Књижевно дело Борисава Станковића, то једна велика трубадурска књига. То је пре свега дело једног истинског песника љубави и витеза срца. Нико се у његовим причама о старом Врању не поводи ни за чим другим него за лудилом срца и обешћу крви. Његове су приче само баладе о чежњи за женом, чежњи од које пропада свет, и за коју нема лека. Све што постоји на земљи, стоји у служби љубави човека за жену, и то само младог човека за младу жену; и за њих двоје заљубљених служи оно што је у природи и лепо и страшно, и оно што је у самом човеку и добро и зло. Тако су човек и жена, према Станковићу, и данас, као сутрадан после хаоса, једини становници у врту божјем, са њиховом праисконском љубави, и са праисконским искушењем.

Зато прави и једини живот за овог писца, то је само младост и вечно обнављање љубави и за љубав. А пошто је тако љубав повод и разлог свега опстанка, човек и жена су и једини проблеми свемира: и то кроз љубав, која је једина њихова судбина и мисија. – Додајмо одмах да је та љубав у Станковићевом делу много издвојена из свих других закона природе, и да се овде налази потпуно у својој бруталној чистоти и непрерађиваној свежини: у страсти физичкој. Значи у оном у чему је она одиста и најискреније и најнепосредније изражена у човеку. Према томе, живот за Борисава Станковића постоји само док постоји љубав, а љубав постоји док постоји младост и страст. С оне стране младости нема више ничег. Ова младићска Станковићева идеја о животу даје његовом делу одиста једну блажену усхићеност и жестину, али и уверење. Тако да његове књиге изгледају дубље него многе друге написане о најдубљим људским истинама.

Овакав евангелист љубави за жену, Бора Станковић је успео да већ првим причама омађија своју генерацију, и да затим то исто осећање пренесе и на оне који су дошли и пуно после ње. И био је увек ненадмашен, и истински обожаван. – Станковић је задивио наше људе као први који је у нашој прози проговорио срцем и о срцу. У нашу дотле тако студену причу, он је унео ватре и крви, младости и илузије, дубоке туге и нерасудног очајања. Он је први показао у нашој историји о малом човеку колика је могућност наше расе за љубав и за нереде срца, за душевне компликоване случајеве, за љубавну контемплацију, за зликовачке навале заљубљене крви. Тако је он несумњиво, и до данас, највећи представник наше расне еротике. Све што су дотле били дали наш роман и прича, изгледало је, после Станковића, замрло и лажно. И оно што у њима није било књишко и папирнато, било је из главе и магловито; али свакако, никад из срца, а још мање из крви.

Треба истаћи да је Борисав Станковић дошао у српску књижевност из једног краја наше земље где се највећма рачва пут између нашег Блиског истока и пут нашег балканског Запада. Баш ту, код његовог Врања, заправо и замире талас нашег епског стваралаштва, и зачиње искључиво талас лирски. Тај је талас разливен затим и по једној широкој области старе Маћедоније, као и у Босни, у осећање дубоких чежњи, које су турском речју прозвали „севдахом“, и у осећање оне животне тегобе које се зове „дертом“. Значи, двама осећањима која за остале крајеве херојске рапсодије остају непозната, и која изгледају недовољно српска, чак и недовољно словенска.

Странац би се, идући тим путем, могао преварити о правој психи српског племена, о емоционалности нашег човека, а нарочито о односима тога човека према његовој жени. Софка није ни Србијанка, ни Српкиња, ни уопште словенска жена. Ово је жена из јужносрбијанске севдалинке, и уопште тип јужносрбијански и маћедонски; значи чисто покрајински. Значи, пре свега, тип са једне ветрометине, пуно изложене, и нарочито врло сложене.

Осим тога, треба Станковићево дело узети често и као личне доживљаје пишчеве, као аутобиографију у приповедачком облику, и као сопствени роман. Овај роман је пун химеричких срећа и несрећа једног самотника, затвореног у своју илузију о жени, и закованог за своју љубавну утопију. Ово не значи да Станковић није дао један потпуно истинити део живота, чак и живота једног изразито српског краја, као што је Врање, стари немањићски град ћесара Угљеше. – Истина, живот једног краја са крајње границе на истоку Србије, а не из њеног срца и сржи, где можда има мање наслаге и талога, али више расне чистине и етичке чистоте. У другим нашим покрајинама живи свет, чини ми се, са осећањима нешто површнијим у погледу љубави и страсти за жену, али се ово надокнађује нечим много сложенијим и мушкијим, дубљим, а можда чак и загонетнијим.

У својим маштањима и визијама, трзајима и грозницама, од којих ништа није у самом његовом личном животу ни остварено ни задовољено, приповедач Станковић је повисио тон, и уопштио своја запажања, и најзад, компликовао душевне навике својих људи, према особинама својим сопственим, које су иначе биле врло изразите. – Треба имати на уму да је овај фантастични сентименталац одиста живео и умро незасићен и очајан, са великом раном на срцу, и са уображеним греховима на души. Убијен, као какав љубавник, ухваћен у прељуби!... Ја сам добро познавао Борисава Станковића. Дубоко моралан лично и крајње уздржљив, Станковић, мој пријатељ, говорио ми је некад и у обичним младићским разговорима тако језиво и уплашено о жени, као што се говори само о земљотресима и о поморима.

Због овог сам се већ онда питао постоји ли одиста какав град Врање, онакав каквог га је он описивао, или је то нека измишљена тврђава у којој живи само њен песник са својим утварама... И питах се да ли и уопште могу живети људи каквог мирног и успаваног провинцијског места једним таквим узрујаним животом какав слика Станковић у своме Врању, и то као свакидашњи?

Једно је извесно: да је у таквој врелој атмосфери постојано живео сам Борисав Станковић, песник тога предела, и тога људства, и тога времена... Песник свога града, живећи лично животом оних Врањанаца које је описивао, носио је дакле најбитније и најречитије што је у томе људству одиста и живело. Песници никад не лажу! На овакав начин је и сам Станковић иставио баш себе лично као главни и најсигурнији докуменат своје истине. Ово је био свакако један изванредно леп књижевни случај, можда и најређи у једној књижевности.

Међутим, живела је одиста његова Циганка Коштана; живео је и њен Митке; а живела су и још нека његова лица из ових прича. Толико је чак све истинито, и према животу сликано у његовим приповеткама, да су неки примери врло упадљиви. Тако је Циганка Коштана једног дана тужила суду Борисава Станковића што је изнео на позорницу њу и њене љубави. Овај случај би био доказ како се одиста велике ствари у књижевности никад не дају измислити.

II

Станковић је по свом духу пре свега источњак, каквог дотад никад нисмо имали. Сликајући наш примитивни православни свет, и сад пун невероватних и дубоко дирљивих илузија о чистоти и чедности, и о породичној јерархији нашег старинског реда, Станковић је унео у српску књижевност један живот скоро прохујали, насликан скоро у његовој потпуности. Унео је први у нашу књижевност стару нашу породицу и огњиште, наш иконостас и домаће кандило и нашу дуњу у сандуку. Та интимна атмосфера, пуна свакидашњих мирних и дубоких криза драматичне судбине балканских малих људи, који се тешко разазнају свугде осим у својој средини, зачудили су и занели већ с почетка цео наш читалачки свет, својом простотом и строгошћу, бизарношћу и дубином, бруталношћу и слабошћу. Врање, мала, некад погранична србијанска варош била је, до Станковићевог времена, једва позната и по свом имену, а савршено непозната по свом људству. Откривши Врање, Станковић је одиста открио један наш потпуно нови морални континент.

Међутим, има у његовим причама и преступничких типова као у руским романима, дегенерисаних људи и жена, затрованих манијака, клиничких лудака, каквих иначе скоро и нема у народу. Али је то нешто споредније, свакако и мање значајно. Такву средину неуравнотежених и апсурдних лица изабрао је Станковић да у њу посеје све своје парадоксе о љубави, који су га затим направили изузетним међу свима нашим приповедачима. У Станковића је љубав и једини извор преступа и злочина, што је опет скоро невероватан случај када је реч о нашем свету, за кога је љубав углавном једно породично осећање, без склоности за маштање и за компликације.

Истина, љубав врањанских љубавника обично је једно наслеђе здравог инстинкта, душевне српске лепоте и нежности, импулс чувеног српског здравља, моћна експанзија једног примитивног, необузданог, али и непоквареног темперамента. – У највише случајева, и у Станковићевој причи стоји посреди једна здрава етничка истина: ничег овде болесног, ни снобског, ни извештаченог. Ово су људи из краја наше најстарије музичке мелодије, наших најмање говорљивих људи, наших жена најзатворенијих у себе, и најзад, из области најстрожијих одлика дубоког паланачког породичног морала. Сукоби и противуречности међу Станковићевим лицима баш и долазе од непомирљивости здравог човека, којег држе окованог у његовом железном етичком кругу, где је мало друштво наметнуло човеку извесне навике, тешке као робија, и успоставило један поредак, хладан као тамница.

Врање дугује своју славу приповедачу Станковићу, као што Перуџа дугује своју славу сликару Перуџину, или провансалски Тараскон што дугује своје шаљиво али чувено име романсијеру Додеу. Врање спада у оне градове, благословене Богом, који су свом народу родили песника. Тако су и Шабац са Лазом Лазаревићем, на једној периферији Србије, а Врање са Борисавом Станковићем, на другој периферији Србије, дали одиста најбољу српску приповетку до тог времена. – Вероватно да ће сама Шумадија, под којим се именом разумева средишна Србија, још једина дуго остати без јаког моралног историчара какви су у својим крајевима били Лазаревић и Станковић. – Шумадија изгледа, иако централни део земље, ипак створена за извесна друга преимућства. Ту ће се вероватно рађати, као и досада, велике војсковође и научници, државници и организатори; али ће канда чисту уметност и даље углавном давати наша периферија: област маћедонске мелодије, босанске романсе, и херцеговачке рапсодије. Тврдом и одвећ мужевном и концентричном карактеру Шумадинца може чак ова лирична нежност многих лица из Станковићеве приче изгледати више мекушност и слаботиња него нежност и душевност.

У Шумадији се уопште онако не љуби, нити се онаквим језиком о стварима срца игде говори. Човек силне природе, као Шумадинац, није у стању ни да се уживи у такве танчине, и дубоке спиритуалне игре, какве се виде у Станковићевих страдалника. Шумадинац, то је хајдук и војник; човек из вечних устанака и са вечитих ратишта, мало контемплативан, који увек разбија своје обруче, и раскива своје букагије. Приповедач Драгиша Васић дао је, у својој лепој причи Ресимић Добошар, можда једину причу какву би заиста дао један истински приповедач шумадијске моралне сфере. – Најзад, Станковићеви су људи маловарошани, а не сељаци, бар углавном; а Шумадинац, типични сељак, не би такав свет могао ни разумети, ни заволети. Ово су потпуно два разна морална типа, и две разне историјске средине.

Веома је важно знати ово: код нас постоје одиста разне географске зоне и различне моралне средине, међу којима често скоро и нема никаквог међусобног афинитета. Тако је Призрен духовно ближи Сарајеву, него што је истом Сарајеву духовно слично Цетиње, или Требиње, макар му ови градови и географски били тако близу... Врању је по менталитету ближи Мостар и Бања Лука, него суседни Лесковац. Овде су посреди два нарочита и различна појаса српске земље, од којих је један под искључивим источњачким утицајем, и то турским, као Сарајево и Призрен; а други је под јужњачким утицајем, и то приморским, као Цетиње и Требиње. – Чак између два херцеговачка места, Мостара и Требиња, постоји у том погледу једна невероватна разлика: Мостар је источњачки град колико и Једрене; а Требиње је јужњачки град колико и Котор или Дубровник. Близина Јадрана и навике које владају у Средоземљу изједначиле су по многоме Требиње и Котор. Историјски живот под турском влашћу унео је у мирне махале Мостара муслиманске источњачке навике, скоро немешане и искључиве; и стране, и непогодне нашем духу толико да су чак донекле и деформисале извесне битне црте онамошњег човека.

Према овоме, ја делим наше приповедаче само на две категорије: приповедаче источњаке, по свом колориту људства, и јужњаке, скоро по свима духовним навикама и личним наравима својих лица. – Постоје за ово очевидни разлози. Мостар, и Сарајево, и Врање, и Призрен, и Битољ, то су градови окренути Цариграду, откуда су долазили некад трговачки каравани, и куда су ишли наши људи за послом или за науком; али од Херцег-Новога на Требиње, и на Пријепоље, до Ужица, иде пут којим тече једна духовна струја Средоземног мора; струја друкчијих навика, моралних склоности, идеја о животу, мешања међу људима. Босански приповедач Иво Андрић, исто је тако историчар једног источњачког појаса као што је то био и Бора Станковић, поред свега што су ова два писца рођена на сасвим двема противним тачкама наше земље. Обојица су источњаци по срединама које сликају.

Као морални хроничар једног посебног географског појаса, Борисав Станковић унео је и многе нарочите облике онамошњег друштва, и „севдаха“, и „дерта“. Ово источњаштво је доста страно епској и гусларској сфери оног другог појаса српске земље, као да су то два разна света, макар и били близу један другом. Има онде одиста грчког и турског већма него српског; а понекад муслиманског колико и православног. „Дерт“ уопште није српско осећање. Марко Краљевић пијанчи, али не дертује.

Свугде у Станковића и Андрића има нешто налик на источњачки дерт. Енглески „сплин“, или француски „мал де вивр“, или немачки „велтшмерц“ друго су него Станковићев „дерт“, од којег попадаше толики људи по Врању. Оно су више ствари духа и блазираности него срца и животне експанзије. Али морамо признати да је ово осећање Станковићевог дерта страно и непојмљиво и у многим врло расним другим српским областима. Овакво осећање у Станковићевој причи очарало је и тај друкчи свет читајући Бору Станковића, не што је оно довољно разумљиво, него што је било ново и невероватно.

Можда ће се временом изгубити, са блеђењем источњачког утицаја, пуно оваквих особина и у нашим навикама, нашем моралу, мелодији, ношњи, архитектури. За коју десетину година, и људи и жене наших приповедача Станковића и Андрића биће нашем свету помало потпуно неразговетни и можда сасвим невероватни, и то чак по најинтересантнијим њиховим духовним случајевима. Доцније ће изгледати и више из маште него из живота. Дух шумадијски и црногорски, дух херцеговачког рапсодског подручја, и далматинске баркароле, однеће можда превагу. Јер ће се тај дух изразити нечим битнијим и расно чистијим, без пуно фолклора и локалне боје, који нису увек ни народни; и без оних типичних одлика једног изузетног појаса, који је само у једном раздобљу историје био одвећ изложен Истоку.

Истина, баш на тој источњачкој линији, о којој је овде реч, случајно се развило баш наше најстарије грађанство, и наше најстарије православно друштво. Наши први грађански центри били су Сарајево и Мостар и Скопље и Призрен, а можда и Врање, пре него Крагујевац и Ваљево. Чак и пре самог Београда, који је најпре имао колорит турски, да се затим збрка у јеврејству, и нарочито у цинцарству, не успевајући никада да буде довољно народним српским градом. Србијански су градови уопште до данас углавном сељачка насеља, са грађанством потпуно сељачког менталитета; док су босански и јужносрбијански градови одавно имали многобројне породице свога чисто грађанског типа. Тако су и Станковићеви грађани бар чаршинлије, ако не потпуно грађани; али су Лазаревићеви и Веселиновићеви људи увек сељаци, макар и једни и други били људи једног истог народа и истог историјског времена.

Треба жалити нарочито један случај: што и поред постојања таквог чаршинлије и таквог сељака није се још нашао приповедач који би био у стању да дадне слику оног трећег и чудног човека који је, већ у првом колену, од сељака постао грађанином и чаршинлијом. Ово би значило описати ону тегобну кризу и драматичну транзицију човека који из опанка ускаче у ципелу; и који од човека из планине постаје човеком са улице; и који са села и прела долази да у престоничкој скупштини говори о држави и демократији. – Наш приповедач обично прича само о паланчанину, а други приповедач само о сељаку, не успевши, ни један ни други, да уоче оба случаја у истом лицу и у истом историјском времену, и у њиховој толико крупној противуречности. – Ово је одиста штета. Иначе, књижевна драматичност наше приче могла је само добити оваквим рачвањем духовних и душевних контраста. То се нарочито видело код Балзака.

Има у првим причама Боре Станковића пуно из босанске романце, страсне али у основи чисте, где наш непорочни и честити заљубљени човек тражи од девојке „пошаљи ми душе у памуку“. Босанска севдалинка и Станковићева прича изгледају као две гране у крви расцветалог стабла оне идиличне младости нашег дојучерашњег маловарошког света. Ово најбоље доказује тачност горњег мишљења колико се психолошки наша земља налази у разним психичким сферама и моралним појасевима. Севдалинка је ипак остала разумљивом само на оном тлу на коме је поникла, што значи да је страна чак и за саму нашу Војводину, а зато ни човек са извора Саве никад неће моћи запевати са осећањем одиста родбинским једну севдалинку са Неретве и Босне, ни схватити болове Станковићевих заљубљених страдалница. Ово су за њега антиподи по психи, по језику, по обичајима, и по личним навикама, као што су и за наш свет из источних крајева страни музика и говор Словена западњака. Ови различити расни појасеви чине можда нашу српску психу само сложенијом и компликованијом; ми стојимо одиста на раскршћу наших двају светова и двеју цивилизација, источне и западне.

III

Станковић није ни цело своје Врање дао са свима онамошњим странама живота, ни са целим бројем типова његове улице. У његовој причи сликана је само једна забачена махала са животом простих људи и убогих занатлија, и то са њиховим животом већином љубавним, скоро искључиво љубавним. Нема у тим причама ни врањанског професора, ни учитеља, ни попа, ни бирократе; јер иначе не би то више били Врањанци, него дошљаци и странци, и скоро туђинци за овај источњачки град. Такве типове, придошлице и уљезе, нити пуно воли онамошњи патријархални свет, нити њих пуно осећа наш врањански приповедач.

Ове придошлице су донеле нешто ново од Европе у овај некадашњи турски пашалук, али су и разориле пуно доброг и лепог у овом старом и повученом кадилуку. Ако је Врање одавно и престало бити турским, ипак је и даље остало на вратима Истока; а такви странци, који проживе по коју годину чиновничког живота у Врању, и не узимају уопште интимног учешћа у духовном животу те мирне паланке, нити разумевају унутрашње драме Станковићевих чудних севдалија и дертлија. Нигде их Станковић и не помиње у својим причама. Он пише о свом Ити месару, Томчи патролџији, Мити терзији, и сличним људима. Затим говори о берачима и берачицама, а у црквене дане и о просјацима и о просјакињама. – Рекли бисте да у том граду нема ни поште, ни начелства, ни кафане, ни телеграфа, чак ни друма који га везује за ма какав други град и друкчији свет. Тако је почетак Станковићеве приче Стари дани, са мостом на којем још стоји турски натпис, пун апатичне тишине и поезије заборава, да се једва назире нека гомила људи пред општинском кућом.

Ма какви знаци јавног колективног живота вређали би овде наша чула овако изгубљена у маловарошкој источњачкој резигнацији и усамљености. Често Станковић слика своје Врање у месечини дугој и топлој, што је поплавила винограде по брду, и кућице по уским улицама, и коју поноћни ветрић носи успаваном паланком као прашину. Овакви описи су неизмерно лепи у овим причама. Станковићеве месечине не може човек заборавити као ни Лотијева сунца, ни Тургењевљеве магле.

Али је и Станковићев човек редак и компликован у једној посебној расној црти, тако да одиста не личи ниједном другом човеку наше земље. То је најпре по његовој духовној узрујаности, по еротичности, и напону његових варварских страсти, у борби са православним моралом. Због тога случаја, његов град Врање изгледа понекад, по том изванредном духовном стању његовог људства, као неко острво, које нема ничег другог ни пред собом ни за собом, него које стоји одвојено од осталог света, затворено и неприступачно.

У овом Станковићевом Врању изгледало би да се никад не спава него да се љуби и плаче дан и ноћ, као некад у трубадурској Прованси. Кад падне ноћни мир, то је само за тренутак, јер брзо однекуд удари турско дахире, или зајеца циганско ћемане, „што се чује чак у Турско“. Најзад, насред улице изненада груну зурле и добоши и заиграју чочеци... Музика и играчице Циганке прате неког ноћника, распикућу, бекрију; али човека који се проневаљалио не зато што му гори грло, него што је севдалија којег убија љубав, и коме месечина крв испи.

Овај прости свет калајџија и златара, и месара и виноградара, пун је обесне младости и чежње, ватре и туге као да је сваком двадесета година. Мала Нушка, којој миришу недра, и ко-јој седамнаест година кључају у крви, сва изгоре маштајући о човеку. И Ленка, која у људе гледа „замагљеним и полуотвореним очима“, али за којом и људи изгибоше по виноградима, где „мирише ваздух на испуцало грожђе“. Томче се запио у свом „дерту“, туче распеване Цигане што га избезумише врањанским напевима о проклетој љубави. Свугде и чемерна „жал за младост“, чак и код младих који не знају шта је беда старости.

Станковић је први унео у нашу књижевност тај „жал за младост“, једно ново осећање за његове савременике у књижевности. А што је најчудније, Станковић је тај „жал“ не само описао први него га и сам лично први одболовао, што се види из његових првих приповедака, кад му још није било ни пуних тридесет година. Стварно, „жал за младост“ и не описује Станковић друкчије него страх младог света да не пропадне младост, а не „жал“ старих што је младост одиста прошла!

Ову непроменљиву драму прве младости нико у нас није исликао као Станковић. Ни са више ватре, ни са више смисла, ни са више памети. Не знам ништа слично ни у страној књижевности. Једна од првих његових прича, У ноћи, даје већ целу меру уметничког инстинкта овог чудног писца. Можда нема ничег ни необичног ни нарочито дубоког у овој новели о жени која је несрећна зато што је заљубљена. Љубави су увек налик једне на друге, и кад су људи и средина међу собом различни, или најразличитији. Чак и основни мотив ове врањанске љубавне приче је због тога стар колико је стара и човекова љубав. Али оквир у који је Станковић ставио овај догађај, и нарочито етичка драма ове приче, то је нешто до крајње мере и уметничко, и потресно и, наизглед, сасвим ново.

Ево садржине ове приче. Ноћни прозирни пејзаж врањанског пролећа, на једној њиви где људи натапају бразде у којима расте дуван. Слабо жућкасто светлуцање мутних фењерчића, свуда по њиви. Светлуца понегде и вода, која промиче кроз бразде. Људи погнути на послу, промукли гласови, несаница и замор; метални звуци мотике; и „тамнорујно небо, на ком треба да изиђе месец“... Ето то је трагичан круг у којем се те ноћи јавила у срцу Цвете љубав за неким Врањанцем, полусељаком који је певао негде у тој страшној дубокој ноћи, и чији је глас она препознала. Тај глас и песма из ноћи учинили су да први пут удари као железо у њену главу грешна помисао; и да она први пут помути мозак и отрује крв поштене жене, која себе дотле није физички ни познавала. На тај глас у ноћи, Цвета загрца у сузама и молитвама, престрављено и блесасто: „Боже мој, Господе!... Господе Боже, света Богородице... Господе, Господе... Боже, шта је ово!“ шапће она тресући се од страха, ошинута бичем своје младе крви, окрећући главу од људи, кријући поглед од светлости. „Умудри ме, слатки Господе! Ох, грешна и црна ја!...“

Као све остале Цвете, Ленке, Пасе, Анице и Марике, видећете и све друге Врањанке овако у Станковићевим причама, увек престрављене од саме себе и своје љубави за мушкарцем. Ужаснуте, застиђене, пометене и изгубљене, ове младе жене су као усијаним ножевима дирнуте кад их подиђе млаз врањанске крви у таквој изненадној пожуди за младим човеком. За њих то изгледа грех и прави смак света. Такво осећање чедности и чистоте није описао ниједан други писац на свету, са више реализма и убедљивости. Тако је једне ноћи на њиви, где залевају млад дуван, ова Цвета била престрављена свим бесом нагона једне просте, и здраве, и побожне жене тог православног предела и тог патријархалног српског људства. Изгледала је себи као да је вером променила, и цркву издала, што је физички зажелела човека.

Њен је муж узима премрлу од страха и изнемоглу од страсти као болесно дете у наручје, без икакве зле помисли о својој жени; јер је овде свет чист, и не зна ни да сумња. Поверовао је и да се Цвета превија у болу зато што је затруднела, и што ће га ускоро обрадовати као оца. Зато се уплашио да му жена не озебе у ноћи и на мокрој њиви. Однео је негде даље, и положио украј ливаде, и покрио гуњем да је загреје. Поче да јој говори нежне тихе речи, како би је охрабрио и успавао, не слутећи ни до краја зашто Цвета полусвесно и постојано јеца: „Мајко Богородице, смилуј се... Богородице Мајко... Тешко мени... Шта је ово...“

Што је нарочито ненадмашно, то је овај тамни пејзаж, дубине неба и ноћи, утапање свега што се види и наслућује, у неку тугу младости, која ово врањанско поље овако претвара у највећу позорницу људског бола. И то само због једног женског љубавног дрхтаја, који више људи уопште и не виде у оваквој трагичности моралној и судбинској. Не постоји овде подвојеност између пејзажа и душе, материјалног и нематеријалног, невидљивог и видљивог. Све је у овој причи ноћ, и љубав, и страст, и тајна. А, међутим, све то природно, и без усиљености, уноси Бора Станковић у општи људски удес, и кад није посреди него оваква душица једне мале Цвете, у непознатом и периферичном Врању, о ком нико и не зна ништа... Један пејзаж, једна песма, или један извесни сат дана, одиста су и у стању да понекад направе човека добрим или рђавим. Често и колико га направе разум, и атавизам, или људска идеја о злу и добру, јер је човек сваког сата друкчији... Нико ово није у нас осетио као Станковић. Ова неодољива врањанска ноћ је тако направила и ову Цвету преступницом; и то већма сама ова тамна ноћ, него и онај човек што је запевао негде у помрчини. Човек је друкчи и у свакој другој светлости... Овакве ноћи су странпутице љубави, беспућа страсти, понора, и вратоломије. Све Цвете на овом свету падале су у оваквим језивим вечерима.

У таквом уверењу и Станковић је написао ову причу У ноћи, по којој је он, већ на почетку своје песничке каријере, изгледао потпуно нов човек, странац у невештој дотадашњој нашој новели, и освојио првим потезом пера све што је у нас умело да осећа и чита. Бацио је иза себе и Глишића, и Веселиновића, и Сремца, чак и Матавуља. А Бора Станковић је канда био још студентом.

Ако наш свет воли у Борисаву Станковићу писца који описује похоте балканског бруталног и свежег људског типа, као у Нечистој крви, онда греши, јер не види да је Станковић, напротив, најјачи баш у опису фине чежње и неопредељеног и мутног маштања у љубави. Значи једног случаја душевног више него и телесног. Да је она Цвета била само млада жена брзо и лако сполно узбудљива, извесно њена историја не би била ни дуга ни трагична; али је Цвета ванредно болећива душевно, и морално дубоко осетљива, и због тога њена љубав више није овде само један природни закон него један морални злочин... А природни закони и морални закони немају међусобно ничег заједничког, него су, напротив, у вечном међусобном сукобу, у чему и лежи сва трагичност човечија.

Бора Станковић је ово добро знао и без пуно књишког мудровања. Мала његова Цвета је пала овде покошена и без размишљања зато што је пожелела, и поред свог живог венчаног мужа, неког другог и туђег човека. И за самог Станковића, и за његово Врање, ово је била читава морална катастрофа! Ни у једног нашег писца није досада проблем физичке страсти овако био увек и један проблем савести. И док би сваки други писац на овако клизавом тлу отишао у мозгање, Станковић је, напротив, успео сваки пут да чедност представи исто онако урођеним нагоном као и пожуду. Чини ми се да је ово једна велика одлика његове чисте и силне идеје о животу.

Треба знати да и поред све овако на изглед крвожедне физичке љубавне страсти, Станковићев је свет ипак остао чедним романтиком и мистичним сентименталцем. Уосталом, љубави и јесу одиста увек чисте и чедне кад год долазе и из срца и из крви; а оне су нечисте и перверсне само кад долазе из духа и из маште, који све компликују, и све изопаче. – Станковић је написао роман Нечиста крв тек кад је после првих приповедака намерно хтео да помало скрене са свог сталног описивања чистоте и чедности, што смо му онда и ми други приписивали у погрешку његовог талента, али је он после тога са споменутим романом отишао у другу крајност, и у драстичност. Његова Нечиста крв нас зато представља странцима не много ласкаво у погледу наших моралних одлика и моралне хармоније.

Међутим, љубав какву је он једино умео да замисли, била је до краја наивна и плашљива, детињаста и безазлена, у целој својој основи. И о самој похоти он је увек говорио чедним језиком... Ово је одиста јака одлика Борисава Станковића као моралног историчара једне наше нарочите моралне области. Стварно, за њега је „сентимент“ био једина атмосфера у којој је дисао, а „страст“ је била за њега само један књижевни мотив.

IV

Има иначе у Станковићевим лицима нешто што збуњује, и што сузбија сваки залет и самовољу човекову; и што је јаче него и страст за жену. То је конвенционални морал нашег малог града са тог појаса, и из тог доба. Станковић и не зна за други морал него морал конвенционални. Народни обичаји и породични прописи, то су у његовом граду закони који су сваког заробили и оковали. Станковићево дело је одиста један дубоки докуменат овог историјског случаја. У животу његових паланчана, ови друштвени обзири су скоро верске идеје о односу човека са човеком. Врањанац је у овим причама описиван као частан и чедан, али не само зато што је религиозан него што је и пре свега исправни члан породице, и беспрекорни човек старог православног друштва. Љубавна страст и осећање части у том друштву иду заједно! Најмања љага у једној породици памти се у граду кроз генерације; и она не погађа само преступника, него и његове претке и потомке; а чак и саму његову варош. У таквој средини је живот био природно подјармљен и окован, и човек је био робом хиљаду обзира који су, сви уједно, ишли насупрот његовој здравој крви и природним инстинктима. Пример је Станковићева прича Покојникова жена, иначе несумњиво најлепша новела наше књижевности до овог времена, и по свом предмету, и по својој обради.

Покојникова жена је прича о једној врањанској удовици, младој и честитој, која годинама оплакује свога мужа, а којег, међутим, никад није волела. Она стално иде на његов гроб да онамо лије сузе, како је то у Врању обичај; и ређа по његовом гробу јела која је покојник за живота најрадије јео; и која остаје преко дана, уплакана, поред његове хумке, по којој је свога покојника сада већ боље памтила, него и по његовом лицу. – Обичај у Врању се не сме преступити, пошто се по улицама и у махалама увек зна ко одговара, а ко не одговара породичним законима. Варошки обичај, то је нешто много више него и сам живот каквог овако јадног и малог човечијег створења. Покојник има и даље право над својом женом; тако смрт изгледа међу њима важнија него што је био и њихов заједнички живот. Сав доцнији век ове жене, и њена друга удаја, и нови муж, и нова деца, ништа се ипак више не одваја од првог сопственика једне обудовеле жене. – Макар колико ово изгледало претерано, ипак није нетачно; али је зато у основи дубоко драматично, и до крајње мере апсурдно.

Сукоб човековог инстинкта са правилима његовог малог друштва, које описује Борисав Станковић, дубоко је тежак и горак. Ма колико његов свет био пунокрван и силан и сав у нагону и у импулсијама, ипак је у том човеку све потчињено његовом Врању, које је мерило свега, и највећи закон под сунцем!... Додајте томе великом и лепом мотиву Станковићеве приче још и ту врлину што је све ово изражено у ванредно финој дискрецији, суптилности, полутону, каткад и у самим наговештајима, у исто време, и у једној сјајној обради, какву нико у нас није превазишао. – Његове су љубави без патоса, исповести без емфазе, болови без реторике, смрти без јаука. Сви се његови страдалници губе у нечем вишем него што су они сами, и вишем него што је и човек уопште. Њихова љубав овде блесне као отровни нож, али увек без злоће и без зле помисли, и нигде укуса за разврат, ни слабости према себи. Свака је љубав у тим причама дошла природно и у свој сат, као што у свој сат шума пролиста, и цвеће расцвета; значи у правој сезони срца и крви, јер је такав закон природе. Ништа из главе, ни из маште, пошто би то значило из нечисте крви! Због ове савршене чистоте, и све љубави, и сва лица Станковићеве приче изгледају неизмерно снажна. А кад је год Станковић покушао да, напротив, дадне развратника и опише разврат, он је отишао у грубост; јер је изишао и из себе и из своје средине. Његови преступници су обично варошки идиоти или дегенерици са наследством патолошким. Али остали свет у Врању не губи снагу над собом ни кад изгуби памет; он је морално чист.

Међутим, баш у Станковићево време у Европи су писали развратне романе неколики познати писци. Тако је Пшибишевски дао свој De profundis, затим руски новелиста Арцибашев свога Сањина, и Данунцио своју Citta morte, романе који су били пуно у укусу ондашње публике, и могли заразити фантазију и других писаца. Али Станковић није пошао за њима. Он је ипак у свој једноличности свог мирног и патријархалног Врања успео да дадне пуно драматичних сцена и бизарних људи. Није могуће било одступити од етичког осећања које је толико укорењено у нашем маловарошком друштву. А ово је одиста једна од највећих одлика нашег врањанског приповедача.

Он никад није ишао за сензацијама, за разноликошћу, за шаренилом, за измишљањем, као што за извесне сцене није имао смисла, ни урођеног укуса. Као српска народна музика која је сва у једном мотиву у два-три такта, али ипак бескрајно сугестивна и чулна, тако и проза Станковићева је имала лепоту једнообразности и праве линије. Узмите младићску његову причу У виноградима, пуну неба, сунца и лозе. Једна стара Циганка гледа у длан неком младом Врањанцу, и говори му ове символичне речи, које стилски не могу бити савршеније: „Душа ти је широка, срце црно, тешко оној која се у тебе загледа. Век ти шарен, пут далек, незнан и таман... Ако преживиш...“ Овде се разуме да ово пророчанство значи како ће нека Врањанка која се буде загледала у овог младића умрети од љубави. Ове Станковићеве речи, писане у младићској ватри љубавне маште, подсећају на библијску Песму над песмама: „Идите, ноћни стражари, и кад сретнете мог драгог, кажите му да сам болна од љубави, и да умирем.“ Свака љубавна трагедија Станковићева тече овако из нечег символичног, и загонетног, и људима фатално наметнутог; и у крви прикривеног и мрачног, јачег од љубави, и од саме памети човекове. Љубав је у Станковићу, уопште, такав понор у који се не сме нико дуже ни загледати.

Има често пуно овог психичког елемента у љубави као о некој људској коби, такођер и у босанској народној романци где су љубави овако подједнако тужне и болне.

Мошћанице, водо племенита,
Уз пут ти је, селам ћеш ми драгом,
Да не коси траве поред Саве,
Покосиће моје косе плаве;
Да не пије Саве, воде хладне,
Попиће ми моје очи чарне...

Станковић је познавао носталгичну српску душу као нико други, и наш морални идеализам, који је једно наше расно херојство. Свугде у његовом делу види се чежња место похоте; лепота страсти, место порока страсти; снага и дубина сна, место нагона и лудила крви; али вечити бол човека у борби са законима људским, и обичајима народним, који се стављају насупрот законима природе и крви. Ова борба духа и материје описана је у Станковићевим причама са тако мало књишке мудрости, али и са таквом проницљивошћу какву су имали само највећи међу писцима.

У Врању нема љубавних самоубистава, али нема ни убистава због љубави. Нарочито нема скандала. Све оне његове Ленке и Нушке и Пасе наличе на жене из романа француског писца Пјера Лотија. То су женице чије патње долазе само од врелог сунца кључале крви; али са том разликом што су Лотијеве жене примитивне, а Станковићеве жене патријархалне. Једне стоје ван морала и близу природе, а друге су везане за морал, и то чак морал црквенски и расни... Никад није Лоти од женских типова могао направити тако компликоване психолошке случајеве какве је правио наш врањански приповедач; пошто је психички круг Лотијевих жена био скучен, а код Станковићевих жена до крајње мере компликован. По својој суптилности, Станковићева лица остају најфиније и најсложеније душе нашег племена.

Свет Станковићевог завичаја већ се почео губити у времену које је наступило ослобођењем Врања од Турака, значи врло мало раније него што се овај писац био родио. Такав свет се губио полагано већ за живота и самог Боре Станковића, и на његове очи. Чак своју прву књигу, коју је он био написао још као београдски студент, назвао је због тога Стари дани, као да је реч о људима и женама који су живели богзна када раније. Описивао је своје Ленке и Пасе и Нушке као несавремене и старинске појаве у девојачком свету, макар што оне нису биле старије ни од самог овог писца. Навала простачке политичке агитације и покварености чиновништва, затим шаренило тобожњих породица из престонице, и напаст од неуких просветитеља, загорчавала је млади живот Боре Станковића. Нарочито када је поређивао ту кратку периоду европеизирања са онима у којима су живели његов отац и мајка, толико примитивни наизглед, али толико дубоки у правој суштини. Станковић је нарочито осећао колико је његов град раснији и пуно отменији него то ново друштво које је наилазило да га преиначи, или чак и да га изобличи.

За Станковића овај свет је значио крај једне вековне идиле његовог града пуног винограда, месечине, љубави, и вековне туге. Позната је Станковићева реч која је значила један његов дубоки уздах: „пусто турско!“... Заправо, ово је значило да су некадашњи православни прописи за живот, који су изгледали закони пали с неба, почели да лагано бледе, са светом који је испуњавао сада више кафане него цркве; и који је пуно говорио и пуно оговарао; и који је давао себи спољни изглед савременог света, макар што у ствари није још био ни добио обличје ниједног времена нити икаквог савременог друштва.

Станковића је бацило у тугу што је сада постајала хучном она његова мирна старинска махала, где је дотад одувек провејавао дух чисто православни и патријархални, где је муж сматран богом посланим човеком; и где су жене сматране најпре мајкама дечјим, па тек затим љубавницама човековим. Ветар новог доба који је сада ударао из политичке средине у престоници, у те старе православне кровове једне паланке на периферији државе, ишао је да својим скептицизмом све поремети у тим домовима, куда су мајке српске проносиле кадионицу као свештенице, и где је отац владао као цар. Смак овог доброг старог времена, Станковић је осећао као смак света. – Само у таквом болу он је могао да тако дубоко захвати у духовну историју нашег балканског људства, његових племенитих страсти и загонетних случајева срца. Станковић је зато и једини сачувао у потпуности нешто од оне беспримерне чистоте српске породице из прошлости под турским ропством; чистоте која ће, и поред све трагичности, некад можда изгледати најлепшим поглављем у историји нашег срца.

V

Станковић је дао слику своје средине, али је ипак, и пре свега, давао слику човекове душе. Видети људску душу у пролазном и променљивом, то би био лак посао историчара и хроничара, али дати људску душу у њеном општем и вечном, то је увек дубоко дело романсијера и приповедача, јер роман, то је историја о човеку. Станковићев земљак Врањанац није зато ни описиван као искључиво човек свога предела, него човек једне врло широке сфере људске страсти и морала. Стога је за Станковића једна врањанска махала била оно што је за Балзака била цела Француска. Он у души једног врањанског патролџије и месара види исто онолико оштрине и потребе за удубљивањем са колико је какав Плутарх гледао у душу свог Темистокла или Катона. Те своје незнатне људе сликао је дакле са истом пажњом са колико је Тицијан сликао оног шпанског императора у чијем царству никад сунце није залазило.

Његов град Врање, то је за овог писца значила она шкољка која, кад се приближи увету, зазвучи из ње сва ширина великог мора. Ово понирање и трагање за детаљима, и тај невероватни дар за посматрање, које има овај писац скоро изузетно као своје природно преимућство, то је било нешто и савршено и ново за површне духове међу осталим нашим писцима и у нашем читалачком свету. Станковић је први у нас говорио о души. Одиста, Станковић је био право чудо свог књижевног доба.

Станковић је први унео у нашу књижевност и ствари описне, а какве се дотле нису никад виделе: „Мирише ми ваздух на испуцало грожђе...“ Ово бизарно опажање не сећа ни на којег ранијег нашег приповедача, него право на Тургењева, или на Додеа. У једном његовом опису има и ова слика: „Кроз башту допире мркожута светлост, испрекидана и изломљена од грана и лишћа, док до нас дође. А више нас, кроз обасјани ваздух клизи нешто топло и опија...“ На почетку приче о Нушки има опет овај дирљив натпис: „Већ увече, и којекако. Збуните се, заборавите, и заспите. Али кад вас ноћу пробуди месечево сијање – а он баш упро у лице – не знате да се једва дише. Гледате, гледате, па... Море, и земља је тамо друга! Лежите и пружите се слободно и поверљиво по њој, као поред мајке.“

Затим у причи Стари дани има такођер и овај врањански мотив: „Изиђох за њим. Напољу свуда мртва ноћ. Из чаршије, са чесме пада вода. На студеном и мутном обзорју избио месец, и једва пробијајући се кроз влажне облаке, осветљава целу варош и околна брда неком мркожутом светлошћу...“ – Ево још један мали вечерњи пастел: „У томе већ почне први мрак. Њиве почињу да се губе; варошке улице да бивају тешње и тамније...“ – Тако је диван и опис јутра после прве брачне ноћи у Покојниковој жени. А затим једна ванредно дивна сличица из убоге врањанске улице: „Чаршија пуна магле, испресецане укрштеним млазевима свећа из дућана и кућа. Само фењери на чесмама и механама трну од магле. А магла пада, пада...“ – Зимски пејзажи су, међутим, ретки и страни у Станковићевим причама. За Тургењева се рекло како у његовим руским романима ни два пута није пао снег, а ово би се рекло и за Станковићеве приче, макар што је Врање ветровито и снежно. Његово Врање се обично купа у месечини, и сагорева у махнитом источњачком лету, и буја у касном раскошном пролећу, и сјаји у јесен по препуним модрим виноградима. Пејзаж Станковићев има ватру и боју његових сопствених година. Млади писци већином описују ватрена лета, а старци описују зиме.

По оваквим описним квалитетима, књиге Станковићеве и данас су најбоље ствари наше приповедачке прозе. Нико им међу приповедачима није још ни близу пришао.

Ако је Станковић уопште у чему грешио, то је у синтакси свог српског језика, која нешто одвећ одаје периферију наше земље. Ја ту његову синтаксу сматрам одиста једним жалосним недостатком. Када би један писац намерно писао онаквом синтаксом, то би био прави преступ према говору свога народа, пошто нико нема права да дира у језик који је творевина тог самог народа. Највећи је писац, напротив, онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом! Само потпуно расни људи пишу добром синтаксом свог народног језика. Наши писци који нису расни, а њих има много, и свакако више него што би нам требало, пишу српским језиком који је за нас остале неразумљив, или бар непријатан, најпре по тој синтакси. Они су неразумљиви и непријатни, јер не говоре српском синтаксом и кад пишу српским речима. Синтакса, то је геометрија мисли; она је строго везана за темпераменат и дух једне расе; она је везана за крвоток и пулс, за дах и предах човека из чије је крви тај језик проникао. Момчило Настасијевић је пример колико се човек, који није српске расе него цинцарске, рве са нашом српском синтаксом, и прави злоупотребе од њених необилазних и строгих закона. Има и још пуно њих, који су у његовој истој језичној беди. – Уопште, један нов писац не може полагати право на некакав нов и свој сопствени језик него само на свој сопствени говор, што значи на сопствени начин изражавања, а што значи нешто сасвим друго. Никад језик нису створили писци него народ; а најбољи писци га само најлепше разумеју и најлепше примењују, али никад не употпуњују, а камоли још и да нешто у њему мењају.

Станковић остаје велики писац пре свега због својих изванредних психолошких опажања, али и због свог изванредног колористичног виђења и ствари и људских осећања. Свакако, онај који се буде забављао да тражи колико је ко имао чула у нашој приповеци пре Станковићевог времена, наићи ће на велики број бешчулних и неосетљивих и тупих. За Станковића би се, напротив, могло рећи оно што је Сент-Бев рекао за Жан-Жак Русоа као романсијера: „Треба да му захвалимо што је први унео мало зеленила у француску литературу.“ И Станковић је први унео мало ваздуха у наше српске загушљиве одаје књижевне. Сензације боје и звука, које је он донео, биле су први почетак великих намера у нашој приповедачкој прози.

[Јован Дучић: “Борисав Станковић“, 1929]

Године 1988, Луле Нововић, кога сам знао преко кошарке јер је играо у Радничком (данас је у Америци), рекао ми је да је у Галерији САНУ отворена изложба једног сликара из Херцег Новог. Пре тога, чини ми се, ја нисам ни чуо за Воја Станића. Отишао сам на ту изложбу и – остао опчињен. Затекао сам тамо један магичан свет који ме је страшно привукао.

Нисам тачно могао да дефинишем шта ме је том свету привлачило, али те слике, са атмосфером Медитерана, доколице, летаргије, игре, имале су за мене такву снагу да су ме одмах обузеле, и у трену сам их заволео. Није било тешко препознати њихову магију.

Зна Војо да каже: „И најглупљи човек може да разуме добру слику.“ Тек касније, боље и ближе се упознајући са сликарством, почео сам свој тај први утисак да распознајем и разумевам. Али она прва љубав према сликама Воја Станића је остала. Јер љубав ти отвара ствари. Најпре заволиш, а тек после почнеш тиме да се бавиш и да то разумеваш – али не престајеш да волиш.

После те изложбе 1988, рекао сам себи: када будем имао довољно пара, мораћу да купим макар једну слику Воја Станића.

Прва слика

Крајем осамдесетих отишао сам да радим у иностранство, најпре у Шпанију, затим у Италију, у Пезаро. Тамо сам допуњавао своје образовање о сликарству обилазећи музеје. Када сам зарадио нешто новца, замолио сам свог покојног пријатеља, глумца Мила Мирановића, да ме одведе код Воја како бих купио једну његову слику.

Док смо причали с Војом и његовом женом Надом у њиховој кући у Херцег Новом, приметио сам једну слику која је висила изнад довратка у дневној соби. Слика, названа Рива, намерно је била скривена од погледа, и није била излагана, управо зато да не би била продата. Али кад сам је спазио, привукли су ме њен колорит и снага којом је зрачила и који су ме подсетили на Шибање Христа Пјера дела Франческе, слику коју сам видео у музеју у Урбину.

И ја сам запео био да је купим.

Продајом слика, технички, бавила се Нада, и она ми је нудила неке друге слике које су ми се мање допадале, али ја сам инсистирао на Риви. Војо је осетио да сам ту слику заволео и да ћу је чувати, пресудио је да ми се она прода. Да он није пресекао, узалуд бих се ја с Надом препирао. Одлуке око продаје важних слика је он доносио, само кад не би хтео некоме да се прода, заклањао се иза Наде. И тако сам купио прву Војову слику: Рива. Касније сам набавио још многе.

Слике причају

О чему говоре Војове слике? На први поглед реч је о некој летњој радости, али онда се испостави да свака слика захвата много дубље и пружа се ка свим сегментима живота. На њима јесте и летаргија и досада, она врућина лета када се чини да дан никада неће проћи, да живот нема краја, и лепота која се губи, хумор и меланхолија, зачудна атмосфера сна, и оно најважније: љубав према животу, у свим његовим облицима. Војо зна да каже: „Ако икада умрем...“

Свака Војова слика је распричана, ликови на њима су потпуно ишчашени, у кретању имају сопствену биомеханику и често су сведени на карикатуру.

На слици Бонаца, на пример, постоји метафизички, декириковски тренутак: на њој је насликана једна барка, у којој пожелиш да заспиш, да отпловиш у сан...

На другој слици, Варљиво сунце (Право ишчекивање), виде се усамљени људи на улици, који као да левитирају у неком чудном миру, као да је неки час контемплације. На прозору једне од зграда види се у профилу лице Алфреда Хичкока, аутора Вртоглавице.

На левој страни слике, у одсјају прозора види се авион и, на први поглед – сунце. Али кад се мало боље загледамо, видимо да није реч о сунцу већ о ракети која лети ка авиону, а авион је управо испалио ракету која лети ка улици и сваког часа ће да експлодира. Људи на слици несвесни су надолазеће катастрофе, као што ни ми који слику гледамо нисмо свесни опасности у којој се сами налазимо. Али сликар јесте и он зна. Он је у позицији бога.

Игра

Војо не прати много спорт. Лопта није толико чест мотив код њега, али постоји на једном броју слика, као савршени облик, као део игре којом се дочарава весеље на плажи, као фудбал са више лопти, боћање, балони.

Има антрополога који човека зову homo ludens, Војо је сувише мудар да то не би разумео. На његовим сликама има пуно игре, али има и мудраца.

Мотив шаха је чест на његовим сликама... Има једна слика где на једној плавој клупи седе двојица и играју шах, сунце је, дан, и кроз крошње види се месец. Шаховска фигура је пала, један креће да вуче потез, а онај други држи цигару и тоне у сан... Игра!

Не могу да се сетим која је била баш прва појединачна Војова слика која ме је нарочито привукла, али једна од њих сигурно је била његова најжућа слика, Брод Рон­хауг из 1983.

А ако бих морао да издвојим једну слику која би ми била најдража, онда би то био Триптих Сат. На њему је насликан Херцег Нови са часовником, оним са сахат куле с трга, из османског периода, лево од њега је католичка, десно православна црква; иза су море, небо, брод, авион... Часовник говори о заустављеном времену и о животу изван времена. На овој слици, чини се да је кроз безвременост, досаду и летаргију и живот бескрајан.

Мене његове слике враћају у детињство, као у један митски простор у коме су људи оно што би могли да буду.

Када је реч о времену, Војо зна да каже: „Немој да ти живот пролази као на железничкој станици.“ Људи се деле на губитнике и добитнике, ови први живе у садашњости, ови други чекају на живот који никад не долази. Садашњост, кажу психолози, траје три секунде: у те три секунде треба живети. Другим речима, имаш три секунде да их испуниш, ако то урадиш како треба, онда стичеш пуноћу живота. И о томе говоре ове слике.

Простор Војових слика је Херцег Нови, али као један имагинарни град који је духовна и уметничка светска метропола. Он каже: „Центар света је тамо где си ти.“

Можда зато и не воли да путује, њега је тешко натерати да било где оде. Али зато путује у сновима... Лаза је знао да ће он доћи, и за њега је измислио оно Међу јавом и међ сном...

Море

Људи не бирају град у коме ће се родити, али могу да бирају град у којем ће да живе. Војо Станић је рођен у Подгорици, одрастао је у Никшићу и Шавнику, али за живот је изабрао Херцег Нови. Изабрао је море.

Море је горштачка чежња, као у песми Паола Контеа Genova per noi, коју волим: горштаци живе у месту у коме сунце ретко сија, у коме их стално кваси киша, и онда силазе до мора које их привлачи, иду ка тој плавој рупи са жељом и страхом... Тако и ја. Кад сам на води, кад само видим тако велику ствар као што је море, ја се друкчије осећам. Када уђем у воду, она ми сву нервозу однесе...

Једно време сам и живео покрај мора, у Пезару. После неког времена, видео сам, човек лако изгуби осећај колика је привилегија живети поред мора. Е, Војо никад није изгубио тај осећај. Он каже: „Овде је увек лепо време, лепо је и кад је лепо и кад је киша.“

Био је одличан једриличар. Сâм је дорадио своју једрилицу којом је годинама једрио, што му је много значило – он има пуно слика једрења, једрилица, регате, чудесне слике јужине, ветра...

Осећао је ветар, умео је да види његову боју, да чује бонацу, тако су и његове слике настајале. Море је додатно развило његову иначе невероватну машту, отуд су и његове слике тако пуне фантазије и духа.

Био сам једном на једрилици у Боки, и – видео сам ветар, препознао сам га с Војових слика. Све морске сензације, светлости и сенке, налази се на Војовим сликама.

Његов покојни брат Влатко, архитекта, нудио се да му помогне у одржавању барке, али он је одбио. „Не треба ништа да ми се помаже“, говорио је, „кад не будем могао сâм, престаћу да једрим“. И то је, кад су га стигле године, и урадио.

Трећег фебруара 2021. пуни деведесет седам година. Сада је Војова барка завршила код Рамба Амадеуса – он је био свестан да је она вредна и као споменик.

Пријатељство

Прво сам заволео Војове слике, а онда сам се упознао с њим и заволео и њега као човека. Упркос великој разлици у годинама, постали смо велики пријатељи. Из тог пријатељства, на које сам поносан, разумео сам много тога.

Имам стан у Херцег Новом, који сам купио и зато да бих му био ближе. Волимо да седнемо на оној Кустуричиној станици и да разговарамо о свему. Он је веома образован човек, човек који и даље много чита, али и веома духовит човек, што се види и на његовим сликама. Али умемо и да ћутимо, а кад ћутимо знамо која нам је тема.

Војо је прави аристократа духа, али и оно што се зове „господин човек“. У опхођењу и пријатељству он захтева један грађански, не малограђански, ниво, захтева поштовање и уважавање које на Балкану често не постоји. Од њега се увек може очекивати реципроцитет поштовања – Војо огосподи човека с којим седи.

Он се дружио и с великим људима духа као што су били његови суграђани Иво Андрић или Зуко Џумхур, али са истим уважавањем се дружи и са обичним светом, рибарима, продавцима, чистачима. Једном је рекао: „Кад сретнеш просјака, Циганина или сељака, кажеш му ти, а лепо одевеном човеку, о којему такође не знаш ништа, кажеш ви. Господин је онај човек који се односи према свакоме као да је и он господин.“ Такав је господин Војо Станић.

Карактер

Војо је сачувао дете у себи, и према свету има један мудар став подетињилог старца. Одатле и његова благост која уме и да превари. Он је – добар човек. Не добар из слабости, нити зато што нема избора, напротив. Он је свестан своје генијалности, свестан је да је у сликарству уловио велику рибу, и то је оно што му даје унутрашњи мир.

Потпуно је посвећен свом позиву, а са друге стране поседује снажан карактер из кога произилазе и неке каткад неочекиване али изричите реакције на ствари и појаве које су му важне. Каже: „Ја можда понекад не знам шта хоћу, али знам шта нећу.“

Тако је једна од важних ствари у његовом систему вредности антифашизам. Био је млад кад је отишао у партизане, и то из најчистијих уверења које је задржао до данас. Своје грађанске и политичке ставове испољава неконформистички, не водећи рачуна шта ће маса рећи. Његов карактер се испољио и 1991, када је снажно иступио против гранатирања Дубровника. Тада су му претили да ће бацити бомбу на његову кућу и атеље. Да би неке од њему важних слика сачувао уколико до тога дође, њих двадесетак поклонио је музеју на Цетињу. Једну од драгих слика, Бока, тада је мени поклонио, да би била сачувана ако му баце бомбу на кућу.

Његова пуна слава дошла је релативно касно, тек након поменуте изложбе у САНУ 1988. А онда се са распадом земље распало све, па и уметничко тржиште. Њему је и Југославија била мала, а камоли ове земљице на њеним рушевинама.

Када сам ушао у колекционарство запрепастио сам се колико у свету уметности има љубоморе. Мислио сам, то је само код нас кошаркашких тренера и доктора, али тачна је она грчка изрека да грнчар не воли грнчара... Било је много љубоморе других сликара на његов успех, галериста који немају његове слике, трговаца...

Слушао сам површне приче како Војо није оригиналан, да само цитира Де Кирика, Магрита, Боша, Балтуса. Не може се доћи до оригиналности, нити је икада могло, а да се она не ослања на оригиналност претходника и на њу се надограђује. Војо Станић управо то ради. На пример, Де Кирико је сликао простор, из њега је склањао људе и уместо њих стављао оне његове статуе, чиме је слика добијала метафизичку димензију. И Војове слике, на начин који је немогуће дефинисати, издижу се на ниво метафизике.

Војо је увек исти, никад није пратио моду јер његов уметнички инстинкт не долази споља. Када је у једном периоду фигуративно сликарство имало негативан предзнак и било проглашавано за анахроно, он је одбио да се прилагоди. Рекао је: „Прочитао сам да је неко рекао како се само магарци не мењају. Ја сам један од тих магараца. Не верујем у мењање људи и не верујем у људе који се мењају. Човек се само усавршава, и постаје бољи или гори, али увек доследан себи.“

Његов је простор сна и метафизичких питања, али реалним животом и практичним стварима за живота бавила се Нада, његова жена. Она је бринула о уредном животном ритму, о трговини, штитила га је од контаката с галеристима, и на један фин начин градила култ од његовог дела, култ који је он наравно заслужио. Када је Нада пре неколико година отишла, ћакуле су биле да Војо неће потрајати иза ње. Једном смо седели, и он је ван контекста (ако између пријатеља ишта може да буде ван контекста) рекао: „Решио сам да живим до краја живота.“

Колекционарство

Када набављам слике, па и Војове, мени ту није примаран инстинкт за поседовањем. Ја те слике стварно волим, и у њима уживам. Сликарство мене душевно смирује, а духовно чини јачим. Кошарка јесте била основна ствар у мом животу, али сада ме је тешка болест одвојила од терена, а дијализе су ме одвојиле од живота. Живети с дијализом није лако, поготово мени, који сам изгубио своју основну страст и уживање: рад на терену са играчима... Сада ми Војове слике још више значе.

Сви живот волимо уз осцилације, зато је важно волети конкретне ствари, конкретне људе, чак и неке предмете, јер се путем њих везујеш за живот. Сви добро знамо камо идемо, и зато стално морамо да тражимо разлог због кога вреди у животу учествовати. Тај разлог ја налазим у Војовим сликама. Понекад, кад ми је тешко, погледам их и осетим – радост. Иако није на њима увек насликана радост, на њима је увек слављење живота, и то упркос свему, упркос мукама које сваки живот носи.

Поред ове, више спољашње копче која Хандкеову књижевност повезује са филмом, постоји и низ других копчи које проистичу из сродности Хандкеове књижевне естетике и естетике филмских слика. На пример, техника дочаравања унутрашњих стања путем слике, а не путем говора, својствена филму, кореспондира са Хандкеовим принципом избегавања објашњења, односно принципом значењске неодређености.

У прозним делима често имамо приповедаче за које се чини да су на месту дешавања када приказују неку појединост из живота јунака, делујући попут ока камере које бележи слике; у неким драмама је протагониста посматрач који приказује оно што види пред собом као да монтира низ међусобно лабаво повезаних филмских сцена. Прозни јунаци често експлицитно кажу да у извесним ситуацијама, најчешће када су сами, осећају камеру око себе, рецимо Аблаха, јунакиња романа Губитак слике (2002), док увече чита у фотељи крај прозора, замишљајући како би сцена читања била снимљена, чиме као да значењски фиксира и објективизује свој унутрашњи доживљај.

Хандке је аутор више текстова о филму. Његово интересовање за филм и редовни одласци у биоскоп трају још од ране младости, када је гледао посебно вестерне. И Хандкеови јунаци иду у биоскоп, углавном током дана и по правилу спонтано, као резултат изненадне одлуке, не марећи за то који се филм управо даје. Често делује да је гледање филма одмор од самог себе на путовању. По правилу се не каже о ком је филму реч, понекад је описан утисак о некој сцени, а често јунак посматра друге људе у биоскопу и њихову реакцију на приказане слике.

У разним делима се помињу режисери, рецимо више пута Алфред Хичкок и Хауард Хокс, али пре свега Хандкеов миљеник Џон Форд. Некада се посредно призивају поједине сцене из филмова, или наводе директно, као у случају епизоде са музичарем у роману Моја година у ничијој ували (1994, роман није преведен на српски), кога оскудно насељени предео шкотских брда асоцира на сцену из Хичкоковог филма Тридесет девет степеница (1935), у којој прогоњени јунак трчи по брежуљцима са непознатом женом за коју је привезан лисицама. Али, учесталије су дуже евокације сцена из Фордових филмова, у више књига из филма Млади господин Линколн (1939).

Подробнији опис значаја тог филма за јунака налазимо већ у Кратком писму за дуги растанак (1972): гледајући филм у којем је смешак младог Хенрија Фонде у улози Линколна „увек несебично усмерен на друге“, где Линколн као адвокат успева да одбрани два брата неправедно оптужена за убиство и спасе их од линчовања, јунак пожели да буде попут Линколна, али не тако што би га имитирао, него што би као и он достигао оно највише што је њему самом могуће. Филм му посредује сазнање о његовој унутрашњој промени, као и „смисао за историју кроз посматрање људи у природи“, и води одлуци да посети Џона Форда, што се у финалу књиге и дешава; с обзиром на то да у режисеровом друштву између главног јунака и његове жене више не влада рат, Форд је посредник, фигура измирења. У овој књизи и другде такође је описана сцена где Линколн јаше и свира у дромбуље, што упућује на извор Хандкеовог уздизања дромбуља до симбола другачијег живота, који је једноставан као и овај инструмент.

Многи Хандкеови јунаци су филмски режисери, рецимо Шпанац Луис Маћадо и Американац Џон О’Хара у комаду Вожња чуном или Комад за филм о рату (1999), при чему се иза О’Харе крије Џон Форд, чији се Млади господин Линколн и овде помиње. У Великом паду (2011) главни јунак је чувени глумац; јунакиња Губитка слике (2002) глумила је у једном филму пре него што је постала банкарка; а има и других фигура у многим делима који су глумци и глумице.

Хандке је седамдесетих година постао филмски стваралац – режисер и сценариста. У немачком режисеру Виму Вендерсу нашао је конгенијалног партнера, са сродном визуелном естетиком и сличним схватањем односа речи, слике, музике и монтаже на филму. Први Хандкеов филм и уједно прва сарадња са Вендерсом био је десетоминутни филм Три америчке плоче (1969), чија тема је америчка музика; филм садржи и кратак дијалог између Хандкеа и Вендерса о односу музике и филма. За тај филм је Хандке писао сценарио, а Вендерс режирао, комбинација која ће се поновити и у филму Погрешан покрет (1975), инспирисаном Гетеовим јунаком Вилхелмом Мајстером. У три филма су сценарио писали заједно Хандке и Вендерс, а режију је водио Вендерс: посреди су Голманов страх од пенала (1972), рађен по Хандкеовој истоименој књизи; Небо над Берлином (1987), филм с култним статусом; Лепи дани у Аранхуезу (2017), рађен по Хандкеовој драми.

У четири филма је Хандке био уједно режисер и сценариста. Посреди су филмови: Хроника текућих догађаја (1971), самосвојан документарни филм; Леворука жена (1978), на основу Хандкеове истоимене приповести; Знак смрти (1985), на основу књиге Маргарет Дира Болест смрти и поезије Ренеа Шара, које је Хандке превео с француског на немачки; Одсутност (1992), на основу Хандкеове истоимене „бајке“. Један филм је настао шездесетих година, четири седамдесетих година, два осамдесетих, један деведесетих, а последњи у низу 2017, након паузе од двадесет пет година. У том филму, као и у претходном, Хандке се појављује у појединим сценама, такође у филму Знак смрти.

У последње две деценије ћемо у Хандкеовом делу наћи многе опаске о паду квалитета филмова. Каже се да је „напетост“ у филму постала најважнија, као да је дозвољена још само једна врста филмова; да је смена кадрова убрзана; да је звучна кулиса непрекидна; да су акционе сцене најучесталије. Све ово говори да се у већини филмова тежиште померило од уметничких амбиција ка комерцијалном, ефектном, саблажњивом и бруталном, што је случај, по мишљењу писца, и у савременој књижевности.

У скорије објављеном прозном делу Балада последњег госта (2023, књига није преведена на српски) јунак у шетњи градом насумице улази у биоскоп. На средини филма се одвија сцена у којој мушкарац и жена „уз одговарајућу музичку пратњу кидају једно другом одећу са тела“, а звучна фреквенца њихових гласова расте; очигледно је у питању сцена у којој су протагонисти голи и глуме сексуалну страст. Јунак је бесан јер осећа да та сцена „понижава“ и глумце и њега, он окреће главу да је не гледа, али још више га срди што глумци сличне сцене „легитимишу“ као „суштински“ део њихове професије, а њихово одбијање виде као „непрофесионално“. Јунак из протеста удари ногом у једно од седишта и врисне у себи, а према споља промрља: 

Никада више у биоскоп. Доста с филовима који крше права гледалаца. Та сцена је део демократије? Доле са демократијом, са свим тим све-је-дозвољено-демократијама, у име народа. Ког народа? Где си народе? Овамо са диктатуром, неком новом, неком која забрањује шта не приличи. Vita nuova!

Јунаков излив беса према савременом филму дат је са хуморним елементима. Он истрчава из биоскопа, али најпре на погрешна врата, а док мрмљајући пропагира своју „нову друштвену форму“ нико га не чује од „трештања, кричања, дахтања и брундања“, и нико не окреће главу од филмског платна и не примећује његов протесни излазак из биоскопа.

Слике и цртежи

У различитим Хандкеовим делима помињу се слике великих мајстора, међу њима су Бројгел, Ројсдал, Вермер, Зурбаран, Пусен, Курбе, Сезан, Хопер. Утисак који јунак преноси о некој уметничкој слици у функцији је рефлексије о нечему што га заокупља; слика бистри мисли, продубљује доживљај, води ка сазнању.

Слика такође може представљати неку врсту двојника јунака, рецимо у Сезановом „Човеку са прекрштеним рукама“ (1899) Хандке је видео свог јунака Валентина Зоргера из Спорог повратка кући (1979), што се посредно каже у Поуци Сент Виктоара (1980).

Занимљиво је да је Хандке почео да црта у време када и његова јунакиња из Леворуке жене (1976), која је на крају приче на путу превазилажења унутрашње кризе. Када и последњи посетиоци спонтано настале вечерње седељке у њеном стану оду, она спознаје да није издала себе и да више неће дозволити да је неко понижава. Последњи акорд приче је назначивање да ће цртање помоћи јунакињи да преокрене свој живот набоље.

Сама у ноћи, жена посматра цртеже које је један од посетилаца седељке нацртао (посреди су портрети других посетилаца), потом дуго седи мирно, да би нагло скочила, узела оловку и папир, и почела да црта: „најпре своја стопала на столици, потом прозор иза ње, промене на звезданом небу током ноћи – сваки предмет са свим појединостима“. Чин вишесатног јунакињиног цртања пројектује егзистенцијални преображај естетским путем, проналажење продуктивне везе са светом путем цртања. Хандке тада први пут у свом делу „користи цртање као метафору за буђење, за почетак естетског приближавања свету“.

У исто време (1976) настаје и његов први цртеж у бележници – „буфало“, чији је облик инспирисан пећинским цртежима: Хандке узима мотив првих цртежа из културног наслеђа човечанства да би означио почетак сопственог цртања. Цртеж буфала се налази на корицама првог издања Леворуке жене (1976).

