Од десет изабраних историјских мечева у овој књизи, чак два су посвећена утакмицама репрезентације Југославије. То су утакмице Ирска–Југославија из 1955. и Заир–Југославија из 1974. године. Остале утакмице о којима се говори у књизи су: Арсенал–Динамо из Москве 1947, чувена утакмица Западна Немачка–Мађарска у Берну 1954, када су Немци постали светски прваци, Шпанија–СССР у Мадриду 1964, Северна Кореја–Португалија у Лондону 1966, Чиле–СССР у Сантјагу 1973, Западна против Источне Немачке у Хамбургу 1974, букурештанска Стеауа против букурештанског Динама у Букурешту јуна 1988 и утакмица Кине против Норвешке у Гванџоу, новембра 1991.  

Ове утакмице демонстрирале су снагу фудбала и његов утицај на понашање спортиста, политичких структура, клубова, јавности, медија и осликавале светски баланс снага у Хладном рату. Тако је победа Југославије против Заира, данашњег Конга, 1974. године резултатом 9:0, узета као илустрација тешког ударца за мегаломанске амбиције владара земље Мобутуа Сесе Секоа, након кога је Заир/Конго у следећих пола века нестао са светске фудбалске сцене, да би се поново маестрално појавио баш на овом Светском првенству са изненађујућим нерешеним резултатом у утакмици с Португалијом (1:1).

Али чиме је, наоко маргинална, утакмица Ирске и Југославија из 1955. завредела да се нађе у овако малом и ексклузивном избору мечева који су, према суду аутора, обележили епоху Хладног рата?   

Ирска контроверза

Почетком педесетих у два наврата, 1950. и 1952. године, Фудбалски савез Југославије понудио је Фудбалском савезу Ирске (ФАИ) да свој, тада већ високо рангирани фудбалски тим, доведе у Даблин на пријатељску. ФАИ, који је иначе готово рутински и са спремношћу прихватао такве позиве, пошто су међународне утакмице биле његов главни извор прихода и угледа а нису биле лако доступне за земљу тада на периферији Европе, у случају гостовања Југославије показао је неуобичајено невољну реакцију.

Званичници ФАИ-а обично се нису обазирали због политичких система земаља из којих су долазили противници.Током тридесетих Ирска је три пута играла против тима који је представљао нацистичку Немачку, а када је 1946. међународна фудбалска активност након рата обновљена, шест од првих седам утакмица ирске репрезентације које је репрезентација биле су против националних тимова десничарских диктатура Шпаније и Португала.

Догађаје у вези фудбалске утакмице Ирске с Југославијом 1955, поред горе наведених аутора, детаљно је анализирао и Џејмс Квин у својој недавно објављеној књизи „Није то туђа игра: Фудбал и стварање ирског идентитета“ (Merrion Press, 2023). Џејмс Квин је иначе био главни уредник и један од аутора Речника ирских биографија, вишетомног издања Ирске краљевске академије са биографијама значајних личности из ирске историје.

Али, у то време Југославија је била комунистичка земља која је у ирској штампи редовно оптуживана за прогон католичких свештеника. Године 1950, ФАИ је без икаквог оклевања зато одбио позив за утакмицу који је стигао из Београда, а 1952. године је сматрао да претходно треба да потражи савет од Џона Чарлса Меквејда, католичког надбискупа Даблина и најутицајнијег члана католичке хијерархије у Ирској.

Меквејд је наиме био педантан администратор цркве који је пажљиво надгледао друштвени и културни живот своје епархије и очекивао је да званична тела државе, па и фудбалски савез, поштују његова мишљења. Када су га из ФАИ-а питали да ли да Ирска треба да одигра утакмицу против Југославије, он је прилично нерасположено одвратио да га фудбал не занима, али да би било боље да се меч не одржи – ако то може некако дискретно да се изведе. Тако је и било. ФАИ је послушао Меквејдов савет и меч није одржан.

Моћ надбискупа Меквејда

Педесетих година 20. века, Католичка црква је имала доминантан положај и веома јак утицај на политику и свакодневни живот у Републици Ирској. Бискупи су старали да се сви сектори друштва придржавају строгих католичких вредности и обично су били консултовани о законима које је предлагала влада. Пошто је земља педесетих пролазила кроз економску кризу, дошло је до огромног пораста незапослености и последичне емиграције великог броја младих људи, тако да  Ирска не само да је била претежно католичко друштво, већ је њиме доминирала старија и конзервативнија генерација.

Надбискуп Меквејд је у тада био на врхунцу своје моћи. Године 1944. пооштрио је забрану католичким студентима да похађају Тринити колеџ у Даблину кога је сматрао протестантским универзитетом, па је, као такав, био претња за правоверност католичких студената који су га похађали. Године 1951. уплео се у битку са тадашњом владом око онога што је постало познато као „Шема мајке и детета“, државни програм који је предложио ирски министар здравља Ноел Браун, с циљем да се смањи изузетно висока стопа смртности одојчади у Ирској. Меквејд је, с друге стране, желео да ограничи улогу државе у болницама, од којих је већина била под католичком управом.

Надбискуп је победио, а Браунове политичке колеге из владе нису имале храбрости да га по овом питању подрже. Меквејд је ову своју „победу“ сматрао најважнијим догађајем у ирској историји од тзв. католичке еманципације 1829. године, када су укинута вековна политичка и грађанска ограничења за римокатолике у Великој Британији и Ирској. Тако су почетком педесетих болнице и школе, као и већина аспеката ирског живота, биле под доминацијом католичке цркве, којом је надбискуп Џон Чарлс Меквејд срећно управљао.

Године 1954. Меквејд је основао „Комитет за будност“, како би пратио комунистичке активности у Ирској. У поларизованој атмосфери Хладног рата, неки свештеници су користили сваку прилику да се супротставе злу безбожног комунизма и подстакну „црвени страх“.

Усташке везе

Ирски надбискуп очито није поштовао препоруку папе Пија XII да политика не треба да се меша у спорт и био је против одржавања утакмице с Југославијом. Меквејдово противљење је првенствено било мотивисано хапшењем надбискупа Алојзија Степинца 1946. у Загребу, због сарадње са нацистичком Независном Државом Хрватском током рата. Степинац је из затвора пуштен 1951. године, али је остао у кућном притвору.

Његов случај био је добро познат у Ирској: 1. маја 1949. године преко 100.000 људи окупило се у Улици О'Конел у Даблину како би протестовали против његовог третмана у Југославији, као и третмана кардинала Јожефа Миндсентија, који је фебруара 1949. у Мађарској осуђен на доживотни затвор.

Иначе, Ирска је имала и своју мрачну страну у везама са усташким и нацистичким режимом. Године 1947. она је пружила уточиште Андрији Артуковићу, усташком министру унутрашњих послова, одговорном за смрт стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома, и омогућила му потом одлазак у САД.

Наиме, у мају 1945. године, уочи слома НДХ, Артуковић је побегао у Аустрију, накратко био притворен у логору у Спендорфу под британском управом, одакле је „пацовским каналима“ пребачен у Швајцарску, пошто му је католички свештеник Крунослав Драгановић обезбедио лажне швајцарске папире под псеудонимом „Проф. Алојз Аних“. Фрањевачки фратар др Луј Ивандић је био његов пратилац. Када су швајцарске власти откриле Артуковићев прави идентитет, наређено му је да напусти земљу.

Швајцарски фрањевци су тада писали ирској влади хвалећи Артуковића као побожног хришћанина који бежи од безбожног комунизма, и маја 1947. ирско Министарство спољних послова одобрило је његов улазак у земљу. Артуковић и његова породица стигли су у Даблин 15. јула 1947. и живели безбедно у Ирској годину дана. Влада му је затим издала ирске документе, с којима је Артуковић с породицом ушао у Сједињене Државе 1948. године. Када су САД покушале да га депортују назад у Ирску, ирски званичници су 1952. године одбили да га прихвате.

Нацисти у Ирској

Док званична историографија тврди да инфраструктура католичке цркве у Ирској није организовала његово бекство, већ је „дубока религиозна емпатија Ираца према антикомунистичким избеглицама омогућила усташким фашистима да успешно манипулишу ирском владом ради добијања азила“, у тако нешто може да се озбиљно сумња.

У деценијама након Другог светског рата, између 100 и 200 европских нациста и колаборационистичких бегунаца доселило се у Ирску. Ирска држава, како то објашњавају њени историчари, „вођена мешавином интензивног антикомунизма, антибританског расположења и општег непознавања пуног обима Холокауста“, пружила им је сигурно уточиште, и многи од њих су овде отплочели нове и успешне животе. Међу најистакнутијима нацистима који су уточиште нашли у Ирској довољно је као пример навести Ота Скорценија који је овде живео с лажним идентитетом.

Познат током рата као „најопаснији човек у Европи“, СС оберштурмбанфирер Ото Скорцени је 1959. у Ирској, у округу Килдар, купио сеоско имање Мартинстаун Хаус, са 160 хектара земље и великом вилом. Упркос својој упадљивој висини од 193 цм и препознатљивом ожиљку зарађеном у двобоју из студентских дана, Скорцени је живео не скривајући се превише. Постао је позната локална личност, возио је бели Мерцедес и био обасут почастима од стране даблинске политичке елите.

Иако је тврдио да је у Ирској обичан фармер, користио је своју слободу да путује, води послове у Шпанији и наводно помаже мрежи „Одеса“ у помагању другим нацистима да избегну правду.

Црква против фудбала

Када је нова понуда Фудбалског савеза Југославије Фудбалском савезу Ирске обновљена 1955. године, ФАИ, на чијем челу је био Оскар Трејнор, одлучила је да понуду прихвати, и то без консултовања са надбискупом Меквејдом. Наиме, околности су се у међувремену промениле.

Степинац се сада ретко помињао у ирским новинама, а пошто су и Ирска и Југославија претходне, 1954. године постале чланице новоосноване Уније европских фудбалских савеза (УЕФА), ФАИ је желела да успостави пријатељске односе са земљом из истог удружења која је имала до тада запажене фудбалске резултате, а политички се високо котирала у западном свету, упркос њеном комунистичком систему.

Након званичне објаве да ће се утакмица одиграти 19. октобра 1955. на стадиону „Далимаунт парк“ у Даблину, отац Џон О'Реган, канцелар Даблинске бискупије, позвао је секретара ФАИ-а Џоа Викама и изразио забринутост што је утакмица с комунистичком Југославијом договорена без консултација са надбискупом Меквејдом, што није био случај у раније, и предложио да се она откаже. Викам му је, међутим, уз претходни договор са Оскаром Трејнором, саопштио да је за отказивање прекасно и да ће се утакмица одиграти по плану.

Запањен оваквим ставом ФАИ-а, Меквејд је кренуо у кампању против фудбалске утакмице с „Титовим комунистима“. Најпре је наложио својој пастви да меч бојкотује, а приватно је с истим циљем контактирао ирског премијера Џона А. Костела. Овај ватрени католик и, поред осталог, члан утицајног католичког удружења Витезови Колумбана, спремно се сагласио с Меквејдом и рекао му да ће се влада и владајућа коалиција јавно успротивити мечу и учинити све да га бојкотује.

Премијер Костело је затим назвао председника Ирске Шона Т. О'Келија, који је долазио из редова опозиционе партије десног центра Фијана Фојл, и саветовао му да одбије раније прихваћен позив од ФАИ-а да присуствује мечу, како не би увредио цркву. Још два владина министра су такође отказала претходно прихваћен позив, укључујући и министра Вилијама Нортона из Лабуристичке странке, чланице владајуће коалиције.

Председник О'Кели, иако је био побожан католик, био је дубоко незадовољан овим преокретом: када је добио позив од ФАИ-а да присуствује мечу, пре него што га је прихватио консултовао се с владом и тада није било приговора. Сада, међутим, није могао да пркоси Костелу, а да не створи уставну кризу.

Приватно је писао председнику ФАИ-ја Оскару Трејнору, свом пријатељу и саборцу, и у писму навео да практично нема избора него да због притиска владе бојкотује утакмицу са Југославијом, али је нагласио своје „непоколебљиво поштовање” према Фудбалском савезу Ирске.

Оскар Трејнор је иначе био бивши професионални фудбалер и голман Белфаст Селтика, учесник Ускршњег устанка 1916. године, високи официр ИРА-е и командант Даблинске бригаде у време Рата за независност 1920, бивши министар одбране у две „републиканске“ владе, те један од лидера тада опозиционе партије Фијана Фојл, којој је припадао и О'Кели.

Кампања против Титових комуниста

Костелина влада је интензивно притискала Фудбалски савез Ирске с циљем да се утакмица и откаже. Џо Викам и Оскар Трејнор, секретар и председник ФАИ-а, позвани су на састанак код секретара Министарства правде, Томаса Којна. Он им је саветовао да је настављање с припремама за утакмицу неразумно, а да он лично није расположен да одобри улазне визе Југословенима, пошто верује да би могли да искористе прилику да пребегну на запад.

Делегација ФАИ-а је тврдила да је утакмица спортска, а не политичка ствар, а да су Југословени „добри пријатељи који су се увек борили за ирску ствар у фудбалу“. Такође су истакли да је Фудбалски савез Ирске годинама радио на спортском угледу земље и да би свако отказивање утакмице вероватно створило међународни инцидент који би окаљао државу.

Којн је, иако невољно, на крају пристао да одобри визе Југословенима, али је инсистирао да ФАИ гарантује да ће покрити трошкове за сваког фудбалера који би могао да се одлучи да остане у Ирској.

Не треба напомињати да су сви југословенски репрезентативци одолели искушењима Даблина и вратили се у Београд након утакмице у пуном саставу. Далеко од тога да су били потенцијални пребези. Југословенска репрезентација је и иначе слободно путовала у иностранство без икаквог инцидента или покушаја њених играча да остану на западу.

Југословенски фудбалски тим био је понос Титове државе и уживао је привилегован статус у земљи. Био је то један од најконзистентнијих тимова у послератној Европи, који је стигао до четвртфинала три узастопна Светска првенства (1954–62), освојио сребрне медаље на три узастопне Олимпијске игре (1948–56), и најзад златну медаљу на Олимпијским играма у Риму 1960. године.

Код куће су сматрани важним амбасадорима своје земље у иностранству, а њихова спремност да играју против свих, и са Истока и са Запада, био је у складу са несврстаном спољном политиком Југославије. Уз то, након ратних разарања и крвавих међуетничких сукоба, успех репрезентације је за нову власт био и доказ да се бивши непријатељи могу ујединити остављајући прошлост иза себе.

На Далимаунт парку

Ирска држава је на разне начине јасно изразила своје неодобравање утакмице. Не само да на стадиону није било председника нити иједног владиног представника, већ је и војном оркестру наређено да уочи меча не свира државне химне, што је иначе била уобичајена церемонијална ствар. Водећи фудбалски радијски коментатор, Филип Грин, одбио је, уз подршку својих шефова, да извештава о утакмици, па она није ни преношена на радију. Атмосфера је била таква да су у данима пре утакмице познати ирски играчи попут Кона Мартина заустављани на улици и од њих је захтевано да не играју.

Док је Меквејд пазио да се у јавности не оглашава, лаичке организације попут Католичких извиђача Ирске јавно су осуђивали ФАИ због гостопримства „Титовим марионетама у главном граду католичке Ирске“, а младим људима присуство на утакмици претили проклетством смртног греха. Секретара ФАИ-а Џоа Викама, који је такође био побожан католика, и чије су две сестре биле монахиње, његов парохијски свештеник у Ларкхилу је са проповедаонице осудио као „Јуду који је продао Христа за једну фудбалску утакмицу“.

Али на дан одржавања утакмице, у среду 19. фебруара 1955, страхови од масовних протеста католичких група нису се обистинили. Испред стадиона „Далимаунт парк“ окупила се тек мала група са антикомунистичким транспарентима, а један демонстрант је махао жуто-белом папском заставом. У одсуству војног оркестра, уочи почетка утакмице националне химне су емитоване преко разгласа. На стадиону се званично окупило 22.000 гледалаца. 

Надмоћни гости, по кишовитом времену и блатњавом терену, темељно су „почистили“ Ирце резултатом 4:1. Хет-трик је постигао Милош Милутиновић.

Посећеност је била нешто мања него што би се очекивало за једну међународну утакмицу, али не драстично – хиљаде фудбалских навијача били су ипак спремни да пркосе жељама најмоћнијег ирског свештеника. Чак је и легендарни револвераш ИРА Ден Брин, чији је пуцањ званично започео Ирски рат за независност, и који је тврдио да га фудбал мало занима, присуствовао утакмици како би показао солидарност са саборцем Трејнором и „испалио свој последњи метак за Ирску“.

(Не)научена лекција

Многи посматрачи су били и изненађени оволиким одзивом гледалишта за утакмицу бојкотовану од стране државе и цркве, пошто је Ирска  тада била дубоко религиозна земља и под снажним католичким утицајем. Антиклерикализам је био у великој мери мањински став у земљи, а они за које се сматрало да се противе вредностима какве је црква проповедала ризиковали су осуду и изолацију. Већина оних који нису послушали Меквејда и који су отишли на утакмицу с Југославијом вероватно су били практикујући католици. Иако спремни да прихвате учење своје цркве у питањима вере и морала, и пристану на њену контролу над образовним, здравственим и васпитним институцијама, многи су очито сматрали да није посао цркве или државе да диктирају којим спортским догађајима могу да присуствују.

Међу навијачима на „Далимаунт парку“ 19. октобра 1955. није било антикатоличких транспарената, али је присуство преко 20.000 људи представљало редак чин јавног пркоса и подсетник Католичкој цркви да се ограничи на своју властиту сферу.

То, међутим, није била лекција коју је Меквејд научио. Пошто је био приморан да се због Југославије више заинтересује за фудбал, схватио је да је реч о популарном спорту и међу паством и међу свештеницима у његовој епархији, па је одлучио је да покуша да контролише сам ФАИ. Основао је одбор од четири свештеника под председавањем оца Џорџа Финегана, да се брине о духовним потребама играча и врши утицај на ФАИ.

У октобру 1957. постојала је могућност понављања контроверзе, када је ФАИ пристао да одигра Б-међународну утакмицу против комунистичке Румуније  Догађаји у вези са овом утакмицом добили су далеко мање публицитета него они из 1955, иако су уочи утакмице с Румунијом неке екстремне католичке организације почеле да истичу прогон католика од стране владе у Букурешту.

Надбискуп Меквејд је тужно закључио да ФАИ није ништа научио из случаја утакмице с Југославијом и замолио је оца Финегана да утиче  како би се осигурало да Фудбалски савез Ирске више неће организовати утакмице са тимовима из комунистичких земаља.

Службеници Министарства правде, плашећи се да не увреде Меквејда, одложили су издавање виза румунском тиму, али онда су добили „императивна упутства“ од новог министра правде – Оскара Трејнора, који је, након пада Костелове владе и победе његове партије на изборима, ступио на дужност у марту 1957. године.

Утакмица Ирска–Румунија је одиграна без инцидената, у недељу, 20. октобра 1957, на „Далимаунт парку“ пред 21.500 гледалаца. Меч се завршио нерешено, резултатом 1:1.

Следеће године, Ирска је играла утакмице код куће и у гостима против Пољске, а наредне и против Чехословачке. Меквејд више није покушао да интервенише, очигледно прихватајући да постоје границе његовог утицаја, чак и у Ирској педесетих година 20. века.

Зашто су аутори књиге о фудбалу у доба Хладног рата баш утакмицу Ирске и Југославије уврстили у свој избор историјских мечева који су обележили епоху? Зато што је у њој фудбал први пут победио Католичку цркву, тврде Тони Шо и Алан Мекдугал.

Од 22 минула Мундијала наш изабрани тим је учествовао на 13, и то под шест различитих имена, пратећи промену назива државе из које је стизао на највећу „фешту“ најпопуларније игре на планети. На премијерном СП 1930. године наша репрезентација је представљала Краљевину Југославије, потом ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, Србију и Црну Гору, а тек од 2010. самосталну Србију која је, по одлуци ФИФА, званични сукцесор резултата свих тих бивших држава Јужних Словена.

„Монтевидео, Бог те видео“

Први Мундијал одржан је 1930. године у Монтевидеу, престоници Уругваја, а Краљевина Југославија је била једна од само тринаест држава учесница из читавог света. Тријумфовала је селекција земље домаћина, а наши момци су освојили четврто место, што је, уз исти пласман државног тима на СП у Чилеу 1962. године, наш досад највећи успех.

О том наступу генерације Александра Тирнанића, Благоја Моше Марјановића, Милована Јакшића, Милутина Ивковића Милутинца и других, много смо сазнали из филма „Монтевидео, Бог те видео“, снимљеном 2010. године, посвећеном том великом спортског догађају особеном и по томе што је наш државни тим у Јужну Америку путовао бродом.

Југословени су се, савладавши Бразил (2:1) и Боливију (4:1), пласирали у полуфинале где су, захваљујући скандалозном суђењу, поражени од Уругваја са 6:1. У постизању другог поготка за домаћу репрезентацију учествовао је и полицајац на дежурству поред нашег гола, који је једну лопту која је већ била напустила терен вратио у шеснаестерац, одакле је она прослеђена у мрежу иза леђа нашег голмана Јакшића, који је на том СП, због сјајних одбрана, добио надимак „Ел Гранде Милован“ (Велики Милован). 

Учешће у репрезентацији Југославије су одбили фудбалери из Хрватске, а разлог је био премештање седишта националног фудбалског савеза у Београд из Загреба, где је основан 1919, и то само неколико месеци пре Мундијала у Уругвају. У југословенском саставу били су зато само играчи из београдских клубова БСК-а, Југославије и БАСК-а и тројица интернационалаца који су наступали у Француској.

Сва четвртфинала

На два наредна планетарна шампионата, у Италији 1934. и Француској 1938, Југославија није успела да се квалификује, а 1950. се појавила на првом послератном Мундијалу у Бразилу под именом Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ). Генерација Стјепана Бобека, Рајка Митића, Бернарда Вукаса и других највећих асова нашег тадашњег фудбала победила је, у групи, Мексико (4:1) и Швајцарску (3:0), а пут до пласмана у полуфинале „пресекао“ јој је Бразил (0:2).

Та екипа Бразила је, што због великог квалитета, што због играња пред својим ватреним присталицама, била унапред проглашавана победником турнира. Те прогнозе су, међутим, пале у воду, пошто су „Кариоке“ у финалу, на својој Маракани, поражене од Уругваја (1:2). На препуном стадиону тада се, према запису уругвајског писца Едуарда Галеана, „проломио мук, најгромогласнији мук у историји фудбала“. 

„Плави“ су се и на наредном шампионату, 1954. у Швајцарској, намерили на Бразилце, али су избегли пораз одигравши 1:1. Потом су савладали Французе (1:0) и прошли у четвртфинале. У наредном мечу са Западном Немачком Југославија је сматрана фаворитом, али је уместо у полуфинале морала – кући.

„Панцери“, који су победили са 2:0, на том турниру су први пут постали светски прваци, и то победом над „непобедивом“ мађарском „Лаком коњицом“ Пушкаша, Божика, Цибора и Хидекутија, најбољом светском репрезентацијом тог времена, која их је у групној фази „самлела“ са чак 8:3.

Четири године касније, на Мундијалу у Шведској, наши су, догуравши до четвртфинала, опет налетели на Западне Немце и опет били поражени (0:1). Иако смо тада имали сјајне нападаче Тозу Веселиновића (најбољег стрелца Југославије), Милоша Милутиновића и Драгослава Шекуларца, успели смо да победимо само Французе (3:2), док смо са Шкотима и Парагвајцима одиграли нерешено.

У полуфиналу 1962.

Седмо по реду СП, одржано у Чилеу 1962, наши љубитељи фудбала памте по „освети“ Немцима за поразе у Швајцарској и Шведској, али и пропуштеној великој прилици да Југославија заигра у финалу. Судар „Плавих“ и „Панцера“ поново се догодио у четвртфиналу, пошто су наши и групи изгубили од СССР-а (0:2), а победили Уругвај (3:1) и Колумбију (5:0).

Утакмица је била неизвесна до самог краја, а онда је наш халф Петар Радаковић у 85. минуту погодио мрежу немачког вратара Фабијана, што је „Плавима“ донело полуфинале са Чехословачком. Екипа у којој су главне звезде били голман Милутин Шошкић, сјајни бековски пар Владимир Дурковић и Фахрудин Јусуфи, па Драгослав Шекуларац, Милан Галић и Јосип Скоблар, сматрана је сигурним финалистом.

Они који се сећају тог времена тврде да би се то сигурно догодило да није дошло до спора играча са руководством репрезентације око премија за улазак у финале. Челници ФСЈ су, следећи Титов апел за штедњу, наглашен у једном маршаловом говору у време трајања СП, одбили да „одреше кесу“ и тако додатно подстакну играче на победу.

Стање у репрезентацији после те одлуке Драгослав Шекуларац је овако описао: „Распад система – отаљавање тренинга, учестали изласци до касно у ноћ, апатија.“ Против таквих Југословена, дисциплиновани Чехословаци су релативно лако дошли до победе (3:1) и финала у коме су „пали“ од Бразила (1:3) у коме је блистао Гаринча. Шекуларац је тада уврштен у „идеални тим“ Мундијала.

У Западној Немачкој 1974.

После Чилеа, „Плави“ су „посрнули“ у квалификацијама за Мундијале у Енглеској (1966) и Мексику (1970). Депресија љубитеља фудбала било је огромна јер смо имали добре играче, чему је доказ и податак да је Југославија између та два шампионата постала вицешампион Европе (1968), и то пошто јој је чувени швајцарски арбитар Готфрид Динст, неправедном арбитражом, „отео“ титулу.

 Године 1974, као СФРЈ, вратили смо се у светску елиту за коју је сцена била постављена у (тадашњој) Западној Немачкој. Реми са Бразилом на старту (0:0) расуо је оптимизам на читавом југословенском простору од Вардара до Триглава, а 9:0 против Заира подстакло је маштања навијача и о највишем домету. Нажалост, после новог ремија са Шкотском (1:1) и проласка у другу фазу турнира, провели смо се као боси по трњу.

Прво су нас са 2:0 испрашили Западни Немци (који су на том Мундијалу освојили титулу светског првака), а онда, идентичним резултатом 2:1, и Пољаци и Швеђани, чиме је шампионат за нас био окончан.

У јавности се касније појавила тврдња да смо „продали“ меч „Панцерима“ и то по директном Титовом налогу, како би Југославији био опроштен немачки кредит од 700 милиона марака. Никаквих доказа за то није било, али је видљиво било огромно разочарење љубитеља фудбала у Југославији, а разлог је био у чињеници да смо, по именима и њиховом минулом раду у земљи и иностраним клубовима, имали заиста сјајан избор играча: Енвер Марић, Иван Буљан, Џемал Хаџиабдић, Бранко Облак, Јосип Каталински, Владислав Богићевић, Илија Петковић, Станислав Караси, Владимир Петровић Пижон, Душан Бајевић, Ивица Шурјак, Јован Аћимовић, Драган Џајић... 

У Шпанији 1982.

Пошто смо, лоше обављеним послом у квалификацијама, прескочили СП у Аргентини 1978, поново смо на Мундијалу били 1982, кад је домаћин била Шпанија.

Имали смо потпуно реновиран тим у односу на онај који се представио у Немачкој, а слаткоречиви селектор Миљан Миљанић упорно је убеђивао југословенске фудбалофиле да имају чему да се надају од његових изабраника, међу којима су се истицали Пижон Петровић, Шурјак, Велимир Зајец, Сафет Сушић, Златко Вујовић, Вахид Халилхоџић...

Они најхрабрији навијачи су овај тим на Иберијско полуострво испратили са еуфоричном: „Сад или никад“.

Да је та парола заиста била нереална сазнало се, нажалост, врло брзо: Миљанови „Плави“ су после само три уводне утакмице морали да пакују кофере за повратак. Учешће су почели са 0:0 против слабашне Северне Ирске, затим су изгубили од Шпаније (1:2), а онда је дошла победа над Хондурасом (1:0) која није имала никакав значај.

Истине ради ваља подсетити да смо утакмицу са домаћом селекцијом изгубили због срамне одлуке данског судије Соренсена, који је један фаул Велимира Зајеца изван шеснаестерца претворио у пенал из ког је „Црвена фурија“ постигла гол.

Потом је стигао нови нежељени „тајм аут“ за селекцију Југославије – изостала је са СП у Мексику 1986. упркос „лаганој“ квалификационој групи, у којој су јој ривали били Бугарска, Француска, Источна Немачка и Луксембург. На Мундијал су отишли Французи и Бугари.

Последња југословенска репрезентација

На СП 1990. године у Италији југословенска репрезентација је стигла из земље „већ склоне паду“, због све оштријих политичких несугласица међу њеним републикама из којих је бујао разорни национализам, који ју је убрзо потом и сасвим разорио. Селектор Ивица Осим, фудбалски визионар бескомпромисног карактера, довео је на „Чизму“ врло респектабилан састав у ком су били Драган Стојковић, Роберт Просинечки, Дејан Савићевић, Сафет Сушић, Дарко Панчев, Златко Вујовић, Срећко Катанец, Фарук Хаџибегић..., све фудбалски мајстори са међународним атестом.

После пораза од Немачке (1:4) на старту турнира и победа над Уједињеним Арапским Емиратима (4:1) и Колумбијом (1:0), Југословени су осигурали учешће у наставку такмичења.

У осмини финала је са 2:1 савладана Шпанија, уз два незаборавна гола Драгана Стојковића Пиксија, а онда је на ред дошао дуел са Аргентином, актуелним прваком света, коју је предводио Дијего Армандо Марадона.

Дуел пун „лепоте и ватре“ покварио је швајцарски судија Курт Ретхлистбергер који је у 30. минуту, после другог жутог картона, искључио нашег халфа Рефика Шабанаџовића, који је чувао Дијега Марадону.

Упркос огромном хендикепу, Осимови изабраници су играли сјајно, имали и пуно шанси, а резултат 0:0 одржао се све до краја продужетака, после којих су победника одлучили пенали. Тај „рулет“ је срећу донео Аргентинцима – било је 3:2 – и огромну тугу нашем тиму. Пораз је доживљен не само као спортски неуспех него и као, како су неки говорили, пропала прилика да се сачува Југославија.

У осмини финала у Француској 1998.

Следећи Мундијал на ком се појавила наша репрезентација био је онај 1998. у Француској. Реч је о државном тиму Савезне Републике Југославије (СРЈ), земље коју су, после распада СФРЈ, чиниле само Србија и Црна Гора. Селектор је био Слободан Сантрач, а његове главне узданице Стојковић, Савићевић, Мијатовић, Михајловић, Мирковић, Краљ, Југовић...

Југославија је после „мршавих“ победа над Ираном и САД (оба пута 1:0) и нерешеног исхода са Немцима (2:2), у осмини финала изашла на црту фаворизованим Холанђанима.

