. Носећи дрес са државним грбом два пута су стигле на „кров света“, до „сребра“ на Олимпијади и три европска „злата“.

Важно је поменути и да за успеха српске одбојке у овом веку највеће заслуге припадају једном од репрезентативаца из 1975. – Александру Боричићу, дугогодишњем председнику нашег националног Савеза и председнику Европске одбојкашке федерације (ЦЕВ) у два мандата, и потпредседнику светске федерације ФИВБ.    

Успео је београдски клуб да у своје редове, на почетку њихових каријера, доведе Дражена Далипагића Прају (из Мостара) и Драгана Кићановића Кићу (из Чачка), свој потом најбољи тандем свих времена, али им је, неочекивано, измакао млађани Мирза Делибашић Кинђе, иако је из родне Тузле већ био пристигао у Београд, ради потписа уговора.

Ово је прича о томе како је и зашто пропала идеја о Праји, Кићи и Кинђету у Партизановом саставу чија би реализација, по многим мишљењима навијача и кошаркашких стручњака, довела до вишегодишње доминације црно-белих не само у Југославији, него и на Старом континенту.

Праја и Кинђе у Београду  

Била је 1971. година када су Далипагић, већ двадесетогодишњак, и три године млађи Делибашић стигли у Београд ради потписивања уговора за црно-беле. Претходно су, као добри пријатељи – писано је да су и рођаци – али и ривали у Републичкој лиги Босне и Херцеговине, дуго планирали где да оду из својих, кошаркашки гледано, „малих градова“, Мостара и Тузле, и „малих клубова“, Локомотиве и Слободе.

На њихову одлуку је и те како утицала чињеница да је црно-беле тада водио искусни Ранко Жеравица, тренер који је, годину раније, у Љубљани репрезентацију Југославије довео до титуле првака света, а себи „приграбио“ титулу кошаркашког мага.

Обојица су пре тога били „на оку“ сарајевској Босни, а Праја је помало размишљао и о Црвеној звезди, „због земљака Драгише Вучинића, који је носио црвено-бели дрес“ и сплитској Југопластици, због могућности да буде ближе кући и „раји“ с којом је одрастао.

Од тадашњих југословенских великана тај стасити Мостарац није био занимљив једино загребачкој Цибони чији је тренер Мирко Новосел, по Прајиним речима, „сконтао да нисам неки таленат“. Случај који указује да и мудраци и зналци могу страшно да погреше. 

Момка са Неретве, из нижеразредне Локомотиве, Партизану је вукло и то што је био навијач тог клуба у ком му је љубимац био Владица Ковачевић, маштовити „пословођа“ црно-белих, и чији је гол бранио његов Мостарац Иван Ћурковић.

Праја и Кинђе су, са по једним кофером, ушли у гарсоњеру на Вождовцу, коју им је обезбедило руководство Партизана. Већ сутрадан су били на тренингу, где су представљени као појачања која ће дуго носити црно-бели дрес. Убрзо се, међутим, показало да је то била само пуста жеља. Како, зашто?

Мирзин нестанак

Вредно су тренирали наредних десетак дана, током којих је Праја примећивао да његов, иначе ћутљиви цимер, све више делује нерасположено, при чему је нерадо прихватао и изласке у град у ком су имали шта да виде и доживе. Као старији, храбрио га је и веровао да ће му криза носталгије, коју је и сам осећао, брзо минути. То се, међутим, није догодило.

Епилог је био Мирзин изненадни, за све неочекивани повратак у Тузлу и Слободу, у којој је кошарку почео да игра после краћих  „излета“ на балет (!) и тенис. Већ тада се истицао савршеном грађом за спорт, али је под оклопом мишића крио меку, романтичну душу, несклону авантурама.  

У својој аутобиографској књизи „Испод коша“ (коју је написао заједно са Александром Тијанићем, заљубљеником у баскет и „најбољим кошаркашем међу новинарима“), Праја је тај догађај овако представио: „Једнога дана, кад сам се вратио из града – није га било. Ни његових ствари! Отишао је и никад ми после није објаснио зашто је побегао из Партизана и тако нам покварио будући најбољи трилинг – Кинђе, Кића, Праја.“

Изненађени су, наравно, били и сви у Партизану. Од одласка у Тузлу и поновног убеђивања Делибашића се одустало. Процењено је да би то био узалудан посао.

Објашњење овог случаја дао је, много касније, сам Кинђе: „Сувише млад, сувише уплашен – ето дијагнозе мог бекства. Нисам никога познавао. После тренинга сви оду својим послом, а ја назад у гарсоњеру. Хтео сам да још једну годину проведем у Тузли па да онда дођем у Београд. У међувремену се појавила 'Босна' и тако Праја и ја нисмо заиграли и истом клубу.“

Своју носталгичност или страх од туђине, Кинђе је показао и неколико година касније када је, као зрео играч у сарајевској Босни, одбио позив из Атланта Хокса и оде у америчку НБА лигу. Наводно је само рекао: „Ма, добро је мени и у Сарајеву.“ Нешто касније отиснуо се до Реал Мадрида, али уз напомену да му је душа остала поред Миљацке.  