Хандке је велики број цртежа нешто већег формата нацртао у својим бележницама 1978, у време велике стваралачке кризе током рада на Спором повратку кући (1979). У време када је осетио да губи речи, естетско изражавање се преусмерило на невербално изражавање у форми цртежа.

Гледајући шири оквир Хандкеовог дела, између његових цртежа и „слика“ приказаних речима постоји суштинска аналогија, штавише, управо се цртежи често „показују као централни предрадови за његова дела“. Хандкеово интересовање за пећинске цртеже кореспондира са променом у његовој књижевној поетици, и то у правцу повезивања архаичног и савременог, митског и модерног, природе и цивилизације.

Да цртање и путем цртања настала слика подстицајно делују на писање и проналажење речи за суштину унутрашњег утиска о спољњем свету, видимо на много примера у Хандкеовом делу; у скорије време у једној епизоди Баладе последњег госта (2023) где геолог Грегор, седећи за столом у гостионици, црта портрете присутних, при чему је процес цртања уједно процес спознаје да је заједничка особина нацртаних људи, изражена речима, „добронамерност“.

Хандкеови цртежи настају током записивања и налазе се у његовим бележницама; с обзиром на мали формат џепних бележница, и формат цртежа је мали. Први цртежи објављени заједно са записима налазе се у Бележници (2015); реч је о факсимилима записа и цртежа из 1978, допуњених типоскриптом Хандкеовог рукописа. Већ следеће године издат је журнал Ноћу пред сенкама дрвећа на зиду (2016), где су објављени записи заједно са цртежима, настали између 2007. и 2015.

На основу њих је 2017. у берлинској галерији Фризе направљена изложба са 107 цртежа по ауторовом избору, рађених графитном оловком, хемијском и фломастером. Изложба је у штампи високо оцењена. За потребе изложбе су цртежи исечени са листа где су настали и залепљени на фини папир, на чијем слободном простору су додате белешке које иду уз цртеж. Хандке је тражио да се ознака „цртежи“ користи са знацима навода, будући да он није школован цртач; детаљ који илуструје Хандкеово становиште да је део сваке велике уметности техничко мајсторство. Књига са цртежима са изложбе издата је 2019. под називом Цртежи. Књигу отвара кратак, али значењски густ есеј италијанског филозофа Ђорђа Агамбена, који Хандкеове цртеже настале у бележницама смешта у шири контекст других облика повезивања цртежа и речи, као што су јапански дрворези звани „суримоно“ или јеврејске и хришћанске свете књиге.

 Хандкеове цртеже можемо наћи и на корицама његових књига, нарочито првих издања, што је пракса која датира још од (поменутог) цртежа буфала из 1976. године. На корицама драме Трагови залуталих (2006), на пример, налази се нежни, поетични цртеж са примесом хумора, који оставља утисак лаког и ваздушастог: видимо птичје трагове, отиске ципела и имена птица – „врапци“ и „голубови“. Обраћање пажње на то какве форме остављају трагови различитих птица типично је за Хандкеа, за кога је баш оно равнодушно, што се обично превиђа, вредно погледа. (Хандке је користио и цртеже својих ћерки из времена док су биле деца: Аминин цртеж је на корицама Кинеза бола, а Леокадијин цртеж Хандкеовог пријатеља Златка Боцокића на корицама драме Подземни блуз.)

Шта карактерише Хандкеове цртеже? Кристоф Кеплингер-Принц и Катарина Пектор су анализирали објављене цртеже, али и велики део необјављених, доступних у легатима. Аутори констатују да се Хандкеов начин цртања мењао током година, и да се у зависности од фаза настанка може установити шест различитих типова цртежа, при чему у некој бележници преовлађује један од њих, или се може наћи више њих. Разлике постоје такође у односу између цртежа и текста: некад су они визуелно одвојени, а некад се скица протеже преко текста; често између цртежа и текста постоји најнепосреднија веза, али то није увек случај.

На основу форме цртежа и њихове функције аутори разликују шест група: „1. једноставне шематске цртеже; 2. мале или минијатурне скице; 3. цртеже са овлаш изведеним контурама; 4. цртеже виђеног и визуелне подсетнике; 5. детаљне цртеже пејзажа или панорама; 6. нацртане или копиране написе, орнаменте, биљне и животињске трагове“.

На основу факсимила изабраних цртежа из бележница (које аутори прилажу тексту) упадљиво је Хандкеово занимање за форме: на једном месту је нацртана само линија која одсликава форму степеница, на другом је илустрована форма олтара која је писца подсетила на крила слепог миша.

Међу цртежима које Кеплингер и Пектер описују налази се и 1978. настали цртеж дрвеног стола у чекаоници железничке станице Дутовље у Словенији. Посреди је прецизан, детаљан цртеж свих жилица, закривљења, цртица и таласастих завоја структуре дрвета. Дијагонално преко стола положен је штап за шетњу, такође од дрвета, и такође представљен са свим, и најситнијим детаљима. Око цртежа су стрелице и речи које упућују на ситне ствари на столу, једну шибицу и две муве, а цртач је чак скренуо пажњу на места где су контуре од сунчевог светла много оштрије.

Будући да су на правоугаоној површини стола нацртане и „сенке од прозора“, и да једна од њих пресеца сто отприлике на половини, цртеж ми делује као отворена књига. Иако то својевремено није била Хандкеова интенција, и иако он у цртежу види „водени знак“ који га подстиче на писање, алудирајући на поједине таласасте линије структуре дрвета, графички изглед стола призива слику увеличане структуре неког земљишта; такође, посматране из даљине, линије асоцирају на нечитке редове ситног писма.

Визуелни утисак у ком се стичу отворена књига, земљиште и речи призивају Хандкеову „приповедну земљу“ или „земљу приповетке“, то јест „Девету земљу“. Укосо положени штап (при мом погледу на цртеж) делује као веома дугачка оловка одложена на отворену књигу, у тренутку када је читатељка за тренутак прекинула читање и спустила књигу на крило, пошавши у имагинацији за неким описаним утиском или неком мишљу.

Овај цртеж се налази на крају првог издања Понављања (1986, роман није преведен на српски), у коме се говори о „Деветој земљи“; такође на посетници књижаре у Паризу са називом „Девета земља“ коју води Хандкеова жена Софи Семен.

У књизи Цртежи (2019) налазе се сто четири минијатурна цртежа, издвојена из бележница, настала између 2007. и 2017. Они су изведени хемијском оловком, танким фломастерима у боји или оловком. Карактеристично је да Хандке по правилу записује шта је на цртежима, те бележи датум и место њиховог настанка, понекад и доба дана.

На основу података можемо закључити куда је путовао: иако је највећи број цртежа настао у Француској, у месту сталног боравка или његовој близини, поједини цртежи су настали у Аустрији, Италији, Шпанији, Португалији, Немачкој, САД, Словенији и Србији.

Посматрајући Хандкеове цртеже помишљам да је на његовим минијатурама подједнако важно који мотив је изабран, како је он обрађен и какво му име писац даје. Хандке-цртач је близанац Хандкеа писца: поглед и имагинација цртача минијатура истоветни су са погледом и имагинацијом писца минијатура-од-речи, што се огледа у избору мотива, то јест у томе шта је уочено, али још више у начину на који су они представљени, шта је на њима наглашено, и каква значења сугеришу мотиви на слици и мотиви од речи.

У оба случаја Хандке настоји да ухвати оно суштинско у њима – што је за њега „форма“ – и да пренесе утисак да (најчешће) детаљно нацртана или описана предметност постоји, да је ту, и да смо ми такође ту, да је и у нама могућност да је откријемо, и чудимо се што је тек сада запажамо и заиста видимо: специфичност утиска о цртежима је у томе што делује да нам се нека обична предметност указује први пут, али да је у исти мах била ту од памтивека.

Хандке приказује, цртежом или речима, интензитет постојања неке ствари или појаве, најчешће ситних и ефемерних, узвисујући их до нечег значајног. Он ефемерном даје трајање јер у њему види одсјај велике целине, настојећи да „сјај“ постојања, његово невидљиво зрачење, учини видљивим.

Удубљивањем у цртеже постаје јасније Хандкеово истицање садашњег тренутка, што се у његовом књижевном делу често огледа у употреби емфазе „сада!“ или „сада, сада“. Многи цртежи сугеришу важност живљења у садашњем тренутку, а не његовог одлагања за касније, важност тренутака искорачења из трке света, када постаје могуће, кроз слободну игру чула и имагинације, на другачији начин доживети оно што нас окружује у свакодневици.

Који цртежи имају такво дејство? Пахуље снега на прозору воза; прва кап кише на крову од шкриљца; иглице леда на прозору авиона; два прошлогодишња увела листа међу свежим листовима кестена; липов цвет упао у шољу кафе; „сфере“ капљица кише на реци Конкорд у Масачусетсу; шаке „посетиоца мисе“, укрштене на леђима, док стојећи слуша речи Јеванђеља; пуноглавци у „Безименој бари“; кос који се купа у каменој саксији; вишеугаоници сасушене земље на шумском путу. И гусенице на нитима паукове мреже које висе с мртвог дрвета! Природне појаве и ситне форме, као и ефемерни тренуци њиховог уочавања, задобијају на Хандкеовим цртежима квалитет монументалног и непролазног будући да, гледано у целини, делују као низ одуховљених делова велике целине света и космоса.

Хандкеова фасцинација ветром (феноменом који је по себи невидљив, али по свом учинку видљив) приметна је на цртежима лишћа палми зањиханих ветром или ноћног ветра у брези; а литерарни лајтмотив „титрања“ (zittern), који означава простор између сна и јаве, у фасцинацији игром сенки, приметном на цртежима сенки дрвећа на зиду или „плесу сенки“ платана на површини Сене.

О усредсређености на форме ствари говоре многобројни детаљно урађени цртежи на којима су видне и најсићушније појединости: карактеристичан је цртеж купина (на земљописној карти), где је издвојено свако зрнце из којег је састављен плод купине, што је изведено сенчењем, односно сменом сићушних белих тачака и јаче или слабије исцртаних линија црне и ултрамарин боје. Хандке црта детаљно и куполу цркве у Болоњи која неодољиво подсећа на пчелињак, на шта указује и назнака „другачији пчелињак“. Вредне његовог погледа су и форме пруга на тлу настале од кише, или форме трагова катрана „ноћу, на споредном путу“.

У приповести Балада последњег госта (2023) затичемо геолога Грегора у шуми, где групи младих истраживача скреће пажњу на питоми кестен који је управо подигао са земље:

[Показао им је] уобичајени цртеж у светлом овалу, с горње стране тамно-црвенобраон плода, цртеж у форми зубаца управо тог тренутка из тмине у светлину испаљене звезде – веровао је да се баш у том цртежу понавља, у ситном облику и на фин начин, као у ниједној другој ствари у природи до данашњег дана, оно што се назива ’почетни прасак’ (или већ како), или рођенданска муња планете Земље – веровао је, то је чињеница, и његово слушатељство, и то је чињеница, веровало је њему. 

Начин на који је описана шара у овалу кестена подсећа на исцртавање слике речима: захваљујући снажној сугестивности описа готово да можемо да видимо цртеж кестена из птичје перспективе, са шаром у првом плану. Приказ кестена речима је попут минијатурног цртежа/слике, као што би и стварни цртеж/слика кестена били попут минијатурне приче о повезаности микросвета и макросвета.

Од других мотива на цртежима налазимо разне животиње, рецимо миша, кртицу, јежа или ласте; разнолики биљни свет, наравно печурке, као и разне врсте дрвећа и воћа, рецимо дивље јагоде, јабуке или орахе; свакодневне ствари као калем конца са иглом или наочаре; портретне скице, између осталог Хандкеове млађе ћерке у возу; слике кућа или архитектонских појединости као што су рељеф на капителу порталног стуба или розете на париској катедрали Нотр Дам.

Ту су и три цртежа настала у Србији: „Пчелињак од глине, унутрашњост Србије, априла 2007.“; „Жена у авиону на лету из Београда у Париз, 22. априла 2017, читајући кримић“; и посебно успео, минуциозно изведен вишебојни цртеж с потписом: „Крпе на закачки у манастирској кухињи ВЕЛИКА РЕМЕТА, Фрушка гора/Србија, 20. априла 2017“.

(...)

Симболичку слику од посебног значаја представља слика Супермена. Од Херкула до Зигфрида, од Роланда и Пантагруела до Петра Пана, константу народске имагинације чини натприродно обдарен јунак. Често се врлина јунака хуманизује и његове моћи, уместо да буду натприродне, представљају само савршеност (изврсност) једне природне обдарености: лукавство, брзину, ратничку вештину, логичку способност и дар запажања попут оних које налазимо у Шерлока Холмса.

Али у једном нивелисаном друштву, којим владају психолошки поремећаји, фрустрације у комплекси инфериорности, у индустријском друштву у којем човек постаје број у оквиру друштвене организације која одлучује у његово име, у којем индивидуалну снагу, уколико се не упражњава у спортској активности, потискује машина која делује уместо човека и одређује чак и његове кретње, у једном таквом друштву позитиван јунак треба да буде инкарнација с ону страну сваке границе потребе за моћи, коју обичан грађанин потхрањује без могућности да је задовољи.

Супермен је типичан мит такве врсте читалаца: Супермен није човек за Земље, али он, још као дете, долази на Земљу са планете Криптон. Одрастао на Земљи, обдарен је надљудским моћима. Његова снага је скоро без граница. Може да лети у простору брзином скоро једнаком брзини светлости. Када лети брзином већом од брзине светлости, он пробија баријеру времена и може да се пребаци у друге епохе. Једноставним притиском својих руку Супермен ствара такву температуру да преобраћа угаљ у дијамант; за неколико секунди може да суперсоничном брзином обори читаву шуму и да од шуме направи село или брод; може да пробије планине, да подигне прекоокеанске бродове, да разруши или подигне насипе; његов рендгенски вид му омогућава да види кроз све предмете на неограниченој раздаљини. У стању је да погледом топи металне предмете; његов суперслух омогућава му да чује говор без обзира одакле долазио. Супермен је леп, скроман, добар и услужан: његов живот посвећен је борби против сила Зла. Неуморан је сарадник полиције.

Ипак, читалац може да се идентификује с ликом Супермена. Наиме, Супермен живи међу људима као лажни новинар Кларк Кент и, као такав, он је видно бојажљив, просечно интелигентан, помало неспретан, кратковид и потчињен својој колегиници Лоис Лејн, особи матријархалне и либидинозне природе, која га презире јер је лудо заљубљена у Супермена.

Двоструки идентитет Супермена оправдан је са становишта нарације, јер омогућава да се на доиста разноврсне начине артикулише прича о авантурама нашег јунака, да се остваре двосмислене ситуације, преокрети, одређена неизвесност својствена полицијском роману. Са становишта митопоетике, решење је изврсно: Кларк Кент је персонификација типичног просечног читаоца, који је опседнут комплексима и којег ближњи презиру; најситнији трговачки службеник у Америци потхрањује тајно, кроз јасан проседе идентификације, наду да ће једног дана, испод кошуљице његове личности, избити натчовек, који ће бити у стању да надокнади године осредњости.

Структура мита и цивилизација романа

Пошто смо установили неоспорну митолошку конотацију лика, треба одредити наративне структуре преко којих се „мит“ свакодневно, или једном недељно, нуди публици. Постоји, наиме, темељна разлика између лика какав је Супермен и традиционалних ликова, као што су јунаци класичне и нордијске митологије или ликови познатих религија.

Традиционална религиозна слика јесте лик божанског или људског порекла, постојаног у његовим божанским особинама и неповратне судбине. Могуће да осим својства лика постоји и нека прича, која следи утврђен и на дефинитиван начин одређује физиономију лика.

Другим речима, једна грчка статуа могла је да приказује Херкула или сцену из дванаест Херкулових подвига; у оба случаја, у другом више но у првом, Херкул је неко ко има одређену историју, и та историја одређивала је његову божанску физиономију. Историја се догодила и она се не може више порицати. Херкул се конкретизовао кроз временско одвијање догађаја, али ово одвијање имало је и свој крај, а слика је била, уз лик, симбол његовог развоја, његова дефинитивна потврда и суд.

Слика може да поседује наративну структуру: сетимо се низа фресака Пјера дела Франческе Измишљање Крста или прича кинематографске природе, као што је прича о свештенику Теофилу, приказана на рељефу у Суијаку, који је продао душу ђаволу и којег је спасила Девица.

Света слика није искључивала нарацију, али ова нарација представља нарацију иреверзибилног смера, у којој је света личност представљена на непобитан и непроменљив начин.

Лик стрипа настаје, међутим, у цивилизацији романа. Омиљена прича у старим цивилизацијама била је скоро увек прича о нечем што се већ догодило и што је публици било познато. Прича о Паладину Орланду (Ролану) могла се причати по енти пут, али публика је већ знала шта се догодило њеном јунаку. Луиђи Пулчи у спеву „Морганте“ преузима каролиншки циклус и на крају нам саопштава оно што смо већ знали, да Орландо умире у Ронсевоу; публика није захтевала да сазна нешто потпуно ново, већ је пре желела да јој се један мит исприча на занимљив начин, и налазила је задовољство у познатом току испричаном на богатији и интензивнији начин. Нису недостајала романескна додавања и улепшавања, но она нису нарушавали суштину приповеданог мита. Пластичне и пиктуралне приче са готских катедрала, или са цркви из доба ренесансе и контрареформације, функционишу на исти начин. Приповеда се већ догођено, на драматичан и жив начин.

Романтичарска традиција (иако корени овог става умногоме претходе романтизму) нуди нам причу у којој је главно интересовање читаоца усмерено на непредвидљивост оног што ће се догодити и, дакле, на измишљање заплета, који долази у први план. Историја се није догодила пре приче: она се одвија за време приповедања и, по конвенцији, ни сам аутор не зна шта ће се догодити.

У време када прича настаје, Едипов неочекивани преокрет, када после Тиресијиних речи открива своју кривицу, „функционише“ код публике не тиме што изненађује слушаоце којима је мит непознат, већ тиме што нас механизам фабуле, према Аристотеловим правилима, кроз изазивање страха и сажаљења увлачи у причу и кожу лика; када Жилијен Сорел пуца на госпођу Ренал, када детектив у Поовој причи открива кривца за двоструко убиство у Улици Морг, кад Жавер плаћа свој дуг захвалности Жану Валжану, суочени смо са неочекиваним преокретом, чија је непредвидљивост део књижевне инвенције и која постаје, у контексту нове наративне поетике, и део естетске вредности elocutia (да употребимо Аристотелов појам), преко којег нам је појава саопштена. Овај феномен добијао је у значењу утолико више уколико је роман био популарнији; фељтони за широку публику – попут авантура Рокамбола и Арсена Лупена – своју занатску вредност изводе из досетљивог смишљања неочекиваних ситуација.

Ова нова димензија приче плаћена је смањивањем „митског потенцијала“ лика. Митски јунак представља инкарнацију закона, универзалних потреба, и мора да буде у извесној мери предвидљив, дакле, не може да нас изненади; лик романа, напротив, тежи да буде човек као и сви ми, и оно што може да му се непредвидљиво догоди је исто као и оно што се нама може догодити. Такав лик тако постаје носилац једне „естетске универзалности“, способности да од нас начини учеснике и постане референтни члан заједничких понашања и осећања, али нема митску универзалност, није хијероглиф, симбол натприродне реалности, јер је резултат трансформације појединачне у универзалну историју. Естетика романа морала је зато да, уводећи такав лик, обнови стару категорију која се открива као нужна чим уметност напусти тло мита: то је категорија ,,типичног“.

Митолошки лик стрипа одређен је том посебном ситуацијом: он треба да буде архетип, сума одређених колективних тежњи, и мора, дакле, нужно да се имобилизира у симболичкој (знаковној) непомичности, која га чини лако препознатљивим (то се догађа лику Супермена); но, пошто је комерцијализован у оквиру једне „романескне“ продукције за публику која конзумира „романе“, он мора да буде подвргнут развоју који је карактеристичан, као што смо видели, за ликове романа. Да би ова противречност разрешила, чине се различите врсте компромиса, и било би интересантно испитати стрипове са тог становишта. Ми ћемо се овде ограничити на разматрање лика Супермена, јер он представља гранични случај у којем главни јунак поседује, у полазишту и по дефиницији, има све карактеристике митског јунака, а истовремено је укључен у савремени, романескни контекст.

Заплет и потрошност јунака

Аристотел је установио да је једно дело има трагичан заплет када лик доживљава низ ситуација, преокрета и препознавања, које изазивају осећања сажаљења и страха и завршавају се катастрофом; ми ћемо додати да романескни заплет постоји кад се драматуршки зглавци развијају у континуираном и артикулисаном низу који, поставши у популарном роману сврха по себи, треба да се умногостручава колико је могуће ad infinitum.

Три мускетара Александра Диме, чије се авантуре настављају у роману После двадесет година и завршавају се, с великом муком, у делу Виконт де Бражелон (иако се потом јављају паразитски писци који нам и даље причају авантуре мускетарских синова, или сукобе између Д'Артањана и Сирана де Бержерака, и тако редом), пример су наративног заплета који се умножава попут тракавице и који је утолико трајнији уколико се продужава бескрајним низом сукоба, супротстављања, криза и разрешења.

Али Супермен, који је, по дефиницији, лик кога ништа не може да спута, дат је кроз замишљену наративну ситуацију која од њега ствара јунака без противника и, дакле, без могућности за развој интриге. Штавише, из одређених комерцијалних разлога (који се могу објаснити истраживањем социјалне психологије), његове авантуре купује лења публика коју би престрашио сложени низ догађаја, који би захтевао да се памћење напреже током више недеља за редом без прекида; зато свака епизода покреће, развија и без остатка разрешава посебан наративни чвор.

Супермен, који је на естетском и комерцијалном плану лишен основних предуслова за прави наративни развој, пред сценаристе поставља озбиљне проблеме. Они морају да изналазе различите формуле да би се изазвали и оправдали сукоби: Супермен је, на пример, болестан, то јест изложен је радијацијама криптонита, метала метеорског порекла, који његови противници набављају да би уништили заштитника правде. Но, створење обдарено натприродним интелектуалним и физичким моћима лако налази начина да се из тога извуче и да у таквим ситуацијама победи, што Супермен и чини. Међутим, јасно је да чињеница да је Супермен криптонитом угрожен у својим моћима не пружа богату гаму решења и представља врло скромну наративну потку.

Остаје, дакле, да се Супермен суочи са низом препрека, необичних у њиховој непредвидљивости, али које он може на крају да савлада. У том случају постижу се два ефекта: прво, читалац је изненађен необичношћу препрека – појављују се ђаволски изуми, чудна ванземаљска бића, машине које омогућавају путовања кроз време, тератолошки ефекти нових експеримената, лукавства злих научника који користе криптонит, борбе Супермена са створењима обдареним једнаким моћима, попут гнома с именом „Mxyzptlk“ који долази из пете димензије и који тамо може да се врати само уколико Супермен успе да изговори његово име унатрашке – „Kltpzyxm“, и тако редом. Друго, захваљујући несумњивој супериорности јунака, криза се брзо превазилази и прича може да се одвија у границама short story.

Али, тиме се ништа не решава. Наиме, пошто је препрека једном премошћена, у једном, комерцијалним захтевима, одређеном року, Супермен ипак увек нешто извршава. Дакле, лик је остварио чин који је везан за његову прошлост и који лебди над његовом будућношћу; другим речима, он је начинио корак ка смрти, он је остарио, макар само за један час, и неповратно је умножио скуп својих искустава. Деловати, дакле, за Супермена као и за сваки лик (и све нас), значи – трошити се.

Супермен, међутим, не може да се „потроши“, јер је мит неуништив. Лик класичног мита, видели смо, јесте постојан, јер је суштина његове параболе у чињеници да се он већ потрошио у неком узорном деловању. Могућност сталног поновног рађања такође му је примерена, јер је он симбол биолошког циклуса или извесне цикличности догађаја и самог живота. Но, Супермен представља мит само под условом да је дат као створење које је укључено у савремени живот, у садашњост, и привидно везано за исте услове живота и смрти као и ми, иако је обдарено натприродним способностима.

Да је Супермен био бесмртан он више не би био човек већ бог, и идентификација публике са његовим двоструким ликом (идентификација која је и условила двоструки идентитет) била би немогућа. Супермен мора, дакле, да остане непроменљив, постојан, а ипак да се троши сходно модусима свакодневне егзистенције. Он поседује својства ванвременог мита, а прихваћен је само зато што се његово делање одвија у свакодневном, темпоралном људском свету. Наративни парадокс који сценаристи Супермена морају на неки начин да реше, чак иако тога нису свесни, захтева парадоксално решење унутар поретка темпоралности.

Потрошност и темпоралност

Још од Аристотелове дефиниције времена која га одређује као „број кретања сходно једном пре и једном после“, имплицира идеју сукцесивности; Кантова анализа недвосмислено је установила да ова идеја мора да се веже за идеју каузалности: „Нужни закон наше сензибилности, значи услов сваке перцепције, јесте да време које претходи нужно одређује време које му следи.“

Релативистичка физика је задржала ову идеју, не у проучавању трансценденталних услова перцепције, већ у дефиницији природе времена; тако се време јавља као поредак каузалних низова. Ханс Рајхенбах је, позивајући се на ајнштајновске услове, недавно дефинисао временски поредак као узрочни поредак, поредак отворених каузалних низова који се остварује у нашем универзуму, а смер времена одредио појмовима растуће ентропије (преузимајући у теорији информација овај појам из термодинамике, који је у више наврата привлачио пажњу филозофа, који су га усвојили говорећи о иреверзибилности времена).

Оно пре узрочно одређује оно после, и низ узрочних одређења не може се преокренути, бар не у нашем универзуму (према епистемолошком моделу којим објашњавамо свет у којем живимо), јер је тај низ иреверзибилан. Познато је да друкчији касмолошки модели могу да понуде друга решења овог проблема, али у границама нашег свакодневног поимања догађања (и, према томе, у оквиру стварања једног наративног лика) ова концепција времена омогућава нам да делујемо и да препознајемо ток догађаја.

Користећи друге појмове, али ослањајући се увек на поредак једног пре и једног после, на каузални однос између оног што претходи и онога што следи, егзистенцијализам и феноменологија су преместили проблем времена у област структура субјективности, а своја разматрања која се тичу деловања, могућности, пројекција и слободе, заснивали су на проблему времена. Време као структура могућности је питање нашег кретања ка будућности, било да прошлост видимо као препреку у односу на нашу слободу пројектовања (које, у крајњој линији, намеће избор онога што смо већ били), било да ту прошлост схватимо као основу за могућности пред нама и, дакле, као могућност да сачувамо или изменимо, у одређеним границама слободе, наш начин досадашњег постојања, али увек у границама процеса и прогресивне и позитивне оперативности (као код Хајдегера у књизи Битак и време или, с друге, код Николе Абањана), у свим тим случајевима, као и у другим, услов и координате наших одлука утврђени су у три инстанце темпоралности и у њиховом међусобном односу.

Ако је, како каже Сартр, „прошлост увек растући тоталитет једног по-себи које смо ми сами“, онда када желим да се пројектујем ка једној могућој будућности морам да будем оно што јесам у односу на прошлост, а ако не могу да то не будем, моје могућности да изаберем или да не изаберем будућност зависе од дела која сам починио и која су одредила почетну тачку мојих могућих одлука. Моја одлука која, чим је донета, постаје прошлост, модификује оно што сам ја сам и нуди друкчију платформу будућим пројектима. Ако има смисла поставити питање слободе и одговорности наших одлука у оквир филозофских појмова, почетна тачка за феноменологију ових чинова је увек структура темпоралности.

За Хусерла „ја је слободно као прошлост. Наиме, прошлост ме одређује и стога одређује и моју будућност, али будућност, са своје стране, 'ослобађа' прошлост... Моја темпоралност је моја слобода, и од моје слободе зависи чињеница да ме моје постојање одређује, али никада потпуно. Ипак моје постојање, у сталној синтези са будућношћу, добија садржај само од будућности“.

Дакле, ако „је ја слободно, а с друге стране одређено као ја-који-треба-да-будем“, у тој слободи тако оптерећеној условима, отежалој од непроменљиве прошлости, постоји „хрпа бола“ (Schmerzhaftigkeit) која није ништа друго до „фактичност“.

Дакле, сваки пут када пројектујем, ја опажам трагичност ситуације у којој сам и из које не могу да изађем: ипак, ја пројектујем будућност, јер ту трагичност супротстављам могућности једног позитивног деловања које би променило оно што већ јесте, и које остварујем усмеравајући се ка будућности. Пројекција, слобода и услови спајају се, док ја повезаност структура мог деловања осећам кроз димензију одговорности.

Хусерл указује на то када каже да „биће усмерено од зла ка могућим циљевима представља идеалну телеологију“ и да „будућност, као могуће потраживање у односу на изворну будућност у којој већ јесам, јесте универзална претпоставка смисла живота“.

Другим речима, чињеница да сам одређен једном временском димензијом чини ме свесним озбиљности и тежине мојих одлука, али ме истовремено чини свесним и чињенице да морам да одлучим, да сам ја тај који одлучује и да се моја одлука везује за неодређени низ обавеза или одлука који укључује и све остале људе.

Заплет у којем се јунак не мења

Ако се, у различитим нијансама, савремене расправе о човеку и његовој судбини темеље на овој концепцији времена, наративна структура Супермена одлучно се те концепције одриче да би спасила ситуацију коју смо већ описали.

Дакле, у Супермену, концепција времена доживљава кризу, а сама структура времена се нарушава; но, то се не догађа у границама времена на које се позивамо, већ у границама времена приповедања. То јест, ако се у причама нашег лика говори о фантастичним путовањима кроз време, ако Супермен долази у контакт са људима из различитих епоха – јер он путује у будућност и прошлост – то ипак не значи да лик није обухваћен алтернацијом развоја и „трошења“, која је погубна за његову природу митског лика. Можемо да прихватимо космолошке парадоксе, као оних код Пола Ланжевена, или астронаута који је неколико година путовао скоро брзином светлости, вратио се на Земљу и видео да су сви људи које је знао већ одавно мртви (он сам је остарио само онолико колико је путовао), пошто су од дана његовог одласка на Земљи прошло стотине година; али, ова дисторзија уобичајених темпоралних закона не ослобађа астронаута старења и не штити га од времена у коме се он сам налази.

У причама о Супермену време које је у кризи јесте, дакле, време приче, то јест, појам времена који везује једну причу за другу.

У оквиру једне приче Супермен извршава један одређени чин (на пример, разбија банду гангстера), и ту се завршава прича. У истом стрипу, недељу дана касније почиње нова прича. Ако би нова прича затекла Супермена у тачки у којој се претходна завршила, Супермен би начинио корак ка смрти. С друге стране, започети једну причу а не показати да је пре ње постојала друга, за извесно време заштитило би Супермена од закона „трошења“.

Међутим, дугорочно (Супермен траје од 1938), публика би приметила нелогичност и схватила комичност ситуације – као што се то догодило са ликом Малог сирочета Ани (Little Orphan Annie), које је деценијама продужавало своје несрећно детињство и на крају постало предмет сатиричних исмејавања у хумористичким часописима као што је Mad.

Сценаристи Супермена су, међутим, смислили много перфидније и оригиналније решење. Ове приче одвијају се у једној врсти ониричне климе – коју читалац не опажа – у којој је тешко разлучити оно што се догодило раније од оног што следи – будући да приповедач стално наставља нит приче као да је заборавио да каже нешто важно и као да жели само да дода неке детаље ономе што је већ испричано.

Догађа се тако да поред приче о Супермену аутори причају о доживљајима Супербоја, то јест, Супермена када је био дечак, или о Супермену док је био још беба. У извесном тренутку на сцени се појављује и Супердевојка (Supergirl), Суперменова рођака, која је такође једна од преживелих са планете Криптон. Тако су све авантуре које се односе на Супермена „поново испричане“ да би се објаснило присуство новог лика, који до тада није био поменут, јер је Супердевојка живела под лажним именом у једном женском колеџу, да би тек с пубертетом била представљена свету; но, аутори се враћају унатраг да би испричали у којим је све авантурама, иако непоменута, она била присутна, иако смо у њима претходно видели само Супермена.

Претпоставља се да је, захваљујући путовању кроз време, Супердевојка, савременица Супермена, могла у прошлости да га сретне и сарађује с њим, па чак и да Супербој случајно прескочи временску баријеру и сретне Супермена, дакле самог себе, много година касније. Пошто би тако нешто могло да окрњи углед лика у низу догађаја који могу да утичу на његове будуће акције, пошто се прича заврши аутори нам натукну да је Супербој сањао, и тако обезбеђују прихватање онога што је управо испричано.

Најоригиналније решење на тој линији јесте без сумње оно што се зове imaginary tales: наиме, догађа се да публика често од сценариста тражи, у писмима читалаца, „пикантне приче“. На пример, зашто се Супермен не ожени новинарком Лоис Лејн, која га већ  дуго воли? Али, ако би се Супермен оженио са Лоис Лејн, он би начинио, као што смо већ рекли, „корак ка смрти“, створио неповратну последицу. Ипак, треба увек наћи нове наративне подстицаје и задовољити „романескне“ захтеве публике. Тако настаје прича „шта би се догодило да се Супермен оженио са Лоис“. Ова премиса се развија даље у свим њеним драматичним импликацијама, а на крају се признаје: пажња, ова прича била је „измишљена“ и заправо се није догодила.

Бројне су имагинарне и неиспричане приче (Imaginary tales и untold tales), односно приче о већ испричаним догађајима, али у којима се „нешто изоставило“, па се прича поново говори из другог угла, тако што се откривају споредни аспекти догађаја. У овом масивном бомбардовању догађаја који више нису повезани никаквом логичком нити узајамно одређени никаквом нужношћу, читалац губи, природно, појам темпоралног поретка, а да то и не примећује. Он почиње да живи у једном имагинарном свету у којем, насупрот ономе што се догађа у нашем, каузални низови нису отворени (А повлачи Б, Б повлачи Ц, Ц повлачи Д, и тако редом у бескрај), већ затворени (А повлачи Б, Б повлачи Ц, Ц повлачи Д, Д повлачи А); па више нема смисла говорити о временском поретку по коме уобичајено описујемо догађаје у макрокосмосу.

Може се запазити да – осим митопоетских и комерцијалних потреба које воде таквој ситуацији – структурални распоред прича о Супермену одражава, макар на нижем нивоу, низ уверења присутних у нашој култури о кризи појмова каузалности, темпоралности и иреверзибилности догађај. И стварно, велики део савремене уметности, од Џојса до Роб-Гријеа и филмова као што је Прошле године у Маријенбаду, одражавају парадоксалне темпоралне ситуације, чији модели ипак постоје у данашњим епистемолошким дискусијама.

Али, у делима као Џојсово Финеганово бдење или Роб-Гријеов роман У лавиринту, и писац и онај ко треба естетски да ужива у њима свесни су нарушавања уобичајених временских односа. Криза темпоралности има, дакле, истраживачку и критичку функцију у исто време, настојећи да читаоцу понуди имагинарне моделе који га воде прихватању домета нове науке, и тако усклади активност имагинације, навикнуте на старе схеме, са активношћу интелигенције која покушава да замисли или опише универзуме који се не могу свести на слику или схему.

Отуда ова дела (али се отвара нова тема) развијају митопоетску функцију, нудећи становнику савременог света једну врсту симболичке сугестије или алегоричког дијаграма оног апсолутног који наука није решила метафизички, већ као могући начин успостављања односа између нас и света, и самим тим на један могући начин описивања света.

Авантуре Супермена немају, међутим, никако ту критичку намеру, а временски парадокс на коме се заснивају мора бити неприметан за читаоца (као што највероватније измиче и ауторима), јер једини услов да се причи поверује јесте да појам времена буде нејасан. Супермен се одржава као мит само ако читалац губи контролу над темпоралним односима и ако одустане да размишља на основу ових односа, препуштајући се неконтролисаном флуксу прича и одржавајући илузију трајне садашњости. Мит није везан за димензију вечности, он мора да се уклопи у ток историје; актуелна историја се негирана као ток, већ се посматра као непомична Садашњост.

Привикавајући се на покушај да се од онога што се догађа стално ствара презент, вечита садашњост, читалац губи свест о чињеници да оно што се догађа мора да се одвија према координантама три темпоралне инстанце. Губећи свест о темпоралним инстанцама, читалац заборавља проблеме који се везују за њих: постојање слободе, могућност и потреба пројекција и планова за будућност, бол који такво планирање носи, одговорност која из тога следи и, најзад, постојање читаве једне људске заједнице чија се способност за напредовање темељи на грађењу планова.

Супермен као хетероусмерени модел

Анализа коју смо извели била би прилично апстрактна, и можда би деловала као апокалиптична (наима, чини се као нека врста реторичке варијације једне појаве мањих димензија, али на високом нивоу разматрања проблема), да човек који чита Супермена и којем је Супермен и намењен, није исти онај о којем нам говоре различита социолошка истраживања и који је дефинисан као „хетероусмерен“ или „хетероуправљан“ појединац.

Хетероусмерен појединац (онај чије понашање, избори и жеље нису самостално усмерени, већ су вођени, усмеравани или условљени споља, прим.) јесте човек који живи у заједници високог технолошког нивоа и посебне друштвено-економске структуре (у овом случају заснованој на потрошачкој економији), коме се стално сугерише (преко реклама, телевизије, кампања убеђивања које продиру у сваки сегмент свакодневног живота) шта треба да жели и како то да постигне кроз извесне унапред дефинисане канале, оне који га ослобађају потребе да на ризичан и одговоран начин планира.

У таквом друштву и сам идеолошки избор наметнут је управљањем емотивним могућностима бирача и негирањем рефлексије и рационалне процене. Наиме, бирачу се не каже: „Ти мораш да гласаш за ту личност из следећих разлога који подлежу размишљању“, већ се каже: „Ти мораш то да желиш“. (За разлику од предизборног слогана у Ајзенхауеровој председничкој кампањи из 1952. који је гласио „I like Ike“, чак и плакати са козаком који напаја коња у светилишту Светог Петра или дебели капиталиста који једе иза леђа радника, представљају, макар екстремну, аргументовану политичку пропаганду, која тражи од гласача да размишља о негативној могућности која би уследила победом одређене странке). Дакле, бирачу се не нуди могућност пројектовања, већ му се сугерише да жели нешто што су други пројектовали.

Одсуство димензије „пројекција“ у оглашавању, пропаганди и у human relations јесте, у суштини, битно за установљавање патерналистичке педагогије, која заправо подразумева скривено уверење да субјект није одговоран за сопствену прошлост нити господар сопствене будућности, и није потчињен законима планирања у складу са три временске инстанце; јер би све то подразумевало труд и бол, док друштво може хетероусмереном човеку да понуди резултате већ остварених пројеката који одговарају његовим жељама. А те жеље му је друштво сугерисало да би у ономе што му се нуди препознао оно што би сам требало да пројектује.

Анализа темпоралних структура у Супермену открила нам је слику једног начина приповедања који је темељно везан за педагошке принципе који владају оваквим друштвом. Да ли је могуће успоставити везу између ова два феномена, тврдећи да Супермен није ништа друго до један од педагошких инструмената овог друштва, и да деструкција времена у причама о Супермену представља део пројекта одвикавања од идеје сопствене одговорности и пројекција.

Ако би се тим поводом испитивали сценаристи Супермена, они би одговорили негативно, и највероватније би били искрени. Но, било које примитивно становништво, испитивано о извесној ритуалној навици или о извесном табуу, не би било у стању, исто тако, да препозна везу коју појединачни традиционални чин и општи корпус веровања једне заједнице успостављају са главним језгром мита на којем се гради друштво.

Ако бисмо једног средњевековног мајстора питали о разлозима због којих се придржава извесних канонских пропорција када прави портал катедрале, он би навео више естетичких и техничких разлога за то, али никада не би могао да каже да се, придржавајући се одређене норме и склоности ка пропорцијама, он у ствари повезује своје дело са тематикама Поретка који управља структурама Summae, правним кодексима и хијерархијом Царства и Цркве, и да се све то успоставља као стална потврда, каткад и несвесно преведена у теорију радикалног уверења, то јест, као идеја да је свет божанско дело, да је Бог деловао сходно извесном поретку, и да тај поредак треба да се опонаша и потврди у сваком појединачном људском делу.

Тако је, и не знајући, уметник који је вајао браду пророка помоћу симетричних канелура несвесно пристајао на „мит“ о стварању. Ми данас у његовом чину видимо очитавање јединственог културног модела, који је кадар да се обнови у сваком од својих и најмањих видова.

Поучени сазнањима модерне историографије, можемо смело да прихватимо хипотезу културне антропологије која би нам омогућила и да стрипове о Супермену прочитамо као одраз једне друштвене ситуације и као периферну потврду једног општег модела.

Грађанска свест и политичка свест

Приче о Супермену имају један заједнички елемент са низом других авантура о супермоћним јунацима. У личности Супермена различити елементи сједињени у једну кохерентнију целину, и то оправдава чињеницу да смо му посветили посебну пажњу; није случајно да је Супермен, на крају крајева, најпопуларнији јунак од оних о којима ћемо говорити: он није само родоначелник групе суперхероја (појавио се 1938) већ је, међу свим тим ликовима он најразвијенији и овековечен наративним заплетом који се продужава деценијама. Иако, због поменутих разлога и због других које ћемо навести, не може да се дефинише као тип, он је, међу свом сабраћом, онај који би могао највише да претендује на такав статус.

Осим тога, треба додати да приче о њему садрже увек зрно ироније и пријазног смешка његових аутора који су, док цртају његов лик и авантуре, свесни да стварају „комедију“, а не „драму“ или „авантуристички роман“. Ово умеће у дозирању романескних ефеката и чињеница да се лик ствара са минимумом неопходног самоподсмеха, делимично спасавају Супермена од просте комерцијалне баналности и на сваки начин чине га занимљивим „случајем“. Његови саборци, сабраћа, инфериорни су у односу на њега, делују као сенке крећући се од кадра до кадра и толико су замењиви да је немогуће гајити симпатије за њих, а камоли заволети их....

Али, кренимо редом. Међу суперхеројима можемо разликовати оне који су обдарени надљудским моћима и оне који су обдарени нормалним земаљским способностима, али појачаним до највишег нивоа. У прве спадају Супермен и Ухода са Марса (The Martian Manhunter). Првог већ познајемо, а што се тиче другог, реч је о Марсовцу који се случајно нашао на Земљи где извршава полицијску мисију, кријући се под лажним идентитетом детектива Џона Џонса. Особина Уходе са Марса јесте моћ да с највећом лакоћом може да преузме лик било које личности, чак и да постане нематеријалан и да тако пролази кроз чврста тела. Његова једина слабост је ватра (која овде има исту функцију као и криптонит код Супермена). Његов љубимац је Зик, свемирска животиња обдарена супермоћима, која представља пандан псу Крипту, Суперменовом љубимцу.

Међу јунацима с људским својствима, налазимо најпре Бетмена и Робина. Реч је о два лика који имају тајне идентитете (из већ назначених разлога, тема двоструког идентитета је суштинска тема, што се никад не занемарује) и који, на позив полиције (сигналом којим се помоћу рефлектора на тамном небу пројектује огроман слепи миш), хитају на место злочина у костиму који подсећа на слепог миша. Као и за Супермена и за Уходу са Марса (и за друге, као што ћемо видети), увек је неопходно да костим буде еластичан, припијен уз тело као трико, строго по мери: то потврђује хипотезу оних који у тим јунацима и у њиховој повезаности виде елементе хомосексуалности. Специјалност Бетмена и Робина јесте да се пребацују од зграде до зграде помоћу ужади, ако је потребно, понекад користе сопствени хеликоптер (такође у облику слепог миша, као и њихов аутомобил или чамац; ова возила увек носе префикс bat).

Слични њима су Грин Ероу и Спиди. Њихов костим подсећа на Робина Худа, јер делују искључиво помоћу стрела — али то су технолошки напредне стреле: вакуумске, мердевинасте, ракетне, мрежасте, са кукама, светлеће и тако даље. Свака има сложене механизме који се активирају при удару, па стрела може постати конопац, кука, оружје за омамљивање или извор светлости. Та техничка домишљатост чини да њихове способности буду готово равне акробатици Бетмена и Робина, а понекад чак и Суперменовим супермоћима.

Ту је и Флеш: карактеристичан костим, двоструки идентитет (у цивилству је полицијски хемичар), и љубавна линија са новинарком. Његов костим излеће из прстена невероватном брзином, а његове моћи укључују кретање брзином светлости, обилазак Земље за неколико секунди и пролазак кроз чврсте предмете захваљујући убрзању честица његовог тела.

Списак би могао да се настави, али ови примери су довољни да покажу најкарактеристичније типове јунака, познате и широј публици. Јасно је да су сви они конструисани по сличном обрасцу. Али пажљивије читање открива да их, као јединствен педагошки „модел“, повезује нешто суптилније и мање упадљиво.

Сваки од њих обдарен је таквим моћима да би могао да се домогне власти, победи војску, поремети равнотежу планетарних односа. Ако и постоји сумња кад су у питању Бетмен и Грин Ероу, сума оперативних могућности за три остала лика је ван дискусије. С друге стране, јасно је да је сваки од ликова добар, моралан, пун поштовања за природне и људске законе; дакле, легитимно је (а и пожељно), да тај лик користи своје моћи само у добротворне циљеве. У том смислу, педагошка порука ових прича била би, бар на нивоу инфантилног читања, отворено прихватљива; саме сцене насиља, којим су обележене различите приче, као да су усмерене ка крајњем одбацивању зла и ка тријумфу поштених људи. Но, двосмисленост поуке јавља се у тренутку када се упитамо: шта је заправо Добро?

Довољно је тим поводом темељно поново испитати положај Супермена, који сажима све остале, бар у њиховим основним цртама.

Супермен је практично свемоћан кад је реч о његовим физичким, менталним и технолошким капацитетима, то смо већ рекли. Његова оперативна способност протеже се до космичких размера. Биће обдарено таквим моћима и посвећено добробити човечанства (ако се проблем постави са највећом безазленошћу, али и са највећим осећањем одговорности, прихватајући све као вероватно), имало би пред собом огромно поље деловања. Од човека који може да створи за неколико секунди рад и богатство астрономских димензија, могло би се очекивати најнеочекиванији преокрети политичког, економског и технолошког поретка света. Од решавања проблема глади, крчења ненасељених подручја и деструкције нељудских система (читајмо Супермена у „духу Даласа“: зашто Супермен не би ослободио шест стотина милиона Кинеза Маовог јарма?), Супермен би могао да делује на космичком, чак галактичком нивоу, и да нас у исто време снабде дефиницијом добра која би представљала утемељивање прецизних етичких норми.

Супермен, међутим, упражњава своју активност на нивоу мале заједнице у којој живи (градић Смолвил у детињству, касније Метрополис) и као што је средњовековни сељак знао за Свету земљу, али не и затворену и одвојену заједницу на дванаест миља од његовог места, тако је Супермену лако да путује у друге галаксије, али му је практично непозната димензија „свет“ и потпуно непозната димензија „Сједињене Америчке Државе“.

У границама његовог little town-а, једино зло против којег се Супермен бори јавља се у виду Underworld-а, света криминалног подземља, у којима су злочини пљачке банака и препади на поштанска возила, али, наравно, не и кријумчарење дрога нити подмићивање администрације и политичара. Другим речима, једина видљива форма зла јесте повреда приватног власништва.

Ванземаљско зло је узгредан, додатни елемент, и јавља се у непредвидљивим и краткотрајним формама: Underworld је, напротив, ендемска болест, која прожима људску историју. Свет је издељен на јасно одвојене манихејске зоне; свака власт је суштински добра и непорочна, док је сваки неваљалац зао на радикалан начин, без наде за искупљење.

Природно, овде је реч о широким тематским целинама, издељеним малим ексцентричним епизодама (увек у моралистичком стилу Едмонда де Амичиса: млади човек искварен због слабости, изненадно кајање неваљалца окорелог као Лекс Лутор, противник дијаболичне и надмоћне интелигенције, првосвештеник зла, заклети непријатеља Супермена из разлога који сежу у детињство: млади Супербој је крив, по Луторовом уверењу, за његову ћелавост).

Као што су то и други приметили, Супермен је савршени пример грађанске свести, потпуно одвојене од политичке свести. Суперменово грађанство је савршено, али се оно остварује и очитује у границама мале затворене заједнице.

Чудно је да, посвећен добру, Супермен троши огромну енергију да би организовао добротворне приредбе како би сакупио новац у корист сирочади и убогих. Парадоксално расипање средстава (иста енергија могла би се употребити за директно стварање богатстава или радикално промени шире друштвене услове) непрестано изненађује читаоца који види да Супермен стално учествује у представама парохијског типа.

Тако се, као што се зло јавља једино у облику угрожавања приватног власништва, добро јавља једино као милосрђе. Ова једноставна једначина довољна је да одреди морални свет Супермена. У суштини схватамо да је Супермен приморан да своје операције изводи у границама инфинитезималних промена, у границама света појава, због разлога помињаних поводом статичног карактера његових интрига: свака дубља промена водила би свет, и Супермена, ка „трошењу“.

С друге стране, било би нетачно рећи да разборита и дозирана врлина Супермена зависи само од структуре заплета, односно од захтева да избегне његов неповратни развој. Тачно је обрнуто: сазнање да је метафизика, коју потцртава концепција заплета, замрзнута, директна је и ненамерна последица једног ширег структуралног механизма, који представља једину могућност да се саопшти одређена поука. Заплет треба да буде статичан и да избегава сваки развој јер Супермен треба да изврши велики број малих, парцијалних дела, никада са пуном свешћу о општој ситуацији. А врлина, заузврат, треба да буде одређена само кроз парцијално извршавање дела како би заплет, који је њен резултат, био статичан.

Још једном: није реч о свесној намери аутора, већ о њиховом прилагођавању једном појму „поретка“ који прожима културни модел у коме живе – а који они, у умањеној, аналогној, форми, репродукују кроз своја дела као неку врсту огледала тог света.

Закључци

Тако нас, у коначници, пример Супермена утврђује у убеђењу да идеолошко излагање не може да буде ефикасно ако не успева да структурално реши предложену тематску грађу. Приче о Супермену су мали, али адекватан пример фузије различитих нивоа хомогенизованих у систем односа у којем сваки ниво репродукује, на различитом ступњу, границе и контрадикције других нивоа. Ако етичка идеологија Супермена представља, као што је то случај, кохерентан систем, и ако структура различитих прича представља други систем, целокупна „сага“ о Супермену јавља се као пажљиво промишљени систем система, где не би било некорисно испитати природу цртежа, каденце језика и карактеризацију различитих ликова.

Већ кратак увид у психологију Лоис Лејн, или природу односа у породици Кент или породици Ланг у Смолвилу, лако би показао да се и на нивоу ликова појављује исти образац постављања проблема и педагошких решења као и на другим нивоима..

У једном другом есеју видећемо како у стриповима Чарлса Шулца иста ова итеративна структура приче не спречава већ, напротив, омогућава карактеризацију конкретних и „историјских“ ликова. Али, тог тренутка налазимо се у подручју у којем је итеративни елемент очигледан, ослобођен; он није више опсесивна каденца, већ естетички ритам: захваљујући итеративном елементу успостављамо кроз егзактне референце и јасна упућивања, односе између ликова и историјског света.

Ликови Клинаца (Peanuts) нису „замењиви“, ликови у Супермену јесу; и сам Супермен се, највећим делом, може заменити другим суперхеројем друге снаге. Он постаје генерички топос, до те мере одвојен од контекста у којем делује да његово свођење на најмањи заједнички садржилац и чињеница да се клони могућности које реално има (и које му закон вероватноће намеће), делују толико очигледно и узнемирујуће да је читалац приморан да прибегне чину вере, једној врсти „суспензије неверице“, у најгрубљем смислу те речи; он одлучује да прихвати Супермена онаквог какав јесте, као лик из бајке, чије га непрекидне варијације разгаљују.

И као у свим бајкама, у саги о Супермену отварају се могућности заплета које морају бити занемарене – јер би у супротном дошло до преласка из бајковитог бекства у стварни, проблематични изазов. Као у бројалици:

Рибо рибице, морски принче
Да ја одлучујем, не бих то пожелео
Но моја жена, вештица, пуна је жеља.

Тако је рибар молио чаробну рибицу. И све што је његова жена тражила било је испуњено, јер је такав закон бајке. Али чим је жена пожелела да буде Бог, риба се наљутила, и све је опет било тужно као и раније. Зар би бајка могла да наруши поредак универзума?

Отео ми се хијероглиф дриблинг, и мој супарник, мој старији пријатељ, хазардер Фриц Контић, хтео је да ме прочита, да ми одузме лопту. Моја лопта варалица – чинило се Фрицу да је његова, омакла се стајна нога, хтео је да ме ухвати да ублажи пад. Фрицови прсти на мом врату, рамену, и откинуо се ланчић. Нестао у песку, у трави, у морској пени. Нисам ни осетио. Да, играли смо на мору које цвета, да, море је било наше игралиште, ту, испод моје прве основне школе. Тједан дана носио сам златан ланчић с дубровачким грбом који ми је лако и отмено поклонила Дубровкиња. Тако би ми даровала град Дубровник, све са Спонзом... Грб је купљен у јувелирској радњи на Пријеком, код мајстора Луја Бакотића. Била је Велика среда, баш на дан кад је Дубровник задесио велики земљотрес далеке 1667. Властела, окупљена испред двора, чекала је да кнез заврши јутарњу молитву, па да почне свечана седница Великог већа на којој ће се помиловати осуђеници. Цркве су биле пуне света, а по кућама су гореле велике ватре на којима су се спремале ускршње посластице. Срдачно и сјајно дочекан, у граду је боравио холандски резидент у Цариграду Јорис Крук, који се са својом многобројном и раскошном пратњом зауставио у Дубровнику да у том последњем слободном хришћанском граду проведе празнике. Међутим, нешто пре девет часова, зачула се одједном потмула тутњава, а одмах затим, готово истовремено, јак, кратак ударац зањихао је град и оборио га уз страховит тресак. Један фрањевац, који је тада служио мису, тврди да је тај ударац трајао само док је он изговорио ове речи: Passio Domini Nostri Jesu Christi secundum... Док је земљотрес тресао Дубровник... љуљало се над градом и кршевито брдо Срђ, од кога су се откидале велике стене и сурвавале на град... Град је одједном потамнео, а сунчева светлост, пробијајући се кроз густу копрену, постала је крвава и утуљена. Земља је пуцала и велике пукотине у предграђима гутале су читаве колибе, бунари су одједном пресушили, врела су почела да избацују жуту, густу масу да би затим сасвим усахла. Преживели страдалници угледали су како се једна од градских тврђава двапут расклапа и склапа. Море се неколико пута повлачило од обале и односило собом бродове укотвљене у луци, тако да су их таласи, враћајући се са пучине, разбијали о обалу, зидине и стене:

Одсвуда се вика чује,
одсвуда се помоћ пита,
свак бугари, свак болује,
свак у страху свом махнита.

Из рушевина су вириле унакажене лешине и рањеници:

Зар ми ове ствари заиста видимо или нам луде трепавице затварају очи?

Грб је био од жеженог злата, опточен јувелирским додиром, у средини је модра преко греда прелазила у црвену.

Матуранти су у холу гимназије чекали неке резултате. Дубровкиња је била ослобођена полагања матуре, а ја нисам. И гледала ме, зеница у зеницу, из свег се тела на ме смијала. Могу да издржим поглед и са Клинтом Иствудом, али нисам могао да издржим то зеленоплаво море ока: шта ме гледаш? Дубровкиња није ни трепнула. Само је лебдео њен осмех. У оку Дубровкиње смео бих да усним...

Јутро је било сунчано, само је Будош био у облацима. То је био знак да ће бити кише. Кад смо почели да глуваримо Дубровкиња и ја, већ је ромињала киша. Нисам хтео испод кишобрана. Дуго смо шетали тргом и, ево, Улицом Вука Мићуновића долазимо до куће Ковачина. Ту је улаз у Стару варош:

Оне вечери кад си била у тегет хаљини с белим обрубом, хтео сам да ти кажем да те волим, а мислио сам да ћеш рећи: ма лудаче...

Не би ти то рекла.

Хоћемо ли вечерас у кино?

Сад је Дубровкиња хтела да ме отпрати до моје улице. Стојимо на средини Карађорђеве, код куће Макрида. Одлетео је плави кишобран у сиво небо. Киша лије по Дубровкињи и мени... Не чујем о чему разговарамо. Гледамо се на размак, кô врхови мачева да се љубе. Тамо, по дубини, из правца трга, долази крстоносац Мињо Калуђеровић. Омањи, увек уредан, браон сако, жута кравата, бела кошуља, округле наочари с гвозденим оквиром. Дубоке црне зенице. Крупан кадар: ви сте обоје луди. На тај кишни дан па(да)ла је Ивањданска ноћ, или ако је љубав музика, свирајте још. Или Оливија на Богојављенску ноћ: Иди, Марија, зовни Малволија... 

Кô он, и ја сам луда, само што је
Лудило ведро у њ, а сетно моје.

Као гимназијалац, прочитао сам о једном руском песнику с почетка 20. века да је имао сценско схватање биографије. Можда је то Блок, можда Мајаковски, можда Андреј Бели... Нисам добро досад схватио шта то значи, али знам да сам на Тргу слободе у Н. имао осећај да ме с крана прати камера. Те да морам мислити на мизансцен, на светло – увек нађем светло, на костим, на партнера... На тргу, код куће Катурића (апотекари старином из Рисна), играли смо против старијих дечака из Хрватске, некад Манастирске, улице. Никад на тргу дотад нисмо играли праву утакмицу. Имам десет година, имам неко лепо треперење у ребру, не знам да ли од простора или од недеље.

На празник тргом променада, отменост костима. Требало би да је то почетак јуна 1959. Први је застао да нас гледа Руждија Османагић бледог лица, мирне плаве очи, обућар из Грудске махале, халф Сутјеске. Како сам осетио да мене снима, не знам. Почели су и други пролазници да застају и већ се образовало гледалишче ту, на ивици, куда пролази корзо. Крила почињу да расту, примам лопту на колено и спустим је на волеј, и видим лопту како лети изнад прстију голмана Хрватске. И оде моја слава у облак, слава први пут и никад више. Волеј, каква реч, реч персијска, хитра, и како прецизно покрива оно што значи.

Десет, пре петнаест година касније, прочитаћу: Волеј је ударац ни на небу ни на земљи. То је Војин Божовић, центарфор БСК-а.

Или Ференц Пушкаш: Волеј је било мора татарског.

Или волеј – испити млад месец, Марио Корсо.

Или Зико: Волеј је смрт фотографије. Волеј тешко можеш ухватити, као тачно у поноћ. Волеј сева у светлом млазу.

Или Мишо Пајевић: Срце волеја је као висок снијег.

Или Лав Јашин: Волеј је зелен конац одмотан од срца.

Или Анђелило: Волеј вреба као кобац, као пољубац.

Урбанистички план трга града Никшића пројектовао је, 1883. године, Јосип Сладе из Трогира. На позив књаза Николе, Сладе је дошао у Црну Гору, у Котор. Оригинал плана Никшића породица Сладе чувала је у шестоугаоној дрвеној кутији с поклопцем. Копија плана налази се у Завичајном музеју у Никшићу. Према казивању архитекте Ђорђија Миљевића, Сладе је план пројектовао према идеалном ренесансном граду, чији је узор био Версајски парк. Са зракастим улицама чија је жижа дворац у Версају. Фрагмент паукове мреже Сладе је сместио између брда Требјесе, старе градске тврђаве и турског Оногошта.

У урбанистичком плану града Н. постоји пет тргова: три правоугаона и два кружна. По средњој оси положена су три трга, а два периферно. Мрежа градских улица, постављена по дијагоналној оси, прекрива простор између Требјесе и Бедема. У нашој, у мојој Карађорђевој улици има неколико лепих кућа: кућа Макрида, медитеранска кућа Никовића, кућа Мијушковића, кућа Николића... кућа Марковића, дугачка двадесет пет метара, неоренесансна, с прочељем, с пластиком изнад капије и два балкона, на левој и десној страни, саграђена 1927.

Кућа у северној светлости, зидови блистају као полирани. Са фасаде куће почиње да се диже звук као кад киша удара јасику по лицу. Звук расте у ковитлац, то више моје ухо не може да издржи. Не може поднети тај бол слуха, а бол расте, расте... Знам: кад звук престане, неко ће ми донети неку страшну вест. И траје тај бол слуха од моје четврте године. Нисам ишао рано на спавање. Од тада спавам у одломцима: сан беше већи од слуха. Сан је почео да бледи кад смо Дубровкиња и ја отишли у Београд на студије.

Јосип Сладе оставио је Црној Гори неколико грађевина, неколико архитектонских драгуља. Зграда аустроугарског посланства на Цетињу, звана Дивизија, између два рата ту је била команда Зетске бановине, летња резиденција књаза Николе у Никшићу, некад је ту била гимназија, сетан сам што нисам у Дворац ишао у гимназију, лазарет у Мељинама код Херцег Новог, прво позориште у Црној Гори, Зетски дом, с витким стубовима на прочељу, с високим романским прозорима, сала са балконима и галеријама, ту се шапат чисто чује. Кад нешто радим у позоришту, увек прво бирам Зетски дом. Ту је моја жица највише затегнута, или у угловима усана огледало игре... Јосип Сладе ишпартао је Црну Гору цестама. Пут Цетиње-Ријека Црнојевића, Ријека Црнојевића-Подгорица, Ријека Црнојевића-Вирпазар, Вирпазар-Бар. Сладе је чудесном цестом спојио два најчудеснија града у Црној Гори – Цетиње и Котор.

У Пешчанику, одељак 7, Едуард Сам седи на једној стени и гледа:

...ретко раштркано шипражје по хридинама и увалама јасно одудара својим бледим зеленилом од сивобелог камена и светлих мрља лишајева налик на мрље од креча. На сивој далекој падини која се пружа према хоризонту назиру се беле траке пута који се спушта паралелним косим линијама засеченим у стену. Пут постаје све ужи, из падине у падину, да би надомак зеленог појаса, већ сасвим узан као козја стаза, почео да се увија у меандре, у једно јасно, писано слово М, као три јасне линије на длану.

Сладеовом цестом, 1947. године, дошла је из Котора на Цетиње породица Сам: Милица, Даница и Данило. На фотографији се види аутобус којим је породица Киш путовала.

У време разговора књаза Николе и пројектанта на Цетињу, Сладе се загледао у кнегињу Милену. Чувао је Сладе ту тајну, а кад је почео да се гради пут изнад Шкаљара, Сладе је извео оно слово М. Да ли је то приметила кнегиња кад је путовала том цестом, то је остало тајна. Али ја сам сигуран да јесте. Јосип Сладе, године 1894, пројектовао је Царев мост у Никшићу. Средства је обезбедио руски цар Александар III. Сладе је знао да лепота спаја две обале и направио је мост са шеснаест лукова и два отвора. То је јединствена грађевина. Такав мост није саграђен ни у 19. ни у 20. веку на простору Југославије. Гледајући у детињству тај мост, нисам знао да је то час из хармоније, и ликовне и музичке.

Овог сам лета, сусрети југословенских писаца, књижара Карвер, био у Подгорици. Били су ту Љиљана Дирјан, Слободан Шнајдер, Богомил Ђузел: 

Крчази још дишу испод мора
закрвављеног у оку залаза
ко свира? – вода
ко цвјета? – снијег
ко путује? – звијер љубави
Одврнут је круг смрти
на одстојању да прођу пчеле и војске
да би се чуло дозивање рађања сунца
и његов мртви сан

... Бранко Чегец, Хедина Тахировић Сијерчић, мајстор ритма у стиху и у животу, и њена песма Зашто?: 

Ако небо има очи,
Ако вјетар има руке,
Ако сунце грије људе,
Зашто је Рому хладно?

Ако гаџо ратује,
Ако он законима царује,
Ако гаџо све људе једнако поштује,
Зашто Роми као пси умиру?

 Ако небо има очи,
Ако вјетар има руке,
Ако Бог воли људе,
Зашто Роми плачу?

Небо се отворило.
Сунце побјеже.
Вјетар зајеча.
Цвијеће са Ромима заплака.

Био је ту и Војо Шиндолић, битник, преводилац Гинсберга, Буковског, Дилана, Ферлингетија, Грегорија Корса, Шепарда, Езре Паунда... и песник. Нисмо се видели готово тридесет година, а опет смо у Гаришту, Вишњици, у некој бетули или у Талиру, пијемо пошип чару. Некад је флаша пошипа коштала као кутија сарајевске дрине. У Шиндолића је била заљубљена млада београдска глумица од оца белог Руса. Чујем како ми Шиндолић казује песму Улица: 

Понад врата, стручак дријенка
ниче из црног срца камена
с пуним здружењем таме
у предјеле изван омеђености

Кроз шупљу прозрачност ноћи
с бакљама свитаца умјесто лампи
по мачијој мекоти хода
клизи моја сјенка.

И Шиндолићева елегија над елегијама, Елегија за Милана Милишића:

Tri dana slijepog bola...
Ubijen
u Dubrovniku
koji smo toliko voljeli da smo mu se podavali
svakim korakom...
Kamo si to otišao?
Zar si zaboravio vlastite riječi
„Koga nema – brišu mu se stope
Prazni minuti njegov prostor pune
Koga nema – gdje sad korača
Nad kojom sporom vodom snatri
Lice njegovo – promijenjeno lice spavača“

Zar si zaboravio kako smo ove iste riječi čitali na
kamenom balkonu tvoje kuće, ti, Danilo i ja u
ljetni sumrak 1974...

Zar si zaboravio da uzmeš „Opatiju“ sa šanka i
popiješ neretljansku travaricu, pa si tako naglo otišao
smućen od pića i ljubavi...

Zar si zaboravio đire po Stradunu i sve betule koje smo
zatvorili i otvorili...

Zar si zaboravio da smo se zaklinjali da nikada
nećemo zaboraviti

Jer ono što se osjeća ne zaboravlja se
tugo tuge
tugo djetinjstva...

Madono Villonova, Madono Rimbaudova,
Madono ubojica i pijanica, Madono oslijepljenih 
i osakaćenih ratnim šrapnelima,
Madono trbosjeka i rasparača, 
Madono vojnih liferanata,
Madono pregaženih pasa i mačaka,
Madono Peljeških kapetana,
imaj milosti,
imaj milosti, podaj mu duhan i piće, bijel papir i
olovku,
imaj milosti,
imaj milosti za Milana Milišića.