„Лале“ су повеле са 1:0, наши су изједначили, а онда је дошао тренутак који је, по општој оцени, „преломио“ утакмицу на нашу штету. Реч је о промашеном пеналу Предрага Мијатовића (погодио је пречку) после ког су Холанђани, и то у последњем минуту, осигурали останак на турниру, елиминисавши наш састав са 2:1.

Наступ „земље које нема“ 

Ново појављивање наших фудбалера међу светском елитом видели смо 2006. на Мундијалу у Немачкој. Играли су под називом Србија и Црна Гора (СЦГ), иако се та држава (наследница СРЈ од 2003) уочи шампионата неповратно распала. Тако је одлучила ФИФА, која је наложила да наша селекција и на завршном турниру задржи име са којим је започела квалификације.

Тако се догодило да је, што су медији често истицали, на немачком Мундијалу наступала „земља које нема“. Тек након тог шампионата раздвојене државе су наставиле да се такмиче са засебним репрезентацијама. 

Било је некако логично да тим који нема земљу лоше заврши, и то се и догодило. СЦГ је брзо напустила Немачку после три пораза: од Холандије (0:1), Аргентине (0:6) и Обале Слоноваче (2:3).

Пораз од „гаучоса“ био је и најтежи у историји нашег репрезентативног фудбала, али и потпуно заслужен: изабраници селектора Илије Пeтковића играли су потпуно подређену улогу у односу на тада млађаног Лионела Месија, Ернана Креспа, Хуана Рикелмеа и остале фудбалске мађионичаре из Аргентине. 

Србија на Мундијалу

Четири године касније, на Мундијалу у Јужној Африци, наша репрезентација је први пут наступила као Србија. Ново име није, нажалост, донело резултат који би бацио у засенак све претходне на светским првенствима, иако су навијачи то прижељкивали.

Кренуло је траљаво, поразом од Гане (0:1), али је тај кикс исправљен тријумфом над Немачком (1:0). То је вратило наду, али се она угасила већ на наредном мечу против Аустралије, кад је Србије поражена са 2:1.

Селектор Радомир Антић и његови пулени морали су на далек пут кући, а звуке вувузела из наше групе су наставили да случају Немци и Ганци. Првак света тада је први пут постала Шпанија.

На Мундијалу у Бразилу (2014) поново није било наших најбољих фудбалера. Квалификациона група у којој су ривали Србије били Белгија, Хрватска, Шкотска, Велс и Северна Македонија показала се претешком за „Орлове“, па нису успели да долете не само до првог места, него ни до баража кроз који би покушали да нађу пут до Бразила.

У Русији 2018.

Онда нам се посрећила да у квалификацијама за СП у Русији 2018. репрезентација, коју је предводио Славољуб Муслин, добије „лагану“ групу (Грузија, Република Ирска, Аустрија, Велс и Молдавија) и то је искоришћено. Перјанице нашег новог састава били су голман Стојковић, Ивановић, Матић, Љајић, Коларов, Тадић и Александар Митровић, стрелац каквог дуго нисмо имали.

Муслин, међутим, није одвео тим на Мундијал јер је, убрзо по завршетку квалификационог циклуса, смењен због, како је објаснио, „непристајања да му репрезентацију састављају фудбалски функционери и менаџери“. На његово место дошао је Младен Крстајић, бивши репрезентативац и тренерски почетник.Пред „браћом Русима“, чија је подршка стизала на свакој утакмици, наши асови се, нажалост, нису дуго задржали – тек толико да одиграју такозвани обавезни део. Од три утакмице у групи две су изгубили, од Бразила (0:2) и Швајцарске (1:2), а савладали су нејаку Костарику, и то минималним резултатом 1:0.

Са те неуспеле „екскурзије“ наших звезда посебно се памти да су голове за Швајцарску постигли „наши“ Албанци Џака и Шаћири, обојица пореклом са Косова, који су своје егзекуције за нову домовину „зачинили“ националистичким испадима који су жестоко изиритирали играче и навијаче Србије, али и навели ФИФА да их санкционише.

Пиксијеви „орлови“

„Орлови“ су се појавили и на претходном Мундијалу у Катару, пре четири лета, али поново нису обрадовали нацију, упркос најавама бољег издања него у Русији од стране играча и новог селектора Драгана Стојковића Пиксија.

Ипак, разочарани навијачи видели су само репризу виђеног на претходном планетарном турниру: Србија није успела да „искочи“ из групе. Елиминацију су јој донели порази од Бразила (0:2) и (опет) Швајцарске (2:3), а комплетну бруку је спречила нерешеним резултатом са Камеруном (3:3).

Мундијал који је пред нама репрезентацији Србије је „измакао“ због тога што је у групи са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором заузела тек треће место, и тако остала и без директног пласмана и без баража који јој је давао шансу да се ипак нађе на завршном турниру, на коме ће први пут учествовати најбоље селекције чак 48 земаља.

Кобан по „Орлове“ био је пораз од Албаније у Лесковцу (0:1), који је „зачињен“ и сменом селектора Стојковића.

Сумирајмо на крају да наши најбољи фудбалери са три највећа такмичења – светско првенство, шампионат Европе и Олимпијске игре – ниједно одличје немају само са Мундијала.

Са Олимпијских игара имамо чак пет медаља: једну златну (Рим 1960), три сребрне (Лондон 1948, Хелсинки 1952. и Мелбурн 1956) и једну бронзану (Лос Анђелес 1984), а са првенстава Старог континента два „сребра“ – 1960. и 1968. године. 

Са тих 9:0 Југославија је постала рекордер и по броју стрелаца на једној мундијалској утакмици, јер је чак седам њених играча погодило мрежу нејаког ривала. Уз „Принца са Неретве“, центарфора Душана Бајевића, који је дао три гола, голгетери су били и Драган Џајић, Ивица Шурјак, Илија Петковић, Владислав Богићевић, Јосип Каталински и Бранко Облак.

И поред поменутих рекорда, на крају тог шампионата наш државни тим је заузео осмо место што је било далеко испод очекивања навијача, али и самих играча.

Рекорд: 12 голова на утакмици   

У борбама за светску титулу, започетим 1930. када је у Уругвају одржано прво светско првенство у фудбалу, било је, међутим, мечева на којима су се мреже, у регуларних 90 минута, затресле и више пута него на овде поменутим мечевима репрезентација Мађарске и Југославије   

Највише голова на једној утакмици, чак 12, виђено је на СП у Швајцарској 1954. где је Аустрија савладала домаћу селекцију са 7:5, у врло необичном четвртфиналном дуелу. Швајцарци су у првом полувремену повели са 3:0, али је тај део игре окончан вођством Аустријанаца од 5:3.

У наставку, виђена су још по два гола за коначних 7:5 за Аустрију, која је у то време важила за једну од јачих европских репрезентација.

Са својих 10 „комада“ на Иберијском полуострву 1982, против слабашног Салвадора, тадашњи изабрани тим Мађарске подсетио је на тренутак на своје славне  претходнике из чувене „Лаке коњице“, Пушкаша, Кочиша, Цибора и Хидекутија, који су у Швајцарској (1954) тукли Јужну Кореју са 9:0 и Западну Немачку са 8:3.

Иако су тада сматрани најбољим саставом на свету, Мађари нису успели да се домогну титуле: Немци су их у финалу савладали са 3:2 и тако им се сурово осветили за убедљив пораз у групној фази истог турнира.

Осим у поменутом дуелу Мађара и Немаца у Швајцарској, једанаест голова публика је видела и у првом колу СП у Француској 1938, када је Бразил савладао Пољску са 6:5.

У рекорду Мађарске у Шпанији је и светски рекорд њеног нападача Ласла Киша, који је за само седам минута постигао хет-трик. Занимљиво је да Мађари тада, ипак, нису прошли даље из групе, јер су од њих боље биле Аргентина и Белгија.

„Осмице“ за уживање публике  

Резултат 8:0 виђен је у више наврата. Први пут је то било на СП у Бразилу 1950, када је актуелни првак Уругвај „слистио“ Боливију са по четири дата гола у оба полувремена. Обележје тог првог шампионата после Другог светског рата био је изостанак Немачке, као покретача највећег крвопролића у историји. Боливија је учешће завршилa без постигнутог гола, а исто им се десило и на њиховом једином претходном Мундијалу у Монтевидеу (1930), где су је са по 4:0. победили Југославија и Бразил.

На Мундијалу у Јужној Кореји и Јапану (2002) Немци су своје шампионске претензије најавили победом над Саудијском Арабијом од 8:0. Троструки стрелац био је Мирослав Клосе, потоњи али и актуелни носилац звања првог стрелца светских првенстава са 16 голова датих на укупно четири планетарна турнира.

Немци су на првом СП на Далеком истоку стигли до финала у коме их је савладао Бразил са два гола свог првог тобџије Роналда. Занимљиво је да је то био први сусрета „панцера“ и „кариока“ у борбама за фудбалску златну богињу. Бразилцима је то била пета шампионска титула, по чему су и даље најуспешнија нација, испред Немаца и Италијана који су се на трон попели по четири пута. 

„Осмица“ је „пала“ и на утакмици Шведска–Куба (8:0) у оквиру СП у Француској (1938), које је Кубанцима било једино на коме су се појавили. Шампионат је игран на испадање, а Кубанци су у првом мечу направили изненађење избацивши тада прилично јаку Румунију. Швеђани су имали бољи састав од кубанског, а на руку им је ишло и то што су у првом колу били слободни, јер је њихов ривал Аустрија, због Хитлеровог аншлуса,  избрисана са списка учесника три месеца пре почетка шампионата.

Куриозитет меча Куба–Шведска је да су два нападача репрезентације скандинавске земље постигла по хет-трик, Густав Ветерстрем и Хари Андерсон. Тако нешто није виђено никада ни пре ни после на највећим смотрама светског фудбала.

Најневероватнији исход са осам голова виђен је у полуфиналу СП у Бразилу 2014, када је изабрани тим Немачке буквално понизио домаћу селекцију са 7:1 (5:0). Од тада, у фудбалским круговима тај резултат важи за највеће изненађење Мундијала, али и највећу тугу Бразилаца, већу и од оне коју им је донео пораз од Уругваја у финалу из 1950. на њиховој Маракани. На том историјском мечу у Бело Хоризонтеу пет немачких играча је погодило мрежу бразилског голмана. Међу њима је био и Мирослав Клосе, коме је то био опроштај од учешћа на Мундијалима.

Немачка је након тога доживела још једну радост у Бразилу, победивши у финалу, одиграном у Рио де Жанеиру, Аргентину са 1:0, чиме су освојили своју четврту титулу светског првака.

„Седмице“ за дуго сећање

На СП у Јужној Африци 2010. озбиљно је угрожен рекорд југословенске репрезентације по броју стрелаца на једној мундијалској утакмици, али се ипак одржао. Најбољи тим Португалије је у победи од 7:0 над Северном Корејом имао шест играча чија су се имена појавила на семафору после погађања мреже, дакле једног мање него „Плави“ 1974. у Западној Немачкој.

Пред утакмицу се није очекивао такав расплет, јер су брзи и упорни  Севернокорејци, којима је то било друго учешће на Мундијалима, тесно  изгубили од фаворизованог Бразила са 1:2. Пошто је дуел са Португалијом био први фудбалски меч преношен на телевизији у Северној Кореји, по његовом завршетку су се „са стране“ чули коментари да је управо то омело репрезентативце ове земље да прикажу бољу игру.

Жеља да се у дуелу с Португалцима покажу у најбољем светлу учинила им је ноге оловним, потенцирали су медијски извештачи.

Резултат од седам датих голова, а ниједан примљен имала је једном и Пољска, на СП у Западној Немачкој (1974) које је завршила на трећем месту, савладавши у борби за медаљу Бразил са 1:0. Тих 7:0 Пољаци су забележили у дуелу са недораслим Хаитијем коме је то било прво и једино учешће на Мундијалу. Најбољи стрелац тог шампионата био је Пољак Гжегож Лато који је постигао укупно седам голова.

Бразил, рекордер по броју светских титула, најраспуцанији је био на Мундијалу 1950, коме је био домаћин, али је остао без „Златне богиње“. У финалној групи од четири екипе лако је „почистио“ Шведску (7:1) и Шпанију (6:1), па је његов меч с Уругвајем, у коме му је био довољан и нерешен резултат, сматран чином овере светске титуле.

До те овере, међутим, није дошло, а трофеј светског шампиона отишао је у Монтевидео. Уругвај није био распуцан, али му је за славље била довољна победа од 2:1.  

Недостижни рекорд Олега Саленка 

Кад је реч о најбољим мундијалским голгетерима, после поменутог Немца Клосеа на врху вечне листе најбољих стрелаца, неизоставно је поменути Руса Олега Анатољевича Саленка чији учинак од пет голова на једном мечу делује недостижан. Плавокоси Рус је то чудо направио на СП 1994. у САД, када је његова репрезентација савладала Камерун са 6:1.

На истој утакмици забележено је још једно чудо без преседана у историји светских првенстава. Нападач Камеруна Роже Мила, једини стрелац своје екипе, у тренутку када је погодио мрежу Руса имао је 42 године и 35 дана. И, наравно, надимак „Деда“.

„Тобџије“ које су своју голгетерску изузетност потврдиле и на Мундијалима су и Аргентинац Габријел Батистута, звани Батигол, који је на два од три СП на којима је учествовао постигао по два хет-трика. Својом игром и головима толико је одушевио сународника Дијега Арманда Марадону да је славни Ел Пибе једном изјавио: „Ако ико заслужује да ме надмаши, онда је то Батистута.“

Голгетерски маг био је и Француз Жист Фонтен, рекордер по броју погодака на једном Мундијалу. Он је на шампионату у Шведској 1958. чак 13 пута затресао мрежу противничких голмана иако „триколори“ нису стигли до завршног меча турнира, јер их је у полуфиналу елиминисао Бразил, који је тада први пут постао првак света.

Бразилци су у финалу победили домаћине Швеђане са 5:2, а звезда турнира био је њихов млађани ас Пеле, каснији „краљ светског фудбала“ који је у историју Мундијала ушао и као најмлађи стрелац. У тренутку кад је погодио мрежу шведске репрезентације имао је 17 година, седам месеци и 29 дана.

Предстојећи шампионат света,  23. по реду, који ће се одржати од 11. јуна до 19. јула у САД, Мексику и Канади, биће рекордан по броју учесника (48) и утакмица (104), што је прилично чврста гаранција да ће публика видети више голова него на било ком од досадашњих турнира на којима се појављивало мање репрезентација.

Посебно занимање, кад је реч о головима и голгетерима, изазива питање да ли ће неко овога лета успети да претекне Немца Клосеа. Реалну шансу да то учине имају само двојица: Аргентинац Лионел Меси, који на вечној листи стрелаца заузима четврто место са 13 погодака, и Француз Килијан Мбапе који је до сада уписао 12 голова.

Ако се стотињак људи окупи да обележи пола века од нечије смрти, као што се десило пре шест година на дан када је Радивој Кораћ погинуо, и притом неколицина, иначе проверено чврстих мушкараца, кришом заплаче, лако је претпоставити да је та особа за собом морала да остави какав озбиљан траг.

У случају Радивоја Кораћа трагова је, чини се, много – хиљаде поена на стотинама утакмица, маса трофеја и медаља, гомила плоча, књига, мантили, ролке и „спенсерице“.

Први кошаркаш изабран за најбољег спортисту Југославије и играч који је бирао тимове у зависности од тога који је језик желео да научи. Прва велика кошаркашка легенда.

Играо је кошарку у сасвим друго време. Добар део каријере на отвореним теренима и лоптом која је, бар судећи по фотографијама, више личила на фудбалску него кошаркашку. Због тога су је, ваљда, и звали „фудбал“.

Ни патике нису биле ништа боље. Само изабрани могли су да добију „суперге“ или „старке“, које су много касније постале модни тренд, али су шездесетих година прошлог века била тешко достижни луксуз за већину, чак и врхунских спортиста.

Неки од великих играча су на тренинге, градским превозом, долазили практично са редовних послова.

Путовали су бродовима, возовима, аутобусима.

Тако су, једном, испричали су ми директни актери, играли масу утакмица по Јужној Америци како би скупили паре за авионску карту кући.

У Рио де Жанеиру су отишли на пијацу, која се, према већ прилично бледим сећањима очевидаца, имала налазити недалеко иза Копакабане. Кораћ је хтео да купи неколико банана, али им је продавац, када је спазио новчаницу од једног долара, просто бацио у наручје цео грозд, зграбио паре и изгубио се у гомили.

Згрануто су га гледали како трчи, јер су ионако мислили да му за десетак банана без проблема плате долар. Банане су окачили на вешалицу у хотелској соби и трајале су им неколико дана.

Годинама је био рекордер по броју постигнутих поена на једној утакмици. Шведском Алвику убацио је 99 поена почетком 1965. године. Или како је то годинама касније објашњавао Мома Пазмањ: „Кораћ, Ивачковић и ја смо дали 101 поен. Кораћ 99, а нас двојица остало.“

Његов утицај на саиграче и вероватно ривале био је толико да се неки од њих, мада у међувремену направили гигантске каријере и даље највише хвале како их је „Жути“ похвалио после неког доброг потеза.

Један од њих, који је у деценијама које су следиле, трофејима дупке испунио бројне витрине у разним земљама, једном је приликом погодио противнички кош са своје половине терена.

Кош је, тврде сведоци, уистину био спектакуларан, али ни један од бројних пехара које је касније освојио, не може се ни издалека мерити са чињеницом да му је у загрљај први скочио Радивој Кораћ.

Чуо сам ту причу најмање 50 пута у животу и иако се с годинама мало мењала и тај последњи шут бивао све даљи од коша ривала прилично верно осликава поштовање које су према њему, све време, гајили.

У ОКК Београду је провео 11 година, али је одиграо десет сезона јер је једну паузирао пошто је опасно изгубио корак са факултетом.

Електротехнику никада није завршио, али је, у међувремену, седам пута био најбољи стрелац југословенске лиге, три пута најбољи стрелац Европског првенства, најбољи стрелац италијанске лиге, вероватно и најбољи стрелац белгијске лиге, иако је у Белгији нико са сигурношћу не може да потврди ко је, у ствари, те године постигао највише поена у лиги.

Или, једном приликом враћајући се са турнеје по Италији, што је целој генерацији из сијасет разлога представљало посебно задовољство, смислио је савршен план како да један од саиграча, чије име нећу написати јер немам његову изричиту дозволу да то урадим, прошверцује ронилачко одело преко границе.

Дакле, група кракатих младића која је спавала на палуби, јер наравно није било пара за кабине, дошла је до генијалне идеје да превари царинике тако што ће један од њих навући ронилачко одело, преко њега обући тренерку и тако лагано прошетати кроз контролу.

Као и све остале приче и ова је варирала зависно од особе која је препричавала или просто броја година који је од истинског догађаја протекао. Суштински, највећи проблем је био што се цела акција одигравала усред лета и што је несрећни „ронилац“ умало колабирао добрано пре него што је брод уопште пристао у луку.

Као ретки међу Југословенима који су непрестано путовали на запад, имали су прилике да се, много пре свих, упознају са разним новотаријама потрошачког друштва, попут рецимо пластичних флаша за воду за које нико од њих пре није ни чуо, па су у свлачионици инсценирали тучу не би ли видели израз лица Ранка Жеравице кад флаша пукне о главу „жртве“.

Ван кошарке, његов утицај био је такође огроман, или како је то масу пута до сада описао Дуги Дамњановић: „Носио је ролку, раскопчан мантил, спенсерице и трчао за трамвајем. Чим смо скупили 'опрему' цела екипа са Неимара је носила мантиле ролке и спенсерице и, такође, трчала за тринаестицом. Због њега и данас имам два пара тих ципела – браон и црне“.

Погинуо је 2. јуна 1969. године код Сарајева.

Сплетом околности родио сам се два дана касније, па је мој отац, Жућков саиграч, велики пријатељ и вечни поштовалац, одлучио да нема никаквих шанси да се зовем Игор, како је раније наводно било планирано и дао ми име Радивој.

Истог тренутка, наследио сам и надимак – Раде и док су осталој деци родитељи пред спавање причали бајке, мени су моји, али и њихови бројни пријатељи који су непрестано дефиловали кроз кућу, препричавали епске утакмице и догађаје који су им претходили.

„Жути“ је, у већини случајева, био главни актер.

Није да је професионални фудбал икада био лишен новца и комерцијалних интереса. Али, пратећи шири процес неолибералне комодификације, постао је толико отворено и дрско комерцијализован да су нестале неке од његових изворних одлика које су фудбал некада издвајале од других спортова.

Спорт који је историјски био дубоко укорењен у локалне заједнице (не само у Енглеској, колевци ове игре, већ и у свим земљама у које се проширио током двадесетог века) и који је често одражавао друштвене поделе (буржоазија насупрот радницима, заједнице мешовитог порекла насупрот белачким, десничари насупрот левичарима) – сада је постао спорт без корена.

Он се отргао од већине својих локалних, националних и класних упоришта. Чак је, по мом мишљењу, упитно у којој мери се он још може називати „спортом“, а не пре свега „забавом“, у оном смислу у којем тај појам користе Холивуд и Медисон авенија.

Не мислим да су ове критике садашњег стања у фудбалу, а посредно и његових управљачких организација (ФИФА-е и читаве мреже регионалних савеза), нешто ново. О томе се говори већ годинама. А стање је постајало све горе.

Можда је управо овогодишње финале Лиге шампиона то показало јасније него икада. Не улазећи у појединости саме утакмице, мислим да не би било неправедно рећи да је она била: (а) веома досадна и лишена појединачних тренутака генијалности, и (б) сводила се углавном на физичку снагу и тактику.

Играчи, чија су физичка спремност, кондиција и издржљивост заиста изузетни, више су личили на ликове из компјутерске игре коју је генерисала вештачка интелигенција него на фудбалере из прошлости.

Није било Омара Сиворија који је одбијао да носи штитнике за потколенице; није било разбарушеног, кокаином вођеног Дијега Марадоне; није било Гаринче који дрема на десном крилу; није било трбушастог Ференца Пушкаша који није могао да истрчи сто метара, а ипак је постигао стотине голова; није било „петог Битлса“, није било лудог индивидуалца.

Сходно томе, није било ни неочекиваних додавања, ни невероватних дриблинга, ни соло-продора, ни бизарних потеза.

Али зато је било много тактичког надмудривања: играчи су били постројени попут римских легионара који увежбавају сложен маневар пред битку и потом беспрекорно извршавају своје строго одређене задатке.

Овом одсуству генијалности и обиљу тактичких комбинације треба додати и чињеницу да је победнички тим у великој мери вештачка творевина, створена страним капиталом и усађена у једну од највећих европских престоница – која иначе није позната по великој љубави према фудбалу.

Истина, тај клуб данас има бројну и одану навијачку базу, али нису навијачи били ти који су створили клуб. Никада нису били довољно бројни, снажни или страствени да би из се њихове средине природно изнедрио такав тим. Догодило се управо супротно: навијачка база настала је тек пошто је клуб постао успешан и славан.

Није постојао онај унутрашњи, органски развој кроз који клуб годинама, корак по корак, гради идентитет тима. То је као када, уместо да посадите дрвеће које ће једнога дана правити хлад, једноставно ишчупате већ израсла стабла из шуме и пресадите их уз тротоар. И једно и друго стабло ће, на летњој жеги, пружати исту сенку. Али у првом случају дрвеће је плод заједнице која је годинама бринула о његовом расту и развоју; у другом случају дрвеће су једноставно довезли инвеститори.

Ти инвеститори су, као и у многим другим случајевима, једноставно одлучили да новац уложе у фудбал уместо у изградњу нових стамбених блокова.

Тако се данас стварају победнички тимови: друштвено гледано, ни из чега – ex nihilo.

Победничке екипе су, што и није изненађујуће, све чешће једне те исте. У Лиги шампиона просечан број различитих тимова који су стизали до четвртфинала у сваком петогодишњем циклусу од 1958. године до почетка двехиљадитих, износио је око 25. Од тада је тај број пао на око 20, а у најновијем циклусу ће вероватно износити свега 15 (види графикон и објашњење у наставку). Крајња тачка досаде биће достигнута онда када сваке сезоне истих осам клубова буде играло у четвртфиналу.

Фудбалски спектакл – јер је то данас заиста постао спектакл – попримио је обележја циркуса, што се јасно видело у овогодишњем финалу. Развлачење и театрално наглашавање имена играча при представљању, ватромети, огромни екрани (као на новом Стадиону „Сантјаго Бернабеу“ у Мадриду), најављивање уласка играча у арену као да су гладијатори – све ме је то подсетило на оно у шта се претворио амерички фудбал.

То јесте нека врста спорта, али само „нека врста спорта“ – лишена свих оних обележја локалног идентитета и класне припадности које сам раније помињао. Тимови могу да се преселе из једног града у други; франшиза и постоји да би доносила профит. Фудбалске франшизе ФИФА и УЕФА су гигантске компаније, игра је циркус, а бизнисмени су ту да покупе новац. 

PS: Ова критика ФИФА-е и УЕФА-е не би требало да нас наведе да заборавимо да постоји још гора организација – она која управља тенисом. О томе сам писао пре неколико година у тексту „Доба отвореног финансијског империјализма“, када сам водио расправу са Нејтом Силвером. Тениска организација је подједнако бескрупулозно комерцијализована као и фудбалска, али њу, поред тога, нико не бира и њоме управља неколицина богатих појединаца из богатих земаља. Та концентрација моћи је толика да се тениски „светски купови“ годинама и деценијама играју на истим местима. Срећом, такав степен монополизације још увек није захватио фудбал, али није немогуће замислити да би се то могло догодити. Тада би се финале Лига шампиона увек играло на истом стадиону, уз мање-више исте клубове, док би се Светско првенство увек одржавало у једној или две земље.

Арнштајн је пронашао старијег Бернабеуа и остале ђаке који су пикали лопту и већ у октобру основао Bologna Football Club. Оснивачка скупштина одржана је у једној пивници, а у марту наредне године екипа је одиграла и прву званичну утакмицу, победивши првотимце клуба Sempre Avanti са десет према нула. Утакмица је одиграна на месту где се данас налази главна градска болница.

На тој истој ливади је у пролеће 1941. Пјер Паоло Пазолини био капитен тима састављеног од студената књижевности Болоњског универзитета.

„Налазим се у животној форми“, будући велики уметник каже у писму једном свом другу. „У такмичењу шест екипа ми смо турнир завршили као четврти; пратили су нас многи пехови. Али“, закључује Пазолини, „биће боље на наредном турниру, где ћемо постићи бољи узпех“.

Тако је и било, јер је тим Књижевности освојио први наредни турнир.

Фудбал по Пазoлинију

И док је Пазолинијев тим те давне и ратне четрдесет и прве напредовао, фудбалска репрезентација Италије осам и по деценија касније никако да изађе из кризе и резултата и игре. Зеничким поразом од репрезентације Босне и Херцеговине четвороструки шампиони света су по трећи пут заредом „успели“ да се не квалификују на Мундијал, што је у тамошњој јавности доживљено као национална трагедија, равна катастрофи изазваној каквим разорним земљотресом.

Италијани фудбал доживљавају као саставни део свог идентитета, а љубитељи фудбала из целога света жале што ће уживање у утакмицама које се овога лета буду играле на стадионима у САД, Канади и Мексику бити умањено одсуством репрезентације за коју су током стотину година играли велики мајстори игре Анђело Скјавио, Амадео Биавати, Ђиђи Рива, Сандро Мацола, Паоло Роси, Паоло Малдини, Тото Скјилачи, Франческо Тоти, Алесандро дел Пјеро, Фабио Канаваро и многи, многи други голмани, бекови, центархалфови, крила и центарфори.

Данас као да нема нити једног италијанског фудбалера чије бисмо име изговарали онако како се изговара име каквог песника: с неизмерним поштовањем и грозничавим дивљењем. Онако како се, на пример, изговара управо Пазолинијево име.

Један од највећих филмских редитеља, значајан писац и ангажовани интелектуалац који је 1975. године убијен под још увек до краја неразјашњеним околностима волео је да игра фудбал и умео о фудбалу да говори и пише. О његовом схватању фудбала писано је много у штампи, а објављено је и неколико књига.

Последња у низу јесте „Фудбал по Пазолинију“ италијанског спортског новинара и публицисте Валерија Курција. Објављена 2018. године, дакле у години у којој Италијани нису играли на Мундијалу у Русији, Курцијева књига доноси свеобухватан поглед на Пазолинијев однос према фудбалу, представљајући га као страственог играча и навијача, али и као мислиоца који је и те како умео да проникне у суштину ове игре која је, по њему, последње оваплоћење светог у времену садашњем.

„Док су остале свете представе, укључујући и мисе, у опадању, фудбал је једини који одолева“, рекао је Пазолини у разговору за новине 1970. године. Потом га доводи у везу са позориштем:

„Фудбал је заменио позориште. То није могао да уради филм, фудбал да. Јер позориште је однос између људи од крви и меса који седе у публици и људи и крви од меса који делају на сцени. А филм нуди однос великог екрана и људи од крви и меса који седе у сенци. Док је фудбал опет спектакл у коме се стварни свет од крви и меса на трибинама самерава са стварним протагонистима на терену који се крећу и понашају према јасним правилима ритуала. Ето због чега сматрам да је фудбал последњи ритуал нашега времена.“

Није важно где си рођен, већ где си први пут шутнуо лопту

Пазолини је фудбал заволео у родној Болоњи, на пољани где је своје утакмице играо и фудбалски клуб основан једанаест година пре његовог рођења шутирао лопту све док не падне мрак. Присећајући се тих дана, рекао је како су та фудбалска послеподнева представљала најсрећније тренутке у његовом животу. У Болоњи је почео да игра фудбал, али и да поcтаје фудбалски навијач. На то, како је објаснио у новинском тексту из 1969. године, није утицала чињеница што је ту рођен, већ то што се након живота на северу земље вратио у завичај када је екипа Болоње играла најбољи фудбал и била шампион Италије.

„Вашу навијачку судбину не одређује место рођења“, каже Пазолини у једном интервјуу, „већ тренуци и место где сте први пут дошли у додир са фудбалом. Навијање је дечија болест која траје до краја живота.“

Доживотни навијач Болоње Пазолини је постао у периоду када је овај клуб између 1932. и 1941. био четири пута првак Италије. „Црвено-плави“ су током најславније деценије у својој историји два пута били и победници Европског купа, а 1937. су освојили и Куп светске изложбе у Паризу, где су у финалу победили лондонски Челси.

Играче Болоње је по повратку са овог такмичења на железничкој станици свечано дочекао цео град. Међу хиљадама навијача био је и Пазолини, који је тог дана побегао из школе.

У том периоду репрезентација Италије је два пута заредом освајала и наслов првака света. И 1934. и 1938. међу првотимцима националног тима били су и најбољи играчи Болоње, од којих је Пазолини највише ценио Амадеа Биаватија. Дивио се начину на који је овај фудбалер одигравао дупли пас. О том техничком потезу често је говорио, и целога живота и сам покушавао да га изведе.