Колики је губитак за црно-беле био тај Делибашићев одлазак из Београда, показао је његов муњевити играчки напредак у сарајевској Босни и сјајне партије у дресу југословенске репрезентације коју је, уместо Партизана, красио трио Праја-Кића-Кинђе.

Управо Делибашић, паклени кошгетер, био је предводник Босниног састава који је, под вођством тренера Богдана Тањевића, 1979. постао шампион Европе као први тим са простора бивше Југославије. Касније су те подвиге остваривали сплитска Југопластика (три пута), загребачка Цибона (двапут) и Партизан (једном).

Тандем Праја – Кића

Годину дана после Далипагића, у лето 1972, у Партизан је из Чачка  стигао суперталентовани деветнаестогодишљи Драган Кићановић чији је успон, као и Прајин, био метеорски. Њих двојица су убрзо постали најквалитетнији тандем у историји црно-белих, истакнути репрезентативци Југославије, европске и светске звезде. Праја и Кића су и даље први и други стрелац Партизана од његовог оснивања. 

Били су најзаслужнији за прву Партизанову титулу првака Југославије (1976), а у њиховој ери стигла су још два шампионска  „прстена“ црно-белих, затим три победе у Купу Кораћа, који је тада био европско такмичење, и тријумф у националном купу.

Седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века репрезентација Југославије је освојила све што се могло освојити у међународној конкуренцији. Са Прајом и Кићом, дрес са југословенским грбом носио је и Мирза Делибашић, њихов несуђени клупски друг. Сва тројица су били врхунски стрелци, најбољи у саставу наших тадашњих „плавих“. 

О томе шта би било кад би било никад није мудро дискутовати, а још мање је упутно износити сигурне судове. Навијачи Партизана (и не само они), међутим, и данас сматрају да нема двојбе да би црно-бели, да су „саставили“ Далипагића, Кићановића и Делибашића сигурно годинама харали у клупским такмичењима Европе. Јер такво „играчко благо“ није имао ниједан клуб на Старом континенту, укључујући и оне који су се појачавали скупим асовима из НБА. 

Као покриће за ту оптимистичку тврдњу често се узима финале Купа Кораћа из 1978, у ком су се састали Партизан (са Кићом и Прајом) и Босна (предвођена Кинђетом), а које је, после продужетака, добио београдски тим са 117:110.

Далипагић је меч завршио са 48 постигнутих кошева, док је учинак Кићановића и Делибашића био идентичан: дали су по 33 поена. Зато се чини реалном процена да би овај трио у црно-белом дресу сигурно учинио да Партизан дуго буде клупски владар Европе.

Блиставе каријере

Занимљиво је да су Далипагић и Делибашић у сезони 1982/83. постали клупски другови у мадридском Реалу, а још занимљивије је да ни тада нису играли заједно на утакмицама. Разлог је било правило тог доба да у екипи, на званичним мечевима, не могу да буду два странца. Због тога је Кинђе, који је годину дана пре Праје стигао у Мадрид, боје „краљевског клуба“ бранио само у шпанском шампионату, док је Далипагић наступао у Купу шампиона.

Кићановића је кошаркашки пут одвео у Италију и Француску, после чега се вратио у свој Партизан, као функционер. Био је председник црно-белих 1992, када је тај клуб освојио своју једину титулу првака Европе. Сматра се и најзаслужнијим што је његов Чачанин Жељко Обрадовић нагло прекинуо врло успешну играчку каријеру и посветио се тренерском послу, у ком, засад, има рекордних девет титула европског првака.

Драган Кићановић је, уз остало, био изабран за спортисту године у Југославији и најбољег играча на ЕП, а 2010. је примљен у Кућу славних Светске кошаркашке федерације (ФИБА).   

Мирза Делибашић преминуо је 2001. Имао је само 47 година. Године 1980. био је проглашен за најбољег кошаркаша Југославије. У Босни и Херцеговини је једно време радио као селектор државног тима, а добио је и титулу најбољег спортисте те земље у 20. веку. Још је рекордер сарајевске Босне по броју постигнутих кошева.

Дражен Далипагић је имао врло дугу играчку каријеру, препуну признања – за више клубова наступао је све до четрдесете године, после чега је радио као тренер. Проглашаван је за најбољег играча светског првенства и спортисту године у Југославији. Примљен је у америчку Кућу славних у Спрингфилду и Кућу славних ФИБА. Умро је 2025. у 74. години живота.