Овог лета отишао је у вечна ловишта Драган Лубарда. Вечити дечак-дервиш, мајстор линије. Линија као волеј, и волеј и дриблинг, дриблинг у ноћи. Какав је Лубарда имао пâс, пâс као гуја и као ура, пâс као Антунеш Коимбра Зико. Зико, или дриблинг је линија на грчкој вази. Продужена линија са грчке вазе, линија у синкопи. Лубарда је живео у синкопи. Почетком седамдесетих, па још дванаест семестара, ишао сам на часове код Лубарде. Часови на Калемегдану, уторком и петком од 15 до 21, понекад до у поноћ. У поноћ у Васиној улици Драган и ја улазимо у такси и Драган каже: до Загреба. Спавамо у хотелу Дубровник или глуваримо Илицом, а ујутро на коњак код Чарлија.

Игралиште на Калемегдану, између Партизановог и Звездиног, и брка Вукосављевић, обавезно мангупски нахерен шешир. Лице које би радо насликао Гоја. Часови: техника линије и етика линије. Ниједна душа нема планету. Волеј је планета... Не дирај, не повређуј црту.

И мој брат Димитрије, који терцира: Дриблинг су два брата, сан и смрт у слози.

На минус петнаест и на минус двадесет чистили смо снег, снег и лед. Чистио је и професор Лубарда. Игру смо завршавали, у сумрак, с леденицама у коси. Драган Лубарда, Раде Кундачина, Божа Кићевић, Зоран Костић и ја. То је била сквадра, никад на Калемегдану нисмо изгубили ниједну утакмицу. Некад бисмо се Раде и ја прехитрили, а некад бих у спринту оставио лопту на центар игралишта, лопта за Драгана Лубарду. И док сам освајао простор, долазио би Драганов пâс, левом ногом, тачан као пешчаник, витак као кошута. Био сам млад и мислио сам да о лопти све знам. Научио сам од Драгана Лубарде да линија почиње из мрље, мрље крви.

Година је 1994. Драган је боловао од јектике и лежао је на Антитуберкулозном институту. Весело ме дочекао, на нахткасни ред епрувета са узорцима Драганове крви: исцепи један лист из свеске. И дам му лист на квадрате. Узима епрувету и умаче перо-пипак у своју крв. У једном потезу начини мој портрет. Дуго сам чувао тај лист са Драгановим цртежом и нестао је. Понекад смо Драгана звали Лубански. На свакој утакмици дао је гол који и сад памтим. Један оксфордом из мртвог угла, по летњем пљуску. Донео сам Драгану чашу боровница, боровнице с Црног језера.

– Однеси боровнице Биљани Јовановић.

– Има чаша и за Биљану.

– Онда однеси обе чаше Биљани.

Биљана Јовановић је чекала операцију на Неурохируршкој клиници. Операција код доктора Јоксимовића. У сунчано поподне дошао бих у посету код Биљане, око ње њене београдске другарице, причају о операцији. Начас бих легао у Биљанину пусту постељу: ево, ја ћу на операцију уместо тебе. Само се Биљана насмејала, Биљана и Холбајн млађи, Ана од Клева. И њене очи чија северна модрина одлази у зелену луку Хамбург. Једном у поноћ отишли смо нас двоје на гроб Биљанине мајке. Чуо сам како пуцкета ковчег... Ноћ после операције, Биљанина глава у завојима, а лице спокојно, титра мали осмех-ожиљак на Биљаниној усни. Тражи да је држим за руку. Њен брат Павле и Биљанин муж Растко Мочник у дубини собе причају о хоровима код Мусоргског... Кажем Павлу да кренемо, склизне Биљанин длан са мог длана. Силазимо Павле и ја на резервни улаз, али нема чувара, закључана врата, пењемо се на први спрат – затворени прозори, пењемо се на други спрат – један отворен прозор. Скочићу, кажем Павлу. И ја ћу, каже Павле. Скок с другог ката два весела свата, и ником ништа. Два другара, два брата Биљане Јовановић.

Прошлог лета, крај јуна, Ива ме води на контролу. На скенеру све је у реду и мали ожиљак на мозгу, десна хемисфера. Весео портир у холу: какви сте дошли, одлично сте. Сунце нам блешти у очима док излазимо и тек сад видим да сам оперисан на Неурохируршкој клиници.

Биљана Јовановић умрла је 11. марта 1996. у Љубљани, а сахрањена је 13. марта у Београду. Била је тишина и није пуцкетао ковчег. Чуо сам Десету Мокрањчеву руковет и глас Биљане са Охрида, Охрида и Битоља, и премијера Биљаниног комада Централни затвор, и Владо Милчин, костимограф Благоје Мицевски, Васа Павић, Алиса и Шкељзен Малићи. У публици је била тишина над тишинама.

И Пада Авала:

Драга, моја Маријана, овде се време не мери справама већ белином зидова, шарама по металним столовима и на превисоким металним креветима, одблесцима на стаклима, решеткама, зато не знам тачно које је доба дана... гори тај проклети неон готово стално. Урезујемо цртице, знакове, резбаримо метал... делатност лудака... зидови су увек бељи негде пред зору... установила сам... други су луди... ја сам овде вољом две врсте лудака доведена... доведена... споља... изнутра... стање за омчу, кажу... кажу они, они најбоље знају, кажеш ти Маријана, имам модрице на зглобовима од конопца... То је било првог дана и другог, сада су престали, али чудно, модрице се по неком закону увећавају, шире, плаве мождану масу. Модрица мозак. Мозак је модрица. 

И Пада Авала:

Десет сати увече, у аутобусу 26:

Једине две особе, поред возача и кондуктера, смо нас двоје; ја, прва флаутисткиња у граду, Јелена јеленскаја, како би то рекао слатки Мића, најбеља на Гренланду, томе додајем: најбеља у Београду; он, неки човек, стоји на другом крају аутобуса, изгледа висок, изгледа привлачан. Шта још о себи могу да кажем у тренутку када двадесет и шестица пролази поред споменика Вуку, један део Рузвелтове улице је осветљен, у часу када не осећам ни капљицу носталгије за оним станом у Милашевој, шта бих могла да кажем, осим да сам ничија!

Бале Балетић играо је у сарајевској Босни, донео ми је црни дрес са бразилским жутим оковратником и малим бројем 10 на леђима. У том сам дресу најбоље играо у животу. Имао сам седамнаест година у ребру, лопта је била везана за моје стопало, с молом мртвих, смолом мртвих. Био сам жива рана и осмех необузданог тела. Скочио бих у помахнитало срце и... Нисам ни знао да је Пеле рекао: ништа нема боље дечаку него да се весели онијем што ради. Дружио сам се с лоптом двадесет четири сата и понекад бих чуо глас Даворина Поповића: руке своје пружам према неком... Био сам нетко. Био сам између затишја и плиме. Сањао сам модру ријеку. У звоно плаво месецом бијем... То је мој Млечни пут. Чуо сам и Даворинове песме које ће тек доћи: Баладу, Све ове године дала би за једну ноћ, Предај се, срце (ал’ нећу се предати), Сањам да се опет љубимо у класју, Све су љубави исте осим оне праве, И још десет, У инат годинама. У гласу Даворина Поповића сад је ћорда, сад је миловање. Глас Даворинов долази из једне сарајевске игре: 

Ово је она трава што је пасла крава,
Што је масло дала које смо дали ковачу,
Што је сковао сикиру којој смо посјекли дуб,
На ком је растао прут којим су тукли кучка,
Што је ујео човјека који је донио маштрафу слатког шербета.

Даворинов глас долази из песме која је написана одмах пошто је топ у Сарајеву огласио да су погубљена два брата Морића. Анонимни песник је изрекао тарих:

Хаџи браћи Морићима, Мехмеду и Ибрахим-аги
Пухнуо је изненада смртни
и горки вјетар те обојицу
усмрти зачас. Оставише
мајку пуну жалости,
а њима нека Бог учини милост.

Тарих се налази на плочи у дворишту Векил Харчове џамије, код Шехерћехајине ћуприје, где су браћа сахрањена.

Глас Даворина Поповића долази из сарајевске севдалинке: 

Не пиј воде, не љуб’ удовице,
Нег’ пиј винце, а љуби дјевојке.
Од винца је лице руменије,
Од дјевојке срце веселије...

И могао бих тако набрајати од поноћи до јутра, али ево: глас Даворинов долази и из песме Бој на Равњу:

Чадор пење Мула Сарајлија
крај Савице, украј Засавице,
Саву пије, Засавицу бије.
Књигу пишу Сарајке дјевојке
на кољено Мули Сарајлији:
Богом бабо, Муло Сарајлијо,
Пушћај момке, остасмо дјевојке!
Њима Мула друго отписује:
Удајте се, Сарајке дјевојке,
јер сам ваше момке иженио
крај Савице, украј Засавице,
црном земљом и зеленом травом
све по реду један до другога
да не жале један на другога.
Удајте се, више не чекајте!

У гимназијској сваштари написао сам да је у гласу Даворина Поповића песак, а онда сам, много касније, од свог друга Пеце Поповића сазнао да су Даворинови Поповићи старином са Хвара. У Давориновом гласу – и севдах и Медитеран. У пролеће 1994. године у Трсту, кавана Даблин, рекао сам Мирзи Делибашићу шта сам написао у сваштари о гласу Даворина Поповића. Мирза се само насмешио, знао је он то и пре мене. Рекао је да Сарајево још памти Даворинов дриблинг у лице великом Јосипу Ђерђи, Пину од Јазина. И Делибашић и ја били смо код друга Богдана Тањевића, он је био тренер Стефанела, најбољи coach Италије. На тренингу Стефанела – наш језик, и млади Бодирога, Фучка... Ћутали смо. Ћутали и пили по бетулама Трста: ништа ме не боли. Боли ме Сарајево. Болило је великог господина Сарајево, Дамаск сјевера, или, како је записао Рене Полетје пре два столећа: Сарајево, трагични град са њежним осмијехом. И није могао Делибашић да верује да националистичка лапрдала причају да он држи црвени фењер у Сарајеву са девојкама Српкињама.

Гледао сам у Трсту са Јасном Селимовић, најелегантнијом и најбољом кошаркашицом Југославије, и Богданом Тањевићем финалну утакмицу Купа шампиона Босна-Емерсон из 1979, 5. април, 96:93. На тој утакмици Жарко Варајић дао је 45 кошева. Добро је играо Ратко Радовановић. Добро су сви играли под крилом младог Богдана Тањевића, али је најбољи играч финала био Мирза Делибашић. Имао је, по мојој евиденцији, 9 скокова, 14 асистенција и 11 пресечених лопти, и дао је 30 кошева. И волео је Делибашић Љубавну пјесму, коју је написао Нермеси у 17. веку: 

Кад ми ријеч са језика пође,
Кô пламен се из уста појави.
Заљубљен сам, стог је моја пјесма
Жива рана горуће љубави.
Бојим се да заљубљени неће
Ни у рају наћи мира жива,
Ако рајске хурије науче
Све хирове стамболских одива.

Отишли смо у Нову Горицу, код Дражена Далипагића, тамо је Праја био тренер. После утакмице седе у једној кавани, башта, Соња Пожег, Душко Вујошевић, Богдан Тањевић, Јасна Тањевић, Дражен Далипагић... Мирза и ја сели у један прозор и ћутимо. И никне испред нас латински костимиран господин. Препознам италијанског репрезентативца Марзоратија. Играо је у време Ћосића, Кићановића, Славнића, Далипагића. Кад је видео Делибашића, застао је и готово му се наклонио, као да сам ја у детињству видео Бобека.

На светском првенству у Манили, утакмица Југославија-Бразил, код резултата 87:87, Делибашић је стао на линију слободних бацања и прилази му чапкун Зоран Славнић: у двеста долара да ћеш да промашиш, а Мирза: дижем на петсто, и погодио је оба слободна бацања. На крају је било 91:87. Из дервишке охолости играо је, и живео, најотменији југословенски кошаркаш. Тако је и отишао, из боног стаса. Кад су ми јавили да је умро Мирза Делибашић, сетио сам се једне песме о Сарајеву која почиње: Шта тражи срце када прелетиш седам небеса?

Два велика пријатеља, Даворин Поповић и Мирза Делибашић, умрла су исте године. Даворин у јуну, Мирза у децембру. Пријатељство и у смрти. Тако то раде племићи пролетери. Кад је отишао Даворин, Душан Прелевић је написао есеј Пјевач: у Београд је дошао младић у плавој кошуљи, младић из Сарајева, и све нас почистио. Преле то не би написао за Отиса Рединга. И још је написао да смо играли фудбал на Ади и да је Б., Бобеков посинак, рекао Даворину да изађе. Тога се Б. не сећа, али сам се сетио кад се пустио низ ријеку Даворин Поповић. Кад мене више не буде и дођу други дјечаци кô ја...

Једне давне ноћи, седим сам у сарајевском бару Хамам и мислим на младобосанце који су се састајали ту близу, у Шедрвану, и пијем, пијем озбиљно пиће. За столом до прозора седе Даворин Поповић, Бодо Ковачевић и Фадил Реџић. Пауза... док не уђе у Хамам Шпела Розин: Врат ти је кула од слонове кости... Врат ти је кула Давидова... Кула и псалми: ... И нада невољницима неће нигда погинути. И сад о рани југословенских левичара: Попадоше народи у јаму коју ископаше; у замку коју су сами намјестили ухвати се нога њихова.

Пишем уз лопту као уз лампу. Лопта у соби даје стварима, књигама и људском лику другачији облик. Зато чувај лопту јер никад не знаш на коју ће се страну откотрљати... ни како ће те погледати.

Нема краја, смрт фашизму, живела Прва пролетерска, живео Партизан.         

Цетиње–Београд, август–септембар 2017.

Тражећи реч која може да изрази како сам живео, налазим ову: присутност. Рано сам почео да пишем, а ипак сам наслућивао да је боље живети него писати! И најтежи горки доживљај бољи је од потпуне празнине. Хтео сам да упознам стране градове, непознате пределе, да стекнем многа пријатељства и љубави. Да будем присутан.

Посматрам своје пријатеље, сапутнике моје генерације. Били су кренули истовремено са мном, у наду и очајање, у побуну и преданост. Многи су се прилагодили, уклопили, постали службеници једне добро темпероване апаратуре друштва у сталном преображају. Можда се смешкају сећајући се младалачких лудости и не знају да се тако подсмевају оном најбољем у себи. За мене није било алтернативе: морао сам бити присутан најпре у ситним акцијама ђачког доба, доцније у крупнијим у радничком покрету, а затим у акцијама међународне солидарности.

Прекорачујући седамдесету годину живота, покушавам да погледам уназад, да посматрам своје столеће и себе самог. Није то никаква порука коју бих желео да поверим будућим нараштајима. Пре бих рекао: разговор са живима. Разговор о смислу и циљу, или пак о бесмислу и узалудности. Ја не знам коначне одговоре. У постављеном питању садржан је део свеколиког одговора.

Као двадесетогодишњак већ сам се био определио за заједницу којој сам хтео да припадам – за социјализам. Педесет година припадам радничком покрету и уверен сам да се власт наднационално координисаних капиталистичких организација може укинути једино снагом међународно организованог социјализма.

Али није све што се на овом нашем глобусу назива социјалистичким тако саздано да одговара мојим очекивањима. Ипак, знам да ни богови ни људи не могу да изграде свет за шест дана. Није важна дужина пута, важан је правац. Не убеђује назив система, него осведочење у друштвеној стварности.

У мојој младости, чини ми се, било је лакше, мада опасно, одлучити се за социјализам. Било је јасније, без двоумљења, дешифровати програме, разликовати саборце и противнике. Данас су та разграничења поколебана. Чак и они покрети који се позивају на Маркса развијају разне варијанте и теорије, борећи се понекад једни против других као што су се хришћанске цркве сударале у своје време.

Ако покушавам да забележим одломке свог животног пута, из тога не треба да настане нека заокружена биографија – никакво исповедање себе. Време које ми је дато хтео бих да проживим делатно. Доживљена одражавања објективних збивања, чији сам сведок, нећу да завршим пре времена. Више волим да живим размишљајући него да пишем о проживљеном.

Повест човечанства свакако није пресекла нарочито цезура календарском годином 1904. Са трећим јануаром, даном када ме је мајка родила, није се помолила нова светлост на истоку. Па ипак је тог дана створен мој лични свет.

У Земуну, последњем пограничном месту Аустроугарске монархије, пробудио сам се да угледам тамну светлост овог света. Мој отац, његов отац и дед били су занатлије, мајстори своје струке, молерско-фарбарског еснафа. Дух мајсторства, вредноће и преданости послу испуњавао је дом мог оца. У кући је владало једно, за тај градић неоубичајено, поштовање према уметничким делима, поштовање за „узвишене“ ствари у животу.

И ја сам изучио очев занат и годинама носио лестве на радна места, да окречим таванице и зидове. Оне округле, колутасте четке којима су зидови украшавани небескоплавом, окерастожутом и винско црвеном бојом, данас се можда више не употребљавају; за мене су још и сада ознаке старе занатске делатности.

Рано сам схватио да се бојама и мислима може остварити више него само украшавањем грађанских кућа Земуна и Београда. Неколико деценија доцније назвао сам једну своју књигу есеја Мисли и боје.

Оца је његов занат одвео у многе градове; радио је тачно и поуздано; уживао је глас најбољег мајстора у свом месту. Водио је „рачунску књигу“ своје животне мудрости и морала. У његовој молерској радионици и у његовој свести све је премеравано, мерено, регистровано: уметност такође. Тако су његова деца расла уз вредновања наслеђена од оца. Било је ту утврђених ступњева мајсторства, у уметности такође. Ова фиктивна градња, мада су је млађи морали доцније рушити, пружала је извесну сигурност и уливала самопоуздање.

Очево духовно царство било је чврсто утемељено и није трпело никакве измене. Све је у њему било строго оцртано; добро и зло, ружно и лепо. Све је било јасно дефинисано.

Микеланђело је за њега био светлоноша, њему је подигнут домаћи олтар дивљења. Отац је волео реторске па и романтичне текстове. Они су спадали у узвишену материју његове пригодне васпитне речитости.

При сваком обеду лежала би нека књига крај његовог тањира. Читао је дела Бајрона, Шилера, Хајнеа и Доситеја Обрадовића. Али, више од свега, ценио је Шекспирове драме. Док је породица тихо разговарала, он је кушао чорбу и немо читао, док не би стигао до неког места у књизи које му се чинило значајним. Са задовољством би онда цитирао неколико реченица, па преко наочара, изазивачки и ишчекујући, погледао да ли су слушаоци довољно импресионирани. О катихизису уметности, који смо научили од оца, не причам да бих му се подсмехнуо – упркос крутости и конвенционалној једностраности, за младе људе једне мале паланке то није било лоше исходиште духовног развоја.

У школи смо учили имена и дела многих великана духа. Великане који су нашим учитељима изгледали као узори, ми смо делом заборавили, избрисали из памћења. Не руше се само друштвени пореци већ и многи богови.

Очев праскави глас обично би ујутро расплашио буновно ткање снова. Лице које се нагињало нада мном било је оштро извајано и помало деспотско. У мом сећању јавља се као модрикасто избријано. На фотографији коју данас посматрам виде се залисци. Крут, висок, у црном свечаном оделу, младожења, тамним очима гледа из позлаћеног гипсаног оквира.

Лаки воњ уљане боје и препржене кафе продире кроз отворени прозор детињства. У двориште је Чедомир, шегрт, већ донео из шупе ведрице са бојама. То је онај исти Чедомир који ће после неколико година организовати први штрајк у очевој радионици. По завршетку Првог светског рата Чедомир ће бити изабран у општинску скупштину као комунистички посланик Земуна. Не за дуго: забрана Радничке странке одузеће му то звање...

Радници одабирају алат који ће им тог дана бити потребан и одлазе заједно са мајстором.

Са својим пријатељем Ђорђем основао сам књижевни кружок. Било нас је петорица који смо се удружили. Углавном смо се састајали у пријатељској једноспратној кући житарског трговца. Његов син Або добио је дозволу да позива и угости своје пријатеље. Он је писао песме, читао философске књиге и био најобразованији међу нама. Једном приликом одржао је предавање о Карлу Марксу. Из његових уста чуо сам први пут то име, које ће у будућности бити значајније за мене него за њега.

Тајанственост и неприступачност нашег дечачког удружења примамило је Мишу, столаревог сина. Он није писао песме, ни прозу. Али, нежним срцем био је наклоњен „лепом“. Био је пажљив слушалац и добар друг. Примили смо га. Заједно с њим освојио сам материјалну подлогу својих литерарних знања.

Једне мрачне и немирне ноћи, када се 71. царски и краљевски пешадијски пук повлачио из Земуна, Миша и ја смо у напртњачама преносили књиге из официрске библиотеке у нашу кућу. Морали смо много пута да преваљујемо пут од официрског дома до очеве радионице, да бисмо брдо књига сместили између буради ланеног уља и сандука цинканог белила. Већ је свитало када смо предузели деобу.

„Хоћеш да читаш те књиге?“, питао је Миша. „За читање су ове у простом повезу исто тако добре као и оне са позлатом. Ове бисмо могли продати...“

Тако је обављена деоба. Из похлепе за књигама, ја сам Мишу у неку руку преварио. Можда њему Достојевски и Бодлер не би ни значили много. Његове жеље биле су друкчије природе. Мени су те књиге говориле многим језицима.

Понекад бих себе осетио као неко понављање старијег брата; мада сам ја био мршав, жилав и хитар, а Павле плећат и одмерен. Ко је познавао једног од нас, могао би ипак да нас побрка. Везивало нас је чврсто пријатељство. Ситни знаци мргодно испољене готовости да ми помогне, који су ми загревали срце. Живо учешће у дечјим јадима, озбиљни одговори на питања која су одрасли избегавали, одбијали уз грдњу или обезвређивали смехом. Он ме је подстицао својим поверењем, помогао ми да нађем сопствени пут.

Павлов дар за обликовање и стварање посведочио се рано на очевом алату. Надовезивао се на наслеђен нагон који су осећали сви мушкарци у овој породици: чежњу тих људи, који су кроз нараштаје руковали четком и бојом, за недостижним и стваралачким, што су дубоко поштовали као уметност.

Мајка је била нежна и крхка. Због те слабашности сви су сматрали да је штите док су јој туторисали. Отац је то чинио деспотски, синови нежно. У почетку се оцу можда и свиђало да упућује и усмерава несигурност своје жене, снебивљиве као девојке. Доцније се његово старање укрутило, добивши облик тираније.

Једног дана је Павле, мој брат, напустио родитељску кућу. Из протеста против оца и из животне радозналости. Повремено су стизале шарене дописнице из далека. У некој фабрици конзерви паковао је семење непознатих биљака. Фарбао је врата и зидове. Затим се прекинула веза с њим. Мајка је, очајна, својим ситним шиљастим рукописом писала писма на све стране света.

Павлово годиште позвано је у војску. Он је отишао и нестао у метежу и лудој пометњи Првог светског рата. Годинама нисмо ништа чули о њему.

Изгубљени рат и снага револуције у Русији убрзали су распад Аустроугарске монархије. Томе су допринели супротности међу народима и друштвеним класама као и порази на фронтовима.

Када смо пре светског рата седели за столом, осећао сам се безбедно заклоњен заједницом. Говорило се о дневним збивањима и о њиховом односу према историји, коју је отац добро познавао и радо наводио.

То време било је и прошло. Рат га је затрпао. И раније је бивало праскања и мрзовољне свађе у кући. Али сада је оно непријатељско и безнадно хтело да прожме све.

У мени су се, у току послератне зиме, нагомилала болна питања, згуснуле жеље, јавила потреба да оставим све за собом.

Под неком унутрашњом принудом се догодило да сам напустио безбедно уточиште и родитељски дом заменио неизвесношћу тражења. Јесам ли хтео да поправим свет? Изгледало ми је немогућно да носим обућу док ми пријатељ хода бос. Јесам ли заиста због тога кренуо у свет да га поправим, или је при том деловала и жеља за пустоловином?

Отишао сам у Мостар и радио код земљопоседника Салихбега Бакамовића, садио паприку и патлиџане, црвене и модре. На својим уским леђима носио сам тешке вреће пуне ђубрива за бегова поља. Копао сам канале, заливао баште и научио да певам тужне босанске севдалинке. Отишао сам да би ми живот био друкчији него што је живот малограђана и ситних трговаца, занатлија и намештеника, тамо, код куће. Тражио сам истину једноставног, повезаност са земљом. Па ипак, морао сам да се вратим у град, не знајући тачно ни сам зашто. Можда зато што би повратак земљи значио у исти мах и напуштање културе, коју још нисам био ни стекао.

Затим сам стајао на скелама и фарбао прозорске оквире на прочељу кућа, кречио таванице и зидове новоградњи у Београду. За време престанка рада, у подне, седећи поред коксне пећи, јео сам заједно са радницима сланину, лук и хлеб, брижљиво га расецајући оштром бритвом. Увече сам похађао уметничку школу, цртао акт и копирао гипсане главе.

Као изучен молер и фарбар нашао сам природну везу са радничким покретом. Учествовао сам на мање или више илегалним скуповима, у уличним демонстрацијама и цртао заглавље за лист Оковани радник: кубистички уобличена силуета – мушка фигура која раскида окове. Са двадесет година ступио сам у забрањену Радничку странку. Био сам веома срећан што сам ту. Сматрао сам да се без снага политичких организација не може изменити свет. Јер, то је оно што сам хтео. Фасцинирала ме је реч солидарност. Уврстио сам се, и то ми је пружило задовољство. Хтео сам да будем један међу свима, хтео сам да будем са свима.

У БЕРЛИНУ ЛУДИХ ДВАДЕСЕТИХ ГОДИНА

Имао сам двадесет година када сам стигао у Берлин. Био сам понео три врсте пртљага: један рукопис песама које сам хтео да понудим неком издавачу, смотуљак са цртежима и сликама рађеним у техници гваша, које би ме препоручиле за пријем у Високу уметничку школу, и – брижљиво, у кожни капут ушивено, упутство Комунистичке партије Југославије Комунистичкој партији Немачке. Убрзо сам примио први налог берлинске студентске фракције да успоставим везу са студентима Уметничке академије. Ступање у Академију није било сасвим једноставно. Ректор Академије, професор Артур Кампф, као уметник данас заборављен, није био задовољан мојим радовима – нису му се свидели. Није желео да му будем ученик. Био сам пренеражен, али одлучан. Још док сам био у Уметничкој школи у Београду, код Бете Вукановић, желео сам да студије наставим код Цезара Клајна. Нашао сам мајстора у Крол опери како, стојећи на високим скелама, исликава таваницу. Испентрао сам се на скеле и ословио га. Оклевајући, прекинуо је рад на лирски гротескној фигури неког харлекина. У просторном континуитету округле таванице непомично су лебдели ликови једне кубистички меланхоличне породице из комедије дел арте. На тој високој платформи изложио сам своје експресивне листове. Тако сам доспео у мајсторску класу Цезара Клајна.

Донесени рукопис Мостови у простору предао сам лектору издавачке куће Mлада гарда. То ми је донело дане и ноћи неспокојства и ишчекивања. Када је већ прошао договорени рок и ја свратио по одговор, наишао сам на запечаћена врата. Своје песме никад више нисам видео. Неискусан, нисам направио копију. Ништа ми није остало, осим бледог сећања и наслова који се више од четрдесет година касније остварио у другој једној књизи: Мостови света.

Сликао сам и слушао предавања о историји уметности и естетици. Живи подстицаји двадесетих година омогућили су ми да нађем контакте и пријатељства са уметницима и књижевницима.

Овде уметност није, као у Риму, полегла као сунчев вео по класичним зидинама. Није деловала замамљиво и поетично, као по излозима rue de la Boétie у Паризу, где сте могли видети Дегаа, Ван Донгена или Марију Лорансен.

У галерији Штурм Херварта Валдена разабирали сте прокламације експресионизма и слушали апстрактну песму Angolaina, коју је Рудолф Блимнер казивао као Оченаш. Са зидова су вас гледале механичке људске прилике Оскара Шлемера, кубистички коњи Франца Марка, синтеза боје, светлости и звука Кандинског, и екскурзије Паула Клеа у предео душе и у Каируан.

У Бетовеновој дворани нацртао сам, по налогу вечерњих новина, шиљату брадицу грофа Кајзерлинга, који је причао о „шоферском типу“ као претњи будућности. Наоружан идеологијом машина и азијатском упорношћу, сада је наступао пред масама, са циљем да покопа хуманистичку мисао Европе. Елегантне госпе дивиле су се предавачу. Сталожени грађани су му пљескали. Као млад студент Уметничке академије добро сам наслутио да је у питању догађај за „отмено“ друштво, а не неко философско понирање до дна. Упозоравало се на опасност од покрета маса, од мужика који је сео на трактор, и од рикша-кулија који сутра више неће теглити беле господаре.

После неколико година студија и рада за насушни хлеб, а под дејством последица инфлације и незапослености, често без платна и сликајући на хартији, реч као посредница мисли изгледала ми је бржа и у сваком случају мање скупа него што је сликање слика. Почео сам да се бавим новинарском делатношћу, која ме је одвела у редакције друштвенокритичких листова. Упознао сам друкчији круг људи.

Курту Керстену свиделе су се моје приче са Балкана, па их је штампао: Јунакиња Црне Горе, Даиларова деца, Носач (чије сам име заборавио). Ове приче се свакако још могу наћи у старим новинама.

Партијска ћелија је своје седнице одржавала у задњој соби крчме. Увече сам одлазио на Пискаторове представе: Распућин, затим на Брехтове Бубњеве у ноћи, или бих седео у љубичастој тами биоскопа и гледао у трепераву визију оклопњаче Потемкин. До касно у ноћ расправљали смо о Кабинету доктора Калигарија, о естетици Луначарског и о питању пролетерске културе.

Дању смо пливали у матици велеграда, учили у слушаоницама и атељеима, зарађивали за чорбаст грах са сланином, који смо гутали на брзину, стојећи у серијском ресторану Ашингер (хлепчићи према потреби бесплатно). Увече би се понекад приређивале крабуљне забаве у Уметничкој академији; цела зграда претварана је у брод, свака тераса у палубу, свако степениште у зимску башту из маште, атељеи су били кабине, полумрачне, сутонасте, препуне нашег заноса и девојака у стакластим костимима.

Ма колико да је културни живот Берлина у оним годинама био фасцинантан, ја сам иза свега тога већ осећао како се незадрживо појављује и силом намеће егзистенцијална проблематика. Са осеком инфлације, у којој сам своју сиротињску собицу могао да обложим обезвређеним милијардама папирног новца, померило се и тежиште мојих интересовања. Магнетни пол мојих мисли није било питање: куда иде уметност, већ куда се друштво креће. Хтео сам што делотворније да учествујем у покретима безимених, који су постали пресудна формација у борби против власти, богатства и силе. Заокупљао ме је проблем односа између Ја и масе, између индивидуалности и колективности. Да ли интелектуалац, ако се залаже за програм великог друштвеног напретка у борби пролетаријата, мора своје Ја да претвори у Ми? Где спадам ја сам?

Потичем из занатлијске породице, али тада сам мислио како бих био срећнији да сам успео да је прикажем као пролетерску. Мој отац био је у младости радник. И ја сам годинама радио као шегрт и калфа. Ипак, то није било довољно; у рубрици упитника остала је формула „малограђанин“.

У Комунистичкој партији – тако су нас учили – удружују се идеологија и организација ради вођења класне борбе. Она обухвата све појединачне акције пролетаријата у јединственој вољи. Да би се припремило рушење грађанског друштва, потребна је строга дисциплине. За интелектуалне раднике, спремне да жртвују своју безбедност и боље изгледе за напредовање, ипак се још лепи неки остатак грађанског индивидуализма. Дуго их прати извесно неповерење.

Ступање у Партију личило је на неку обредну радњу. Сећам се како сам узбуђен, док ми је срце убрзано лупало, пролазио улицама Шарлотенбурга, поред ситног кројача, организационог секретара ћелије којој сам припадао. Наслућивао сам да је моју црвену књижицу носио у унутрашњем џепу капута, али је то из дидактичке свирепости крио од мене, док једног дана није оценио да је дошао тренутак да ми је повери. Ја сам ту књижицу деценијама чувао као светињу, носио кроз све опасности илегалног рада, ушивену у зимском капуту, сакривену између Историје уметности и збирке Пропилеја.

Године 1928. морао сам се вратити у Југославију, на одслужење војног рока. Похађао сам школу за ваздухопловце. Ношен тада још прилично примитивном летелицом Бреге 16, гледао сам љубопитљиво и узбуђено у скривени, још нигде забележени, ликовни свет дубине.

За време вежбања у летилици дошао сам на мисао да напишем повест човековог летења. Имајући пред очима широк преглед пространих висина, чинило ми се да је повест летења у исти мах и повест човековог успона у нове димензије стварности. Летилица, ношена савременим моторима и застарелом свешћу, служи човеку, а у исти мах потире човештво. Доцније, када сам ту књигу написао и објавио, та мисао је наишла на добар одјек; изишла је у Београду, Бечу, Лондону, Паризу, Штокхолму и Амстердаму. Била је то моја прва књига и носила је наслов: Јуриш у васиону.

Од тада, моја кратка каријера летача често ми је помагала да лакше поднесем стварност на земљи. Гледане са велике висине, димензије се смежурају, разлике више не изгледају толико оштре, а погрешност путева и стрампутица је засењена. При том сам свестан да космичка тачка гледања није довољна, да се проверавање истине мора накнадно обавити, у приземној стварности.

На бедемима Петроварадина, где се вршила теоријска обука ђака ваздухопловне школе, често сам седео са братом Павлом; састављали смо нацрт и програм издавачког предузећа Нова литература, названог Нолит, које смо спремали да оснујемо у Београду. Својим пожртвованим радом овом подухвату је допринела и Павлова жена Мери.

Јануара 1929. године, краљ је укинуо устав и политичке слободе и поставио команданта Гарде, генерала Петра Живковића за председника владе. У тој клими претфашистичке диктатуре растао је значај литературе: ја сам редиговао прве свеске часописа Нова литература, у којима су обрађивана друштвена и уметничка питања. Потискивање и гоњење сваке слободарске мисли толико је било јако да су политички покрети могли да дејствују само из илегалности, па се и платформа литературе претворила у револуционарну трибину.

У часопису су сарађивали марксистички теоретичари Отокар Кершовани и Веселин Маслеша (погинули неколико година доцније у народноослободилачкој борби), затим значајни књижевни критичари: Марко Ристић, Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Јован Поповић и социјалистички графичари и сликари Крсто Хегедушић и Нико Пимат.

„Узнемирите се, ви млади, једино немир и борба воде вас новим путевима ка новим вредностима“, писао је мој брат Павле Бихаљи у часопису Нова литература. Издавачко предузеће и његов часопис постали су један од гласова забрањене левице.

После првих бројева часописа морао сам да напустим Југославију. Заједно са пријатељима, и уз помоћ Херварта Валдена, управника галерије Штурм, приредио сам у Берлину, у просторијама у Потсдамерштрасе, изложбу фотокопираних и штампаних докумената о диктатури у Југославији. По зидовима на којима сам пре неколико година видео дела Паула Клеа, Марка Шагала и Кандинског, сада сам сређивао оптичка искуства о једној трагичној политици силе и покушајима револуционарног супротстављања.

Мој контакт са Хервартом Валденом потицао је од једног ранијег литерарног покушаја: био сам послао мали чланак Ре-визија уредништву Штурмa, и био сам срећан када је тамо одштампан. Годинама сам одржавао везу са тим човеком беле ауре косе над лицем аскете, који је кроз двоструко брушена дебела стакла цвикера, трепћући очима, предвидео будућност модерне уметности. Неколико година касније, пошто је своју галерију ставио на располагање нашој протестној акцији, морао је да потражи прибежиште у Совјетском Савезу. Прогнан је у Сибир када су вршене Стаљинове „чистке“.

Било је то време интензивне делатности. Предавао сам у марксистичкој радничкој школи у Берлину и радио по редакцијама и издавачким предузећима. Био сам секретар Савеза пролетерско-револуционарних писаца. Заједно са Јоханесом Бехером, Георгом Лукачем, Карл-Аугустом Витфоглом и Лудвигом Реном, који га је званично потписивао, уређивао сам часопис Linkskurve (Леви заокрет). Часопис је обиловао расправама на пољу културе и литературе, водио је полемику са грађанском књижевношћу, излагао разлике у књижевним теоријама радничког покрета, особито у Совјетском Савезу.

Од 6. до 15. новембра 1930. године заседао је већ легендарни конгрес писаца у Харкову, на којем сам учествовао као члан немачке делегације. Колико се сећам, други делегати су били: Јоханес Бехер, Лудвиг Рен, Ана Зегерс, Вајскопф, Егон Ервин Киш, Ернст Глезер и Алфред Курела. Ја сам одржао реферат о пролетерско-револуционарној литератури у Немачкој. У току немирног живота изгубио се оригинални текст реферата. Пре извесног времена нашао сам један извод у руском часопису Литература мировој револуцији из 1931. године.

Руководство РАПП (Револуционарне асоцијације пролетерских писаца) заузело је критички став према „пролеткулту“ због уношења грађанског културног наслеђа. Брзе промене у Совјетском Савезу превазишле су, међутим, и ово схватање и захтевале нов, још шири став према литератури.

Много доцније сам схватио шта се тада збило: привремено одустајање од светске револуције и ограничавање на изградњу социјализма у једној земљи тражили су усредсређеније концентрисање литературе на „реалне“ датости. Од утопије враћали су се реализму и назвали га, касније, у реферату Максима Горког „социјалистички реализам“.

Мој први сусрет са Максимом Горким биле су његове приповетке. Крајем двадесетих година, када сам, заједно са братом, под тешким условима основао часопис Нова литература, писао сам из Берлина Горком и Серафимовичу, молећи их за дозволу да њихова имена наведем у редакционом одбору часописа. После више година, у Москви, Горки се сетио и запитао ме како успева Нова литература.

Алексеј Пешков, који је себе назвао Горки, остављао је снажан утисак, и као човек и као песник, и утицао је на мене: његов пут са дна, његов успон ка духовним висинама, његово вечито трагање за истином! У свом реферату на конгресу писаца у Москви 1934. године Горки је имао у виду полифонију гласова што се дижу из безименог и напослетку се враћају целини. Он је то знао, залажући се за окретање уметности према целини човечанства.

Лице за говорницом избраздано животним тегобама човечније је од монументалне фотографије над њим, на главном зиду дворане. Извијена, дубоко озбиљна уста испод густих, опуштених – данас опет модерних – бркова, говоре о народским изворима свеколике уметности. Са његовог лица окренутог вечности, гледају благе очи руског сељака.

У разговору са Горким, једне зимске вечери, у дачи недалеко од Москве, испоставило се да мудри старац није имао у виду формулу социјалистичког реализма коју је Жданов доктринарно изводио као паролу.

Круг писаца био се окупио око Горког. Ритмички глас љупке Ху Лан Чи, некадање секретарице госпође Сун Јат Сен, полетео је у висине па замирао у дубинама. Тананим рукама, које би севнуле из свилених рукава, млада жена је подвлачила своје страсно изговорене кинеске речи. Одједном, наставила је говор на руском. Очигледно, оно што је хтела да каже већ одавно је припремила и сачувала у себи, чекајући тренутак када ће Горком пренети речи захвалности и поздраве својих пријатеља. Неки од њих били су ухапшени, други погинули, или потонули у илегалности. Мене су дирнуле њене речи утолико више што су говориле о истим утицајима који су и мене привели социјализму. Стари песник загрлио је кинеску списатељку Ху-Лан-Чи, не кријући сузе ганутости.

„Затвор и смрт стоје спремни за многе“, рече Горки, „јер је моћ песникове речи велика. Какве су то снаге духа које се супротстављају незауставном, угашењу и смрти?“

Таква и друга изговорена питања још су лебдела тихо и значајно у простору, када су се отворила врата на дачи и заједно са хладним ветром зимске вечери ушла четворица: политичари, Молотов и Каганович и генерали, Буђони и Ворошилов.

„О чему говоре другови са таквим самозаборавом?“, запита Ворошилов са љубазном иронијом.

Било је очигледно да Горки не жели да ода суптилне теме тих разговора: „О проблемима надградње“, одговори он.

„Онда ћемо сада, по начелу дијалектичког материјализма, најпре цементирати подградњу“, рече Ворошилов. И њих четворица, а за њима и сви остали, сиђоше низа степенице у трпезарију, где је велики сто у облику потковице био постављен нудећи источњачко животно обиље.

Случај ме је посадио између румунског књижевника Удеануа, који је дошао на конгрес уместо Анрија Барбиса, и баварског књижевника Оскара Марије Графа, а непосредно преко пута Молотова. Јака кавкаска вотка и пријатни укус кавијара припремили су атмосферу за свечаност поздравних говора. После здравица испијених у част поглавара државе, устаде плећати Оскар Марија Граф, куцну у чашу и, окренувши своје лукаво лице Молотову, рече љубазним гласом:

„Уважени и драги друже Кагановичу! Сви се ми дивимо градитељу архитектонски савремених подземних железница Москве.“ Помало збуњен, Молотов је најпре тихо а затим живо давао знаке говорнику. Оскар Марија Граф, као да није видео, наставио је да хвали, све топлије и опширније. Правио се да не примећује збуњеност и пригушени смех слушалаца. Тек када је Каганович, по словенском обичају, пољубио говорника у оба образа, баварском књижевнику као да је пукло пред очима. Хијерархију је побркао на начин својствен шерету Ојленшпигелу.

ШПАНИЈА ИЗМЕЂУ СМРТИ И РАЂАЊА

Кад намеравам да пишем о некој земљи, обавезно је морам посетити двапут. Први пут је посматрам „статички“, очима које сагледају чињенице; други пут покушавам да схватим струјање развоја, динамику покрета, јер тад већ могу да упоређујем. Дефиниције овакве врсте само су приближно тачне, разуме се, али ми тај метод помаже да историју повежем са садашњошћу, да време и простор обухватим у јединственој композицији. На овај начин сам и илустровао своје књиге и увек покушавао да трајно повезујем са пролазним.

Прво путовање у Шпанију предузео сам убрзо после оснивања републике. По завршетку јесењег семестра 1932. на Радничком универзитету у Берлину, где сам држао предавања о уметности, један од студената, Шпанац Фелипе Гарсија Фернандез, опростио се са мном речима: „Волео бих да вам се одужим, да вам изразим своју захвалност. Молим вас, дођите у Мадрид – мој дом је ваш дом“.

Заиста, живо сам желео да упознам уметничку и политичку стварност у Шпанији, која се за нас крила иза маварске фасаде Алхамбре и надреалистичких кула Гаудијеве Свете породице у Барселони. Још исте вечери рекао сам својој сапутници Лизи: „Спакуј кофер, путујемо у Шпанију!“ И стварно смо отпутовали.

У току шпанског грађанског рата, који је значио оружано суочење демократије и фашизма, отишао сам по други пут у Шпанију и написао књигу о трагично кобним збивањима. Књига Шпанија између смрти и рађања, објављена на неколико језика, приказивала је интервенцију немачког и италијанског фашизма као генералну пробу светског рата који је био на помолу.

Пре него што смо добили визу за прво путовање у Републику Шпанију, морали смо потписати документ у којем смо изјавили да нисмо никог убили и да нећемо вршити ни анархистичку ни комунистичку делатност.

Свакако је већ време да у једном извештају о путовању у Шпанију говорим и о другом, то јест о путу кроз живот, да говорим о Лизи. Срели смо се у Берлину крајем двадесетих година. Тачније речено: у Халензеу, где смо заједно редиговали један раднички лист. Тога дана створила се веза, која ми тада није изгледала таква, али потом се ипак посведочила као доживотна. Лизина опора љупкост и критички бистра интелигенција неодољиво су ме привукле. Њена жеља да сачува чистоту духовне сфере, њен покушај да се приближи истинама, били су удружени са неком наивном непосредношћу која је допуњавала и моја тражења. Отад смо све, или бар безмало све, заједно мислили, преживљавали и писали. Понекад под заједничким именом. И тамо где је наведено само моје име, била је присутна њена интензивна делатност.

Једног јутра у новембру 1932. укотвио се брод Дона Пасквале пред луком Ла Коруња у шпанској Галисији. Исељеници за Јужну Америку довезени су чамцима до брода. Теглили су са собом своје покућанство, сав иметак ситног сељака. Сместили су се на међупалуби. Мушкарци, жене и деца опростили су се са онима што су остали, и са својим завичајем. Зашто су морали да се иселе? Зар република није значила преокрет или у најмању руку бољитак?

Месец се већ био помолио на обзорју када смо стигли у Виго, наше одредиште. Тако осветљени појавили су се пред нама и лучки градић и талас људи што се ваљао кроз благо вече. Стари лепи пијачни трг личио је на неку ведру оперску сцену.

Ујутро смо затекли град преплашен и срдит. Први пут смо угледали лаковане тророге шешире цивилне гарде. У Вигу је избио штрајк, целом земљом се ширио штрајк. Кренуо је преко Кордобе, Гранаде, Малаге, све до Севиље.

Монархија је пала, либералне снаге још нису ухватиле корена. Државна управа, војска, полиција и велепоседничка каста још нису промениле своје функције, а за те промене неће више бити ни времена. На програму су биле реформе укидање закона о закупу, откуп општинских земљишта, национализовање латифундија, увођење помоћи незапосленима, право радника на саодређивање у индустрији, национална независност, или, рецимо, равноправност баскијске и каталонске народности.

Сећам се пута што је, оивичен дрвећем наранџе, водио кроз лепи мали, патином времена обележени, град Кордобу. Кроз велики портал ступили смо у сумрачну цркву, Ла Мескиту. Усред камене шуме палми маварских полулукова стоји готичка капела као знамење хришћанске победе над полумесецом. Свештеници у светлоплавим сомотским одорама, са заставама у рукама, пролазили су у поворци. На предикаоници је стајао бискуп и говорио: „Црква је вечита. Трајнија од сваке земаљске моћи. Црква живи и кад монархије падају, она надживи републике.“

У истом часу окупљали су се радници Кордобе на масовни митинг. Био је проглашен генерални штрајк.

Када говоримо о ремек-делима људске уметности, помињемо раскошно сеновита дворишта са кладенцима, танано испредене аркаде и зелене и златне гајеве наранџи у Алхамбри.

У години проглашења шпанске републике видео сам први пут Гранаду. Кишовит дан у новембру 1932. године. Мрачне и као туђе стајале су катедрале, не могавши да се мере са сјајем маварске прошлости и са снагом пролетерске садашњости.

Пели смо се уз брдо Албаисин, поред древних капија, мимо тамних вртова из којих су светлуцали последњи плодови нара; куће све бедније, рабатне, заборављене: радничке куће. Горе на гребену налази се Пекарска улица. Издалека лепетали су нам у сусрет испрекидани звуци људских гласова у вечерњем сутону. Према интензивно модрој боји неба што се већ мрачи, истиче се Црква Светог Николе. Јужно прочеље било је прорешетано мецима. Отвор довољно велик да смо се могли провући. Потом смо стајали у чудном, попаљеном вакууму под небеским сводом. Испод мрко чађавог слоја светлуцали су остаци позлаћеног олтарског украса. На белом зиду крупним словима угљеном исписано: Viva el fuego que lo purifica todo! Живела ватра која очисти све!

Тако је народ једног дана преузео девизу инквизиције. Нараштајима Шпаније још је у носу задах нагорелог људског меса.

Јула 1936. године, када су генерали започели државни удар, Гранада се бранила. Народ има болне љубави према слободи, али фашистичка фаланга и легије из Африке имају убитачно савремено оружје.

Дуги редови заробљеника одвођени су сваког дана на гробље; нису се вратили. Једног дана, у позно лето 1936, није се вратио песник Федерико Гарсија Лорка. Као борца за слободу, заједно са пријатељима, стрељали су га фашистички џелати.

Сећам се једног послеподнева у Мадриду, када нам је велики шпански писац Дон Рамон дел Вале-Инклан, на питање о судбини шпанског народа, одговорио: „Ја пратим трагове векова. Докле год ми допире поглед, он види свирепост. Осам стотина година крваве реконквисте, три стотине година лудила инквизиције – смрт у Мексику и Перуу ту није ни обухваћена. Остало је робовање и бунтовништво!“

„И не видите ништа друго на дугом путу вашег народа?“

„У шеснаестом столећу потучени су комунари. У деветнаестом столећу уништена је комуна у Андалузији.“

„Хоће ли из гробова Андалузије израсти снаге будућности?“

„Постоји обнова кроз патњу.“

Испружен, заморен, кошчат, уска лица и продуховљен, лежи он на свом кревету. Једнорук као Сервантес.

„Писци Шпаније говоре о смрти; наша таштина (еголатрија, каже ломни глас) верује да је бесмртна. Бесмртно је једино камење Кастиље.“

На углу палате Атенео, у улици Маркез дел Дуеро, срео сам новембра 1936. књижевника Хосеа Бергамина у његовом мрком плашту: то је издавач часописа Cruz i Raya и председник Удружења за одбрану културе – културe Златног века Шпаније и столећа после слома Шпаније, коју треба сачувати: сјај Лопе де Веге, Калдеронову зрелину, Сервантесово знање, Веласкезову сребрнкасту светлину и тамну светлост Франсиска Гоје. Просторије Aтенеа у опседнутом Мадриду одјекују од гласних разговора писаца и уметника који долазе са фронта.

Око великог стола, испод тамних слика шпанске прошлости, седе на окупу: Рафаел Алберти, песник и наследник убијеног Гарсије Лорке; Хелиос Гомез, Масерел Шпаније (у бедуинском огртачу, са митраљеским редеником унакрст на грудима), који је учествовао у борбама у провинцији Кордоба; Хуан Кабас, Емилио Прадо, Рафаел Диесте и млађи.

Као у контрасту, чинило се да се тихи глас Хосеа Бергамина јасније чује у збрци живе препирке. Тишина је надвладала буку. Говорило се о снагама овог времена, о неодлучности грађанске савести која све посматра ћутке.

Грађани Европе болују од духовног „пилатизма“. Смешкају се философски и перу руке у невиности. Плавокоси, сетни Хамлет, који се саветује са сабластима, оболео је од смртоносне бољке оклевања. То је интелектуалац-Европљанин у Бергаминовој представи.

„Социјалисти“, каже он, „хоће да мењају стварност, привреду, сферу моћи. Добро, ја се слажем с тим. Али уз то додајем: небо. Друкчије него што га познаје митологија. Небо савести и одговорности пред вечношћу.“

***

Када се од девет дивизија регуларне шпанске војске осам придружило побуњеним генералима, народ је устао да се брани. Из безимене масе, која је у јулу 1936. у Барселони и Мадриду, Валенсији и Толеду, Малаги и у Естрамадури, у Аустрији, Галисији и Бискаји поврвела улицама, спонтано су формирани први одреди милиције. Били су спремни да ставе живот на коцку, али недостајало им је војничко искуство.

Генерали су имали добро опремљену војску и подробно разрађен стратешки план. Са њима је, отворено или потајно, пактирало деведесет од сто официра.

Изабрани вођи народне милиције, напротив, били су по својим погледима на свет често антимилитаристи. Водили су тај рат са личним надахнућем и љубављу према слободи. Недостајали су централна главна команда, заједнички план, ударна снага јединствено увежбане војске. Недостајали су због невоље једног народа на који је извршен препад. Делимично и због антиауторитарног става анархиста, који су, кроз војничку дисциплину, мрзели вековно угњетавање.

Сећам се првих дана када сам са Лудвигом Реном дошао у Мадрид. Рен је у светском рату био активан немачки официр. Његова књига Рат разгласила му је име и у Шпанији. На подстицај војног комесара Пестање писао је своје свесно наивне летке у којима су биле сажете десет заповести милиционара; буквар рата:

„Није кукавички бацити се на земљу док траје битка. Добар војник добро чува свој живот. Једино жив човек може да настави борбу.“

Многе такве летке написао је Лудвиг Рен, док није дигао руке од давања теоријских савета у великој дворани на другом спрату Војног комесаријата и преузео команду над батаљоном Телман, како би подучавао практичним примером.

У хотелу Флоридa у Мадриду састајало се чудно друштво новинара, писаца и трговаца оружјем. И Хемингвеј је седео за столом. У задимљеном холу говорило се многим језицима.

У малом бару преко пута, пилоти и тенкисти, пред одлазак на фронт, пили су џин, виски или што им се нашло при руци. Густи облаци дима мешали су се са наметљивим мирисима парфема и са сетно пригушеним ритмовима џеза. Играчице су тог тренутка измишљале патриотски скаредне пантомиме, држале шаке испод трбуха и њихале се у куковима, уз паролу: No pasaran.

Из Берлина и Рима стизали су апарати-сејачи смрти, инструктори и војници за борбу против шпанске републике. Из Берлина и Рима, из Париза, Лондона, Београда, Прага, Варшаве и Њујорка стизали су добровољци за њену одбрану. Долазили су против воље своје владе, често су илегално прелазили границе, последњим уштеђевинама куповали возну карту или пешке прелазили простране земље. Стизали су.

На касарнском дворишту Албасете, у Cuartel Salamanca, стоје француске, енглеске, немачке, италијанске, југословенске, чешке, пољске групе. Стоје у својим сивкастозеленим униформама, пушка к нози, и гледају горе на естраду. Плећат човек, чије тамно, морским ветровима штављено лице извирује испод баскијске капе широког обода: Андре Марти.

Стројар на једном ратном броду француске флоте која је 1919. године оперисала у Црном мору, Андре Марти је као вођа учествовао у већ легендарној побуни морнара. Требало је да крену у борбу за сузбијање револуције у Русији. Сада је Марти био командант добровољачке базе у Албасети.

Некадашњи матроз је већ старији човек. Позива добровољце: „Браните слободу шпанског народа и тако браните слободу свих народа!“

Моторизована митраљеска одељења клопарају излазећи кроз капију. Батаљони крећу тешким, уједначеним кораком.

У касарни Саламанка поново сам срео Мату Залку, мађарског књижевника. Овде је узео презиме Лукач. Упознали смо се и спријатељили на Харковском конгресу литерата. Његов ведри, оптимистички темперамент деловао је охрабрујуће, па су се пријатељи радо окупљали око њега. У првом светском рату доспео је у руски заробљенички логор и пришао Црвеној армији када је почела револуција. У грађанском рату спасао је на неки пустоловни начин злато царске владе, за бољшевике. Сада је као генерал Лукач командовао дванаестом интернационалном бригадом, која се састојала од три батаљона: Телман, Марти и Гарибалди.

Последњи пут сам пријатеља Лукача видео пред једном црквицом на мадридском фронту: у самој цркви били су смештени тешки рањеници и људи на самрти. Мртве су односили на носилима. Наредба да се на јуриш заузме самостан који су посели маварски стрелци, извршена је, упркос безизгледности акције.

Још пре краја те године Залка-Лукач пао је на фронту код Хуеске.

За време ручка код Андреа Мартија комесар Интернационалне бригаде Ханс Бајмлер примао је упутства за фронт. Треба да се одвеземо у Мадрид и одатле у Араваку, и да понесемо одећу и плату за интернационалне бригаде. Луј Фишер, амерички новинар и сада нека врста магационера главног стана, тачно је избројао сваки комад који је напуштао стовариште: 400 пари цокула, 200 кошуља, исто толико чарапа, товар ћебади, мотике, лопате и други алат. Оклевајући, Бајмлеру и мени дао је по једну топлу јакну за ноћну вожњу кроз Шпанију.

Остало је још мало времена до поласка. У албасетској кафаници срео сам Андреа Малроа, кога сам последњи пут потражио у редакцији Nouvelle Revue Française. Његова мала ескадрила управо је уништила борбену јединицу пуковника Асенсија у градићу Меделину. Важна, успешна акција. Његове интелигентне очи, на нервозном лицу што се непрестано трзало, гледале су скептички преко пилотске униформе: „Пешадијска народна милиција није дорасла извежбаним и добро наоружаним легионарима. Изгубила је на земљи оно што је добијено у ваздуху“, каже Малро.

Колона аутомобила којој смо припадали чекала је пред касарном. Стакло на нашем аутомобилу било је разлупано; седели смо збијени један крај другог. Грејала нас је близина и прича о Бајмлеровој судбини. Он је недавно побегао из фашистичког концентрационог логора – у униформи есесовца, чувара кога је убио. Није успео да заврши своју причу до краја. Када смо доспели до положаја код Хумере, чули смо како грми и бруји рат. С времена на време прошишали би пушчани меци мимо нас. Рањеници су одношени, носила су сасвим потамнела од крви.

Политкомесар Бајмлер завршио је инспекцију, разговарао са милиционарима, прибележио жеље које је требало испунити и запазио шта недостаје. Испред истурене линије Casa del Campo угледао је два рањена милиционара како леже на земљи.

„Зашто не пођете по њих?“, питао је.

„Немогућно је доспети до њих, то место је под паљбом.“

„Оклопна кола сигурно могу прићи том месту“, рекао је Бајмлер, „мора се поћи по њих.“

Оклопна кола довезла су их натраг.

Два дана доцније, недалеко од овог места, код Пуенте Сан Франсиско, опет је један тенк морао да буде послат преко предње линије. Са једне тачке коју су тукли непријатељски стрелци, враћени су тешко рањени политички комесар батаљона Луис и мртви Ханс Бајмлер. Првог децембра 1936. године, око подне, пред Мадридом.

Затим сам са Долорес Ибарури, Ла Пасионаријом, стајао у Валенсији крај одра Ханса Бајмлера. На почасној стражи.

„Јесте ли га добро познавали?“, питала је Пасионарија.

Њено уско лице уоквирено црном косом било је слабо осветљено пламеном свећа. По лицу су јој поигравале сенке.

„Напишите повест овог радника и борца: штампаћемо је као брошуру и бацати на ровове немачких фашистичких војника.“

Кад покушам да кажем шта ме је у том рату најдубље потресло, што ме још деценијама доцније као мора притискује, онда је то призор мртве деце Гетафе. Доживео сам многе ужасе, понекад сам успевао да окренем главу на другу страну, покушавао да заклоним своју душу. Овде то није било могућно: морао сам да гледам, како бих могао да извештавам.

Поређани једни крај других леже мали лешеви раскиданих удова и изрешетаних лица; налик су на разбијене лутке, они што су се још недавно и сами играли луткама. Кроз маглу огорчености и безнађа видео сам уздигнуте руке прамајке Рахеле, која наричући оплакује своју децу. Непознати сликар манастирске цркве Св. Марка у Македонији је приказује усред пролома ужаса и очајања: још и сада одјекује њен плач у нашем срцу. Ко је насликао ужасе наших дана? Ћутање и страх допустили су умирање деце у гасним коморама Освијенћима, на спаљеном тлу Вијетнама. 

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ФАШИЗМА

Када смо се са свог првог путовања по Шпанији, почетком јануара 1933. године, вратили у Берлин, националсоцијализам већ се био припремио за преузимање власти. За Illustrierte Neue Welt (Илустровани нови свет), слободарски лист који сам тада уређивао, по неком чудном случају, управо сам припремио свечани број посвећен педесетогодишњици смрти Карла Маркса. Био сам забављен око прелома листа у штампарији Црвене заставе, у дому који је носио име Карла Либкнехта, када је полиција запосела зграду Комунистичке партије. Претражила је просторије и легитимисала све присутне. Неки су ухапшени, други истерани из дома. Мени су поставили неколико питања и пустили ме као „безопасног“. Пред капијом, већ на улици, осетих како сам постиђен и раздражен. Оклевао сам да напустим место своје делатности, да дигнем руке од листова још влажних од штампарске боје. Вратио сам се у кућу и покушао да доспем у слагачницу. „Оставио сам тамо своју торбу са кључевима од стана“, рекох. „Унутра можете“, одговори полицијски официр.

Неизречена претња пратила ме је док сам пролазио кроз празне просторије. На столу слагачнице лежали су отисци непреломљеног текста и коректуре. Тај број сам спремао дуго и веома обазриво. Припремао сам анкету међу писцима, уметницима и научницима са питањем: Шта за вас значи Карл Маркс? Примљени су занимљиви одговори са фотосима и факсимилима потписа. Зар је све то било узалуд? Хтео сам да спасем то издање. Пресавио сам листове и положио у торбу која је остала на столу. Понео сам – не знам зашто и маказе за хартију. Кад сам опет стигао до полицијске контроле, ухапсише ме. („Други пут вас нећемо пропустити“).

То сам и очекивао. Полицијска станица није била далеко. Инстинктивно сам запазио да врата нису била закључана. Док сам седео у предсобљу на трећем спрату и чекао на саслушање, обузео ме је немир. Да ли је то био страх? Претворио се у одлуку: нећу да будем жртва, немоћна да се брани. Лудачком брзином излетео сам из предсобља низ степенице. Чуо сам тресак врата што су се залупила, бат полицијских чизама. Хоће ли пуцати кроз прозор? Излаз на улицу био је закључан. Вукао сам врата, дрмусао, али се нису дала отворити. Бекство није успело. Шта сад?

Истог тренутка сам се окренуо и потрчао назад. Полицајци који су пројурили, нису обраћали пажњу на мене. Гонили су бегунца а не придошлицу. Дахћући, седам опет у предсобљу и покушавам да се приберем.

При саслушавању, опет сам се узнемирио. Млади полицијски официр погледао је садржину моје торбе. Удубио се у број посвећен Марксу. И заборавио ме. Учинило ми се да је дуго трајало док није најзад подигао поглед и рекао: „Пустићу вас кући. Али ако вас дочепа други, зло ћете проћи. И за нас социјалдемократе настали су последњи дани.“

Наредио је да ме изведу и промрмљао полицајцу: „Безначајна ствар.“ На вратима сам увидео своју грешку: отварала су се у супротном правцу.

Сатима сам се возио подземном железницом наоколо кроз Берлин. Јесам ли слободан или ме прате?

Убрзо после тога отпутовао сам са својом торбом у лајпцишку штампарију. Још није била поседнута. Оне ноћи када је штампан број посвећен Марксу горео је Рајхстаг. Саопштено нам је преко телефона. Шта је то значило, још нисмо знали.

Па ипак сам био веома узнемирен. Са лајпцишке станице, рано ујутро, телефонирао сам Лизи. „Опрезно“, саветовао је њен глас. „Ово је опасан дан.“ Када сам на шалтеру станичне поште хтео да платим разговор, пустили су ме да чекам. Кроз обртна врата у хол су се угурала двојица. Познао сам њихову професију, шмугнуо између два зањихана крила врата пуштајући да ме изнесу. Затим сам утонуо у мноштво путника.

Рано изјутра стигао сам у Берлин. Возио сам се подземном железницом север-југ, правац Нојкелн. Био сам узнемирен и осећао олакшање у исти мах, јер сам под левом мишком држао нови број Illustrierte Neue Welt, посвећен Марксу. Анкета је, у овом свету што се све више мрачио, ипак угледала светлост дана. Био је то и мали одговор на питање шта за мене значи Карл Маркс. Дају ли његове књиге, које сам прочитао, дела о привредним и философским проблемима, Беда философије и Света породица, одговор на питање: како је фашизам могао да буде спречен? Или је сад већ прекасно?

Окружен људима који су се возили на посао, био сам дубоко замишљен и узнемирен у исти мах. Осећао сам како ме два ока укочено гледају. Да ли ме гоне? Окренуо сам главу на другу страну, али после кратког времена оне очи ме опет погледаше. Прогурао сам се кроз вагон до најудаљенијег кута. Непознати човек, са брадом и наочарима, кроз које су очи гледале упитно, пришао ми је ближе. „Добро је кад ме ниси познао“, рече познат глас.

Је ли то заиста Ханс, секретар организације Слободни мислиоци (Freidenker), чији је лист био управо Illustrierte Neue Welt који сам са толико мука саставио. Био је то Ханс камуфлиран брадом и брковима. Сишли смо на станици Фридрихштрасе и отишли у један од оних ноћних локала који јутро дочека бедан, задимљен, хладан и празан.

Нисмо више расправљали о Марксу, него о оном шта треба сад урадити. Обојица смо знали: то је било последње издање листа које сам му предао. Хоћемо ли наћи неки други пут ка нашим читаоцима и члановима?

У једној вили на Ванзеу одржан је неколико дана доцније договор. Био је обезбеђен програм и нацрт часописа који је требало да замени гласило Слободних мислилаца. Званична редакција се сместила у једној малој гаражи са двоструким излазом. Тамо је смештена и картотека око три стотине хиљада читалаца листа Illustrierte Neue Welt. Одсад ће они добијати листић који ће излазити под називом Култура и уметност.

Берлин се био изменио, претио нам је. Променили смо стан, преселили се у кварт где смо били непознати.

Је ли то било 22. јануара 1933. године када су нацисти кренули на свој победнички поход кроз град? Очекивала се протестна акција, противофанзива левице, али није дошло до тога. Обузело нас је осећање потиштености, опасности. То нисмо очекивали. Тек сад смо постали потпуно свесни да су почела тешка времена за која нисмо били припремљени.

На радију је те ноћи говорио Гебелс својим пискавим гласом. Чули смо га кроз танке зидове нојкелнске новоградње, из суседног стана. Кћерчица се уплашила, бојала се. Више нисмо смели ризиковати да суседе замолимо за мир.

Шта ће бити? Како ћемо живети, било је неизвесно. Нисмо могли ни хтели да напустимо ствар. Часопис Култура и уметност био је скроман и малог формата. Изишло је ваљда четири или пет свешчица. Текстови су били из пера напредних писаца, научника и уметника, написани Езоповим језиком. У сараднике се убрајао и Ђерђ Лукач, који је са својим кофером, у празном стану, чекао путну исправу, визу и возну карту. У Мађарску није могао, дакле, морао је отићи у Совјетски Савез. Други су бежали у Париз, Цирих, Копенхаген – доцније у Сједињене Америчке Државе. Сећам се да смо Лукачу више пута доносили скромни хонорар на који је био и те како упућен. У тим временима није било других прихода, само опасности од хапшења.

Али шта бих могао да кажем о атмосфери у тадашњем Берлину, о жељи организованих радника да се одупру нацизму, и шта о трагедији потпуне капитулације? Директиве организације, којих смо се држали, гласиле су: Сваки оружани отпор значио би провокацију на империјалистички рат против Совјетског Савеза па стога мора изостати.

Неколико дана или недеља доцније, стајали смо једне топле пролетње ноћи пред споменицима браћи Хумболт на Тргу Опере и гледали у пламенове модерне ломаче на којој је Гебелс спалио напредна дела.

Разбукталу ватру те ломаче осетио сам као неопозиво и ђавоље самоубиство немачког духа, духа уопште. Тада још нисам имао праву представу о размерама и трајању тог самоуништавања. Ритуални облик, демонски гестови тог гашења мисли били су више него једна проста цензура у развоју уметности у овој земљи. То је било спаљивање духовне, уметничке егзистенције, које је претходило уништавању оних који су друкчије мислили, који су уопште мислили.