У пролеће 1975. године, тек неколико месеци пре него што ће бити убијен, Пазолини је за време снимања свог последњег филма „Сало, или 120 дана Содоме“ био актер утакмице у којој су играли и некадашњи асови Болоње. Пет последњих минута утакмице на терену је био и Биавати.

Након што је меч завршен, Пазолини је у свлачионици пришао великом асу и затражио му аутограм. Био је то једини аутограм који је икада затражио и добио у своме животу. 

„Не можете не симпатисати побеђене“

Након што је у новембру 1945. дипломирао написавши тезу о књижевном делу Ђованија Пасколија, Пазолини одлази у мајчин завичај на северу земље, где је претходне четири године проводио летње распусте током којих је играо за подмладак локалног тима. У тим ратним временима био је дошао на идеју да оснује уметничко спортско друштво, које би извођењем позоришних представа обезбеђивало средства за функционисање фудбалског клуба.

Пазолини по повратку у Фриули почиње да игра за други локални клуб и учлањује се у Комунистичку партију Италије. Покреће рад групе „Academiuta di lenga furlana“, где окупља песнике који пишу на фриулијанском дијалекту, а једном приликом све саиграче из екипе о свом трошку води да гледају позоришну представу. У јесен 1947. добија место професора књижевности у једној средњој школи, али две године касније бива оптужен и осуђен за непримерене односе са малолетницима. Иако је напослетку пресуда поништена, Пазолини добија отказ, избацују га из Партије, а одриче га се и отац.

Сели са мајком у Рим, где она у прво време ради као кућна помоћница, а он покушава да објављује по новинама и часописима, све док 1951. не добије посао професора књижевности у једној средњој приватној школи. Његови тадашњи ђаци су се касније сећали како је Пазолини често организовао наставу на отвореном, када се уместо лекција из читанке књижевност изучавала на фудбалском терену. У време Летњих олимпијских игара које су 1952. одржане у Хелсинкију Пазолини организује школску олимпијаду.

Професорска плата му омогућава да изнајми кућу која се налазила на супротној страни града. Да би дошао на посао, морао је да промени четири трамваја.

„Живот у Риму је суров“, каже у писму пријатељу, „и ако ниси чврст и спреман да се бориш, нећеш успети да опстанеш. Сањарим како дане, недеље и целе месеце проводим не радећи ништа друго сем играња фудбала и одласка на игранке.“

Одлазак из Болоње није утицао на његово навијачко опредељење.

„Нисам ни романиста, ни лацијал“ (што ће рећи да не навија ни за Рому ни за Лацио), рекао је у једном тексту 1957. године и закључио: „Ја сам за Болоњу“.

Ипак, чешће је одлазио на стадион да би гледао Рому а не Лацио, између осталог и због тога што су за „Вучицу“ навијали неки од његових најбољих римских пријатеља. Један од њих је у једном документарцу о Пазолинију тврдио да су ишли да гледају Рому јер су у тим временима „жуто-црвени“ стално губили на домаћем терену од мањих клубова као што су Лењано и Модена:

„Бескрајно смо се забављали гледајући навијаче Роме како пате због катастрофа које су се дешавале сваке недеље.“

Сам Пазолини је своју наклоност према клубу за који и данас навија огромна већина Римљана објаснио као специјални извештач левичарског дневника „Унита“ са градског дербија одиграног 1957. Наводећи како је увек на страни слабијих, Пазолини закључује да „не можете не симпатисати побеђене, а победници ће то разумети“. 

Лепе заставе

Са ове утакмице, која је завршена победом Роме 3:0, за исти лист је извештавао и велики италијански глумац Алберто Сорди.

Пазолини је део свога текста посветио типу навијача који се њему нимало није свиђао, а кога је назвао „наполетано“. Реч је о навијачу који је до безумља наклоњен своме тиму и који није у стању да реално сагледава оно што се заиста дешава на терену.

„Он је“, објашњава Пазолини, „на неки начин благословен. Он не даје ни пет пара на разложност, а још мање мари за оно шта се из недеље у недељу заиста дешава на терену“.

Причу о дербију у коме је Рома савладала Лацио Пазолини завршава описом сусрета са једним од вођа навијача победничког тима, који му саветује да у свом чланку напише како се на изласку са стадиона осећа смрад лешине, те да ће се тај смрад осећати током целе наредне недеље.

Текст је илустрован фотографијом на којој навијачи Роме носе мртвачки ковчег на коме пише: „Овде почива Лацио.“

Три године касније у Риму су одржане Летње олимпијске игре, о којима је Пазолини написао четири чланка за недељник „Нови путеви“. За исти недељник наставља да пише о спорту наредних пет година. Ти текстови су две године након његове смрти објављени у књизи „Лепе заставе“.

„Ништа не може да се пореди са пуним стадионом; чак ни велики биоскопи у којима има много већих и мањих дворана нису ништа у поређењу са том масом гледалаца који се дерњају и, напослетку, пате.“

Средином шездесетих снима документарац „Љубавне обавезе“, у ком за саговорнике има и првотимце Болоње, који су у то време опет играли најбољи фудбал на Чизми. И доживљава велико разочарање, јер све његове припреме за ове разговоре падају у воду пред неочекиваном резервисаношћу фудбалера да кажу нешто више о својој интими.

Да би се припремио за те разговоре, Пазолини је неколико дана присуствовао тренинзима фудбалера Болоње и потом одлазио са њима на вечере.

Једини који је и пред камерама био спреман да о себи каже нешто више био је онај најбољи међу њима – Ђакомо Булгарели. У то време двадесеттрогодишњак, Булгарели се касније присећао како је Пазолини тих дана са њима хтео да прича искључиво о фудбалу:

„Пробао сам да се опустим и ослободим, интересовале су ме многе друге ствари, али он је управљао током разговора, хтео је да сазна све о амбијенту у којем живимо.“

А Пазолини је заправо током разговора са Булгарелијем имао велику трему. Када су га упознавали са Булгарелијем, понашао се као да је срео самога Исуса.

Али ако популарни фудбалери нису били вични ономе што су пред камерама већ увелико чинили познати певачи, глумци и остали забављачи, људи са естраде су и те како волели да играју фудбал. Тако се родила идеја о организовању добротворних утакмица на којима су играли између себе, или би њихова репрезентација играла против фудбалских ветерана.

Пазолини је у тим приредбама учествовао од самога почетка. Играо је добротворне утакмице широм Италије у тиму за који су наступали и Ђани Моранди, Уго Тоњаци, Литл Тони и многе друге истинске звезде. Тако су и настале бројне Пазолинијеве фотографије у пуној фудбалској опреми док покушава да одигра онај Бевијатијев дупли пас.

Лети се враћао на Север, где је, као у школским данима, настојао да сваки слободан тренутак посвети фудбалу.

У касно лето 1969. у Фриулију је организовао и „Међународну филмску недељу“, фестивал који је требало да буде нека врста венецијанског антибијенала. Током трајања овог фестивала играо се фудбал, а један од оних који су делили терен са Пазолинијем био је и Фабио Капело, у то време већ фудбалски ветеран, потом један од најбољих и најтрофејнијих тренера на свету.

„Обожавао је да игра фудбал“, причао је о Пазолинију Мистер Фабио, „а највише је волео да игра у своме старом крају. И био је веома посвећен фудбалској проблематици: распитивао се о тактици и питао за утиске које човек стиче на самом терену. Интересовао га је емотивни аспект игре“. 

Последња утакмица

Најузбудљивију утакмицу Пазолини је одиграо неколико месеци пре него што је убијен. Околности под којима је овај меч одигран и сам резултат остали су забeлежени у историји филма, јер су се 16. марта 1975. у Парми састале екипе филмова „Двадесети век“ Бернарда Бертолучија и Пазолинијевог „Сало, или 120 дана Содоме“.

Два уметника су били добри пријатељи, а почетком шездесетих су чак становали у истој згради у Риму. Ипак, у време одигравања ове утакмице њихови односи су били „на леду“ јер је Пазолони имао извесне замерке на Бертолучијев филм „Последњи танго у Паризу“. Сем тога, Бертолучи је за снимање „Двадесетог века“ имао буџет о коме је Пазолини могао само да сања, па је редитељ „Стотину и двадесет дана Содоме“ утакмицу видео као прилику да до ногу потуче богатог противника.

Није потребно напоменути да је Пазолинијева екипа играла у дресовима Болоње.

Делови тог историјског меча, у ком је, како су неки касније писали, двадесети век играо против стотину и двадесет дана, забележени филмском камером, део су и једног документарца о Пазолинију из 2001. године. Ипак, нико никада није утврдио којим резултатом је утакмица завршена. Док неки актери памте како је на крају било пет према два за екипу „Двадесетог века“, сам Бертолучи је у једном разговору тврдио како је на петнаестак минута пре краја његова екипа водила са деветнаест према тринаест. Није неважно напоменути да Бертолучи тог послеподнева није играо за свој тим, те да га фудбал уопште није интересовао.

Али сви који су тог дана били на терену у Парми слажу се у томе да је Пазолини љутито отишао у свлачионицу неколико минута пре краја утакмице.

Као разлог за оволику љутњу већина наводи то што су за екипу „Двадесетог века“ играли и неки фудбалери нижеразредног клуба на чијем терену се утакмица играла. Наводно су људи из Бертолучијевог тима видели колико су Пазолинијеви момци бољи од њих, па су праве фудбалере прошверцовали у тим као тобожње статисте.

Ипак, недавно је неко од оних који су тог дана играли у дресу „Двадесетог века“ испричао како су Пазолинија чували доста грубо, па је из игре изашао због повреде.

Како год, након што је судија одсвирао крај ове непријатељске утакмице која је ушла у историју седме уметности, победничком тиму је уручен пехар, а играчи обе екипе су се заједнички сликали са великом тортом направљеном у облику филмске клапе. Међу њима је био и Пазолини.

Потом је организована и заједничка вечера. Атмосфера је и даље била напета, а филмске екипе су седеле свака у свом углу ресторана. У једном тренутку, Бертолучи је позвао конобара и рекао му:

„Узми овај пехар, напуни га шампањцем и однеси га господи за оним столом.“

Тек понеко из Пазолинијеве екипе је отпио из неосвојеног пехара.

Испоставиће се како је то била последња Пазолинијева утакмица.

Филм „Сало, или стотину и двадесет дана Содоме“ премијерно је приказан у Паризу три недеље након његове насилне смрти. А само три дана након што је Пазолини убијен на плажи у Остији, на новинским киосцима се појавио нови број спортског часописа „Гуерин спортиво“, на чијој насловној страни се налазила Пазолинијева фотографија у пуној фудбалској опреми којом је најављиван интервју са редитељем, направљен тек неколико дана пред његову смрт.

Пазолини махом говори о актуелним догађањима на италијанској фудбалској сцени и помиње Капела као великог играча. На самоме крају разговора, новинар констатује како је фудбал попут аналгетика, јер док гледа утакмицу, човек заборавља на све остало.

„Зна се да је спорт 'опијум за народ'“, Пазолини каже на почетку свог последњег одговора у животу. „Али зашто то стално понављати ако не постоји алтернатива? Са друге стране, опијум делује терапеутски. Не верујем да постоји иједан психоаналитичар који се са тиме не би сложио. Два сата навијања (агресивности и братимљења) на стадиону делују ослобађајуће: и мада поштујем моралну политику, или политику моралности, налазим да су испуњене равнодушношћу и стога их ваља избегавати.“

Нико није био равнодушан на Пазолинијевој сахрани када је на ковчег у коме је лежао неко положио дрес италијанске репрезентације у којој је играо добротворне утакмице.

Индија је земља са 1,5 милијарди становника, привредом и економијом у успону, са становништвом које је дало бројне главне менаџере највећих светских корпорација – Кока-коле, Гугла, ИБМ-а, Мајкрософта, Адобеа.

У овој земљи говоре се 23 званична и, по међународној класификацији, преко 700 других језика. Шест језика говори преко 50 милиона људи, 13 преко десет милиона, а чак 30 језика говори преко милион Индијаца. Више од 10 хиљада људи свакодневно користи један од 122 језика из шест различитих језичких породица.

Индијци су се међународно доказали у бројним спортовима. Готово у сваком, осим у оном најважнијем, који је у земљи најмасовнији и најпопуларнији – у фудбалу. Фудбалска репрезентација Индије никада није учествовала на Светском првенству. У квалификацијама за овогодишњи Мундијал завршила је као трећа у групи, иза Катара и Кувајта, и није се пласирала на Светско првенство у Мексику, Канади и САД.

Последњи успеси до којих је Индија у фудбалу стигла догодили су се давне 1962, када је индијска репрезентација по други пут, након 1951, била шампион Азије. 

Ове две шампионске титуле уоквирују догађај који је био прекретница у развоју индијског фудбала – дебакл индијске репрезентације на Олимпијским играма у Хелсинкију 1952, када је од Југославије изгубила резултатом 10:1!

Био је то до тада невиђени резултат у фудбалу и највиша победа југословенске репрезентације, све до утакмице са Заиром на Светском првенству 1974. у Минхену, када је Југославија победила са 9:0. Истина, Југославија је у Хелсинкију све до 89. минута водила са 10:0, али је онда неопрезно примила индијски почасни гол.

За Југославију, ова утакмица практично је одмах пала у заборав, јер је била у сенци тадашње победе против СССР-а (прва утакмица завршена је резултатом 5:5, другу је Југославија добила са 3:1). Био је то  мечу који је у плановима за императивном победом заокупио пажњу и шефова две тада ривалске комунистичке државе – Стаљина и Тита.

10 голова

У тиму Југославије у Хелсинкију играли су: Владимир Беара, Бранко Станковић, Томислав Црнковић, Златко Чајковски, Иван Хорват, Вујадин Бошков, Тихомир Огњанов, Рајко Митић, Стјепан Бобек, Бранко Зебец и Бернард Вукас. Екипу је водио тренерски трио – Милорад Арсенијевић, Александар Тирнанић и Лео Лемешић.

Голови против Индије су падали овим редоследом: 1-0 (2') Бернард Вукас; 2-0 (14') Рајко Митић; 3-0 (17') Бранко Зебец; 4-0 (23') Бранко Зебец; 5-0 (43') Рајко Митић;  6-0 (52') Тихомир Огњанов; 7-0 (60') Бранко Зебец; 8-0 (62') Бернард Вукас; 9-0 (67') Рајко Митић; 10-0 (87') Бранко Зебец.

Бранко Зебец, који је постигао четири гола, носио је Партизанов дрес од 1952. до 1959, одиграо 128 утакмица, постигао 37 голова и са Партизаном освојио три купа (1952, 1954. и 1957). Он ће касније као тренер Бајерна у сезони 1968/9 постати првак Немачка и првак Европе.

Од минхенског клуба створио је оно што је данас – доминантнoг шампионa европског фудбала. Исто то ће постићи 10 година касније са фудбалерима Хамбурга SV.

Бајерну је Зебеца, тада 39-годишњака, препоручио његов претходник, Златко Чајковски. Њих двојица су били кључни играчи Југославије педесетих година прошлог века, а Чајковски је поштовао његово фудбалско умеће и таленат. Зебец је био и капитен Југославије на Светском првенству 1958. године у Шведској.

Лекције које је извукла Индија из пораза од Југославије 1952. године биле су више од чињенице да су индијски играчи играли босоноги. Индијци су сматрали да су се поразом разоткриле административне грешке, политикантство и подвале које су оптерећивале индијски фудбал.

Утакмица с Југославијом је нашла место у индијској фудбалској митологији, кинематографији и академском изучавању спорта.

Тако филм „Maidaan“, који је 2024. режирао Амит Шарма, приказује драму кроз коју је прошао индијски фудбал после пораза од Југославије. Књига Нова Кападије „Босоноги“ бави се истом темом.

Порази као тачке прекретнице

Овако тешки порази готово увек представљају преломне тачке у фудбалском развоју држава. Они обично воде нације у резултатску стагнацију, депресију и губитак међународног самопоуздања. Не толико због самих пораза, него зато што су они тек последица дубљих процеса у фудбалским тимовима и фудбалској организацији. Југославија је била актер у бар три такве утакмице које су одредиле судбину фудбала у другим земљама.

Меч са Индијом био је први. Затим, ту је победа југословенске репрезентације од 9:0 над Заиром 1974. године, која је довела до распуштања заирске фудбалске лиге и вишедеценијског фудбалског пропадања у овој земљи, све до ове године када се Конго, бивши Заир, коначно, после 52 године, пласирао на Мундијал.

На крају, на ред је дошла Мађарска са два упечатљива пораза од СР Југославије у баражу за одлазак на Мундијал 1998. у Француској. Најпре је Мађарска 29. октобра 1997. у Будимпешти изгубила од Југославије са 7:1, а одмах потом, 15. новембра у Београду, поражена је са 5:0. Предраг Мијатовић је постигао 7 од укупно 12 голова Југославије у ове две утакмице.

У процесу који је касније добио назив „мађаризација фудбала“, некадашња светска велесила Мађарска следећих 30 година није забележила ниједан пажње вредан резултат.

Фудбалски пут Индије

Али, Индија је имала другачију путању. Овакав дебакл је само у почетку имао димензије националне трагедије. Спорт, и фудбал посебно, играли су огромну улогу у индијској еманципацији од британских колонизатора, који су ову игру и донели на потконтинент.

Фудбал је у Индију стигао много раније него што га је Британија извезла у Бразил. Британци су фудбалску игру први пут представили у Индији још половином 19. века, док су темеље фудбала у Бразилу поставили касније, 1880-их. Фудбал су у Индији најпре играли британски војници из артиљеријских и коњичких колонијалних пукова стационираних у овој земљи, који су и били колевке првих индијских фудбалских тимова. Индијцима се наиме фудбал изузетно допао, па су убрзо почели и сами да га играју.

У Калкути, тадашњој престоници Британске Индије, фудбал се укоренио раније него у другим центрима, те овде настају клубови попут Сити клуба (1884), Института Кумартули (1885), Аријанског клуба (1886) и Атлетског клуба Мохун Баган (1889).

Ови клубови, смештени у северном делу Калкуте, долазили су у центар града, на Мајдан, да одмере своју снагу и вештине са британским војним тимовима и клубовима попут Фудбалског клуба Калкута, Клуба Далхузи и Клуба Ренџерс.

Поред градских клубова, фудбалски тимови ничу и у предграђима Калкуте, посебно у окрузима Ховрах и Хугли. Иако испрва нису могли да се носе са британским тимовима, победа над Британцима у „њиховој игри“ постала је централна тачка за оне који су желели да учествују у борби за политичку слободу Индије.

Фудбал као политички фактор

У модерном свету спорт је, по својим политичким импликацијама, можда значајнији него као саставни део доколице, а колонијална Индија није била изузетак од тог правила, говоре у својој књизи о социјалној историји индијског фудбала Борија Маџумдар и Каушик Бандјопадјај.

Британски империјализам у Индији није био само политички или економски подухват; он је у много већој мери био друштвени и културни пројекат. Ни антиколонијални индијски национализам, у истом смислу, није био искључиво политичког порекла или карактера. Напротив, може се рећи да је социокултурни национализам претходио његовој политичкој варијанти. Нетипичан израз таквог неконвенционалног културног национализма огледао се у индијском бављењу фудбалом као свакодневном културном активношћу у позној колонијалној Индији, нарочито у Бенгалу.

Почетком двадесетог века фудбал је постао сабирна тачка индијске антиколонијалне свести и средство помоћу којег се настојало да се успостави оријентална надмоћ над западним империјалистом.

Тако је индијска културна борба против Британаца на фудбалском терену ишла упоредо са конфронтационим политичким национализмом усмереним против колонијалне власти. Свака победа индијског тима над европским војним екипама слављена је као тријумф племенитог духа национализма над неплеменитим духом колонијализма. Такве победе имале су важну улогу у уливању самопоуздања Индијцима, рушећи мит о непобедивости Раџа.

Артикулација тог фудбалског национализма, у свим његовим променама и противречностима, била је видљива на фудбалским теренима позне колонијалне Индије. Масовност индијског фудбала и поткултуре које су из њега израсле постепено су се преплитале са нарастајућим таласом национализма. До 1947. године, када је Индија стекла независност, фудбал није био само најпопуларнији спорт у земљи, већ и неизбежан део индијске популарне културе.

Почеци – Парси из Мумбаја

Током 19. века у Бомбају (данашњем Мумбају), индијски Парси, припадници мале, али утицајне заједнице пореклом из древне Персије, играли су крикет с Британцима како би стекли друштвени престиж и боље односе са колонијалном елитом и још 1848. основали су први индијски Оријентални крикет клуб.

С друге стране, у Калкути и Бенгалу локално становништво, на таласу растућег фудбалског национализма, жарко је желело је да њихови тимови на фудбалском терену поразе Британце као симбол колонијалне власти и тако покажу и своју политичку снагу.

Иронично, док су Парси из Мумбаја побеђивали Британце у крикету још 1890-их, Бенгалци из Калкуте су морали да чекају до 1911. године на фудбалску победу над својим колонијалним владарима. Ова победа уверила је нацију да је слобода могућа и да колонијални господари нису непобедиви и нерањиви, пишу Маџумдар и Бандјопадјај.

Фудбалска сцена у Индији је од почетка имала ограничења. Бенгалци никада нису осећали потребу да иду ван Бенгала како би одмерили своју снагу против других противника. Турнир „IFA Shield“, који су у Калкути основали Британци 1893. дуго је представљао центар индијског фудбала без много контакта с остатком земље и света, тако да ни играчи ни званичници нису имали никакву представу о томе како се фудбал развија ван Индије. Док су у остатку света копачке са крампонима одавно биле у употреби, у Индији су фудбалери наставили да играју боси.

Бесмртних једанаест

У историји индијског фудбала 29. јул 1911. године је датум од огромног значаја. Тог дана je група босоногих „домородаца“ из клуба Мохун Багана први пут у фудбалској утакмици поразила један британски тим, екипу Газиабадског Источнојоркширског пука, и то у финалу ИФА купа.

Енглези су дуго водили с голом разлике, да би пет минута пре краја утакмице капитен индијског тима Шибдас Бадури изједначио, а у последњим тренуцима меча Абилаша Гош погодио мрежу за делиријум крцатог стадиона и десетина хиљада људи окупљених око стадиона, којима су промене резултата показиване пуштањем разнобојних змајева у ваздух.

У доба буђења индијског национализма и почетка организоване борбе за ослобођење од британске власти, овај тријумф се сматрао великом победом за слободу Индије.

На стогодишњицу ове победе, у Индији је снимљен и приказан играни филм „Бесмртних једанаест“ (Egaro, 2011).

Првe победe

Ипак, за многе Индијце овај датум прве индијске победе над једним британским тимом је споран. Они наводе да је много пре Мохун Багана тим играча из Совабазара још 1892. у финалу Трејдс купа победио екипу Источног Сари пука, што је био први пут да су локални играчи показали шта је потребно за победу над Британцима у њиховој игри. Међутим, неки новинари и фудбалски експерти у Индији тврде да је ова утакмица избрисана из историје индијског фудбала због махинација интересних група.

Совабазар је основан 1887. године од стране Нагендре Прасада Сарбадикарија, који се сматра оцем индијског фудбала,  а клуб и сам Сарбадикари одиграли су велику улогу у популаризацији фудбала у Индији крајем 19. века.

Још један индијски тим се сматра важним у пионирским годинама индијског фудбала. Клуб Национални савез (National Association), који је 1900. освојио Трејдс куп, основан од стране учитеља Манмате Гангулија, био је први клуб који је повезао индијски фудбал са национализмом, а његови играчи били су међу првима који су играли у копачкама.

Ипак, победа босоногог тима Мохун Багана јула 1911. године узима се као први тријумф индијског фудбала због широког одјека који је уследио, како широм земље, тако и у Британској империји. Иако је након ове утакмице неколико далековидих званичника сматрало да су за играње фудбала копачке неопходне, посебно на блатњавим и влажним теренима и против противника у копачкама, општеприхваћено веровање било је да Индијци могу боље да играју без њих.

На Олимпијским играма

Фудбал је постао олимпијски спорт још на Олимпијади у Паризу 1900. године. На турниру је тада чествовало само неколико екипа из Европе, али је потом олимпијски фудбал почео да привлачи нације из целог света. 

Индија је први пут учествовала на фудбалском олимпијском турниру 1948. године у Лондону, а њени репрезентативци су играли боси. То није било дозвољено по тада постојећим правилима, али пошто је то било време када је Индија тек стекла независност, британске власти су као чин великодушности дозволиле индијским играчима да играју без копачки. У мечу са Француском Индијци су пружили изванредну игру, али су на крају изгубили резултатом 1:2, и то након што су промашили два пенала, а Французи постигли победоносни гол у 89. минуту.

У књизи „Stories from Indian Football“ („Приче из индијског фудбала“), новинар Џејдип Басу цитира тадашњег индијског фудбалског тренера Б. Д. Чатерџија који је рекао: „Играчи су имали копачке и могли су да их носе ако би то било потребно у случају влажног терена. Али су више волели да играју боси.“ 

Без копачки или никако

Први премијер независне Индије, од 1947. до 1964, био је Џавахарлал Нехру, који је као ватрени љубитељ спорта био веома заинтересован да види Индију на спортским турнирима широм света. Индијска влада издашно је давала новац за разне спортске догађаје и спортове, укључујући чак и хокеј. Наравно, и фудбал је добио владино покровитељство и приватна спонзорства. Индијци су фудбал играли босоноги, јер су тако више волели.

У књизи „Nation at Play: A history of sports in India“ („Нација у игри: Историја спорта у Индији“) Ронџо Сен пише: „Није било неуобичајено да Индијци играју боси против фудбалера у копачкaмa; заправо, играње без копачки побољшавало је њихове атлетске вештине... Индијски фудбалер Мана је говорио да је лакше контролисати фудбалску лопту без копачки.“

Прво Светско првенство у фудбалу је организовано 1930. године. Између Олимпијских игара у Лондону 1948. и Хелсинкију 1952, Индија је 1950. године добила позив од Бразила да учествује на Светском првенству (у то време није било квалификација). Индија овај позив није прихватила и од тада никада није учествовала ни на једном турниру који се играо за пехар Жила Римеа.

Разлог одбијања Индије за учешће на Мундијалу у Бразилу био је захтев индијског фудбалског руководства да се њиховим играчима дозволи играње босих ногу. ФИФА је била непоколебљива у ставу да никоме неће бити дозвољено да крши правила. Индији је речено да њени играчи играју или у копачкама, или да уопште не играју. Индијци су изабрали ово друго.

Звездани тренуци и једна катастрофа

Од почетка педесетих индијски национални тим под вођством тренера Саједа Абдула Рахима доминирао је азијском фудбалском сценом. Биле су то златне године индијског фудбала. Индијска репрезентација предвођена играчима попут Чунија Госвамија, П. К. Банерџија и Тулсидаса Баларама освојила је два пута Азијски шампионат, 1951. и 1962. године, и заузела четврто место на Олимпијским играма 1956. године.

Али судбински меч је био онај 15. јула 1952. године на Олимпијским играма у Хелсинкију, када је љубав индијских фудбалера према босоногом фудбалу неславно пропала.  Тим који је предводио Саилендра Нат Мана, а тренирао Сајед Абдул Рахим, поражен је од Југославије резултатом 10:1. То је био и остао највећи пораз индијског фудбала до данас.

Овај пораз је доказао је да је играње међународних утакмица без копачки било равно одласку на двобој с прутом, уместо с пиштољем у руци. Индијци су били свесни да је било претерано рећи да је играње без копачки био једини разлог за понижавајући пораз, али је свакако био један од главних узрока.

Треба рећи и да нису сви индијски фудбалери у ери пре 1956. године играли босоноги. На Олимпијским играма у Лондону 1948. године најмање три играча су играла у копачкама, а ни сви играчи у „Бесмртној једанаесторици“ Мохун Багана из 1911. године нису играли боси – један од најбољих играча овог тима Судир Чатерџи више је волео да носи копачке. Национална фудбалска федерација Индије (АИФФ) је тек 1956. увела правило о обавезном ношењу копачки на утакмицама, али и усагласила правила са ФИФА прописима, те је трајање утакмица продужено на свим великим турнирима у Индији са дотадашњих 70 на 90 минута. 

Семе пораза

Године 1951. Индијци су се етаблирали као први званични шампиони Азије. Тренер тима је био Сајед Абдул Рахим (1909-1963), познат као Рахим Сааб. Учитељ по професији, током краће играчке каријере имао је прилику да игра и у Европи, у Холандији, што је била реткост за индијске играче, а након тога се, заједно са индијским спортским пиониром Саједом Мохамедом Хадијем, укључио у рад фудбалске организације у држави Хајдерабад. Као селектор репрезентације умногоме је технички унапредио игру тима. 

Када је Свеиндијска фудбалска федерација (АИФФ) одлучила да пошаље фудбалски тим на Олимпијске игре, за тренера је реизабран Рахим, али то се није допало одређеном лобију унутар федерације, који је почео да ради против његовог ауторитета.

На папиру, федерација је уложила доста труда да састави најбољи тим за Олимпијске игре, међутим процес селекције није био чист. Током селекције вођене су жестоке закулисне борбе, као последица унутрашњих сукоба и борбе за превласт унутар фудбалске федерације. Ствари су се погоршале по доласку у Хелсинки. Захваљујући политиканству званичника, Рахим је остао без праве моћи. 

Ипак, пажљивији поглед на олимпијски тим из 1952. године показује да је Индија имала веома солидну екипу. Четири играча – Мана, Шанмугам, Саху Мевалал и Ахмед Кан већ су имали искуства играња на Олимпијским играма у Лондону 1948. Нападачка линија коју су чинили П. Венкатеш, Моинудин, М.А. Сатар, Ахмед Кан и П.Б.А. Салех била је одлична комбинација. Али босоноги нису имали велике шансе против моћне Југославије, која је у Хелсинкију освојила сребрну медаљу.

Потоп с Југославијом изазвао је огромно узбуђење и велику узбуну. У провали националног беса и очајања, прва жртва био тренер. По повратку у Индију, Рахим је поднео оставку након жучне расправе у којој је прецизно дефинисао све играчке и организационе мане и недостатке индијског фудбала.

Али неколико месеци после катастрофе у Хелсинкију, фудбалско руководство je схватилo потребу да озбиљно размисле о техничким аспектима на које је указивао Рахим и позвалo га да поново преузме место тренера националног тима.

Данас се Рахим сматра архитектом модерног индијског фудбала, а његов мандат као тренера несумњиво је једино досадашње „златно доба“ фудбала у Индији.

Под његовим вођством, индијска репрезентација је изузетно напредовала и у техничким квалитетима и у тактичким иновацијама и добила је надимак „Бразил Азије“. Освојили су златне медаље на Азијским играма 1951. и 1962, а играли су и полуфинале Летњих олимпијских игара 1956. у Мелбурну. Изгубили су га поново од Југославије сa 4:1, али је Индија у претходној рунди, захваљујући хет-трику Невила Д’Соузе, победила домаћина Аустралију са 4:2. (Д’Соуза је са четири гола поделио титулу првог стрелца турнира с Тозом Веселиновићем.) У борби за бронзану медаљу изгубили су од Бугарске са 3:2, али је Индија постала прва азијска земља која је достигла овај пласман.

До друге титуле шампиона Азије Рахим је тим Индије довео 1962. године на турниру у Џакарти, иако се у то време борио са раком. Преминуо је годину дана касније.

Од његовесмрти, Индија је пала у фудбалски понор. У наредних шест и по деценија није направила ниједан резултат вредан пажње, упркос популарности овог спорта у земљи. Најбољи индијски фудбалер је довољно добар да игра тек у нижим енглеским лигама, а репрезентација Индије је рангирана испод 150. места на свету. Чак и на азијском нивоу, Индија је међу најслабијим екипама.

Ипак, Индију у фудбалском свету зову и „успаваним џином“.  Да би се вратила вера у способности националног тима и да би се „џин“ пробудио, прошле године је организована тродневна свеиндијска турнеја Лајонела Месија. Био је то огроман спектакл у којем су учествовале стотине хиљаде Индијаца.

Месијева популарност у Индији није само резултат његове блиставе каријере, нити масовне телевизијске покривености светског фудбала, већ је повезана с емоционалним односом који милиони Индијаца имају према фудбалу, игри коју често називају „најлепшом на свету“.

Ранко је занемео и тако скамењен остао све док није схватио да су флаше, некако, уместо да се распрсну, попустиле по удару и на волшебан начин попримиле облик лобања кавгаџија.

Било је то време када су западне новотарије тек повремено прелазиле границе Југославије, па није било начина да се одоли изазову који су представљале мекане пластичне флаше, а које су биле готово идентичне онима од стакла у које је у то време пакована кисела вода.

„Требало је да видиш Ранкову фацу“, причали су ми учесници овог игроказа доста деценија касније.

Мексико, 1968.

Следеће сцене се, пак, сви јако добро сећају.

Седам секунди пре краја полуфиналне утакмице на олимпијском турниру у Мексико Ситију 1968, играч у плавом дресу са бројем осам стао је на линију за слободна бацања пред 18.000 или 22.000 гледалаца (како је ко избројао). Морао је да убаци оба пенала да би се Југославија, по први пут у историји, пласирала у финале.

Саиграчи су били сигурни да ће погодити. Перо Сканси му је обећао да ће га, уколико успе, на леђима однети у Београд. Иво Данеу је, такође, био убеђен да ће Југославија победити. Новинар „Политике“ Мирослав Радојчић је скептично добацио селектору Ранку Жеравици да „овако блед неће успети“. Ранко му је одговорио да не лупа, јер је то знак мирноће.

Избацио је лопту једном, десном руком, лагано се нагнуо напред и подигао руке у ваздух када је прошла кроз обруч. Камера се, затим, окренула ка семафору на којем је писало Југ 62 – СССР 60. Судија му је још једном додао лопту, која је овог пута ударила у предњи део обруча, па у таблу да би се, тек онда, скотрљала кроз мрежицу.

„Та два бацања у Мексику шутирали смо, у ствари, сви. Ја сам био само извођач радова“, објашњавао је касније.

У то време није било тројки, па је совјетски бек Анатолиј Поливода практично неометан претрчао цео терен, наскочио усред рекета и поставио коначан резултат. Југославија 63 - СССР 62. На терену је настала лудница, летеле су тренерке и пешкири, играчи су се ваљали по паркету. Бора Станковић је ову победу описао као прекретницу у историји југословенске кошарке.

Селектор „Зборнаје команде“, пуковник Александар Гомељски, у аутобиографији, која је изашла пуно година касније, написао је: „Није било случајно. Цветковић је судбински био предодређен да шутира. И да убаци.“

Од голмана до звезда

Владимир Цветковић је рођен у Лозници, 24. маја 1941. године. Као дечак тренирао је фудбал. Онако висок био је виђен за голмана. То је био и разлог што је леву руку, коју је касније склањао да му не смета док шутира, ломио неколико пута. Лекари су као једну од опција за излечење у једном тренутку предлагали и ампутацију.

На срећу, до тога није дошло, а Цветковић је, некако, забасао на кошаркашки терен и са 18 година, на позив тадашње кошаркашке легенде Саше Геца прешао у Црвену звезду. Као успомену на фудбалске дане до краја кошаркашке каријере носио је испод дреса мајицу са кратким рукавима, како би сакрио ожиљке од повреда и операција.

У наредних 13 година, за Звезду је одиграо 293 утакмице и убацио 6.006 поена – последња два убацио је из пенала на опроштајној утакмици 1972. године, коју су црвено-бели одиграли против тима с којим је играо у Мексику. На Мали Калемегдан је донео две титуле првака државе и један куп.

За репрезентацију Југославије играо је 149 пута, постигао 1.276 поена и освојио четири сребрне медаље, по две на светским првенствима, 1963. и 1967. године, олимпијску у Мексику 1968. године, те европску 1969. године.

Све поене дао је десном руком. Тврдио је да никада није ни покушао да шутира левом.

У то време, кошарка није била спорт који је омогућавао богзнакако сигурну будућност, па су играчи, чак и репрезентативци, последњих година каријере паралелно тренирали и радили. Актери с почетка приче изабрали су туризам – Цвеле у „Кварнер-експресу“, касније у „Инексу“, а мој отац у „Центротуристу“.

Средином осамдесетих постао је генерални секретар фудбалског клуба Црвена звезда.

Звезда је, у наредних 18 година, освојила 18 трофеја, укључујући и титулу првака Европе и победника Интерконтиненталног купа. Огроман део заслуга за ове трофеје припада управо Владимиру Цветковићу, али о томе се довољно говорило. Ово је омаж Цвелету кошаркашу.

После утакмице у Мексико Ситију добио је надимак „Велики“, а Југославија је постала кошаркашка велесила.

Деценију касније, фудбалски свет се поново дивио Партизану који је тада, са новим звездама, као први тим из источне Европе постао вицешампион Старог континента. Куриозитет тог историјског успеха је да га је црно-бела породица играча и навијача доживела као највећу радост, али и највећу тугу у трајању овог београдског клуба дужег од 80 лета, а због посрнућа на корак од шампионског трона.

Пораз у финалу КЕШ-а од мадридског Реала (1:2), након вођства на крају првог сата игре, био је незаслужен за већину познавалаца фудбала, уверених да је Партизан имао боље играче од богатог шпанског „краљевског клуба“. Такав суд доминирао је и у европској штампи, која је посебно апострофирала да је тим из Београда имао тежи пут до завршног „бала“, и да је победнички пехар испустио због само десетак минута неопрезности у финалном мечу, одиграном 11. маја 1966. у Бриселу, на Стадиону „Хејсел“, пред око 47.000 гледалаца.Недавно преминули Божо Копривица, писац, драматург, фудбалски зналац и велики навијач црно-белих, тај „крах у Бриселу“ сматрао је само киксом бољег ривала, а никако трагедијом, због чега је и написао: „Партизанов пут до финала био је вреднији од победе у финалу“.

Европски марш Партизанових „беба“

Највећи успех Партизана остварила је чувена генерација његових „беба“, момака стасалих у клупском колеџу под вођством тренера Флоријана Матекала, допуњена са неколико даровитих „домаћих странаца“, јер тада није било данашње „моде“ – куповине колоритних играча из света. Њихов први велики успех остварен под стручним вођством Стјепана Бобека, највеће играчке легенде клуба, биле су три узастопне титуле првака Југославије (1960-1963), што се први пут догодило у тој земљи које више нема, а у којој се играо веома добар фудбал.

Ново звање националног шампиона, до ког су стигли у лето 1965, одвело их је на дуги марш кроз европски фудбал на ком су, у оквиру КЕШ-а, побеђивали шампионе Француске, Западне Немачке, Чехословачке и Енглеске, спречивши их да им на домаћем терену, на њиховом Стадиону ЈНА, макар једном погоде мрежу. Партизан је са Нантом, Вердером, Спартом и Манчестер јунајтедом у Београду имао гол-разлику за неверицу – 12:0. Било је, у ствари, 14:0, али су судије, из само њима знаних разлога, поништили два гола црно-белог тобџије Мустафе Мује Хасанагића.

Под налетом београдског тима, којим је „командовао“ Абдулах Гегић, мирни стратег који је форсирао модерну и динамичну игру, први је страдао француски Нант, чијих је више од половине првотимаца носило дрес репрезентације „Триколора“. На травњаку пуног Стадиона ЈНА, пред око 55.000 гледалаца, било је 2:0 за Партизан, а у гостима 2:2. Био је то резултат за пролаз даље црно-белих, али и освета Французима за, нешто ранију, елиминацију нашег државног тима у квалификацијама за Мундијал у Енглеској.

Наредна препрека била је много већа: шампион Западне Немачке Вердер из Бремена, тада сматран једном од најјачих европских екипа. У првом мечу, играном  9. новембра у Београду, дуго је било „тврдо“ и без голова. Канонада „црно-белих“ почела је у 70. минуту када је бек Фахрудин Јусуфи „поцепао“ мрежу гостујућег састава. До победе од 3:0 Партизан су довели Хасанагић и везиста Јосип Пирмајер. Убедљива победа није, међутим, била довољна за миран сан јер се знало да су Немци увек Немци, а то је значило упорни до краја, поготово на домаћем „буњишту“.

У Бремену, недељу дана касније, додатну тешкоћу Београђанима  чинили су залеђен терен, који је више одговарао домаћим играчима навикнутим на такве услове у јесењим данима, и одсуство храбрости шкотског судије за санкционисање погибељне игре Вердера. Немци су успели да дају један гол, а изостанак резултата за наставак такмичења одвукао их је у отворену тучу, због чега су искључена два домаћа играча, али и наш Радослав Заза Бечејац само зато „што није дао на себе“. Минимални пораз (0:1) одвео је даље нашег првака. Са две драгоцене победе у јесен 1965, црно-бели су себи осигурали „европско пролеће“.

Спарта срушена „петардом“

У четвртфиналу, Партизану је опет допао тежак противник: Спарта из Прага, „кошница“ чехословачких репрезентативаца, са чувеним шпицом Андрејом Квашњаком на челу. Неки од „црно-белих“ асова сећали су га се добро са Светског првенства у Чилеу (1962) када су „Чеси“ победили Југославију и дошли до финала у ком их је „сасекао“ Бразил.

Партизан је у Прагу (2. марта 1966) повео са 1:0 (Хасанагић), али је до краја утакмице примио чак четири гола, од којих су три била Квашњакова. Ваља рећи да је југословенски шампион у тај меч ушао  доста ослабљен: без болесног голмана Шошкића, повређених Бајића и Ковачевића и Бечејца, због црвеног картона у Бремену. Фалио је и најубојитији нападач Милан Галић који је, још након двобоја с Нантом, отишао на одслужење војног рока, тада обавезног дуга према отаџбини.

Изгледало је да ће реванш, седмицу касније у Београду, бити промоција Пражана за даље играње у КЕШ-у, али тој херојској генерацији Партизанових играча ништа није изгледало немогуће, па ни поништавање  „минуса“ од три гола. Листом су обећавали – чудо! И чврсто веровали да ће се оно десити. Тај оптимизам пренели су и на навијаче, па је Стадион ЈНА поново био пун љубитеља фудбала и позитивне енергије. „Били смо заиста сигурни да можемо 'прескочити' Спарту“, често се сећао и спретни Партизанов „пословођа“ Владица Ковачевић.  

Експлозија самоуверености Партизанових играча брзо је срушила Спартин одбрамбени бедем. Већ у четвртом минуту црно-бели су повели са 1:0 (стрелац Ковачевић), у 23. Васовић је подигао на 2:0, а шест минута касније већ је било 3:0 (поново Ковачевић). Кад је истекло следећих шест минута Хасанагић је домаћину увећао предност – 4:0. Публика је била у делиријуму, а Чехословаци у шоку, из ког нису успели да изађу до краја утакмице. Дотукао их је други гол Хасанагића, за 5:0 на семафору, у 71. минуту, што је био и коначан резултат те незаборавне утакмице, после назване карневалом голова.  

Историјски дуел Партизанових и Безбијевих „беба“

У полуфиналу је следио меч Партизан – Манчестер јунајтед. Дуго „пројектовани“ тим са Острва у фудбалским круговима је већ био виђен као нови првак Европе. Радило се о саставу који је чувени менаџер сер Мат Безби стрпљиво градио након погибије неколико првотимаца „Црвених ђавола“ у авионској несрећи у Минхену 1958.

Та трагедија се догодила при повратку екипе из Београда где је, у КЕШ-у, одиграла меч са Црвеном звездом и с нерешеним резултатом (3:3), захваљујући претходној победи код куће од 2:1 осигурала пролаз у полуфинале где ју је, кадровски ослабљену трагедијом и под теретом тешког сећања на Минхен, савладао Милан.Ауторитативни Безби формирао је изузетно јак тим, називан „Безбијеве бебе“, у коме су главне звезде били Боби Чарлтон, Денис Лоу и Џорџ Бест, сва тројица званично проглашавани за најбоље у Европи. У саставу су били и репрезентативци „Гордог Албиона“ голман Хари Грег, па неуморни и пргави Ноби Стајлс, затим одбрамбени тандем Били Фолкс и Педи Криренд, за које се говорило да их је теже прећи него Алпе...

Први сусрет Партизанових и Безбијевих „беба“ у Београду и данас је за многе највећи клупски фудбалски спектакл виђен на игралишту у Хумској улици. Памти се и по томе што је испред Стадиона ЈНА остало више хиљада навијача, који су узалудно покушавали да се, не жалећи пара, „убаце“ на његове препуне трибине.

Каснија Партизанова велика звезда Момчило Моца Вукотић, тада млађени полазник црно-беле фудбалске школе, на дан тог меча (13. априла 1966) први пут је побегао из школе да би гледао дуел „који се не пропушта“. „Било ми је незамисливо да не видим 'Безбијеве бебе' из близине и зато сам направио преседан у свом односу према школи“, рекао ми је популарни Моца пре петнаестак година, док сам писао књигу о њему.

Манчестер је важио за фаворита, просто зато што су само они имали Чарлтона, тада најбољег „везисту“ на свету, спретног стрелца Лоуа и Беста, чијих су се бравура и играчких каламбура плашили сви директни ривали и све одбране. Да се овде још једном сетимо Божа Копривице, који је ту „тројку“ фудбалских чаробњака овако описао, поредећи их са асовима Манчестера из новијег времена: „У енглеском тиму играло је девет Рунија, девет Роналда (Португалац) и девет Гикса – толико је вредео тадашњи напад Манчестера – Лоу, Чарлтон, Бест“.

Прве прилике за гол имали су Енглези, али их нису искористили. За двадесетак минута погодили су стативу и пречку, а Денис Лоу је успео да гол Партизана пребаци са само пола метра удаљености. „У првом полувремену нас је Бог погледао, а у другом смо, после договора у свлачионици, који је личио на заклетву војске пред рат, сломили великог ривала“, причао је касније Партизанов голман и капитен Милутин Шошкић. Тренер Гегић је у паузи затражио од играча да покушају да сачувају нерешен резултат, јер је „реми“ са силним Манчестером сматрао великим успехом, али се њима тај апел није допао. На терен су се вратили из поклич увек бескомпромисног Велибора Васовића: „Идемо да их победимо!“

Наставак је почео нападима Партизана, а крај је дочекан победом „црно-белих“ од 2:0. Легенда каже да је један енглески извештач са утакмице морао неколико пута да понови свом стенографу у Лондону за кога је 2:0, односно ко је победник. Тријумф Партизана био је изненађење не само за тог збуњеног стенографа, него и за читаву Европу. „Манчестер пао у Београду“, изговарано је с неверицом у „колевци фудбала“, али и у Риму, Паризу, Минхену, Мадриду... О Партизановим „бебама“ причало се широм Старог континента.

Стрелци за Партизан били су Бечејац који се, осим голом, истакао и чувањем неуморног Чарлтона и пословично ефикасни Хасанагић. Први гол Партизана – Бечејчев пријем лопте на груди у срцу шеснаестерца па неодбрањив ударац у паду – аплаузом је, лепо се видело са трибина, поздравио и Манчестеров „чупави геније“, дугокоси Џорџ Бест, признајући тим ретким гестом да је видео чаролију.  

После пораза „Црвених ђавола“, посебно депримиран био је њихов капитен Боби Чарлтон, који ни у трећем наступу у Београду (касније се испоставило и последњем) није осетио сласт победе. Пре дебакла од Партизана имао је (овде поменути) „реми“ са Звездом и тежак пораз у дресу енглеске репрезентације од Југославије (0:5). Ипак, велики фудбалски џентлмен је похвалио заслужену победу црно-белих, али и изразио очекивање да ће Манчестер, на свом Олд трафорду, најчешће гиљотини за све противнике, обезбедити пролаз у давно нациљано финале.

На Бобијеву жалост, на бучном Олд Трафорду није било како се он надао: Партизан је успео да одоли силним нападима Енглеза, који су га скоро цео меч држали сабијеног у властити шеснаестерац. Одолела је, у ствари, Партизанова гранитна одбрана, у којој су предњачили голман Шошкић и стамени халфови Васовић и Бранко Рашовић који је, за тада одиграну утакмицу живота, у енглеским листовима добио надимак „Див са Олд Трафорда“.

Говорило се да су навијачи „Црвених ђавола“, после меча, остали у дилеми да ли је тај трио Партизанових асова под стопалима имао челичне опруге са којих су узлетали и скидали све лопте домаћим нападачима налик, у односу на њих, на статичне дрвене патуљке. Једини гол, премало за радост на Олд трафорду, дао је Ноби Стајлс, специјалиста за прављење фаулова, а не за погађање мреже.

„Честитам вам финале и желим победу у њему. Јачи сте од Реала“, рекао је Боби Чарлтон свом исписнику Милутину Шошкићу, на заједничком банкету после утакмице у блиставом манчестерском хотелу „Мидленд“. Нису, међутим, сви играчи енглеског великана били велики у понашању попут свог капитена. Искључени бек Криренд (заједно са Партизановим ол-раундом Зораном Миладиновићем), љут због пораза, и током вечере је покушао да се физички обрачуна са Партизановим беком Љубом Михајловићем коме је, због неке чарке на терену, био поставио „заседу“ испред хотелског тоалета. Тачније је рећи да је Енглез то учинио због елиминације свог тима, болне за Манчестер и цело Острво где фудбалске нарцисоидности никада није мањкало.  

Бриселска рана  

Црно-бели су и у финалном окршају заиграли своју игру – отворену и нападачку, ону коју је тај моћни тим усавршавао годинама. Имали су респект за Реал, али и знали да је састав противника био слабији од оног из ере Пушкаша, Ди Стефана и Копе, са којима је „краљевски клуб“ освојио пет титула првака Европе.

Београђани су наступили у саставу: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечајац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић и Пирмајер. А Мадриђани са стандардном једанаесторицом: Араквистан, Санчис, Пачин, Пири, Де Филипе, Зоко, Серена, Амансио, Гросо, Веласкез и Хенто. Судио је, и то врло добро, немачки арбитар Рудолф Картлајн који је касније, са енглеским колегом Кеном Астоном, био иницијатор увођења жутог и црвеног картона у фудбалу.

Партизан је пред Брисел добио важно појачање, јер су војне власти дозволиле редову Милану Галићу да, због великог финала, важног и за углед Титове Југославије, сивомаслинасту униформу, на кратко, замени црно-белим дресом. Помоћ београдском тиму давали су и белгијски навијачи, светећи се тако Реалу што је на путу до финала њихов Андерлехт избацио уз обилату помоћ судија. Остали ривали Мадриђана били су холандски Фејенорд, шкотски Килмарнок и италијански Интер.

Почетна офанзива Партизана резултирала је шансама иза којих су, нажалост, остајали уздаси, а не голови. Једном је изгледну прилику пропустио Пирмајер, а двапут Галић, који не том мечу није био онај убојити Гале из времена од пре одласка „на макароне и пасуљ“. Током целог првог полувремена Мадриђани су једва једном озбиљније припретили Шошкићу. Наставак игре донео је праву драму и одлуку о победнику у регуларном року.

Иако је Васовић у 59. минуту довео Партизан у више него заслужено вођство, гости су узвратили са два гола која су им донела нову титулу и велику радост. Прво је Амансио у 71 минуту два пута „окренуо“ Васовића па савладао Шошкића, а онда је Серена, пет минута касније, изненадним ударцем из даљине донео 2:1 Реалу.

У сећању многих сведока тог финала остао је утисак да су за голове у мрежи Партизана криви били његови најбољи одбрамбени играчи, Васке и Шоле. Први због тога што у дуелу са Амансијом није применио свој познати „патент“ – „ако прође лопта не може играч“, а други зато што није био добро постављен код Серениног шута. Обојица су то касније и сами признали, при чему је Васовић, који никад није важио за нежног штопера, рекао да тада није желео да фаулом онемогући стрелца Амансија.

Пораз на „Хејселу“ за Партизан није значио само губитак већ виђене европске титуле, него и нестанак тима који је на њу јуришао, а који је још годинама могао да хара Европом. Велика распродаја „беба“ која је уследила оставила је тешке негативне последице, које клуб дуго није успео да превазиђе. Црно-белима је после Брисела требало пуних 10 година да поново дођу до шампионске титуле у Југославији, а продор у европски врх и даље је (вероватно и за вечност) неостварив сан.

Анализа пораза

У мноштву оцена Партизановог неуспеха, најтачније звучи она да у Бриселу није поражен тим црно-белих, него управа, која је и пре финала на „Хејселу“ сматрана недораслом да води састав ком се дивила читава Европа. Хендикеп руководства клуба из Хумске биле су многе лоше процена и дилетантско понашање у неким кључним моментима за клуб, због чега је у Партизановој свлачионици дуго тињало незадовољство које је повремено ескалирало до отворених побуна, односно одбијања играча да наступају на утакмицама.Врхунац тог негативног стања виђен је баш пред бриселско финале, кад је Партизан показао висок степен неорганизованости који је, нема  сумње, кумовао и негативном резултату у дуелу са дисциплинованијим и искуснијим Реалом. Сликовит пример тог хаоса је долазак београдског састава у белгијску престоницу, јер су играчи тамо стизали буквално у приватним аранжманима: једни колима, други авионима, трећи на неки трећи начин. А још сликовитији били су њихово шопинговање и провод са супругама, девојкама или родбином, само дан уочи финала. Уместо да се одмарају и концентришу пред велики изазов, фудбалери су трошили снагу и препуштали се разбибризи. 

Неорганизованости и деконцентрацији пред „меч генерације“ допринело је и вршљање менаџера у Партизановом хотелу и „пијачарање“ заступника произвођача спортске опреме, „Пуме“, „Адидаса“ и осталих, који су „црно-белим“ асовима нудили „шаку девиза“ за истрчавање на травњак „Хејсела“ у њиховом копачкама.

Тренер Гегић био је немоћан да успостави ред у екипи и поштовање правила фудбалског професионализма за која се тада мало хајало на брдовитом Балкану. После се причало да је једино што је тренер конкретно учинио била његова одлука да сину рођеном дан пре финала да име – Брисел.

Каснији Партизанов ас и репрезентативац Благоје Пауновић, који је био у Бриселу, причао је да је „управа још пре финала почела да распродаје играче“, и да су се неки првотимци „физички сукобили током вечере пред финале“. То је у својим извештајима из белгијске престонице потврдио и новинар Марко Марковић, најављујући и скоро расуло у Партизану које, нажалост, није изостало. Оно „куд који мили моји“, дошло је врло брзо.

Велики талас одлазака у иностранство, одмах после Брисела, „разбио“ је тај велики тим, а на њему је „отпловио“ и ранији направљени списак да се „бебе“ појачају са неколико југословенских асова, на чијем врху су била имена репрезентативца из ОФК Београда Јосипа Скоблара и Спасоја Самарџића.

Шошкић је отишао у Келн, Јусуфи у Ајнтрахт из Франкфурта, Васовић у Ајакс, Ковачевић у Нант, Галић у Стандард из Лијежа. Остатак највећег тима у историји црно-белих у Хумској је тада, али само кратко, задржало правило по ком фудбалери из Југославије нису могли одлазити у иностране клубове пре напуњених 28 година. Отишао је и тај остатак чим је испунио законски услов.

Минулих шест деценија однело је „на небо“ девет од једанаест Партизанових звезда из бриселског финала. Међу живима су још само Љуба Михајловић и Радослав Бечејац. Проток времена, међутим, сигурно никада неће избрисати сећање на црно-беле „бебе“ и њихове успехе.

Нарсис де Карерас није дочекао крај мандата, изостајали су спортски успеси и однела су га незадовољства и фракцијске борбе. Његов слоган остао је, међутим, за сва времена. Свуда га данас има – од трибина стадиона, преко зидова зграда до мајица и сувенира. Иако је постао клише, не значи да и даље не носи истину у себи (мада несумњиво на другачији начин него некад).

Барсини хероји

Барсина историја је такође „више од историје“, сва је од митова и „карлајловских“ хероја. Швајцарски трговац и „спорташ“ Ханс Гампер је Оснивач – Барсу је посадио 1899. и неговао је док је још била крхка биљчица. Ђосеп Суњол је Председник-Мученик – ликвидиран је „по кратком поступку“ 1936, на почетку Грађанског рата. Ладислао Ласло Кубала је Краљ. У суморним педесетим годинама будио је „народно весеље“, попут Гаринче у Бразилу. Нововековни митски хероји су општепознати: Осмех – Роналдињо, Архитекта – Пеп Гвардиола, Свевишњи – Меси.

Један херој ипак заузима сасвим посебно место у пантеону. Стоји мимо свих осталих, као граничник на размеђи епоха, по њему се мери историјско време. Он је тачка пресека бурне и „мученичке“ прошлости и светле „победничке“ будућности, фудбала и више од фудбала, спортског и уметничког, националног и космполитског, диктатуре и слободе, јаве и сна, истине и мита. Јохан Кројф је Спаситељ.

Недавно се навршило десет година откад га је однео рак плућа. Уз комеморирање звезданих тренутака, поново је премотавана и поново вреднована прошлост. Много великих играча и тренера је прошло кроз Барсу и оставило траг. Кројфова заоставштина је „трансцендентална“, надилази фудбал и спорт.

Холандски писац Хуберт Свитс писао је како је Јохан Кројф више од било кога другог утицао на обликовање послератне Холандије – отелотворавао је дух и идеје шездесетих „колико и Џон Ленон“, супротстављао се (фудбалским) ауторитетима, није прихватао „традиционалну“ понизност и представљао је инспирацију многим савременицима.

У Каталонији и Шпанији Кројфов културни и „филозофски“ утицај био је још и већи него у његовој отаџбини. Почетком седамдесетих Холандија је за Шпанију била „свемирски брод“. Ова потоња, сморена и згужвана од дрљаве, бизарне диктатуре дуге преко три деценије, живела је у инерцији репресије, корупције, црквене лоботомије. Поредак је био као Ђекна – још није био умро и није се знало кад ће.

Странци у шпанском фудбалу

Земља се била отворила масовном туризму, али је мало странаца у њој живело. У фудбалу су странци после Светског првенства у Чилеу 1962. законом забрањени.

У „златно доба“ Хладног рата, и Шпанија је преко фудбала играла своје политичке игрице. Нарочито се „истакла“ даровањем држављанства „бегунцима од комунизма“. Тако су се „пошпањолили“ најпре Кубала, затим чувени чланови мађарске „лаке коњице“ Ференц Пушкаш, Шандор Кочиш, Золтан Цибор... а и разни други. Клубови и репрезентација појачавани су „политичким азилантима“, а режим је то још користио за своју унутрашњу пропаганду. И „национално усвајање“ јужноамеричких играча, попут Аргентинца Алфреда ди Стефана и Уругвајца Хосеа Сантамарије, било је вођено сличним мотивима, мада ту „борба против комунизма“ није била баш директно у подтексту.

На Светском првенству у Чилеу 1962. су шпанску репрезентацију прозвали „Легија странаца“. Иако су у њој била звучна „интернационална“ имена као што су Пушкаш, Кубала, Ди Стефано, Сантамарија, (Парагвајац) Еулохио Мартинез, испала је још у групној фази. Легионари су већ били прошли свој зенит, Кубала и Ди Стефано због повреда уопште нису ни заиграли на том Мундијалу. Ни ови што су играли нису се прославили.

После тог неуспеха, „на врху“ је донета одлука да се Шпанија убудуће ослања искључиво на сопствене таленте, уведена је изричита забрана за долазак страних играча. Али систем је био „бушан“. Уз асистенцију фудбалског савеза и државне администрације клубови су „на муфте“, уз лажиране папире о шпанским коренима и пореклу, ангажовали Јужноамериканце.

Мување са папирима претворило се у средство манипулације – подобни клубови су фаворизовани, на неподобнима су се ломила кола. Барселона није била међу првима. Она се шездесетих грчи, Реал доминира. Барса је при врху, али фали јој „нешто више“ – мајстор који би правио разлику. Са Кројфом је још 1971. године постигнут начелни договор да дође, али трансфер је било немогуће реализовати због административне забране.

Да би довела Кројфа, или неког другог странца, Барса је морала да раскринка систем „лажних крштеница“ и читаве пратеће коруптивне машинерије. О том деликатном детективско-дипломатском изазову говори узбудљив документарац Потписивање (Et fitxatge, 2024) Каталонске телевизије. О истој теми могао би да се сними и спортско-психолошки трилер.

Детективски посао подразумевао је прикупљање материјалних доказа о ширини и дубини међународне коруптивне праксе у коју су, са шпанске стране, били укључени држави органи и фудбалска организација. Дипломатија је затим подразумевала преговарање и ценкање. Обзнањивање инкриминишуће грађе изазвало би скандал, а Барси је било прече да заврши посао. „Иза затворених врата“ направљен је договор. Неталасање се исплатило, Кројф је постао први странац у шпанском фудбалу „нове ере“.

Долазак Спаситеља

Још неколико фактора из домена „више силе“ се поклопило да би његова селидба у Барселону постала могућа. Да му саиграчи из Ајакса нису повредили сујету, не изабравши га за капитена, вероватно не би на пречац потезао из Амстердама – после три узастопна освојена Купа шампиона и са још увек важећим уговором. Али, и то је сад део легенде, као и његово одбијање да га Ајакс – без његовог пристанка – продаје Реалу.

Слетање Кројфа и његове супруга Дени у Барселону подсећало је на еуфорију коју су деценију раније изазивали Битлси. Због фризуре, стила и харизме, у Барселони су га од почетка и поредили са Битлсима. Пленио је вером у себе, одрешитошћу, дрскошћу... Речју: слободним духом. Људи су пред собом добили слику и прилику не само великог играча, него слободног човека. Био је Deus ex machina.