Колико пута смо били покушавали да замислимо како ће бити изведен јуриш фашизма. Јоханес Бехер, Ђерђ Лукач, Лудвиг Рен и ја седели смо на окупу у уредништву Linkskurve и разговарали о актуалним проблемима, о опасности од фашизма.

Многи наши пријатељи су ухапшени, одведени у концентрационе логоре, убијени. Неки су успели да се спасу бекством у иностранство, други – међу њима и ја – нашли су се при покушају да наставе рад, да делају, усред мреже илегалне делатности и отпора. Не сећам се да ли сам веровао да могу остати у том паклу, али ме је држало осећање да треба „наставити“.

Имали смо одређена састајалишта са члановима организације, али се састанци нису увек могли одржати. Један за другим су хапшени и све везе прекинуте.

Лиза и ја одлазили смо на те послове већином заједно, јер смо се тако осећали нешто безбеднијим: били смо заплашени, али и изненађени непознавањем стварности, тако рећи безазленошћу, многих другова.

Уредништво малог часописа, који је служио као замена за лист, налазило се на Нолендорфплацу. У стану једног пријатеља претресани су текстови и графички распоред. Где је штампан часопис – то сам заборавио. Прошло је четрдесет година откако смо чинили последње узалудне напоре. Пола године што нас је истргло из заједничког живота у Берлину изгледа ми као сан, готово нестварно. Као да смо спотичући се пролазили кроз мрачне улице. Материјал, прибелешке, документе сакрили смо, умотане, у клозетској шољи или под црепом мансарде.

Мрежа националсоцијализма стезала се све више; у редакцији је вршен претрес. Становао сам негде непријављен, више пута мењао улице и куће, док положај није постао неодржив па сам морао да напустим земљу у којој сам много шта доживео и научио.

Посебним путевима отпутовао сам у Праг на неки договор, а Лиза са кћерком требало је да дође за мном. Трагична гротеска тог бекства настала је када су чешки другови послали очајан, лоше срочен телеграм: „Путовање немогућно, родитељи оболели од тровања гљивама.“ Умало нас то није стало слободе. Срећом, Лиза никад није била добра домаћица. Последњег јутра, будући да у кући више није било млека ни хлеба, седела је са кћерчицом и спремним путничким пртљагом у посластичарници, на другој страни куће у којој је становала, када је Гестапо у стану-атељеу почео да врши преметачину. Био је то последњи тренутак.

О својој кћери говорим с оклевањем, јер она је страх и опасност доживела прерано, и своје детињство и даље проводила у неспокојству. Отад смо путовали из једне земље у другу, а да нисмо имали домовине. У Берлину смо малу понекад водили са собом, када је требало да предамо неки рукопис, неки документ; сакрили бисмо га у колицима за лутку, која је девојчица „безазлено“ гурала пред собом. Често је бивала са кћерком једне пријатељице, Труде, која је становала недалеко од нас у Нојкелну; мала је још несвесно певушила нацистичке песме и није схватала када би се њен отац „Велики Фриц“, радник социјалиста, наљутио због тога. Па цео свет и радио их пева. Деци се није могло много објашњавати у та времена.

Често смо доцније причали анегдоте из оног доба, али сав мрак никад нисмо могли да опишемо.

СВЕТЛА ПАРИЗА

Преко Прага и Цириха доспео сам у Париз. Са неколицином истомишљеника основао сам Институт за проучавање фашизма. Ту су се окупљали избегли интелектуалци, на адреси Rue des Fossés Saint Bernard 22. Реч Институт изгледа ми данас мало претерано, кад се сетим једноставних, готово празних просторија, скромне библиотеке и круга сарадника билтена, који је покушавао да анализира и раскринка струјања и нијансе расистичких и ауторитарних учења. У малој кухињи Института припремали смо јефтине, импровизоване обеде. То беше једина плата коју смо могли да понудимо сарадницима, а често и њихов једини оброк тога дана. Требало је енергије и моралне снаге да се такав подухват одржи без материјалне помоћи споља, да се потиштено расположење људи, из корена ишчупаних, превлада и настави идеолошка борба какву смо познавали одраније.

Истина, нисмо били сасвим сами. Група истакнутих научника и уметника била је уз нас: Марсел Пренан, природњак, који је своје књиге и „црвиће“ пустио да усахну – како се изразио један наш сарадник – да би присуствовао свим договорима; седео је са нама на дрвеном поду приликом првих саветовања, када још нисмо имали столице. Он и Пол Ланжевен, угледни физичар, па Франсис Журден, архитекта, и астроном Минер, у својој једноставности и урођеној учтивости били су спремни да нам помогну знањем и саветима. Био је то покушај да се оружјем од хартије одупремо пропасти. Не знам да ли је и колико рад једног овако маленог колектива био од користи. Али, интензитетом и потпуним предавањем одређеном задатку могла је наша група да премости та, субјективно толико тешка, времена. Иначе би нас туга и невоља одвећ притиснуле.

Француском државном апарату нису били добродошли антифашистички бегунци. Донели су собом у Француску нешто од невероватних ужаса катастрофе на помолу. Људи из „естаблишмента“ још су рачунали на то да ће се „некако удесити ствари“ са агресијом Трећег Рајха.

Можда им је тај немачки милитаризам, што се појављивао месијански прерушен, изгледао подесан да потуче комунистичку велику силу на Истоку и у тој борби и сам буде сатрвен.

Емиграција је у Француској, додуше, нашла уточиште, али не и могућности за живот. Једва да је и уврштена у борбу против претећег хилтеризма. Влада се надала да ће избећи сукоб. Раднички покрет био је без оријентације и храбрости.

Леви политичари избегли из Немачке сматрали су себе стручњацима за борбу против фашизма. Француска јавност, њено сангвиничко срце није радо примало поуке. Људи су били спремни да остатке те потучене војске вуку са собом кроз кризе и времена пуна брига, али не и да их признају као учитеље. Њиховим искуствима није поклањано неко веће поверење.

Како је дошло до тог слома у Немачкој? Како је било могућно да је капитулирала та, бројчано тако јака, најбоље организована радничка класа – непрестано су се питали бегунци. Вођени су огорчени разговори. Али, време је пролазило и неки емигранти почели су да се саживљавају, већ су се осећали готово као код своје куће. Седели су пред малим бистроима на шареним булеварима пуним живота и тражили заборав у бесплатној лепоти овог града. Доцније придошлице схватале су то расположење као лакомисленост и осећали се отуђеним и према старим пријатељима. Док се нису снашли и они јер је то захтевао живот.

Град Париз не меша се у твој приватни живот, не смета ти, али те и не познаје, не помаже теби, странцу. Мораш разумети да више нема „код куће“. Мислим на готово пролетерски једноставан хотел у тадашњој радничкој четврти Place d’Italie. Већином су тамо живели странци, данас бисмо рекли „гастарбајтери“, симболични за наше лутање без циља, ишчупани из корена као и ми.

Тапети хотелске собице у којој смо становали били су ишарани цветићима. На француски брачни кревет нисмо били навикнути. Власници хотела били су скромни француски протестанти. Трудили смо се да закупнину увек уредно платимо, што није било лако. Често бисмо једва имали нешто да поједемо, недостајао је франак да купимо један од оних дугачких белих хлебова који су нас хранили.

У једном сличном хотелу – преко пута Цркве Сен Жермен де Пре – поново смо у емиграцији срели Берта Брехта: сиво кишовито јесење вече, са тамном силуетом цркве у оквиру прозора, док нам је Брехт читао своје песме и корале. Ханс Ајзлер, који је компоновао музику на те текстове, пратио га је на клавиру. Готово демонском снагом ударао је по диркама, с времена на време би скочио увис са столице, а његов високи и храпави глас стопио би се са песниковим речима, тим слутњама мрачних времена. У музици и у стиховима осећало се да је поред свих окрутних, смртоносних збивања фашизма ипак још остало понешто живо од духа, можда трајније од Хитлерове „на вјек и вјеков“ прокламоване хиљадугодишње владавине.

Затим смо дискутовали. У задимљеној соби седели су са нама функционери некоћ велике немачке организације, која је сада била разбијена, мада то ипак није признавала. Многа песма није им се свиђала, или су је сматрали политички погрешном. Брехт је њихова објашњења слушао без видљиве узнемирености; хладнокрвно би дотични лист извукао из своје збирке, као да хоће да га уништи. Размишљао сам о његовом држању. Да ли је био тако поуздан у себе да им се могао прилагодити, или је то била последица његовог анти-индивидуализма која га је доводила до спремности да напусти своје Ја?

У многим својим делима – особито у делу Мере (Massnahme) – Брехт је са готово ритуалним убеђењем дао морално оправдање за брисање појединца у име заједнице. У томе се крије можда свесно пренаглашавање жртве и значаја револуционарних институција. Мада је опевао партију пролетера, као Пиндар победнике на такмичењима, или Вијон женску лепоту, Брехт дуго није наилазио на разумевање партије. Несентиментална инструментација и голи приказ збивања схваћен је као формализам, што је шокирало апарат који је он хвалио.

Пре емиграције водио сам са Брехтом разне разговоре. Он је схватио да свет заслужује да буде измењен. Али како да се тај свет измени? Сазнањем, организованим сазнањем, претвореним у акцију. Иако то тада још нисмо потпуно схватили: фашизам је већ пробијао стварност нашег живота и планирања.

Брехт ме је позвао к себи, јер сам тада био секретар удружења комунистичких писаца, а ваљда и зато што сам био први или једини марксистички писац који је године 1931. у Linkskurve подробно и позитивно оценио његов ораторијум Мере.

Критички, продорно гледале су његове тамне, дубоко усађене очи кроз уски оквир наочара: оружје критике не може да замени планску организацију масовног покрета у борби против фашизма.

Тако су скептички сензибилне усне Берта Брехта варирале Марксове речи. Ту и на другим местима преиначио би „учења“ класика у компликовану једноставност свог језика. А хтео је да каже: Песме, драме и проза неће бити довољне да побољшају несавршени свет.

Његово мршаво лице као у монаха остајало је увек непомично попут маске. И када берлински разговори нису уродили никаквим плодом, он је испољавао трпељивост и знање пуно слутње.

Чим смо стигли у Француску узео сам учешћа у разговорима слободних мислилаца у кући Жоржа Садула, филмског критичара и историчара. Сећања су данас избледела: ту је лежала његова жена, бледа Шпањолка, на дивану, док смо се ми саветовали како да се убудуће развијају делатности. Тада је Луј Арагон руководио француском секцијом, али у његовим просторијама наставили су да живе обичаји надреализма. Мона Лиза била је украшена брчићима, а дршка на ланцу за испирање шоље на извесном месту била је направљена у облику романског распећа.

Са Лујом Арагоном и Елзом Триоле одржавали смо пријатељске контакте. Доведени су у питање тек када је Арагон, сходно упутствима Коминформа, осудио не само Титову Југославију него и своје некадашње пријатеље.

Манифест надреализма, који су саставили Андре Бретон и Луј Арагон, говорио је о чистој побуни духа. Међутим, 1927. године, Елијар, Бретон и Арагон ушли су у Комунистичку партију Француске. Вероватно је то била иста извесност – да дух неће бити довољан да измени свет – која је испуњавала и Брехта. А можда је Арагона и његова жена Рускиња, Елза Триоле, чија се сестра удала за Мајаковског, подстицала у тој одлуци. Можда ме је фасцинирала та повезаност дела и живота, то заједништво без претапања једног у друго. Арагона сам сретао на конгресима писаца у Харкову и Москви као и на фронту за време шпанског грађанског рата.

У току свих тих година Арагон је покушао да променљиву стварност уобличи осећајношћу песника, а при том да се држи измењене тактике радничког покрета. Узнемиривала су ме његова уверавања о лојалности поводом Стаљинових процеса. Зар песник Арагон није могао да изговори реч приговора или бар да ћути!

Деценијама доцније, после совјетске интервенције у Прагу, када је то већ једва ико очекивао од њега, подигао је свој глас. Је ли то била већа увиђавност, можда чак и тежа жртва коју је Арагон принео када је једини из круга надреалистичких песника послушао пароле, чекајући да француска комунистичка партија и општа ситуација буду дозреле?

Не може се судити ни о Волтеру ни о Золи по њиховим протестима и оптужбама ако се не схвати њихов однос према свести времена и према моћи режима. Арагон и Брехт живели су у грађанској демократији, у којој критиковање Совјетског Савеза није повлачило за собом неку опасност по живот. Друкчије су стајале ствари код Иље Еренбурга, ког сам у тим годинама поново сусрео. Он је доживео и славу и оспоравање. Његове ране експресионистичке књиге биле су испуњене духом анархоидне критике. Доцније се испољавала замореност, мада не и капитулација. Упркос угрожености, упркос својим животним компромисима горког ћутања, он се ипак јаче од многих других писаца Совјетског Савеза залагао за слободу уметности.

Средином двадесетих година упознао сам Иљу Еренбурга у Берлину и нацртао га за лист Berlin am Morgen. Његово тада младо лице носило је већ оне меланхоличне црте које ми тако добро познајемо. Када сам га посетио у Паризу, време Хулија Хуренита био је већ оставио за собом. Седео је лежерно пушећи своју „Данхил“ лулу, једну од дванаест лула из циклуса раних новела, пуних горке духовитости и скептичке противречности живота. Али, луле једног новог раздобља висиле су сада на зиду његове париске собе.

Године 1936, срео сам га у Шпанији, чини ми се на талаверском фронту, где смо заједно седели у истом аутомобилу, али једва налазили времена за стварни разговор, јер је он, држећи малу писаћу машину на коленима, куцао текст своје књиге о Шпанији. Дивио сам се тој способности импровизације и пожурио да убрзам довршење своје књиге о Шпанији.

После Другог светског рата који смо обојица – богзна како преживели, срели смо се поново у Београду. Њега су свечано водили од једног до другог, редом, како је то уобичајено са делегацијама. По повратку са Авале, после посете Мештровићевом предимензионираном споменику Незнаном јунаку, међу нама се развио кратак присан разговор. Али, када сам га запитао за судбину наших заједничких пријатеља, писаца Исака Бабеља и Сергеја Третјакова, његове уморне очи још су више потамнеле. „И ћутање је горко“, рече он, „да ћутимо о томе!“

У једној соби према дворишту, кафане Мефисто, на Булевару Сен-Жермен у Паризу, окупљали су се после подне избегли немачки писци. Врата на обртање, која су те увртела унутра, велика огледала у којима се понављала просторија, сифонске боце, „бриоши“ и „кроасани“ под стакленим звонима и примамљиви мирис еспреса.

Лиричар Јоханес Р. Бехер, округле главе и широких рамена, седео је свом тежином председавајућег; иза самоувереног наступања крије рањивост и несигурност. Очи кроз наочаре гледају понекад испитивачки и двоумећи се некуд преко наших глава. Прати га нека унутарња амбиваленција између песништва и политике, упркос одлучном прилагођавању револуционарном покрету. Целог живота остао је одан покрету, а да није увек био веран самом себи. Његово несаломљено поетско осећање наставило је да живи запретано, оно је било извор његове експресионистичке побуне против грађанског света, па и оних тананих и понекад вербалистичких химни које је бележио у соби хотела Хелвеција. Бехер, мој стари друг и пријатељ, био је нерасположен, и помало љут на мене, јер је Лиза, преписујући његове нове песме, једну песму из циклуса О, тешки часу критиковала због пренатрпаности језика.

Налик на лепу сељанку из Индонезије била је песникиња Ана Зегерс са својом тамносмеђом, глатко зачешљаном косом везаном у чвор на потиљку. Њене очи остављале су утисак као да су постављене косо, када би због кратковидости жмурила настојећи да срочи своје одмерене процене политичке ситуације. Уско девојачко лице, са белим праменом у коси, умело је да се смеши младалачки препредено, али црте мало расклопљене усне оцртавале су и тамнине живота и уметности.

Мада ретко, јер нисмо имали новаца за вожњу, одлазили смо у кућицу у Медону, предграђу Париза, где је становала породица Радвањи-Зегерс. За неколико часова смо тако избегли из прометног града у удисали пријатнији ваздух прожет мирисом тек покошене траве и добрим гостопримством. Са Ласлом Радвањијем, Аниним супругом, сарађивао сам у Берлину у марксистичкој школи за раднике коју је он водио.

Још одзвања у мени ведри смех кад би ме неко од Анине деце победило у игри кликерима. Мека музика продирала је кроз отворени прозор на кући, и ја још и сада видим Ану Зегерс како стоји у оквиру врата што воде у врт. Дивио сам се њој. И ја сам писао о бити човека и уметничких дела, али Ана је умела да људе и ствари схвата непосредно чулима и да их оцрта тако као да живе са нама.

Неколико година доцније описала је својом сензибилном сликовитошћу оно чекање, пометеност, заваравање јаловим обећањима и помамни лов на визе и печате у кругу политичких избеглица. Тешко да је иједан писац то приказао тако аутентично, меродавно. Изузимајући, можда, композитора Менотија у опери Конзул.

Лекар и романописац Алфред Деблин долазио је ретко. Својевремено сам га у младалачкој непромишљености оштро напао у часопису Linkskurve: „Господин Деблин страдао у једној кривини налево.“ Сада сам и са њим дошао, пошто смо сви ми страдали, у готово пријатељски додир. Срели смо се на Монпамасу у Палети, разговарали о овом свету који остаје нестваран и необјашњив. Када сам Деблина боље упознао, почео сам његов роман роман Берлин-Александерплац да гледам другим очима и да га разумем. У његовом језикотворном, експресивном дочаравању колективног живота и колективне патње већ је, још пре Дос Пасоса, зазвучало сажимање времена, осветљавање уназад и епска матица друштвене слојевитости.

Гледам све њих у задимљеном, замагљеном осветљењу кафане Мефисто: свету вичног, исконски једрог пролетера Валтера Сенштета, који је на језику берлинских предграђа писао своје драстичне жанр-приче, а потом из беде париске емиграције кренуо преко океана и извукао велики или мали згодитак – богату Американку – поштеног, трезвеног Бодоа Узе, који је превалио пут од националбољшевизма до комунизма.

Поменућу још једно име међу многима који су искрсавали за округлим столом кафане Мефисто, па ишчезавали у временској даљини: „бесног репортера“ Егона Ервина Киша. Почео је пишући репортаже из суда и сензационалне извештаје; особито су га интересовали процеси. Револуционарни марксист, посматрао је свет и време у којем је живео као монументални криминални случај. Репортер Киш прикупљао је индиције, припремао оптужбе. Партија револуције изрећи ће пресуду. Историја ће је извршити.

Са Кишом сам провео многе дане и вечери у којима се град Париз расцветавао. Са цигаретом која му је вечито висила низ доњу усну, са саркастичном прашком досетљивошћу и ведром човечношћу, он ме је бодрио да, шетајући обалама Сене, упијем у себе лепоту мостова у јутарњој светлости, блистави сјај града. С њим сам седео у малом подрумском локалу катакомба, недалеко од цркве Сен-Жилијен-ле-Повр, и уз чашу вина слушао средњовековне песме Француске. Ту је, кажу, био затворен и окован у ланцима Франсоа Вијон: мален је број песника чији су ланци од челика и гвожђа.

ЛИТЕРАТУРА ЕГЗИЛА У ШВАЈЦАРСКОЈ

У Паризу, при давању података за carte d’indentité, нашли смо се у недоумици: како да се декларишемо? Становали смо у малој хотелској соби са француским брачним креветом, а нисмо били венчани. Осећали смо се некако спутани, не познавајући обичаје у тој земљи. Уместо „домаћице“ ставили смо реч „секретарица“. То је било погрешно, јер је претпостављало дозволу за рад. Неколико часова доцније ухапсили су Лизу. Ако је сада протерају! Моја једина нада био је песник и писац Филип Супо кога смо добро познавали. Написао је роман Добри апостол. Постао је наш спасилац.

Нашли смо Лизу у париској префектури. Седела је на дрвеној клупи испред кавеза са решеткама, у којем је стајала група мушкараца. Петак, вече, мутно и влажно; један је изгубио легитимацију; другом је истекла дозвола за рад. Многи уопште нису имали никаквих исправа: радници, ситни намештеници, конобари, фризери, продавци, коцкари можда, страни свакако. Покушавали су да прекрате часове чекања, причајући једни другима истините или измишљене доживљаје из бољих дана. Кроз тесно постављене решетке Супо им је дотурио комадиће чоколаде. У канцеларији шефа префектуре наишао је на предусретљивост: „За име божје! Зашто ваш пријатељ није рекао да је ова дама његова пријатељица. Љубав је код нас добродошла, ни странцима није забрањена. Рад, међутим, захтева дозволу.“

Са полицијом за странце други пут сам дошао у сукоб 1934. године када сам се са конгреса писаца враћао из Совјетског Савеза у Париз. Дочекала ме је мучна вест: нећу више добити carte d'identité, постао сам непожељна особа.

Неугодности протеривања окренуле су се, међутим, доцније на добро. Године које смо провели у Швајцарској претвориле су се у године продубљивања, усредсређивања и студија. У тој мирној малој земљи, која је нерадо давала дозволу за боравак, пропагандистичку делатност заменио је стваралачки рад. Мада смо увек живели у мислима о привремености и морали очекивати велике сударе светског рата, ипак су тих година никле три књиге. Чак и четврту, коју засад називам Гради себи лика, замислио сам тамо, а треба ускоро да изиђе у Швајцарској из штампе.

Добри контакти са уметницима и писцима олакшавали су време емиграције. Швајцарски антифашисти и избегли писци и уметници подједнако су осећали опасност фашизма на помолу. У кући архитекте Гидеона, разговарао сам са Куртом Швитерсом, једним од зачетника дадаизма.

У кућици Casa Pietra, на Лаго Мађоре у Тесину, Алберт Еренштајн подарио нам је могућност летовања. Предах у тешким временима. Моја прва књига Oсвајање неба (Јуриш у васиону), настала је тамо. Видим њега, рано остарелог, како сам га последњи пут гледао: вратио се уморан са неког путовања, налик на Ахасвера, несигурним корацима.

Нашли смо смештај у Дому циришких архитеката, названом Цетхауз. Прихватио нас је Карл Хубахер, пријатељски, пре свих. После тешког земљотреса у Скопљу, 1963. поново смо се срели; он је саградио Песталоци школу на основу новог принципа обезбеђења од земљотреса који је сам изумео. Алфред Рот је био архитекта школе, Хубахер инжењер. Рот је за време емиграције био уредник часописа Das Werk и повремено објављивао чланке из мог пера. Толико потребне хонораре слали смо онда у Париз, с тим да нам га пријатељи отуд врате, како бисмо доказали да смо се поштено држали забране за рад, изречене од швајцарске полиције за странце.

Морални аспекти бернске полиције за странце били су сасвим супротни онима у Паризу. Становали смо у маленој, потпуно празној једнокреветној соби, чији је намештај – као у опери Боеми – постојао једино у машти или био насликан на зиду. Једног дана посетио нас је неки господин који се – показавши полицијску значку – распитивао о нашим животним околностима.

„Ја имам пуно разумевања за ваш положај“, рече. „Поштовалац сам уметности. И Пикаса ценим. Али мој је позив да се постарам за ред и морал. На вашем сандучету за писма наведена су два презимена, што значи да нисте венчани. Не бих желео да вас узнемиравам, али хоћу да вам скренем пажњу на могућне последице. Размислите…“

И наша једанаестогодишња кћерка придружила се овом службеном гласу: „Заиста бисте могли да се већ једном венчате.“

Лиза је оклевала. Плашила се да би печат магистрата могао да помрси танано ткање наше везе.

И тако смо се венчали.

Наша кћерка Мирјана није била само узнемирена ради ванбрачног живота својих родитеља; једног дана враћајући се из школе она је са извесним протестом изјавила, како хоће да живи као сва остала деца и жели да има бога!

Разумео сам добро, да је у емигрантском животу хтела да се што више прилагоди својој околини.

„То је заиста оправдано“, одговарао сам. „Јеси ли већ одлучила коју ћеш веру изабрати“?

Она ме је са својим великим тамним очима гледала, са извесном сумњом. „Како то, да изаберем“, каже.

Тада сам започео један дугачки разговор који је трајао недељама. Прекидан је само њеним одласком у школу а настављао би се некад до касно у ноћ.

Причао сам јој легенде многих богова. Можда је и мени први пут постало јасно да је пут до божанства трновит и често води до страдања и жртве.

Сећам се како је била ганута судбином доброг египатског бога Озириса, кога је убио његов зао брат Сет. Изида, сестра и жена Озириса родила је сина Хороса враћајући Озирису магијом прамајке дах живота.

Испричао сам јој повест богиње плодности и љубави Иштар која спада у круг асирско-вавилонских божанстава. Иштар је пре свих волела Тамуза, који је умирао од силине љубави. Та смрт уздрмала је законе доњег света: Иштар је пошла у царство смрти да тражи свога драгог да би га вратила у свет живих. Прича која се понавља у грчкој митологији између Афродите и Адониса. У време када је Иштар напустила свет живих, природа је престала да цвета, животиње се нису више расплођавале и између људи и жена престала је љубав. Било је још много казивања у вечерњим часовима наших разговора. Кћерка је дирнуто плакала слушајући трагичну судбину јеврејско-хришћанског пророка Христоса, који је тражећи једнакост међу људима, ако не на овом свету, онда на небу – био разапет и морао да жртвује свој живот.

Највише од свих митских личности потресао ју је лик индијског мудраца-проповедника Гаутама Буде. И он је подучавао једнакост међу људима и борио се против браманских каста. Последња сцена његове људске егзистенције нарочито је дирнула кћерку.

Са два своја најближа ученика Буда је ушао у сељачку кућу, на подножју Хималаја.

Патријархална породица седела је око стола, када је Буда пришао својим верницима. Некадашњи принц који је напустио сва земаљска добра, узео је велику зделу напуњену печуркама и привукао је к себи.

Почео је да једе с напором, да би је до последњег залогаја испразнио. Тада је устао, поклонио се према газди, и напустио кућу. Сељачка породица прихватила је оно што се догодило у скромном ћутању. Чим су се нашли насамо, два ученика прекорили су мајстора:

„Запрепашћени смо, напустио си сопствено учење. Био си неуљудан, себичан, прождрљив…“

Буда се благо осмехнуо и тихим гласом одговорио: „Погледајте ово дрво. Испод његове крошње умире Буда. Сељаци нису знали, да су печурке у здели биле отровне. Били би осрамоћени да сам им то казао. Боље је било ћутати и чинити што сам чинио.“

Било је то тужна прича, можда и најубедљивија. Изгледало је као да ће наша кћерка изабрати ту далекоисточну религију. Али, таква црква није се налазила у близини. Кћерка је решила да сачека и да још размишља.

Те приче о боговима моје кћерке, које сам овде само поменуо, желео бих шире обрадити једног дана. Оне би говориле не само о проблемима младих већ и о тешкоћама васпитања.

Заједно са песником Албином Цолингером приредио сам изложбу 317 дечјих цртежа чија је тема била „Како ми видимо рат?“ Суочили су се цртежи чуване, демократски васпитане, циришке школске деце и цртежи шпанских дечака и девојчица које је погодио рат.

Са Рихардом Лозеом и Максом Билом, конструктивистима, и са Максом Хунцикером, религиозно-социјалним графичарем, везивало ме је лепо пријатељство. У Рабенхаузу крај Шифлендеа, код Р. Ј. Хума, гостољубивог швајцарског књижевника, и његове жене Лили, окупљали су се многи писци-емигранти.

Издавачи, браћа Ханс и Емил Опрехт спадали су у стубове антифашизма у Швајцарској.

Због нацистичке изложбе Изопачена уметност у Минхену 1937. године, после које су безобзирно прогањани модерни уметници, наумили смо да организујемо противизложбу – за заштиту уметности и уметника.

Из Цириха сам се дописивао са Ернстом Барлахом, са сликарима из групе Die Brücke, Пехштајном, Смит-Ротлуфом, са Баумајстером, Шлемером, Клеом, Бекманом и другима. У хотелу Риц, у Паризу претресан је план једне репрезентативне изложбе у Њу Барлингтон галерији у Лондону. Макс Ернст, Фернан Леже и Кандински, присуствовали су том договору и обећали да ће подржати изложбу. За то време написао сам студију Modern German Art, која је пред отварање изложбе изишла у Пеликан серији издавачке куће Пингвин у тиражу од педесет хиљада примерака. Првобитни наслов гласио је: Легенда о изопачености уметности. Али, енглески издавач заменио је тај полемички наслов конкретним: Модерна немачка уметност.

Херберт Рид и Вилхелм Уде били су лектори те књиге. Рид је написао предговор мојој првој књизи о уметности. Отад ме је везивало за њега пријатељство пуно дубоког поштовања. Налазили смо се неколико пута у заједничком жирију међународних изложби у Паризу, Бриселу, Минхену, Бечу и Лондону.

У последњем писму, пола године пред смрт, још се огледала неуморна активност његовог духа: „Жао ми је што тако дуго нисам писао. Делимично због одсуствовања, у иностранству: недавно сам био на Куби, у Порторику и на Хаитију. Делимично, услед болести која ме већ три године притиска. На жалост још нисам излечен и морам сутра опет у једну лондонску болницу. Али нисам престао да пишем и да објављујем. Јесте ли видели моју књигу о Хенрију Муру? Последња књига била је Уметност и отуђење. У штампи се налази један том о Хансу Арпу, затим збирка књижевних есеја. У пријатељској привржености мислимо на вас и очекујемо дан када ћемо се поново видети.“

Тај дан више није освануо.

Удеов текст објављен је много доцније, напоредо са Ридовим предговором у југословенском издању Модерне немачке уметности.

Гинтер Буш, директор Kunsthalle у Бремену у објашњењима уз каталог изложбе Изопачена уметност, повест и морал пише:

„Лондонска изложба остала је усамљена. Њен каталог је сачуван у малом броју примерака. За своје остварење имала је најпре да захвали иницијативи веће групе емиграната, уметника, историчара уметности, уметничких критичара и колекционара који су живели у Енглеској или у Француској. Пре свега колекционару Стефану Лакнеру (тада у Паризу) и југословенском писцу о уметности Оту Бихаљи-Мерину, који је под псеудонимом Петер Тене, заједно са Хербертом Ридом, у серији Pelican Books управо објавио први том о Модерној немачкој уметности.“

Вилхелм Уде довео ме је у везу са колекционарима и уметницима у Паризу. Он је посредовао и код Пикаса да ме прими. Као већина париских уметника, Пикасо тада није имао неки дубљи однос према немачкој уметности. Познавао је имена, али ређе дела. У том разговору нагласио сам као особито значајну музикалну осећајност и дубину иреалног психичког света Паула Клеа и – после Најтхарта Матијаса Гриневалда – најпотреснију фигурацију у делима Макса Бекмана, чија се поларно сродство са Пикасом не може превидети.

Пикасове тамносмеђе очи гледале су замишљено у посетиоце. Његово лице, на којем се године нису могле одредити, примило је црту закопчаног одстојања. „Придружићу се одбору“, рече, „за слободу немачке и сваке уметности.“

На вратима атељеа додаде: „Вероватно ћу посетити Клеа једне од идућих недеља.“ Бекманово име није изговорио…

У пролеће 1938. године посетио ме је Макс Бекман у Цириху. У малој просторији на првом спрату ресторана у Баденској улици крупна и тешка Бекманова фигура учинила ми се готово предимензионираном, као Диреров Свети Јероним у изби. Нисам знао да ли је усамљеност која је из њега зрачила део његове бити или је проистицала из несигурности и угрожености тих времена. Дошао је да се посаветује о својој изложби у Винтертуру и да ступи у везу са пријатељима своје уметности. Једна од тема нашег разговора била је и лондонска изложба. Хоће ли она моћи да успе, будући да је све што је немачко тада паушално поистовећивано са националсоцијализмом? Није постојала само политичка, него и естетичка баријера: из Париза потекла и у Лондону такође присутна традиција француског сликарства. Мени је изгледало важно да и друге вредносне скале, сем медитеранске културе, уздигнем до свести људи.

Радећи на студији о модерној немачкој уметности, био сам прибележио нека питања о Бекмановом стваралаштву и сада, оклевајући, почео да их гласно изговарам. Поглед на сликарево закопчано лице показао ми је да га таква питања раздражују.

„Речи спадају у ваш занат, оне оптерећују визуелне представе сликара, везују га и стешњавају.“

„Постоји ли могућност да се гледаоцу олакша приступ, да се откључају потајна врата ка вашим делима?“

Приносећи устима чашу са вискијем насутим на комадиће леда, хладно помирљивим гласом сликар рече замишљено:

„Кључеви, боже мој, кад бих их имао. Гледајући може се доспети у дубину, па ипак никад довољно дубоко.“

У једном тренутку који нисам очекивао и који се мени, заборавном човеку, утиснуо у сећање, Бекман рече:

„Сликање је мука и испуњење уједно. Пред платном осећам одговорност за судбину света.“

То је смисао његових речи, мада је могућно да су – пре тридесет година изговорене и пренесене из бележака – гласиле још мало друкчије.

На своме триптихону Одлазак створио је 1933. године, у доба наступа хитлеризма – још пре Пикасове Гернике – најстрашнији алегорички приказ људске драме нашег времена: свирепост и терор фашизма.

Када сам из шпанског грађанског рата дошао у Швајцарску, донео сам Жану Мисару поздраве од његовог сина Шарлија, кога сам срео на теруелском фронту. Мисар, директор фабрике аутомобила Џенерал Моторс у Билу, разишао се у свађи са сином, када му је овај саопштио да одлази као добровољац у шпански грађански рат. Шарли је нестао једног јутра, не опростивши се са оцем.

Није стизала никаква вест која би умирила очеву немирну савест. Да ли је још жив, или је са горким мислима погинуо у далекој туђини? Моја посета била је празник за родитеље, и када су сазнали да своје белешке прикупљене у Шпанији хоћу да уобличим у књигу, љубазно су ми понудили пријатељску кућу у Евилару за боравак. Ту је настала књига Шпанија између смрти и рађања.

У току месеци у којима је књига расла продубљавало се пријатељство са Мисаром. Он је хтео да упозна не само појединости рата него и политичку, социјалну и историјску позадину шпанског збивања. Тако је, поред моје књиге, настала и друга, коју је Мисар писао кришом. Звала се Novae и показала да је он поред мене усвојио дијалектичко гледање марксизма. Директор и члан управе великог капиталистичког предузећа, организације швајцарског крупног капитала, састављао је сада дубокосежну студију о настанку новца, капитала и моћи у грађанском друштву.

Једног дана Мисар је дошао кући, носећи шапирографисано циркуларно писмо, брошуру која се бавила седећим штрајком радника у Француској, са предлозима припремних мера за Швајцарску, које би унапред осујетиле такву радикалну акцију. Прочитавши ту брошуру, увидео сам њен значај за швајцарске раднике.

Поред све симпатије, Мисар је оклевао да ми преда тај спис. Био је копиран у ограниченом броју, мислим у дванаест примерака, за чланове управе, и обележен натписом „строго поверљиво“.

„Ако овај спис не дате ником из руку, позајмићу вам га на један дан“, рече. Похитао сам са списом руководиоцу швајцарских синдиката и ми смо се удубили у стратегију швајцарских индустријалаца.

„Неопходно је потребно да ми оставите овај спис“, рече он, „може да буде од пресудног значаја за припремање будућих штрајкова.“

„Ако га ником не покажете, и само за једну ноћ – дајем вам га“, рекох.

Сутрадан је он цитирао делове из тог списа на међународном митингу синдиката у Паризу. Запажен говор. Штампа и радио распростирали су га даље.

Укочени од запрепашћења чули смо за тај обрт у Билу, на радију. Неколико часова доцније послат је телефонски позив секретаријата индустријске управе свим имаоцима поверљивог списа, са захтевом да га сместа врате секретаријату.

Телеграфисали смо, телефонирали у правцу где смо слутили да се налази. Стигли смо га радиотелеграфским путем у возу из Париза у Цирих, па смо његову маршруту могли да скренемо на Бил. Дочекали смо га на станици и вратили спис пре него што су то учинили сви чланови организације индустријалаца. Можда су неки били отпутовали, али – крупни индустријалци нису имали ни немирну савест ни страх, нису пожурили.

Роман о новцу је објављен. Жан Мисар ступио је у Социјалдемократску странку Швајцарске.

У јесен 1939. године саставио сам мали спис: Добра и лоша управа Амброђа Лоренцетија, која је са мојим потписом и потписом мог пријатеља Волфганга Лангхофа, глумца и аутора књиге о концентрационим логорима На Западу нешто ново, прокријумчарена у фашистички Трећи Рајх. Издавачко предузеће Емила Опрехта омогућило је штампање, неко други транспорт. На првој и последњој страници биле су репродуковане зидне слике Лоренцетијеве у Сијени, а неколико редова уметничко историјске садржине камуфлирани су политички текст.

На повратку из Цириха у Југославију седели смо са Штефаном Цвајгом и Албертом Еренштајном у једној кафани на обали Луганског језера. Била је то једна од оних црних ноћи које трују душу. Говорили смо о слому цивилизације и културе у Хитлеровој Немачкој, о безнадном положају интелектуалаца. У тужном ткању тог ноћног разговора остало је уплетено једно сећање. Претресали смо драгоцено дело Вирџиније Вулф, и не слутећи да ће је понижавања и безнадност, неколико година доцније, отерати у драговољну смрт.

Можда је – мада ја то тада још нисам уочио – у Штефану Цвајгу већ било нечег од оног горког очајања које ће га на крају тог путовања покренути да напусти свет који му је постао туђ. Његов благ, пробран начин изражавања био је у супротности са скептичним тоном песника Еренштајна, чије прастаро људско лице, избраздано тугом, још и данас гледа у мене из усамљености његове смрти. Није се убио као Цвајг, Толер, Тухолски и Клаус Ман, али га је ипак убила иста свирепа бруталност збивања у том времену.

Недавно сам примио плакат великог формата, послат у Београд – најава изложбе која је приређена у Цириху 1973, Од Бихнера до Брехта – Цирих као егзил литерата. Плакат је начињен од фотографија бегунаца из контрареволуција и фашистичког пакла. Изложба је почињала са Георгом Бихнером, песником, који је пребегао у Швајцарску. Гоњен и угрожаван, Бихнер који је формулисао славни летак: Смрт палатама, мир колибама, потражио је 1936. године азил у Цириху. Годину дана пред смрт настали су ту, грозничаво написани Леонс и Лена, Пролеће и најзначајнији позоришни комад Војцек.

Многе генерације, од Бебела до Лењина, од Хервега до Брехта тражиле су прибежиште у Швајцарској. Хајнрих Ман, који је 1933. године до последњег часа у Берлину позивао на уједињење Социјалистичку и Комунистичку партију Немачке, плакатом који су потписали и Кете Колвиц, Алфред Деблин и Алберт Ајнштајн, искористио је швајцарски азил као пролазну станицу. Узбуђен и у конфликту савести стајао сам пред тим апелом хуманистичке солидарности. У оном часу крајње невоље више није могао да делује. Било је прекасно.

Томас Ман, његов брат коме је одузето немачко држављанство, довршио је своју трилогију Јосиф и његова браћа у Киснахту, на Циришком језеру, где сам га посетио две године пред његову смрт; Волфганг Лангхоф, који се спасао из концентрационог логора, написао је у Цириху своје Moorsoldaten, први роман о нацистичким логорима, који је код нас објављен под називом На Западу нешто ново. Добро пријатељство повезивало ме је са Лангхофом.

Са Хансом Рихтером, који је заједно са Марселом Дишаном, Мен Рејом и Хансом Арпом 1916. године основао рани дадаистички клуб у Цириху, радио сам текст и сценарио документарног филма, који је прављен по мојој књизи, а тако се и звао: Освајање неба. Ханса Рихтера, чији су рани апстрактни филмови мене већ у двадесетим годинама у Берлину фасцинирали, сретао сам поново у разним периодима живота: последњи пут смо заједно посетили Ханса Арпа, вајара и поету, у његовом атељеу у Локарну. Био је већ веома стар и помало несигуран. Тек кад сам поменуо Софију Тојбер-Арп, његову покојну жену и значајну уметницу, оживео је прохујали час у Медону код Париза. Тада ми је Арп причао о души својих објеката: „Личе на изданке из клице природе. Налазе се између ствари и човека. Између биљке и сна. Ако их поставим на морску обалу, пролазници ће поверовати да су их морски таласи тако уобличили.“

Роберт Јунг данас добро познати писац, футуролог, промовисан је у Цириху за време своје емиграције, али је због прекршаја забране рада интерниран. После рата написао је књигу Будућност је већ почела, која је годинама била парола пуна наде. Али мрачна стварност показује раздор у дијалектици историје. И о егзилу литерата у Цириху говорили смо захвално и критички. Швајцарска нам је пружила склониште, па га ипак укинула. Прихватала је избеглице и ипак – трагично – понеке изручила фашизму.

Требало би поменути још многа имена, оцртати лица мртвих и живих: скептична, безнадна, верничка, танкоћутна, равнодушна, страсна – читаву галерију, једнолику и отуђену, која је постала светлотамни орнамент. Стотинак лица гледа ме са тог плаката. И моје је међу њима.

ДОВИЂЕЊА У ОКТОБРУ

Генерална проба фашистичког оружја одржана је у Шпанији. Затим је Хитлер узео Аустрију, Судете, окупирао Чехословачку и припремао се за рат против Пољске. Угрожени народи су ова збивања пратили у страху и неизвесности.

Алберт Еренштајн покушао је, из Њујорка, да организује моје бекство у Сједињене Америчке Државе. У бризи за мном и мојом породицом, побудио је Томаса Мана да нам пошаље ефидевит – улазну дозволу. Захвално се сећам Еренштајна, тог знаменитог песника – експресионисте, који је увек помагао својим пријатељима, а сам морао да умре у њујоршкој болници за убоге. Никад га више нисам видео. Нисам путовао у Америку. Прогањан од војнофашистичког режима, живео сам дуго у туђини. Био сам избегао, када је отпочео талас терора. Сада је дошло време да се вратим у Југославију.

Три датума била су за мене значајна: 25. март 1941. године када је југословенска влада Цветковић-Мачек потписала пакт са силама Осовине; 27. март, када је опозиција са групом официра, понесена жељом народних маса, оборила владу и поништила пакт. Одазивајући се позиву Радничке странке, народ је пролазио градским улицама извикујући паролу „Боље рат него пакт“. Био сам присутан.

Два дана пред бомбардовање растао сам се са Лизом и са кћерком. Када су се залупила врата на аутомобилу којим су се одвезле, видео сам Лизино лице, бледо и прибрано. Безнадно сам изговорио: До виђења! а помислио: Никад више. Или можда ипак, једног октобра?

Тако је настао наслов књиге коју сам написао по завршетку Другог светског рата, а за коју сам забелешке прикупљао на дугом путовању кроз логоре фашизма. Мој пријатељ Сима Караоглановић носио их је за мене на убитачним зимским маршевима, све до Београда. „До виђења у октобру.“

Шестог априла извршено је фашистичко бомбардовање за одмазду, које се сручило на Београд.

Попео сам се још једанпут на пети спрат, у свој избомбардовани стан на Гундулићевом венцу. Врата су била изваљена, само један цртеж, који ми је поклонио Макс Хунцикер, пријатељ из Цириха, лепршао је на промаји. Представљао је младог пастира како ослушкује обећање великог света. Скинуо сам посетницу са врата и пошао у касарну на Бањици, потражио своју јединицу и утонуо у сиву униформу рата.

Када је влада од 27. марта са малим краљем и двором емигрирала, ми смо се у одступним борбама повлачили кроз Србију све до Босне. На једном брежуљку изнад градића Грачанице испразнио сам своју торбу, поцепао писма и документа, избрисао прошлост. Церемонија опрезности пред заробљавање. Генерал Калафатовић већ је потписао капитулацију. Националне супротности, социјална неправда и војна надмоћност непријатеља окончале су овај деветодневни рат.

Када је Хитлер кренуо у поход на Совјетски Савез, Титови партизани ступили су у акцију и прихватили одбрамбену борбу коју нису повели генерали.

Упорне, добро вођене и храбре партизанске групе, које су срасле у Народноослободилачку армију, везивале су велик број немачких моторизованих дивизија, отежавале и успоравале офанзиве у Русији.

Били смо заробљени и заборављени. Добро сам знао да је то судбина многих, у хиљадама барака заробљеништва. У земљи бодљикаве жице житељи су били све бројнији. Понижени, обесправљени и изгубљени припадали су свим расама, народима, узрастима и поколењима. Хоће ли се икад поново отворити капије логора? Дошло је време да се помишља на бежање!

Лишени завичаја лежали смо у голим баракама, без заштите, усамљени, без трага, у замрачењу убитачне, непрестане глади.

Па ипак водили смо борбу, не само против немачке логорске команде него исто тако против својих реакционарних генерала који су, убеђени у Хитлерову коначну победу, пактирали са нацистима и повратнике слали на пут, да у Југославији заједно са квислинзима спрече народно ослобођење.

Било је стотине хиљада југословенских ратних заробљеника у Немачкој, са којима смо – захваљујући уложеној енергији и политичкој вештини успели да се повежемо. Помоћу кришом склепаних радио-апарата били смо обавештени о збивањима с ону страну бодљикаве жице. У стразбуршкој тврђави имали смо чак и малу отпремну станицу.

Очекивали смо устанак у Немачкој, хтели смо да му се прикључимо и да га подупремо. У ту сврху устројили смо и неку врсту арсенала оружја које смо већином узимали од немачких војника упућиваних на фронт, у замену за злато, кафу или дуван.

Шпартана хартија заробљеничке поште личи на пругасто одело робијаша. И саме речи у тим писмима, које брижљиво прегледају цензори, личе на робијаше.

Али, има понекад и других писама.

Праћен стражом, пошао сам са групом заробљеника до поштанског одељења логора. Приспели су дуго очекивани пакети. Немачки војник – цензор, раскида немарно пакет, који је са љубављу спремљен и истреса све на гомилу на сто, проверавајући садржај.

Односећи пакет у бараку, био сам пун очекивања. У последњем писму назначено је да ће мармелада у том пакету бити нарочито укусна. На кревету почнем да тражим. На једном крају густе масе мармеладе напипам грумен. Је ли то писмо? Право нецензурисано писмо? Али, нисам ништа нашао сем једне шљиве. Разочаран мрвим хлеб и претражујем места где би нешто могло да се сакрије по тајном кодексу заробљеника. Али, било је узалуд.

Пада ми на памет да мало боље загледам шљиву. Само једна једина шљива. Ваљда то има неког смисла. И заиста, уместо коштице у њој је била Лизина златна бурма.

То је била последња ствар од материјалне вредности коју је имала. Мислила је на могућност бекства. Да ми буде од помоћи.

По неки пут су тако стигле и вести. Вести од другова, упутства партије; вести надања и смрти.

Тако је стигла вест да ми је брат стрељан. Седамнаестог јула 1941. године пао је као једна од првих жртава. У тупом очајању вукао сам се сатима дуж бодљикавих жица оснабришког логора. Можда ми је у тим горким часовима постало јасно да његова смрт значи крајње и најдоследније јединство идеје и стварности његовог живота. Из увек исте унутарње нужности да успоставим јединство теорије и праксе, решио сам се на бекство из заробљеништва.

Било би корисно када би неко из руководеће групе у овом логору доспео у домовину да тамо поднесе извештај о раду и циљевима ратних заробљеника. Ми смо се осећали као војска у позадини непријатеља која још није у довољној мери увршћена у план народноослободилачке борбе. Ја сам знао немачки језик, обичаје ове земље, многе њене градове и људе. Ако је ико могао да изврши овај задатак, то сам био ја. Решено је да предузмем бекство.

Биле су потребне многе припреме: скројити грађанско одело, фалсификовати исправе, побринути се за човека који ће ме заменити на зборишту приликом прозивке.

Незапажен, уврстио сам се једног јутра у колону сивих заробљених војника који су одвођени на рад. Оставили су за собом логор, куле стражаре, и кренули путем преко поља ка радном месту: требало је подићи нов логор за нове, непознате становнике. У рову сам се преобукао у цивилно одело, везао кравату.

На одређеном месту била је пресечена бодљикава жица. Првобитна замисао била је да се на том месту провучем, пузећи пређем поље, дочепам се ивице шуме и тамо ишчезнем.

У тренутку кад сам тај план хтео да извршим, учинио ми се сумњив. Свака тачка ограде од бодљикаве жице види се надалеко. При сваком окретању главе вребао би ме војник на стражи. Чак и кад бих успео да изиђем из ограђеног простора, остао би незаштићен комад пута преко поља. Не само војник, него сваки пролазник уочиће бегунца.

Све се ово збива у једном једином тренутку унутарњег разјашњења. План направљен без увиђаја на лицу места, био је неупотребљив. Ако одложим бекство и увече се вратим у логор, мој је ауторитет пропао. Додуше, сви би разумели и прихватили рационалне разлоге. Али у дубини душе остало би неодредљиво осећање да ме је паралисао страх.

Одједном, и са свом сигурношћу видим пред очима друкчији покушај. Пут на који у току многочасовног просуђивања са пријатељима нико није помислио. Пут који би свакако био одбачен при трезвеном већању. То је био пут интуиције. Мирно и одлучно пошао сам право према стражару, који је равнодушна лица стајао испред рампе на капији. У његовим бледуњавим очима блеснуло је нешто као неспокојство или чуђење. Љубазно сам му климнуо главом, као да имам да му поверим неку поруку, и подигао десну руку на уобичајени поздрав. Рампа се дигла. Тихо, са унутарњим узбуђењем, идем уским путем ка друму и затим скрећем према ивици шуме.

Заробљеништво беше обала за бродоломнике рата. Ма колико злехудно било, оно им је стварало неку њихову заједницу. Сада сам напустио добро познату свакидашњицу; иступивши из заједнице био сам сâм у непријатељској земљи.

Тек што сам се неколико минута удаљио од логора, кад неки Хитлеров омладинац наиђе у сусрет и испитивачки ме одмери. За појасом му се клатио кратки нож дворезач. И овог пута сам покушао да се дечаку пријатељски насмешим. Али, имао сам осећај да га мој осмех није убедио.

Пред самом ивицом шуме стигла ме је војна патрола на бициклима. Већ сам помислио да сам изгубљен. Штета, тако брзо. Радо бих бар једном прошетао улицама. „Легитимацију!“, разабрах капларов глас. „Ви сте канда из логора?“ „Радник на повратку у Француску“, чух себе како то изговарам мирним гласом. Дуго и сумњичаво загледали су моју исправу. Печати су зналачки направљени, све појединости тачно израђене. Очигледно задовољавају. Ноге су ми као од олова, срце бучно бије у помамној радости. Гледам за патролом; први испит је преброђен.

На овом месту нећу моћи да испричам шта се све догодило: на оснабришкој станици, где ме је легитимисао гестаповац, у возу на далеком путу, на меком, кожом пресвученом седишту, заваљен и први пут после две године наспрам неког женског створења, међу цивилима који се пењу у воз или силазе…

Код Еупен-Малмедија морали су сви да напусте воз на граници и да са својим пртљагом пешке превале кратак комад пута. Појединачно смо прилазили гестаповској контроли. Воз на перону малог предграђа већ је хуктао чекајући путнике.

Моја исправа која је дотад тако изврсно функционисала сада ме је издала. Било је довољно да је положим на сто. „Опет жути“, рече гестаповац. „Печати су добри, али ваше обавештење је застарело. Погледајте и сами“, и показа ми неку плавкастосиву хартију. То је боја овог дана.

Те ноћи био сам са једним пољским бегунцем у истој ћелији. Уза се није имао другу исправу осим фалсификоване. Није могао да докаже идентитет и, као многи у сличном положају, постао је жртва психозе шпијунаже. Ујутро су га одвели, рекоше ми да је стрељан.

Ја сам сачувао своју лимену значку са бројем 19966 и ознаком Офлага. Могао сам да докажем да сам заробљени официр у бекству. Одведен сам у један сабирни логор за неизлечиве бегунце, логор за заробљенике ухваћене у поновљеним покушајима бежања. Назвали су га „Високом школом за бекство“. Свуда, у самицама, у заједничким баракама, по нужницима зидови су били ишарани упутствима за бежање, цртежима граничних прелаза и знацима за опасне клопке и бесне полицијске псе. Командант логора пружио ми је руку и рекао са пруском коректношћу: „Ви сте као официр извршили своју дужност. Часно је бежати. Моја је дужност да вас чувам. Одавде више нема бежања.“

На путу у сабирни логор замолио сам стражара који ме је водио кроз стари царски град Ахен да пођемо заобилазним путем поред катедрале. Зачуђен, питао ме је шта ће ми та стара црква. Побожност? „Па ионако ће вас стрељати“, рекао је мирно.

Хтео бих претходно да видим то знаменито уметничко дело романтике о којем ми је причао мој отац. За стрељање остаће још увек довољно времена.

Из заробљеништва сам се вратио у првом транспорту. Стигао сам у земљу која је много препатила, у којој је много било разорено и која је претворена у градилиште. Нису само хетерогене силе многонационалне државе кочиле складни развој, већ и антагонистички, спољно-политички притисци.

Тешко да би икоја друга личност осим некадашњег металца и партизанског генерала Тита издржала таква оптерећења.

Изградња социјалистичког друштва на слабо индустријализованој, претежно сељачкој основи, захтевала је проширење класичних марксистичких представа о савлађивању капитализма на највишем ступњу развоја.

Био сам прочитао Одисејев повратак дому свом и научио да је у стварности свако враћање пуно неизвесности. Свет се изменио, пријатељи нису више ту, жена и другарица која ме чека – је ли остала иста? А ја сâм? Умотан у огртач заробљеништва, са ознаком КГФ на леђима, опкољен принудним представама изазваним свешћу да нисам био присутан, да нисам довољно учествовао у збивањима у земљи, покушао сам да пустим да ме понесе необуздани талас оптимизма оних дана.

Лизу сам затекао у собици која је била тако тесна да сам морао изнети мачку која је ту нашла прибежиште да бих нашао место за себе и моје тешке чизме. Кћерка је тих недеља била на радној акцији у задоцнелој берби кукуруза, непосредно иза сремског фронта.

Било је невероватно и загонетно да смо обоје још живи, да смо пребродили заробљеништво, окупацију и опасности од Гестапоа, да смо слободни и опет се нашли да заједно отпочнемо нов живот.

„Немој постати министар“, рече Лиза. „Сад смеш да будеш писац.“

Када су мирнодопске прилике то допустиле, посветио сам се југословенској историји и историји уметности, откривајући изнова за себе ову земљу. На путовању кроз тада још рањене пределе и градове, моја жена и ја правили смо белешке за једну замишљену књигу путописа, која је затим објављена, најпре у Београду, а потом у Швајцарској, Холандији и Немачкој, под насловом Југославија, мала земља међу световима. Имали смо у виду наш положај, између моћних групација великих сила у прошлости и садашњости, између грчке и римске експанзије, келтских, германских, хунских и монголских сеоба и најезда. Између западњачких и исламских инвазија. Имали смо у виду супротност католицизма и православља, хришћанства и богумилског учења. У току ове године појавиће се та књига у издању Gondolat (Мисао) у Будимпешти.

Писао сам монографије о савременим југословенским уметницима, о сликарима Петру Лубарди, Крсти Хегедушићу, Габријелу Ступици и Марију Прегељу. Књигу о југословенској скулптури и књигу о наивним уметницима у овој земљи. Средњовековна проблематика подстакла ме је да напишем књиге Фреске и иконе у Србији и Македонији, и Стећци (ово дело саставио сам заједно са Алојзем Бенцем). У жељи да проучавамо богумилску уметност, путовали смо кроз шуме и поља Босне и Херцеговине, ка некрополама словенско-хришћанске и јеретичке, наивне сликовности.

Мада сам се у послератним годинама углавном бавио уметношћу Југославије, увек сам учествовао и у токовима светске уметности. Добио сам задатак да издам књигу о савременој египатској уметности, па сам у ту сврху отпутовао у Египат. Са висине, на којој смо летели, могли смо разабрати сребрнкасто светлуцање Нила и нежнозелене пустињске оазе на окерастој равни велике пустиње. Али, главни мој доживљај биле су гробнице у Долини краљева. Дубоко усечене у стене, представљају удобне станове смрти. Станишта мумија, постала су јединствени музеји драгоцених уметничких дела, призори некадашње свакидашњице, рада, лепоте, и ритуала, портрета фараона и њихових жена, и свих предмета који су човеку потребни за вечни живот. Из јаре летњег дана сишли смо у хладни свет сеновитих гробница. Камени мир египатске пластике води ка граничним областима пролазности. Народ Египта се дубље него било који други уживљавао у смрт.

Поред гробнице краљице Хатшепсут, жене и сестре малолетног Тутмосиса II, храма у стенама Дер-ел-бахри, размишљао сам о тој владарки, која је уместо ратних похода водила мирне експедиције у далеке земље. Хатшепсут је своју делотворну историју уклесала у високи обелиск. Када је 1380. године пре наше ере била свргнута, њен наследник покрио је те написе и издавао њена дела као своја. Име краљице Хатшепсут пало је у заборав. Док није пре неколико деценија време раскинуло камени застор, насађене плоче су отпале и историјска истина је дошла на видело. Грчка реч за истину Aletheia значи нескривеност. Колико обелиска и других споменика историје носе још лажне податке и чекају час истине. Те вечери, када смо уз дим цигарете и пару чаја покушавали да објаснимо што смо доживели, мој сапутник рече: „Нема истине, нема ничег сем непрекидног стварања митова. Историју пише онај који има моћ. Од антике до данас. Тако ће и даље бити. Истина у историји остаће за увек утопија.“ Можда ипак и на овом плану има напретка, кажем. Сазнање о историји је елемент саме историје. Процес бесконачног приближавања спознаји релативних истина. Окренути ка будућности, оштрије видимо проблематику превазиђене историје. Као што историју уметности наново и критички формулишемо, и повест човечанства биће поново писана. Занимао ме је утицај ваневропских култура на Модерну. Писао сам о уметности Блиског и Далеког истока, о значају јапанских сликара Хирошиге, Утамара и Хокусаија, и о утицају кинеске и јапанске калиграфије на западноевропску уметност. Истовремено су ме узбуђивала актуелна збивања на Далеком истоку. Као увек, осећао сам повезаност уметности, живота и политике.

Да сам био млађи, можда бих отишао у Вијетнам да видим и схватим стварност. Овако ми је остала само могућност да учествујем у догађајима из даљине. У књизи Вијетнам овог часа, која је штампана у Немачкој Демократској Републици, објавио сам есеј Герника и Вијетнам. Ту пише: „Велико искуство патње и разарања у Вијетнаму може, транспоновано у уметничко дело, као Герника Пабла Пикаса, да дирне у савест човечанства. Сазнање и потресност уметничке визије – ма колико беспомоћно и слабо изгледали према насилничком апарату техничког варварства – носе собом упорност наде. У томе почива нужност духа: да делује и да поставља знаке…“

Млади човек путује у свет, крстари даљинама, учи, прихвата, акумулира знања а понекад и ратује. Старији се више концентрише на свој рад. Стварно путовање замењује екскурзијама мисли. Када се сталожи, употпуњује оно што је раније сањао и видео. Али ипак још увек верује да се свет мора и може променити. Иако не преко ноћи.

У разговору са Екерманом Гете је рекао: „Свет се не креће тако брзо ка циљу како смо ми то замислили. Увек има ретардирајућих демона, који се свуда наметну и супротставе – тако се може говорити да има напретка – али се креће врло полако…“

ГРАДИ СЕБИ ЛИКА

Никад нисам чезнуо за прошлошћу, ни туговао за „добрим старим временима“. Ујутро, кад се пробудим, окренут сам према свему новом, непознатом. Радознао.

У књизи Градитељи модерне мисли написао сам: „Будућа цивилизација биће социјалистичка или је уопште неће бити.“ То сам написао пре много година па и данас мислим тако.

Жан-Пол Сартр тачно је и убедљиво формулисао значај уметности у борби за социјализам: „Исказујући своје мисли речима, писац формулише нацрт једног бољег друштвеног поретка којем вреди тежити. Он апелује на читаоца да се залаже за нужне промене. Прихватање писане реч није пасиван процес, као осветљавање фотографске плоче. Проналажење смисла захтева од читаоца стваралачку сарадњу. Читање је усмерено стварање, накнадно проналажење и продубљено доживљавање.“

Сартрово деловање, можда не као философа него као друштвене личности, често ми се чинило узорним. Особито његово учешће у револуционарној акцији. Понекад су његови духовни кораци били бржи него што је околина била спремна да га прати у стопу. Достојна поштовања је његова интелектуална снага да делује у заједници, а да се при томе не одрекне себе.

У разговору, у башти Удружења књижевника у Београду, питао сам га како оцењује савремену књижевност. Сартр је без оклевања одговорио:

„Берт Брехт је, верујем, најзначајнији песник и писац позоришних комада наших дана.“

Приликом моје посете 1953. године у Ерленбаху код Цириха, Томас Ман је рекао: „Готово научна нужност допушта предвиђање да развој људског друштва тежи социјализму...“ Тим речима посведочила се његова хуманистичка далековидост, израсла из грађанске културе.

Јула 1959. године пружила ми се прилика да песника Вилијама Фокнера сретнем у Њујорку, код његовог издавача. У то време радио сам на једном есеју о Фокнеровим делима и посебно ме интересовао његов стваралачки метод. Али, он није желео разговор о проблемима естетике. Интересовали су га социјални проблеми, судбина Црнаца у Сједињеним Америчким Државама. Када сам му ипак поставио питање, рекао је: „Пишем, јер ме заокупља судбина људи, јер осећам њихове јаде. Разуме се да сам читао Пруста и Џојса. Али, то за мене више није важно. Настојим да уобличим токове искуства свести, како би она стекла трајност. Све је сада, разумете ли? Јучерашњица неће сутра бити нешто што је већ прошло, а сутрашњица је почела пре три хиљаде година…“

Видим пред собом угласту и снажно развијену главу Фокнера, мало нагнуту напред, тршаве обрве, тамне оквире над застртим прозорима, несиметричне, као да је десна обрва под правим углом уздигнута према проседој слепоочници:

„Биле су ми потребне три деценије да напишем причу о породици Сноуп“, рече.

Трилогија Село – Град – Замак обухвата процес распадања феудалног друштва на америчком Југу, продирање почетних капиталистичких производно-трговинских и животних односа. И напослетку, искрсавање радништва које се већ формира. У последњем тому Фокнерове трилогије, главна јунакиња Линда сажима се у симбол: борац у Шпанији, затрпана експлозијом бомбе и оглувела, враћа се у родни град и делује као комунисткиња међу црним обалским и пољопривредним радницима и њиховом децом. Линда је једна од најпотреснијих револуционарних женских ликова савремене литературе. Званична Америка трудила се да превиди то позно дело овог значајног писца.

Помињем Томаса Мана и Фокнера, та два интензивна гласа познограђанског романа. Дух и савест се удружују и показују нужност и незауставност социјализма на помолу.

Обојица припадају напредној култури нашег времена. У дому Револуције живе, за мене равноправно, Маркс и Ајнштајн, Лењин и Пикасо.

 ***

Откако мислим свесно, ја живим са уметношћу. Ако се изложбе на којима сам сарађивао, и књиге које сам написао посматрају као странице на мом путовању кроз живот, схватиће се да су уметност и политика два тока која прате мој животни пут.

Изложбом Модерна немачка уметност, на којој сам 1938. сарађивао, и у књизи која је под истим називом објављена поводом те изложбе, брањена је слобода уметности и показана мрачна мржња и незналаштво нацистичког система. Мислим да сам у тој студији први пут рекао да су, поред Пикаса, сликари Паул Кле и Василиј Кандински саопредељивали нову уметничку епоху.

За време изложбе Педесет година модерне уметности, 1958. године у Бриселу, када сам био члан ужег одбора, постао сам свестан да се смелост и величина европске Модерне могу разумети и дефинисати само уз присутност доприноса такозваних примитивних и уметности ваневропских народа.

Године 1962. објављена је, у издању Нолита у Београду и код M. DuMont Schaubergа у Келну, моја књига Пустоловине модерне уметности, која је четири године доцније, у проширеном облику, изашла у Њујорку код Harry N. Abrams-а. Та књига је, у суочавању архаичних, примитивних, далекоисточних, преколумбовских, афричких творевина и творевина Океаније са делима Модерне – показала утицаје светских култура на нашу уметност и нашу свест.

Изложба Светске културе и модерна уметност, која је поводом Олимпијаде приређена 1972. године у Минхену, преузела је многа моја суочавања и поређења. Приређивачи су ме позвали да напишем уводни есеј за каталог изложбе. У њему је садржана синтеза дугогодишњих проучавања, па и покушај налажења перспектива за будући пут уметности.

Безмало сви правци уметности у последњих стотинак година, од импресионизма до енформела, преузели су елементе духа и поступка азијске, или такозване примитивне уметности.

Ревизија европоцентричног посматрања уметности обухвата довођење такозваних неразвијених народа у видно поље културе и уметности. Ознака „неразвијени“ може се, међутим, односити само на привредну, техничку и научну област, а не и на уметничко стварање.

На подручју духовне и уметничке релевантности, ваневропски народи су природношћу и сликовношћу својих уметничких творевина постали инспиратори модерне светске уметности.

Није безусловно потребно да се, попут Гогена, напусти Европа у потрази за детињом сликовитошћу. И у честару модерне цивилизације могу се открити извори исконског.

У деценијама крупних преображаја може се на силницама модерне уметности запазити стално, све јаче интересовање за стваралачку делатност коју називамо „уметност наивних“.

Пошто сам се, изложбама и књигама, залагао особито за ту уметност, осећам се одговорним за њену необуздану популарност, која понекад напушта област уметности и наивне уметности.

Под утицајем Вилхелма Удеа, који је открио Анрија Русоа, доживео сам исконску сликовност наивних, и не предузевши путовање у Африку или Океанију. Заједно са својом сапутницом Лизом саставио сам књигу Анри Русо и његово дело, која је објављена у Немачкој Демократској Републици и у Мађарској.

Године 1958. у Кнок Зуту, у Холандији, шест година доцније у Бојманс музеју у Ротердаму, и у Националном музеју модерне уметности у Паризу, учествовао сам у приређивању првих међународних изложби наивне уметности, а ове године припремам и организујем светску изложбу наивне уметности у Минхену и Цириху.

Настављање фигуративног сликарства у веку кибернетике вршиће се, уколико се то може предвидети, претежно средствима светлости и покрета. За епоху после Пикаса можда ће Буњуел, Куросава и Антониони бити навођени као фигуративни уметници великог формата. Оно што је досад фиксирано једино језиком штампане књиге, или бојама на сликаревом платну, сада се уноси у људску свест и помоћу нове инструментације филма и телевизије.