Због бирократских перипетија које су се одужиле (и којима је вероватно бар мало допринео Ајакс који је морао да га се одрекне мимо своје воље), Кројф за Барсу није могао да дебитује на почетку сезоне него тек крајем октобра 1973. Тим је до тада већ био испао из Купа Уефа (од Нице), док је у првенству после првих седам утакмица заузимао 14. место на табели са свега шест бодова, два изнад зоне испадања. Нервоза навијача и управе граничила се са паником. Отуд новински наслови: „Arriba el Salvador“ – „Стиже Спаситељ“. 

Дебитовао је са два гола, Гранада је побеђена 4:0. Уследио је Барсин низ из снова – 26 утакмица без пораза. Бомбастични новински наслови о Спасиоцу показали су се као визионарски. Титула је осигурана већ почетком априла, пет кола пре краја првенства, пошто је у гостима побеђен Спортинг из Хихона резултатом 4:2. Била је то прва Барсина титула после пуних 14 година и најдуже „суше“ у историји клуба.

„La Manita“, „Петарда“ Реалу у Мадриду

Утакмица одлуке, па чак и титула, као да су у накнадним интерпретацијама и наративима отишли у други план у односу на једну другу првенствену победу те сезоне, која сама по себи ништа конкретно није одлучивала ни доносила. Осим „вечне славе“.

О „Ел класику“ против Реал Мадрида одиграном 17. фебруара 1974. године на препуном стадиону „Сантјаго Бернабеу“ у Мадриду постоји много прича и легенди. У Барсином документационом центру чувају се о њој сви могући артефакти. Та утакмица уздигнута је у један од највећих клупских (и не само клупских) митова. Барса је тада први пут у својој историји као гост победила Реал са 5:0.

Али, није било само до победе, него и до начина на који је она извојевана. Барса је, по предању, тада надиграла и разбила Реал „као никад“, супериорно демонстриравши снагу свог концепта „тоталног фудбала“. Била је то и једна од ретких ситуација када се „небо отвори“ да и навијачи Реала – опчињени и задивљени виђеним – аплаудирају противницима и највећим ривалима.

Та прва „La Manita“ (у слободном преводу „петарда“ или „пет комада“) Реалу у Мадриду за Каталонце је била у равни онога што је за Бразилце значило освајање Светског првенства у Шведској 1958. – успех који мења све, почев од доживљаја самих себе.

Лечење мадрититиса

Значило је то и почетак ослобађања од хроничне бољке и опсесије која је повремено добијала гротескно-патолошке димензије. Барси је „дубоки Мадрид“ знао да буде крив и за сваку стативу и промашен пенал. Кројф је ту бољку звао је мадрититисом и са подсмехом је о њој говорио:

 „Мадридитис је проблем оних који увек гледају у туђе двориште уместо да чисте своје. Када сам дошао, сви су причали о томе шта Реал ради. Рекао сам им: 'Кога брига шта они раде? Ми смо Барселона.'“

Колико је „La manita“ из 1974.  дубоко урезана у колективно сећање и колики је њен симболички значај сведоче и речи новог-старог председника Барсе Ђоана Лапорте (баш у једном тексту „захвалности Кројфу“):

„Сваки навијач Барсе има слику урезану у само своје биће, осећај који је и личан и колективан. И врло често из тог сећања свако од нас може да објасни шта је Барса и шта она значи. Барса је 17. фебруара 1974. победила 5:0 код куће наших вечитих ривала. Осим спортске прекретнице, фудбалске мајсторске класе те чудесне екипе коју је предводио Јохан Кројф, тај подвиг објаснио је многе ствари. Имао сам тада само 11 година, али ту победу од 5:0 носим у себи цели живот; она је била одлучујућа референтна тачка у мом разумевању Барсе.“

Читајући оде и хвалоспеве Кројфу и његовим играчким исписницима из Барсе, стиче се утисак као да су освојили много више трофеја него што јесу. А осим титуле 1974, Кројф је за пет сезона са Барсом узео само још Куп краља 1978. године. Стизали су до полуфинала Купа шампиона и Купа Уефа, било је великих утакмица и победа, али других трофеја није било.

Несразмера између хвалоспева и „трофејности“ такође на посредан начин говори о важности која се у колективном памћењу придаје првој „La Maniti“ против Реала у Мадриду и титули из 1974. Био је то посебно осетљив историјски тренутак не само за клуб, него за читаву земљу. Игра Барсе у сезони 1973/74. била је „слобода која се осећала у ваздуху“. Људи нису могли да је се надишу.

Као да су тада – игром и победама – „за вијек и вијекова“ побеђене и рашчињене „више силе“ уроћене против Барселоне. Кад размишљам о неком пандану томе из нашег колективног искуства, мислим да би најближе било оно злато кошаркаша у Атини 1995. године. Било је и после победа и победа, али никад више баш такве ерупције емоција. Јер, било је „више од спорта“.

Проклетство Купа шампиона

Кројфов тренерски мандат у Барси (од 1988. до 1996) био је у погледу трофеја много берићетнији него играчки. Освојио је четири узастопне титуле шампиона Шпаније (три у последњем колу и уз луду срећу, захваљујући киксевима Реал Мадрида и Депортива), Куп краља, три Суперкупа Шпаније, Куп победника купова... Али опет је један тријумф засенио све остало.

Мало више од два месеца пре отварања Олимпијаде у Барселони, Барса је 20. маја 1992. на Вемблију у финалу Купа Шампиона победила Сампдорију са 1:0, голом Роналда Кумана у 112. минуту, после индиректа на двадесетак метара од гола. Тиме је коначно срушено и једино преостало „проклетство“ које је дуго притискало и морило.

Пре Вемблија 1992. Барса још два пута играла финала Купа шампиона и оба пута је „епски“ изгубила. У Берну 1961. било је 3:2 за Бенфику у „ноћи четвртастих статива“, како су то финале прозвали шпански спортски новинари. Предвођена мађарским триом Кубала, Кочиш, Цибор и Луисом Суарезом, Барселона је била много надмоћнија, имала више од игре, али лопта није хтела у гол. Четири пута је погађала пречке и стативе, али пошто су оквири гола тада били четвртасти лопта се одбијала под чудним угловима и није прелазила гол-линију.

Ова утакмица пресудно је утицала да се широм Европе пређе на округле стативе, али је то за Барсу и њене навијаче била слаба утеха. У каталонским аналима то је остала „Проклета ноћ у Берну“. Проклета је остала и ноћ у Севиљи 1986. кад је у легенду ушао Хелмут Дукадам, голман Стеауе, који је одбранио четири пенала Барсиним играчима. У регуларном делу, као ни у продужецима, није било голова. Стеауа је постала први источноевропски тим који је освојио Куп шампиона, а Барса је себи створила још већу психолошки притисак и трауму.

„Изађите и уживајте!“

Пред излазак на терен Вемблија Кројфов савет играчима гласио је: „Salid y disfrutad!“ („Изађите и уживајте!“). Те речи уздигнуте су касније у темељ клупске филозофије. Све, све, али у фудбалу, као и у животу, треба уживати.

„Кројф нам је не само показао пут до победе на терену, већ је и вратио дух победе, и то не по сваку цену, већ победе постигнуте бриљантно, са стилом. За њега је фудбал морао да буде спектакл, прелепа уметничка композиција усредсређена око лопте која се креће додиром и прецизношћу. То је преносио прво као играч, а затим и као тренер тима снова. (...) Јохан Кројф био је слободан дух, универзални гениј, револуционарни иноватор. Учинио нас је бољима и бићемо му вечно захвални“, пише председник Лапорта, који јесте (на много начина) контроверзан, али кад говори о Кројфу то чини са искреним дивљењем.

„Salid y disfrutad“ пише и на гранитном постољу од метар и по на којем, поред стадиона Камп Ноу, стоји бронзана статуа Јохана Кројфа висока три и по метра и тешка око тону и по. Нико други није (још) није заслужио тако „габаритан“ омаж у Барсином фудбалском храму. Опште је место како је Кројф у три наврата утицао и мењао историју Барсе – као играч, као тренер-менаџер и на крају као саветник председника Лапорте, Пепа Гвардиоле и разних других у клубу. Поставио је уз то структуру омладинске академије „La Masia“ која ствара „Месије и Јамале“, дефинисао карактеристичан нападачки систем игре и утемељио „кројфистичку“ филозофију у којој се Барса и даље препознаје и по којој је препознају.

Каталонац по избору

Али, опет има нешто више у односу Кројфа, Барселоне и Каталоније. Он је сам говорио како је Холанђанин по рођењу, али Каталонац по избору:

„Могао сам да одем у било који клуб на свету, али моје срце је изабрало Барселону. Не само због фудбала, већ због начина живота, људи и светлости овог града. (...) Заволео сам овај град јер он има понос. Људи овде не навијају само за тим, они кроз клуб бране своју културу и свој начин постојања. То је нешто што ме је одмах фасцинирало.“

Својим гестовима и поступцима учинио је да га Барселона и Каталонија малтене од првог тренутка усвоје као свог, што далеко од тога да је случај са свим странцима и „интернационалцима“ који ту дођу.

Један детаљ то вероватно илуструје убедљивије од било чега другог. Управо у време оне „историјске“ утакмице са Реалом у фебруара 1974, Кројфови су добили сина. Дали су му име Ђорди. Сан Ђорди (Свети Ђорђе) је заштитник Каталоније и Ђорди је сада веома често име код Каталонаца. Али те 1974. године каталонска имена у Шпанији нису била дозвољена. Дете је могло да се зове (шпански) Хорхе, али не и (каталонски) Ђорди.

Кројфови су једноставно отпутовали у Холандију и код матичара регистровали синовљево „каталонско“ име. „Рекли су ми да је име Ђорди забрањено. Рекао сам им да ја нисам Шпанац, да сам Холанђанин и да у мојој земљи ја бирам име свом детету. Желео сам да он носи име заштитника Каталоније јер је овај град то заслужио од мене“, испричао је Кројф.

Генералисимус Франциско Франко умро је 20. новембра 1975, чиме је почела „шпанска транзиција“ ка демократији. Његов силазак са сцене у Каталонији је дочакан са олакшањем. На стадиону је после дуго дуго времена поново могло да се маше и заставама у каталонским бојама. Јохан Кројф је био први капитен Барсе који је после толико времена око мишке понео капитенску траку у бојама сењере (каталонске заставе) – 1. фебруара 1976. године, на утакмици против Атлетик Билбаа на Камп Ноу (коју је Барса добила 2:1). Ове године је обележено и педесет година тог чина.

Иако су га уздизали у небеса и беатификовали у каталонског свеца, Кројф је, упркос свом изабраном каталонству, остао „фудбалски универзалиста“. „Фудбал је универзалан језик. Није важно одакле долазиш ако разумеш игру. Каталонија ми је дала све, али ја припадам фудбалу, а фудбал припада свима“, говорио је.

Колико год је облачили у каталонске боје и некад (зло)употребљавали у националистичке сврхе, Барса са Кројфом као носећим митом не може да не буде светска, космополитска и универзална. Такав је напросто и „дух места“. Јер што рече Кројф:

„У Барселони, чак и када изгубиш утакмицу, сутрадан изађеш, видиш сунце и море, и схватиш да је живот леп. Овај град ти даје перспективу.“

Пре 130 године одржане су прве Олимпијске игре новог доба, а на основу одлуке Међународног олимпијског комитета (МОК). МОК је основан две године раније, а међу његове осниваче, уз главног иницијатора француског барона Пјера де Кубертена, уписан и Зрењанинац др Ференц Кемењ (Кемeny Ferenc), истакнути мађарски педагог и хуманиста јеврејског порекла, у време кад је град на Бегеју био у саставу Аустроугарске мохархије и звао се Велики Бечкерек. Његова биста у Алеји зрењанинских великана у Карађорђевом парку, најлепшој зеленој оази града, трајни је знак сећања на тог славног човека бурног и плодног живота, трагично окончаног.   

Од Бечкерека, преко Будимпеште до Париза

После основног школовања у Великом Бечкереку, где је рођен 17. јула 1860, Кемењ се школовао у Будимпешти и на тамошњем универзитету (1883) стекао диплому наставника математике и физике. У међувремену, боравио је и у Штутгарту, ради унапређења знања немачког језика. Жеља да усаврши и француски одвела га је, годину дана касније, у Париз, на Колеж де Франс и Сорбону где је у студентским круговима упознао Пјера де Кубертена, који се истицао идејама за јачање спортског покрета као важног за образовање младих и јачање мира и поверења међу народима.

Младог Кемења је одушевила Кубертенова замисао да се обнове древне олимпијске игре, започете у античкој, а блискост гледишта о низу других питања учинила их је пријатељима за цео живот. По повратку у Угарску (Мађарску), где је у више места радио као наставник, Кемењ се залагао за модернизацију образовања и развој спорта, за шта није имао потребну подршку конзервативне аристократске елите. Са Кубертерном је остао у контакту преко писама у којима су размењивали мишљења о начинима за унапређење спорта на државном и интернационалном нивоу.

Почетком 1894. године, Кубертен је позвао Кемења на међународни спортски конгрес на Сорбони који је, у ствари, био Оснивачки конгрес Међународног олимпијског комитета (МОК), али он није отпутовао у Париз јер није добио сагласност власти ни финансијска средства за далеки пут. Упркос томе, на предлог Кубертена, који су остали учесници једногласно прихватили, име Ференца Кемења уписано је на листу 15 оснивача МОК-а из 12 земаља – Француске, Аргентине, Белгије, Велике Британије, Грчке, Италије, Мађарске, Новог Зеланда, Русије, Чешке, САД и Шведске.

На основу одлуке да први чланови МОК-а буду организатори олимпијских комитета у својим земљама, Ференц Кемењ је, у улози секретара, постао први оперативац олимпијског покрета у Мађарској, основаног 1895. Огромна радна енергија и ентузијазам нису га спречили да обавља и још два важна посла: био је први секретар Мађарског мировног покрета и генерални секретар Светског мировног конгреса у Будимпешти 1896.   

Главни Кубертенов сарадник   

Исказану благонаклоност Кубертена према Кемењу многи су видели као последицу чињенице да је „отац модерних олимпијских игара“ за ту своју идеју највећу подршку имао управо од Кемења, који је предлагао да се то велико спортско надметање одржи у Мађарској поводом обележавања 1000 година од досељавања Мађара у Панонску низију.

На Оснивачком конгресу МОК-а одређено је, ипак, да Атина, односно Грчка као постојбина древних олимпијских игара, буде домаћин прве Олимпијаде новог времена. Због тога је за првог председника МОК-а изабран Грк Димитриос Викелас, писац и преводилац, док је Кубертену   припала улога генералног секретара. Након Игара у грчкој престоници, на чело МОК-а изабран је Кубертен који је на тој функцији остао током наредних 28 година.

Као секретар Националног олимпијског комитета Угарске, Кемењ је имао доста проблема јер му владајућа елита није била наклоњена, пре свега због његове припадности нижем друштвеном сталежу. Упркос томе, био је истрајан, али и врло истакнут и на другим пољима – залагао се за реформу образовања, био активан у мировном покрету и један од аутора мађарске Педагошке енциклопедије.

На првим Олимпијским играма новог времена у Атини (од 5. до 14. априла 1896), највећем мултиспортском и међународном такмичењу до тада, Ференц Кемењ је предводио олимпијски тим Мађарске која је била једна од 14 земаља учесница. Остале су биле: Аустралија, Аустрија, САД, Бугарска, Чиле, Данска, Француска, Уједињено Краљевство, Грчка, Италија, Шведска, Немачка и Швајцарска. У девет спортова са више дисциплина (гимнастика, атлетика, бициклизам, пливање, дизање тегова, мачевање, стрељаштво, тенис и рвање) учествоваo је 241 спортиста. Као и на Олимпијадама у старој Грчкој, жене се нису такмичиле.

Осим као предводник мађарских спортиста, Ференц Кемењ је на ОИ у Атини био и судија у неколико спортова, а присуствовао је и заседањима МОК-а која је водио Кубертен. Чланови МОК-а имали су план да у грчкој престоници популаришу Игре, указујући на њихов значај за правилан развој омладина и јачање разумевања међу људима и државама, али је прави ефекат тога изостао због недоласка лидера земаља које је грчки краљ Георгиос (Ђорђе) позвао да присуствују Олимпијади. Позиву грчког суверена одазвао се само млади краљ Србије Александар Обреновић коме су, због тога, указане велике почасти.

Трагичан крај  

Ференц Кемењ је предводник мађарске експедиције био и на наредним ОИ у Паризу 1900. године. Пошто су одржане као део Светске изложбе, Игре су трајале од 14. маја до 28. октобра, а тада су се такмичиле и жене. Исту улогу имао је и на Трећим олимпијским играма у Сент Луису 1904, које су, попут оних у Француској, такође трајале неколико месеци и биле пропратна манифестација Светској изложби.

Уочи Олимпијаде у Лондону (1908) ескалирала је нетрпељивост владајуће и аристократске гарнитуре Мађарске према Кемењу, што је резултирало његовом оставком у националном ОК и МОК-у, упркос залагању Пјера де Кубертена да то не учини. Разочарани Кемењ је у Лондону, током Игара, боравио приватно.

Као велики заговорник мира, Кемењ је три пута био номинован за Нобелову награду за мир (1908, 1913. и 1914) али је ниједном није добио, иако је ту иницијативу подржавао и цар Аустрије и краљ Угарске Франц Јозеф.

После својих „олимпијских година“, неславно окончаних, Ференц Кемењ је наставио педагошки рад уз ангажман у Мађарском мировном покрету.

Пред крај Другог светског рата, из страха да ће, због свог јеврејског порекла, бити депортован у неки нацистички логор, 21. новембра 1944. је, заједно са супругом, извршио самоубиство.

У Мађарској му је подигнуто неколико споменика, чиме су, на известан начин, исправљене неправде према том образованом и свестраном човеку, чије је име на истакнутом месту у аналима Мeђународног олимпијског комитета.  

Оба сам добио од оца, Зорана Мароевића, некадашњег репрезентативца Југославије. Први дрес је добио после финала у Мексико Ситију у замену за своју белу „шестицу“, која је, после сам чуо, завршила на Вајтовом зиду негде у Америци, док је други, колико се сећам, 1985. године из Казерте донео Богдан Боша Тањевић, који је тамо и довео Оскара.

„Света рука“ и Сарајево

Оскар Шмит би шутирао одмах по пријему лопте, понекад уз један, највише два дриблинга. Скоро непогрешиво, због чега је добио надимак „Света рука“, или на португалскoм „Mão santa“. У Италији је био омиљени кошаркаш и Дијега Арманда Марадоне, а био је и први идол Кобија Брајанта.

За остатак света остаће упамћен као најбољи стрелац у историји кошарке, али и као играч за кога се прича да током каријере није направио ниједан инцидент. Сарајлије ће га, осим по играма, памтити и као човекa који је Мирзу Делибашића, после срчаног удара који је доживео током тренинга у Казерти, неколико спратова на рукама носио до кола хитне помоћи.

Игром случаја, имао сам прилике да уживо видим стотинак од 49.737 поена, колико је Шмит убацио у неколико деценија дугој каријери, махом због чињенице да су, средином осамдесетих, планине око Сарајева биле омиљено место летњих припрема много тимова чији су тренери, опет, имали чврсте везе са градом. Било је ту турских и италијанских клубова, понекад би залутале и екипе из арапских земаља, нестрпљивих да што пре „створе кошарку“, па и понеки амерички универзитет. Ту смо се мотали и ми, клинци који су почињали кошарку озбиљније да играју.

Чули смо тада и Бошу Тањевића како урла на Шмита: „Шути више, ако те набијем ногом у гузицу летјећеш до Бразила.“ Оскар је потом истрчао на терен и забио двадесетак поена за редом. Боши и Оскару путеви су се, мислим, разишли већ следеће године, али су остали пријатељи до краја.

Авантуре Оскара Шмита

За европску кошарку Оскара Шмита открио је (и после тога довео у италијанску Казерту) управо Тањевић, и то у финалу тадашњег Интерконтиненталног купа 1979. године, у коме су играли јужноамерички првак, бразилски Сирио, и првак Европе – сарајевска Босна. Шмит је практично сам добио утакмицу, пошто је одбранио последњи напад сарајевског тима, погодио пенале за продужетке и у додатних пет минута шутирао без грешке, четири од четири. Те вечери је убацио 42 поена и зарадио статус другог најомиљенијег играча Богдана Тањевића, после Мирзе Делибашића.

У тo време, сјајан је био и Уругвајац Хорасио Лопез, Шмитов партнер у тандему странаца у Казерти, пошто по тадапњим правилима више страних играча у европском тиму није било дозвољено. Он се на једним припремама стравично повредио када су му тетиве на руци покидали комади стакла са табле коју је приликом закуцавања поломио млади Мајкл Џордан. Касније је Лопез наставио каријеру, постао један од најбољих играча у историји Уругваја, а затим професор, новинар и путописац, који је у авантуре са собом носио „лопту, ранац и оловку“.

Авантуре Оскара Шмита остале су кошаркашке. Пошто је у Казерти за осам година заслужио да његов дрес са бројем 18 сместе у музеј и прогласе га почасним грађанином места, отишао је у Павију, затим у шпански Ваљадолид, да би се на крају вратио у Бразил. Каријеру је завршио у Фламенгу, пошто је на паркету провео 29 сезона.

Италијани и дан данас сматрају да су у њиховој лиги, и у исто време, играла два најбоља стрелца у историји европске кошарке – Дражен Далипагић и Оскар Шмит. Обојица се налазе на врху листе играча који су највише пута убацили више од 50 поена на утакмици. Оскар је то урадио 28 пута, Праја 15, једном више од Џо Брајанта, оца Кобија Брајанта, једног од најбољих кошаркаша у историји ове игре.

Оскар Шмит је био први Кобијев идол, а Лари Бирд га је сматрао једним од најбољих играча свих времена. „Одувек сам се дивио Оскару и сматрао сам га пријатељем. Био је, без дилеме, један од најбољих у историји ове игре. За мене је била највећа част када ме је замолио да одржим говор када је приман у Најсмитову Кући славних“, написао је Бирд.

Феномен Шмит

Иако су Њу Џерси Нетси жарко желели да Оскар заигра за њих, то се никада није догодило. Упућени тврде да је главни разлог лежао у чињеници да је НБА тада бранила играчима да наступају за реп резентације. Шмит је, кажу, више волео Бразил од НБА лиге.

За њим је остала невероватна статистика: убацио је безмало 50.000 поена, односно 30,8 по утакмици, играо је од 16. до 45. године, у сезони 1988-89. године имао је просек од 36,6 поена по утакмици, док је две године касније добацио до чак 44 коша по мечу.

За Бразил је наступао на чак пет Олимпијских игара. Најбоље је играо 1988. године у Сеулу када је просечно убацивао 42,2 поена по утакмици. У Бразилу је, у 39. години, на једном мечу дао 74 коша.

Био је и главни актер две спектакуларне утакмице. У финалу Панамеричких игара у Индијанаполису 1987. године Американцима, за које су играли Стив Кер, Дејвид Робинсон, Рекс Чепмен и Дени Менинг, убацио је 46 кошева и донео победу Бразилу, иако је његов тим на полувремену имао 20 поена заостатка. Та утакмица један је од кључних разлога због којег су Американци одлучили да, убудуће, на велика такмичења шаљу тимове састављене од играча из НБА.

Друга велика утакмица био је „револверашки обрачун“ Оскара Шмита и Дражена Петровића  1989. године, у финалу Купа победника купова између Снајдера из Казерте и Реал Мадрида. Дражен је убацио 62, а Оскар 44 поена, а мадридски тим је победио 117:113.

Шмитов дрес сам, из безброј разлога, ретко носио. Један од кључних била је невероватна сила која би ме обухватила сваки пут када бих га навукао. Дриблинг или два у страну и шут.

Тренери би брзо изгубили нерве, почели да урлају, а ја бих само раширио руке, окренуо им се да прочитају име на леђима, слегнуо раменима и рекао: „Оскар.“

Оскар Шмит преминуо је у 17. априла у Сао Паулу у Бразилу у 68. години. У његову част капитен Чапокоенсеа је на утакмицу фудбалске лиге против Ботафога истрчао носећи кошаркашку лопту. У Бразилу је проглашена тродневна жалост.

Питала ме, чим смо се упознали, јесам ли први пут у Генту. Кажем јој да јесам. Пита ме има ли нешто што желим да видим изузев Гентског олтара. Кажем да има. Пита ме шта је то, а ја кажем: Фландерс Експо дворана. Пита ме је ли неки концерт на програму у данима док сам тамо, а ја кажем да не знам, да се оно  због чега желим да видим дворану десило двадесет година раније.

Туризам и ренесанса

Речником туристичких промотивних  материјала, Фландерс Експо дворана је највећа дворана у Фландрији и друга највећа у Белгији. Много је познатија као концертна него као спортска локација. Тамо су свирали и певали Тина Тарнер, Пол Макартни, Металика, Принс, као и U2, а у финалу Дејвис купа 2015. Белгија је играла против Велике Британије кад су потоњи први пут после 1936. освојили фамозну „салатару“, највише захваљујући Ендију Марију који је победио у оба своја сингл меча, као и у дублу. (То је она сезона кад је Србија с Ђоковићем најпре добила Хрватску 5:0, а онда изгубила 4:1 од Аргентине без Ђоковића.)

Речником културњачких бедекера, Гентски олтар или „Мистично јагње“ браће Ван Ајк, је ремек-дело ликовне уметности смештено у катедралу Светог Бава у Генту. У историјама уметности се наводи као парадигма врхунаца ликовне уметности на прелазу из Средњег века у ренесансу, односно прво светски важно дело урађено техником уља на дрвету.

Душко Вујошевић је био велики познавалац сликарства и лако ми је замислити га у Гентској катедрали у априлу месецу 1988.

Вујошевић је, и о томе такође сада размишљам, по свој прилици знао да је управо Гентски олтар један од кључних лајтмотива у Камијевом „Паду“.

Бронза златног сјаја

Иначе, дворана Фландерс Експо је званично отворена у мају 1987. и први заиста велики догађај који се тамо одиграо био је европски кошаркашки Фајнал Фор у априлу 1988, тачније од 5. до 7. априла.

На завршни турнир тадашњег Купа европских шампиона пласирали су се Милано, Макаби, Партизан и Арис. На Фајнал Фор Партизан иде са прве позиције, са скором 10:4 и тамо га чека четврти Макаби.

У првом полувремену, Партизан тријумфује с једним поеном разлике. Иначе, у лигашком делу, Партизан је код куће добио Макаби, док је у гостима изгубио, али тада је све већ било готово, пошто је то била последња утакмица лигашког дела, само десетак дана уочи Фајнал Фора. (Истини за вољу, није да је та утакмица била посве небитна, пошто би, да је Партизан победио, на Фајнал Фор уместо Макабија дошла Барселона.)

На крају је Партизан ипак несрећно изгубио први меч Фајнал Фора са пет разлике. Био је пети април. После два дана, седмог, у утакмици за треће место, грчки Арис пада, и Партизан је трећи у Европи.

Сјајну, помало „рашомонску“ слику овог турнира, приказује филм „Ако су руже, процветаће“, иза кога стоји ауторска екипа на челу са Урошем Јовичићем.

Тај Партизан је водио Душко Вујошевић који у том тренутку нема још ни тридесет година. Он је тренер, примера ради, Савовићу и Жељку Обрадовићу, који су од њега само годину дана млађи, као и Грбовићу који је од њега млађи непуне две.

Ипак, гро екипе – Дивац, Паспаљ, Пецарски, Накић, Ђорђевић – шест до осам-девет година млађи су од Савовића, Обрадовића, Грбовића и самог Вујошевића. 

Раме соколара

Једна од најважнијих фигура на Гентском олтару је Свети Јован Крститељ. Реликвија његове десне руке, оне која је крстила Христоса, по једној од најутицајнијих традиција чува се у Истанбулу, у палати Топкапи. Уосталом, кад смо код везе Крститељеве са Гентским олтаром, не зове се случајно наратор Камијевог „Пада“ Жан-Баптист. Катедрала у којој се чува Гентски олтар посвећена је Светом Баву, једном од светаца који су живели пре велике шизме, те их стога као свеце доживљавају и католици и православни.

У великом броју легенди које прати успомену на овог свеца чува се и прича о њему као заштитнику соколара.  Док се слути распад Југославије, Горан Бреговић пише песму у којој спаја „Тамо далеко“ и „Лијепу нашу“ у којој соко и соколица „траже раме соколара“.

На начин на који Христа не би било без Крститеља, Партизановог Истанбула из 1992. не би било без Гента из 1988.  године. Све је то време кад југословенска лига није мањи изазов од Купа шампиона. Има она прича да је Обрадовић позивао играче на повратку из Истанбула да се не опуштају превише јер их тек чека меч са тузланском Слободом.

Рат у Босни је већ био почео, рат који ће Југославију дефинитивно да сахрани, рат у којем је убијен Един Салахаревић, један од најталентованијих младих играча Југославије и тадашње Слободе, тима који ће дати репрезентативце Хрватске, Турске и БиХ, тима у којем су тада играли каснији играчи Партизана и Звезде, Слађан Стојковић и Милета Лисица, тима који ће, ето, ипак играти Плеј оф Југословенске лиге, где ће у две утакмице, 23. и 25. априла, изгубити од Партизана. 

Деведесете и после

Сезону 1991/1992 Вујошевић је провео водећи Звезду (ето, и тај детаљ постоји у каријери човека који је био симбол Партизана), а време ратова који су пратили распад Југославије проводи радећи у Италији. Тамо је предводио Брешу, Пистоју и Скаволини.

У Београд се вратио 1999, где је најпре радио у београдском Радничком пре него опет седне на клупу најдражег клуба. Та деценија континуитета на челу Партизана, од 2001. до 2010. златно су доба Душка Вујошевића и КК Партизана. У том периоду је освојио све могуће титуле у националном првенству, а у тој деценији та држава се тројако звала (СР Југославија, Србија и Црна Гора, Република Србија).

Последње сезоне у том „блоку“ Вујошевић поново води Партизан до Фајнал Фора, након што је тукао, између осталих, Французе, Шпанце, Грке, али и Турке, Литванце и Израелце.

На самом Фајнал Фору, Партизан губи обе утакмице, али у врло необичном и несвакидашњем развоју догађаја, обе после продужетака. За разлику од Фајнал Фора од двадесет две године раније, овај паришки се дешавао у мају. Ипак, симболички можда и најпотентнији моменат ове ере, она фамозна Кецманова тројка „пала“ је у априлу, месецу у којем је, ево, Вујошевић и умро.

Након Фајнал Фора, Вујошевић има кратак излет у московски ЦСКА, а после се враћа у Партизан (2012-2015). У фејдауту каријере води Лимож, репрезентацију БиХ те румунски Клуж-Напоку.

Смрт и смрт

У само деветнаест дана, од двадесетог марта до осмог априла, умрли су Божо Копривица и Душко Вујошевић. Био би то превелик губитак и за веће и вољеније клубова, само кад би такви постојали.

Џон Адамс и Томас Џеферсон умрли су истог дана, 4. јула 1826, на педесету годишњицу потписивања Декларације независности. Постоји легенда да је Џеферсон данима умирао, али да није желео ни могао да умре пре 4. јула. Ни Вујошевић није могао да умре пре седмог априла. Ипак, кад је о суседним смртима реч, обојици би ближи био пример Бергмана и Антонионија.

Има Константин Кавафи песму „Скривене ствари“ која (у преводу Слободана Благојевића) почиње овако:

Из свега што учиних, из свега што рекох,
Нек нико не труди се сазнати ко сам.

Тај стих је још једна веза ова два гробара и Црногорца. Лако би, па и лепо, било сада есејизирати како њих двојица, са оне стране, разговарају о Партизану и о Кавафију, али обојици би им била одбојна таква патетика. Божо би, слутим, промрмљао: Може, Мухареме, пиши, али ако даш наслов „Разговор у паклу између Боже Копривице и Душка Вујошевића“.

А Дуле би се тихо засмејао, онако како су смеју само људи строги и праведни, чудесно добри у свом послу на начин који Андрић описује у „Разговору о Гоји“:

Тада му око трепавки заигра танка маглица, све што остаје од некадашњег осмејка, и он настави тихо, најтишим гласом којим глув човек може да говори.

– У мојој младости о тим стварима говорило се шапатом, само са поузданим и блиским лицима, понајвише у четири ока. Данас, у овој години нашег века, већ одавно, може да говори ко хоће и како год хоће. То, наравно, не значи да и данашњи људи немају своје теме за разговор у четири ока и шапатом.

За ОФК Београд, наследника предратног БСК-а легендарних Благоја Моше Марјановића и Александра Тирнанића Тиркета, историјским мечом означен је његов убедљив тријумф у финалу Купа маршала Тита 1966. године, када је са 6:2 савладан загребачки Динамо. Тада су „Романтичари са Карабурме“ одушевили не само своје симпатизере и фудбалске сладокусце широм Југославије, него и председника Светске фудбалске федерације (ФИФА) сер Стенлија Рауса који је присуствовао том незаборавном мечу „за очи и душу“, како га је описала београдска штампа.   

Финале за анале

У сезони 1965/66. у такмичењу за фудбалски куп Југославије који је, као и још много штошта у земљи које више нема, носио име маршала Тита, учествовала су 2463 тима. Динамо и ОФК Београд су до финала стигли кроз „густ филтер“ јаких ривала, а мало је недостајало да и једни и други испадну већ у осмини финала. Загрепчани су на пенале „прескочили“ сплитски Хајдук, а на исти начин су, у дуелу са никшићком Сутјеском, у трци за велики сребрни трофеј остали  београдски „романтичари“, тако називани због увек лепршавог стила игре који су учвршћивале генерације његових фудбалера.

Финале је одиграно 26. маја увече на, по тадашњој традицији, Стадиону ЈНА (Југословенске народне армије), данас Стадиону Партизана у Београду. На трибине тог лепог здања, упркос киши, дошло је више од 35.000 љубитеља фудбала, привучених квалитетом састава два ривала из два највећа југословенска града. И Динамо и ОФК Београд су у својим редовима имали неколико репрезентативаца, од којих су неки касније постали врло запажени интернационалци у најјачим лигама Европе.

Финале је обележило и присуство председника ФИФА Стенлија Рауса, који је на ту функцији ступио пет година раније, а на њој остао скоро пуних 14 година. Тај Енглез, са племићком титулом сера, имао је веома лепо мишљење о југословенском фудбалу, па није било изненађење што је дошао да одгледа завршни меч нашег куп такмичења.

ОФК Београд је наступио у саставу: Братислав Ђорђевић, Милован Миловановић, Тодор Грујић, Стојан Вукашиновић, Благомир Кривокућа, Драган Гуглета, Спасоје Самарџић, Зоран Дакић, Слободан Сантрач, Сретен Бановић и Јосип Скоблар. Динамов дрес носили су Златко Шкорић, Рудолф Цвек, Петар Лончарић, Бранко Грачанин, Младен Рамљак, Миљенко Пуљчан, Ивица Павић, Стјепан Ламза, Славен Замбата, Јосип Гуцмиртл и Ивица Киш.

Пљусак голова

Расквашени терен није спречио фудбалске ривале да развију лепу и ефикасну игру од самог почетка. Већ у десетом минуту Београђани су повели голом свог најбољег играча, левокрилног нападача Јосипа Скоблара, репрезентативца Југославије. Седам минута касније то вођство је дуплирао Слободан Сантрач Сани, „машина за голове“, који је место у спортској историји осигурао као најбољи стрелац југословенског фудбала свих времена са 218 постигнутих првенствених голова, а укупно 1.301.

Динамо је преко Киша смањио на 1:2, али су до полувремена Сантрач и Скоблар још по једном савладали Загрепчанина Шкорића. Пет голова до одмора уверило је окупљену публику да је, упркос киши, вредело доћи на трибине Стадиона ЈНА. Осим лепих погодака видели су и низ добро осмишљених акција, пре свега београдског тима, духовите дриблинге и велику борбеност оба ривала уз, ваља и то нагласити, поштовање фер-плеја што је и иначе била одлика игре тих екипа. Чести осмеси на лицу сер Рауса били су потврда да је и најважнији гледалац тог финала, oкружен свитом функционера клубова финалиста и Фудбалског савеза Југославије (ФСЈ), био задовољан виђеним.  

Голова није фалило ни у наставку бурне утакмице. ОФК-ов репрезентативац Спасоје Самарџић, вихорно десно крило, је са два гола „оверио“ тежан пораз Динама који је, у самом финишу утакмице, другим голом ублажио најбољи стрелац Загрепчана и сјајни репрезентативац Југославије Славен Замбата.

Кад је судија одсвирао крај меча, у ложи Стадиона ЈНА први је устао и почео да аплаудира управо сер Стенли Раус који је потом, демонстрирајући непристрасност (коју му је налагала функција), срдачно поздравио челнике оба клуба. ОФК-ови званичници из ложе касније су причали да је прва Раусова реченица након уручења пехара победнику била: „Веома сам срећан што сам видео овај меч, који је имао све оно што фудбал чини лепим.“ Управо тај комплимент првог човека ФИФА, који се нагледао „великих мечева“ у својој домовини, „колевци фудбала“, али и широм планете, навијачи ОФК Београда и данас истичу као крунски доказ да финале „Романтичара“ из 1966. с правом носи епитет историјског меча њиховог клуба.

На свечаној вечери после финала сер Раус је у разговору са Милошем Милутиновићем, тада „техником“ ОФК Београда, хвалећи игру „Романтичара с Карабурме“, истакао и да им тај надимак баш одговара јер играју лепо и ефикасно, уз сталну тежњу ка надигравању. Знао је, наравно, високи гост да је за тај стил, поред тренера Дуње Милића, сигурно увелико заслужан и његов саговорник ког је упознао педесетих година прошлог века кад је Милош, са надимком „Плава чигра“, у Европи називан „фудбалским уметником“. Београдске новине су сутрадан пренеле Раусову изјаву у којој је била и следећа реченица: „Утакмице попут ове показују да је фудбал неуништив.“

Сер Стенли Раус је у саставу ОФК Београда посебно запамтио стрелце – Скоблара, Сантрача и Самарџића, „Трио С“, односно њихову спретност пред голом противника. А током свог мандата на челу светске Куће фудбала имао је прилику да поново види прву двојицу ОФК-ових „бомбардера“ кад им је париски дневник „Франс фудбал“, који је 1968. почео да награђује најбоље стрелце у шампионатима европских земаља, уручивао освојена признања.

Скоблар је 1971, као члан Олимпика из Марсеља и први голгетер Европе, добио „Златну копачку“ за 44 поготка у сезони, док је Сантрач, годину дана касније, као стрелац 33 гола у дресу ОФК Београда, примио „Бронзану копачку“ за треће место међу „топџијама“ Старог континента.  

Похвале ОФК-овој „фудбалској романтици“

Иако ниједном нису били прваци државе, мада су четири пута освојили Куп и у сезони 1962/63. играли у полуфиналу европског Купа победника купова, „офковци“ су због свог стила игре широм Југославије дочекивани са посебним уважавањем и радо гледани. Били су, неретко, хваљени и од својих директних ривала на терену.

Златко Чајковски, халф Партизана и члан чувеног олимпијског тима Југославије који је на ОИ у Хелсинкију 1952. освојио сребрну медаљу, једном је изјавио да му је увек била част кад би га тим са Карабурме позвао да их појача (што је тада било дозвољено) у неким међународним утакмицама:

 „Међу 'романтичарима' сам могао да играм слободније и опуштеније. Да се не плашим повика тренера с клупе или саиграча кад се упустим у дриблинг и надигравање ривала на начин који публика воли.“

Игру ОФК Београда често је хвалио и Драган Џајић, по анкетама најбољи југословенски фудбалер свих времена. „Знали су да моју Звезду, и кад смо били најјачи, изненаде сигурним победама, а наши мечеви су, по правилу, били лепи за око, јер су 'романтичарима' опструкције игре и разни 'бункери' генерално били мрске варијанте“, изјавио је једном Џаја.

Милош Милутиновић је средином педесетих година прошлог века, незадовољан односима у свом Партизану, отишао у знатно сиромашнији, али – како је говорио – „мирнији“ ОФК Београд, који је као клуб гајио модел игре у којој је и он највише уживао – лепе и нападачке. Ваља подсетити и на Милошево реактивирање у ОФК-у неколико година након што је, званично, копачке „окачио о клин“. С њим је тада у плаво-белом дресу клуба са Карабурме заиграо и Драгослав Шекуларац, дуго звезда Црвене звезде, репрезентативац и интернационалац, коме је та епизода била „лабудова песма“ врло успешне каријере. Велики асови нашег фудбала, и велики пријатељи, радо су истицали да су на Карабурму дошли да би се од фудбала опростили играјући, првенствено, за своју душу и укус оних који су их гледали.

А да је у ОФК Београду, током његове југословенске фазе, много штошта било особено у односу на друге клубове, више романтично и опуштено, доказ је и податак да је на челу тог клуба годинама био глумац Љубиша Самарџић, „први осмех југословенског филма“. Док су у Партизану и Звезди „столовали“ војни и полицијски генерали или високи привредни и политички функционери, у ОФК-у је у фотељи првог човека седео популарни Смоки.   

Ваља истаћи и да су фудбалске романтичаре са Карабурме симпатисали многе „виђеније“ личности које су добро знале шта је права лепота, попут барда српског глумишта Миливоја Живановића и више његових колега, почев од Неде Спасојевић, Јована Јанићијевића Бурдуша и Северина Бијелића, до Милана Срдоча, Михајла Костића Пљаке и његовог сина Вука Костића. „Офковци“ су били и писац Добрица Ћосић, сликар Мића Поповић, певачи Мики Јевремовић и Жарко Данчуо, новинар и афористичар Влада Булатовић Виб... Многим „Гробарима“ и „Делијама“ ОФК Београд је клуб који највише симпатишу после оних који су им први избор и прва љубав – Партизана и Црвене звезде. 

Прекретница у историји Конга, након стицања независности од Белгије 1960. године, догодила се када је 1965. војним ударом на чело државе дошао председник Мобуту Сесе Секо. Ову акцију извео је уз помоћ САД и главних представника крупног међународног капитала који су имали посебне интересе у експлоатацији бакра, најважнијег ресурса ове земље, али ништа мање и злата и дијаманата. 

Одмах по доласку Мобутуа на власт, промењени су главни државни пословни партнери Конга (касније преименованог у Заир), па су од дотадашњих Белгијанаца то постали Американци. Нови савезници одмах су се потрудили да докажу Мобутуу да су га Белгијанци варали и да Американци нуде бољи договор. Требало је, на пример, да се Мобутуу стави до знања да је руда бакра коју су Белгијанци износили садржавала злато и сребро које су они прерађивали и издвајали у Белгији, али да то никада нису рекли Конгоанцима. 

Рођен у сиромаштву, син кувара и хотелске спремачице, Мобуту се прво спремао да постане новинар. И то спортски. Мобутоуво име било је Жозеф Дезире Мобуту, али га је касније променио у Мобуту Сесе Секо Нкуку Нгбенду ва За Банга, што би се превело као „најмоћнији ратник који због издржљивости и челичне воље за победом иде из освајања у освајање, остављајући згаришта за собом“.

Почетком шездесетих, у време када је био начелник генералштаба војске Конга, први милион долара, како се извештавало у медијима, добио је од ЦИА и мировних снага УН-а којима су доминирали Американци, како би зауставио сецесију богате области Катанге.

Три пута су америчке трупе интервенисале и помагале Мобутуу да савлада побуне и устанке. У јулу 1967. амерички командоси помогли су да се избаце побуњеници из најважнијих градова североисточног дела земље. Десет година касније, Картерова администрација, заједно са Белгијом и Мароком, дошла му је у помоћ када су побуњеници напали из Анголе. Без тих интервенција, влада у Киншаси не би преживела. Након тога, САД су заједно са Француском и Израелом обучавале јединице које су биле одговорне за личну Мобутуову безбедност.

Ове епизоде су цементирале Мобутуову позицију као сасвим зависног, али незаменљивог савезника Запада у Хладном рату на тлу Африке. Реган је Мобутуа хвалио као „глас добре воље и разума“.

Ни други западни званичници нису заостајали у похвалама које су учвршћивале Мобутуову домаћу и међународну позицију. Амерички државни секретар Хенри Кисинџер је током боравка у Киншаси, у априлу 1976, говорио о „поштовању и симпатијама које леже у срцу међусобних односа“ и поновио да ће „САД бити са својим пријатељима“. Председник Буш је пред крај Хладног рата следио симпатије Роналда Регана, коме је био потпредседник, називајући Мобутуа „једним од наших највреднијих пријатеља на целом афричком континенту“. 

Мобуту је са своје стране био великодушан. Када је 1968. године потпредседник САД Хјуберт Хемфри посетио Заир, Мобуту је у знак захвалности поклонио његовој супрузи дијамант тада процењен на 100.000 долара. Шест година касније, услед реакција јавности, Хемфри га је предао протоколу Беле куће; сада се тај дијамант налази у Смитсонијан музеју.

Председнички буџет 

Мобутово богатство процењено је на 5 милијарди долара. Широко су биле распрострањене приче о његовим рачунима у Швајцарској, вилама, палатама, ранчевима, јахтама широм Европе.

Симбол Мобутуовог богатства била је његова палата названа „Версај у џунгли“, коју је саградио у свом родном селу Гадилите, у провинцији Екватор. Некада је ту био и аеродром, модерни хотел, кућа у кинеском стилу... У својој палати Мабуту је примио папу Јована Павла II, француског председника Франсоа Митерана, генералног секретара Уједињених нација Бутроса Галија, ТВ проповедника Била Робертсона... Данас су од палате остале само руине.

Све то је било могућно јер је Мобуту имао свој „председнички буџет“, који је функционисао поред легалног државног финансирање. Седамдесетих година, око 20 одсто државног буџета одлазило је у председников офис без икакве контроле. Крајем осамдесетих, забележено је да је у тaj офис ишло шест пута више новца него што му је било намењено буџетом, док су школство и здравство били дословно заборављени. 

Бакар, кобалт и дијаманти континуирано су илегално продавани, што је земљу коштало стотине милиона долара. Године 1978. донет је декрет да цео извоз рудника Гецоминес од око 1,2 милијардe долара иде на ванбуџетски председнички рачун.

Када је у августу 1983. Реган угостио заирског председника, саопштио је да „Заир предузима тешке, али неопходне кораке да обезбеди одрживи економски прогрес и зато је важно да ми и остали пријатељи Заира учинимо шта можемо да помогнемо“. 

Што се тиче људских права, Елиот Абрамс, један од водећих неоконзервативаца, тада помоћник државног секретара за људска права, уочио је 1984. да је „Заир веома осетљив на мишљење америчке администрације и Конгреса о људским правима, а наша брига има ефекта“, додајући да „иако је пред Заиром дуг пут, његова влада је показала способност да саслуша и да се мења“.

Објава заиризма

Мобуту је у земљи спроводио политику „африканизације“. „Мобутизам“ је постао национална идеологија. Приходи од рудног богатства су расли, што је Мобутуу почетком седамдесетих послужило да обликује нову, амбициозну визију Заира. На ванредном конгресу своје партије, Мобуту је најавио велике националне аспирације назване „Циљ 80“. План се састојао од десетогодишњег програма по којем је требало да се дуплира производња бакра, земља индустријализује, као и да се изграде челичане, луке и спроведе програм великих инвестиција у Киншаси, Кисанганију и околини рударске престонице на југу земље Лубумбашију.

Највећи пројекат био је брана Инга, у то време једна од највећих хидроцентрала на свету, која би била праћена са скоро 2.000 километара дугим далеководима од водопада Инге, кроз густе шуме и пусте саване, до центра производње бакра у провинцији Шаба, односно Катанга, која је увек тежила независности.

Светска банка је одбила да подржи овај пројекат, сматрајући да је прескуп, да би се затим у њега укључила америчка EXIM банка, као гест политичке подршке важном хладноратовском савезнику. После неколико година, дугови на пројекту започетом 1977. достигли су милијарду долара.

Променивши име земље у Заир 1971. године, Мобуту је започео програм који је назвао „аутентичност“. Заирцима је препоручено да промене своја западњачка имена и да одбаце титуле „господин“ и „госпођа“ у корист „грађанина“; себе је назвао „грађанин председник“ и одбацио је западну у корист традиционалне одеће.

Политику „аутентичности“ следила је 1973. политика „заиризације“, уз национализацију фарми, фабрика и послова који су припадали странцима – Белгијанцима који су остали ту од колонијалног доба, као и Грцима, Јеврејима и Пакистанацима који су доминирали ситном трговином.

У говору од 30. новембра 1973, на изненађење чак и најближих сарадника, Мобуту је своју нову политику описао као „одлучујућу прекретницу у историји“, називајући Заир „земљом која је до сада била једна од најтеже експлоатисаних у свету“. Овај потез Запад је осуђивао и оптуживао Мобутуа да је то само још један начин да он и његови пријатељи приватно згрну богатство.

У јеку ове кампање дошло је до великог заирског успеха у спорту. Фудбалска репрезентација се пласирала на Светско првенство у фудбалу у Западној Немачкој 1974. Као бивши спортски новинар, Мобуту је хтео да буде и лидер афричког спорта и да и тако учврсти свој престиж у Африци и на међународном плану.

Откриће фудбала

Екипа Заира, названа „леопардима“, постала је тек трећи афрички тим који је се икада квалификовао на Светски куп, и то победом над Мароком од 3:0 у узбудљивом мечу у Киншаси одиграном децембра 1973. Пре Заира, од афричких земаља на мундијалима наступили су само Египат, на другом Светском првенству у Италији 1934, и Мароко, на Светском првенству у Мексику 1970. године.

Заир је био прва подсахарска држава која се пласирала на светско првенство. Мобуту је био егзалтиран: сваки играч је као награду добио кола, зелени „фолксваген“, и кућу. За успешан деби на Светском првенству у Западној Немачкој, дао је још већа обећања.

Екипу је водио југословенски тренер, Благоје Видинић, који је претходно одвео тим Марока на мундијал. Видинић је био бивши југословенски голман. Бранио је у финалу Европског првенства 1960. против Совјетског Савеза, и освојио је сребрну и златну медаљу на Олимпијским играма 1956. и 1960. године. Видинић је Заир преузео 1971, када је имао само 36 година.

У квалификацијама за Светско првенство, Заир је савладао фаворите, организован и дисциплинован тим Марока, који је Видинић створио. На мечу Заира и Марока, на стадиону Тате Рафаел у Киншаси, према званичним подацима било је 8.000, а према незваничним чак 20.000 гледалаца. Прво полувреме прошло је у неуспешним нападима Заира, који је наилазио на несаломиву одбрану Марока. Гости су желели нерешени резултат пре реванша у Мароку.

Друго полувреме било је друга прича. Заир је појачао притисак на госте свим средствима, спортским и неспортским. После постигнутог првог гола, марокански фудбалери почели су да јуре изједначење, за шта су кажњени са још два гола у мрежи.

Мароко, увређен непоштеним односом домаћина у Заиру, затражио је од Афричке конфедерације да се меч понови, што је одбијено, након чега је онда одбио да игра узвратну утакмицу, па су изгубили службеним резултатом од 2:0. Заир је тако обезбедио себи карту за Светско првенство у Западној Немачкој.

Лидери новоослобођених афричких држава следили су пример југословенског председника Тита и египатског председника Гамал Абдел Насера, улажући у све области које су могле да повећају углед и престиж њихових земаља у свету. Док је Насер извор своје „меке моћи“ нашао у Радио Каиру, чији је високи предајнички торањ био симбол глобалног утицаја Египта, а певачка дива Ум Калтум најснажније пропаганднo средство овог медија у арапском свету, земље подсахарске Африке ишле су и другим путевима како би се јасније и ефикасније супротставили бившим колонизаторима.

Мобуту је уочио како је пре њега лидер Гане и отац панафриканизма, Кваме Нкрумах, користио фудбал да би остварио свој сан о уједињењу Африке. Када је Нкрумах довео свој тим у Конго 1966, они су лако победили Мобутове „леопарде“ са 3:0. Импресиониран, Мобуту је позвао мађарског тренера Ференца Чанадија да тренира национални тим, а понудио је чак и Пелеу да им се придружи.

Мобуту је затим одлучио да следи Нкрумаха. Заирски национални тим је назван „Мобутови лавови“, али су ускоро променили име у „леопарди“, због боје својих дресова. Мобуту је много инвестирао и у два највећа фудбалска клуба у својој земљи, „Асанте Котоко“ и „Hearts of Oak“. Они су доминирали Африком раних шездесетих. 

Ови потези брзо су уродили плодом. На Афричком купу 1968, који је одржан у Етиопији у присуству етиопског цара Хаиле Саласија, Заир је у финалу победио Гану са 1:0 и освојио прву од две афричке титуле. Нација је била апсолутно одушевљена, на улицама Киншасе приређена је велика прослава због ове победе. Чак су и полицајци који су одржавали ред екстатично плесали.

Друга победа на Афричком купу уследила је у Каиру, над репрезентацијом Египта, која је бранила претходно освојену титулу. Велики део свог успеха тим је дуговао одличним играма свог нападача Аделарда Мајанге који је, због својих дриблерских способности, имао надимак „Бразилац“. Муламба Ндаје успео је да постигне до данас непревазиђен рекорд афричких турнира, постигавши 9 голова на такмичењу. Египћани су га због његове брзине назвали „Волво“ и „Мустанг“. Најдаље је отишао лист „Ал Гумхирија“, који га је, пошто је постигао шест голова на једној утакмици, упоредио с Хитлером – „због сличне деструктивне моћи“.  

Западна Немачка 1974.

Иако је извлачење парова за Светско првенство одржано 5. јануара 1974. Заир све до фебруара није знао да ли игра против Шпаније или Југославије. Наиме, Шпанија и Југославија имале су идентичан скор и учешће на Светском првенству решавано је у „мајсторици“ у Франкфурту. Чувеним голом Јосипа Каталинског, центархалфа сарајевског Жељезничара, који је нацију бацио у транс, Југославија је победила с 1:0. Тако је компонована турнирска група у којој су били Заир, Бразил, Шкотска и Југославија.

Прогнозе пред првенство биле су различите. Било је оних који су сматрали да од заирског тима не може много да се очекује, али и оних, попут новинара Би-би-сија Џимија Хила, који је Заир сматрао најталентованијим од три „мистериозна тима“ на првенству, поред Хаитија и Аустралије који су се такође први пут нашли на Светском првенству. Шкотски менаџер Вили Ормонд, који је гледао заирски тим, уопште није био импресиониран његовом игром и квалитетима. „Ако не можемо да победимо Заир, треба да спакујемо торбе и одемо кући“, рекао је после одгледане утакмице. 

Али, његов утисак је био погрешан. Да није било судија, Шкоти би били ти који би се паковали кући. На првој утакмици, Заир је изгубио од Шкотске са 2:0 можда чак и незаслужено, јер су Заирци створили доста шанси из којих су могли да постигну голове. Други шкотски гол постигнут је из убедљивог офсајда. Шкотски фудбалери касније су признали да су потценили свог противника и да у појединим деловима утакмице нису могли да дођу себи. Публика која је пратила меч у Киншаси, путем организованог радио преноса на улицама, примила је ово као неправедни резултат. Мислило се да би нерешено био праведнији скор.

Фудбалери Заира су били свесни инфериорности свог тима, али су сматрали да ће за „умерене поразе“ на предстојећим утакмицама од заирских власти добити очекиване награде. Претпостављали су да у утакмици са Бразилом не могу да постигну нешто озбиљно, јер је Бразил ипак светски првак и фудбалска велесила. Наде су полагане у резултат утакмице с Југославијом, како би се нација достојанствено представила на смотри најбољих фудбалера света. Уосталом, за то би гаранција требало да буде и југословенски тренер, за кога су Заирци веровали да је бољи од свих других тренера у Југославији.

Заирска експедиција у Немачкој била је бројна. Чинили су је владини министри и њихови најближи сарадници и рођаци. Мада им је било онемогућено да буду у свлачионицама, они су држали новац који је требало да буде исплаћен играчима као бонус. Када су после пораза од Шкотске играчи обавештени да бонусе неће добити, они су реаговали веома љутито и запретили да уопште неће да играју против Југославије. 

Мора се рећи да су заирски фудбалери били потпуни аматери. За своје играње нису добијали новац. Пред одлазак репрезентације на Светско првенство, у Заиру је био организован јавни зајам за наступ репрезентације. Свако је уплатио по 10 „заирана“ (како се тада звао државни новац), без обзира да ли је био запослен или незапослен.

Обећани бонуси за пласман на Светско првенство били су једини приход на који су заирски играчи са сигурношћу рачунали. Сада су и они изостали, а играчи су били бесни. Проблем је, ипак, некако решен. Организатори првенства плашили су се да један тим одбије да игра утакмицу, па су молили заирске играче да наступе. На крају, проблем је решен одлуком да сваком заирском играчу исплате по 3.000 марака. 

Фудбалери су били и објекат посебне зависти високих војних ешалона Заира. Мобутови генерали су били толико љубоморни на поклоне које су фудбалери добили за пласман на светско првенство, да је Мобуту морао свакоме од њих такође да купи по аутомобил како би их ућуткао.

Заир-Југославија

Све наде Заира пале су потпуно у воду, јер је друга утакмица коју су играли била највеће понижење за заирске фудбалере и најубедљивији пораз једне екипе на светским првенствима.

Утакмица с Југославијом одиграна је 18. јуна 1974, у Гелзенкирхену, пред 20.000 углавном југословенских навијача.

Југославија је играла у саставу: Марић, Буљан, Хаџиабдић, Каталински, Богићевић, Петковић, Облак, Шурјак, Аћимовић, Џајић, Бајевић.

За Заир су наступили: Казади (Тубиланду), Мвепу, Мукомбо, Буханга, Лобило, Киласу, Мана, Кембо, Кидуму, Ндаyе, Какоко (Маку).

Одлична репрезентација Југославије већ после пола сата игре водила је са 5:0. На крају је било 9:0, што је најубедљивија победа на Светским првенствима. До тада рекорд је држала Мађарска која је победила Ел Салвадор са 10:1.

Голови су падали као траци: 1-0 Бајевић (8. минут); 2-0 Џајић (14); 3-0 Шурјак (18); 4-0 Каталински (22); 5-0 Бајевић (30); 6-0 Богићевић (35); 7-0 Облак (61); 8-0 Петковић (65); 9-0 Бајевић (81).

Заирски везни играч Мајанда Маку признао је да су одбрамбени играчи били нервозни, да су слабо покривали противника, да су нападачи су били статични и нису имали ни једну шансу. „Ми смо стварно показали наш потпуни аматеризам. Али, потребно је знати да су Југословени у то време били један од најбољих тимова“, рекао је Маку.

У Заиру су се појавиле гласине да је Видинић наводно упознао југословенски тим са својом тактиком. Те гласине је касније оповргао најбољи стрелац Заира, Муламба Ндаје, који је 1998. рекао: „Говорило се да су тимске тајне предате противницима. То је просто било погрешно схваћено од наших вођа и медија. Гледајући на све то уназад, могу да кажем да Видинић није имао ништа с нашим дебаклом.“

Али ситуација у заирском тиму је била драматична. Видинићу је практично било одузето вођство и контрола над тимом. Због гласина да ће план игре заирског тима да достави својим земљацима, састанак са играчима пред утакмицу одржао је емисар заирског председника. 

Током утакмице, Видинић је заменио голмана Мвамеа Казадија, што је била чудна одлука, иако је после само 20 минута резултат био 3:0. Видинић није хтео да прича о тој замени, рекавши да је то „државна тајна“, додајући уље на ватру спекулација да је тим политички контролисан. Следећег дана у интервјуу за холандски лист „Вриј Недерланд“, ипак је дао објашњење: „Господин Локва, представник Министарства спорта, после трећег гола је рекао: 'Избаци голмана напоље', што сам и учинио“. Било је гласина и да је Казидијева замена, Дими Тубиланду, био лични фаворит једног од Мобутуових генерала.

На утакмици је дошло и до својеврсне замене идентитета, због које је из игре искључен један од најбољих заирских фудбалера Мулумба. Њему је при вођству Југославије од 4:0 додељен црвени картон. Наиме, када је судија Омар Делгадо из Колумбије досудио један слободни ударац, осетио је ударац по задњици, окренуо се и показао Мулумби пут у свлачионицу. Следећег дана, сви су исмевали судију – прави кривац био је Мвепе Илунга, који ће свој тренутак славе дочекати на следећој утакмици.

Са Бразилом

После пораза од Југославије, Мобуту је послао тајну службу која је затворила хотел са заирским фудбалерима и поручио им да се не враћају кући ако у следећој утакмици са Бразилом изгубе с 4:0. Био је то чудан захтев. Бразилу је била потребна победа да би престигли Шкотску на челу групе, и то управо онолика колико се уклапала у Мобутову поруку – од 3:0.

У овој утакмици Заир је показао друго лице. Одбрана је била чврста и одлучна, тако да се чинило да су потребних 3:0 недостижан резултат за Бразил. До обрта долази у другом полувремену. Заир је примио два гола, а трећи је био резултат велике грешке до тада доброг голмана Казадија.

Грешке? Не, нипошто. На полувремену меча с Бразилом, када је Бразил водио с 1:0, бразилска делегација дошла је у заирску свлачионицу. Бразилу је била потребна победа од три гола разлике, таман онолико колико је Мобуту дозволио. Играчи су пристали да остатак меча одиграју незаинтересовано, али тек пошто им је то и Видинић препоручио. Да ли је Видинић пренео Мобутову жељу? Он сам касније никада није опширније говорио о чудним догађајима са Светског првенства у Западној Немачкој. После првенства преузео је репрезентацију Колумбије.