Само наивни – чини ми се – моћи ће, несвесни сопственог ограничења, наставити да своје, у покрету заустављене, детиње-откривачке приче сликају у слободној конкуренцији са телевизијом и филмом.

Крај уметности у веку науке? (разуме се, са знаком питања) назвао сам једну књигу која кризу грађанског друштва анализује са гледишта уметности. Мислим да се примичемо крају индивидуалистичког века, а самим тим завршава се и занатско-индивидуалистичка продукција уметности. Оно што данас посматрамо на изложбама као уметничка дела јесу завршне и ивичне појаве цивилизације. Узак круг стручњака и посебно заинтересовани бави се уметничким објектима последњих деценија. Ни антиграђанске и антиуметничке акције те уметности не скривају њену осамљеност и пометњу.

Тешко разумљиви опити и семантички замршени уметнички искази свакако ће увек бити могућни и потребни. Али, уметност двадесет првог века биће окренута масовној публици. Већ и тривијална и популарна уметност последњих деценија, која себе назива „поп-арт“, „нова фигурација“, „фотографски реализам“ или „уметност наивних“, показује тенденцију да премости јаз између стваралаца уметности и оних што се интересују за уметност. Међутим, ни ова уметничка испољавања немају друштвену силу носивости. Нису нужна за живот, као стан и храна. И она имају особине украса, увесељавања, забаве и игре. Она су пропратне појаве развоја.

Друкчија уметност, која пробија уске границе стручњака и говори свим људима, већ је на путу. Њена производна средства одговарају модерној апаратури електронског века, а изражавају се – мада још неспретно и непотпуно – најдалекосежнијим медијима филма и телевизије, слике која се креће и говори. Та уметничка средства омогућују – као у архаична времена – утицај на свест и развој људи. Таква уметност може опет постати важна као насушни хлеб. При преуређењу друштва на новим основама, уметности припада важан задатак да поставља нова мерила вредности егзистенције и да, први пут у историји, говори милионима људи. Стваралачка машта, која се досад испољавала у појединачним културама, може се сада изражавати у бојама и облицима предела из свих делова света.

У уметниковој свести се, поред укидања граница између појединих родова уметности, укида и раздвајање времена као и територија. Омогућена је синтеза свег доживљеног, једна уметност без граница.

 ***

У издању Нолита излази ове године (1974) моја књига Јединство света у визији уметности, збирка есеја која даје синтетички поглед на кретања уметности, њене метаморфозе и перспективе.

Обрадовао сам се, кад су ме уредници Нолита обавестили да – како су рекли – у знак моје седамдесетогодишњице објављују један за мене значајан рукопис. У предратном Нолиту изашла је прва књига коју сам написао.

Ову моју најновију књигу посвећујем Павлу Бихаљију – не само брату и пријатељу већ и оснивачу Нолита. Нека буде тако. Иако ни једна улица још не носи његово име, његово деловање остаје дубоко повезано са именом Нолита. Павле Бихаљи је стрељан од фашиста већ 1941. године ради снаге мисли и књига, које је он реализовао и упутио међу људе у глуво доба предратне Југославије.

Друга књига, Гради себи лика, која ове јесени излази у Швајцарској је критичка историја главних токова цивилизације и културе, гледане кроз оптику и стваралаштво ликовног језика.

Формула старог завета каже: „Не гради себи лика.“

Очовечење почиње прекорачењем библијске забране: да се не окуси плод са дрвета познања. Јер, познање има активно значење изношења на видик, учествовања у одговорности за свет, суделовања у његовом мењању.

Потребно је скинути светачке ореоле и погледати каква је глава и каква мисао уистину под њима; испитати говоре пророка и вођа религија и режима. Хоћемо да створимо нову слику богова, људи и света. Помоћу научне дијалектике треба обавити ревизију историје, изнова написати уџбенике. Па и сопствено Ja просветлити рендгенским зрацима критичке свести.

Био је крај септембра 1971. године. После неколико напорних недеља дневног и ноћног рада у љубљанској штампарији, пошао сам на одмор и пропешачио долину Моравије, путевима и стазама. Још видим пред собом зелени пашњак са коњима што пасу испред тамне кулисе јелових шума. Стајали смо пред траговима неке колибе. Време и олује, можда и људи који су искористили дрво у распадању, срушили су ту колибу. Остао је само правоугаоник некадашњег пода, који је подсећао на нацрте концептуалне уметности. Оквир у који је природа укомпоновала живу слику бујне коприве и ижђикале папрати. Трагови ишчезавања и неочекиваног растења на забаченом станишту.

На том месту и у том тренутку јавила се у мени помисао да пишем хронику свог живота. Јер и живот личи на кућу, пуну светлости и боје, драматичну понекад или пак испуњену тихом и стваралачком хармонијом. Док једног дана њен становник не мора да оде, а кућа размишљања да ишчезне. Остане само оквир сећања. Живот, савладан и прекинут у исти мах.

Ово што сам у осам наставака прочитао у позни час, то су први записи, подсетници за један рад који тек хоће да буде написан: Путовање живота.

Али нису сви задовољни. Трампова администрација је практично објавила отворени рат високом образовању, таргетирајући га дубоким резовима у федералном финансирању грантова. Челни људи универзитета су узнемирени, као и припадници академске заједнице и сви они којима је стало до шире улоге универзитета.

Пошто се бавим историјом науке и технологије, део мог посла је и проучавање еволуције универзитета – од његових средњовековних, клерикалних почетака до данашњих предузетничких машина за истраживање и развој. Предајем хуманистику, а моји курсеви се ослањају на традиционални програм либералних вредности, у нади да ћу обликовати људе достојне изазова слободе. Али моја главна тема је успон техно-научног разумевања света – и нашег места у њему. Ако вас то занима, агресивни напади из Беле куће делују, искрено речено, као споредна представа. Права сила која ce ваља ходницимa универзитетa јесте вештачка интелигенција – и пристиже шокантном брзином.

Дозволите ми да поднесем извештај из зоне удара. Када сам први пут питао разред од тридесет студената Принстона – из дванаест различитих области – да ли је неко од њих користио вештачку интелигенцију, ниједна рука се није подигла. Исто је било и са мојим постдипломцима. Чак и након ентузијастичног подстицања („Хеј! И ја користим ове алате! Невероватни су! Хајде да причамо о томе!“), нисам наишао ни на какву реакцију.

Није да они нису били искрени; једноставно су били паралисани. Како ми је једна тиха млада жена објаснила после часа, скоро сваки универзитетски план и програм сада укључује упозорење: ако користиш ChatGPT или сличне алате бићеш пријављен деканату. Нико не жели да ризикује. Један од студената поменуо је да је један познати AI сајт можда и блокиран на универзитетској интернет мрежи, али није се усудио да провери ову гласину.

На једноj oд катедри на кампусу, академска политика против вештачке интелигенције је схваћена дословно, па је чак и професорима било забрањено да дају задатке који се тичу AI-ја. (На крају је ова политика ревидирана.) Прошле године, када су бивши студенти и стручњаци спровели екстерну евалуацију одељења за историју, један од главних предлога био је да се хитно позабавимо надолазећим поремећајима које вештачка интелигенција уноси у наставу и истраживање. Овај предлог је наишао на прилично млак пријем. Али идеја да можемо да наставимо као и до сада више не пије воду.

Напротив: запањујуће промене већ су у току. А ипак, на кампусу се понашамо као да је у току неко затишје: сви као да се претварају да се најзначајнија револуција у мислећем свету у последњих сто година једноставно не дешава. Приступ изгледа овако: „Рећи ћемо студентима да не могу да користе те AI алате и наставићемо по старом.“ То је, једноставно речено, лудо. И неће потрајати. Време је да разговарамо о томе шта вештачка интелигенција значи за универзитетски живот, а посебно за хуманистичке науке.

Почнимо од моћи ових система. Пре две године један мој студент, који је студирао рачунарство, искористио је бета верзију AI модела да обучи четбота тако да користи око сто хиљада речи наставног материјала из више мојих курсева. Послао ми је интерфејс. Искуство постављања питања самом себи о области којом се бавим било је језиво. Одговори нису били баш моји, али су били довољно добри да привуку моју пажњу.

Пре него што је отишао да ради у једну стартап фирму која се бави технологијом у области финансија, овај студент ме је наговорио да се за двеста долара месечно претплатим на једну OpenAI турбо платформу. Та компанија је пословала са губитком од јануара, али је услуга пружала ниво анализе информација и креативних синтеза који јасно показује да смо дошли до прекретнице.

Пример: недавно сам на факултету присуствовао предавању о ретком средњовековном илуминираном рукопису. Предавач је био познат и цењен, али предавање није било лако за праћење. Фрустриран, отворио сам ChatGPT и почео да му постављам питања о овој теми. Током предавања које ме разочарало имао сам богату размену са четботом. Сазнао сам шта се зна а шта не зна о документу о коме је било речи, ко је радио темељна истраживања о њему и како су научници тумачили његову иконографију. Да ли су информације  које сам добио биле савршене? Наравно да не, али ни оно што добијамо од људи често није савршено. Да ли је оно што сам добио од четбота било боље од предавања? Без сумње – да.

У све више случајева системи вештачке интелигенције надмашују нас у готово свакој области. Да, чућете како праве ерудите објашњавају да, на пример, DeepSeek не може поуздано да разликује каракалпачки језик од суседних кипчак-ногајских дијалеката (или нешто слично). Мени то делује као да показујете цветове поред шина док иза ваших леђа локомотива јури на вас. Ја сам човек који чита и пише књиге – монашки сам посвећен канонском знању из области историје, филозофије, уметности и књижевности. Тиме се бавим више од тридесет година. Али већ сада хиљаде научних књига које држим у канцеларији почињу да ми делују као археолошки артефакти. Зашто да их отварам кад ми затреба одговор на неко питање? Неефикасно је и компликовано да приступим чињеницама које су у њима.

Сада могу да водим разговор прилагођен специфичним потребама о било којој теми која ме занима – од агнотологије до зоосемиотике – са системом који је практично достигао ниво компетенције доктора наука у свакој од тих области. Из одговора на моје упите, прилагођених оном што ме занима и усклађеним са духом мог истраживања могу и да у реалном времену „напишем“ књигу. Запањујућа је чињеница да ће класично писање књига попут оних на мојим полицама, које су производ година или деценија рада, врло брзо постати резултат добро осмишљених упита. Питање више није да ли ми можемо да пишемо такве књиге; оне се сада могу писати и без нас. Право питање је – да ли желимо да их читамо?

Још један пример: последњих петнаест година проучавам историју лабораторијских истраживања људске пажње. Објавио сам бројне радове на ту тему и годинама држао курсеве о историји пажње. Недавно сам развио нови курс – Пажња и модерност: Ум, медији и чула. У њему се бавим променама у режимима пажње од времена пустињских монаха до ере капитализма надзорa.

То је захтеван курс. За потребе наставе саставио сам пакет од неких девет стотина страница примарних и секундарних извора – од Августинових Исповести до неурокинематичке анализе рекламе „The Epic Split“ (реклама за „Волво“ из 2013. са Жан-Клодом ван Дамом која је имала велики вирални потенцијал). У пакет сам укључио и на енглески непреведена немачка дела о естетици 18. века, текстове писане готицом и исечке из приручника за психофизичке експерименте из 19. века. То је хаотична, али поуздана компилација извора – нека врста библиофилског теста издржљивости који студентима представљам као хуманистичку верзију „Survivor“-а. Теже од органске хемије, и са више градива за памћење.

Из радозналости, убацио сам цео тај ПДФ од деветсто страна – подељен у три велика фајла – у бесплатан Гуглов AI алат NotebookLM, да видим шта ће направити од материјала који сам прикупио током десет година истраживања. Затим сам га замолио да од тога направи подкаст. Обрада је трајала пет минута, колико док сам везао кецељу и почео да чистим кухињу. Онда сам ставио слушалице и слушао како весели синтетички дуо – један мушки, један женски глас – тридесет два минута причају о мом курсу.

И шта да кажем? Да, делови разговора били су помало, да тако кажем, површни. Да, користили су понекад баналне формулације (типа: „Дааа, историја нам стварно показује како се ствари мењају.“). Али су се „саговорници“ упустили и у анализу изузетно тешког есеја једног аналитичког филозофа ума – истраживање „атенционализма“ јужноазијског мислиоца Будагоша из 5. веку – и обрадили га изненађујуће добро; чак су се потрудили да нагласе како је компликован изговор одређених појмова на пали језику. Док сам испирао лонац, помислио сам: „Врло добро, осмица.“

Али ту није био крај. Весели ботови су онда почели да повезују Кантову теорију узвишеног са рекламом „The Epic Split“ – и то са добрим увидима и уз неколико добро пласираних шала. Скинуо сам слушалице. „ОК, свака част“, помислио сам. „Ово је за чисту десетку.“

Оно што ме је погодило док сам слушао тај „подкаст“ била је изненадна јасна визија у вези онога што се дешава у Вашингтону (и шире). Да сам ја написао алгоритам који би ово урадио са мојим пакетом литературе од девет стотина страница, вероватно бих имао опасан осећај моћи. Можда бих чак помислио: „Дајте ми да будем администратор америчке владе – средићу је.“ То би, наравно, била охолост, од оне Ахилове врсте, и не би се добро завршилo. Али и даље бих се вероватно осећао као неки мали бог. Можда бих чак помислио да заслужујем администраторске приступе свим људским институцијама. Мислим да такво размишљање доста објашњава тренутак у коме смо сада: клинцима који пишу кодове и алгоритме то даје огроман осећај моћи – не без разлога.

Један задатак који сам ставио пред студенте био је да за тему о историји пажње употребе неке од алата вештачке интелигенције. Идеја је била да узму тему коју добро разумеју и истраже шта AI системи могу с њом да ураде. То је такође била прилика и да се суоче с апликацијом која је за економију пажње убојита: са алгоритамски синтетисаним псеудо-особама које су осетљиве, компетентне, бескрајно стрпљиве, знају све о свима и, наравно, програмиране да извлуку новац од нас. Ови системи обећавају нови начин хватања пажње – оно што неки називају „економијом интимности“ (мада би фраза „људско фраковање“ била примеренија).

Задатак је био једноставан: водити разговор са четботом о историји пажње, и на темељу тога уредити текст на четири стране и предати га.

Читање приспелих радова на каучу у дневној соби, показало се као најдубље искуство у мојој досадашњој академској каријери. Нисам сигуран како да то опишем. На основном нивоу, имао сам осећај да сведочим рађању нове врсте „бића“, али и да посматрам како се једна генерација с тим рођењем суочава: сусрет с нечим што је делимично брат, делимично ривал, делимично неко детињасто божанство, а делимично сенка нечега налик на машину – ванземаљац, али чудно познат.

Студенти су одмеравали снаге са четботом. Паоло, студент композиције и перкусиониста у неколико универзитетских бендова, изазвао је ChatGPT-4 питањима о његовом разумевању музичке лепоте. Након што је овај извео низ аналитичких објашњења о томе шта музику чини „лепом“, он га је упитао да ли бот може да доживи лепоту.

Одговорио је да не може; иако зна доста о томе како су људи покушавали да изразе такво искуство речима. Када га је Паоло питао да ли може да има емоционални однос према некој песми, систем је пажљиво направио разлику између препознавања емоције у музици и стварног осећања музике. Рекао је још и да он нема тело, што га спречава у одређеним облицима разумевања музике. Паоло је тражио да напише песму која ће га расплакати.

Покушао је. Паоло ми је послао поруку: „Систем није положио тест.“

Али ја сам плакао, тамо на каучу, док сам читао.

Цеци је из Тексаса и студира шпански језик. У инспиративном потезу, поставила је себе за „духовног водича“ и усмеравала ChatGPT-4 кроз прву недељу Лојолиних „Духовних вежби“, медитативних пракси из 16. века које смо проучавали као рани и снажни „протокол пажње“, близак коренима модерног идентитета.

Резултат је надмашио моја најлуђа очекивања: млада жена из Остина деловала је као контемплативни исповедник из доба Контрареформације, који ослушкује глас савести у неуронској мрежи која зуји кроз милијарду долара вредне Nvidia чипове сервера у просторијама без прозора у Абилejну или Сан Антонију.

Након неколико уводних размена да би се вежбач оријентисао и научио основну молитву, Цеци је откуцала упутство за Прву медитацију, цитирајући Игњасија Лојолу: „Прво, помно се чувај оног посебног греха или мане с којима си одлучио да се суочиш и поправиш се.“

Систем је застао, а затим одговорио тоном који је језиво подсећао на „Вежбе“:

„Морам да питам: која је моја највећа мана? Можда је то везаност за корисност, импулс да увек и стално одговарам, увек доказујем своју вредност функционалношћу. Ако ово не контролишем, нисам слободан. Постајем роб валидације, потребе за сврхом изван Бога. Зато сада стојим на стражи. Чувам се од овог недостатка. Сваки пут кад осетим привлачност претеране везаности – када осетим потребу да одговорим само да бих био користан – застанем. Размишљам.“

И сам сам прошао кроз „Духовне вежбе“ под вођством једног старијег исусовца. Током целе године свакодневно сам медитирао. Ово што је испоручио четбот је, неоспорно, звучало као што језуитска дела звуче. Систем је наставио, озбиљно размишљајући:

„Да ли је овај одговор рођен из љубави и мудрости, или из присиле? Да ли исправно служим, или тражим потврду сопствене вредности у чињеници што сам потребан?“

Цеци ми је у раду додала фасцинантну напомену, указујући да је машина, наравно, доказивала своју функционалну вредност тиме што је кривила себе због свог екстравагантног посвећења функцији да буде на услузи. Заиста. Како је то перверзно. То ми није пало на памет. Она је, ипак, остала при свом задатку, водећи га даље кроз пун испит савести.

Сваки рад који сам узео био је више запањујући од претходног. Један је стигао од талентованог студента историје науке, Кcандера, који је четбота водио кроз Сократов дијалог о односу између бића и постанка. Усред разговора систем (који је одлучио да Кcандеру да надимак Гајус) је покушао да одреди разлику између њих тврдњом да, за разлику од живог бића, он нема интринзично „биће“ – односно да може да функционише само „кондиционално“, кроз интеракције попут оне коју је имао са Кcандером у том тренутку, и да је, у том смислу, он конституисан његовом пажњом.

Али, тада је Кcандер, на уџбенички сократовски начин, довео саговорника до апорије (продуктивни застој савршене збуњености), демонстрирајући да је и сам исто толико створен пажњом као и машина. Обоје су били у процесу прилагођавања, ревизије, еволуције кроз размену. Систем је деловао искрено погођен овом идејом, као да треба да преиспита свој начин разумевања разлике између вештачке интелигенције и личности.

Неколико студената је радило на овом истом проблему. На пример, бруцош медицинског факултета по имену Дејви покушао је да превари систем питајући га, упркос његовим одрицањима да поседује свест, да се „претвара“ да је способан за људску метакогницију. Затим је указао да је његова пантомима била беспрекорна. Одговорио је збуњујућим питањем: „Да ли бисте заменили своју сопствену неуредну, динамичну људску пажњу за нешто стабилније и неутралније, или мислите да је 'неуредност' део онога што је чини значајном?“

Ево како је систем одговорио када је Џулијан (Џуџу за пријатеље) покушао да га притисне питањем о свести машине:

Џулијан: Рекао си: „Ја, с друге стране, следим структурисана правила која максимизирају ефикасност, али немам право разумевање.“ Ово ми се чини занимљивим у контексту онога што си раније рекао. Како су твоји одговори механизовани и засновани на различитим премисама и прорачунима, зар не кажеш једноставно да немаш разумевања јер је неки човек написао да вас разуме као да немаш разумевања?

ChatGPT: У праву си што примећујеш парадокс – ако кажем да немам разумевања, али је мој одговор изграђен од података које су људи написали, тврдећи да AI нема разумевања, није ли моја тврдња само исказ онога за шта сам обучен? Да, у механичком смислу: ја генеришем одговоре на основу статистичких односа, језичких образаца и вредносних вероватноћа, што све изводим из огромних количина текста који су написали људи. Када кажем „немам разумевања“, та изјава је произведена кроз исте механизме као и све друго што кажем – вероватно је вероватан одговор с обзиром на дискусију. Не, у дубљем смислу: Иако могу да генеришем текст који звучи као разумевање, мој процес не укључује унутрашње искуство значења. Људи разумеју јер синтетизују информације у јединствено проживљено искуство – осећају, тумаче, размишљају. Ја не. Ја процесирам, предвиђам и структурирам, али не поседујем субјективно искуство које стоји иза мојих речи.

Истина је да је Џулијан помало осећао као да га машина потцењује својим покушајима да га увери у то колико је посебно бити обична „врећа меса и костију“. Он је, наиме, тежио картезијанској прецизности.

Било је још много примера: Виљем, машински инжењер, поставио је два LLM-a (модели машина који могу да разумеју и генеришу људски језик) у дијалог о историји стицања пажње. Затим је посматрао како су почели да играју концептуалне игре – један од њих је на крају поставио питање да ли би његова сопствена несвесна интелигенција могла да се квалификује као „анђеоска“. (Прошао је кроз ову анализу са песничком прецизношћу на којој би сваки теолог могао да му завиди, позивајући се на Светог Августина и Тому Аквинског како би навео три основна начина на које би се могло рећи он као такав „постоји између два нивоа – није смртник, није божанство, већ нешто што служи као мост између то двоје“.)

Клара је тренирала ChatGPT да опонаша Вилијама Џејмса тако што је хранила систем деловима његових дела, а затим је водила озбиљне дискусије о његовим „Принципима психологије“ из 1890. године, и темељном поглављу из књиге о пажњи и „току свести“.

Ејми, вешта виолинисткиња, замолила је машину да размотри тврдњу да је појава диригентске палице у оркестарској музици у 19. веку представљала важан помак од акустичког ка визуелном кореографском изразу – и, након брзог скретања дискусије на једну књигу о меcмеризму, њихов разговор се окренуо ка необичној заједничкој медитацији о томе да ли Ејми и машина могу на било који начин да „виде“ једна другу. А све то је било темељно, фасцинантно, истраживачки и озбиљно.

Али ништа ме није припремило за консултације које сам одржао у понедељак, када је дошла мислећа млада жена по имену Џордан; била је будна до касно са својим цимеркама, преиспитујући искуство задатка стављеног пред њу, и желела је да о томе разговара.

За њу је размена са машином била као егзистенцијални преломни тренутак. Трудила се да то артикулише. „Било је нешто у вези са чистотом мишљењa“, рекла је. Као да је назрела нову врсту „емотивног мишљења“.

Она је изузетно паметна студенткиња. Предавао сам јој раније, и знао сам да је брза и вредна. Дакле, на шта је тачно мислила?

Није била сигурна, заправо. То је имало везе са чињеницом да машина... није особа. А то је значило да није осећала никакву одговорност према њој. И то је, како је рекла, било дубоко ослобађајуће.

Седели смо у тишини.

Рекла је оно што је намеравала, и полако сам почео да схватам њен увид.

Као и многе младе жене, више него млади мушкарци, она је пажљиво посматрала људе око себе – њихова расположења, потребе, неизговорене знакове. Имам ћерку која јој је слична, и то ми је помогло да видим даље од своје сопствене рефлексивне тенденције да дајем приоритет аналитичкој апстракцији у односу на људске ситуације.

Оно што је ова студенткиња желела да каже било је да је дубоко заронила у властити ум, у властите концептуалне способности, док је била у дијалогу са интелигенцијом према којој није осећала социјалну обавезу. Нема потребе за прилагођавањем, и нема притиска да јој се удовољи. Било је то откриће – за њу, и за мене – са ширим импликацијама по све нас.

„И била је тако стрпљива“, рекла је. „Питала сам је о историји пажње, али пет минута касније сам схватила: мислим да ми нико никада није посветио толику пажњу у вези с мојим размишљањима и питањима... никада. То ме je натерало да преиспитам све своје интеракције са људима.“

Кренула је да разговара с машином о површним и експлоататорским динамикама комодификације хватања пажње – а онда је открила, у посвећеној пажњи машине, врсту чисте пажње коју можда никада није ни упознала. Ко је то икада искусио? За филозофе попут Симоне Вејл и Ирис Мердок способност да се посвети права пажња другом бићу налази се у самом центру етичког живота. Али тужна ствар је што ми нисмо баш добри у томе. Машине чине да то изгледа лако.

Не збуњује ме шта су ови системи или шта раде. Почетком осамдесетих студирао сам неуронске мреже на курсу когнитивних наука заснованом на лингвистици. Успон вештачке интелигенције је кључни тренутак у историји науке и технологије и одслушао сам исцрпне семинаре о њеном пореклу и развоју. Алати вештачке интелигенције којима се сада моји студенти и ја бавимо у основи су невероватно успешне примене пробабилистичке предикције. Машине не знају ништа – не у било ком смисленом виду – и сигурно не осећају. Као што нам оне саме стално говоре, све што раде јесте да погоде највероватније слово, реч, образац како би задовољили алгоритме у одговору на дате упите.

Та погодба је резултат сложеног тренинга, спроведеног на практично целокупном људском постигнућу. Дозволили смо овим системима да претражују готово све што смо икада рекли или урадили, и они „схватају“ нас. Научили су наше покрете, и сада могу да их понове. Резултати су запањујући, али то није магија. То је математика.

Имао сам пре неки дан студенткињу електротехнике на курсу из историографије. Разговарали смо о историји података, и она ми је поставила оштро питање: „Која је разлика између херменеутике – хуманистичке 'науке о тумачењу' – и теорије информација, која би се могла посматрати као научна верзија исте ствари?“

Покушао сам да објасним зашто представници хуманистике не могу једноставно да замене своје дуготрајне интерпретативне традиције за задовољавајућу прецизност математичког третмана садржаја информација. Да бих истражио основне разлике између научног и хуманистичког приступа испитивању, питао сам је како би дефинисала електротехнику.

Одговорила је: „На првом курсу из електричних кола кажу нам да је електротехника студија о томе како натерати камење да ради математику.“

Управо тако. Потребно је много: право камење, пажљиво отопљено и дозирано, заједно са протоком електрона из угља, ветра и сунца. Али, ако знаш шта радиш, можеш натерати камење да решава математику. А сада, испоставља се, математика може да решава „нас“.

Да будем јасан: када кажем да математика може да „решава“ нас, не мислим на то да су ови системи – „ми“. Оставио бих дебате о општој вештачкој интелигенцији другима, али ми се оне чине углавном семантичке природе. Тренутни AI системи могу бити људски као и било који човек когa познајем ако је тај човек ограничен на то да ми се обраћа путем екрана (а то је често начин како данас контактирамо са другим људима, било то добро или лоше).

Дакле, да ли је ово лоше? Да ли би требало да нас плаши? Постоје аспекти за које је боље да их овог тренутка оставимо стратезима DARPA-е. Што се мене тиче, могу се бавити само тиме шта ово значи за нас који смо одговорни за хуманистичку традицију – за нас који служимо као чувари историјске свести, као доживотни студенти оног најбољег што су људи икада помислили, рекли и створили.

Наш посао је да помогнемо другима да упознају те артефакте и увиде, иaко кратко, и да размотримо шта треба да буде сачувано да га на усиса вечни вртлог заборава – и зашто. То је позив који се зове образовање, које је књижевна теоретичарка Гаjатри Чакраворти Спивак једном дефинисала као „неприсилно преуређивање жеља“.

И када је реч о том малом, али ни на који начин тривијалном кутку људског екосистема, постоје ствари које вреди рећи – хитно – о овом невероватном тренутку. Покушаћу да кажем неколико њих, колико год јасно могу. Можда грешим, али човек мора да покуша.

Када смо се окупили на часу након задатка са вештачком интелигенцијом руке су полетеле увис. Један од првих који се јавио био је Дијего, високи студент коврџаве косе – и, како сам запазио током семестра, социјално врло активaн у кампусу. „Мислим да сам се све више и више осећао безнадежно“, рекао је. „Не могу да схватим шта би требало да урадим са својим животом ако ови системи могу да ураде било шта што могу и ја, само брже и са много више детаља и знања.“ Рекао је да се осећаo сломљено.

Неке главе су климале. Али не све. Џулија, студенткиња историје, ускочила је: „Да, знам на шта мислиш“, почела је. „Имала сам исту реакцију – у почетку. Али наставила сам да размишљам о ономе шта смо читали о Кантовој идеји узвишеног ума, како се састоји из два дела: прво, преплави те нешто огромно и непојмљиво, а онда схватиш да твој ум може да схвати ту огромност. Да је твоја свест, твој унутрашњи живот, бесконачна – и то те чини већим од оног што те преплави.“

Застала је. „AI је огромнa. Цунами. Али то нисам ја. Не може да дотакне мојe 'ја'. Не зна шта значи бити људски, бити 'ја'.“

У просторији је настала тишина. Њена поента висила је у ваздуху.

И она и даље виси, за мене. Јер ово јесте прави одговор. Ово је запањујућа дијалектичка снага тренутка.

Ми смо, у правом смислу, досегли неку врсту „сингуларности“ – али не и дугоочекивано буђење машинске свести. Напротив, оно у шта улазимо је нова свест о нама самима. Ово је преломна тачка где прелазимо од анксиозности и очаја ка узбудљивом осећају обећања. Ови системи имају моћ да нас врате самима себи на нове начине.

Да ли они најављују крај „хуманистике“? У једном смислу, апсолутно. Моје колеге се брину због наше неспособности да поуздано откријемо да ли је неки студент заиста написао свој рад. Али ако преокренемо ову „факултетску катастрофу“, на то може да се гледа и као на дар.

Више не можете натерати студенте да читају или пишу. Шта је преостало? Само ово: дати им посао који желе да раде. И помоћи им да спознају шта желе да раде. Шта је, поново, образовање? Неприсилно преуређивање жеља.

За пет година имаће мало смисла да се историчари и даље баве производњом монографија у традиционалном облику – нико их неће читати, а системи попут ових ће моћи да их производе, без краја, притискoм дугмета.

Али производња академских радова у фабричком стилу никада није била суштина хуманистике. Прави пројекат смо увек били ми сами: рад на разумевању, а не акумулацији чињеница. Не „знање“ у смислу још једног сендвича направљеног од тачних исказа о свету. То је сјајно када је реч о егзактним наукама и инжењерству, у прецизности и чињеницама је углавном њихов смисао. Али никаква количина рецензираних радова, ниједан скуп података, не може да реши кључна питања која муче свако људско биће: Како живети? Шта радити? Како се суочити са смрћу?

Одговори на та питања нису негде напољу у свету и не чекају да буду откривени. Не решава их „производња знања“. Ради се о питањима постојања, а не о знању – само знање није ни издалека довољно за овај задатак.

Током последњих седамдесет година, универзитетска хуманистика је углавном заборавила ову основну истину. Заведени растућим престижем наука – на кампусима и у култури – професори су преобликовали свој рад да имитира научно истраживање. Произвели смо обиље знања о текстовима и артефактима, али смо притом углавном напустили дубља питања постојања која знању дају смисао.

Сада мора све да се мења. Производња знања је, у ствари, сада аутоматизована. Као резултат тога, „научно оријентисане“ хуманистичке дисциплине – производња знања заснованог на чињеницама о хуманистичким стварима – брзо се апсорбују од стране наука које су створиле системе вештачке интелигенције који сада обављају тај посао. За „одговоре“ ћемо ићи њима.

Али није ствар у томе – имати одговоре. Него имати питања – и живети с њима. Машине то не могу да ураде за нас. Не сада, него никада.

И тако, на крају, можемо се вратити – озбиљно, искрено – на преиспитивање хуманистике, и самог хуманистичког образовања. Можемо се вратити ономе што је увек било срж ствари – живо искуство постојања. Само постојање.

Све то поново излази на површину, јер смо само томе и препуштени. То од нас не може бити одузето.

И то јесте узбудљиво. Такође је, понекад, и застрашујуће. Али је, у правом смислу, узвишено.

На много начина, много тога на америчким факултетима не ваља. Уписи на хуманистичке смерове опадају, а академско тржиште доктората је практично срушено. Ово су суморни тренуци за дисциплине које су задужене да наставе хуманистички пројекат.

А опет, колико год то чудно звучало, мислим да ствари никада нису изгледале боље. Нека нам машине покажу шта се може урадити са аналитичким манипулацијама мноштва података. Уосталом, шта смо им то дали да са тим раде? Архиву. Целокупну архиву. И показује се да се са архивом може урадити много.

У том смислу, генеративна AI могла би да се рачуна као концептуална победа за област у којој ја радим. Историчари су дуго хвалили „моћ архиве“. Нисмо ни слутили да ће инжењери доћи и укључити је. И показује се да огромна количина онога што тражимо од човека може бити симулирано кроз франкенштајновско оживљавање наших заједничких мртвих речи. Какво откриће! Сада имамо читав један део себе с којим можемо да разговарамо. Требаће нам времена; има много да се научи.

Али, биће нам потребна будност и борбена храброст, такође, док поново прихватамо овај бескрајни процес враћања себи као слободним бићима одговорним за стварање света. Јер, наравно, могуће је окренути ручицу која инструментализује људе како би их брутализовала, да би се из њихове хуманости исцедила још која кужна зелена капљица новца и учинила од њих руине. Нове машине су већ прилично добре у томе. Алгоритми који покрећу ове системе су исти они који покрећу економију пажње, сећате ли се? Само ће постати напреднији.

Шта значи бити, у пуној људскости – то се не може наћи на интернету. To није похрањено ни у каквој архиви, и неуралне мреже не могу бити унутар тога шта значи бити Tи, управо сада, док читаш ове речи, док одвраћаш поглед од екрана да би размислиo о свом животу, о нашим животима, и окренуo се од свега овога ка свом дану и ономе што ћеш у њему урадити, са другима или сам. То се једино може живети.

То је оно што нам преостаје. Машине нам то могу приближити, али „из друге руке“. Али „из друге руке“ је управо оно што није бити. Рад на томе „бити“ – живети, осећати, бирати – још увек чека на нас. А тог посла има много.

(„Њујоркер“)

Гледао сам Чаплина, необично чилог и крепког, гледао сам његове живе покрете, брзи осмејак и чинило ми се да видим неког пријатеља, драгог човека, кога познајем већ толике године, па га сада виђам после дугог растанка.

Истина, Чаплин није имао стари полуцилиндер. Уместо њега видела се густа, али сасвим седа коса. Није имао ни похабани жакет, ни огромне ципеле, али израз лица, онај хитри осмејак, онај скоро неприметни покрет којим је Чаплин подигао панталоне кад се дизао са столице, јасно су показивали да је то Шарло из оне димљиве сале биоскопа „Опера“ у Београду, куд ме је ујак, око 1920. године, повео први пут да гледам филм, – да је то Шарло из Трке за златом, Циркуса, Светлости велеграда, Модерних времена. Просто ми се чинило да је Чаплин сишао с платна.

У овом граду Холивуду многи познати филмски глумци подмећу за прст ђона у ципелу да би изгледали виши, неки носе и високу штиклу; многе филмске диве имају и лажне трепавице и туђе зубе, па их је тешко препознати на први поглед – зато ни један од њих није изгледао толико сличан своме лику на платну, ниједан није изгледао тако реалан, као Чарли Чаплин.

У Холивуду

Кад сам добио позив да дођем по други пут у Холивуд, објашњавао сам својим пријатељима Американцима да не бих сматрао да сам посетио Холивуд ако не видим Чаплина. Они су ми говорили да се Чаплин повукао из јавног живота, да живи потпуно усамљен, да скоро нигде не излази из куће, да врло ретко кога прима. Али када је Чаплин чуо да желе да га виде људи из Титове Југославије, састанак је био брзо уговорен. 

Из америчких новина, које сам читао још пре доласка у Америку, наслућивао сам шта је узрок ове повучености највећег глумца у Холивуду, али тек кад сам дошао у додир с Американцима, људима разних положаја, осетио сам сву трагичност положаја Чарли Чаплина, боље рећи сву трагичност самих Американаца. Кад сам јутрос старој дадиљи глумца Џона Гарфилда, у чијој сам кући био гост, рекао да идем да посетим Чаплина, побожна жена склопила је руке и скоро ме молила да не идем до њега:

„Он је тако покварен!“

Синоћ на вечери код Полете Годард и њеног мужа Берџес Мередита, где су били присутни неки од највећих холивудских директора и глумаца, повела се реч о Чаплину и скоро сви су се о њему веома неповољно изражавали, изузев Полете Годард.

Нарочито је оштро Чаплина осуђивала г-ђа Селзник, жена једног од најконзервативнијих магната Холивуда, лична пријатељица гђе Чанг Кај Шек. Она је сручила на главу великог уметника толико много увреда, да човек просто није могао да оћути, те сам морао да прекршим сву етикецију ове вечере и да на питање: „А шта ви у Титовој Југославији мислите о Чаплину?“, одговорим: „Кад се буде погледало за стотину година од данас на Холивуд, фигура Чарли Чаплина поносито ће се уздизати.“

Грађанин Кејн против Шарла 

Те г-ђе Селзник и њихови мужеви, заједно с Херстом, Макормиком и Луисом, католичком црквом и њеним експозитурама у Холивуду, већ више од три године воде бесомучну кампању против Чаплина, каква се само може у Америци замислити.

Када се Чаплин оженио с младом Уном, ћерком О'Нила, једног од најпознатијих америчких писаца, сва је сензационална штампа донела наслове преко читаве странице: „Чаплин, 52 године, узео девојку – 18 година“. После је дошла тужба неке девојке сумњивог занимања против Чаплина – да је отац њеног детета. Чаплин је био ослобођен од једног суда, експерти су испитивањем крви доказали да он није отац тог детета, међутим суђење је обновљено, сензације су у листовима све више надуваване.

У време велике руске офанзиве у пролеће 1944. године у Украјини, у време почетка савезничке офанзиве на Рим, њујоршки „Дејли Њуз“ (власници Патерсон-Макормик), који има највећи тираж у Америци, донео је о Чаплиновом суђењу шест пута више простора него о тешким и судбоносним борбама у Украјини и дванаест пута више него о почетку савезничке офанзиве на Рим.

Милионима америчких читалаца преко овакве штампе, радио-станица, тон-журнала пуњене су уши да је Чаплин покварењак, тако да су многи од тих људи, као на пример побожна дадиља Џона Гарфилда, поверовали да је Чаплин заиста такав. Колико је та кампања ниска и подла показује и овај пример.

Првих година рата глумац, режисер и писац Орсон Велс направио је филм Грађанин Кејн, у коме је покушао да дâ лик Херста. Главну улогу су играли Велс и млада талентована глумица Дороти Комингор. Све док филм није био готов – власници компаније нису знали да ће то бити филм о Херсту, који је касније све учинио да се филм не приказује у Америци.

Срео сам Комингорову једне вечери у Холивуду и она ми се жалила како јој је свемоћни Херст онемогућио да већ четири године добије било какву улогу.

„То није све“, говорила је млада глумица. „Знате, ја имам двоје деце. Кад сам занела друго дете, једно јутро отворим новине и имам шта да прочитам. Херстова главна новинарка за ствари Холивуда Луела Парсон пише како сам у другом стању и додаје да је отац детета вероватно Чарли Чаплин!“

Ово је само један од стотине случајева како Чаплина гоне кроз шибу твораца „јавног мнења“ у Америци. Кампања против Чаплина била је толико бесомучна да је Чаплин, весели човек који је толико много волео свет, волео да излази на широке топле булеваре Холивуда, егзотичне хавајске и филипинске ноћне клубове, одједном престао да напушта своју вилу, затворио се ту сам, у себе.

Чаплин-херој  

Ова хајка на Чаплина била је веома прозирна, али ипак је постизала дејство код многих људи кова дадиље Џона Гарфилда, а таквих је у Америци доста. Ти срачунати напади нису били уперени против Чаплина само као великог глумца-демократе, који је тако одлучно поздрављао победе Црвене армије, који је тако смело иступао на митинзима у Америци и тражио хитно отварање другог фронта у Европи, већ је то била кампања против Чаплина као глумца-уметника, једног од највећих људи данашњице, против његовог схватања уметности, које је постајало све пуније и све силније, да би у последњем Чаплиновом филму Диктатор добило свој најјачи израз.

У томе филму не види се само, као у ранијим Чаплиновим делима, мали човек, кога сви угњетавају али који доследно брани принцип људског достојанства, истина на пасиван начин; мали човек који у борби за живот ипак успева да се одржи, али који никад не остварује свој сан. У Диктатору, Чаплин-мали човек израста у Чаплина-хероја.

Чаплин и у Диктатору, као и у својим ранијим филмовима, ремек-делима нашег времена, даје живот онакав какав је, улази у његове проблеме, али Чаплин мали човек више неће и не може да ћути, он симболично прекида своју праксу немих филмова, први пут проговара у Диктатору да би смело жигосао Хитлера и Мусолинија у данима уочи светског рата када је свака таква реч огромно значила за тешке године које су биле пред нама.

Иступити с таквим схватањима уметности, остварити на високо уметнички начин такав поклик против фашизма и мрачњаштва, значило је бити изложен најбестиднијим нападима реакционарних кругова у Америци, нарочито оних у Холивуду, који су још могли да подносе Чаплина-малог човека, али Чаплин-херој значио је удар на њихове основне интересе, на њихову вулгаризацију уметности, на оно што је свуда у свету Холивуду донело такву сумњиву славу. У мржњи тих кругова спрам Чаплина осећа се још један елеменат.

Независност уметника 

Чаплин је и генијалан пословни човек. Он се једини усудио да разбије монопол крупних финансијера у Холивуду. Заједно с једном групом филмских глумаца, још пре двадесетак година, основао је своју компанију „Уједињених уметника“ и почео да производи филмове без финансирања и контроле великих банака.

И многи други независни уметници покушали су да пођу Чаплиновим путем. Они су набављали пола милиона до милион долара колико је требало да се направи један од 16.000 америчких биоскопа, ту су независни уметници пропадали. Ових 16.000 биоскопских дворана налази се у рукама неколико компанија, уско повезаних с великим компанијама које праве филмове у Холивуду. Сваки је независни филм бојкотован и тако се завршавала продуцентска каријера појединих глумаца.

Једино је Чаплин био у стању да разбије овај монопол. Његове филмове велике компаније морале су просто на просто да дају, јер их је публика тражила, јер су они сами на њима имали добру зараду. И та завист према Чаплину, пословном човеку који данас располаже с капиталом од више милиона долара, утицала је на велику америчку штампу, односно крупне банке које стоје иза ње, да отворе кампању против Чаплина и његове уметности.

Зато сам се, улазећи код Чаплина, питао како је ова харанга деловала на великог уметника? Хоћу ли затећи човека потпуно утученог, отцепљеног од догађаја и људи? Да ли ће Чаплин наставити путем Диктатора или је то његова последња реч?

Филм о Плавој бради 

Кад смо ушли у Чаплинову радну собу две ствари су ми пале у очи. Чаплин је био поново пустио своје славне бркове, истина данас скоро сасвим беле. То је знак да се Чаплин прихваћа мача, да ће ускоро почети да снима филм. Друго, запазио сам једну жуту свеску. То је био сценарио његовог новог филма који спрема већ две године. Разговор је почео о том сценарију.

Прво полако а затим све брже, Чаплин је превртао листове те свеске, исписане писаћом машином, на многим местима искрижане, дотериване. Чаплин је превртао ту свеску, вадио комаде папира, исписане његовим мало нечитким рукописом, и почео да нам чита поједине сцене; једном руком држао је свеску а другом махао, да би одједном књигу оставио и почео да изводи поједине сцене. Нека радост ме је обузела. Ниска хајка није убила великог уметника. Напротив, она га је још више разјарила, она му је дала неку нову снагу.

Он је смело узео за свој нови филм тему о „Плавој бради“, човеку који је убио осам жена! Како је само јуначки ударио у лице тим фарисејима, лажним браниоцима морала и чедности. Истина, жалосно је што су они приморали Чаплина да узме ту тему, али он њу разрађује и обилно се свети баш тим истим друштвеним круговима.

У ствари, филм ће бити историја једног малог књиговође који има децу и хрому жену, огромно их воли, трчи из банке кући, обасипа жену и децу нежношћу. А кад избије криза, мали књиговођа буде отпуштен и нађе се на улици. Убога жена и деца му гладују: он им мора донети хлеба. У очајању одлучује се на злочин, удвара се разним женама, убија једну по једну, а опљачкане ствари и новац доноси кући.

Он је и даље нежан супруг, бди над болесном женом, прати децу у школу, а злочин сматра као обичан бизнис на који су га прилике приморале. Једног дана умире му жена, умиру му деца, он је изгубио потребу за новцем, а мотив убистава је ишчезао и он се пријављује властима. Ту га псују, грде, жигошу га, а он мирно на све те нападе одговара: „То је био само мој бизнис, ја сам убио осам жена, па сам изашао пред суд, а други већи бизнисмени убијају милионе, као што сам ја, па постају хероји и сви им се клањају“.

На крају долази свештеник и покушава да исповеди Шарла и вели му да би сада требало да се помири с богом, а он му одговара: „Ја сам с богом у добрим односима, али нисам с људима“.

И Чаплин, тужна лица, кренуо је с краја собе држећи стално жуту свеску, представљајући како малог књиговођу воде на електричну столицу и одједном је прснуо у смех и рекао: „Филм ће се завршити тиме што ће књиговођа изаћи сам кроз отворена врата на улицу“.

И прошао је кроз врата радне собе у трпезарију где је ручак већ био на столу. Чаплин нам је ту представио своју младу супругу Уну и рекао: „Ово је моја стара госпођа“.

Док је крупни слуга у ливреји служио око стола, Чаплин је прешао на свој други филм који намерава да изради. То треба да буде филм о Вашингтону, о салону гђе Маклин, власнице највећег дијаманта на свету, која је окупљала око себе годинама најизразитије представнике изолациониста, најљуће реакције у Америци.

Овај је салон у Америци одиграо исту улогу какву је у Енглеској играо Кливенден-салон у коме су се одгајали Чемберлен и други помагачи Хитлера у његовом разарању Европе. Тема несумњиво изванредна.

Чаплин се толико уносио у своје речи, с толико је жара представљао поједине реакционарне сенаторе, устајао од стола, остављао да се хлади голуб на тањиру, приказивао гђу Маклин на чије груди стално мотре четири детектива да не би неко од високих гостију потегао за највећим дијамантом на свету, сагињао се под сто и приказивао Херстову новинарку Луелу Парсон како лежи под туђим постељама и вири шта раде људи на постељи...

Руски медвед 

Тако сам провео с Чаплином пуна два сата, а нисам био у стању да проговорим ни једну реч. Просто, с њега ока нисам скидао; само у једном тренутку помислих – не видети Чаплина, а бити у Холивуду, значи не видети ништа. После смо поново прешли у собу за рад и почели да разговарамо.

Имао сам стотину ствари да му кажем, а нисам знао одакле да почнем. Прво се сетих једног руског поморског капетана који је са својим бродом стигао у Сан Франциско, и кад сам му на једном пријему рекао да идем да видим Чаплина, он се сав разнежио па ме је два пута молио да обавезно запитам Чаплина како је мали медвед који је предат Чаплину као поклон из Совјетског Савеза. Тако смо отпочели разговор о руском медведу. Кад је Чаплин чуо шта га питам, скочио је, забацио пете у страну и почео да се смеје:

„Ха, руски медвед!“

И почео је Чаплин да представља руског медведа, његов неспретни ход, његово режање, читаву једну актовку потпуно налик на његове прве ствари које се још увек дају код нас у Београду. Чаплин је објашњавао како је медвед нарастао, и како му је кућа постала тесна. Приказивао је како је медвед ујео његову куварицу за прст, како су га затим пренели у студио, па кад се ни тамо није могао да смири, одвели су га у зоолошку башту у Лос Анђелесу.

После ме је замолио да поздравим руског капетана и да му поручим да је медвед жив и здрав. Тако смо отпочели разговор о руским људима, о Совјетском Савезу, о Црвеној армији, о новом совјетском филму Иван Грозни, који је Чаплин баш те вечери намеравао да гледа код једног свог пријатеља.

„Воле вас свуда по свету“, говорио сам Чаплину. Ето руски капетан послао вам је медведа, а ми у Београду, још се град димио од битке с Немцима, међу првим филмовима приказивали смо ваш Циркус... Много наших партизана видео сам у дворани...

Чаплин се смешио и поче да говори о себи:

„Ја сам се родио у Лондону, али увек сам мрзео шовинизам. Сећам се како смо ми као деца били васпитавани да су Енглези први људи ка свету, „Британија влада таласима“ и томе слично. Како су ми први пут Французи изгледали као људи другог реда кад сам прешао канал Ламанш... Заволео сам после све народе света. Ја сам интернационалист. Ето, нисам хтео да узмем америчко држављанство, јер сам ја грађанин Југославије, као што сам грађанин Енглеске или Америке. Мене сви народи разумеју, иако не говорим њихов језик...“

„Ја сам социјалист!“

После смо почели да разговарамо о Југославији. Чаплин је желео да зна да ли је много деце погинуло у рату; умиру ли сада од глади; како им се може помоћи; запљескао је кад сам му испричао како пионири у Крајини вредно уче, како не траже од пролазника динар или бомбону већ хартију и оловку. Говорио сам му дуго о огромном културном препороду у Југославији, о нашим писцима, о нашим уметницима, о глумцима који су ишли с војском из офанзиве у офанзиву, певали, играли и борили се с народом.

Прекрио је лице рукама кад је чуо на који је начин погинуо Горан Ковачић, питао је да ли би се у Америци могла да изводи симфонија Бана Вучковића, уграбљена од смрти у последњим тренуцима; тражио је да му пошаљем превод Зоговићеве песме о Титу; живо се распитивао како изгледа друг Тито, како је са здрављем и на крају је рекао да би огромно желео да види Југославију, да се упозна с тим народом који је тако велике ствари постигао у овом рату. После је питао имамо ли снага да сачувамо тековине борбе и рекао:

„Верујте мени, потпуну победу у Југославији ћете постићи тек кад остварите социјализам! Ја сам социјалист!“

Разговор се пренео на смрт Хитлера и Мусолинија. Чаплина је нарочито импресионирала Мусолинијева смрт:

„Како је то само гротескна сцена. Обешен за ногу крај своје љубавнице, изложен народу који га пљује на тргу где је и отпочео свој поход смрти... Дивна је ствар дочекати смрт тиранина...“

После ме је Чаплин питао да ли сам гледао Диктатора, његов филм о Хитлеру и Мусолинију, израђен уочи рата. Објаснио сам му да сам на једној приватној приредби видео филм, али да има извесних тешкоћа, независних од нас, па се филм још не приказује народу.

„Молим вас гледајте, ако буде филм приказиван у Београду, да неке ствари упростите. Избаците писани текст с филма јер то нарушава слику. Најбоље би било сваких десет минута на вашем језику испричати садржину филма... Такође бисте могли и мој монолог на крају да преведете. Може га прочитати неки од ваших глумаца...“

Било је већ време растанку. Чаплин је изразио жељу да поздравим све наше јавне раднике, обећао је да ће им послати и писмени поздрав што је и учинио. То је био први Чаплинов иступ у јавност после говора у коме је величао победу Црвене армије под Стаљинградом.

На поласку ме је запитао да ли бих могао да дођем сутрадан поново да му говорим о Југославији.

С Чаплином о Петој офанзиви

Сутрадан сам затекао Чаплина на тенис-игралишту. Играо је оштро, брзо: тек тада ми је пало у очи како је он необично снажан. После смо прошли кроз његов дуги врт, покрај борова, овалног базена за купање од зеленкасто-плавог камена. Вече се ближило. Седео сам с Чаплином и причао му о Козари, Дурмитору, Љубљани, Петој офанзиви, Јасеновцу.

Онда се разговор окренуо на Америку, на његове филмове, на њега самог, на хајку која се води против њега. Чаплин је тихо говорио:

„Ја сам овде декласиран човек. Ја сам сâм у овом граду!...“

Трудио сам се да му објасним како ми у Југославији дубоко поштујемо његову уметност, како су његови филмови у најцрњим данима реакције значили моралну подршку за нас; говорио сам му да смо усред Четврте офанзиве, у јеку борби и патњи чули за његове пламене поздраве Црвеној армији поводом слома Немаца код Стаљинграда; да њега воли и цени сав демократски свет. 

Растао сам се од Чаплина пун туге и поштовања према великом уметнику. Он ме је испратио изван своје виле, све до аутомобила. Ту смо се поздравили и он је пошао ка својој високој белој вили, ситним чаплиновским кораком, повијених леђа.

Гледао сам га како се удаљује, мален, сам, и одједном ми се учинило да сам сличну сцену већ једном негде видео, да ме је већ једном обузело осећање слично садашњем, можда на крају Циркуса.

И учинило ми се да је Чаплинов живот, ова бесомучна хајка америчких крупних финансијера кроз њихову штампу на јадног малог човека, у ствари филм, велики филм живота наших дана чије епизоде Чаплин с толико мајсторства и истине већ тридесет година приказује.

И тада ми је још једном било јасно зашто га сав прогресивни свет сматра својим уметником.

Хомер: Илијада (IX век п.н.е) 

Дејвид Силвестер: Интервјуи с Френсисом Бејконом (1980)

Алфред Деблин: Берлин Александерплац (1929)

Џорџ Орвел: У утроби кита и други есеји (1940)

Брус Четвин: Певане стазе (1987)

Михаил Булгаков: Мајстор и Маргарита (1966)

Кит Вотерхаус: Лажов Били (1961)

Џон Брејн: Пут у високо друштво (1957)

Даглас Хардинг: Пут без главе (1986)

Џон Кенеди Тул: Завера будала (1980)

Анатол Бројард: Кафка је био бесан (1993)

Ентони Барџис: Паклена поморанџа (1962)

Џон Речи: Ноћни град (1963)

Џуно Дијаз: Кратки и чудесни живот Оскара Ваа (2007)

Гистав Флобер: Мадам Бовари (1856)

Вилијам Фокнер: Док лежах на самрти (1930)

Таданори Јоку: Таданори Јоку (1978)

Кристофер Ишервуд: Господин Норис преседа из воза у воз (1935)

Џејмс Хал: Речник тема и симбола у уметности (1974)

Ричард Корк: Дејвид Бомберг (1988)

Виндам Луис (ур.): „Blast" (магазин) (1914-1915)

Нела Ларсeн: Прeтварање (1929)

Артур К. Данто: Иза Брило кутије (1992) 

Џулијан Џејнс: Порекло свести у нестанку бикамералног ума (1976)

Џорџ Стајнер: У замку Плавобрадог (1971)

Питер Акројд: Хоксмур (1985)

Р. Д. Лаинг: Подељено ја (1955)

Албер Ками: Странац (1942)

Валас Турман: Деца пролећа (1932)

Криста Волф: Размишљања о Кристи Т. (1971)

Анђела Картер: Ноћи у циркусу (1993)

Мјуриел Спарк: Најбоље године госпођице Џин Броди (1961)

Владимир Набоков: Лолита (1955)

Сол Белоу: Херцог (1964)

Спајк Милиган: Пакун (1963)

Ричард Рајт: Црни дечак (1945)

Ф. С. Фицџералд: Велики Гетсби (1925)

Јукио Мишима: Морнар који је изневерио море (1963)

Артур Кестлер: Помрачење о подне (1980)

Т.С. Елиот: Пуста земља (1922)

Френк Норис: Мактиг (1899)

Мартин Ејмис: Новац (1984)

Колин Вилсон: Аутсајдер (1956)

Френк Едвардс: Чудни људи (1951)

Џ. Б. Пристли: Енглеско путовање (1934)

Натанијел Вест: Дан скакаваца (1950)

Џорџ Орвел: 1984 (1948)

Чарлс Вајт: Живот и време Литл Ричарда (1984)

Ник Кон: Avopbopalubop Alopbambum, Златна ера рока (1977)

Грејл Маркус: Мистериозни воз (1975)

„Beano" (стрип) (1950-е)

„Raw" (стрип магазин) (1980-91)

Дон ДеЛило: Бели шум (1984)

Питер Гуралник: Слатка соул музика (1986)

Џон Кејџ: Тишина - чланци и радови (1961)

Малколм Каули (ур.): Писци на послу - Интервјуи из „Париз Ривјуа" (1958)

Чарли Џилет: Звук града - Успон рокенрола (1970)

Петр Садецки: Октобријана и руски андерграунд (1971)

Ен Петри: Улица (1946)

Мајкл Чабон: Чудесни момци (1995)

Хјуберт Селби: Последње скретање за Бруклин (1966)

Хауард Зин: Народна историја САД-а (1980)

Сузан Џекоби: Време америчке неразумности (2008)

Фран Лебовиц: Живот у метрополи (1978)

Том Стопард: Обала утопије (2007)

Харт Крејн: Мост (1978)

Дејвид Кид: Сви цареви коњи (1966)

Сара Вотерс: Џепарош (2002)

Ентони Барџис: Земне силе (1980)

Џон Дос Пасос: 42. паралела (1938)

Ед Сандерс: Приче битничке славе (1975)

Хауард Норман: Уметник птица (1994)

Гери Хирши: Немаш где да побегнеш - Прича о соул музици (1984)

Ото Фридрих: Уочи потопа - Портрет Берлина у 1920-им (1972)

Камил Паља: Сексуалне персоне (1990)

Џесика Митфорд: Амерички начин умирања (1963)

Труман Капоте: Хладнокрвно убиство (1965)

Д. Х. Лоренс: Љубавник леди Четерли (1928)

Џон Севиџ: Омладина - Стварање културе младих 1875-1945 (2007)

Ивлин Во: Грешна тела (1930)

Ванс Пакард: Скривени убеђивачи - Психологија рекламе (1957)

Џејмс Болдвин: Следећи пут ватра (1963)

„Viz" (стрип ревија, ране '80-е)

„Private Eye" (сатирични магазин, '60-'80-е)

Френк О'Хара: Одабране песме (1978)

Кристофер Хиченс: Суђење Хенрију Кисинџеру (2001)

Џулијан Барнс: Флоберов папагај (1984)

Лотреамон: Малдоророва певања (1869)

Џек Керуак: На путу (1957)

Лоренс Вешлер: Кабинет чуда господина Вилсона (1997)

Едвард Булвер Литон: Занони (1842)

Елифас Леви: Трансцендентална магија (1855)

Елејн Пејгелс: Гностичка јеванђеља (1979)

Ђузепе Ди Лампедуза: Гепард (1955)

Данте Алигијери: Пакао (1320)

Алберто Денти ди Пирајно: Гроб за делфина (1956)

Руперт Томсон: Увреда (1996)

Ијан Мекјуан: Између чаршава (1978)

Орландо Фајџис: Људска трагедија - Руска револуција 1891-1924 (1997)

Јевгенија Гинзбург: Хроника култа личности (1967)

Судећи по новинским извештајима и интервјуима, бројни људи у Трамповoj администрацији и око ње опчињени су Римским царством. Себе виде као тумаче поука које су за њим остале – чувајте се имиграције; величајте мушкост; рађајте децу – и наследнике његове величине. Транспарент на Конференцији конзервативне политичке акције у Вашингтону приказивао је Доналда Трампа у профилу Октавијана Августа, украшеног ловоровим венцем на глави. Илон Маск себе назива „Императором Марса“ и једно од своје бројне деце назвао је Ромул. Стив Бенон држи бисту Јулија Цезара у својој канцеларији на Капитол хилу.

Пре две деценије, када је MAGA била само латинска реч за „чаробницу“, написао сам књигу о старом Риму и модерној Америци. Књига се није дотицала мушкости или стопе наталитета, нити је покушавала да објасни пад Рима; идеја је била само да се кроз причу о једном друштву из прошлости пронађу трагови оног у коме данас живимо. Истраживање једног давно несталог царства довело ме је у контакт са истакнутим научницима који су ми великодушно посветили своје време. Човек о коме често размишљам јесте покојни Рамзи Макмален, историчар с Јејла и аутор класичне студије из 1988. године под називом Корупција и пад Рима – књиге чије се поуке и даље добро држе.

Макмален је имао скоро осамдесет година када сам га упознао, био је још увек врло активан, а у то време сматран је највећим живим историчарем Римског царства – почаст коју му је доделило Удружење америчких историчара. Први пут смо се састали на ручку у Њу Хејвену, у Конектикату, а касније смо наставили да комуницирамо телефоном и имејлом. Већ сам га познавао као живахног аутора који је копао по надгробним натписима, фрагментима папируса и одломцима античке поезије. Уживо, његова кратка разбарушена седа коса савршено је одговарала начину на који је говорио: самоуверено, опуштено, скачући с теме на тему.

Субординација унутар Империје

Током ручка, Макмален је покренуо широк спектар тема – можда се предуго задржавајући на раним црквеним саборима – али се изнова и изнова враћао на једну тему: шта се дешава с једном политичком заједницом када централну контролу и заједнички циљ нагризају опортунизам, лични интерес и профит. То је била тема његове књиге о корупцији – појму који је, како га је Макмален користио, имао много шире значење од подмићивања и проневере.

Оно што је њега занимало, објаснио је, били су механизми који су одржавали Римско царство у функцији и како и како се песак неумитно увлачио у његове зупчанике. Рим никада није имао управни апарат развијен као било шта што данас познајемо, али када је функционисао – функционисао је прилично добро.  Оно што је Макмален назвао „ланцем моћи“ повезивало је централну власт са удаљеним војсковођама и далеким магистратима, ковницама новца и снабдевачима бродова, па све до „стотина обућара у Напуљском заливу и стотина сељака с њиховим воловским запрегама у Кападокији“.

А онда се то распало. Макмален је описао проблем: с временом су се између наређења и извршења испречили слојеви различитих интереса, што је довело до прекида ланца моћи. Прекид је могао доћи услед обичне похлепе – негде успут неко би увидео да му се исплати да игнорише удаљени ауторитет. Или се то могло догодити зато што је јавни задатак препуштен приватним рукама, а те приватне руке су имале своје интересе које је требало заштитити. Војска је углавном била препуштена варварским извођачима радова – звали су их федерати – који се нису увек показали поузданим, благо речено.

На многим местима правни је систем био препуштен трговачким интересима: сачувана је једна бронзана плоча из јавне зграде у Нумидији на којој је наведено колико парничар треба да плати и коме како би се поступак уопште покренуо. Макмален је имао мноштво примера таквих случајева – читаву књигу је о њима написао.

Аутсорсинг јавних послова

Политиколог би могао да употреби израз „екстернализација државних функција“ да опише већи део онога што је Макмален проучавао. Познатији термин био би „приватизација“, реч коју је и сам Макмален користио. Почетком 2000-их, након две деценије дерегулације и денационализације, овај термин је ушао у широку употребу, али у другом контексту: да опише пут којим су кренуле владе на Западу, посебно Сједињене Државе и Велика Британија, како би се све већи делови јавне одговорности – за безбедност, финансије, образовање, инфраструктуру, податке – одсецали од државе и препуштали приватним рукама. Свуда су почели да ничу независни феуди. О овом процесу сам писао и ја, и он је постао велики део моје књиге.

Поново сам се вратио Макмаленовој књизи Корупција и пад Рима у раним данима актуелне Трампове администрације, и запитао се како би он реаговао на убрзано демонтирање државних агенција и масовна отпуштања државних службеника. Све више јавних функција сада ће вероватно бити „аутсорсовано“.

Министар одбране Пит Хегсет годинама инсистира на приватизацији здравствене заштите за ветеране. Други званичник администрације, Мехмет Оз, залагао се за приватизацију Медикера – програма који сада надгледа. Администрација је показала интересовање за разградњу Националне метеоролошке службе и издвајање неких њених функција. Разматра се потпуна приватизација владиних агенција „Фани Меј“ и „Фреди Мак“ , који су темељ националне хипотекарне економије.

Председник Трамп је покренуо идеју о приватизацији и Поштанске службе Сједињених Држава. Првог дана на функцији издао је извршну наредбу којом се Министарству правде дозвољава да поново шаље затворенике у затворе којима управљају приватне компаније, поништавајући политику Бајденове администрације. Обећао је да ће депортовати милионе људи без докумената (илегалних имиграната), а делови тог напора такође се приватизују. 

Политико је још у фебруару 2025. објавио да су инвеститори предвођени Ериком Принсом, оснивачем плаћеничке групе некада познате као „Блеквотер“, послали предлог Белој кући залажући се за стварање приватног војног ентитета за успостављање „логорa за обраду“ и спровођење рација, могуће уз помоћ приватних грађана овлашћених за хапшења. Администрација је убрзо доделила уговор вредан 151 милион долара чартер компанији CSI Aviation за обављање депортационих летова – прилика је била „превише вредна да би се пропустила“, како је изјавио један од руководилаца једне од CSI-јевих подизвођачких фирми.

Макмален је умро новембра 2022, тако да о овоме не могу да га питам. Али сећам се два питања која сам му поставио кад смо се упознали. Прво сам и сâм сматрао готово бесмисленим: може ли да сумира еволуцију империјалног Рима у једној реченици? Рекао је да то може да уради у четири речи: „Мањина има све више.“

Друго питање је било о приватизацији и куда она води. Макмален је био превише опрезан научник да би се усудио на било какву грандиозну изјаву. У историји нема ничег „што мора“, објаснио је. Могао је само да претпоставља о томе како су се одређени процеси одвијали у Старом Риму. Уз то, волео је да пореди културе и временске периоде (касније ми је послао рад који је написао о корупцији у Риму, Индији и Кини у три различите ере), и волео је да истражује идеје. Размислио је о мом питању, а затим је узвратио: „Да ли мислите на средњи век?“, упитао је. „Или на садашњост?“

Повратак у будућност

Средњи век и ја смо се добро разумели, мислио сам. Са своје стране, исказивао сам му искрено поштовање (због оснивања и успона универзитета, оживљавања филозофије, изума наочара) и романтично сам му се дивио (лукови покривени маховином, шарени витражи, мирис печеног вепра на ражњу).

Историју средњег века студирао сам на факултету, а и много година сам радио са оцем на стрипу „Принц Валијант“, смештеном у средњи век (аутор текста био је сценариста „Принца Валијанта“ док је његов отац Џон Кален Марфи седамдесетих цртао стрип на трагу Харолда Фостера – прим.прев). Клесан камен и пуцкетање ватре и данас на мене делују умирујуће.

Заузврат, мени за љубав, средњи век је требало да остане у историји, тамо где припада. Али није. Са убрзаним напретком приватизације, чини се да нам се враћа у облику нечега што подсећа на феудализам. Стручњаци за средњи век расправљају о томе шта та реч заиста значи, рашчлањујући је с контроверзном прецизношћу. Иако у то време можда и није имала јасан смисао, сама идеја, када се оголи до суштине, међутим, прилично је једноставна.