Заирски ападач Мафу Кибонге објаснио је годинама касније да Бразилцима нису испунили жељу због новца, него „из задовољства“. Прво, јер су се Шкоти према њима лоше односили и потцењивали их током игре, уз увредљива добацивања играчима, а онда и зато што су били уверени да су у утакмици са Шкотском били жртве судијске крађе. „Имали су да за то плате и то смо учинили“, тврдио је касније Кибонге.

Утакмица са Бразилом у центар светске пажње увела је одбрамбеног играча Мвепу Илунгу који је постао персонификација судбине овог тима. Да је сваки пут када је тренутак који га је прославио приказан на светским телевизијама Илунга добио само по један долар, вероватно би живот проживео као милионер.

Наиме, у једном тренутку играчи Заира су се након једног прекида поставили у живи зид. Слободни ударац требало је да изведе бразилско лево крило и специјалиста за шутеве из слободних удараца Ривелињо. Пре него што је судија дао знак за извођење слободног ударца, Илунга је истрчао из живог зида и најјаче што је могао шутнуо лопту у супротном правцу. Сви су били шокирани. Коментарор Би-би-сија се запањио и рекао да је то био „бизарни момент афричког фудбалског незнања“.

Овај „инцидент“ изабран је за четврти најупечатљивији тренутак свих светских првенстава и много пута је приказиван као фудбалски куриозитет. 

После много времена, говорећи за Би-би-си 2002. године, Илунга је дао објашњење свог парадоксалног и комичног потеза: „Успаничио сам се и шутнуо лопту пре него што ју је Ривелињо додирнуо. Већина бразилских играча и навијача мислила је да је то било необично. Ја сам им свима рекао 'Ви, будале!', јер нису разумели под каквим смо притиском били. Ја сам поносан и остао сам поносан да смо представљали црну и централну Африку на једном светском првенству“.

Истина је и да су заирски фудбалери много више мислили о наградама које их очекују код куће, него о резултатима које је требало да постигну на првенству. Мвепу Илунга је потврдио да су сви фудбалери очекивали да ће се вратити кући као милионери. Речено им је да многи могу да очекују и ангажман у неким од богатих европских клубова. О тога није било ништа.

Девизна клаузула

Југословенска репрезентација у наставку првенства имала је судбину сличну заирској. Премије и новац унели су немир и у табор „плавих“. Играчима је за учешће нa Светском купу обећана за то време вредна награда од по 15.000 немачких марака, али Фудбалски савез није желео да је исплати јер би тиме прекршио „девизну клаузулу“. Раздор су унели и произвођачи копачки – Фудбалски савез Југославије је имао уговор са „Адидасом“, али су неки играчи носили копачке „Пуме“ и ту „љубав“ наплатили 20.000 марака.

„После пораза од Западне Немачке пукла је прича да је утакмица била намештена, да смо је продали за кредит који нам је дао немачки канцелар, да је Западна Немачка њиме купила титулу светског шампиона и да ми никад нисмо вратили тих 700 милиона марака...“, евоцирао је својевремено успомене голман Југославије Енвер Марић. „Не знам, једноставно нисмо играли добро, а и изнутра смо били трули.“

Марић је још рекао да је у репрезентацији атмосфера била очајна, а свему је кумовао новац:„То су изазвали 'Пума' и 'Адидас'. 'Пума' је нудила богате уговоре ако промените копачке, па смо тако Драган Џајић и ја добили по 20.000 марака што смо обули њихове копачке. Затим, премије за пласман на Светско првенство, које су износиле тада врло значајних 15.000 марака, фудбалски савез није желео да исплати. Атмосфера је била грозна, тим се распадао“, открио је Марић.

Тадашњи главни везни играч „плавих“, Звездина „десетка“ Јован Куле Аћимовић, касније је рекао да су мечу претходила два необична догађаја која су ишла на руку домаћој екипи, а били су против интереса југословенске селекције. „Посета Тита је начисто пореметила припреме за меч. Да је био неко други, то би било неприхватљиво, али радило се о Титу...“, присећао се Аћимовић. „На дан утакмице одвели су нас у резиденцију нашег посланства у Диселдорфу и тамо смо два сата чекали Тита да бисмо се поздравили с њим. Замислите како је било играчима који су имали утврђен начин припреме за мечеве, да од 11 пре подне до један сат поподне стоје и чекају, а у три сата играју одлучујући меч? Причаш са саиграчима, шта друго да радиш? Гунђали смо себи у браду, нервирали се што се гомила Титових полтрона врзма око нас и чека да убере неки поен за себе, а најмање су бринули о репрезентацији. Онда се и Тито појавио, поздравио нас и завршила се прича“, објаснио је Аћимовић.

Немачка историчарка Мари Жанин Чалић пре три године објавила је Титову биографију на немачком језику у којој први пут осветљава ову епизоду са Титовом посетом Светском првенству. Тито је хтео да гледа утакмицу с Немачком, али су домаћини из безбедносних разлога то забранили, тако да се југословенски председник само срео с фудбалерима, али не у најсрећније време. 

Поремећени односи одвели су репрезентацију Југославије у серију пораза. У групи „Б“ друге фазе такмичења, Југославија је претрпела сва три пораза, од домаћина Западне Немачке (0:2), Пољске (1:2) и Шведске (1:2).

Крај фудбала у Заиру 

После катастрофе на Светском првенству у Западној Немачкој, Мобуту је престао да се интересује за фудбал и да инвестира у њега. Заир је одустао од квалификација за Светско првенство 1978, а Мобуту се окренуо боксу. Издвојио је 10 милиона долара како би организовао борбу за титулу светског првака у боксу између Мохамеда Алија и Џорџа Формана у Киншаси 1974. године.

Све у вези меча имало је идеју да се пажња усмери на Мобутуа, али је Мохамед Али то другачије објаснио. „Државе почињу ратове како би привукле светску пажњу, а рат кошта много више од 10 милиона долара“, изјавио је Али. Пре борбе, Мобутуове слике су биле окачене на све стране, а Мохамед Али је на конференцји за штампу изјавио: „Ја се борим у својој домовини. Моја домовина није Америка, моја домовина је Африка.“ 

Како су с годинама проблеми у економији Заира расли, Мобуту је покушао да нађе решење и на другој страни. Упркос свом жестоком антикомунизму, због којег је и имао неподељену америчку подршку, посетио је Кину и Северну Кореју. Његов систем често је поређен с маоизмом, а он сам био је близак пријатељ са румунским председником Николаеом Чаушескуом. Био је позван да посети и Москву, али је у последњем часу одустао од те посете. 

Након посета Азији, Мобуту је објавио нови програм у 10 тачака, како би елиминисао, како је говорио, „10 казни земље“. Недостатак хране требало је да се оконча стварањем пољопривредних бригада, незапосленост би била укинута декретом и низом других мера које су му се, под утицајем азијског комунизма, учиниле спасоносним. Али, цене бакра наставиле су да падају, инфлација да галопира, и Мoбуту је схватио да земља улази у дуг период постепеног опадања. Историчари тог периода наводе да је, када је с породицом отишао у Швајцарску 1976, тада разматрао и да оде с власти.

Играчка судбина 

Повратак кући заирских фудбалера са Светског првенства у Западној Немачкој био је трагичан. Мобуту им је саопштио да су уназадили афрички фудбал за неколико деценија.

„Ми смо сви имали огромна очекивања да ћемо се кући вратити као милионери. А сада живим као бедник“, причао је Илунга. „Када смо се вратили, наши уговори су раскинути и никада нисмо постали тренери. Чуо сам да је Мобуту рекао да смо уназадили афрички фудбал за 20 година. Ако бих се поново родио, трудио бих се да се да упорније радим да постанем фармер.“ 

Већина фудбалера остатак свог живота провела је у сиромаштву, пошто им је било забрањено да покажу свој таленат у европским клубовима. Ндаје Муламба, за кога се сви слажу да је био најталентованији фудбалер своје генерације, једно време се чак борио да преживи као просјак на улици. 

Мулумба је играо за тим из Киншасе АС Вита до 38. године, а онда је једва састављао крај с крајем. Афричка федерација га је наградила 1994. за рекорд у броју голова на Афричком купу, који је остварио пре 20 година, позивом за церемонију доделе награде у Тунису, где му је уручена медаља. Фабрика цигарета му је купила одело за овај догађај. Он се вратио у Киншасу срећан и поносан због тога што се неко сећао његовог резултата.

Неколико дана касније, четворица маскираних људи у војничким униформама упала су у његову кућу и захтевала медаљу и паре. Галама је пробудила његовог деветогодишњег сина, који је истрчао да затражи помоћ. Војници су запуцали и убили га. Мулумба је два пута погођен у ноге, претучен и бачен с моста. Провео је осам месеци у болници, пре него што је пребачен у Јужну Африку на даљу негу. Остао је тамо, живећи годинама на улици.

Мулумби ће, после случаја у судбоносној утакмици с Југославијом, идентитет бити замењен још једном. На Купу афричких нација између ДР Конга и Буркине Фасо 1998, њему је минутом ћутања одата почаст, пошто је објављено да је подлегао повредама у руднику у Анголи. То је била друга замена идентитета. Мулумба никада није био у Анголи. Након овога, успео је да се запосли као тренер у неколико јужноафричких тимова. Умро је у Јоханесбургу 2019.

Национални дуг

У једном тренутку, најављено је да ће сви чланови фудбалског тима који је освојио два афричка купа и пласирао се на Светско првенство 1974. да добију по 500 долара месечно, али то обећање није испуњено. Несрећни бек Мвепу Илунга после много година кајао се што су играчи на првенству „заборавили на Бога и мислили на новац“. Умро је 2015. године.

Екофа Мбунгу задржао је свој зелени фолксваген деценијама после Светског првенства и користио га је за свој посао таксисте. Ауто је трајао тако дуго јер је Мбунга био аутомеханичар. Он каже да је искористио „животну шансу“ поставши таксиста.

Голман Казади је својим одличним одбранама омогућио да бивши Заир освоји два афричка Купа. Али када се тешко разболео, није било никога да му помогне у лечењу.

Некадашњи капитен Мафу Кибонге учествао је на изборима у Киншаси. У његовој кампањи постери с Пелеом подсећали су на прошло време и на то ко је био.

Југословенски тренер Благоје Видинић после окончања спортске каријере живео је у Страсбуру где је умро је 2006, у 72. години.

Демократска Република Конго, како се земља данас зове, није је била у стању да избрише фудбалски имиџ из 1974. године. Никада се више није пласирала на светско првенство, а најдаље je досегла до полуфинала Афричког купа 2015. у коме је изгубила од Екваторијалне Гвинеје. Са све квалитетнијим играма које пружају афрички тимови, Конгу ће бити све теже да се поново једног дана нађе на неком мундијалу.

Ако нигде другде, сенка Југославије остала је још увек над фудбалом у Конгу. Али, без заирске авантуре афрички фудбал који данас учествује на светским смотрама вероватно не би успео да оствари оно што је до сада постигао, нити би афрички играчи доживели садашњи ниво афирмације у најјачим светским лигама.

Мобуту је био на власти 32 године. Суочен с побуном, маја 1997. побегао је из земље и умро у децембру исте године у Мароку. Светски медији нашироко су писали да су тада „југословенски плаћеници“ покушали да спасу Мобутуа пада с власти, али у томе нису успели. То је, међутим, тема за другу причу. 

Да случајно не буде забуне, ваља одмах рећи да Мишић, иако је посвећивао приличну  пажњу телесним вежбама, на тај спортски спектакл није стигао као такмичар, него као пратилац тадашњег младог краља Србије Александра Обреновића, који је био специјални гост на Олимпијским играма у Атини чијим се оцем сматра француски барон Пјер Кубертен, педагог и историчар, касније и дугогодишњи председник Међународног олимпијског комитета (МОК).

Грчка је за домаћина изабрана као постојбина древних Олимпијада, одржаваних много пре нове ере сваке четврте године у Олимпији на Пелопонезу. За првог председника МОК-а изабран је грчки представник Деметриос Викелис, који је организацију великог спортског такмичења извео уз свесрдну помоћ краља Грчке Георгија (Ђорђа) Првог.

Без такмичара из Србије  

Грчки суверен, одушевљен идејом о обнови Олимпијаде и одлуком  да прве ОИ новог доба буду у његовој земљи, услишио је Кубертенову молбу да на отварање лично позове владаре што више земаља, а њихове спортисте да се што масовније укључе у такмичења у дисциплинама у води, атлетици, рвању, мачевању, тенису, бициклизму, дизању тегова, гимнастици и стрељаштву. Планирани спортски спектакл на коме, у духу традиције, нису учествовале жене, сматрао је одавањем почасти историји Грчке, њеној традицији и култури.

Никоме тада, не бар званично, није сметало што није било такмичења жена, јер је то правило важило и на древним Олимпијским играма. Сметало је, међутим, Гркињи Стамати Ревити која је, после мушке трке у маратону, претрчала исту стазу да би доказала да и жене, попут мушкараца, могу бити успешне у спорту.  

Спортисте је у Атину послало 14 држава, међу којима није била Србија, а неке од њих су правиле и мешовите саставе. Одзив позваних владара је потпуно разочарао домаћине, јер се на отварању Олимпијских игара појавио само млади српски краљ Александар Обреновић, ког су Грци и њихов суверен врло срдачно дочекали и исказали низ почасти њему лично и пријатељском српском народу.

Међу укупно 241 такмичаром највише првих места освојили су Американци, а јунак Игара био је Грк Спиридон Луис који је победио у маратонској трци, иако је Немац Карл Шуман био најуспешнији такмичар као четвороструки шампион. Победници тада нису добијали златне медаље, него сребрне, венац из Олимпије и диплому, другопласираним такмичарима је уручивана бакарна медаља, ловорова гранчица и диплома, а трећепласираним нису даване медаље.

Краљ на челу српске делегације

Краљ Александар Обреновић је у време првих модерних Олимпијских игара имао 20 година, а с њим је пут Грчке кренула пробрана делегација. У краљевој пратњи били су генерал и министар војни Драгутин Франасовић, књижевник и председник Српскe академије наука Милан Ђак Милићевић, доктор париског Медицинског факултета и лични лекар српског краља Ђока Јовановић, маршал двора Михаило Рашић и каснији славни српски војвода Живојин Мишић, у то време 41-годишњи ађутант-мајор на двору Обреновића.

Доста година касније, Мишић је о том путовању с краљем записао:

„Тих година  краљ Александар је често путовао у иностранство. Сви ађутанти и ордонанси ређали су се више пута у пратњи краља на његовим путовањима. На мене никако да дође ред, ваљда зато што сам у исто време био и командант батаљона, док остали или нису имали другу службу или су, пак, били на неким канцеларијским дужностима. На крају крајева, једва једанпут дође ред на мене да пратим краља за време његовог путовања у Свету Гору и у Атину... У пролеће 1896. године дужност команданта 7. батаљона предао сам свом другу, мајору Степи Степановићу.“ 

Краљ Александар је с пратњом, преко Ниша и Скопља, стигао у Солун, а одатле у Хиландар на Светој Гори, где су се задржали три дана. Том приликом краљ је уговорио детаље отплате дуга манастира чији су му монаси, у знак захвалности, даривали Мирослављево јеванђеље, као и Хиландарску оснивачку повељу Стефана Немање.

После тога, Мишић је, у униформи српске војске, четири дана био уз краља на Олимпијским играма у грчкој престоници, где су пратили спортске догађаје и присуствовали разним другим, углавном свечарским активностима.

У част српске делегације, на отварању Игара, које је пратило више од 60.000 гледалаца, била је истакнута српска застава и свирана химна „Боже правде“, а исто је учињено и приликом посебног сусрета краља Александра са краљем Ђорђем, који му је срдачно захвалио што је дошао у Атину поводом великог спортског догађаја. Прве модерне Олимпијске игре трајале су, иначе, од 6. до 15. априла, а одржане су на стадиону Панатинаико.

Прво олимпијско одличје за једног Србина

Иако Србија није имала своје такмичаре на првој Олимпијади новог доба на њој се појавио један Србин који је, атлетским изгледом и добрим такмичарским резултатима, привукао пажњу на борилиштима у Атини. Реч је о Момчилу Тапавици из села Надаља у Војводини, тада двадесетдвогодишњаку, који се под заставом Угарске (Мађарске) такмичио у чак четири дисциплине – атлетици, рвању, дизању тегова и тенису. У то време Војводина је била део Аустроугарске, а Угарска и Аустрија су имале посебне олимпијске екипе.

Преценивши сопствене могућности, Тапавица се повредио у дизању терета једном руком, што је утицало да и у осталим дисциплинама постигне слабије резултате од оних које је остваривао пре доласка у Атину. Најбоље се пласирао у тенису где је био трећи.

Његови навијачи били су и чланови делегације Краљевине Србије са краљем на челу, који га је здушно бодрио.

Осим као истакнути спортиста, Момчило Тапавица се касније прочуо и као архитекта који је, између осталог, пројектовао зграду Матице српске у Новом Саду, железнички мост на Дунаву код Новог Сада и више значајних здања у Црној Гори. Умро је 1949. у Пули где је, са породицом, живео.

Краљ Александар, последњи монарх из династије Обреновића, иако раније није показивао интересовање за спорт и такмичења, по повратку из Атине се залагао да се у Србији оживе спортска надметања младих и створи организација која ће то подстицати и организовати. Александар није био жив (убијен је у официрској завери 1903) када је, 23. фебруара 1910, основан Олимпијски комитет Србије, чији је један од основних задатака било ширење духа олимпизма у нашој земљи. Његов оснивач и директор био је пешадијски капетан Светомир С. Ђукић.

Прве Олимпијске игре на којима је учествовала Краљевина Србија биле су оне одржане 1912. у Стокхолму, што је значило и њен улазак у МОК. Боје Србије на ОИ у престоници Шведске бранила су двојица такмичара, оба из Београда: Душан Милошевић, бивши фудбалер БСК-а, који је наступио у трци на 100 метара, и маратонац Драгутин Томашевић.

Тачно 96 година после Стокхолма, Србија је на Олимпијски играма у Пекингу (2008) поново наступила као самостална држава.

Али та дивна сплитска ноћ ушла је у историју фудбала по ономе што се на травњаку Пољуда одиграло пре самог почетка утакмице. Пре него што су фудбалери два клуба предвођени судијском тројком изашли пред пуне трибине, навијач Хајдука Анте Бараба је прескочио ограду, улетео на терен и на самоме центру игралишта заврнуо врат једном несретном петлу кога је, како је рекао у разговору за новине, био украо из материног кокошињца.

Тотенхемов грб, истина, краси тетреб, али су у фудбалској јавности одувек познати као „Певци“, па је завртање шије недужном сплитском петлу било протумачено као сасвим јасна порука, која је стигла и до седишта УЕФА. Дисциплинска комисија европске куће фудбала казнила је Хајдук новчано и одредила да свој наредни меч на међународној сцени као домаћини играју најмање три стотине километара од Сплита.

Хајдук је у реваншу поражен минималним резултатом и тако остао без финала, а четрдесет и две године касније управа Тотенхема је за привременог менаџера клуба који се већ дуго налази у играчкој и резултатској кризи именовала хрватског тренера Игора Тудора, који је играчку каријеру започео у дресу Хајдука. Тудор је успео да постави неславан рекорд, поставши први тренер у историји „Певаца“ који је изгубио прве четири утакмице. Последњи пораз, претрпљен од мадридског Атлетика на гостујућем терену стадиона Метрополитана, дуго ће прогањати навијаче Тотенхема.

Рођеном Сплићанину не могу да опросте што је прво одлучио да тог кобног уторка увече на терен пошаље другог резервног голмана Антоњина Кинског, а онда га замени после само петнаестак минута игре, након што је двадесеттрогодишњи Чех што својом, што кривицом саиграча био приморан да вади лопту из мреже чак три пута.

Тотенхем је до краја утакмице примио још два, али је успео и да постигне два гола. Међутим, у енглеској и светској фудбалској јавности нико не расправља о томе да ли Тотенхем има шансе да се на крају ипак квалификује у четвртфинале Лиге шампиона. Сви се и даље баве не само Тудоровом одлуком да Кинског пошаље у свлачионицу тек што је утакмица почела, већ и даљом судбином голмана чији нас случај упућује да се по ко зна који пут присетимо Хандкеовог романа и Вендерсовог филма „Голманов страх од једанаестерца“.

Иранке у Аустралији

Та прича заправо нема скоро никакве везе са фудбалом, баш као што са најважнијом споредном ствари на свету нема везе ни оно што се у Аустралији ових дана дешавало са чланицама фудбалске репрезентације Ирана.

Иранке су тамо допутовале крајем фебруара да би учествовале на Азијском фудбалском купу за жене, који се одржава од 1. до 27. марта. САД и Израел су напали Иран дан пред свечано отварање турнира, а утакмица првог кола групне фазе такмичења између фудбалерки Ирана и Јужне Кореје одиграна је 2. марта. Иранке су из протеста против режима који влада њиховом земљом одбиле да певају националну химну, и то је у иранским медијима окарактерисано као велеиздаја која се у новонасталим ратним околностима кажњава смрћу.

Пред почетак наредна два меча Иранке су певале химну и салутирале застави своје земље, али то није променило став надлежних, који су им недвосмислено поручили како их по повратку у нападнути Иран не чека ништа добро.

У међувремену је узбуњена светска јавност, а на адресу аустралијског премијера Албанезеа са свих страна почели су да стижу захтеви да се храбрим иранским фудбалеркама обезбеди политички азил.

„Ако их неће Аустралијанци, примићемо их ми“, рекао је Доналд Трамп. Ирански званичници су на то одговорили како ће сурово казнити чланове породица свих оних играчица које се не врате у земљу.

На крају је пет иранских репрезентативки уз помоћ локалне полиције успело да побегне из хотела у коме су биле смештене и њима је азил одобрен по хитној процедури. Остале су из хотела у аутобусу одведене директно на аеродромску писту, где их је чекао авион који ће их одвести у разрушену земљу, где их не чека ништа добро.

У медијским извештајима стоји како су неке иранске фудбалерке плакале, док су друге преко телефона слале позив у помоћ. Авион их је напослетку одвео у двоструку неизвесност, јер их код куће чека ем рат, ем врло конкретна опасност да буду ухапшене и сурово кажњене.

Ето како фудбал може да утиче на егзистенцију људи. Судбине чешког голмана и иранских фудбалерки говоре и више него довољно саме за себе, али нас истовремено и подсећају на два тренутка из фудбалске прошлости.

Најомраженији голман на свету

Прво Светско првенство у фудбалу које је играно по завршетку Другог светског рата организовано је у Бразилу. Био је то први Мундијал на ком су учествовали Енглези, који до тада нису видели смисла у идеји да се уопште такмиче са остатком света, с обзиром на то да су они били и остали ти који су фудбал измислили. На овом светском шампионату учествовала је и репрезентација Југославије.

Али тај турнир није остао упамћен по томе што Енглези нису успели да прођу групну фазу такмичења изгубиши, између осталог, и од Американаца, што су учешће непосредно пред почетак првенства отказали Турска, Француска и Индија, и што је Рајко Митић након загревања пред меч са домаћинима разбио главу при силаску у тунел Маракане, па је наша репрезентација првих двадесетак минута утакмице са Бразилом играла са играчем мање, што је пресудно утицало на коначни резултат меча.

Свако ко иоле познаје историју фудбала зна да ће Мундијал одигран у Бразилу заувек остати упамћен по истинској спортској трагедији која се десила у финалу. Утакмица која је одлучивала првака света одиграна је 16. јула 1950. у Рио де Жанеиру, на најчувенијем стадиону на свету, пред скоро две стотине хиљада гледалаца. Играли су Бразил и Уругвај и репрезентација домаћина је била виђена као сигуран победник и пре него што је судија означио почетак утакмице. У целом Бразилу све је било спремно за велики карневал, али су богови игре имали другачије планове за оно што ће се те вечери десити на Маракани.

Бразил је повео, али онда су Уругвајци почели да играју све боље и боље. Прво су изједначили преко Скјафина, да би једанаест минута пре краја утакмице Ђиђа постигао гол који је означио почетак непреболне туге што, упркос каснијих пет титула првака света у фудбалу, и даље тишти Бразилце.

Те вечери је широм Бразила забелележено на десетине самоубистава, а уместо карневала, на улице Рио де Жанеира стигла је туга. Људи нису могли да престану да плачу, а шок је био толики да након утакмице није ни одржана свечана церемонија проглашења победника. Председник ФИФЕ Жил Риме је само тутнуо у руке пехар богиње Нике капитену Уругвајаца Обдулију Варели, а овај је, према писању великог аргентинског писца Освалда Соријана, после причао како га је те јулске вечери гризла савест због упропаштеног славља.

„Осећао сам се лоше“, Соријано записује Варелине речи. „Било би лепо видети тај карневал... а ми смо упропастили све то, а нисмо освојили ништа. Имали смо ту титулу, али шта је она значила наспрам свеколике туге. Мислио сам на Уругвај. Тамо је народ сигурно био сретан. Али ја сам био ту, у Рио де Жанеиру, међу свим тим неутешним људима.“

То прво вече се претворило у још тужнију зору дана у коме ће и штампа и навијачи за најтрагичнији пораз у историји фудбала окривити голмана Бразила Моакира Барбосу. Барбоса је био голман клуба Васко де Гама из Рио де Жанеира и до јулске вечери 1950. био је познат по томе што није носио голманске рукавице. Наредних пола века, све до своје смрти, у априлу 2000, носио је крст највећег кривца за пораз у финалу Мундијала.

Непосредно пред смрт дао је интервју у коме је, између осталог, рекао како по бразилском законодавству човек у Бразилу може бити осуђен на највише тридесет година, док он већ пуних пола века плаћа страшну цену за нешто за шта уопште и није крив!

Тринаест година након утакмице која му је одредила судбину, Барбоса је у знак сећања на тај дан од бразилске фудбалске федерације на поклон добио стативе између којих је у мрежи завршио Ђиђин фатални шут. Барбоса их је у дворишту своје куће запалио и на њиховом жару испекао роштиљ за малобројне пријатеље.

Двадесетак година касније, нису хтели да га пусте у комплекс где се репрезентација Бразила спремала за предстојећи Мундијал. Плашили су се да ће им донети малер.

Умро је а да му нација није опростила то што у утакмици коју Бразилци и данас памте као Мараканацо није успео да сачува мрежу свог тима и народу који толико воли фудбал омогући велико и унапред планирано славље.

Последњи повратак у будућност

И ми волимо фудбал и волимо да се радујемо победама наших фудбалера, али смо кроз времена у којима се на овим просторима лопта шутирала ногом одавно навикли на поразе. Увек их је било више него победа и често су доживљавани као исход који нисмо заслужили. Неправда нас је најчешће сналазила због погрешних одлука фудбалских судија, али пред сам распад Југославије искусили смо и како изгледа када о коначном резултату утакмице не одлучује човек у црном, већ Савет безбедности УН!

Наша репрезентација је квалификације за Европско првенство које је се у јуну 1992. играло у Шведској завршила са надмоћним тријумфом у групи. И мада су у међувремену играчи из Хрватске одлучили да скину плаве а обуку дресове у дезену шаховнице, екипа коју је селектирао Ивица Осим, а у којој су се, између осталих, налазили и Драган Стојковић Пикси, Дејан Савићевић, Предраг Мијатовић, Мехмед Баждаревић, Владимир Југовић, и даље је важила за једног од главних фаворита Еура '92.

Било је то последње Европско првенство на коме је учествовало само осам репрезентација, а сем нас и домаћина Шведске, на турнир су се били квалификовали репрезентације СР Немачке, Заједнице независних држава (бивши СССР), Холандије, Шкотске, Француске и Енглеске. Требало је да се Југославија такмичи у групи А са Шведском, Француском и Енглеском.

Наши фудбалери су испраћени на турнир са великим надама, али се онда у спорт умешала светска политика и Савет безбедности је за распламсавање грађанског рата у Босни и Херцеговини и Хрватској окривио искључиво оно што је у том тренутку било остало од Југославије. Донета је резолуција којом су Југославији уведене ригорозне међународне санкције, које су се односиле и на забрану учешћа југословенских спортиста на међународним такмичењима у колективним спортовима и њихово такмичење под тробојком са звездом петокраком.

Одлучено је да уместо репрезентације Југославије у Шведској заиграју Данци. Михаел Лаудруп, један од најбољих данских фудбалера, одбио је да наступи за свој тим, чиме је испољио ретко виђену људску доследност и изразио протест због учињене неправде.

Данци ће напослетку тог јуна постати прваци Европе, али пре него што је остварена та велика и несвакидашња победа, наши фудбалери су морали да искусе далеко несвакидашњији пораз. УЕФА их је избацила са такмичења за које су се квалификовали, Шведска је хтела да се што пре врате одакле су дошли, али су наступајуће санкције онемогућавале да по њих дође авион Југословенског аеротранспорта. Тако се фудбалска бајка која је прво претворена у спортску неправду завршила правом људском драмом.

На крају је по наше фудбалере и новинаре отишао капетан Стеван Попов, пилот који је тог пролећа из ратом захваћеног Сарајева у Београд евакуисао на десетине хиљада људи, жена и деце. Упркос многим техничким препрекама изазваним изгласавањем санкција, Попов се пробио до Стокхолма. Наши фудбалери и сви остали који су с њима на Евро '92 дошли из Београда укрцали су се у авион, али тек тада је настала права драма. Шведске власти су хтеле да заробе наш авион, у коме готово да није било горива.

Попов је на крају запретио да ће упркос свим забранама подићи авион, па су Швеђани на крају пристали да авион снабдеју горивом, али под условом да оно буде плаћено готовином. На крају је новац сакупљен, авион је полетео и репрезентативци Југославије су безбедно полетели и још безбедније слетели на сурчински аеродром, који је потом чамио пуст наредних неколико година.

Прву наредну међународну утакмицу након укидања санкција фудбалери Југославије одиграли су управо против Бразила. Моакир Барбоса је у то време још увек био жив и крив, а наши спортисти и ми који за њих навијамо и дан-данас осетимо дах те тешко описиве, али и те како ефикасне метафизичке неправде која нам ту и тамо и даље дише за вратом.

Мање од игре

Ту неправду сада осећају и Иранци. Судбина репрезентативки које су се вратиле у ратом захваћену земљу још увек није позната, али се зна да фудбалери Ирана неће учествовати на Мундијалу, који би овог лета требало да се игра у САД, Канади и Мексику.

Трамп им је поручио да је и боље што не долазе, али у овом тренутку није до краја извесно да ли ће Мундијала уопште и бити. Нико још не може да процени колико ће бити могуће гарантовати безбедност стотинама хиљада навијача, али и самим фудбалерима.

Најопасније је, за сад, у Мексику, у коме управо букти рат нарко картела и државе. Најжешћи окршаји десили су се пре само неколико дана у покрајини у којој крајем марта треба да се игра квалификациони турнир на коме ће бити решено која ће се од шест националних селекција пласирати на Мундијал.