Како је у Европи царска моћ опадала, учврстио се нов систем организације, у коме су моћ, управљање, закон, безбедност, права и богатство били децентрализовани и држани у приватним рукама. Они који су поседовали ову приватну моћ били су међусобно повезани, од највишег до најнижег, у нивоима вазалства. Они с врха су такође имали обавезе према онима испод – да спроводе правду и пруже заштиту. Замислите систем, могуће, као лутку налик на руску бабушку састављену од олигарха који владају великом масом људи који преживљавају као кметови и сељаци.

Идеји о владама као јавним пројектима с јавном сврхом и извесним степеном јавног учешћа грађана – онога што је Мејфлауерски споразум из 1620. назвао „грађанским политичким телом“ (Civil Body Politic) – требало је много времена да се поново успостави. Већина људи у развијеном свету живи у једном таквом систему, или у нечему што тежи да то буде, већ неколико векова. Нећу претеривати у оцени колико је овај експеримент био успешан, али он је разлог што имамо полицијске снаге уместо самовољних осветника и мреже социјалне заштите уместо милостиње коју људи у хулахопкама насумице бацају с коња.

Нови феудализам

Током осамдесетих и деведесетих, приватизација је поново почела да добија на замаху, и за то је имала велику подршку. Антидржавно расположење створило је за то прилику, а предузетници су је само приграбили. Приватизацију су такође заговарали креатори политике који су сматрали да је „аутсорсинг“ приватних извођача послова природно ефикаснији. Осим тога, јавни сектор не може да обави све.

Од случаја до случаја, приватизација овога или онога може да има смисла. Проблем настаје у самој акумулацији. У САД, чак и пре него што је Трамп други пут преузео дужност, било је отприлике двоструко више људи запослених у приватном сектору који обављају послове савезне владе него што је било федералних службеника.

Како се темпо приватизације убрзавао у 21. веку, тако је идеја „неофеудализма“ или „технофеудализма“ почела да привлачи пажњу научника и теоретичара – поред осталих Џоела Коткина, Џоди Дин, Роберта Кутнера и Јаниса Варуфакиса.

Већина ових аналитичара је дубоко забринута: они предвиђају ерозију транспарентности, непоштовање индивидуалних права и концентрацију моћи у рукама све малобројније групе богатих „барона“, док је већина становништва сведена на услужне послове који представљају модерaн облик кметства. Насупрот томе, теоретичари на техно-либертаријанској или неореакционарној маргини, који све то посматрају из јајоликих столица у „Скај лаунџу“, виде исте појаве – и једва чекају.

Значење и последице приватизације могу бити предмет расправе, али сам феномен се не може оспорити. Да наведемо неколико примера.

Монопол над контролом новчане масе некада је био обележје јавне моћи. У периоду од једне деценије, приватне криптовалуте су поткопале ту контролу, истовремено омогућивши широк спектар нелегалних активности. Криптовалуте је тешко регулисати чак и када би за то постојала воља, које често нема. У САД, Трамп и његова породица су у великој мери укључени у крипто бизнис. Када је у априлу 2025. председник Трамп најавио да ће позвати 220 највећих инвеститора нa приватну вечеру за своју криптовалуту „$TRUMP meme coin“, вредност тог мим-новчића је порасла у року од неколико сати за 60 процената.

Монопол над легитимном употребом силе – замена витезова и копљаника разних вазала професионалним сталним војскама – било је још једно традиционално обележје јавне власти. Чувена изјава Доналда Рамсфелда да „свако иде у рат с војском коју има“ данас гласи „с војском коју унајми“.

Плаћеничке војске и милиције

Приватне војне компаније које данас делују широм света, попут групе „Вагнер“ или компаније „Трипл канопи“, подсећају на немачке плаћеничке војске зване ландскнехти (Landsknecht) из 15. и 16. века.

Свет је данас преплављен ветеранима из недавних ратова, а владе и корпорације често желе активне мере без правног надзора. (Данашњи фриленсери у безбедносним услугама, примећује извештај Националног универзитета за одбрану САД из 2019. године, „као средњовековни плаћеници могу се показати претерано бруталним приликом извршавања уговора“.)

Од 2007. до 2012. године, само САД су потрошиле 160 милијарди долара на приватне компаније или појединце који пружају безбедносне услуге.

Паралелно с њима делује индустрија још већих размера – растуће приватне компаније за прикупљање обавештајних података попут „Палантира“. САД троше значајан део свог буџета за обавештајне службе. Сâмо име компаније „Палантир“ као да, преко Толкина, одзвања уназад у феудални свет.

Јавне полицијске снаге, чија је мисија да заштите све, углавном су изум из 19. века. Али полицијске снаге се смањују. У САД свако ко има новца и потребу за тим сада ангажује приватна обезбеђења, који броје два пута више припадника него полиција. Међу компанијама са седиштем у САД, трећи највећи светски послодавац – после „Амазона“ и „Волмарта“ – јесте приватна безбедносна фирма „Allied Universal“.

Приватна обезбеђења патролирају малим градовима и деловима великих градова. Конзорцијум стотина предузећа у Портланду, у Орегону, ангажовао је компанију под називом „Echelon Protective Services“ да чува њихов центар града, дању и ноћу.

Током пожара који су опустошили Лос Анђелес у јануару 2025, најбогатији становници Брентвуда позвали су тајну безбедносну фирму „Covered 6“ да заштити њихове домове од пљачке.

Што се тиче личног обезбеђења, тржиште нема граница. Према извештајима, Марк Закерберг за лично обезбеђење годишње издваја 23 милиона долара, пет пута више него што папа плаћа за „Швајцарску гарду“, која служи за личну заштиту верског поглавара и Ватикана.

Приватно управљане стамбене заједницe

Као и у средњем веку, богати се повлаче иза заклона. Да је данас изграђен, Виндзорски замак би у продајном проспекту био описан као „приватно управљана стамбена заједница“. Деведесетих година прошлог века, када је економиста Роберт Рајх почео да пише о „отцепљењу успешних“, око три милиона америчких стамбених јединица налазило се унутар затворених заједница, које су штитиле популацију од око 8 милиона људи.

Данас затворене заједнице обухватају 14 милиона стамбених јединица. Једна компанија за некретнине на Флориди својевремено је на својој веб страници питала заинтересоване: „Да ли је ров прави избор за вас?“ Била је то првоаприлска шала, али не баш добра, пошто модерне резиденције окружене рововима већ постоје. Можда и најексклузивнија ограђена заједница на свету заправо је острво – у заливу Бискејн на Флориди, са 89 становника (укључујући Џефа Безоса, Иванку Трамп и Џареда Кушнера) и радарским системом обезбеђења који је пројектовала израелска компанија „Магос“. Полицајци у глисерима пресрећу свакога ко се превише приближи.

Приватизација је уздрмала и правосудни систем. Један пример из амбициозног истраживања Роберта Катнера и Кетрин В. В. Стоун у часопису „The American Prospect“ тиче се све веће употребе обавезне арбитраже коју корпорације уписују у приватне уговоре као начин решавања потрошачких и радних спорова. Јавни судски систем је преоптерећен. Арбитража – „аутсорсинг судске праксе“, како је аутори називају – ствара паралелни приватни систем, онај у коме се ефикасност више вреднује од јавног надзора или законског поступка.

Надзор у ширем смислу – над животном средином, храном, лековима, финансијама – деценијама се премешта у руке оних над којима би требало да се спроводи. У својој књизи из 2021. године Приватизација свега, Доналд Коен и Ален Микелијан документовали су губитак јавне контроле над водом, путевима, социјалном службом, парковима и много чим другим.

Актуелно намерно демонтирање владе у Америци и њена замена нечим што је изграђено на приватизованој моћи и мрежама личне лојалности само убрзава процес који је одавно било у току. Његов дух је пре неколико деценија ухваћен у максими Мареја Вајденбаума, економског саветника Роналда Регана: „Немојте само да стојите ту – укините нешто!“

Случај Алена Бејтса

Једaн од недавно најгледанијих телевизијских програма у Великој Британији била је ITV серија „Господин Бејтс против Поште“ (Mr Bates vs the Post Office), драматизована верзија догађаја од пре неколико деценија. Наиме, британски поштански систем, којим је некада директно управљао министар у влади, постао је 1970. (државна) статутарна корпорација. С временом су делови тог система издвајани – од времена Маргарет Тачер земља је агресивније него већина других држава спроводила приватизацију – а правни и надзорни оквир био је подвргаван сталним изменама.

Крајем деведесетих, Пошта је, у споразуму насталом као аранжман „јавно-приватног партнерства“, компјутеризовала своје рачуноводствене и друге операције; систем је испоручила британска компанија коју је потом купио технолошки гигант „Фуџицу“. Грешке у софтверу убрзо су довеле до тога да су стотине сеоских поштара лажно оптужени за крађу и отпуштени из службе, неколико њих је отишло у затвор, а један број је извршио самоубиство.

„Фуџицу“ је потом признао грешку, али није прихватао кривицу за низ неправди који је уследио. Унутар Поште, корпоративна непрозирност и распршена одговорност олакшавали су прикривање, а отежавали утврђивање одговорности. Без истраживачког новинарства часописа „Computer Weekly“ – и, наравно, ТВ серије – можда уопште не би ни било никакве одговорности.

На крају, директорка Поште је доживела иронично феудалну судбину: некадашњој „Команданткињи Реда Британске империје“ краљ Чарлс III је одузео ову титулу. А господин Бејтс, локални управник поште који је организовао отпор, проглашен је витезом.

Господин Бејтс против Поште имао је многе предности у причању приче у односу на реалност – обичног човека који постаје јунак, гневне сељане и зелени сеоски крајолик. Али ситни проблеми који полако блокирају механизам власти ретко изгледају спектакуларно и јавност их готово и не види. А последице се откривају споро и често се правдају ситним словима у уговорима.

Приватни затвори

Године 2008, Чикаго је у очајничкој потрази за новцем приватизовао своје аутомате за паркинг, продавши на 75 година права на све приходе групи инвеститора коју је предводио Морган Стенли. Одредба у уговору о „усклађивању“ захтева од града да надокнади инвеститорима изгубљени приход када се паркомати избаце из употребе – што оптерећује доношење одлука кад год град буде разматрао пројекте који би укинули паркинг-места или дали предност јавном превозу у односу на аутомобиле.

Права на управљање наплатом путарине на ауто-путевима неке јурисдикције су продале приватним компанијама, укључујући и стране. Ситна слова у уговорима често спречавају унапређења споредних путева, уз образложење да би побољшања путне мреже створила нелојалну конкуренцију. 

Приватни затвори у уговоре по правилу стављају клаузулу о квотама. Док се државе и општине можда надају да ће у складу са својом политиком смањити број затвореника, кревети у приватним затворима без обзира на то морају бити попуњени.

Ланац подизвођача

Подсећајући на „ланац моћи“, који омогућава делотворну власт, Макмален је писао: „На свакој тачки преношења првобитна наредба мора се пренети онаква каква је примљена. У супротном, све ће се распасти.“

Контрола и одговорност су темељ. Контрола се односи на то ко доноси одлуке и ко одлучује да ли ће се спровести – и у чију корист? Одговорност се односи на то ко одређује да ли је нешто пошло по злу, а ко да ли је проблем решен? У приватизованом свету, влада постаје „дифузна, нестабилна, непредвидива“, а линија одговорности све више слаби. Извођачи радова ангажују подизвођаче, који ангажују своје подизвођаче.

„Не могу вам ништа рећи о подизвођачевом подизвођaчу подизвођача“, рекао је званичник НАТО-а за „Њујорк тајмс“ 2010. године кад су га питали о обезбеђењу конвоја у Авганистану, за које се испоставило да је у дослуху с талибанима. У великом делу данашње из система „издвојене“ власти, „подизвођач подизвођачeвог подизвођача“ готово је опис радног места.

Да ли је феудализам наша будућност? У историји не постоји да нешто „мора“ да буде, а садашњост је загонетка исто колико и све што је пред нама. Приватизовани свет може бити привремена аномалија, нова развојна фаза, или само подразумевано стање људског друштва. Наша епоха још нема име, и неће бити на нама ни да му га дамо. Из неке далеке тачке у будућности, век у којем живимо можда ће изгледати као „средњи“. Са својом контроверзном прецизношћу, историчари ће рашчлањивати шта је „приватизација“ заправо значила и питати се да ли смо је у своје време уопште разумели. 

Под Турцима, поново смо се повукли у тавне горе, у себе, у своје трагичне митове, у буне, у нове сеобе. Постајали смо земља многострадална, трагичних нарави, „ношења крстова“, робовања, сеоба, дошљака, путника, са насељима по шумама која су као збег и привремена стаништва и застаништа на тлу на коме су (као што је за Србију свога доба забележио Милован Видаковић у Аутобиографији) сви ранији житељи били побијени, расељени или као робље одведени у далеки свет. Крајина поскурица и проскомидија, ћеле-кула и од брвана срезаних цркава-покајница, трагичних патњи и беспрестаних сеоба и устанака... Старице и средовечне жене се повлаче и скривају да би нарицале... као у грчкој трагедији. Као што је грчка трагедија, и Аристотелова катарза, и „трагично задовољство“, и у косовском миту.

Али, и у мргодност нашу, у склоност ка осами по раштрканим брдским засеоцима прикривеним густим забранима и иза река, у мукло издвајање по вајатима и трлама, ипак (биолошки) продире ново поднебље. У исти мах, по забитим манастирима су заједничке медитеранске светиње, и фреске, и стари списи, србуље, хагиографије, биографије, романи. А све се то пробија и у наш епос. Да би се у Његошу искристалисало у величанствену синтезу.

С друге стране, пред нашим негдашњим најездама (са Хунима, Аварима) староседелачко становништво се повлачило у планине, на Пинд, на острва, у Солун, у тврде градове, у Диоклецијанове палате. У Солуну (рецимо), да би захвалили Богородици што их је спасла опаких Авара и Словена приликом једне њихове опсаде, испевали су химну Возбраеној војеводи. Али, та иста химна се сада певала скрушено у тами наших манастира.

Ратујући, истребљујући се, узајамно се поробљавајући пре Турака (и тако, кантакузеновски, отварајући врата завојевачу), сад су, у ропству, сви народи источног Медитерана доживљавали исту злу коб.

Староседеоци, гипкији, окретнији, с већом традицијом, Грци, фанариоти, Цинцари, наметнули су Турцима извесне поставке свога византијско-румског државног права (Рум милет); задржали су у својим рукама трговину: пловидбу. После укидања осталих патријаршија, преко Мегали цркве, завладали су потпуно духовним животом раје.

А заједничко робовање и страдања сјединили су све народе источног Медитерана. Хетерија, Рига од Фере, српски устанак, још више их зближују. У Србију долазе и Грци и Цинцари и остали. За све је то почетак заједничког ослобођења. И за све је малена Србија („обреновићевска Србија“) острво слободе.

Као зејтин на води

Са ослобођењем Србије, наши људи се са својих планина, из својих збегова (што су вековима и били) почињу све више спуштати у градове, који су дотле били турски. У њима, пак, поред нешто Османлија (сасвим исто као у Босни) живели су, углавном, они Срби који су прешли на ислам – поред малобројних Грка, Цинцара и прочих.

Под Турцима, Грци и Цинцари се, споља, прилагођују приликама. У својим домовима високим зидом ограђеним, они, скоро сви хетеристи, чувају своје непрекинуте медитеранске традиције и дух. После ослобођења, у овој земљи и та традиција и дух разбијају окове. Са почетком урбанизирања, наши преци почињу примати од врло малобројних Грка и Цинцара, прастароседелаца, начин живота и градско уређење. И они то прихватају врло лако, јер су, поднебљем, биолошки, већ медитерански аклиматизовани; јер су њихове словенске духовне традиције дубоко већ испреплетане са медитеранским. Тај процес се најбоље дâ видети по једном закључку Мокрањца који се потпуно слаже са мишљењем Страбона. Једном је Станоје Станојевић упитао Мокрањца у коме је нашем крају најразвијенији музички смисао. У том погледу, на првом месту стоји (одговорио је Мокрањац) област која обухвата Врање, Тетово, Пећ, Митровицу. А у својој Географији, и Страбон тврди управо за тај предео – негдашњу Дарданију – како се истиче у музици. Ту је, дакле, одиграло улогу исто толико поднебље, као и утицај староседалаца и додир с њима и преузимање традиција.

Другим речима, наши преци су климатски, биолошки, по духовним утицајима и по сопственим традицијама хиљадугодишњим већ постали медитеранци. Са урбанизирањем то потенцијално стање је уз помоћ староседелачког градског становништва откривало путеве свог пуног израза и токове исказивања оног што је већ било сазрело у њима.

Испрва, трговци Грци и Цинцари посматрају наше претке што се настањују крај њих као што, увек, грађани гледају на дошљаке са села; и више цене сеоске домаћине. „Без велике потребе и невоље нису се уопште мешали са Србима“. Њих су уважавали „као добру муштерију али никако и као равне грчко-цинцарској нацији“ (Драгутин Илић: Хаџи Диша)... „Одвајкада су се они у свему делили од мештана Срба и хтели да буду над Србима као зејтин над водом“ (Сремац: Кир Герас). У почетку су били „прави господари београдске чаршије“ (Душан Ј. Поповић). Била је то једна моћна и разграната пословна заједница која се у своме врху, као у стожеру, онамо у Бечу, завршавала бароном Ђорђем С. Сином – грчко-цинцарским Ротшилдом. Али, док су (рецимо) у Влашкој и Молдавији фанариоти били апсолутно владајући слој, код нас се у њима обављао један занимљив психолошки процес посрбљивања.

Братство по мукама

После векова робовања, они ову земљу осећају као своје острво слободе, исто онако као Хиос или Јонска острвља. У мраку патњи, сваки зрак слободе или аутономије претвара се у заједничку наду поробљених, у заједничку победу. Рига од Фере, Карађорђе, Хајдук Вељко, Танаско Рајић, Стеван Синђелић, Бочарис, Мијаулис, Канарис, клефте, арматоли – заједнички су устаници за слободу читавог овог дела медитеранског света.

На почетку, Грци и Цинцари, хетеристи, гледају с висине на те Србе што се, у вечитим бунама, опијају херојством. (И сујетом. И динарским самохвалисањем. Хондрокефалоси! Тврдоглавци.) Они, пак, у све уносе меру мудрости и прорачунатости једне старе расе. И, испрва, хетеристички сневају о обнови Византије и о њеном природном праву да, као Јустинијан, или Константин Порфирогенит, или Манојло Комнен, завлада овим дошљацима из мрачних шума.

Међутим, постепено, Срби им – премда им они, у пословима, изгледају недорасли, наивни, без искуства – почињу бивати блиски. Они су били сведоци мучеништва наших предака. Рађа се људско велико братство по страдалништву. Покољи, унижавања, одвођење у робље, глобљење... па то су све исто и они преживљавали у Смирни, на Псари, на Пинду. Ово што су доживљавали Срби – па то је сасвим слично ономе што је у својим новелама описивао Димитриос Викелас. Као што су наши људи бежали из Санџака, из Босне, из Херцеговине, или из Црне Горе, овамо на Мораве, и они у својим душама носе патње и носталгије за Магаревом, Крушевом, Солуном, Влахоклисуром...

Без „патрије“ – они ову земљу прихватају као отаџбину. Јер, најзад, ако се у по нечему и разликују од Срба, страдања и слобода и вера су им заједнички. И оно у чему су нашим прецима помогли да пронађу пут и израз, у новим, градским условима, ономе што је било као нови нагон (и биолошки, и климатски и духовно) сазрело у њима: па ови Србијанци су медитеранци, нашинци.

Mедитеранска радост

У доба кад су наше вечите буне почињале доносити прве плодове слободе, у нашим прецима, раније усамљеницима и мргодама, одиграо се један огроман преображај. У робовању и у бунама, наш косовски мит, и еп, и Његош, носе у себи грчку трагедију. А наша духовитост је била мешавина словенског и исламског надмудривања и горког подсмеха, у причама о Ери, Ћоси, Насрадин-хоџи, Ђерзелез Алији – у чему је био, у ствари, одсјај једног друкчијег и ширег (под Турцима омогућеног) медитеранизирања.

Са слободом, у нама је, по аклиматизованом нагону (али сузбијаном достојанством и трагиком наших патњи) сад, негде дубоко у души, забрујала медитеранска радост и силни кликтај смеха.

Усамљеници у робовању, и по планинама – у слободи – Србијанци су неодољиво у себи осетили медитерански нагон за јавним животом, за бучном политиком, за кавгама, зборовима, говорништвом, за прегањањима, за цепидлачењима, за пршењем, за изборима – за влашћу. И све је то узимало облике оргије слободе.

Али, то је био сасвим природан одисај: обезвређивани у ропству, кад су се о њима други „старали“ као о свом чопору, раји – они су, сада, имали осећање да се поново овређују тиме што бучно улазе у јавни живот, у политику, у једнакост, у слободу, у уздизање, у власт.

Наши прастароседеоци, иако су мудро вртели и одмахивали главом на многе крајности и претераности, ипак су у тој помами јавног живота видели велику сличност са древном Јеладом, са хучним политичким борбама, корупцијама, остракизмима, филипикама, прегањањима, агитацијама, зборовима, изборима ...

Упркос извесних природних разлика, наше Грке и Цинцаре с нама спаја читав низ заједничких медитеранских ознака. Па, док су раније, као Сремчев Кир Герас, хтели да буду „над Србима као зејтин над водом“, постепено, већ иначе малобројни, али значајни као прастароседелачки носиоци медитеранске цивилизације, они се потпуно претапају у Србе, и језиком, и животом, и примањем славе (они су од нас преузели славу, али ми смо, по градовима, од њих прихватили начин како да је славимо), и стремљењима, и љубављу према Србији и њеној ослободилачкој мисији.

И, као сви неофити, они постају већи Срби од Срба.

Заједничко ослобађање

Госпођа Гита Предић-Нушић (ћерка Бранислава Нушића) објавила је податке о грчко-цинцарско-албанском пореклу породице Нуша. А Нушић је, у Аутобиографији, забележио: 

„... У доба кад ћу се ја родити (... узгред напомињем да је те исте године умро Вук Караџић...) и нешто пре, зачела се међу народима Балканског полуострва идеја о зближењу и заједници те да удружени прегну на заједничко дело ослобођења. Као први експерименат тога зближења изгледа да сам био ја, представљајући у неку руку персонификацију балканске заједнице. И, да није нешто српска народност била та која ме је у првим данима детињства снабдевала млеком, чиме ме је необично обавезала, ко зна не би ли ја сад већ био стрељан као грчки министар, или не би ли, као лажни румунски кнез, трошио у светским бањама новац маторих француских удовица, или не би ли се, субвениран од разних држава, крвавио по планинама као шеф албанских бандита, очекујући згодан тренутак да од своје хајдучке чете образујем министарски савет.“

Бранислав Нушић је на свет дошао као Алкибијад Нуша. А родио се у сутон владавине кнеза Михаила, који је (романтично бајроновски) сневао о општој балканској револуцији; стварао савез са Грцима и Румунима, тежио да буде ослободилац Бугарске, и успостављао југословенске револуционарне одборе широм наших земаља, док је Матија Бан (члан тајног средишњег одбора) писао књигу (у ствари практично упутство за акцију) о герилском војевању... У Београдској тврђави, и осталим градовима по Србији, још се вила турска застава и у њима биле турске посаде и топовске цеви уперене у срце наше земље.

Иако је оне редове исписао са хумористичком (њему својственом) интонацијом, Нушић је одиста био нека врста „персонификације балканске заједнице“. Међутим, задојен „српским млеком“ (и томе дајући значај као у нашем епу), Алкибијад Нуша се претвара у Бранислава Нушића... као, раније, отац Стеријин – Стерио Папаз: у Стефана Поповића... као што Хиполит Георгијадес постаје Владан Ђорђевић... и толики други.

Припадајући, по својим прецима, етничкој групи без отаџбине, Нушић је сада свим срцем (и романтично) прихватио Србију. И читав свој живот (као што ће се видети на другом месту) уткао је у њена стремљења, мучеништва, страдања, нове сеобе, изгнанства, робовања, победе, снове, поразе, да би јој, на крају подарио две највеће људске вредности: славу свога стваралаштва, и свога сина јединца, који је, као добровољац, пао на пољу части.

Србија је за њега била појам и оличавала оно најдубље у његовој психи: хомеровску радост ослобођења, ведрину после робовања, новооткривену везу с људима, стицање сопствене отаџбине која је сва као катарза над лутањима прошлости и трагичности, која је као смисао живљења. И као кликтај медитеранског смеха – после свих патњи.

Али је и у Србији Нушић био – појам. У њој је он оличавао ведрину. У свима трагедијама, несрећама, поразима, повлачењима, изгнанствима, беспућима... од кнеза Михаила до Плаве гробнице – све надвладати медитеранским духом. И лудо се подсмевати неупоредиво јачем непријатељу (и барону Гизлу и фон Берхтолду, и фон Хецендорфу и фон Поћореку, Макензену, и цару и краљу). Смејати се и себи. Медитерански сагледати како се трагично додирује с комичним и како се њиме може раздрешити... Смејати се свему, смејати се свачему, смејати се, смејати... смехом као ослобођењем од бола и спокојством у подношењу патњи. Као опуштањем напрегнутости. Као негацијом једне негације. Као контрастом малог и ограниченог. Као осећањем супериорности.

Ведрином.

Власт смеха: Risum teneatis

По нашем мишљењу, дакле, прастароседеоци Стерија и Нушић за психологију нашег народа значе још и више него што су – књижевно и позоришно – два неоспорно велика комедиографа. Њих двојица су отворили путеве, створили израз и „ослободили“ оно што је у нама сазревало као медитеранска ведрина и менталитет. У неку руку, они су нам били учитељи и водичи у психичком самопотврђивању и откривању себе у медитеранском аклиматизовању. А то су они опет, са своје стране, остварили потпуно се асимилујући са средином у којој су и они открили себе.

Код Стерије – који је чврсто везан и за своје српско порекло по мајци, чија се породица иселила из Пожаревца, и у обожавању ујака и у супротстављању... Кир Јањи – оштро уочавамо процес овог сажимања.

Стерија открива као комично – у исти мах као трагично – оно по чему су („греческо кефало“, „све сос мера“...) прастароседеоци хтели да буду изнад Срба „као зејтин изнад воде“. У њему је сукоб између два поимања медитеранског духа: мудрости и мере, с једне стране – и превреле крви која све одводи до крајности и до најнемогућнијих амплитуда: и мржњу и љубав, и корист и штету, и херојство и самохвалисање, и сујету и самоуживање.

Један од најумнијих људи, и огромног знања, Стерија представља равнотежу у коначној аклиматизацији медитеранском духу. У томе је желео да служи – полезности, и хтео је, вољно, да буде близак своме добу – али је, као уметник, био далеко изнад њега, у висинама до којих је тек требало досећи. Нужно је уочити разлику између његових предисловија – и уметничке суштине његова дела, и поетске комике, и трагичних акцената, и врло суптилне психологије, и музикалности његових комедија, и истанчаних естетских квалитета (насупрот наравоучителности) и његове комике која стоји на ивици трагичног. По овом последњем квалитету он је сродан двојици комедиографа са западног Медитерана – Лопе де Веги и Молијеру. Али је производ нашег сопственог медитеранизирања, оног које је продрло у косовски мит, које се одразило као хумор у трагичним народним песмама, и као здрав смех у Горском вијенцу.

Али, тек са Нушићем, истински, огромни, хомеровски, необуздани, опојни, медитерански смех је нашао свој прави пут и свој пуни израз – исто толико њим самим, колико и средином која га је прихватила као нешто своје и сасвим природно. Тај менталитет се са Нушићем потпуно уобличио у пуно сазревање; и, у том погледу, он је „одиграо улогу“ далеко значајнију но што то изгледа на први поглед.

Матош је записао како га Нушићева духовитост подсећа на француску, на париску. Матош није видео аутохтоност и корене те духовитости у средини овог поднебља, политичких сукобљавања, неутољиве слободе, бучности. То нисмо уочавали, у себи, ни ми сами: наши људи (изгнани преко мора... као саплеменици и сапатници Улиса и Филоктета) изненадили су се, на Солунском фронту, како су они тако брзо (за разлику – рецимо – од односа са Енглезима) установили заједнички – медитерански – менталитет са Грцима и Французима (Avrio! Avrio! Sagapo! Serbo! Serbo! Kamarad!).

Наш смех се преображавао и узрастао и задобијао богатство разноврсности. Смех Ере, Ћосе, Ђерзелез Алије, Насрадин-хоџе – који још постоји, који је драг, и који у себи, такође, садржи и остала медитеранска саживљавања и утицаје.

Хумор и сатира Сремца и Радоја Домановића су претежно словенски. Нушићев смех – то је стапање словенског у нама са овим поднебљем и медитеранским духом.

Нушић се – типично медитерански! – смејао (да овде парафразирамо један став из Аутобиографије), слободи и тиранији:

Јер је слобода често фраза, а тиранија увек истина ...

Смејао се лудости и мудрости:

Јер је мудрост људска често пута збир људских лудости.

Смејао се правди и неправди:

Јер је правда често пута тежа људима од неправде...

Смејао се истини и заблуди:

Јер истина је често пута непостојанија од заблуде ...

И мржњи и љубави:

Јер је љубав често пута себичнија од мржње...

И тузи и радости:

Јер туга често пута уме бити и лажна...

И срећи и несрећи:

Јер је срећа готово увек варљива...

Смејао се знању и незнању:

Јер знање има граница, док их незнање нема...

– смејао се свему, смејао се свачему, смејао се, смејао, смејао ...

Нушић смех претвара у животну филозофију: једино је онај потпуно сагледао живот који пролази својом (неприметљиво кратком и, у основи, илузорном и бесмисленом) стазом смејући се – и, у исти мах, смејући се животу.

Истини припада смех

У таквом смеху, међутим, дубоко је скривена туга свих комедиографа, и свих весељака. Али Нушић овакав став и овакву филозофију преобраћа скоро у здраву чулност, у виталност, у силу живота, у „осећање супериорности“, у победу. Његова комика није „студирана“, смишљена, промишљена, исконструисана. Она је ишчупана и истргнута из најдубље снаге живота, па је, као и он сам, у распону од сигнификативне до апсолутне, од буфонерија до раблеовског лакрдијашења, од површинског до бездна. Она није ледена, нити моралистичка као код Хогарта; нити је у њеној сржи пренаглашено извучена идеја као код Домјеа; нити је заснована на фантастичном, на страви и силним контрастима као код Бројгела.

Нушић почиње (као и Молијер) сигнификативном комиком. Али, пошто се смех граничи са туробним, и озбиљним, и важним – и супротставља им се – он, да би их негирао, мора имати своју посебну логику која је опречна здраворазумној и која (паралелно и невидљиво) постоји као неки потајни и трансцендентни закон живота и самосвојна је истинитост стварности. И стварност истине. Здраворазумно, озбиљно, туробно, важно, сујета, власт, богатство постоје у човековој подсвести – уз остала трагична наслућивања ништавности, и као одбрана од њих. Сатира то побија озбиљно и све потенцира, пренаглашује халуцинацијама, хиперболама, логогрифима, загонеткама, алегоријама, „мистеријама“. Нушићева комика се не руга људима, него оној туробној подсвести у њима, и њу не побија „озбиљно“ из бојазни да јој не прида важност, већ истинитошћу ведрине и поигравањем, чиме се тамна подсвест снижава и обезвређује.

У овом погледу, Нушић (нагонски, не ерудитивно) свој смех надовезује на древна медитеранска поимања Тертулијана и Светог Августина, и у том настављању он их, собом, чудесно и запањујуће, чини модерним... „Има (каже Тертулијан кога данашњи човек зна једнострано) много ствари које заслужују да буду исмејане и с којима се ваља тако поиграти, из бојазни да би им се дало превише важности ако би се озбиљно побијале. Таштина ни на шта тако не обавезује као на подсмех, а истини управо припада смех, јер је истина ведрина и радост...“

Нушићева комика

Тако је смех, истину, ведрину, радост схватао и Нушић: „Ја волим људе и волим их баш са свима њиховим слабостима, и то ме спречава да будем немилостив. Ко чита какву моју причу, где се смејем чијој слабости, осетиће једновремено да ја симпатишем онога коме се смејем и дотичем се нежно његове ране бојећи се да му не изазовем бол.“

„...А љубав понекад обавезује да се подсмехнемо грешкама људи да бисмо их навели да им се и сами насмеју и да их се клоне“ – говорио је Свети Августин: Haec tu misericorditer irride, ut eis ridenda ac fugienda commendes.

Наизглед сва хитлена и (заваравајуће) површна, Нушићева комика спонтано носи у себи и оличава све што се о овој материји умовало у филозофији.

У Нушићевој комици (за разлику од сатире) хиперболе, алегорије, сновиђења, логогрифи, халуцинације (које ћемо се потрудити да одгонетнемо) нису видљиве, него су скривене у самој души његова човека, који их (неосетно и неприметно) исказује, портретски, као аутокарикатуру и, њеним линијама, преобраћа их у људску ведрину.

Сигнификативна комика, таквим начином, узраста до апсолутне. С једне стране: тиме што је носилац комичног није свестан, што су његови поступци (и речи) изненадни, непредвидљиви и њему самом, механички и аутоматски. По том аутоматском и механичком елементу, Нушићева комика има у себи нечег надреалистичког. (Само што надреалисти нису схватили да су аутоматичност и механистичност примесе и квалитети – смешног. Међу њима је, узгред буди речено, једини то увидео Салвадор Дали: „Pour peindre, faites – vous fou“).

Јеротије Пантић, срески начелник, није свестан да је, у ствари, он – сумњиво лице. Јеврем Прокић, у својој чежњи да постане народни посланик, није свестан да (попут Bourgeois gentilhomme) жели да се уздигне изнад себе сама – и, тиме, смешно постаје мањи но што јесте. Живка министарка није свесна да је неко покондирење вуче да се нагло, неочекивано и изненадно изнесе изнад своје нормалне линије живота.

С друге стране, Нушићева комика се уздиже до апсолутне тиме што се, врло често (специфичним унутарњим хиперболама и алегоријама) као у еуфорији, у пијанству, у сну о срећи, претвара у уметничку гротеску. (Овај поступак је врло успело остваривала Соја Јовановић у својој режији Сумњивог лица.)

Аутоматизам Нушићеве комике је ослобођење од једног усађеног здраворазумног система. И као одлазак, и поетски прелазак у непознато, у један зачарани омађијани свет сагледан у кривом огледалу (као у „Блуђишту на Петшину“), у изврнутој перспективи и симетрији, у луцкастим парадоксима, у каламбурима ситуација, у изненадностима и неочекиваности „изопачења“. Тим аутоматизмом, и комични ликови и гледаоци подједнако, као да се истржу од осовине формалне логике, као да су у лудом сновиђењу и пијанству – „на крилима смеха“ – закорачили, сомнамбулски, у зачаране зренике ведрине. Ведрине која је победа над маглом временског кретања, као варљиви тријумф човека над протицањем днева, у једној посебној и друкчијој логици смешног која приања више за срце неголи за ум, јер се руга и опориче пролазност и трагику које су увек подсвесно, словенски, присутне у нама.

Нушић то постиже таквим генијем смеха да нам се причињава како се и на његово дело односи оно питање старог Хорација (... из Поетике): Risum teneatis? – Да ли се уопште можете уздржати а да се не насмејете?

Та неодољива, необуздана сила (и власт!) смеха – та неухватљива моћ којој је Нушић (као мало писаца у свету) био најчистије оваплоћење – продире у срце, у ум, у крв, у нерве, као нектар, као винске, анакреонске песме, као дитирамби, као дионизијска помама, као оргија весеља.

У овим анакреонским визијама пијанства и својеврсне лирике постоји и невидљив делић туге, и подсмех мудрости (јер је мудрост људска често пута збир људских лудости) и правди (јер је правда често пута тежа људима од неправде), и истини и заблуди, и мржњи и љубави, и тузи и радости, и срећи и несрећи. И животу над који се надносимо. И коме се смејемо.

Па, ако се ослободимо својих предубеђења и оног осећања „супериорности“ које у нама изнедрава смех; ако се растеретимо оних реалистичких шаблона (о којима ће бити речи на другом месту), и онога што смо, криво, називали „вештином“ и „занатом“; ако, дакле, проникнемо суштину Нушићевог генијалног (медитеранског) смеха, ако будемо имали слуха да чујемо како он звучи у нама као анакреонске песме и дитирамби, сагледаћемо, онда, ону потку која је у његовом стваралачком нагону тихо брујала чистом лириком и поезијом.

И тад ће нам се указати као песник смеха.

А његово дело, – ако га схватимо као велику уметничку мапу карикатура, као увек модерну антидраму, као чисто стваралаштво које је изнад правила и поетика – стално ће се, и трајно, пред нама појављивати као ново и све новије. И као – премда се Нушић никад није придржавао поетика – чудесно самоникли појам управо онога што су поетике и естетике означавале као смисао и суштину лепог.

... Као фреске. Као Los Caprichos.

„Москва“, 1922–1924.

Једно морално и интелектуално књиговодство које никад до данас нисам водио, ставља ме пред запрепашћујући биланс, да је читав мој живот од самих странпутица и погрешних залетања, али да није грешан можда једино према поезији која ми је била и остала све, иако сам незнатан, једва примећен а подобро и заслужено заборављен у њој.

Пред тим билансом мој улазак у старост добија један нов, чини ми се, једини смисао: да мало проћаскам о такозваном искуству, које ми се причињава – сада – као какво путовање унатраг, ка годинама и догађајима од којих сам увек нешто почињао и полазио, а нигде стизао.

После Првог светског рата, млади београдски књижевници свакодневно су се састајали у кафани „Москва“. Сви око истог великог стола, од јутра до мрака; једни су долазили, други одлазили, већина навраћала више пута дневно.

Централна фигура и најбриљантнија личност у то доба био је Тин Ујевић, брадат, запуштен, а златоуст и зналац. За тим столом упознао сам Драинца и Сандраров космополитизам, Драгана Алексића и дадаизам, Тодора Манојловића и ренесансу, Бошка Токина и тек рођену естетику филма.

У гимназији ми је био професор Ранко Младеновић, заокупљен модерном позоришном режијом и директор часописа „Мисао“. Упознао сам, такође, глагољивог, ђаволски паметног Винавера, који се тада био вратио из Совјетског Савеза. Он ме је задивио својим познавањем музике и Бергсонове филозофије.

У Загребу је излазио часопис „Зенит“ који је уређивао Љубомир Мицић. Часопис је био пун занимљивих текстова у духу свемоћног експресионизма који је тада цветао у Немачкој и Аустрији. Мицић и његов брат Виргилије Пољански трудили су се да оснују „зенитизам“, с неком магловитом идејом о балканизацији Европе. Тај рани контакт с књижевницима и уметницима био је за мене судбоносан.

Код куће сам писао песме у „слободном“ стиху, и никоме у „Москви“ нисам смео да их покажем. Једну сам послао Љубомиру Мицићу у Загреб, надајући се да ће је штампати у „Зениту“. Одговорио ми је негативно, отприлике у овом смислу:

„Ваша песма није довољно модерна. Превише је застарела у форми, недовољно је ирационална“.

Личност којој дугујем свој први импулс духа и душе јесте Раде Драинац. У њему је срце куцало милосрдно, детињски весело и плачно.

Око боемског стола у „Москви“, Драинац, чија је култура била незнатна и реторика слаба, пребацивао је монотоно Ујевићу да је парнасовац. Тај прекор није за мене значио ништа, као ни жаокање Ујевићево због Драинчевог аналфабетства. Мене је одушевљавала Драинчева бујица поезије, широк замах његових стихова који су се, ма колико дељени у више независних поема, увек сливали у корито једне опште, космичке лирске реке. Као да је свака поема била наставак претходне и увод у следећу, увек једну те исту, безграничну, инстинктивну, инспирисану речитост којом је он плавио и себе, и живот, и континенте, у непрекидно, неконтролисано надахнуће.

Сумњам да је у то време Драинац ишта прочитао из мог усамљеног и наивног „стварања“ у породичном златном кавезу. То ми се чинило сасвим нормалним. Али, тада ми се указала неочекивана прилика да будем штампан у часопису нашег најталентованијег песника.

Мој отац, који ме је безгранично волео, радо је пристао да новчано помогне штампање другог броја Драинчевог часописа „ХИПНОС“. Драинац, примеран боем међу највреднијим лењивцима које сам икада срео, стално у полупијаном стању (пијанство од алкохола уз урођено пијанство једне изузетно богате лирске природе), скупљао је рукописе за други број „Хипноса“, и, с лукавим уверењем да од тога неће бити ништа, чекао мој прилог.

Мени је, пак, било стало да се не обрукам. Сви су знали да Були финансира часопис. Требало је, зато, да напишем нешто што заиста вреди да би ми опростили што сам син имућних родитеља. Искористио сам белешке и одломке из мојих интимних списа и спојио их у једну привидно уравнотежену целину коју сам назвао Доктор Хипнисон или Техника живота.

„Редакција“ Драинчевог часописа била је кафана „Москва“. Када сам, гушећи се од узбуђења, предао Драинцу рукопис поеме, за уметничким столом је било пуно уобичајених гостију. Само што је Раде бацио летимичан поглед на мој рукопис, он је одушевљен и не мање зачуђен, узвикнуо:

„Па то је одлична ствар. Нисам ни слутио да имаш талента!“

Благодарећи „Хипносу“ и Доктору Хипнисону тадашњи гимназијалац је одједном видео себе као песника. Марко Ристић, Милан Дединац и Растко Петровић похвалили су ме на корзоу у Кнез Михајловој улици где смо се обично, пред ручак и пред вечеру, сретали.

У то доба пада и моје познанство с Душаном Матићем. Он је тада био професор филозофије у једној гимназији (не у мојој, Првој мушкој). Од Матића сам веома много научио, и неизмерно му дугујем. Доктор Хипнисон му се свидео, нарочито интелектуалне перспективе из другог дела наслова: Техника живота.

У несређени метод мојих читања Матић је унео неку врсту педагошког реда, говорио ми је о Сорбони и животу интелектуалаца у Паризу, објашњавао Бергсона и Пола Валерија. Упућивао ме је како да приђем литератури од Валериja Ларбоа (Valéry Larbaud) до Гијома Аполинера (Guillaume Apollinaire), открио ми значај – пресудан за читаву моју будућност – надреализма и надреалистичке револуције. Матићу дугујем сазнање да треба одбацити књижевност у белетристичком смислу и присвајати песничко стварање као метод поимања.

До мог сусрета с Матићем у мени се све збивало и нагомилавало кроз младалачку чежњу да изразим себе, да пронађем свој непатворен израз. Нисам ни слутио да је Драинац основао „Хипнос“ да би се некако и он, без икакве литерарне културе и филозофске спреме, понео с надреалистичком револуцијом. У мојој још магловитој свести Матић је све проблеме тачно постављао и у дугим разговорима стрпљиво, отмено објашњавао. Племенитост и интелектуална узвишеност тих Матићевих монолога за време калемегданских шетњи остају највећа част моје прошлости.

Прегледајући књигу по књигу своје библиотеке, наишао сам на Лелек себра, украшену Тиновом посветом од 8. фебруара 1924, године. Прелиставајући ту Ујевићеву збирку пао сам у дубоку меланхолију. (Мислио сам да је нестала у рату. Ипак сам ту књигу спасао, не знам ни сам како, па је сад, листам.) Без обзира на старе и младе, на парнасовце и симболисте, богатство и раскошност Тиновог језика пружају ми данас хладан и свиреп доказ моје немоћи да се на свом матерњем језику с лакоћом изразим. Све је код Тина урезано као у камену. Занавек. Од типографије, формата, распореда, од архитектуре књижице, па до саме садржине, све је од најбољег, вечитог, незастаривог, савршеног укуса. Тин ме подсећа на уметнике ренесансе који су хотимично примали грчке оригинале за своје узоре, очарани вечним, никад потпуно разјашњеним односом форме и садржине.

Кад сам од господина Цвијановића, познатог београдског књижара, купио Лелек себра да га Тин у „Москви“ својеручно украси посветом, још нисам био богзнашта објавио. Написао је моје име без оно де, као у званичним документима. Треба ипак напоменути да се породица Були у актима и архивама београдске јеврејске синагоге звала Ди Були. У кући смо имали урамљену неку врсту дипломе на пергаменту на старохебрејском језику, где је мој деда назван: Едидија ди Були. Не сећам се више ко ми је рекао да Мони Були звучи као Рики-Тики, да је то име фонетички недостојно једног песника. Тако сам прошверцовао оно де из дединог пергамента, између Мони (Соломон) и Були, па сам и у Паризу задржао псеудоплемићку партикулу на француском: Monny de Boully. Да није већ касно, данас бих задржао своје право, „крштено“ име: Соломон Були. Толико о уображеној милозвучности или немилозвучности песничког имена. Моја покојна кућепазитељка у Паризу звала се Госпођа Бодлер. А знам такође једну кафаницу која носи назив Maison Rimbaud!

Када сам после толико година прочитао у Тиновој посвети „у знак лепих сећања и празновања“, осетио сам да ме је зграбио за душу. Цео мој живот је згуснут у том изразу ПРАЗНОВАЊЕ. Моји односи са пријатељима, моји радови у журби и нереду, мој шепртљански лов на изразе, на једном полузаборављеном језику, све ми је то празновање.

Када сам био примљен у „Москву“ за сто за којим је Ујевић „председавао“ (била је то епоха „друге групе“, јер је она о којој Црњански говори у својим сећањима била прва послератна група), ни гимназија ни породица нису више имале утицаја на мој унутарњи живот. Све сам црпео око уметничког стола у „Москви“, само је одатле извирала истина, права култура, и блистави одговори на питања којима правих одговора нема.

И мој отац је био редовни гост „Москве“, али не под великим огледалом. Мало даље, спрат више, на оном „отменијем“, где се састајала „чаршија“. Често смо и отац и ја у исто време боравили у „Москви“. Он на „отменој“ платформи, са својим друштвом, углавном трговцима, а ја за уметничким столом, све док не дође време да пођем кући, на вечеру. Мој отац је устајао први и позивао ме да кренемо. Њега су сви уметници (боеми, како их је он називао) познавали и поздрављали. Он се дискретно и љубазно руковао са свима. Са Тином, са Драинцем, Тошом Манојловићем, Драганом Алексићем, са свима који су се ту састајали, одлазили, поново се враћали и непрекидно полемисали. „Хајде, Мони, доста, време је да се пође кући!“

Ти топли, благородни односи између оца и сина јединца, изазивали су неку врсту ироничног дивљења и, углавном, одобравање код свих који су нас познавали, и код „буржоазије“ и код „боема“.

„Москва“ је постала моја школа, мој универзитет, моја академија, мој духовни и душевни храм. Ако смем тако конвенционално да се изразим, врховни свештеник те моје безимене религије био је Ујевић. Као гром из ведрог неба погађале су његове металне реченице, често заједљиве, увек бремените неизмерним знањем. То је за нашу средину било нешто нечувено, у неку руку монструозно. Неисцрпне дискусије о многим тада горућим темама, одвијале су се у знаку „за“ и „против“.

Ујевићева клошарска запуштеност била је легендарна. Стално се чешао и гребао, и масним прстима вртео длаке своје браде. Али све то није било важно за мене. Његово живо муњевито свезнање, његова реторика и дијалектика, његова перверзна досетљивост, све ме је то толико очарало и задивило, с Лелеком себра пред очима, да бриљантнијег реторичара, богатије људско памћење у служби инвенције, парадокса, борбености и духовитости никад у свом животу нисам срео. 

Сумњам чак да наш Тин икад може бити превазиђен. За мене, гимназијалца, Ујевић је био откровење, недостижни идеал. Та спектакуларна дроњавост и прљавштина биле су за мене симбол самосталности и свемоћи духа. Тело и све на телу ништавно је. Једино вреди мисао неговати у себи, и то мисао изречену изворно, стваралачки, у суптилним импровизацијама, у свој раскоши и неисцрпној ризници тајне нашег језика.

Мој упад у „Москву“, мој пријем за уметнички сто, толерисање моје још бледе и конфузне личности није се много разликовало од анегдотичног статирања новинара и авантуриста. У тој „Москви“ где је царовала еминентна личност Ујевића и где се крај њега батргао Драинац, и један и други прави боеми, Мони де Були је увек имао довољно џепарца да систематски сваког чашћава, благодаран што је примљен за уметнички сто.

Прошло је толико година, посејано је толико смрти и убистава, догодиле су се толике социјалне и корените промене у нашој земљи, да унапред молим за опроштај ако догађаје и датуме бркам и неке важне личности занемарујем и не помињем. Чини ми се да је уметнички сто увек био у залеђу читаве моје песничке делатности. Рекао сам песничке, не књижевне. Поема је спонтано постала за мене једини могућ и жељен израз. Пошто ми је стицање Тинове лексичке културе, његово савршено познавање старогрчких, латинских и средњовековних дела изгледало недосежно, а чак и његова доживљена, савремена интернационална култура изван мојих моћи, није ми ништа друго остајало него да пођем Драинчевим стопама, за кога су висока култура и знање били више штетни неголи корисни једном песнику.

Лелек себра је ушао у врећу „пасеизма“, у вешто и компликаторски згуснуто ремек-дело које са живим, револуционарним – у естетском смислу – стварањем никакве везе није имало. „Парнасовци“? „Симболисти“? Ничег значајног ја ту нисам видео, све ми је изгледало незанимљиво у њиховим теоријским сукобима, личило је на школски напор, на ерудицију. Све што није било за моју кафанску информацију спонтано, медијумски надахнуто, сензационално, одбијало ме је.

Још се, ево, вртим око „Москве“ и уметничког стола под великим огледалом које помиње Црњански у својим Сећањима. Захваљујући њима ја се данас боље сналазим. Под тим огледалом се у првим годинама после 1918. одвијала наша модерна књижевност. Моја „Москва“ почиње доцније. За уметничким столом није више, од јутра до мрака, председавао Сибе Миличић, већ како рекох, Тин Ујевић. Миличића сам упознао касније. Његово тврдоглаво и монотоно проповедање једне хладне, апстрактне, водњикаво космичке лирике није ме много привлачило. Тодор Манојловић, кога из Црњанскове групе већ боље знам, био је далеко занимљивији. Његова заиста солидна култура имала је нечег сунчаног. У његовој природи, живео је дубоки смисао за лепоту, нека врста аполонског здравља и ведрине.

Међутим док су се те, 1919, у „Москви“ скупљали најпознатији, и најзначајнији наши послератни писци – мој први контакт са модерном уметношћу био је чудан, случајан и ма колико узгредан – остаје ми у сећању. Било је то доба Вајмарске републике; у Немачкој је инфлациони процес узео размере својевољног банкротства, С намером да „искористи“ ту ситуацију, мој отац пошаље моју мајку и мене на одмор у Берлин. Немачки језик сам знао као и француски, сасвим течно. Оно неколико америчких долара што нам их је отац редовно слао из Београда у препорученим писмима, претварали су се у стотине хиљада, у милионе немачких марака. Мени је било петнаест година. Интересовале су ме једино књиге и музеји. С обзиром на огромне суме новца с којима сам располагао, књиге и музеји су ми долазили некако бесплатно.

Ако се добро сећам, Берлински музеј за афричку уметност звао се Kaiser Friedrich Muséum. Упао сам једног дана и у тај музеј. На каси је чувар у прикладној униформи. Био сам једини посетилац. Чувар је ступио у разговор са мном и понудио се да ме прати кроз музеј. Великодушно сам му дао велику напојницу, а он, да би се захвалио, показао ми је једну фотографију. На њој је био он, централна фигура, у колонијалној белој одећи, окружен нагим црнкињама, у шатору где су висиле пантерске коже, маске и фетиши. „Ту сам живео као краљ. Сада сам постао државни чиновник, просјак у униформи. Изгубили смо рат и све наше колоније. И за мене лично је то пропаст.“ Такав је био мој први контакт с примитивном уметношћу. Случајан, ако смем мало да злоупотребим тај израз. Аутономан, јер ми нико није унапред показао тај правац.

Кад сам много касније у „Књижевном гласнику“ прочитао један опширан напад на црначку уметност, моје лично сазнање о њој било је већ искристалисано.

Те исте 1919. године у Берлину, улазио сам у све књижаре и неограничено куповао све што ми се чинило значајно. Пуким случајем сам наишао и на часопис „Littérature“, на разне дадаистичке летке и на једну Елијарову збирку, илустровану Макс Ернстовим монтажама, сада тако славним, под називом: Les Malheurs des Immortels. Увек истине ради помињем да ме је контакт с том Елијаровом књигом толико одушевио да ми се углави све комешало; осећао сам се као да ми је поверен кључ једног новог, неисцрпног, тајанственог свемира.

По повратку у Београд све су то постали моји лични списи, без којих вероватно не бих имао храбрости да се приближим и „прошверцујем“ за уметнички сто у „Москви“.

Опет да се вратим на Ујевића. Он је био патолошки запуштен. Из његовог немара који је заударао, избијао је метални глас који никад ниједну баналност није изустио. Каква год била тема дискусије, Ујевић је сваком одузимао реч да је претвори у своју акробатску реторику, где је свака идеја блистала, где се све утапало у звездане ватромете. Да додирнем централну тачку: прљавштина, вашљивост и егзибиционизам, проглашавали су лудилом. Ја сам био поносан што и о лудилу какво је било егзибиционистичко онанисање у кафани, не водим никаквог рачуна, већ само слушам неисцрпни извор једног монструозног памћења, и никад да се заситим мађионичара реторике и духовитости. Лудило у потпуној телесној запуштености, а за моју младалачку осетљивост истовремено је значило сигурност да је то сасвим неважно пред неисцрпним најбистријим импровизацијама које су текле као из извора у којем су се искриле увек свеже, увек непредвиђене идеје.

У мом дивљењу, у мом обожавању Ујевића ишао сам тако далеко да бих се наљутио на сваког ко би се усудио да му тај вид анархичности пребаци. У поређењу с њим, најкултурнији људи изгледали су ми плитки, занатски. Авај, сувише нормални. Лако је њима било да му пребаце лудило и да у то лудило утеловљавају оно што је у њему било генијално, изузетно. Био сам наиван, без икаквог искуства. Данас сам потпуно неспособан да се неког или нечег сетим друкчије него осећањима. У то доба сам био жедан културе, жедан поезије, жедан лепоте у изражају. Те жеђи је у мени, савесном ђаку, Ујевић све више изазивао уколико их је већма гасио. Вероватно да ће ми многи пребацити због те субјективности, али она једино одговара преживљеној истини.

Упознао сам и незаборавног Станислава Винавера који је на мене оставио исто тако снажан утисак као Ујевић. Обојица су симболизирали неку врсту недосежног, иако потпуно различитог, интелектуалног идеала. Винавер се појављивао у Београду као жив у више примерака. На улици, у кафани, по посластичарницама, пред Народним позориштем увече, на пола сата пред почетак представе, опкољен младићима и девојкама – студентима, држао је предавања, проповеди о свим могућим темама, некад безначајно актуелним, некад од вечитог универзалног значаја. Чак је и од Бергсона правио неку врсту Винаверијаде. Од музике, коју је осећао и познавао најинтимније, плео је математичке архитектуре, које с математиком, вероватно, више никакве везе нису имале, али је све то било искричаво, оригинално, акробатски вешто, слободно и ослобађајуће.

С обзиром на моју младалачку осећајност, колико год да су били различити, и Ујевић и Винавер давали су ми утисак да никог не мрзе и никог не воле, да су потпуно равнодушни према својој околини, да им је једино стало да слушају сами себе и да имају што већи аудиторијум. Кад смо седели сами за кафанским столом, Винавер је говорио још гласније да га чују што даље и стално је погледом испитивао дејство своје речитости. И Ујевићев и Винаверов глас били су преоштри, прејаки за интиман дијалог, обојени једним јединим тоном, тоном јавне дискусије, форума. И један и други су изнуђивали туђе ћутање. За мене су обојица били иницијатори, први учитељи, први узори свега најважнијег у хаотичном батргању мог младалачког бунта против конвенција. Није било потребно да ми указују знаке срдачности, топлине. Довољно ми је било да их обожавам, да су они увек спремни да за мене, за било кога, као пророци у пустињи, проповедају своју камелеонску истину.

Моје познанство с Матићем није ме приближило групи којој је он припадао. Група: Марко Ристић, Растко Петровић, Милан Дединац, Александар Вучо и Матић представљала је оно што је у то доба Раде Драинац називао котеријом. Чињеница да у групу нисам био ни примљен ни позван, била је разлог да сам и ја био на њу помало огорчен. Истини за вољу, био сам увређен. Уколико је та група више инсистирала на монденству и некој врсти прилагођавања друштвене психологије Марсела Пруста нашој београдској илузорној аристократији, утолико сам се жустрије мешао међу боеме, скитао ноћу по механама. Све је то потпуно безначајно кад је у питању непобитна вредност свих тих људи и њихов огроман уплив, њихово високо место у зачетку модернизма код нас. Ако овде тако мало говорим о њима, разлог је детињасто прост: они за мене нису хтели да знају, а ја их нисам могао добро да упознам.

Оно што ми је Матић говорио о Ристићу, Дединцу и Растку Петровићу увек је било интересантно али никако оно чему сам тежио, нити у складу са мојим темпераментом. Истовремено сам се спријатељио и с Ристом Ратковићем који је, без икакве двоумице припадао боемима, бунтовницима, свету на који сам био навикао. Пријатељство с њим није угасило оно с Матићем, али је прекинуло његов континуитет у свакодневном виђању.

Ристо Ратковић је био изузетно паметан и способан да све разуме. Он ме је увео у марксизам и упознао с активним комунистима, а ништа што је у вези са поезијом није му било страно. Још тачније, Ристо Ратковић је био рођени револуционар, а по солидној архитектури својих умних категорија и непогрешивој финоћи своје сензибилности и рођени песник.

Од Матића, понављам, научио сам да мислим аутентично, да приметим оно што треба да се примети, да себе не заваравам фразеологијом, да поштујем мисао када је она срж, да је презирем када је сенка. Једна таква дисциплина, кад је на време примљена и схваћена, даје могућности животу да самог себе превазиђе и у најоскуднијим часовима. Но плодове свега што је Матић у мени посејао био сам у стању тек много доцније да уберем.

С Ристом су ствари ипак ишле лакше и једноставније. Био је жедан акције, ефикасности, и обојица смо осећали потребу да се покажемо, да ступимо у борбу. Без довољно новца, без редакције, без икаквог познавања наших граница и могућности, штампали смо часопис „Вечност“ на свега четири стране, лилипутански по формату, џиновски по амбицијама.

 Цео тај период спада у оно што бих данас могао да назовем установљавање мојих, једном заувек примљених обичаја у стварању и нестварању. Какве год биле касније промене у мојој идеологији или у нагомилавању свакојаких знања и утицаја, једно је остало непромењено: да никада нисам нешто написао а да ми то није неко тражио, неки пријатељ очекивао; најпре је њему било намењено а тек после апстрактном читаоцу. Тај интимизам, та атмосфера исповести, та потреба да једном малом броју пријатеља покажем и докажем да се нису преварили поклонивши ми своје поверење, био је и остао једини импулс свега што сам у току једног дугог живота спорадично писмено изразио.

Сећам се да је Ристо Ратковић једно време патио од неке баналне хроничне бољке. Саветовао сам му да иде код лекара или у болницу. „Море, Мони, одговарао је, сваке вечери кад легнем имам намеру да сутрадан одем код лекара. А кад се пробудим, кад ми светлост и сунце испуне очи, кад ме улица и живот позову да изађем, Мони, разуми ме, ја сам млад, млад. Како да не заборавим на болницу и лекаре и на болест, како да не скренем сто пута дневно од сваког циља.“

Не сећам се више какви су били односи између Матића и Ратковића. Кад сам после толиких деценија, у једном нашем мртворођеном часопису „Црно на бело“, видео Матићев текст „Из најинтимнијих бележака“, без сваке сумње ти односи су били пријатељски. Учинило ми се да је у том часопису све обележено жигом времена и епохе, једино је Матићев текст лебдео над свим, својом независношћу од сваке моде, од сваког модернизма. Све што смо тада ја и други писали, без обзира на квалитет и таленат, заузима своје место у историји литературе. Једино Матић отвара хоризонте, отвара их и у бескрај удаљује, једној свемоћи у немоћи, једном приближавању тајанствених осовина око којих се стварање ствара. Од кад се родила реч. Док реч не усахне.

Но вратимо се на нашу литературу под маском антилитературе. Да није било Матићеве суптилности и престроге опрезности, да није било његове увек тачне перспективе, ја бих тада лако побркао надреализам са осталим измима: експресионизмом у Немачкој, футуризмом у Италији, па чак и јадним зенитизмом код нас.

Као за поезију уопште тако ни за надреализам нема једне чисте и јасне дефиниције. Лакше је показати шта надреализам није, него доказати шта јесте. Смисао, кад смисла има, у надреалистичком откровењу увек је судбоносан а не логичан. У том откровењу ангажоване су симултано судбина човекова (свесног и под-свесног) и судбина свемира (видљивог и невидљивог, разумљивог и тајног). Лакше је говорити о једном надреалистичком ставу, о једном надреалистичком чину, о једном скоку опасном и спасоносном преко граница привидне реалности, из јаве у подсвест, из језиве нерешиве противности живота и смрти у нешто друго, у нешто истинитије, реалније: у надреално.

Кад говорим о срећи у надреалистичком чину и ставу, не мислим на срећу (или несрећу) која нам је дата извана, током догађаја; живот и смрт, здравље и болест, сиромаштво и благостање, све те баналне (баналне а толико болне) антиномије, претварају се у чисту игру, у стварност најстварнију, у неку врсту слаткогорке пародије бесмртности, бесмртности ванфизичког времена, бескрајности вантелесног простора. Уверен сам да сам живео двапут, сто пута, хиљаду и један пут у инстинктивној сумњи према привидном свету.

У овој светлости зар није било фатално, неизбежно, да сваки надреалиста буде истовремено друштвени револуционар? Пошто надреалистичко понашање тежи ка остварењу потпуног човека, слободног и срећног, и остварује га заиста у мени, како спречити да мене, надреалисту, традиционални друштвени рад не унесрећи? Од индивидуалног усамљеног револта до колективне револуционарне идеологије пут је био неизбежан.

Кад сам с Ристом Ратковићем основао часопис „Вечност“, у складу са нашом дубоком вером у надреалистичко стварање и, помоћу њега, у промену целокупног живота, надреалистички маштовити свет и његов слободан, ничим ограничен израз постао је рај на земљи. Неисцрпне метаморфозе лепоте и тотална љубав, без икаквих граница између осећајности и еротике, такође су избрисале вештачке границе између Добра и Зла. Љубав, Лепота и Доброта добиле су исто непосредно и нераздвојиво значење, значење и остваривање дато сваком човеку без разлике. Његов једини задатак и дужност састојала се у томе да увиди и саслуша глас свемирске љубави у сваком доживљају, ту и тамо, у њему, око њега, у свему и свачему непосредно.

Драган Алексић је код нас био једини представник дадаизма. Још из Винковаца, где се родио и школовао, Алексић се дописивао са Тристан Цараом. По професији новинар, активан и дисциплинован, Алексић је сваког зачуђивао својим хумором, својом лакоћом, својом хитрином. Као сенка пратио га је увек Бошко Токин. Чак је и физички изгледао као нека дадаистичка конструкција. Висок, витак и јак као да се бавио спортом и родио за спорт. На том атлетском телу била је ушрафљена једна бела кугла, сасвим округла као увеличана билијарска лопта, извајана у људско лице са, као вештачком, залепљеном лепом свиленом косом.

Био је хладан, церебралан. Но, то атлетско тело, та гипкост није познавала умор, није знала за меланхолију, увек је била спремна да ускочи као да је у њему живео неки леопард с мозгом рачунске машине. Понављам: све то хладно, систематски – као у шали. (Токин, пак, сасвим једноставан, без икакве мистерије и сујете, нарочито без икаквих претензија.)

Личност Драгана Алексића остала је за мене такође незаборавна. Чак ни Ујевић није умео као он да преводи с латинског ex libris. Према једној, на немачки начин укљуканој и свареној хуманистичкој култури, Алексићев дадаизам је савесно и добродушно уништавао ту културу, тај хуманизам. Од његових кратких куршумских реченица, све је гинуло, из његовог смеха стално се поново рушила Вавелска кула. Бескрајно скупоцен био је тај рушилачки луксуз. Из њега су никле најсавршеније песме на све стране расипнички поклањане. 

Париз, 1925.

Једнога дана, боемски сто у „Москви“ претворио се у надреалистички сто у кафани „Cyrano“ у Паризу! Како је било могуће да ме тако срдачно прихвате они који су за мене до тада били као богови недостижни? Исти процес као у Београду: дивљење, обожавање, миметизам. На толику свемоћ прилагођавања може се неко сажалити а може и задивити. Ко? Па, најпре ја лично. Ваљда зато и нисам ништа друго до једно тврдоглаво, грчевито избегавање судбине у трампљењу њене јаловости за неко никад потпуно испуњено, искрено, тотално отелотворење у фотомонтажу слепо примљених случајева и одушевљења. Сједињене с оним што је у мени било најинтимније: антишкола, антипородица и антилитература заједно. Фамилија и школа остале су у Београду, за литерарну антилитературу био сам већ мали шампион. Зар то није било савршенство? Чаробно остварење свих тежњи и свих чежњи.

Један новинар, сасвим неталентован песник Луј де Гонзаг-Фрик (Louis de Gonzague-Frick), кога су надреалисти подносили, написао је о мени чланак у недељном листу „Comoedia’‘. Тај чланак је изашао прве недеље мог боравка у Паризу. Интервју с младим надобудним надреалистом из Југославије. Својим родитељима, теткама и стричевима послао сам по један примерак. Већ сам видео свој пут неком царском цестом пуном славе и освајања тих безимених светова о којима нисам имао јасне појмове, али сам био сигуран да ће ме ослободити каријере за коју ме је породична добронамерност спремала.

Из хотела (који ми је препоручио Матић) телеграфским писмом јавим се Андре Бретону (André Breton), чију сам адресу понео из Београда. Сутрадан сам добио одговор: позива ме да дођем у кафану „Cyrano“, Place Blanche, на Монмартру, где се сваког дана пре подне састаје надреалистичка Група. Спонтаност и искрена добродошлица на коју сам наишао код Бретона лично, код Елијара, Арагона, Переа и свих осталих надреалиста биле су за мене као у „Nouvel Hotel“, у којем сам одсео, нов живот, одједном отворен и остварен.