ФИФА је објавила да ће се овај турнир одржати према утврђеном распореду, али још нема назнака која би то репрезентација могла да замени селекцију Ирана.

Ко зна, можда ће управо тај тим постати неочекивани освајач великог такмичења на коме ће први пут у историји наступити четрдесет и осам селекција.

Међу њима неће бити Србије.

Колико год звучало отрцано и навијачки неискрено, можда је, овога пута, заиста добро што ћемо све што се на Мундијалу буде дешавало гледати са безбедне удаљености.

Фудбал се од дана када су га играли Рајко Митић, Обудлио Варела и Моакир Барбоса много променио, али у онима који га воле и даље побуђује неописиву и немерљиву страст. То најбоље показује пример чешког голмана Кинског, који је после за њега страшне мадридске ноћи на свом инстаграм налогу написао да се живот састоји од успона и падова и да ће са њим све бити у реду.

Све је то лепо, али шта ће бити са овим нашим светом?

Сада већ далеке 1986. године Дијего Армандо Марадона се из спортских извештаја преселио у све историјске атласе и легенду када је на Мундијалу у Мексику Енглезима дао онај гол руком. Енглези и Аргентинци су ратовали на Фокландима и та фудбалска утакмица је и за једне и за друге била много више од игре.

Ту утакмицу већу од живота решила је прво Марадонина „Божија рука“, а потом његов гол века, када је предриблао целокупну енглеску одбрану и постао херој свих презрених на свету. Био је то само фудбал, али само у фудбалу је могуће победити моћнијег од себе и то на какав начин!

Четири деценије касније, по многима најбољи фудбалер садашњице, Аргентинац Лео Меси је у првим данима америчког рата против Ирана са својим саиграчима из Интера из Мајамија био гост Доналда Трампа у Белој кући.

И упркос томе што дрес са његовим именом на леђима носе многи малишани широм сиромашног света, Меси се руковао са човеком коме тако добро успева да у последњих неколико месеци оличава сву неправду на нашој планети.

Да ли је четрдесет година много, мало или таман да се „Божија рука“ претвори у руку пружену „ђаволу“?!

Тачан одговор на ово питање можда се крије у још једној фудбалској причи.

Дискфалификација фудбалске репрезентације Југославије донела је проблеме и произвођачу спортске опреме „Адидас“. У њиховој фабрици у ирском граду Корку произведни су плави дресови са државним грбом Југославије у којима су Пикси и остали наши фудбалери имали да играју у Шведској. Од нашег наступа на Евру '92 није било ништа и менаџери „Адидаса“ нису знали шта да раде са тим дресовима. На крају су мањи бројеви дресова продати локалном клубу „Лидс“, па су петлићи из Корка неко време тренирали и играли у дресовима земље која више није постојала.

Без обзира на ту историјску чињеницу, шест буктиња је још неко време горело на грудима ирских дечака.

Браћа Чајковски

Половином прошлог века, прва браћа у дресу Југославије били су Златко и Жељко Чајковски. Први је одиграо 55 утакмица за најбољи тим наше земље и био један од најзапаженијих везних играча у Европи и свету. Са „Плавима“ је освојио две сребрне олимпијске медаље (1948. и 1952) и два пута учествовао на светским првенствима.

Две године млађи Жељко, нападач, забележио је 19 наступа у државном тиму и постигао 12 голова. Заједно са братом, на Олимпијади 1948. у  Лондону окитио се „сребром“. У анале југословенског фудбала уписао се као стрелац победоносног гола против Француске (3:2), који је наш састав одвео на Светско првенство у Бразилу 1950.

Почели су у загребачком ХАШК-у одакле је Златко отишао у Партизан, а Жељко у Динамо. Играли су и у Немачкој, а тамо су били и тренери. Златко је у оба посла био успешнији, а као тренер заслужан је за уздизање минхенског Бајерна и стварање његових звезда Франца Бекенбауера, голмана Сепа Мајера и неумољивог стрелца Герда Милера.

Браћа Белин

Попут браће Чајковски и браћа Белин – Бруно и Рудолф звани Руди – каријере су почели у Загребу, након чега је први отишао у Партизан, док је други цео фудбалски век провео у Динаму. Због велике разлике у годинама – чак 14 – никада нису заједно наступили за репрезентацију нити су били ривали носећи црно-бели и модри дрес.

Бруно, један од најбољих југословенских бекова, са Партизаном је освојио шампионску титулу и три пута Куп маршала Тита. Три маршалова купа освојио је и Руди, градитељ игре у дресу Динама, али и „сребро“ на Европском првенству 1968. Браћа Белин имају укупно 54 наступа за Југославију: Бруно 25, а Руди – који је дао и шест голова - 29.

Чебинци

Звездан и Срђан Чебинац, из чувене генерације Партизанових „беба“, обојица нападачи, били у први близанци који су обукли дрес са грбом Југославије.  

Звездан је шездесетих година прошлог века сматран најбољим десним крилом у земљи. За репрезентацију је одиграо 20 утакмица, али би тај биланс био далеко импозантнији да, због страха од летења авионом, није пропустио многе мечеве у иностранству. Између осталог и Светско првенство у Чилеу 1962.

Са братом Срђаном играо је у генерацији Партизана која је три пута узастопно била југословенски првак. Једну сезону је провео и у Црвеној звезди, док му је брат са Топчидерског брда отишао на Карабурму – у ОФК Београд.

Срђан је имао само један званични наступ за „Плаве“. Играли су и у Немачкој, Холандији и Швајцарској, а ван домовине су остварили и успешне тренерске каријере.

Вујовићи

Близанце репрезентативце дао је и сплитски Хајдук – Златка и Зорана Вујовића. За Југославију су наступили 104 пута и постигли 27 голова.

Успешнији је био Златко, изразити нападач – одиграо је 70 утакмица и постигао 25 погодака. Тренери су га веома ценили иако су поједини навијачи, љути због Златкових чешћих промашаја, говорили да би дао више голова од Пелеа да је искористио макар сваку трећу прилику.

Зоран, бек, испред брата био је по упорности, што је посебно примећено у Француској, где су играли неколико сезона. У 1984, баш кад су Французи постали прваци Европе, Зоран је проглашен за најбољег странца у њиховој лиги. Једну сезону провео је у Црвеној звезди, а са братом је у саставу сплитских „билих“ освајао куп и првенство Југославије.

Били су у репрезентацији Југославије на Олимпијским играма у Москви 1980. и на Мундијалу у Шпанији 1982), а Златко је боје Југославије бранио и на Европском првенству 1984. и Светском првенству 1990.  године.

Милутиновићи

На Светском првенству одиграном 1958. у Шведској у саставу Југославије била су браћа Милутиновићи – Милош и Милорад. Први, „Плава чигра“, и данас се помиње као највећа звезда југословенског фудбала свих времена, а на врхунцу каријере сврставан је у групу најистакнутијих асова европског фудбала.

Милутиновићи су играли у Партизану педесетих година минулог века када је тај клуб сматран једним од најбољих у Европи. Милорад је био центархалф, робустан и стамен играч, али стално у сенци старијег Милоша, нападача који је био луцидни пакер, незадрживи дриблер и спретни стрелац.

Милош је за државну репрезентацију одиграо 33 утакмице и дао 16 голова. Било би их и више да му фудбалски узлет ка звездама није прекинула туберкулоза.

И Милош и Милорад били су фудбалски интернационалци, а после качења копачки о клин и тренери. Милош је био и селектор Југославије. Са њима је у Партизану играо и њихов најмлађи брат Велибор-Бора који није постао репрезентативац, али је постао први тренер у свету који је пет различитих државних репрезентација одвео на Светско првенство.

Сушићи

Браћа Сушић, Сеад и Сафет с надимком „Папе“, били су изванредни нападачи, техничари и голгетери, врло различити по карактерима. Старији Сеад је имао помало боемски приступ фудбалу, знао је све с лоптом, али му је недостајало више посвећености тренингу и дисциплини ван терена да би постао велика звезда, што је успео да буде његов млађи брат, много раднији и преданији игри.

Почели су да играју у Завидовићима, након чега је Сеад постао  првотимац Црвене звезде, у којој је играо осам година, а Сафет – Сарајева. Оба њихова тима били су прваци Југославије, а они репрезентативци: Сеад једном, а Сафет 54 пута. Млађи брат је у „плавом“ дресу 21 пут био стрелац, а посебно се памте његови хет-трикови против Румуније, Италије и посебно Аргентине у години кад је та латиноамеричка селекција постала првак света.

Оба брата су имала интернационалне и тренерске каријере. Сафет је 2000. године проглашен најбољим фудбалером БиХ свих времена.

Мусемићи

Међу репрезентативцима Југославије из БиХ била су и браћа Мусемић – Вахидин, који је у 17 репрезентативних наступа дао девет голова, и Хусреф, који је имао само један наступ за „Плаве“. Оба су били „деветке“, дакле изразити нападачи и голгетери. Вахидин се прославио у Сарајеву па у француској Ници, док је Хусреф најбоље партије пружао током четворогодишњег наступа за Звезду, за коју је постигао 89 голова.

Вахидин се посебно истакао на ЕП у Италији 1968, када је Југославија постала вицешампион Старог континента. Старији љубитељи фудбала сигурно се још сећају његовог центаршута после ког је Драган Џајић савладао голмана Енглеске, тада актуелног првака света, и „Плавима“ донео пласман у финале, изгубљено од домаћина Италије, после велике пристрасности швајцарског судије Готфрида Динста у корист „Азура“.

Хорвати

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века један од најбољих југословенских фудбалских судија, носилац знака ФИФА, био је Загрепчанин Драго Хорват, који је пре тога једном наступио за најбољу ногометну селекцију Југославије, као играч Динама.

Драго је био познат и као старији брат Ивице Хорвата, годинама стандардног првотимца „Плавих“ који је, као капитен, учествовао у освајању сребрне медаље за Југославију на Олимпијским играма 1952.

Био је то онај чувени састав: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Букас, Бобек и Зебец. Говорили се да је тај састав знао напамет и друг Тито, иначе незаинтересован за фудбал.

Ивица Хорват је од 1946. до 1956. одиграо 60 утакмица за Југославију и био на два Мундијала – 1950. и 1954. Са овог другог памти се његов аутогол против Западне Немачке које је допринео елиминацији „Плавих“.

Два пара браће Брновић

По киксу у репрезентативном дресу, попут Ивице Хорвата, памти се и Драгољуб Брновић који је, као и славни Загрепчанин, имао брата репрезентативца – Бранка. Драгољубов кикс био је промашени једанаестерац у пенал серији која је одлучивала ко ће у полуфинале Светског првенства 1990. – Југославија или Аргентина. За наш тим тада су с беле тачке  промашили и Драган Стојковић и Фарук Хаџибегић па су „гаучоси“ отишли даље.

Браћа Брновић су каријере почели у Црној Гори, а прославили су се у Партизану, углавном као везни играчи. Старији Драгољуб (1963) за државни тим одиграо је 25 пута и постигао један гол, док је четири године млађи Бранко остварио 27 наступа и трипут био стрелац.

Играчку каријеру, окончану у иностранству, наставили су тренерском. Бранко је био селектор Црне Горе након њеног отцепљења од СР Југославије.

Почетком овог века, после распада СФРЈ, у нашој репрезентацији била су још два брата Брновића – Ненад и Бојан. Попут својих презимењака, обојица су носили Партизанов дрес, први као нападач, а други као „везиста“. У дресу са државним грбом више се истакао млађи  Ненад који га је обукао 16 пута, док је његов годину дана старији брат ту част осетио двапут.    

Пајевићи и Шћеповићи

Много пре браће Брновић из Црне Горе у Партизан су стигла браћа Пајевић – Милутин и Божидар, који су, носећи дрес популарног београдског клуба „догурали“ и до оног најдражег – репрезентативног. Милутин је за Југославију наступио три пута, а млађи Божидар једном. Први је био нападач, други халф у генерацији Бобека, Милутиновића, Чајковског, Белина...  

Браћа партизановци и репрезентативци били су и Стефан и Марко Шћеповић. Било је то у годинама после распада Југославије, па су носили дрес Србије – први осам пута (једном је био и стрелац), а други пет пута.

Браћа Ђуровски

Врло запажен братски пар у нашем фудбалу била су и браћа Ђуровски – Бошко и Милко. који су, врло млади, из Македоније дошли у Црвену звезду. Годинама су заједно носили црвено-бели дрес нашег најтрофејнијег клуба, а хировити Милко је неколико сезона био и играч Партизана, Звездиног најљућег ривала. Његов прелазак са „Маракане“ у Хумску био је својевремено једна од највећих сензација југословенског фудбала.

У државној репрезентацији Југославије Бошко, везни и одбрамбени фудбалер, играо је на четири утакмице, а Милко, изразити нападач, на шест, што је обележио и са четири постигнута гола. За Милка се говорило  да би, да није увек био на своју руку и прекомерно темпераментан, одиграо „не шест, него 66 мечева за југословенску репрезентацију“.

По распаду Југославије, браћа Ђуровски су наступали и за национални тим Македоније. Играли су и за иностране клубова, а по завршетку играчких каријера обојица су се посветили тренерском позиву.

Ивићи и Милинковићи-Савићи

Илија и Владимир Ивић, славна браћа из зрењанинског Пролетера, место у репрезентацији осигурали су играјући за Црвену звезду и Партизан. Старији Илија, који је био и капитен црвено-белих, имао је један наступ за државни тим, док је млађи забележио осам. Иако су обојица били нападачи, врло ефикасни у својим тимовима, није им се посрећило да и као репрезентативци погоде мрежу противника. После играња у иностранству, ван границе домовине започели су тренерске каријере које још трају.

Браћа Милинковић Савић – Сергеј и Вања – од свих овде побројаних репрезентативних парова разликују се по томе што је један од њих био голман – две године млађи Вања. И њихов отац је био фудбалер и интернационалац због чега су му синови рођени у иностранству. Браћа Милинковић Савић су у Србији играли за Војводину, а пре него што су постали чланови сениорске репрезентације наше земље наступали су и за млађе селекције.

У „А“ тиму Србије Сергеј је до сад  остварио 54 наступа и голгетерски учинак од девет погодака. Вања је дрес са државним грбом облачио 19 пута. Обојица већ дуже време играју у иностранству, где су променили по неколико клубова, а и даље важе за потенцијалне репрезентативце.      

Иако је репрезентација Југославије на СП у Швајцарској допутовала са ореолом олимпијског првака из Лос Анђелеса 1984, „папирне“ прогнозе је нису сматрале највећим фаворитом за прво место. Било је, наиме, доста оних који су веровали да је „злату“ ближа селекција СССР-а, бранилац титуле освојене четири године раније у Западној Немачкој, где је у финалу савладала баш „Плаве“.

Такво мишљење пратиле су и помало омаловажавајуће тврдње да се Југославија не би „позлатила“ на ОИ у САД да Совјети, враћајући Американцима мило за драго због бојкота „њихове“ Олимпијаде у Москви 1980, нису одлучили да не дођу на Игре у „Граду анђела“.

Плави против Зборнаје команде

Жреб у Швајцарској као да је намерно био направљен тако да што пре разреши дилему око тога ко стварно треба да носи звање првог фаворита за трофеј у конкуренцији 16 екипа, Југословени или Совјети: „Плавима“ и „Зборној команди“ међусобни дуел био је први на турниру. Одигран је у граду Арауу где су наши момци имали подршку југословенских гастарбајтера који су, све до распада СФРЈ, здушним навијањем давали снажан ветар у леђа свим спортистима из Југославије у њиховим наступима у земљама Западне Европе.  

Велики дерби обележен је великом борбом и резултатском неизвесношћу током свих шездесет минута утакмице, у чему су највише уживали навијачки неутрални гледаоци, мирно пратећи мајсторије два одлична састава. На полувремену је било 13:11 за наше момке, који су разлику у своју корист до краја дуплирали – 26:22.

Доминантан утисак је био да су Југословени до победе стигли захваљујући већој покретљивости и бољој уиграности. Томе је битно допринела чињеница да су половину састава „Плавих“ чинили првотимци шабачке „Металопластике“, која је 1985. и 1986. била светски хит као клупски шампион Европе, најјачег континента у рукомету. Реч је о Милету Исаковићу, Мирку Башићу (голману), Веселину Вуковићу, Веселину Вујовићу, Јасмину Мркоњи и Златку Портнеру. Надимци су им били  „рукометни ванземаљци“ и „Харлем глобтротерси рукомета“.

Ка титули

Почетни успех дао је снажан подстрек наши момцима за даље такмичење, али су их искусни селектор Зоран Тута Живковић и његов помоћник Абас Арсланагић, обојица дуго репрезентативни голмани, стално подсећали на ону народну пословицу о првим мачићима... Тај опрез је био и те како потребан јер су, у том тренутку, бар још три репрезентације с правом „пуцале“ на врх.

У нашој, такозваној „комунистичкој групи“, поред Совјета биле су и селекције Кубе и Источне Немачке, којима се никако није смео „пришити“ епитет аутсајдера. То је посебно важило за Немце, који су пред излазак на мегдан Југославији направили и највећу сензацију на шампионату „прегазивши“ тим СССР-а са пет голова разлике – 23:18. Дакле убедљивије од „Плавих“. Била је то уједно најава да од „злата за Русе“ неће бити ништа, што се касније и обистинило након њиховог још једног пораза од Шпаније. Поједини извештачи и стручњаци су овај неочекивани пад светских првака видели као последицу пораза који су им нанели Југословени.   

Живковићеви изабраници су Кубанце савладали са 32:28, а Источну Немачку са 22:20. Да није било лако, најубедљивије је показивала чињеница да је на обе утакмице најбољи утисак у редовима наших оставио голман Златан Арнаутовић. Високи Бањалучанин је, иначе, током целог турнира често чинио чуда међу стативама, спречавајући сигурне поготке распуцаних противника. Публика га је прозвала чаробњаком, а стручни жири на крају сврстао у идеални тим првенства. Од Југословена су ту почаст добила и два наша бека-голгетера – Веселин Вујовић и Јовица Цветковић. Први је мреже противника „цепао“ десницом, а други „левицом“.

Друга фаза

У другој фази турнира, ривали Југославије су били Западна Немачка, Шпанија и домаћин Швајцарска. Селекције слабије од три које су „Плави“ већ били прескочили, али никако противници за потцењивање. Тим пре што су тешке почетне борбе измориле наш тим, а било је и мањих повреда код неких играча.

Да је најтеже кад изгледа да је најлакше, показао је дуел Југославије са објективно доста слабијим саставом Шпаније. Судије су крај одсвирале при резултату 18:17 за нашу репрезентацију, а констатација наших новинара да је „најважније да смо победили“ била је еуфемизам за пад у игри Живковићевих пулена.

Тиму није недостајало воље, али је било очигледно да му мањка претходно виђене течности у игри. Реч је о појави која није реткост на дугим и тешким турнирима, а лакше је превазилазе добро уигране и добро вођене екипе. Југословенски државни тим је, срећом, имао оба та атрибута.

Ново нивелисање форме на виши ниво „Плави“ су имали против домаћина Швајцарске. Меч без неизвесности добијен је са 27:19, при чему је селектор Живковић више него на претходним мечевима „мешао карте“, тј. трудио се да терет утакмице понесе што више играча.   

Наредно искушење био је дуел са Западним Немцима који су у Швајцарској играли тврдо, ослањајући се првенствено на јаку одбрану. Главни квалитет наших била је „распевана игра“ – брзе и маштовите акције у којима је важније било забележити погодак више, него примити гол мање. Виђена је мање-више рововска борба са релативно мало лопти у мрежи. После победе од 19:17 „Плави“ су и формално широм отворили врата финала, иако је у Швајцарској била честа прича да су они то учинили већ победом над СССР-ом где су демонстрирали своју снагу и умеће. Југославија је у финале стигла без изгубљеног бода: шест утакмица – шест победа.

Са друге стране жреба, за многе прилично неочекивано, у финале је, стигла репрезентација Мађарске. И то на резултатски једнако импресиван начин као и наша: без пораза на путу ка завршном балу.

Златни момци 

Предтакмичење је, међутим, показало да су Југословени и Мађари потпуно заслужено дошли до тачке на којој ће одлучити која ће се репрезентација „позлатити“, а којој ће припасти сребрна медаља. Ово финале, играно у Цириху, било је прилика и једнима и другима да својој земљи донесу прву титулу светског првака. Рукометни стручњаци окупљени у Швајцарској већином су давали  предност нашем изабраном тиму, али увек уз ону „филозофију“ да неће бити изненађење ако буде и друкчије.

„Плави“ су од старта показали велики жељу да стигну до ласкавог звања, али су им Мађари вешто парирали, а потом изводили брзе и ефикасне контре. Прво полувреме је окончано нерешеним резултатом – 12:12, што је максимално повећало притисак на играче, пре свега због страха од грешке. Резултатска клацкалица продужила сe и на добар део завршног дела утакмице, а у самом финишу наши су успели да се „одлепе“ и да до краја сачувају предност од два гола – 24:22. Тако је Југославија стигла до своје прве и једине титуле светског првака. Србија, као њена правна наследница, није, нажалост, још успела да тај биланс побољша.

Најефикаснији у тиму Југославије, са по шест голова, били су вихорно лево крило Миле Исаковић, који је често измицао мађарској одбрани и стамени десни бек Јовица Цветковић, најбољи стрелац нашег тима на целом шампионату. Одбрани Југословена највише брига задавала су два Михаја – Ковач и Иванчик, који су по пет пута погодили нашу мрежу.

У саставу Југославије који се окитио светском златном медаљом били су: Златан Арнаутовић, Мирко Башић, Роландо Пушник, Веселин Вуковић, Веселин Вујовић, Миле Исаковић, Јовица Елезовић, Јовица Цветковић, Момир Рнић (капитен), Часлав Грубић, Драган Младеновић, Јожеф Холперт, Јасмин Мркоња, Мухамед Мемић, Златко Портнер и Златан Сарачевић.

Екипа за понос и незаборав.   

Задивљена Жућком, својим играчким узором, Марија је поносно носила добијени надимак, а у репрезентацији Југославије, са којом је освојила много одличја и била „стрелац над стрелцима“, изборила се за дрес са бројем пет који је и Кораћ носио. Била је недостижни кошгетер као и он. Истовремено је била и мамац за публику где год би се појавила, јер јој је ефикасну игру красила и грациозниост балеринe. Неки њени рекорди и данас су живи, иако је у децембру минуле године прославила 78. рођендан.

Из скученог собичка на широки терен

Марија Вегер је међу кошеве стигла као девојчица, са непуних 12 година. Из тесне собе у којој је живела у оскудици, без оца, са мајком и две сестре. На шљакастом игралишту новосадског „Еђшега“ (Јединства), првог јој клуба, стручњаци су врло рано уочили наглашени дар за кошарку малишанке с надимом „Малчика“ (асоцијација на „маљчик“, дечачић, из неке руске бајке). Одликовали су је изванредна скочност и сјајан преглед игре, у лаком трку брзо је мењала правац и имала добар контакт с лоптом у свакој ситуацији. Касније је порасла до 173 центиметра и са том висином била убојити бек-шутер.

Напредак од почетнице која је, маштајући да постане лекар, уписала медицинску школу, до играчице на коју се „озбиљно рачуна“ остварила је свакодневним тренингом, често и по летњој врелини од 40 степени. Кад би тако угрејало, њени Новосађани су знали да кажу: „Цео град је на Штранду (градском купалишту), само се 'Малчика' купа у зноју испод кошева.“ Објашњавајући једном ту своју посвећеност спорту, рекла је да је она била последица две ствари: њене силне жеље да буде успешна и чврстог уверења да успеха нема без преданог рада. Била је прегалац, али и аскета у пуном смислу тих речи.

Марија Вегер је брзо је прерасла мали „Еђшег“ и постала чланица „Војводине“, дугогодишњег прволигаша, која ће с њом постати понос Новог Сада због две титуле првака Југославије (1969. и 1970). Новосађанке је до шампионских прстенова са клупе предводио њен супруг Ладислав Демшар, некадашњи репрезентативац, који јој је био тренер и у најбољој југословенској селекцији. Марија је чак седам пута била најбољи стрелац најквалитетније југословенске лиге, а неки њени индивидуални учинци непревазиђени су до ових дана.

 У првој шампионској сезони „Војводине“ поставила је апсолутни рекорд у мушкој и женској конкуренцији са просеком од 42,2 поена по утакмици. А било је то време пре него што су уведене „тројке“. Два пута је противничкој екипи убацила по 74 коша. Занимљиво је да је у оба случаја „жртва“ њене канонаде био београдски „Партизан“. Славни тренер Ранко Жеравица, који је говорио да би Марија у игри под кошевима могла да се надмеће и са мушкарцима, једном је приметио да гледаоци кад она постигне 20 поена говоре да је имала „слабији дан“.

Посебном почашћу сматрала је дружења са члановима репрезентације Југославије која је 1970. године, под Жеравичиним вођством, постала првак света. Била је тада на опоравку на Бледу, а Крешимир Ћосић и остали асови из тог сјајног тима позивали су је да буде с њима у тренуцима предаха између тешких мечева које су имали у Љубљани. С њима је стигла и на пријем код друга Тита, приређен у част „златних“ момака, где се веома изненадила кад ју је Тито ословио именом. Са Титoм се срела и неколико година касније када јој је уручио Орден заслуга за народ са сребрном звездом.

Три европске медаље и друга признања 

Марија Вегер је, као јуниорка, наступала у репрезентацији Југославије која је нашој кошарци донела прву „женску медаљу“. Било је то 1965. у Софији, одакле су се наше девојке вратиле са „сребром“ око врата. Потом је чак 14 година носила дрес сениорске репрезентације Југославије, дајући најчешће одлучујући допринос њеним успесима.

Имала је само 21 годину када су „Плаве“ стигле до сребрне медаље на шампионату Европе одржаном у Месини (Италија) 1968. Селектор је био Владислав Демшар, првак је био Совјетски Савез, а трећа Пољска. Вегерова је била први стрелац наше репрезентације, али и целог шампионата са 164 постигнута коша, 18,4 по утакмици. Иза ње, на другом месту, нашла се Румунка Екатерина Вогел Саву са 117 поена.

Марија је била не само најефикснија у нашој екипи, него и главни покретач атрактивне и нападачке игре Југославије, за коју је председник Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Вилијам Џонс изјавио да је „била најлепша на првенству“. Тај успех изазвао је огромно одушевљење у читавој Југославији, а девојке су биле на насловним странама свих новина. 

Нови бљесак уследио је две године касније у Ротердаму, када је освојена бронзана медаља. Опет је лидеркa наше екипе, неухватљива у „улазима“ и готово непогрешива у шуту била Марија Вегер, „чудесна Марија Вегер“, како су писали наши и страни новинари.

У првом мечу са Белгијом зауставила се на 40 кошева, а исту „порцију“ добиле су и Бугарке. Румунке је „послужила“ са 32 поена. Хендикеп наших девојака било је то што су „налетеле“ на неприкосновене репрезентативке СССР-а, јер их је очекивани пораз спустио на степеник ниже у односу на претходни шампионат. Марија Вегер је тада заслужила епитет праве европске звезде.

Иако је на првенству Старог континента 1978. године, у пољском Познану, где је Југославија окићена новим „сребром“, Марија Вегер  по годинама (31) и репрезентативном стажу спадала међу ветеранке, њен учинак на терену био је и те како младалачки и неопходан екипи. Потпуно је оправдала поверење тадашњег селектора Борислава Ћорковића, који је из наше сребрне генерације из 1968. у Пољску повео само њу. У дуелу са репрезентацијом земље домаћина поставила је лични рекорд – убацила је 43 коша. Првак је била селекција Совјетског Cавеза. Био је то и опроштај Марије Вегер од дреса са државним грбом.

Њен одлазак из репрезентације, нешто касније и силазак са кошаркашке сцене на којој је била 19 година, оставили су нашу и европску кошарку без лепоте коју су давали њена појава и њен кошаркашки плес. Медији су јој опроштај од активног играња обележили хвалоспевима за минули рад између кошева и оценама да је отишла краљица југословенске кошарке.

Кључни доказ њене вредности ће остати податак да је 178 пута играла за државну репрезентацију и да је за њу постигла још недостигнутих – вероватно и никад достижних – 3.197 кошева. Уз ове бројке, да би се правилно разумеле, треба поновити овде већ написано: у Маријино кошаркашко време није било „тројки“.

Уз Кићу и Прају  

Године 2008, поводом обележавања осам и по деценија од доношења прве кошаркашке лопте у Србију и 60 година од оснивања Кошаркашког савеза Србије (КСС), Марија Вегер Демшар је, као наша најбоља кошаркашица свих времена, добила „златну значку“. Уз њу, исто признање припало је и Дражену Далипагићу и Драгану Кићановићу, који су са репрезентацијом владали европском и светском кошарком седамдесетих година прошлог века и врхунац достигли на Олимпијским играма у Москви 1980, освајањем златне медаље.

Пре њих троје ово угледно признање добила су само још двојица кошаркаша – Радивој Кораћ и Иво Данеу. Ваља рећи да је, осим за наш национални тим, три пута наступила и у најбољем саставу Европе, а на два од тих мечева била и капитен. Три пута је била и први стрелац европских шампионата. У клупској конкуренцији носила је и дрес ГЕАС-а из Милана.

О спортској изузетности Марије Вегер Демшар сведочи и податак да је у анкети коју је 2000. године спровео мађарски спортски дневник са стогодишњом традицијом „Немзети спорт“, сврстана на седмо место међу најбољим кошаркашицама света у 20. веку. Пет година раније београдска „Политика експрес“ је од читалаца и стручног жирија тражила одговор на питање ко су најбољи домаћи кошаркаш и кошаркашица у минулом веку. По мишљењу оба та жирија, Марија је била убедљиво прва.

Имала је три пута више гласова читалаца него остале четири кандидаткиње заједно, док је од 15 стручњака добила 12 првих места. Међу кошаркашима, за најбољег је био изабран Драган Кићановић. У жирију су били и Борислав Станковић, Ранко Жеравица, Небојша Поповић, Душан Ивковић, Милан Васојевић, Владимир Цветковић, Зоран Славнић, Александар Ђорђевић, Марија Вегер Демшар, Драган Кићановић, Снежана Зорић Мијалковић и неколико новинара, специјалиста за кошарку. 

Крај ове приче о краљици српске и југословенске кошарке можда је најбоље закључити текстом новинарке Бранке Прелевић, некад кошаркашице „Црвене звезде“, репрезентативке и селекторке националног тима, исписаним у време док је трајала каријера Марије Вегер Демшар:

„Она је екипа, она – сама! Она зна да потрчи брже од других, да стигне до супарничког коша хитрије од пет конкуренткиња. И ефикаснија је од других, јер кошеве постиже како и кад зажели: из даљине, под самим кошем, левом или десном руком, са полуодстојања, скок-шутем, из контре... Једном речју, то је најсвестранији стрелац и најизузетнији играч којег је наша кошарка икада имала. Укључујући ту и мушку и женску конкуренцију.“