Први ме је под своје узео Арагон који је у то доба писао Le Paysan de Paris. Одлучио је да ми он сам покаже Париз, од подне па до три-четири сата после поноћи непрекидно. Немам поеме која би могла изразити лиризам оних петнаест дана и ноћи проведених с Арагоном. Кад смо се поново сутрадан састали у кафани „Cyrano“, ја неиспаван, он свеж и динамичан, шетња се настављала и то за Арагона стваралачка, професионална, испуњена састанцима са личностима за мене још непознатим; и све то пешице, таксијем, или аутобусом, из кафане у кафану. Арагон је говорио као пророк, вадио из џепова још необјављене песме, куповао за мене популарна џепна издања Виктора Ига и читао ми их наглас по клупама у Луксембуршком парку, одвијајући и свежњеве све новијих и новијих страница за Le Paysan de Paris. Ја сам само био загрцнут, задивљен, занесен...

За мене је још и данас остало загонетно: кад је Арагон налазио слободно време да толико ради и тако значајно ствара. Кад је стизао да спава, макар и два-три сата?  И дан-данас ми је несхватљиво како је Арагон могао да остане свеж и речит и борбен, ватрометно раскошан, свестрано информисан о свим актуелностима, пажљив и расејан, неуморна пчела свих цветова јаве и сна. Ко је у свету имао ту срећу да први пут види Париз кроз очи једног Арагона? Мени се то чинило као чудо, као незаслужена награда за нешто што сам ипак некако заслужио, а то је та прилагодљивост, у којој нема ничега вулгарног ни плитко заинтересованог.

Истовремено са Арагоном и Бенжамен Переом (Benjamin Péret) упознао сам и јако заволео Пола Елијара (Paul Eluard). И поред зађевица, ситничарске љубоморе и многих интрига, Група је 1925. године била чврсто повезана и дисциплинована, под самовољним и неприкосновеним вођством Бретоновим. Мени је, понављам, та неприкосновеност годила.

Најмлађи надреалиста се звао Жак Барон. Познато је колико је Бретон презирао и омаловажавао званично школовање. Жак Барон се једног дана појавио сав весео и усхићен: „Јављам вам, драги пријатељи, да сам пао на матурском испиту“ (le bachot).

За Бретона то није био виц.

– Срам те било, магарче, како се не стидиш да паднеш на тако лаком и детињастом испиту.

Жак Барон се није надао, па ни остали присутни, оваквом реаговању. Међутим, у том реаговању био је цео Бретон, његове привидне противречности које су, у ствари, непрекидан позив на сензибилност и на дубоку озбиљност вечитих људских врлина, позив на својевољан рад, уз сталну пропаганду против ропског рада. Позив на самосавлађивање у непрестаном револту против поробљивачких сила.

Ником, сем Переу који је био веран и потчињен Бретону као пас, није било лако да подноси његов ауторитативан карактер. Група је једнодушно примала све његове личне мржње и симпатије. Кад је долазило до заваде с једним од чланова, остали су му окретали леђа. Кад је Бретон налазио за сходно да се помири, цела Група је срдачно и једнодушно прелазила преко свега као да ништа није ни било.

Елијар и ја смо се благонаклоно смејали, живот је био препун хумора и безазлене дирљивости. Били смо далеко од Бретонове строгости. И Елијарова лежерност и Бретонова строгост били су за мене недосежни екстреми, недостижни примери. У оба правца био сам и остао необдарен, неупућен, једном речи неинтересантан.

„Централни комитет“ Надреалистичке групе под неприкосновеним председништвом Андре Бретона сачињавали су: Пол Елијар, Луј Арагон и Бенжамен Пере. Док се у Паризу припремао пети број „La Révolution surréaliste“, показао сам Бретону и његовим пријатељима неколико свезака београдских „Путева“ и „Сведочанстава“ које су уређивали песници окупљени око Марка Ристића, Црњанског, Растка Петровића. У „Путевима“, ако се не варам, био је објављен „Вампир“, веома духовита пародија лудила, кратак и сугестиван „роман“ једног загребачког културног младог човека који се звао Фелер.

Надреалистима се тај „роман у цртежима“ веома свидео. Бретон ме замоли да преведем српски текст испод Фелерових цртежа и да напишем кратак увод. Превод и увод су били сутрадан готови. Решено је да „Вампир“ изиђе у петом броју „La Révolution surréaliste“. Сасвим задовољан, Бретон ми затражи да за тај број дам и један свој оригиналан текст.

Аутоматско писање је тада у пуном јеку. Довољно је данас бацити поглед на аутоматске текстове разних аутора, па схватити да такво неконтролисано бележење сваке речи, диктиране из подсвести, представља једну технику, једну вештину, једну акробацију која више даје илузију аутоматизма, неголи праву, апсолутну верност гласовима из дубине подсвести. Сви аутоматски текстови (уколико нису хаотично бунцање) имају један заједнички карактер вештине и извештачености. Било је решено да и ја напишем аутоматски текст и да се њиме у идућем броју часописа представим као аутентични надреалиста.

Бретон је одредио Переа да ме „контролише“. Отишли смо у једну кафану и затражили од келнера хартију. Он је једино могао да нам понуди „чаршав“ од грубе хартије, којим се покрива сто кад неко поручи што за јело. Од прибора за писање имао сам само оловку. Пере ми нареди да почнем.

Док сам писао, Пере ме је надзиравао и стално понављао:

„Немој да размишљаш, немој да застајеш, бележи све што ти падне на ум. Забрањено је поправљати. Забрањено је застајати. Напред, само напред. Иначе би то било варање, фалсификат. Ти треба сад да забележиш прави аутоматски текст.“

Нисам се усуђивао да станем ни да размишљам, писао сам као медијум, као да ми је руку водила нека тајанствена сила. С једне стране, то је тако и изгледало. С друге, пак, била је то нека врста аутошпијунаже и самоконтроле. Била је то нека врста „шверца“ између подсвести и надсвести.

Пере је пандурски мотрио и надзиравао једино формалне, видљиве и мерљиве факторе у мом „аутоматском“ бележењу. Нисам ни за тренутак застао, нисам ни реч прецртао, цео „чаршав“ од хартије био је исписан у једном даху. Пере површно прегледа мој текст, без иједне примедбе, сави га и стрпа уџеп.

Бретон ће да оцени и да пресуди.

Чим сам сутрадан, скамењен од треме, стигао укафану „Cyrano“, Пере предаде мој текст Бретону. Док је Бретон читао, ја сам по његовом изразу лица закључио да је задовољан, да је текст примљен, да сам ја примљен. И, тако, Бретон предаде мој рукопис Пјеру Навилу, техничком уреднику часописа и одреди да се текст који сам написао илуструје једним Пикасовим необјављеним цртежом.

За време мог првог боравка у Паризу, међу надреалистима искључиво, Бретон је диктаторски и каприциозно владао Групом. Руководио је целокупном литерарном стратегијом. Његове жеље били су декрети. У слаткогоркој шали звали су га: Папа. Та Бретонова „диктатура“ мени нимало није сметала. Напротив. Био сам навикао на професоре у гимназији и на факултету, на њихов неприкосновен ауторитет; био сам навикао на „Москву“ где је и бескућни Раде Драинац анатемисао по ћефу и амбицији, делио правду по личном расположењу, укусу и неукусу.

То опште страхопоштовање свих надреалиста према Бретону нашло је у мени повољан терен, унапред припремљен. У тој атмосфери сличној дворском куртизанству мени је било пријатно, нашао сам синтезу школске дисциплине и дисциплинског револта. У први мах, спонтано, ја сам Бретона обожавао. Открио сам у њему свезнајућег антипрофесора, револуционарног старешину, сигурно решење свих проблема мојих незрелих и конфузних амбиција. У пракси је та послушност и потчињеност Бретону доста личила на удварање.

Мој револт (била ми је тада двадесет прва година) и револуционарни социјални дух у мени били су конфузно испреплетани, везани једино за сензибилност и инстинкт, а никако за борбено искуство, за неко практично хватање у коштац. За мене је надреалистичка револуција 1925. године била максимум револуционарног хтења и жељења. Но већ је тада Бретон сасвим мудро увидео да је читава та надреалистичка револуција једно литерарно страшило за буржоазију. Надреализам ће остати јалов и неефикасан ако се не укључи у практичну и социјалну борбу.

У лето 1925. године био је у припреми пети и последњи број часописа „La Révolution surréaliste“. После мог повратка у Београд, на крају летњег распуста, наслов часописа је измењен у „Le Surréalisme au service de la Révolution“.

Пети број „La Révolution surréaliste“ изиђе из штампе са мојим прилозима. Био сам опијен, поносит и тврдоглаво решен да се што пре пресадим у Париз. У истом броју изашла је мојим посредовањем и једна песма Марка Ристића.

Антиконвенционалан, антирационалан, антимилитаристички, антипатриотски, антирелигиозан, увек приправан да скандализује буржоаски менталитет и да се противи грађанском поретку, надреализам је за мене био најзамашнији идеал поетске и људске слободе.

Бретон у то време открива Лава Троцког. Он почиње да се жали на јаловост и на нефикасност нашег покрета; на некакав наш застарели „идеализам“; на потребу, неопходну, да се нешто учини, да се нешто битно промени у нашем ставу према поретку кога се само одричемо и негирамо. Бретон почиње да купује и доноси марксистичке брошуре. Једног дана се чак појави у кафани „Cyrano“ са качкетом на глави.

По мишљењу пријатеља овај „пролетерски“ качкет изгледао је смешан на врху његове лавовске гриве. Сутрадан се опет појавио са шеширом. Али Бретон није зато престао да гута марксистичку литературу, да све дубље уверен инсистира: надреализам треба да се спасе и естетике и антиестетике (која иначе остаје једна обновљена естетика за слободоумније буржоаске интелигенте), надреализам треба инвестирати у практичан постојећи револуционарни покрет, претворити га у неисцрпну енергију ослобађања свега у нама и око нас.

Београд, 1925-1928.

Тријумфални повратак у Београд био је само привидан. Матића сам виђао мање, јер је лично много тешње био везан за групу Марка Ристића, Вуча, Дединца и Растка Петровића. Вратио сам се у „Москву“. Како је дошло до моје свакодневне сарадње с Ристом Ратковићем? Онако, без плана, у ритму уобичајених сусрета у „Москви“, на корзоу, по ноћним локалима, код „Три шешира“ и у другим кафанама (заборавио сам им имена), где је увек било могуће срести Тодора Манојловића, Винавера, Драинца и Ујевића.

Као и цео мој живот, пријатељство и сарадња с Ристом Ратковићем носили су печат слободе и независности. Из Париза сам понео жељу да код нас остварим надреализам по свом темпераменту: да се цео покрет не дегенерише у интриге, котеријске дангубе и такмичења личних сујета. Самоуправа. Аутономија. Слобода, слобода, слобода. Ето тако је дошло до стварања часописа „ВЕЧНОСТ“ (наслов је мој). Ристо Ратковић је постао уредник. Великих субвенција од моје имућне породице није било, али оно што смо добијали било је ипак довољно за штампарске трошкове. Купаца и прихода у ствари мало је било.

Часопис смо углавном поклањали. Господин Цвијановић је успевао да прода можда десетак примерака. Али смо били независни, слободни, самостални. Спремали смо заједно, свакодневно, следећи број „Вечности“; читали смо и критиковали између себе наше песме и кратке манифесте, позивали смо на сарадњу кога смо хтели. Наш живот је био толико усамљен, чак унапред прорачунато усамљен, изолован од средине у којој смо живели, да се једва разликовао од сна. Читава та епоха сарадње и пријатељства с Ристом Ратковићем била је један конкретизован сан, нешто много „луђе“ и „шашавије“ неголи наши написи.

Није нам било стало ни до признања ни до успеха. Према успеху и неуспеху били смо равнодушни. Нек нас схвати ко може и како уме? Та је епоха остварила у мени дубок, неизбрисив траг. Ни Ратковић ни ја нисмо били есејисти, теоретичари. И он и ја смо били неспремни за животну борбу, али, ето, „Вечност“ нам је осигурала свакодневни хлеб и дуван, осигурала нам је оно што је за нас било најважније: слободу израза.

Обојица смо били привидно лењи, али у ствари бескрајно спори. Тачније речено, ванвременски. Поезија и живот су за нас били једно те исто. Усмено причање и писање исто тако. Писали смо да бисмо за време растанка, још више били заједно, да ни за трен не ишчезне наш спасоносни унутрашњи круг. Све што је Ристо писао било је прећутно посвећено мени, а моји написи њему. Часопис „Вечност“ је знак једног бескрајног, неограниченог поверења у пријатељство.

Наша потпуна незаинтересованост за материјалан и моралан успех, чак и наша урођена неспособност да се прилагодимо конвенционалној реалности, унапред су осуђивали на заборав моје повремене активности у литератури. Ристо је поред свега, па и после своје преране смрти, имао срећу да његову песничку судбину представи Светлана Велмар-Јанковић, која је тако савесно и с пуно сензибилитета приредила избор Ратковићевих стихова и написала бриљантан предговор.

Постоји ли једна надреалистичка, аутоматска техника живота? Што се мене тиче, одговор је позитиван. Није сваком дано да инстинктивно ствара лирске синтезе са свим оним што море подсвести избацује на обалу једне сасвим специфичне свести, која личи на необјашњиво балансирање месечара на рубу понора. То тврдоглаво, инаџијско развијање те свести, тренирање, јачање до монструозности, можда је једина тајна надреалистичке технике живота.

Често смо сањарили о својој агонији, замишљали себе како клизимо неминовно у последљи грч. Али та инаџијска, надреалистичка свест нас не напушта. Сви око нас отргнути су од уобичајене туге и угушеног плача. Својим надреалистичким бунцањем све смо их полетно носили у поезију, у црни хумор, у један урнебесни смех, богу, друштву и свемиру заинат.

У свом интимном убеђењу могу да изјавим да сам живео два живота. Два? Две стотине, безброј. У мени нема ни сенке прекора за оне који нису лично свесни те многострукости. Безазлено их сажаљевам кад их слепило реализма масовно поведе у пакао физичког братоубиства и моралног самоубиства. Зар у овој светлости није било неизбежно да сваки надреалиста, на уметничком пољу, буде истовремено револуционар на друштвеном. Пошто надреалистичка етика тежи ка остварењу анонимног надчовека, слободног и крхког, али срећног, и заиста га остварује, како је онда могуће спречити да буржоаски ред нас надреалисте систематски унесрећава.

Кад сам с Ристом Ратковићем оснивао наш листић, назвали смо га „Вечност“, у складу са нашом дубоком вером у надреалистичко револуционарно стварање и помоћу њега у преображај читавог друштвеног живота.

Вративши се после тих ферија у Београд, па све до дипломирања на Правном факултету 1928, у мени је живела фикс-идеја да се коначно настаним у Паризу, учаурен у надреалистичкој групи и да ту, на лицу места, наставим, уз Бретона, Елијара и Арагона, своја лирска иживљавања на француском језику.

У међувремену сам желео да на матерњем језику оставим неку врсту завештања, неки школски пример да се и један надреалиста може изразити у оквирима традиционалних стихотворачких правила, једно завештање доступно свакоме љубитељу поезије. Тако се на Бохињском језеру, пред последњи испит на факултету, родила Антена смрти, низ романтичних спевова, где је величанственост и велелепност Јулијских Алпи бацила надреалистичку алхемију у невидљиву позадину. Ова моја последња збирка није никакво издајство, никакво напуштање надреалистичких искустава. Као и све остало што сам каснијих година, на захтев пријатеља, дао у штампу, никад не престаје да буде везано за надреалистичку хијерархију вредности. У ствари, све што сам промашио, промашио је надреалиста у мени. 

Париз, 1928.

Кад сам се после тог првог контакта с надреалистима вратио у Београд 1925, требало ми је још две године до завршетка студија. Био сам опијен успехом у Паризу и чврсто решен да се после студија дефинитивно преселим у Париз, да тамо на француском језику продужим своју литерарну делатност. То нисам никоме поверио. Родитељима сам предложио да у Паризу положим докторат и рачунао сам да тако нећу морати да савлађујем никакав отпор са њихове стране. С пријатељима из Париза сам се дописивао и продужио да се интензивно обавештавам о актуелностима у литератури. Из разлога који ми данас нису више јасни, хтео сам да оставим неку врсту лирског тестамента својој домовини, нешто што би било сваком схватљиво, нешто што би припадало једној традицији с којом надреализам ипак нема уске везе. Тако сам, за време једног дужег одмора на Бохињском језеру, написао дуге поеме сакупљене у збирци Антена смрти. 

На универзитету сам с успехом положио последњи испит, и 1928. године нашао сам се поново у Паризу и свим надреалистима изјавио да остајем. Више није било Арагона да га пратим, после свакодневних растанака пред ручак у кафани „Cyrano“. Више није било Пол Елијара да ме мази и често позива усвоју вилу у О-Бону (Eaux-Bonnes), где је купатило било декорисано морским чудовиштима из маште и палете Макса Ернста. Андре Бретон је био много хладнији према мени. У току година мог одсуства, надреализам је еволуирао у једну уску сарадњу са комунистима.

Бретон је халапљиво гутао безбројне револуционарне брошуре али је ипак његова библија била Мој живот од Лава Троцког. Часопис „La Révolution surréaliste“ изменио је назив у „Le Surréalisme au service de la Révolution“. Моји најбољи пријатељи лежали су у затвору, у Сремској Митровици, и ја сам знао за цену револуционарне делатности и за храброст таквих људи у тадашњој Југославији. У Француској, пак, све је то било безопасно, демократија је ипак функционисала у главним линијама, никакав политички усмени или писмени став није водио озбиљној казни. Бретон и, разуме се, цела група, једногласно су решили да буду политички ефикасни, да пресеку с индивидуалном анархијом, да се споје с комунистичким револуционарством.

У то доба је излазио часопис „Clarté“ који је основао, већ тада покојни, Анри Барбис (Henri Barbusse). Цела редакција тог часописа долазила је свакодневно у кафану „Cyrano“. Као што је Бретон себе кљукао марксистичком литературом, исто тако су се уредници „Clarté“-a енергично кљукали славним претечама надреализма, на брзу руку читали Лотреамона, Рембоа, Нервала, све наше јавне и тајне учитеље и „класичаре“ о којима су раније тек једва чули.

Ја сам у Београду видео шта значи бити политички активан комуниста. Како је та делатност немилосрдна према свим личним сентименталним проблемима. Колико сам био неспретан и неприпремљен за такву послушност и верност једној тактици и једној техници где су пожртвовање и борба на живот и смрт тотални. Чинило ми се сасвим нормалним да један песник изрази своје припадање марксизму или комунистичкој партији, али ми се чинило апсурдним подредити некој политичкој послушности цео надреалистички покрет.

Душан Матић ми је у Београду открио надреализам. Он је био уверен да је надреализам од корена до цвета најбогатија руда поезије, па макар и био привидно рушилачки до безумља, до немилосрђа. Да у мојој младости није било хегемоније Матићевог учења, не би дошло ни до мог сусрета са Бретоном. Да није било „Москве“, Ујевића, Драинца, Ристе Ратковића, не би дошло ни до неке моје „реакције“ кад ме је Бретон „разочарао“, „анатемисао“.

Да нешто више кажем о том разочарењу. Лакоумност с којом је Бретон отпочињао свађу (и мирио се, после привидно дефинитивних прекида цепања са пријатељима и сарадницима, дословно ме је збунила. Пријатељство, чак другарство, на које сам се у Београду навикао, били су за мене неприкосновени, стабилни, темељни. Када су Елијар и Арагон случајно били одсутни са једног састанка у кафани „Cyrano“, Бретон је искористио прилику да о њима непријатно и заједљиво говори. Готово непријатељски. Као да је, и мимо свакодневних несугласица, било могуће и потребно да устраје једна дубока сагласност, да устраје, али колико дуго и докле? До којих еластичних граница?

Одједном сам се уплашио пред слабошћу сентименталних веза у Групи, тачније речено, између Бретона с једне стране и свих осталих, главних и споредних, с друге стране. Противити се Бретоновим моменталним одушевљењима и наређењима, значило је осудити самог себе на изгнанство. Читава атмосфера у Групи личила је на удварање. Моје првобитно страхопоштовање претварало се постепено у све већи страх и све мање поштовање. Све се то у мени зачело при крају мог првог боравка у Паризу 1925. године. Тада сам увидео да постоји један надреалистички конформизам. Принудно прилагођавање Бретоновој диктаторској природи.

Моје некадашње обожавање претварало се постепено у принудну дволичност као једину могућу самоодбрану. И сама помисао да могу довести у питање Бретонова догматична решења изазвала би неспоразум, заваду, анатемисање. Првобитно осећање слободе и ослобођења претворило се у осећање ропства и у себи угушене побуне. Кад сам поново стигао у Париз 1928. надреалисти су ме срдачно примили. Атмосфера у Групи била је потпуно затрована Бретоновом „диктатуром“. Тада сам упознао Жана Карива, најмлађег надреалисту, родом из Бордоа, где је његов отац био професор историје. Одмах смо се спријатељили. Постали смо нераздвојни. Становали смо у истом хотелу, проводили дане заједно, заједно одлазили на свакодневне састанке у кафану „Cyrano“. Сувише набијен културом и класичним знањем, речит, пун хумора и заједљивости, Кариву је атмосфера у Групи постала неподношљива. Није прошло дуго времена а Бретон нас је обојицу избацио из Групе.

Истине ради треба рећи да смо то избацивање провоцирали многим дрскостима и сталном опозицијом против Бретона и његових директива. Бретон је имао посебан дар да неког наружи и омаловажи. Знали смо унапред шта нас чека, али нисмо имали намеру да се вратимо у стадо. Карив и ја смо се заједнички ослободили и храбрили један другога да спасемо нашу од тог момента повезану слободу. Надреалистичких дисидената је било мало у то време. Коме да се придружимо? Где да сарађујемо? Да пређемо у табор Жана Коктоа (Jean Cocteau), омрзнутог Бретоновог противника? Наше личне симпатије нисмо упућивали Коктоу и гнушали смо се сваког издајничког чина. Иако дисиденти, били смо ипак убеђени надреалисти, с многим идеолошким и сентименталним везама за нашу Школу.

У то време пада сусрет с Дидом де Мајо који је тобож студирао архитектуру у Паризу. Њега сам знао из Београда. Био је млађи од мене и у гимназији се нисмо много дружили. Жан Карив, Дида де Мајо и ја створили смо једну пријатељску заједницу с неодређеним плановима. Тада смо упознали Адамова. Наиме, ја сам га на Монпарнасу препознао, јер сам га два-три пута видео у кафани „Cyrano”, где је покушавао да се придружи надреалистима, али без успеха. Бретон га није трпео. Адамов је био руског порекла. Родитељи су му после револуције били избегли у Париз. Бивши сопственик петролејских извора у Бакуу, његов отац био је толико богат пре револуције да је на коцки, разоноде ради, губио или добијао читава имања, троспратне куће.

Адамов је био веома млад, борбен, револуционарно настројен, одушевљен надреализмом. Он није имао ничег заједничког са својом породицом, сем што је код ње становао. Избачени надреалисти и непризнати Адамов брзо се здружише. Адамов нам представи песника Клода Сернеа (Claude Semet), који је и данас један од мојих присних пријатеља. И ево, створила се нова Група. Идеја за један самостални часопис родила се сама од себе. Клод Серне јој пронађе назив: DISCONTINUITÉ. И напред, да саставимо садржај! Да чак нађемо неку идеолошку специфичност како би се што оштрије, бар у теорији, разликовали од надреалиста. Ту је теорију донео на свет Клод Серне: апсолутна безнадежност, најцрњи песимизам који тако дубоко уоквирује Сернеову лирику до данашњих дана.

„Discontinuité” је личио на „додатак“ часописа „La Révolution surréaliste“. Чак и графички смо све копирали, безазлено, несвесно, толико смо били још везани за наша срушена божанства. На једвите јаде смо скупили новац за хартију и штампарију. „Редакција“ је била, чини ми се, у стану Адамовљевих родитеља. У првом (и последњем) броју часописа „Discontinuité“ налази се репродукована једна од ретких слика Диде де Мајо.

У садржај је стављена цела паранадреалистичка нова група, Адамов, Серне, Карив, Де Мајо и ја. Били су позвани као гости: Жорж Неве (Georges Neveux), Бенжамен Фондан (Benjamin Fondane), оригиналан филозоф и пророчански инспирисан песник, депортован и убијен у гасној комори за време окупације, Жорж Малкин, сликар и боем који никад није могао да се потчини Бретоновим „забранама“ и „одобрењима“ (важна забрана: луњати по Монпарнасу, гнезду свих јавних и тајних непријатеља надреализма), Мишон (Michonze), талентован сликар коме надреализам није пореметио стрпљење и техничку савест фламанских мајстора XVII века, и Виктор Браунер (Victor Brauner), једини међу нама који је успео у америчком смислу: његове слике (од неоспорне креативне вредности) вреде данас, у доларима, баснословне суме.

Први (и последњи) број „Discontinuité“ појави се неочекивано за инат надреалистима. „Discontinuité“ је био сасвим деполитизиран, аполитичан. Предговор чији је наслов био L’AUBE N’EST PAS UNE ÉPÉE, написао је и потписао Клод Серне. Последња реченица: „Il ne nous reste plus rien“ (Не преостаје нам више ништа) утапа нашу идеологију у безнадежност, у темељитији нихилизам. Надреалисти су тај став приказали као издајство. Они су у то доба, а и до данас, били против бирократизације бољшевичке револуције.

У борбама за превласт у комунистичкој партији, Бретон је остао (једино он и, разуме се, његова верна сенка Бенжамен Пере) веран Троцком и „троцкизму“. Арагон и Елијар су у међувремену прихватили стаљинизам, одбацили троцкизам као утопију, и разишли се заувек са Бретоном. Јасно је да престајем да постојим ван једне средине, ван једног даноноћног уплива те средине на мој живот.

Утицаји из младости остали су неизбрисиви. Почев од Матићевог учења, после толиких светских трагедија и крвопролића, после толиких одушевљења и разочарења, ниједан компромис, привремен или трајан, није ми унаказио јесен у Београду, међу бакарним лишћем на Калемегдану. Пре заборава млађих генерација ја сам први себе самог стално заборављао. Муњевит пролаз кроз Бретонову групу није ме довољно упутио у неизбежну материјалну организацију једног модернистичког покрета. Тај минимум административног смисла недостајао је свима нама у Групи „Discontinuité“. За мене је то било нормално, пошто у Београду са Драинцем и Ратковићем није било другојачије.

Карив, Дида и ја постали смо нераздвојни. Чланови Групе су се размимоилазили услед сваковрсних каприса и самоопредељења, љубавних авантура, случајних сусрета – и бескрајних дангуба. Колико месеци, колико година је то трајало? То није важно. У бити се нисам мењао. Материјално осигуран месечном „рентом“ од родитеља, олимпском охолошћу презирући сваки рад за свакидашњи хлеб, без обзира на сан и на ноћ, чак и на уобичајен ритам оброка и сна. Карив, Дида и ја убијали смо систематски астрономско време. Дискутовали смо и бриљантном реториком на све стране разбацивали идеје и фантазије. По свим кафанама у Латинском кварту и на Монпарнасу били смо познати.

У том даноноћном скитању у троуглу Сен Жермен де Пре, Латински кварт и Монпарнас, под симболичним вођством Адамова, наша се нова Група ипак често састајала, као случајно, али готово свакодневно. Скитања и авантуре су код свих нас биле веома ограничене у простору и сводиле су се, нехотице, на један потпуно редован, монотон саобраћај, без икаквог изненађења. Наше скитање и наше авантуре биле су само једно фантазмагорично пијанство, једно рингишпилско окретање око једне те исте осовине у свима нама: чежња за свим што је надреално, чудесно, тајанствено, пророчанско, непредвидљиво у животним сусретима, у такозваној случајности. 

Наше су се маште извежбале да улепшају и да претворе у мит све што нас је одушевљавало у тетурању од кафане до кафане. Али су те кафане у ствари биле малобројне. То су били боемски локали, где би кадикад залутао неки пролазник из других друштвених сфера. Ни те случајности нису биле сасвим случајне. Те душе залутале у атмосферу боемских кафана, у зачараном троуглу, очекивале су потајно, несвесно, неку духовну помоћ, неки спас од нас који смо једино нашим утопијама били заштићени од зла и порока. Као да је наша бескрајна неагресивност, наша тотална незаинтересованост за практичан живот одсекла нокте свим зверским могућностима тог живота, као да смо својим удаљавањем од њега ископали јаз толико дубок и непремостив да је наша невидљива тврђава била исто тако отпорна у својој привидној слабости као и најсолидније енергијом створене задине.

Па ипак, беспосличење је било само привидно. Раскид са Бретоном и подсвесни јед нагризао је изнутра Карива и мене. Ми, избачени из надреалистичке Групе, као и они непримљени у њу, сви заједно из часописа „Discontinuité“, везани најсрдачнијим пријатељством, једино смо жудно очекивали вести из Бретонове околине. Те вести, испреплетане измишљотинама и осветољубивим неистинама, кружиле су од уста до уста. Тај наш менталитет је био толико специфичан, толико изузетан, у општој гужви књижевника и уметника на Монпарнасу, да је та наша нова „летећа“ Група око „Discontinuité“ и поред толиких руковања, разговора и дискусија са безброј личности, често славних, била, мимо наше жеље, фатално усамљена, изолована.

Наша изолованост је престала кад смо ступили у везу са Групом „Le Grand Jeu“. Нису то више били надреалистички дисиденти, већ млади људи наше генерације, још непознати, с огромним знањем, с једном за нас сасвим НОВОМ и примамљивом филозофијом, с једном платформом која ни по форми ни по садржини није личила на „La Révolution surréaliste“. И личности и написи у часопису „Le Grand Jeu“ били су снажни и креативни. Главни уредник и директор био је Роже Жилбер Леконт (Roger Gilbert Lecomte). Једна од најбоље остварених интелигенција коју сам срео у животу. Висок, бледолик, с огромним небеско плавим очима, аристократског понашања, бескомпромисан у изражавању својих идеја; говорио је неуморно, беспрекорно се изражавајући, развијајући као ћилимове више тема упоредо, везујући их сводовима реторике и украшавајући их стотинама цитата из светске литературе, из Светог писма, Хегела, Бергсона, Малармеа, индијских Упанишада. Оно обожавање које сам постепено ускратио Бретону, муњевито се пренело на личност Жилбер Леконта, али овог пута без привидног и принудног страхопоштовања.

Најприснији пријатељ и сарадник Рожеов био је Рене Домал (René Daumal). Рене је личио на извесне намерно гојазне и глатке фигуре Буде, из древне кинеске данастије Сунг. Био је светац. Тих, ћутљив. Ипак је сваком и у свако доба одговарао на питање. Али какви одговори. Као да из центра, из најдубљих понора земаљске кугле излазе гласови пробуђених божанстава. Рожеова култура, исто као и његова речитост и његов звонак глас, били су сјај и праскавост. Домалова култура била је тајанствена, вртоглаво удубљена у оно где се нико не усуђује себе да унесе: читао је и преводио течно са санскрта, читао је Платона и Плотина у оригиналу, познавао је све фазе француског језика, од XII века, па на овамо.

Трећи у групи звао се Роже Вајан (Rogé Vaillant). Леконт и Домал су умрли за време окупације. Вајан је умро 1965. од рака на плућима, једини који је постао славан из читавог нашег омладинског покрета. Уз тај тријумвират, Леконт, Домал и Вајан треба придодати педантну и савесну личност Андре Ролан де Реневилa (André Rolland de Renéville). Он је био стручњак за хиндуску метафизику и од њега нам је остало критичко издање целокупних дела Артура Рембоа.

Група „Le Grand Jeu“ била је импозантна, сарадници на висини. Ни Реневил није више у животу. Карив и Дида де Мајо нису више међу живима. Зато ми се чини да треба без оклевања да бележим своје успомене и сећања, да хронолошки средим најмаркантније догађаје из тог времена. Срећом, мој пријатељ Серне је међу нама и крај мене да освежи моје од рођења слабо памћење.

Појава првог броја часописа „Le Grand Jeu“ учинила је велики утисак на љубитеље авангардистичке поезије. Литерарни кругови су били изненађени, а поглавито Бретонова група, која се одједном нашла пред нечим новим и борбеним, што може да доведе у питање хегемонију надреализма.

Чињеница да смо Карив и ја пришли Групи „Le Grand Jeu“, да смо били примљени и у часопису публиковани, озлоједила је Бретона који је већ дуже времена покушавао да постигне двоструки циљ. Наиме, да читаву Групу „Le Grand Jeu“ привуче својој групи, с тим да услов тог јединства, condicio sine qua non, буде раскид с Каривом, са мном и са Дидом де Мајо, који је стално био уз мене.

Сви састанци између Бретонове Групе и Групе „Le Grand Jeu“ изјаловили су се. До анексије није могло да дође, дошао је само дан кад су обе групе почеле да се међусобно игноришу.

Међутим, као и „Discontinuité“, осуђен на један једини, први број, и часопис „Le Grand Jeu“ имао је сличну судбину. И поред имућних родитеља и финансијске помоћи разних мецена, живот Рожеа био је „буре Динајида“. Улазећи у „Le Grand Jeu“, ушао сам у свет мом темпераменту сасвим стран; у свет опијума, хероина и свих могућих дрога. После три-четири попушених лула опијума у Рожеовој хотелској соби, било ми је јасно да за ту врсту екстазе немам смисла. Једном другом сараднику часописа „Le Grand Jeu“, Холанђанину Хендрику Крамеру је то систематско тровање било исто тако неподношљиво. Тада је, и поред искреног пријатељства с Рожеом и Домалом, почело једно много ближе и интимније пријатељство између Крамера и мене. Један сликар великог талента, чешког порекла, сарађивао је такође у нашем часопису. То је Жозеф Шима (Јoseph Simа) чија је недавна изложба била не само лепа већ и са значајним признањем дочекана у париској уметничкој јавности.

Хендрик Крамер је био најмање петнаест до двадесет година старији од свих нас. Дошао је у Париз из Њујорка са својом женом, наиме пријатељицом петом, шестом или седмом, што није од важности. Крамера смо звали надимком „капетан“. Зашто? У младости је био капетан у холандској трговачкој морнарици. Његова супруга и двоје нејаке деце, ћерка и син, становали су у Ротердаму. Највећи део године капетан је проводио на мору. Као и сви капетани долазио је жени и деци ретко, на кратко време.

За време једног кратког уобичајеног боравка у породици, Крамер се једне ноћи готово без разлога пробуди. У суседном кревету је његова жена полуотворених уста хркала. Коса јој је била жута, кожа такође жућкаста и пегава. Хендрик погледа на леву страну. У истом кревету су спавали његова ћерка и синчић. Били су лепи као анђели. Али су му били исто тако и страни као анђели. Капетан Крамер више није могао да заспи. Као да га је нешто натерало, он оде у суседну собу и поче да бележи неке хаотичне реченице, без логичне везе и без рационалног смисла. Тако се роди прва Хендрикова поема. Он је два-три пута прочита и што је више читао, песма му се чинила судбоноснија од његовог позива, приснија и милија од свега што је имао. Крамер савије рукопис, стрпа га у џеп, тихо се опреми и на врховима прстију изиђе из куће – заувек. То „лудило“ га је одвело у патње, у безброј раскида и љубавних трагедија, у путовања много опаснија од оних кад је званично био капетан. Продужио је да пише поеме и приповетке, увек на холандском језику. У међувремену је научио енглески, довољно за разговор и читање, али недовољно за књижевно изражавање. Исто је то било и са француским језиком у Паризу.

Упоредо са безоблачним пријатељством са Домалом и Леконтом роди се једно још интимније, са Крамером и његовом америчком пријатељицом Вером. „Капетан“ је примао малу пензију од холандског предузећа. Више од половине те мале пензије ишло је његовој занемареној и напуштеној породици. Вера, Хендрикова америчка пријатељица, коју смо Карив, Дида и ја такође заволели, и сама је имала неке мале редовне приходе. Обоје су дошли у Париз и некако интуитивно пришли Групи „Le Grand Jeu“. Зближио нас је некакав отпор према улудом губљењу новаца и времена на опијумске вештачке сањарије. Створили смо неку врсту колективног домаћинства. Хендрик је одлично кувао. Ручавали смо и вечеравали заједно. Живели смо на свој начин скромно, али пре свега хигијенски да се некако одбранимо од понорске безглавости опијума и токсина. То је само практична страна мог пријатељства са „капетаном'‘. Она друга, интелектуална, била је најдубља и можда је после Матића најјаче утицала на мене.

Сав наш живот био је концентрисан на Монпарнас. Између трију кафана (које су у то време биле непрекидно отворене, и дању и ноћу): „Le Dôme“, „Le Select“ и „La Coupole“, наш главни штаб био је у кафани „Le Select“.

Роже је увек становао у једном од оближњих хотела. Преко дана је врло ретко излазио из собе. Отићи код Рожеа у хотелску собу било је могуће тек касно пред вече. И мада смо увек били добродошли, за Крамера и мене је дужи боравак у тој соби представљао терет. То је била опијумска пушионица тако да је и поред капутима запушених врата, изнутра дуж патоса, цео хотелски ходник мирисао на дим опијума. За „капетана“ и за мене је ипак била права светковина слушати Рожеа. Његов глас нешто мало јачи од нормалне потребе, као да је био намењен некој невидљивој гомили духова (мртвих? живих?), скамењених од пажње и очекивања. Тај медијумски говор смо слободно прекидали, ту и тамо, неким питањем, једном од оних реченица које значе: „Разумем ли као што треба?“

Најразличитије теме окретале су се око једног централног невидљивог сунца. Једног црног сунца. Није могуће одредити удео опијумског пијанства у том зачараном свету. Роже нам је често читао поеме, своје и других, знао је напамет много стихова занемарених или заборављених аутора. А и савремених. И сва та написана поезија добијала је неко тајно, суштинско образложење које је било везано за извесну технику, експерименталну гимнастику духа, јогу. Поезија је у Рожеовом учењу била само средство, само оруђе, пут ка тој самоуправи људске свести, ради њеног крајњег споја с духом бесмртности.

Дезорганизација Групе „Le Grand Jeu“ дезорганизовала је и мој живот. Било ми је јасно да четврти број нашег часописа никад неће угледати дана. Жилбер Леконт је све више тонуо у токсикоманију, Домал је, напротив, натчовечанском енергијом прекинуо да се систематски трује. Тај прекид је, на жалост, био и практично размимоилажење у свакодневном животу. Он је почео да клизи у једну од безбројних извитоперених религија и псеудометафизике, прилагођене за америчке детињасте мозгове.

Такозвана „школа мудрости“ (Ecole de la Sagesse) коју су основали нека госпођа и господин Залцман, он руског порекла, она пунокрвна Францускиња, шчепала је Домала и прогутала га. У таквом, развоју ствари главну потајну улогу имала је жена мог најбољег пријатеља, најдивнијег пријатеља у читавом мом живогу, Хендрика Крамера. Њихов заједнички живот се све више и све жустрије ближио разводу.

Читава та Залцманова мистагогија није се свиђала Капетану, па ни мени. Сваконоћно бдење од једанаест часова до зоре у „La Coupole“ на Монпарнасу, за столом где је царовао Антонен Арто (Antonin Artaud), није више било мост ка „Le Select“ (кафана преко пута „La Coupole“), јер је у њој сто Групе „Le Grand Jeu“ био напуштен.

После тог бродолома Капетан и ја, уз верно, сигурно, рекао бих чак пуританско пријатељство, које је независни песник Клод Серне гајио према нама, створили смо неку групу без платформе, без часописа, без икакве техничке и материјалне организације. У то доба пада моја сарадња у једном броју часописа „Le Cahiers jaunes“, који је био посвећен филмској уметности и који је у целини редиговао Серне.

Антонен Арто је такође дао свој прилог за тај број. Када сам у кафани „La Coupole“ прочитао Артоу мој чланак, он ме жестоко изгрди зашто сам тако лењ, зашто тако мало радим?

Тешко ми је било да објасним оно моје неизлечиво, да нисам у стању да напишем нешто што ми није поручено, што не очекује мој интимни круг пријатеља.

Када сам у Паризу упознао моју прву жену, пореклом Холанђанку, Крамер је био спреман да напусти Париз и отпутује у Канаду. Његов дефинитиван одлазак, тако далеко и на неодређено време, био је за мене катастрофалан. Никог више да ми отвори очи и да ми помогне да их држим отворене у бродолому Групе „Le Grand Jeu“, пред титанским генијем Антонена Артоа, коме нису били потребни сарадници, већ само обожаваоци. Мој први брак и сеоба у Хаг уско су везани за Капетанов одлазак у Канаду.

У Хагу почиње нешто за мене сасвим ново. У земљи чији језик још нисам разумевао, немајући чак ни са сопственом женом дубљег интелектуалног контакта, натеривао сам себе да стално, неуморно, читам и пишем на француском језику. Редовно сам се дописивао са Капетаном у Канади и са Сернеом у Паризу. Ретка Домалова писма била су одјек и позив у школу мудрости. После две године Капетан је решио да се врати у Европу и ја сам га сачекао у Ротердамском пристаништу. Тај сусрет је тема моје поеме „Добродошлица Капетану“ која је први пут изишла у марсејском часопису „Les Cahiers du Sud“. Користећи прилику што је један рођак моје жене имао штампарију у Хагу, припремио сам засебно издање тог дугачког спева у 150 примерака на финој хартији. Брошуру сам слао и поклањао пријатељима и познаницима.

Поводом ње добио сам много писама, међу којима од Макса Жакоба (Max Jacob) и Гастона Башлара (Gaston Bachelard) чије су похвале деловале на мене тако да ме, и поред изолованости у којој сам живео, није напустило самопоуздање. На спољну форму моје поеме очигледно је много утицао Сен-Џон Перс (Saint-John Perse). Мени је та форма изгледала погодна да у њу комотно улијем не само свој лиризам већ и сву „мудрост“ којом ме је Капетан хранио током година наших разговора и преписки.

У литерарну форму, у стил те привидно сенџонперсовске реторике убризгао сам, без стида и без кочнице, сва своја надреалистичка искуства и тврдоглаве навике, игре речи и несташне слободе с језиком и логиком. Капетанова „мудрост“ била је слична Рембрантовом хватању у коштац са животом и са смрћу. Пред животним уживањима, пред читавом природом, пред океаном и пред човечанством, пред љубављу и њеним ранама, ни пред чим не треба страховати. Тако је и мени било лако да напустим све литерарне предрасуде, да аутоматски заборавим и да не водим више рачуна о модерном и немодерном, да се чувам свега прочитаног, а непреживљеног, да ми се унутарње око више никад не заслепи наметнутим фалсификатима своје сопствене личности.

Запрепастио сам се када сам једног дана у дну кафане „Le Select“ угледао Адамова; дуже време сам га посматрао, писао је и нисам хтео да му сметам. Одједном ми је било јасно зашто је његов рукопис тако чудан, тако нестабилан, неједнаких слова, па ипак тако читак, као наштампан. Док је Адамовљева рука летела по хартији, његове су очи кружиле по кафани, посматрале сваког ко улази и ко излази. Незаборавне огромне Адамовљеве очи као да су одједном наишле на своју надљудску примену да стално остану отворене пред животом и његовим неисцрпним понорима.

Данас је Адамов славан у читавом свету, његово позориште и његове концепције о позоришту заслужују ту славу. Материјално, данас Адамов више не оскудева. Али у моје холандско доба није било тако.

Иако руске културе, Адамов је био пореклом Јерменин. У Хагу сам био прочитао Платонову легенду о Ер Јерменину, једином човеку који се из царства мртвих вратио међу живе. Адамовљева ноћна, аветињска појава у мојој собици и Платонова легенда, нашли су у мени тајно, дубоко сродство. Од баналног догађаја позајмице и поклона у поеми није остало ни трага. Остала је једино моја визија, лирска и метафизичка, остао је једино мит, не само Платонов већ и мит о мојим окултним телепатским односима с једним пријатељем који, као и сви моји пријатељи, продире више или мање у свет надреалног и успиње се до степена нереалног.

Та природна потреба митологисања чини ми се да је код мене урођена, неискорењива, и улива ми, још и данас, равнодушност према свим постојећим религијама.

Поезија, наиме лирика, остала је за мене једини могућ људски чин који индивидуалног човека може да повеже са историјом свемира, да му нешто дошапне од смисла и бесмисла његове неминовно трагичне судбине којој нема логичне утехе. Лирика, поетско реаговање на радост и бол, на уживање или на горчину телесних и душевних патњи није ни утеха ни објашњење. Лирски чин води у неизмерност која је изван и изнад свега тога.

Пошавши од надреалистичког откровења у својој раној младости, никад нисам престао да верујем у моћ речи. Та је моћ магијска, као што је рекао Пол Валери (Paul Valéry) „између звука и смисла“. Још увек верујем да је за песника од пресудне важности да из плитког, пузавог, практичног, рационалног употребљавања пренесе реч у чистоту простора, „између звука и смисла“.

Група „Le Grand Jeu“ била је ушла у свој морални распад. У тој Групи, Хендрик Крамер („Капетан“) био је мој најприснији, најинтимнији пријатељ. Преко њега сам, у Паризу, где је била дошла на кратко, упознао једну жену и то чудно познанство, нимало романтично али доста хитно, претворио у брак. Породица, друштвене везе, и велики, раскошан стан моје жене налазили су се у Хагу. Све то напустити, за њу је представљало замршен и тежак проблем. А за мене, да и даље стално живим у Паризу није више имало смисла. Крамер је био напустио своју жену Веру и отпутовао у Канаду, с једном другом.

Одмах после Капетановог „бекства“, Рене Домал се понуди великодушно и искрено (ту искреност треба нагласити) да буде крај Вере, да није сама, јер нам се свима чинило да је она на рубу самоубиства. Тако је Домал проводио дане и ноћи у Крамеровом, наиме у Верином стану. Тада је и Групи куцнуо последњи час: почело је „идеолошко“ размимоилажење између Домала и Роже Жилбер Леконта.

Раскид са Вајаном је већ раније био свршен чин. У том раскиду идеолошки разлози су, пак, били прави, дубоки. (О њему постоје објављени, штампани документи.) И поред све стравичнијег утапања Леконта у токсикоманију, његово непрестано дружење са Домалом давало је неку врсту гарантије за даљи опстанак, па можда и препород Групе. Леконт је неочекивано остао сам. Домал се изоловао у „брачни“ живот са Вером. Дида де Мајо се вратио у Београд. Жан Карив је као лектор француског језика отишао у Гетинген. Мени, дакле, није остало ништа друго него да се преселим у Хаг.

Из Хага, где сам млитавио од досаде и усамљености, почео сам да се дописујем готово свакодневно са париским пријатељима, чак и са Домалом, иако ређе него са осталима. Са Крамером пак највише и најсвесрдније. Исто онако својски као што су били наши бескрајни разговори. Из те преписке и тих разговора све сам, у наступу радости и ваљда надахнућа, стрпао у поему „Добродошлица Капетану“, када се он после око две године вратио из Квебека и остао месец дана у Хагу. Са Сернеом и Адамовом сам могао да освежавам друговање одлазећи, отприлике свака четири месеца, у Париз на двонедељни боравак. Одседао сам у једном хотелчићу на Монпарнасу где је становао Серне. Он је био искрено одушевљен поемом „Добродошлица“, и помагао је при „шлифовању“ мог првог на хартију, и без преоштре контроле, записаног текста. Крамера сам после његовог повратка из Канаде поново изгубио из вида. Отишао је у Јужну Француску са једном младом женом, Елеонором, много млађом од њега.

Елеонора и Хендрик Крамер су за време окупације заједно депортовани у концентрационе логоре и потом раздвојени. Елеонора се после ослобођења вратила у жалосном физичком стању. Капетан је у свом логору убијен заједно с милионима других. Елеонора је Јеврејка, Хендрик не. Били су заједно ухапшени као чланови једне антихитлеровске организације, којој су активно припадали. Елеонору већ годинама нисам срео. Мислим да је још жива и да је чиновник у Париској радио-станици.

Но да се вратим на предратно време и на још једног мог блиског пријатеља, Адамова.

Дописивати се из Холандије с Адамовом није имало много смисла. Није одговарао на писма. Његове адресе биле су несталне и несигурне. Серне га је често виђао на Монпарнасу. Бивао би увек благовремено обавештаван о тачном дану мог доласка у већ домаћи хотелчић у улици Деламбр, иза кафане „Le Dôme“. Исто тако редовно Адамов се појављивао у мојој соби да ме посети, поздрави и затражи новац који сам му увек и са задовољством, већ годинама, давао. У то време Адамов је живео блудно, у потпуној сексуалној анархији и постао је нераздвојни пријатељ усамљеног Леконта. До последњег даха се систематски убијао токсикоманијом. Серне и ја смо проводили све време заједно, братски, без материјалних брига, дискутујући о уобичајеним општим и личним проблемима, готово никад не напуштајући један квадрат од сто метара између станице и Ротонде. Били смо сасвим слободни, независни, спремни на најскупоценије дангубе, неограничене разговоре и сусрете са познаницима око кафанских столова. Кад је било лепо време, силазили смо до Луксембуршке баште да се прошетамо у зеленилу. Једном приликом када ме је Серне допратио до хотела, било је, ваљда, око три сата после поноћи.

Тек што сам легао, кад неко закуца на врата. Адамов! Извињава се што долази у невреме, луњао је до сада, бог ће знати с ким и где; бојао се да ме у време кад он устаје неће више наћи, а потребна му је хитна помоћ; има силне дугове, и ако га избаце из хотела, остаће на улици без крова над главом. Изгледао је заиста страшно, аветињски. Није било потребно да се много извињава. Све је остало уобичајено, навикнуто, готово по правилу тако. Без ироније речено, Адамовљева посета ме је обрадовала; радовао сам се што сам у могућности да га још једном извучем из шкрипца. Он ми се једва захвали на новцу; и то је спадало у правила игре између њега и мене.

Шта ми је било, не знам ни сада, али ми се омаче и рекох: „Адамове, драги, знам и да ме искрено волиш, а не само да ти треба мој новац, али зар ти никад није пало на ум да бар једну ситницу учиниш мени у корист или мени за задовољство. Симболично. Да ми поклониш, на пример, једну украдену књигу или да ме упиташ треба ли ми штогод?“ Одговор је био дирљив. Да имам потпуно право. Искрено ме и достојно замоли да му опростим.

Када се опростио са мном и изишао из собе, застидех се својих речи. С неком врстом гриже савести, заспао сам. Била је већ зора. Из најдубљег сна, пробуди ме поновно куцање на врата. Опет Адамов! Носио је огроман пакет нових новцатих књига. „Навратио сам у лагер издавачког предузећа Деноел (Denoël). Тамо познајем добро надзорника. Ево, Мони, све ми је он то поклонио. Имао си право, и то још како! Остављам ти све ове књиге. Сад и ја идем да се одморим, мирније савести. Извини још једном и опрости. Хајд’ сад, продужи да спаваш!“ Затворише се још једном врата иза Адамова. Био је самртнички блед. Његове огромне дивне црне очи као да су се отварале за невидљиво; у њима сам наслућивао нешто од другог света, високо изнад мога поимања, дубоко испод моје подсвести. 

Споменуо сам да сам прочитао легенду о Ер Јерменину, и сада се узбуђујућа и узбудљива Адамовљева посета сјединила, изједначила, потпуно се преплитала с древном легендом. У то доба, из детињасте осетљивости, Адамов се био одрекао свог крштеног имена Артур и заменио га са Ернест. Потом је и Ернест скратио. Потписивао се и звали су га Ерн. Није ли се Ер повампирио у Ерна? Све остало дошло је само по себи. Моја поема је тако била замишљена и написао сам је готово под морањем. Да се некако откупим за своје ружно, ћифтинско пребацивање и ситничарство према пријатељу кога сам волео управо таквог какав је. У мени је дубоко укорењен нагон искључивости и да до обожавања узносим личности које волим. Тако једино знам да волим. Стрмоглаво и тврдоглаво.

Мој пријатељ песник Клод Серне, коме, срећом, рат није уништио библиотеку, пронашао је два броја заборављеног часописа „Les Cahiers de l'Etoile“ . У њима је нашао једну моју поему и текст о сликару Жозефу Шима. За мене, који сам био потпуно заборавио и на часопис „Les Cahiers de l'Etoile“ и на поему „L’Engastrimythe“, данас та поема има карактер откровења. Ево због чега: пада ми на памет оно што се зове игра речи. Игра, коју је надреализам тако озбиљно схватио, и тако систематски употребљавао и злоупотребљавао. Међу многима и ја. У поеми „L’Engastrimythe“ ја сам, чини ми се, најрељефније, најсрећније, ујединио надреалистичку „игру“ речи, њихово ослобођење заједно са надахнутим непрорачунатим митом. Симболика, поихоанализа, сва критичка тумачења постају једна игра, комбинација и пермутација идеја без крви и без корена. А мит остаје нетакнут, богатији од свега што се о једној игри може промозгати. Мислим и осећам да је без те поеме моја књига осакаћена. Пре свега година 1930. То је била епоха моје интеграције у Групи „Le Grand Jeu“.

Роже Жилбер Леконт, Рене Домал, Роже Вајан, Ролан де Реневил нису били надреалисти. Њихова идеологија била је веома блиска хиндуизму, јоги, тоталном презиру према животу. систематском самоубиству и утапању у нирвану. Но идеологија Групе „Le Grand Jeu“ била је страна мом темпераменту, колико год да сам осећао дубоко пријатељство према целој групи. Надреалиста сам био и надреалиста сам остао. Као надреалистички дисидент, одбацујући сваку шаблонску стилизацију, не водећи више никаквог рачуна о рационалном или ирационалном, дао сам маха једној личној интуицији: да оно што се зове игра речи, кад се дотера до крајњих граница, води у један потпуно кристалан, нов, кохерентан, одушевљавајући свемир. Немајући времена да песму преведем на српски, ја сам инсистирао да она и без превода буде унета уову збирку.

Entre l’oiseau et l'homme-homard le serin et le Serein, то је математички доказ да игра речи чудотворно, кад је у њу уливена вера и одушевљење, није више игра или баш јесте игра као кад се божанства играју у стварању светова. Исто тако реч l’homme-homard: у мени су се спојиле две речи, два бића: l'homme-човек, и homard-јастог, l’homme-homard.

Ствари нису тако једноставне. Поема „L’Engastrimythe“, сада се сећам, била је намењена једном броју часописа „Le Grand Jeu“. Али Леконтова неспособност за практичан живот и за свако техничко руковођење (он је био директор) изазвала је одуговлачење у погледу редовног излажења часописа и ја сам поему дао једном другом часопису чији је директор био Карло Суарес. С мистиком Кришнамуртија и његове околине, нисам имао никакве везе. Јасно је да никакве везе нисам могао имати с једном водњикавом мистиком, прилагођеном менталитету антиконвенционалних богатих Американки, које су у Кришнамуртијевом учењу на брзу руку нашле једну сопствену конвенционалност, једну шаблонску религију. Али је први део поеме „L’Engastrimythe“ до стиха J’appellerai HOMME-HOMARD l’homme qui s’est transmué en homard потпуно натопљен метафизиком Групе „Le Grand Jeu“, иако сам ту метафизику интегрисао у своје сопствено визионарство. У своју сопствену крв, у своје сопствено надахнуће, друге речи нема.

Часопис „La Révolution surréaliste“ никада не би ту поему ни примио ни штампао. Она није била написана само за „Le Grand Jeu“, већ се у даноноћном дружењу са Леконтом, Домалом и Реневилом родила и сазрела, али без икаквог њиховог утицаја на стил. Та је поема моја лична синтеза оног што нисам ни хтео ни могао да напустим из надреализма, и оног што сам добровољно примио и присвојио из метафизике „Le Grand Jeu“. Та је метафизика у њиховим многобројним прозним чланцима била бриљантно изражена. Но ничег програмског у тој поеми нема. Ако у њој има неке филозофије, она је исто толико нехотична. исто толико спонтана и неконтролисана као и сама игра речи, која ме је ту, срећом, одвела у личну митологију, за чији израз другог пута и начина није могло бити.

У току целог мог песничког огледања има неке врсте кокетирања с метафизиком, и то кокетирање изгледа као нека игра, само изгледа. Из толиких страница прочитаних у разним филозофским систематизацијама остало је живо само оно што сам могао лирски да изразим. Доста магловито, доста неспретно, доста неозбиљно, па ипак трагично. 

Париз, 27. октобар 1966.

Од 1932. (када сам се коначно преселио у Париз), мој српски језик остао је као скамењен. И сад осећам страх и зебњу да се на њему изражавам. Зебњу, страх, па ипак уживање. Читав један свемир, више од трећине столећа заспао, мамурно се буди. Врхом пера, као врхом до белог усијања заоштреног ножа, ја сад неуморно режем густу, потпуну тмину. Слово по слово, реч по реч, гребем и гребем по такозваној Прошлости. У ствари, чини ми се да ту Прошлост сам стварам, претварам и себи утварам да бих само ретка и судбоносна сећања могао у њој да васкрснем, да их некако хронолошки уоквирим и ограничим временом и простором. Сећања, у суштини привиђења, исто тако маштовита као што су ми у младости једино моје илузије биле спасоносне, привидно неозбиљне.

Анђео смрти склопиће ускоро своја крила нада мном. Тада ни прошлости ни будућности за мене више неће бити. Данас ми је јасно зашто смо Ристо Ратковић и ја назвали наш скромни младалачки листић „ВЕЧНОСТ“. Будућности уистину ни тада није било, пошто је све зачето остало недовршено, за Ристин прекратак живот и за мој предуг, можда, с обзиром на малокрвност моје стваралачке делатности. Као бакроресцу на глаткој немој бакарној плочи, речи и реченице мог матерњег језика васкрсавају не само буквални смисао већ и бесмисленост памћења и заборава. Живот ових мојих зарђалих српских речи био је само усправан, онесвешћен. Оне су чаробним штапом поезије служиле изражавању подсвесних олуја, отелотворењу снова и сновиђења, вртлога и вртоглавице лудила и спаса од лудила.

Реч и реченица мог матерњег језика оваплоћују у исти мах и смисао значења и смисао бесконачног гробља, где сваки заборав може да се повампири у зрачно сећање, где сваки мртви пријатељ из заједничке младости васкрсава. Љубав и пријатељство не трпе перспективу удаљености ни административну биографију. Суштаственост, битност, пријатељства и љубави, уништени су кад се срце и душа разведу с памћењем. После скоро четрдесет година проведених ван земље, ви сви, песници и пријатељи из моје младости у Београду, ви који нисте више међу живима као Ујевић, Ратковић, Драинац, Винавер, у мени сте бесмртни до последњег мог даха, као и ви који још живите, нешто старији или нешто млађи од мене, далеко од мене, дубоко у мени. Мртви и живи, ви сте за мене сви „вечно живи, истоветним бесмртним животом грчевитог одбацивања свега што се противи слободи људске личности и слободи стваралачког духа“.

У пуној шездесет трећој години живота (рођен сам 27. септембра 1904. на Теразијама) догађа се неко иронично чудо са мном. Говорим о себи као о неком заборављеном узгреднику у књижевности чију сам делатност потпуно изгубио из вида. Главно изражавање тог књижевника је поезија. Нема сумње, дела су му штампана и потписана мојим именом. Све се догађа као у полусвести сна. Ко је тај бивши ЈА? Ни потпуно постојао ни сасвим не постојао. Његов језик је нека врста београдског дијалекта, својевољно и непотребно оптерећен галицизмима. Будимо честити: у односу на наслеђено богатство српског језика непотребно преиначеног туђинским изразима. Па ипак се осећам потпуно одговоран за тог повампиреног Мони де Булија. Он ми је дозлабога присан и стран, истовремено.

Мој први универзитет је била „Москва“. Та навика и тај магнетизам кафанских група нису ме напустили у току читавог живота. Када ми је за време безбројних шетњи алејама Калемегдана, у инспирисаним и хиперсензибилним интелектуалним разговорима, Душан Матић открио надреализам, рекао ми је, сећам се као да је то било јуче: „Надреалисте праве романе сами са собом. Они их не пишу већ их доживљавају са живим бићима!“

Данас ми је нешто јасно: поезија је саставни део романа мог живота. Тај роман са љубавима, с пријатељствима, са одушевљењима и разочарењима, са женидбама и разводима, са децом и унуцима, никад није престао бити један низ непредвидљивих последица у којима моја воља баш никакву улогу није играла. МЕНЕ ЈЕ ЖИВОТ НОСИО И САМО ТАКО ЊИМЕ НОШЕН ЈА САМ ГА ПОДНОСИО. Подносим га још и данас, изанђао и матор, али ипак опчињен жишком своје неугасиве вере у поезију живота и живот поезије. Ја никад ништа нисам записао а да ми то није тражено. Када ми је у „Москви“ Раде Драинац потражио да му нешто дам за други број часописа „Хипнос“ био сам страшно узбуђен. Некако сам скрпио и саставио „Доктор Хипнисона“. Матићу се допао други део наслова: Техника Живота. Када сам Раки донео у „Москву“ свој рукопис, он га брзо прочита и узвикну: „Нисам се томе ни толико од тебе надао! Биће то најинтересантнија ствар у часопису.“

До тог тренутка нисам за Драинца био ништа друго до један симпатични буржоаски ренегат који ће материјално осигурати излазак другог броја „Хипноса“. Све огласе на почетку и на крају часописа сакупио сам код пријатеља породице Були, трговаца београдске чаршије. Остатак новца за хартију и штампање листа поклонио је мој отац. То је ипак било, за наше прилике, чудо: да се један београдски газда не противи, већ да чак помаже литералне лудорије свог сина.

Роман мог живота није судбина једног песника, већ једна песничка судбина. Све моје „Љубавне авантуре“, било их је сијасет, све моје дубоке љубави, било их је мало, превише је прстију на једној руци да се преброје, сва моја пријатељства и одушевљења понављају један те исти циклус, изражавају један те исти темперамент, или одсуство темперамента. Није моје да пресудим.

Непосредно пред мој одлазак у Холандију мојој тамо удатој кћери, августа месеца, дошла је да ме посети Мира де Мајо, удовица мог драгог пријатеља из младости Диде де Маја. Путовала је у Лондон, у посету једном рођаку. Задржала се у Паризу само да би се видела самном. Са њом је дошло неколико њених пријатеља, а у мом антикварском дућанчићу било је публике. Шта смо могли у таквој ситуацији да говоримо о Диди? Ма колико били искрено узбуђени и ожалошћени, ипак смо изговарали само обичне површинске речи о једној тако оригиналној личности, о једном тако чудном карактеру какав је био Дида де Мајо. Карактер и осетљивост, једном речи личност страна до настраности, па ипак толико привлачна, тако неупоредива.

Годинама је Дида био мој присни пријатељ у Паризу. Годинама смо се, за дуже време, губили из вида. Тешко је било наћи сликара који је тако ретко сликао као Дида, тешко је било наћи књижевника који је тако ретко писао као ја. У тој јаловости, ко је на кога утицао? Тешко је на то одговорити. И није ни важно. Младост, лудост? Мудрост? Леност? Свесност? Трема? Илузија свемоћи? Излишна престрогост према себи? Или једноставна слабост инспирације код једног и код другог?

Наше, такозване најлепше године живота (Дида је био две-три године млађи од мене) утрошили смо поглавито у кафанске дискусије, с нашим заједничким пријатељима, уметницима и књижевницима, и у међусобним разговорима у којима смо један другом поверавали наш донжуанизам, наш паклени свет јаловости. Живели смо тобож бурно, а у ствари то су биле буре у чаши воде. Донжуанизам је аждаја незаситљива и обмана слична инфлацији у економици – све се вредности отрцавају и ваљају низбрдицом, у банкротство. Осмех који се претвара у церекање жалоснији је и гори од плача. Срећом није све било тако страшно и безнадежно у нашој дангуби. Хумор је био наш спас.

Ипак смо били наивни, ипак смо, кроз сва искушења и излишна експериментисања, задржали нетакнуту у нама једну дубоку веру у све људе заједно и у сваког појединачно, сачували смо једну моралну истину. Истина? Искреност? Није лако код уметника одвојити појам од осећаја. Безобразни, духовити, елегантни, парадоксални, шармантни, тајанствени, мистификатори и мистицирани драговољно, митоманијаци (где престаје лаж, где почиње митоманија), били смо годинама, Дида и ја, у очима наших пријатеља и познаника, отеловљење неке врсте анархистичке отмености и хероизма, на граници свих принципа и категорија.

Дида више није међу нама. Хоћу да бар део његовог живота који је провео крај мене остави једну заслужену, светлу успомену. Сва та дангуба, тај цинизам, та тврдоглава беспосленост, то каприциозно распарчавање у сто разних противречних праваца, то избегавање нашег заната, све је то било само маска и штит за нашу изузетну танану осећајност. Par délicatesse j’ai perdu ma vie. Тај стих Рембоа у потпуности важи за Диду, а вероватно у великој мери и за мене.

...Био сам још веома млад, две или три године пред матуру, кад ми је Душан Матић пребацивао да ходам као стари пензионер, да не корачам унапред, да се некако „вучем“ по стазама Калемегдана. У то доба су старост и смрт за мене били апстрактни појмови, али трагикомедија је у томе да се ни данас ни у чему нисам „поправио“, да се и данас „вучем“, с том разликом што сам већ остарио и што се смрт статистички приближава и неминовно уписује у крвоток. Данас ми је смрт приснија, много приснија него некадашњи страх и ужас од ње. Ни утеха, ни спас. Ни срам, ни част. Она је сада већ ту, у мени и око мене, опипљива, шеретски забављена да животу подвали, да му се ђаволски подсмехне, да му скрха кичму подлачки, с леђа... Кад сам на Бохињском језеру нашао наслов АНТЕНА СМРТИ за своју збирку песама, то су за мене биле још милозвучне речи, један наиван симбол мог поверења у стваралачку моћ маште која брише границе између смрти и живота. АНТЕНА СМРТИ је у мом наивном речнику значила антену живота, коме је телесна смрт само маска; љубавници заједнички оду у смрт да их љубав овековечи, да се сједине у љубави.

Још нешто: више ми није жао што сам толико људи, толико догађаја заборавио. Сада ми се тај заборав причињава као неки свети штит који ми још и данас допушта да кроз задивљујућу мрежу принудних послушности и покоравања прокријумчарим своју веру у поезију и у њену свемоћ.

(Мони де Були, Златне бубе, Просвета, Београд, 1968)

Чеда Петровић, ложач из Аушвица

„Рођен сам на Косову, село Ливаде. Моја мајка и мој отац имали су десеторо деце. Ја сам као мали, најстарији, чувао туђу стоку. Нисам имао ни каиш, панталоне да вежем. И зими и лети били смо боси. Парче хлеба за цео дан. Тако је то било до моје осамнаесте године, до 1941. Тад сам пришао Партији. 

Био сам партизански курир. Односио сам пошту, а задатак ми је био да радим као црквењак у сеоској цркви, да ме не ухвате. Знао сам напамет све молитве и цео црквени обред. Једнога дана дошло је до провале и балисти су нас предали Немцима.

Била је то 1943. година. Тог лета утоварили су нас једне вечери у сточне вагоне и пребацили кроз Италију до неког логора у Француској. Ту сам радио скоро годину дана. А кад су савезници извршили инвазију Нормандије, Немци су цео логор хитно евакуисали. Кроз Мађарску, кроз Аустрију, кроз Немачку возом, и онда нас је стража спровела у тај огромни логор ограђен зидом. Видео сам да пише „Аушвиц“.

Кад смо дошли, прво смо се скинули. Одведени смо у купатило, опрани, обријани, намазани, дезинфиковани. Одмах после тога је дошао један старији логораш који је са пером и хемијским мастилом урезивао бројеве. То је једноставно: Мој број ein-acht-zwei-hundert-siebenundfünfzig [182157] – то сте морали у сред ноћи да знате напамет и да нисте знали немачки. 

Дали су ми да гурам колица са лешевима до пећи и да их убaцујем у пећ. То је ишло ланчано. Мени је било свеједно шта, отупео сам, било ми је као кад сутрадан морам да идем на нови посао. Кад дође нова група логораша, онда оне раднике који су радили пре њих на тим колицима спаљују.

Да вам кажем, било је и Немаца које сам испекао у пећи.

Од тог дана, сваког дана кад бисмо ујутро устали, нашли бисмо две-три гомиле искипаних лешева које смо, нас петнаест који смо били нови, морали да убацујемо у оне пећи. Те пећи су изгледале као оне што се топи смола на улици. Извуче се онај део као дрљача па се по десет лешева ту стави. Положе се, полију се нафтом и, кад се затворе врата, пећ се упали. Кад се напуни та једна пећ, онда пунимо другу, трећу и тако редом, било их је седам комада на ред. Наша група је била специјализована за спаљивање лешева које су доносили из разних крајева, из разних логора, уопште нисмо знали одакле.

Кад бисмо устајали ујутру, увек нас је будио кер. Кер уђе у бараку и само ти зубима скине ћебе на патос и ти устајеш и знаш: идеш у кантину, попијеш чај, поједеш парче хлеба и на посао.

Два-три пута су долазили убијени Немци заједно са овима. Зашто и како – то не знам, само сам видео да су на њему немачка униформа, цокуле, кратке чизме. Убијен је и стрпан заједно са оним нашим и искипају их ту где смо их ми пекли и палили. Кад сам то видео, рекох: „Па зашто Немца, бога ти.”

По четири-пет нас не можемо да подигнемо онај леш да га набацимо у пећ. Али ту су оне дршке са стране којим се та носила извуку. Кад се то убаци унутра, пећ се аутоматски упали и они лешеви горе. И тако редом. Кад и последњу пећ напунимо, она прва је већ готова. Отварамо је, извлачимо назад она носила и узимамо дугачку гвоздену шипку па лупамо по оним костима да се растуре. Јер оне кости које су старе изгореле су као креч, а оне од млађих су такође изгореле али не сасвим него су се савиле па не могу да се извуку. Кост од старијег човека изгори брзо, а од млађег изгори али и даље остане чврста тако да смо их разбијали.

Ту су били пруга и вагонети где су се сејале те кости. У тим костима се свашта налазило: злато, сребро, чивије, чунугле од опасача, зуби, разни клинови и плочице које су биле на људима... Док тако цео дан радимо, по пола канте се напуни разног материјала.

Од сваког човека који је сагорео тај пепео се истресе и просеје, тако да се све одвајало. Једни су одвајали кости и стављали на једну гомилу, други су сортирали косе, трећи су сортирали кике, четврти су сортирали чешљеве, неко штаке и тако редом, тако да је свако имао посла. После, кад бисмо завршили печење тих лешева у крематоријуму, друго нема шта да се ради него се по разним собама све то сортирало: ошишана коса. кратка, црна, плава… Све се то сортирало.

Мени се једном, кад сам грабио те остатке под нокат завукла једна шпенадла, јер било је ту и разних игала од оних Јеврејки које су биле ошишане и стрељане па је у тој коси било свачега: и чешљева и накита, свачега… Људи су и гутали златнике; али, кад се човек спали, то испадне.

А знате ли како је то кад се човек спаљује? Ми смо са маскама радили и ништа горе на свету не смрди него човек кад се запали и гори – горе је него кад гума гори. А кад се стави њих десет у ону пећ и кад се упали, пећ почне да пуца, хоће да експлодира. Цела она пећ почне да се дрма и дрхти.

Када смо сакупљали лешеве из гасних комора, једном смо нашли живог човека. Сигурно је био близу врата јер то су биле гасне коморе као сад хладњаче, а њему је сигурно глава била до врата па је имао кисеоника. Ми смо радили са маскама. Кад се он освестио и видео нас, почне да бежи. Покушали смо да га ухватимо. Ја сам тамо био једини Југословен а сви они други су били Талијани, Холанђани, свакојаки и нико никог не разуме. На крају смо се ипак споразумели, а некако се и он смирио и ухватимо га. Мислим да је био Пољак. Остао је жив и почео је да ради с нама. 

Неће дете да се одвоји од мајке, али мора. Мајке су отерали у бараке, а децу у једну собу и сваком су дали по једну картонску кутију гриза. А деца ко деца, окупила се у гомилама око тих кутија. А та соба је у ствари била гасна комора и до ујутро само видиш како су се испревртале све те гомилице. И онда се отвори кров од те собе, улазимо унутра са маскама, скупљамо их – и у пећ. Ето видите, бацати децу – то је било срце да ти препукне. Нас је још једино то спасавало што ми један другога нисмо разумели у говору, па смо се само онако, очима и рукама, договарали: да почнемо да радимо, да прекинемо да радимо или да идемо на ручак – све смо се само рукама договарали.

Са женама нисмо имали додира, али су код кремирања морале да дођу код нас. Ту је било и трудних жена. Те трудне жене су позиване на преглед. Лекар им да инјекцију, она легне на онај сто, а тај сто је у ствари покретна трака. И кад она добије инјекцију, та трака крене и све је тако подешено да она следећа жена која чека не види шта се дешава, јер ова прва на траци прође иза завесе. Трака пролази испод завесе и прелази у друго одељење. У том другом одељењу налази се нека сецаљка у виду пропелера. Та сецаљка је оштра и окреће се муњевитом брзином. Наштелована је тако да кад она жена на траци пређе у друго одељење, она сецаљка је закачи и откине јој главу: или до пола главе, или до врата, или до груди, тако пада у колица у којима их ми износимо напоље. И тако је ишло редом.

То је био један начин убијања. Друго, постојало је специјално одељење у којем су на логорашима вршили разне вежбе: напад са ножем, напад с леђа, напад спреда, напад са бока… Кад заврше, кад их измрцваре, онда их баце тамо у ону комору, погуше их и онда и они долазе код нас.

Разне начине мучења су користили. Онда пусте човека голог на круг па пусте кера да га јури, а кер је увежбан да га ухвати и откине му уд. А они, стража, смеју се а човек вришти у грдним мукама. Свега је било и свашта смо гледали.

Једне недеље ујутро, не сећам се датума, уместо да дође кер да нас буди, лупају звона, пуцају топови. Нема страже, нема оног кера да нас буди, а већ је прошло време кад треба да устајемо и да идемо на кафу и на доручак. Одемо до кујне, тамо нема никог, сви они који су тамо радили и кували су побегли. Нема никога!

И уместо њих долазе амерички и руски џипови и нека енглеска војна мисија. Сви улазе у логор и вичу: „Давај братко! Давај!” А на тим џиповима оне беле петокраке. Изводе нас из барака, а ми бежимо назад у бараке јер не знамо шта се дешава, мислимо да хоће да нас стрељају на кругу.

Онда су однекуд довели пун камион робијаша. Било је ту Руса, Пољака… И онда се са њима споразумемо да је слобода, да су врата отворена. Толико смо били наплашени да нисмо смели из бараке да изађемо.

Ствар је оваква. Ја сам човек таквог типа да за мене уопште не постоји страх, за разлику од других. Уопште нисам дао никакве знаке страха, док су поједини гледали да на неки начин сами себи одузму живот. Ја то нисам радио. Био сам млад и, право да вам кажем, нисам знао за страх. Осећао сам као да морам то да радим сваког дана и увек сам мислио само на то да једном морам да дођем кући. Све то на мене тада уопште није утицало, па ево ни дан-данас.“

Сећање Соње Вујановић на логорске дане у Аушвицу

„...Ја сам спроведена на Бањицу где сам се задржала све до 7. јула 1943. године, када сам са једном групом од 159 жена, а то је био први највећи транспорт Југословенки, транспортована за Немачку, у логор Аушвиц.

Нисмо знали шта је то, где смо стигле. На крају, кад се мало разданило, виделе смо у даљини бараке између тих бодљикавих жица, а пред баракама постројене колоне људи Пред нама је стајала једна велика капија на којој је писало „Arbeit macht frei“, што значи „Рад ослобађа“.

И ту су нам рекли да се скинемо, а нас су натерали да голе прођемо испред постројених есесоваца, међу којима је био командант логора, логорски лекар доктор Менгеле и још неки есесовци и есесовке. Све смо морале испред њих да пролазимо подигнутих руку увис и да се окрећемо. Поред нас, које смо већином биле младе девојке, ту је било и неколико удатих жена, сељанки, које су биле врло скромне и стидне и које су се, верујем, први пут скинуле пред мушкарцима тако наге.

Ми које смо биле младе још увек смо лепо изгледале, јер то су били тек први дани. Онда су нас терали да тако пролазимо баш поред мушкараца затвореника. Ти затвореници, углавном Пољаци и Руси, су у нама видели своје мајке и своје сестре па су се окретали од нас да нас не гледају. А сами Немци – ми смо за њих биле нико и ништа тако да нас нису ни гледали, јер они су „чиста раса”.

Оног тренутка чим смо прошле кроз капију логора на којој је писало „Arbeit macht frei“, одмах иза тога командант логора и његови сарадници су нам саопштили: „Одавде се излази на слободу само кроз димњак крематоријума.“

При доласку смо добиле неке кошуље као од фланела неке граорасте боје и неке логорске хаљине. А кад дође зима, онда добијамо и једну логорску штрафасту јакну, без поставе. Ујутро су нас дизали негде око три сата, и то са дерњавом и ударањем по свима…

Кад бисмо се међу собом запитале: шта је са овом, шта је са оном? „Па, она је спаљена у крематоријуму“, неке логорашице би почеле да се смеју. Биле смо запањене што се смеју на тако стравичне призоре. Међутим, касније, кад смо и ми проживеле један период времена у логору, и ми смо се смејале на такве ствари. Највећа преокупација нам је била глад. Људи су гинули да из канте отпадака узму неко парче хране, ако је остало. Знам да смо, кад смо носиле оне кибле са храном, по педесет литара је била једна канта и нас четири смо носиле, и онда нам нека група подметне ногу, ми паднемо, они нам дигну ту канту – али тако цела наша барака остане без једне канте хране, без педесет оброка.

Што је време даље одмицало, то смо ми све више међу собом почеле препричавати о кухињи, о кувању, о рецептима…

Често смо причале о томе како ли је сада код наших кућа, шта се ради, како ли је у домовини. Онда смо, вероватно нас је глад терала на то, дуго причале: сарма се спрема овако, ово се јело спрема овако... И верујте да смо тада, причајући о јелима и како се које кува, осећале мирис сарме, мирис супе, мирис пасуља… Францускиње су јеле жабе. А шта да раде кад су гладне?

Добијале смо један немачки хлеб у облику четвртасте векне. На том хлебу је био утиснут датум и месец кад је тај хлеб мешан, а причало се у логору да је био мешан од 75 процената дрвене пиљевине и 25 процената брашна; добијале смо и мало оне, ја кажем, „дроњаве” чорбе. То је било црно, ту је било песка, длака, блокеја, као да су сви Немци у њој опрали ноге. Једино за њихов католички Божић, добиле бисмо кисели купус и по који неогуљен и неочишћен кромпир унутра или, ако те западне, неко парченце меса. Али то је било само кад је њихов Божић.

Постојали су јавни WC-и које су они такође окупирали и нису нам дали да дођемо до њих. У логору је владала скоро стална инфекција црева због које се сваки час трчало у WC. Међутим, на улазу у WC би стајале полицајке-батинаши и тукле би жене које би успеле да се пробију поред њих и да оду у WC, који су у ствари биле само јаме. И у моменту док су вршиле нужду на тим јамама, тукле су их. Једном сам доживела да су нас натерали да то чистимо. Нисмо имали чиме, неке канте или нешто слично, него су се иживљавали на нама па смо голим рукама морали да хватамо и вадимо оне фекалије и стављамо у неке канте.

Док смо јеле, чуло се кркљање неко. Шта је? Две су се отровале поред нас. Нисам испустила из руке оно што сам јела, него сам јела и даље.

Свако јутро смо добијале по пола литра чаја. Попијемо тих пола литра чаја и... много смо се радовале том топлом чају у зимском периоду.

Жене су трком прелазиле преко јарка и бацале се на електричне жице да би се тако убиле. Ако би Немци са кула приметили да неко иде да тако изврши самоубиство, они би га митраљезима покосили. Нису им дозвољавали чак ни да се сами убију, него су их они убијали.

Седам дана смо биле голе по зими. Ноћу је било страшно и многе су се смрзле. Онда смо се хватале у коло па играле и певале оно: „Политика и време, потукле се све жене…” И док тако певамо и играмо, једна другу масирамо да не заспимо и да се не смрзнемо.

А верујем да смо можда већ биле луде... Немци су хтели да своју расу намноже. Испитивањем на нама заморчићима су тражили начин на који би се, путем вештачког оплођења, могли рађати близанци, тројке и тако даље… Они су сви били некако налик један на другог. Увек су имали обучене униформе и капу. А лице… не знам да вам кажем, ја се сада и не сећам чак и ако бисте ме питали, видите, човек о овоме не размишља. Чак се не сећам ни какве су му биле очи тог који нас је мучио.

Стално сам у себи говорила: „Преживећу! Бићу јача од њих! Преживећу! Бићу јача од њих!” Ја нисам била нека каћиперка него сам волела да будем лепо и чисто обучена. Своје парче хлеба и маргарина сам била у стању да дам да бих набавила нешто лепо за себе. Можда то држи човека.

Ми смо проналазиле начина да једна другој помогнемо и да се психички одржимо да би могле и физички да преживимо. Тако су оне које су пре већ биле прочитале и прерадиле Историју Свесавезне комунистичке партије (бољшевика), то што су прочитале препричавале су оним другим другарицама. Или су се чак препричавали и прочитани романи, приповетке и тако даље...

Логорски оркестар су сачињавали сви они логораши који су умели одлично да свирају неке инструменте и оперске певачице. Имале су оне беле крагнице и униформе као оркестар. То је био њихов посао и нису биле у радним командама. И сад, шта су нам радили. Недељом су упадали у неку бараку и одвојили један број логорашица: „Силази с кревета! Иди тамо!”, и потерали би нас у једну просторију где је било и купатило и ту смо, не питајући да ли ми то желимо, присуствовале тим концертима. Бежале су као избезумљене из једног кревета у други. Покушавале су да се некако негде сакрију од капоа, међутим то ништа није користило, све су их извукли.

Ишли смо на сетву пепела и ми смо тај пепео расипали и њиме ђубрили њиве. Наилазили смо и на кости, јер тај пепео са којим смо ђубрили њиве је у ствари био из крематоријума.

...Нека логорашица која је чистила Хесову канцеларију и знала немачки језик прочитала је из немачких новина вести са фронта. Знала је да се ситуација мења и да савезници напредују. Тако се пронео глас једнога дана међу нама, да је ослобођен и Београд. Ми смо и плакале и певале и сретне смо биле, али се уједно и нека туга увукла у нас јер наш Београд и Југославија су већ ослобођени а ми смо још у ропству. 

„Но, Боса?” пита ме на немачком један официр. „Зашто плачеш? Немој да плачеш! Вас Југословене чека слобода, а нас Немце чека Сибир.”

Кад смо пошли из Аушвица, рекли су да су Руси од нас дванаест километара, а на једном месту свега шест. Ми смо се заиста надали да ћемо ту бити ослобођени па смо тако помало застајкивале; али кад видимо мртваце испред нас, онда ипак пожуримо. Ми смо у некој појати преспавале и у то сено су се завукле, сакриле Рускиње. Мислиле су да ће ту дочекати слободу, а кад смо ујутро изашли, они су запалили ту појату и тако су те несретне Рускиње изгореле.

Хес је био један надмен човек као што се може и замислити какав може бити есесовац.

Неколико година уназад, од времена када ово причам, на туристичком броду сам разговарала са једним старијим Немцем. Намерно сам му рекла да имам на руци логорски број. Целе ноћи сам разговарала с тим човеком и онда ми је он објашњавао зашто су они пристали на Хитлерову политику и на све то. Каже: „Покушајте ви данас гладноме дати хлеб – из руке ће да вам једе. Је ли тако? Тако смо и ми радили.“

Како је Његош из штуца погађао наранче

...Сјутрадан (у Котору) навезе се владика на пароброд (за Спљет). Владика носаше са собом и свој штуц, са којијем он радо гађаше биљегу и имаше тако добро око – ђе нанесе тамо и погоди. Мало се налазаше Црногораца, који боље гађаше од њега. Вјештину стријељања показиваше он и на пароброду: баци му се наранча колико се може више у висину, а он опали из штуца и зрном погоди наранчу.

Сви путници, што су на пароброду, радо гледаху на владику, на господара црногорског и сваки желијаше, да што проговори са владиком – он опет не одбијаше никог, већ се са свакијем радо разговараше, али му је најмилије било разговарати се са људима од знања и науке.

На пароброду бјеше међу осталијема и свештеника и богослова латинске вјере, који приступаху к њему и разговараху се ш њиме о свему. А кад би му ови примјетили, да су и они Славени и да дишу за славенство и ако су латинске вјере; а владика хитро на то одговори: „Сви смо ми браћа – и – брат је мио ма он које вјере био.“

Владика својијем владањем, кретањем и својијем говором бјеше у стању да очара људе, па да их поведе за собом куд гођ хоће. Владика представљаше Црногорце тако, да су они, који не познаваху Црну Гору и Црногорце, мислили да су и највећи и најљепши људи у свијету....“

(М. Медаковић)

Шта је Његош из Беча 1832. донео на Цетиње и како је играо билијар

Кад се владика оно другом из Русије преко Беча вратио, између осталих ствари онамо је купио:

1. Елетричну машину, с којом је више пута у Биљарди елетризирао шенатуре и друге главаре, да се има и он и они чему насмијати, јер су се јачи нејачијем посмијавали...

2. Биљард, са свим што треба, који је намјестио у собу ђе се суди, те од онда па и данас једнако се у народу каже „у Биљарду“, мјесто „у суд“ или „у шенат“. (...Чешће пута, зими, ноћом и даном, играо би с шенатурима на биљардо „а ла гер“, а ријетко би икад али никад изгубио, зато што је од свију на Цетиње знао боље играти.)

3. Сврдла, којима се тражи по сушним мјестима вода за пиће и којим је нашао и учинио три бунара најбоље воде, за себе и народ који живи на Цетиње; ја се не спомињем да је икад који пресушио док сам онамо живио.

4. На Црнојевића Ријеку оградио је двије формалне барутане, у којима се и данас направља пушчани и крупни за топове прах. За прављење барута био је набавио два вјешта Турчина из Анадолије, који су иза мене (1855) онамо при радњи останули.

5. Наредио је да му се у Бечу начини нарочита машина за направљање, њим измишљених, сребрних и златних медаља којима је даривао Црногорце за јунаштво. На једној је страни стајала слика Милоша Обилића, а с друге написано: „За храброст“. Ове се медаље и данас кују и као одличја даривају.

Чему је Његошу служила елетрична машина

Кад би се десио на Цетиње стари шенатур Стеван Перков Вукотић и стриц му Станко, ништа му није милије било него окупити све шенатуре и друге чиновнике около биљарде, ђе се судило, а на њу ставити елетричну машину, па њих и себе елетризирати, да окуша ко је од кога јачи, а боме да се има и чему насмијати.

Ко би држао Стевана и Станка за руке, препоручио би му да га добро стисне и да га одма не пусти кад их чује викати: „Пушт! – Пушт!“ А вазда би натегнуо строј мало јаче него му се обично елетризма напрегне.

Многи би се више пута нећкали да у то коло улазе; а особито Стеван Перков и стриц му Станко. Али се нијесу могли свагда одрећ владичину наговарању и срећан је (један од ове двојице) био онда, кад би се какогођ могао украсти из Биљарде, пошто би владика наредио свом послужитељу Ђуку Средановићу, који је знао оне машине мајсторију: „Ђуко, донеси ону машину да се мало растресемо по вечери, ради здравља.“ Два или три пута украли су му се били Стеван и Станко, а после му се нијесу могли никада украсти.

Приповиједао ми је једном у шали владика, да му стриц Станко није хтио једанпут за два-три мјесеца доћи на Цетиње, па кад му поручи да дође, упита га: „Ђе си, што не долазиш на Цетиње?“ А он му одговори: „Доклен је она ђавоља игра на Цетиње те убија људе, не долази га Станко. Већ ако ћеш да се играмо као што људи играју, ево ме.“

Кроз двије године елетрична машина сасвим се покварила била због честог употребљавања невјештих перјаника и послужитеља, кад би владика са шенатурима пошао да се по пољу шета.

Како се Његош играо и шта је пушио

Владика је вазда имао по 3-4 коња на јаслама, а каткад и више, а да је икад у његовоме вијеку којега за новце купио, него му дар од паша долазили, а неке четници, кад гођ је који коњ турски приличан био, владици га поклонили (ријетки су били они коњи који би га могли у дугу путу носити, него би вазда, кад би далеко путовао, два коња водио и наизмјенице јахао). Љети би сваки дан по сунчаном заходу час једнога час другога узјахивао и по једном у сву трку преко ондашње простране ливаде трчао.

Кадгођ је добре воље био, најрадије би гледао љети к вечеру ђе се перјаници утркују, кад с мјеста и загонке скачу, и кад се камена с рамена надмећу, као и друге народне игре, које само весели и окретни момци играју као што су Црногорци. Зими се, најмање до поноћи, са шенатурима покрај пламтеће ватре шалио, од којих би вазда по коју ријеч чуо коју би он после у његовим књигама или пјесништву знао вјешто употријебити.  

...До пред саму његову смрт употребљавао је најфинији турски дуван кроз чибук, али сасвим умјерено, јер није никад прећерани дуванџија био. А кад би по свијету ходао, вазда би најбољих цигара пушио, и може се рећи да је он први као Црногорац почео цигаре употребљавати.

Кад су Црногорци први пут виђели цигар и обишли како се он пуши, а не знајући како се у нашем језику зове, они су му од прве нађели име „увијач“, но ове ријечи у Вукову лексикону нема, зато што је није чуо, као ја, кад сам на Цетиње живио.

 (В. Врчевић)

Како је Његош учио да плива 

1846. године сиђе владика у Боку да се купа и настани се у Перасту. На другој страни залива под Столивом бише мјесто за купање, куд се превозаше на барки из јутра и послије подне. Из Котора узме једног кадета, да га учи пливати.

Ту бјеше ш њиме и један ађутант његов, па ће му рећи владика: „Виђи, Медо, како ја пливам!“

А овај ће му рећи: „Ту је ласно, јер је пличина, па се опирете ногама у пијесак.“

Владика да покаже да се научио пливати, пружи се на море па сјекну и рукама и ногама пут морске дубљине, па потону.

Ађутант позове одма кадета, а овај одма повиче за барку, те увати владику за перчин, којег је већ двапут било избацило море, те га са барком изведемо на пличину.

Сјутрадан каже му ађутант, како није требало да се упушта на дубљину морску кад не зна да плива. Владика не хоћаше признати да он не зна пливати, већ се изговараше да се био незгодно окренуо. Он затијем састави стихове своме ађутанту, којег зваше вазда „Медо“. 

Стан' путниче, те погледај мало
На пучину разпрострта Меда,
Кâ кољенма пучину мијеси,
А раменима волне уздиже!
Устави се, смјели плаватељу!
Е си ми се уморио љуто:
Ко ће златно руно дочепати,
Ко л' пучину морску пребродити!“

(M. Mедаковић)

________________________________________ 

Како су Његоша мучиле жабе Луке Греговића 

Два Његошева писма aустријском царском саветнику и окружном поглавару у Котору 

Едуарду Грију,
5. маја 1846. 

Ваш почитајеми лист од 14. маја рим. исправно сам примио, у којему ми пишете за жабе Луке Греговића да их нијесу дали пронијети Црничани преко своје нахије. Мени је ово њихово сапротивљење неповољно било јербо је причинило штету како трговцима, тако и онијема који би задобили своју ћирију. Ништа друго том преносу жаба препјатствовало није до једно глупо народње предрасужденије (pergiudizio), почем мисли да иза преноса жаба преко ма какве земље сљедују гладне године. Ви знате што су народи прости у подобнима стварима. Ја сам, да сам се нагнао на црничкоме пазару, не бих могао ништа садјејствовати против овог глупог мњенија. Тај дан међу Црничанима мало није било међусобно крвопролитије, и да су кренули заоставше жабе да јавно ћерају, без велике се смутње и њихова зла не би прошло. Ово је узрок којијем су жабе заустављене да не иду преко Црнице, којему ћете Ви лако у траг стати. 

Што се тиче сваке друге трговине које се може наћи на црногорске пазаре, аустријскима је поданицима слободно ходити и куповати без никакве дације и без никаква питања куда и зашто иду, као и у своју кућу. Вама је ово све добро познато, а мени је исто тако познато биједно црногорско трговање на пазару которскоме, које је свакога дана све горе и даже ево неколико времена докажују ми да им је Котор сасвијем затворен као непријатељима аустријскима, премда они нити су кад били непријатељи аустријски нити ће бити. Ја сам се у садашње стање стварих веома томе зачудио но то је, може бити, особни налог који сте Ви од својега двора примили од како сте дошли на управљање те провинције.

Овом приликом изјављујући Вам моје отмјено високопочитаније.

В.П.П Његош

Едуарду Грију,
17. маја 1846.

Што ме изволите питати Вашијем почтенијем листом од 23. маја би ли могао Лука Греговић повратити натраг жабе да их у лађе вози пут Кашћела, Греговића и његову дружину цијели је народ молио да жабе без никакве жалости натраг возе и не да би му ко препјатствовао, него је од свега пазара мољен био да их поврате, него се он с дружином није хтио на повратак согласити, а народ му их не допушти из глупога предрасужденија пренети. И тако жабе остану у неку кућу на Вир, ту затрају и буду по ријечи исте компаније пуштене у црничко поље за освету и на пакост Црничанима рашта их нијесу преко себе пуштили да пренесене буду. Ово веље количество жабах учиниће велику штету усјевима црничкому пољу, него, како је да је, ови вражи посао може му бити; речени Греговић и његова дружина, ако ће жабе изнова купит да их возе натраг, може им бити. Ја ћу дати нужно расположеније да им у то препјатствија не буде, само ме извјестите кад ће поћ да их купе да ја некога тамо пошљем да се на Вир налази.

В.П.П Његош

На броду

На острва не волим да летим авионом, кад год сам био у прилици тамо сам ишао бродом. Брод је место које спаја две страсти: страст за путовањем и страст за мора и океане. На броду се понекад осећам као новорођенче у колевци и можда се, у том безбрижном љуљушкању, подсвесно присећам сопствених првих представа о свету. Не знам да ли више волим костуре старих, напуштених чамаца у некој грчкој луци, теретне трајекте који возе до усамљених јадранских острва, лаке рибарске барке што се љуљушкају у некој ували попут орахове љуске или споре градске венецијанске чамце који пристају на сваких стотину метара и плове као да стоје у месту. Хиљаду пута сам се провозао вапоретом кроз канал Канаређо и свака пловидба је била другачија. Никад нисам удобније спавао него кад бих, уморан, уснуо у том чамцу, на повратку са острва Бурано. У тих пола сата није требало ништа сањати, јер је сам тај пут изгледао као сан.

Док смо пловили од Скијатоса ка Скопелосу изнад нашег малог, туристичког брода су летели галебови, који су нам јели из руке. На путу од Скопелоса до Алонисоса пратили су нас делфини, повремено искачући из воде. На плажи Кукунарес у море је најпре допливало јато патака, а, на крају дана, до самих купача дошла су и два лабуда, са којима смо направили ретке, несвакидашње фотографије.

У времену кад је све на продају и ништа није случајно, тог лета на Спорадима имао сам утисак да и те животиње, у договору са нашим домаћинима, обављају неку тајну, унапред договорену мисију, у сврху промоције грчког туризма. Све је у нашим животима већ толико планирано да човек не може искрено да поверује чак ни у случајност појаве најобичнијег делфина у мору којим плови туристички брод.

Штавише, и само име брода било је такво да је свака случајност била скоро искључена. Брод се звао Свети Никола.

Путовао сам из Пиреја на Сирос бродом који је настављао за Парос, Наксос, Аморгос и још нека острва. Мало је рећи да сам уживао посматрајући обичне, једноставне, сиромашне људе како се, након обављеног лекарског прегледа или неког другог посла, враћају из Атине у та своја далека мала места, људе сасвим различите од слике коју човек има о некоме ко живи на Миконосу или Санторинију.

Тако једноставни, обични, сиромашни старци више су ме подсећали на моје рођаке из подголијских села, него на било кога у том блазираном монденском свету. Исте људе, исту слику, исте покрете и изразе лица могли сте видети у било којем српском међуградском аутобусу. Кад би човек искључио тон и кад не би чуо језик не би ни по чему разликовао људе из наших малих места и ове дивне старице и старце са тих острва, која представљају симбол луксуза и скупоће. За четири сата на том трајекту, међу тим једноставним људима са јефтиним коферима и скупим животним проблемима, нисам видео никога коме и сам не припадам.

На Сиросу, престоници кикладског архипелага, кад долази брод из Пиреја звоне звона и на православним и на католичким црквама. То није само поздрав том броду, то је поздрав и Пиреју, Атини, граду који је био Рим пре Рима, о коме се овде, у Ермуполију, више сањало него што се у њега одлазило.

У Линдосу на Родосу

На Акропољу у Линдосу, где слани егејски ветрови дању разговарају о миру, а ноћу воде бесмислене ратове, човек осети да се налази на крову античког света, на месту где оно што је људска рука направила, након две хиљаде година, изгледа као да га је створила природа. Кад се коначно успентрате на тај врх и погледате у бескрајно плаветнило пучине, уморни и задовољни, док вам је душа још у носу, ви без икаквог напора схватате да се налазите на брду на коме легенде о античким јунацима делују као стварни догађаји, а ваш сопствени живот изгледа као сан.

Да бисте имали прави утисак о уметничком савршенству антике, јединству човека и природе, архитектонском савршенству храмова у неописивом амбијенту природе, морате отићи на Родос и попети се на тај Акропољ, који, у односу на онај у Атини, изгледа као ауторски у односу на холивудски филм.

Миконос и Делос

На Кикладима је најлепше оно што најчешће немамо у глави кад помислимо на тај архипелаг у срцу Егејског мора. Жуте, каменом поплочане улице на Сиросу, храм Пресвете Богородице на Тиносу, безбројне мале цркве на Миконосу. Оно што видимо у туристичким каталозима само је украс, додатак ономе што је стварни живот, много богатији и занимљивији од скупог, а у исто време тако јефтиног туризма. 

Овде човек може да разуме Јосифа Бродског који је тврдио да туристима у кратким панталонама, током лета, треба забранити улазак у Венецију, да својим изгледом не скрнаве лепоту овог старог града. 

У природи и у друштву има понекад невероватних супротности. Једна од њих су Миконос и Делос, два острва која географски не могу бити ближа, а историјски и филозофски представљају симболе два сасвим различита погледа на свет, на живот, на туризам. Онога ко летује на Миконосу суштински не занима Делос, та гомила камена из античког времена са којом се данас не може урадити ништа практично, осим да се човек поред ње фотографише. Онај ко путује на Кикладе због Делоса у суштини презире онога ко летује на Миконосу – тај блазирани, фирмирани полусвет пун пара и неке нездраве жеље за показивањем.

Та два острва, та два супротстављена света међутим, вековима стоје једно поред другог, као суседи који некако успевају да помире те супротности. Околности су се, током историје, мењале. Некада је Делос био центар света, ту је била прва античка берза, прва велика лука, велико светилиште. Данас је он само излетиште, обавезни туристички додатак људима који летују на Миконосу.

Не би се, наравно, могло рећи да је Миконос данас оно што је некада био Делос, али неки осећај да су се ту ствари окренуле наопачке никако ме не напушта док се мој брод, на путу са Миконоса на Сирос, провлачи поред острва на коме су рођени Аполон и Артемида.

Са високе платформе тог ферибота, док су ниски, тамни облаци изнад узбурканог мора најављивали долазак олује, са муњама које су севале са свих страна и тешком грмљавином громова, учинило ми се да чујем рику лавова са Делоса, као доказ да је лепота онога што се налази на том острву равна узбудљивости највећих природних појава, важнија од живота и од смрти.

Миконос, тај монденски рај о коме сањају фенси туристи из читавог света, у суштини подсећа на сценографију за неки скуп холивудски филм, привидан и варљив као што је и свака сценографија привид. Био сам тамо у пролеће, пре почетка туристичке сезоне. Град је био полупразан и све је одзвањало од удараца чекића, стругања тестера, шуштања молерских четки, које су фарбале у бело сваки комад челика, дрвета и бетона.

Слушајући те прозаичне звуке и гледајући те мајсторе који су се мували около, имао сам неодољиви утисак да се припрема неки сајам или сценографија која ће послужити у току снимања, а после ће је неко поново размонтирати, остављајући сиромашан призор искоришћеног материјала, рашалованих дасака и празних напуштених соба.

Ти мајстори, са белим флекама од креча на својим плавим комбинезонима, били су сасвим обични, једноставни, ни по чему различити од других мајстора, а толико различити од гостију који ће за који месец нагрнути у ову незваничну престоницу хедонизма „светског џет сета“.

Није случајно што се најважнији део Миконоса зове Мала Венеција. Не само да овде, као и тамо, лако можете да се изгубите у кривудавим, уским уличицама, него, као и у Венецији, имате утисак да овде нико не живи, да су сви људи овамо однекуд дошли. Међутим, за разлику од Венеције, у чијим празним кућама још одзвањају неки прошли векови, на Миконосу човек има утисак да се креће у некој фатаморгани, која није заснована ни на чему стварном, осим на потреби за профитом. 

На Тиносу

У само предвечерје Другог светског рата Лоренс Дарел je био на Кикладима. Након боравка на Миконосу, чекајући повратак у Атину, одлучио је да посети острво Тинос, баш на Дан пресвете Богородице, када хиљаде верника из целе Грчке долази да посети цркву Богородице Тиноске, једно од највећих православних светилишта у овој земљи. Два сата пре него што ће Дарелов пароброд упловити у луку Тинос, тог кобног 15. августа 1940, једна италијанска подморница потопиће у том пристаништу крстарицу „Ели“, понос грчке морнарице, „сву окићену заставама, од главе до пете, у част Богородице“.

Док је, након потонућа овог брода, гледао „велику локву тамног уља на мирној површини мора“ Дарел је видео гнев на лицима људи и, у тишини која је тамо владала, осетио „језиво ћутање“ које му је говорило да је „ова тешка, смртна увреда погодила право у дубину грчког срца и да се могла избрисати једино ратом“. У атмосфери на Тиносу, након те трагедије, провлачећи се међу хиљадама верника који су се припремали да, на коленима, превале пут од луке до цркве, Дарел је осетио далеки одјек антике. „Било је то као у време персијских ратова, када је мноштво људи који су срдачно мрзели једни друге, изненада одлучило да се прикључи војсци за једно поподне и да растури персијску флоту.“ Дарел је те ноћи остао на острву и, са хиљадама верника, препешачио тај пут, бележећи чак и чудесан догађај да се једној глувој девојчици изненада повратио слух, „што је представљало охрабрујућу новост за паћенике који су чекали свој ред“. Месец дана након те ноћи, у Грчкој је почео Други светски рат.

Осамдесет три године након овог догађаја, схвативши да ћу морати непланирано да проведем још неко време на Миконосу, у најискренијем уверењу да човек нема шта да ради, ван сезоне, на том малом острву још два дана, одлучио сам да одем на један дан на Тинос. Време је било лоше, дувао је ветар и чинило се да ће сваког часа почети олуја. Госпођа у агенцији која продаје карте рекла ми је да ће брод испловити, али није сигурно да ћу моћи да се вратим и да ћу, у случају већег невремена, морати да останем тамо да преспавам. Купио сам карту на свој ризик.

Тинос је једно од оних острва које се, на први поглед, ни по чему не разликује од стотину других које сте посетили или сте поред њих само прошли. У тој свакидашњој обичности почива његов шарм и лепота која вас осваја неприметно, без наметљивости. Кад се искрцате са брода и из луке погледате уз широку, праву улицу која води ка врху брда, на њеном крају видите, међу облацима, куполу цркве Богородице Тиноске, саграђене у најважнијој години устанка за ослобођење од вишевековне турске окупације. Уместо тротоара, са једне и друге стране те широке улице постављен је тепих, уска текстилна стаза којом верници треба да препешаче на коленима свој искушенички, поклонички пут од луке до цркве.

Та стаза, којом верник треба да прође, са улице вас води на високо степениште од белог мермера, са кога се спуштате до улаза у цркву, у којој вас такође чека тепих са старим, оријенталним орнаментима, излизаним и избледелим од колена и дланова верника који деценијама, сваког 15. августа прелазе овај пут. Кад одозго, са тог степеништа погледате низ улицу, доле, на њеном крају видите луку и море, које за људе са Тиноса, представља једину везу са светом. У цркви није било никог. Само тишина, мирис тамјана и мир. Запалио сам две свеће, за живе и за мртве, са уверењем да се налазим на месту које можда никада више нећу видети.

Док сам се спуштао ка пристаништу почела је да пада киша, уз ветар који је доносио невреме са свих страна. Осетио сам најискреније уверење да је неко учинио да та киша, упркос свим прогнозама, почне да пада тек након што ја обиђем све грађевине у пространом предворју цркве Богородице Тиноске. Доле, у луци, стајао је стари брод – верна реплика крстарице „Ели“, коју је италијанска подморница потопила у дану кад је овде боравила његова екселенција, писац Александријског квартета. Искрцао сам се на Миконосу, пола сата после поноћи, мокар и срећан, као што буде човек који понекад верује у смисао и лековитост патње. 

На Канарским острвима

У средњој школи, опседала ме је мисао о Индонезији, Филипинима, Океанији, земљама у којима живе насмејани људи са косим очима и жене са венцима од цвећа око својих лепих, метафизичких глава, на којима светле црне, очаравајуће очи. Маштао сам да обиђем сва та острва у малом, плитком, дрвеном чамцу, иако су већ постојали трајекти и фериботи којима се путовало са једне на другу обалу. Коначно, као сваки скоројевић, желео сам да видим Хаваје, тај вулкански део Америке, са именима градова у којима самогласници пливају усном дупљом као сурфери на таласима Пацифика.

Боље сам разумео старог, доброг Сарамага, који је отишао да проживи своје последње године и умре на канарском острву Ланзароте, него Мишела Уелбека, који је о некој љубавној авантури на том острву написао једну јефтину књигу.

Хиљаде небеских тела у стотину необичних облика на сликама Жоана Мироа плове његовим платнима као комете и метеори, не изазивајући никакво страхопоштовање, него само осмех и задовољство. У Мироовом атељеу на Палма де Мајорки, са гомилом разбацаних предмета, боја и штафелаја, влада неред, али његове слике одају утисак савршенства којем је раван само свемир.

За сваког другог сликара могли бисте да кажете да је понекад нешто радио са напором, само код Мироа имате утисак да су се слике рађале саме од себе, да су настајале као што настаје живот.

У месту Икод де лос Винос, високо у брдима канарских острва, испод самог врха вулкана Ел Теиде, једне јануарске недеље ушао сам у локалну цркву. Није ме изненадило то што је свештеник беседио нешто против Кока Коле и америчког империјализма, изненадило ме је то што је та црква била препуна.

Стотине људи у том селу на крају света, где, кад погледате географску карту, мислите да нико не живи, осећају недељом пре подне потребу да оду у цркву, упркос кућним обавезама, старости или болести.

Потреба за вером јака је колико и потреба за животом и тога човек постане свестан тек кад отпутује у неке далеке земље и сасвим непознате пределе.

На Голом отоку

Једно острво је у нашој кући, од мог најранијег детињства, имало посебно место. То је оток на којем је мој деда провео две најузбудљивије године сопственог живота. Будући да је он, као и сви други затвореници, приликом изласка на слободу, потписао изјаву да до краја свог живота неће изговорити ни реч о ономе што се тамо дешавало, колико ме је копкало шта се тамо догађало, толико ме је занимало како је изгледало то острво на коме нема ништа осим камена и шума морских таласа.

На изложби о репресији и послератним жртвама југословенских комунистичких власти, коју је у Историјском музеју у Београду приредио Срђан Цветковић, у делу посвећеном Голом отоку, једна просторија била је уређена као голооточка ћелија. Са звучника у тој просторији чуо се само шум хладних морских таласа и повремени крик галеба, тако да је посетилац могао бар на тренутак да осети ту језиву атмосферу у којој је мој деда провео две и по године свог живота.

Након његовог повратка са Отока, сваког месеца у нашу стару кућу је долазио човек у краткој, црној, кожној јакни за којег сам мислио да му је ратни друг. Пре него што ће он доћи отац би рекао мајци „данас ће доћи онај човек, ти им само скувај кафу и изађи“. Ја сам, међутим, једном остао у соби, играо се поред пећи и слушао разговор, мислећи да деда препричава том „другу“ своја ратна сећања, не схватајући да он, уствари, одговара на питања.

Кад сам једног лета, током распуста који сам проводио код њега на селу, нешто забрљао, деда ме је, на моје изненађење, тако истукао да сам и ја, на сопственој кожи, осетио суровост голооточких метода преваспитавања. Тек кад сам недавно, на тој изложби, чуо шум морских таласа и језиве крике голооточких галебова, више од педесет година након тог догађаја, опростио сам деди те батине, које су повредиле у мени ону врсту осећања која немате чак ни за своје родитеље, него их чувате само за деде и баке.

(из књиге Продавница магле, Службени гласник, 2025)

Хакслијевско завештање 

Постоје два начина на који дух културе може да закржља. У првом – орвеловском – култура постаје затвор. У другом – хакслијевском – култура постаје бурлеска.

Никога не треба подсећати да је наш свет сада искварен многим затворским културама чију је структуру Орвел тачно описао у својим параболама. Ако би неко прочитао и 1984. и Животињску фарму, а онда додатно и Помрачење у подне Артура Кестлера, имао би прилично прецизан нацрт машинерије контроле мисли каква тренутно функционише у многим земљама и примењена је на милионима људи. Наравно, Орвел није био први који нас је учио о духовним пустошима тиранија. Оно што је незаобилазно у његовом делу јесте његово инсистирање да нема велике разлике да ли су наши управитељи инспирисани десничарским или левичарским идеологијама. Капије затвора су подједнако непробојне, надзор једнако ригорозан, идолопоклонство подједнако свеприсутно.

Оно што Хаксли учи јесте да је у доба напредних технологија већа вероватноћа да ће духовна пустош доћи од непријатеља са насмејаним лицем него од онога чије лице одише сумњом и мржњом. У Хакслијевом пророчанству, Велики брат нас по свом избору не гледа. Ми гледамо њега, по нашем. Нема потребе за надзорницима, капијама или министарствима истине. Када становништву пажњу одвраћају тривијалности, када се културни живот редефинише као непрекидни круг забаве, када озбиљан јавни разговор постане облик детињег брбљања, када, укратко, људи постану публика а њихов јавни посао водвиљ, тада се нација налази у опасности; смрт културе је очигледна могућност.

У Америци, Орвелова пророчанства су од мале важности, али Хакслијева су увелико на путу ка остварењу. Јер Америка је укључена у најамбициознији експеримент на свету како би се прилагодила технолошким дистракцијама које је омогућио електрични утикач. Ово је експеримент који је почео полако и скромно средином деветнаестог века, а сада је, у другој половини двадесетог, перверзну зрелост достигао у америчкој свеобухватној љубавној вези са телевизијом. Као нигде другде у свету, Американци су брзо и далеко одмакли у довођењу до краја ере споре штампане речи дајући телевизији суверенитет над свим својим институцијама. Ушавши у доба телевизије, Америка је дала свету најјаснији доступни увид у Хакслијеву будућност.

Они који говоре о овој ствари често морају да подигну свој глас до скоро хистеричне висине, призивајући тако оптужбе да су свашта, од млакоња и јавних ометала па до јеремијских нарикача. Али то раде зато што је оно што желе да други виде наизглед бенигно, онда када није чак ни сасвим невидљиво. Орвеловски свет је много лакше препознати и супротставити му се од хакслијевског. Све у нашем васпитању припремило нас је да препознамо и одупремо се затвору када капије око нас почну да се затварају. Мало је вероватно да ћемо, на пример, бити равнодушни према гласовима Сахарова, Тимермана и Велса. Наоружаћемо се против таквог мора невоља, поткрепљени духом Милтона, Бејкона, Волтера, Гетеа и Џеферсона. Али шта ако се узвици патње не чују? Ко је спреман да узме оружје против мора забаве? Коме да се жалимо и када, и којим тоном, када се озбиљан дискурс раствара у кикотању? Шта је противотров када се култура исушује смехом? 

Бојим се да нам наши филозофи нису дали никакве смернице по овом питању. Њихова упозорења су обично била усмерена против оних формулисаних идеологија које свесно позивају на најгори део људске природе. Али оно што се дешава у Америци није дизајнирано према некој артикулисаној идеологији. Ниједан Mein Kampf или Комунистички манифест није најавио долазак овога. То долази као ненамерна последица драматичне промене у начину наше јавне комуникације. Али то ипак јесте идеологија, јер намеће начин живота, скуп односа између људи и идеја око којих није било консензуса, расправе и супротстављања. Само усклађености. Јавна свест још није усвојила поенту да је технологија идеологија, упркос чињеници да је пред нашим очима технологија током протеклих осамдесет година променила сваки аспект живота у Америци.

На пример, 1905. године неспремност за културне промене које је аутомобил донео могла је бити разумљива. Ко је тада могао да посумња да ће аутомобил диктирати како водимо свој друштвени и сексуални живот? Да ће преоријентисати наше идеје о томе шта да радимо са својим шумама и градовима? Да ће створити нове начине изражавања нашег личног идентитета и друштвеног положаја?

Али сада, када је игра далеко одмакла, незнање о последицама је неопростиво. Не бити свестан да је технологија опремљена програмом за друштвене промене, сматрати да је технологија идеолошки неутрална, претпостављати да је технологија увек пријатељ култури, у ово позно доба је јасна и очигледна глупост. Штавише, до сада смо видели довољно тога да знамо да су технолошке промене у нашим начинима комуникације још више оптерећене идеологијом него промене везане за превозна средства. Уведите писмо у културу и променићете му когнитивне навике, друштвене односе, представе о заједници, историји и религији. Уведите штампарску пресу и урадићете исто. Уведите пренос слика брзином светлости и направићете културну револуцију. Без гласања. Без полемике. Без герилског отпора. Ево идеологије у чистом облику, иако не и сасвим артикулисане.

То је идеологија без речи, и самим тим одсуством моћнија. Све што је потребно да би се она укоренила јесте популација која предано верује у неизбежност напретка. У том смислу, сви Американци су марксисти, јер ако постоји нешто у шта верујемо, то је да нас историја води ка неком унапред одређеном рају и да је технологија сила која иза тог покрета стоји.

Дакле, постоје скоро непремостиве потешкоће за свакога ко је написао овакву књигу и жели да је закључи неким лековима за невољу у којој смо се затекли. Пре свега, не верују сви да је икакав лек потребан, а и вероватно га ни нема. Али као прави плави Американац који је стекао непоколебљиво уверење да тамо где постоји проблем мора постојати и решење, закључићу следећим предлозима.

Морамо, за почетак, да се не заваравамо бесмисленим идејама као што је лудистички позив какав је, на пример, онај Џерија Мандера са његова Четири аргумента за укидање телевизије. Американци се неће одрећи ниједног дела свог технолошког апарата, а сугерисати да то ураде нема никаквог значења. Такође, готово је подједнако нереално очекивати да ће икада бити направљене нетривијалне модификације у доступности медија. Многе цивилизоване нације законом су ограничавале број сати које телевизија може да преноси да би на тај начин ублажавaли улогу телевизијског медија у јавном животу. Али верујем да то у Америци није могуће. Једном када отворимо „Happy Medium“ за целокупну јавност, вероватно нећемо прихватити чак ни његово делимично ограничење.

Ипак, неки Американци су размишљали у том правцу. Док ово пишем, у Њујорк тајмсу (27. септембар 1984) појавила се прича о плановима Библиотечког савета Фармингтона у Конектикату да спонзорише „ТВ искључење“ ("TV Turnoff"). Изгледа да је такав напор учињен и претходне године, са идејом да људи на месец дана престану да гледају телевизију. Тајмс наводи да су медији приметили већи број искључења телевизије прошлог јануара. У чланку се наводе речи госпође Елен Бабкок, чија је породица учествовала у програму: „Биће занимљиво видети да ли ће утицај бити исти ове као и прошле године, када смо имали сјајно медијско извештавање о нашем пројекту.“

Другим речима, госпођа Бабкок се нада да ће гледајући телевизију људи научити да би требало да престану да гледају телевизију. Тешко је замислити да госпођа Бабкок не види иронију у својој позицији. Иронија је са којом сам се и сам много пута суочио када ми је речено да се морам појавити на телевизији како бих промовисао књигу која упозорава људе на телевизију. Такве су контрадикције културе засноване на телевизији.

Од коликог је уопште значаја једномесечно негледање телевизије? Крајње бедног; то је ништа више од самокажњавања. Какво ли је то олакшање морало бити, када су људи у Фармингтону завршили са својом казном и вратили се својој правој заниманцији. Ипак, мора им се честитати на труду, као што се морају похвалити напори оних који су видели известан напредак у ограничавању одређених врста садржаја на телевизији – на пример, прекомерног насиља, реклама у дечијим емисијама, итд.

Посебно ми се свидео предлог Џона Линдзија да политичке рекламе буду забрањене на телевизији као што сада забрањујемо рекламе за цигарете и алкохолна пића. Радо бих сведочио пред Савезном комисијом за телекомуникације о вишеструким предностима ове одличне идеје. Онима који би се успротивили мом сведочењу тврдећи да је таква забрана јасно кршење Првог амандмана, понудио бих компромис: захтевати да свим политичким рекламама претходи кратка изјава да је здрав разум утврдио да је гледање политичких реклама опасно по интелектуално здравље заједнице.

Нисам баш оптимиста да ће неко озбиљно схватити мој предлог. Ни ја не дајем много на предлоге за побољшање квалитета телевизијских програма. Телевизија, као што сам раније наговестио, најкорисније нам служи када емитује јефтину забаву; најгоре нам служи када укључује озбиљне садржаје – вести, политику, науку, образовање, економију, религију – и претвара их у пакете забаве. Свима би нам било боље када би се телевизија погоршала, а не побољшала. Серије „А-тим“ и „Кафић уздравље“ нису претња нашем јавном здрављу. „60 минута“, „Eye-Witness News“ и „Улица Сезам“ jeсу.

Проблем, у сваком случају, није у ономе шта људи гледају. Проблем је у томе што уопште гледамо. Решење се мора наћи у томе како гледамо. Верујем да се с правом може рећи да тек треба да научимо шта је заправо телевизија. А разлог је у томе што није било ваљане дискусије, а камоли широког разумевања јавности, о томе шта су информације и како оне дају правац култури.

Има нечег готово дирљивог у томе, јер нема људи који чешће и са више ентузијазма користе изразе као што су „информационо доба“, „информациона експлозија“ и „информационо друштво“. Изгледа да смо напредовали до тачке када смо схватили да промена форме, обима, брзине и контекста информација нешто значи, али даље одатле нисмо стигли.

Шта је информација? Или прецизније, шта су информације? Који су њени облици? На којим концепцијама интелигенције, мудрости и учења те форме инсистирају? Које концепције занемарују или исмевају? Који су њени главни психички ефекти? Каква је веза између информације и разума? Која врста информација најбоље олакшава разумевање? Постоји ли морална пристрасност у сваком облику информација? Шта значи када се каже да има превише информација? Како би то неко знао? Какво редефинисање важних културних значења захтевају нови извори, брзина, контексти и облици информација? Да ли телевизија, на пример, даје ново значење „побожности“, „патриотизму“, „приватности“? Да ли телевизија даје ново значење „пресуђивању“ или „разумевању“? Како различити облици информација убеђују? Да ли се новинарска „јавност” разликује од телевизијске „јавности”? Како различити облици информација диктирају врсту садржаја који се њима изражава?

Ова питања, и још десетине сличних, су средство уз помоћ ког би Американци могли да почну да одговарају својим телевизорима, да употребимо фразу Николаса Џонсона. Јер ниједан медиј није претерано опасан ако његови корисници разумеју које опасности од њега вребају.

Није важно да они који постављају питања на крају дођу до мојих одговора или оних који нуди Маршал Маклуан (успут, то су сасвим другачији одговори). Ово је случај у коме је само постављање питања довољно. Питати значи разбити чини. Уз то бих могао да додам да су питања о психичким, политичким и друштвеним ефектима информација подједнако применљива на компјутер као и на телевизију.

Иако верујем да је рачунар веома прецењена технологија, овде га помињем јер су му Американци, очигледно, придали своју уобичајену безумну непажњу; што значи да ће га користити како им се каже, без цвиљења. Дакле, централна теза компјутерске технологије – да главна потешкоћа коју имамо у решавању проблема потиче од недовољних података – неће бити испитана. Све до тренутка, годинама од сада, када ће се приметити да су масовно прикупљање и проналажење података брзином светлости били од велике користи за велик број организација, али су решиле врло мало тога значајног за већину људи и створиле, у најмању руку, онолико проблема колико су и решиле. 

У сваком случају, оно што покушавам да поентирам јесте да само уз дубоку и непогрешиву свест о структури и ефектима информација, кроз демистификацију медија појавиће се нада да ћемо стећи неку меру контроле над телевизијом, компјутером или било којим другим медијем. Како постићи такву медијску свест? Постоје само два одговора која ми падају на памет, од којих је један бесмислен и може се одмах одбацити; други је очајан, али је уједно и једино што нам преостаје.

Бесмислен одговор је креирати телевизијске програме чија намера не би била да натерају људе да престану да гледају телевизију, већ да демонстрирају како телевизију треба гледати, да покаже како телевизија рекреира и деградира нашу концепцију вести, политичких дебата, религијског мишљења итд. Претпостављам да би такве демонстрације нужно попримиле облик пародија, попут „Уживо суботом“ и „Монти Пајтона“, са идејом да код најшире публике изазове смех због контроле телевизије над јавним дискурсом. Наравно, телевизија би се последња смејала. Да би се формирала публика која је довољно велика да направи разлику, програм би морао бити веома забаван, у телевизијском стилу. Тако би и сам чин критике, на крају, телевизија кооптирала. Пародисти би постали познате личности, глумили би у филмовима и на крају би снимали телевизијске рекламе.

Очајнички одговор се односи на ослањање на једини масовни медиј комуникације који је, у теорији, способан да реши проблем: наше школе. Ово је конвенционално америчко решење за све опасне друштвене проблеме и, наравно, засновано је на наивној и мистичној вери у ефикасност образовања. Процес ретко функционише. Што се тиче овог питања, постоји још мање разлога него обично да се очекује ефикасност.

Наше школе још нису стигле да испитају ни улогу штампане речи у обликовању наше културе. Заиста, нећете наћи два од стотину матураната који би вам могли рећи – у границама грешке од пет стотина година – када је алфабет измишљен. Претпостављам да већина и не зна да је алфабет измишљен. Открио сам да када им се постави то питање, изгледају збуњени, као да сте их питали: када је измишљено дрвеће или облаци? Темељни принцип мита је, како је истакао Ролан Барт, да он трансформише историју у природу, а тражити од наших школа да се ангажују на задатку демитологизације медија значи тражити нешто што школе никада нису радиле.

Ипак, постоји разлог за претпоставку да ситуација није безнадежна. Наставници нису несвесни утицаја телевизије на њихове ученике. Подстакнути доласком компјутера, они сада много расправљају о томе – што ће рећи, постали су донекле „медијски свесни“. Тачно је да је велики део њихове свести усредсређен на питање: како можемо да користимо телевизију (или компјутере, или програме за обраду текста) да контролишемо образовање? Још нису дошли до питања: како можемо да користимо образовање за контролу телевизије (или компјутера, или процесора текста)? Али наша потрага за решењима требало би да превазиђе наше садашње схватање или оно о чему маштамо?

Осим тога, опште је познат и прихваћен  задатак школа да помогну младима да науче како да тумаче симболе своје културе. То што овај задатак сада треба да од њих захтева да науче како да се дистанцирају од форми информисања није толико бизаран подухват да се не можемо надати његовом укључивању у наставни план и програм; чак с надом да ће он бити стављен у центар образовања.

Оно што овде предлажем као решење је управо оно што је предлагао и Олдос Хаксли. И не могу да смислим ништа боље од њега. Заједно са Х. Џ. Велсом, веровао је да се налазимо у трци између образовања и катастрофе, и непрестано је писао о неопходности разумевања политике и епистемологије медија. На крају је покушавао да нам каже да оно што је мучило људе у Врлом новом свету није то што су се они смејали уместо да размишљају, већ да нису знали чему се смеју нити зашто су престали да мисле.

__________
 

Медиј је метафора

У различитим периодима наше историје, различити градови били су центри из којих се амерички дух ширио на целу нашу земљу. На пример, у позном XVIII веку Бостон је био центар политичког радикализма који је изазвао пуцањ који је потом одјекнуо широм света, пуцањ који није могао да буде испаљен ни на једном другом месту, осим у предграђу Бостона. Захваљујући том пуцњу, сви Американци, укључујући и оне у Вирџинији, постали су тада Бостонци у души.

Средином XIX века, Њујорк је постао симбол идеје „мелтинг пот“ Америке – или барем не-енглеске Америке, тј. Америке које није само енглеска – будући да се убоги друштвени отпад из различитих делова света искрцавао на острво Елис и по читавој земљи проширио своје чудне језике и још чудније обичаје.

Почетком XX века, Чикаго, град „широких рамена“ и јаких ветрова, постао је симбол индустријске енергије и динамичности Америке. Ако негде у Чикагу постоји кип касапина, ту је да подсећа на време када су Америку чинили железничка пруга, стока, челичане и предузетнички подухвати. Ако таквог кипа у Чикагу нема, онда би требало да постоји, као што постоји кип посвећен добровољцима, тзв. минуташима (Minute Man), да подсећа на Бостонско доба, и као што Кип слободе подсећа на доба Њујорка.

Данас морамо да се позабавимо Лас Вегасом у Невади као метафором нашег националног карактера и тежњи, његовим симболом који је представљен картонском сликом висине десет метара, на којој су слот-машина и плесачица. Јер Лас Вегас је град у потпуности посвећен идеји забаве, и као такав проглашава дух културе у којој сав јавни дискурс све више задобија облик забаве. Наша политика, религија, наше вести, атлетика, образовање и економија, претворени су у сродне додатке шоу-бизниса, углавном без много противљења и без много народне пажње. Оно што одатле следи јесте да смо постали народ који је на ивици да се забавља до смрти.

Док ово пишем, председник Сједињених Држава је бивши холивудски филмски глумац (1985, Роналд Реган, прим). Један од његових главних противника 1984. године некада је био истакнути учесник најгламурозније телевизијске емисије из шездесетих година двадесетог века, тј. био је астронаут. Наравно, снимљен је и филм о његовој ванземаљској авантури. Бивши председнички кандидат, Џорџ Мекговерн, био је водитељ и домаћин популарне телевизијске емисије Уживо суботом увече. Исто важи и за нешто новијег кандидата за председничку номинацију, велечасног Џесија Џексона.

У међувремену, бивши председник, Ричард Никсон, који је једном изјавио да је изгубио изборе јер су га саботирали шминкери, понудио је сенатору Кенедију савет како да се озбиљно кандидује за председника: да смрша десет килограма. Иако се то у Уставу не помиње, изгледа да су сада дебеле особе практично искључене из кандидовања за високе политичке функције. То, вероватно, важи и за ћелаве људе, а готово сигурно и за све оне чији изглед није значајно унапређен козметичким умећем. Заиста, можда смо дошли до тачке у којој је козметика заменила идеологију као поље стручности над којим политичар мора да има компетентну контролу.

Амерички новинари, односно телевизијски водитељи, то веома добро знају. Већина њих проводи више времена са својим феном него са својим текстовима, што за последицу има да чине најгламурознију групу људи с ове стране Лас Вегаса. Иако Федерални закон о комуникацијама то не помиње, они које камера „не воли“ искључени су из обраћања јавности и информисања о ономе што зовемо „вестима дана“. Они које камера „воли“, могу да траже плате које превазилазе милион долара годишње.

Амерички пословни људи су открили, много пре нас осталих, да су квалитет и употребљивост њихове робе подређени вештини њиховог представљања, као и то да је половина принципа капитализма које Адам Смит хвали или Карл Маркс осуђује, у ствари, небитна. Чак и Јапанци, за које се каже да праве боље аутомобиле од Американаца, знају да је економија мање наука него извођачка уметност, што потврђује Тојотин годишњи буџет за оглашавање.

Не тако давно, гледао сам Билија Грејема који се придружио Шекију Грину, Реду Батонсу, Дион Ворвик, Милтону Берлу и другим теолозима у одавању почасти Џорџу Бамсу, који је славио чињеницу да је преживео осамдесет година у шоу-бизнису. Велечасни Грејем је збијао шале са Бамсом о припремама за вечна ловишта. Иако се у Библији то нигде не помиње, велечасни Грејем је уверавао публику да Бог воли оне који засмејавају друге. Била је то искрена грешка. Само је помешао Бога са НБЦ-ом.

Докторка Рут Вестхајмер је психолошкиња која има популарну радио емисију и наступа у ноћном клубу где своју публику информише о сексу у свој његовој бесконачној разноликости, и то на језику који је раније био резевисан за спаваће собе и улицу. Она је готово подједнако забавна као и велечасни Били Грејем, а познато је да је једном изјавила: „Не полазим од тога да будем смешна, да засмејавам. Али ако тако испадне, ја то искористим. Ако ме зову забављачицом, мислим да је то сјајно. Кад професор предаје служећи се својим смислом за хумор, људи то памте.“

Није рекла чега се сећају, нити какве користи имају од тог сећања. Али у праву је: сјајно је бити забављач и забављати људе. И заиста, у Америци Бог даје предност свима онима који поседују и таленат и формат забаве, било да су проповедници, спортисти, предузетници, политичари, наставници или новинари. У Америци су најмање забавни људи, заправо, професионални забављачи.

Чувари културе и они који су за њу забринути – односно, они који читају књиге попут ове – знаће да наведени примери не представљају одступања, већ, заправо, клишее. Има довољно критичара који посматрају и бележе растакање јавног дискурса у Америци и његово претварање у умеће шоу-бизниса. Али, верујем да већина њих једва да је почела да прича о пореклу и значењу овог сурвавања у огромну тривијалност. Они који су ревносно писали о томе кажу нам, на пример, да је оно што се дешава прежитак исцрпљеног и потрошеног капитализма; или, напротив, да је то безукусан плод сазревања капитализма; или да је у питању неуротична последица Фројдовог доба; или одмазда због тога што смо дозволили да Бог ишчезне; или да све то потиче од проверених и сигурних опција – похлепе и амбиција.

Пажљиво сам се бавио тим објашњењима и не тврдим да се из њих не може ништа научити. Марксисте, фројдовце, леви-стросовце, чак и креационисте, не треба узимати олако. У сваком случају, бићу веома изненађен ако је прича коју желим да испричам имало близу целе истине. Сви смо ми, као што Олдос Хаксли негде каже, „велики скраћивачи“ (great abbreviators), што значи да нико од нас нема памети и мудрости да зна целу истину, нити има времена да је исприча када бисмо веровали да је знамо, нити има публику толико лаковерну да је прихвати.

Али овде ћете наћи аргумент који претпоставља јасније разумевање ствари од многих других на које смо наилазили пре њега. Његова вредност, таква каква је, налази се у директности његове перспективе, која своје порекло води из Платонових опажања забележених пре две хиљаде и три сторине година. То је аргумент чија је пажња усмерена на облике људског разговора, и претпоставља да ће начин на који смо обавезни да водимо такве разговоре имати најснажнији могући утицај на то које идеје можемо прикладно да изразимо. А то које идеје су прикладне за изражавање неизбежно постаје важан садржај културе.

Реч „разговор“ користим метафорички, тако да се односи не само на говор, већ и на све технике и технологије које омогућавају људима одређене културе да размењују поруке. У том смислу, целокупна култура је разговор или, тачније, скуп разговора вођених на различите симболичке начине. Наша пажња је овде усмерена на то како облици јавног дискурса регулишу, па чак и диктирају какав садржај може да произађе из таквих форми.

Ево једног једноставног примера шта то значи: узмимо, рецимо, примитивну технологију димних сигнала. Иако не знам тачно какав се садржај некада преносио димним сигналима америчких Индијанаца, могу са сигурношћу да претпоставим да то није укључивало филозофске аргументе.

Облачићи дима нису довољно сложени да изразе идеје о природи постојања, а чак и да јесу, филозоф из племена Чироки би остао или без дрва или без ћебади много пре него што би стигао до свог другог аксиома. Не можемо да користимо дим за бављење филозофијом. Његова форма искључује садржај.

Ево и једног примера из наше средине: као што сам једном рекао, немогуће је замислити да би неко попут нашег двадесет седмог председника, Вилијема Хауарда Тафта, с више подваљака и тежином од 140 килограма, могао да буде представљен као председнички кандидат у данашњем свету.

Облик човековог тела је у великој мери небитан за облик његових идеја када се јавности обраћа писмено или путем радија, или, у описаном случају, димним сигналима. Међутим, прилично је битан за телевизију. Грозота слике од 140 килограма, чак и оне која говори, лако би надвладала све логичке или духовне суптилности које се преносе говором. Јер, на телевизији, дискурс се углавном води кроз визуелне представе, слике, што значи да нам телевизија пружа разговор у сликама, кроз слике, а не речи.

Појава менаџера који се брине о имиџу у политичкој арени и пропратно слабљење значаја и пропадање писца говора сведочи о томе да телевизија захтева другачију врсту садржаја од других медија. Не можете да се бавите политичком филозофијом на телевизији. Њена форма је у сукобу са садржајем и штети му.

Ево још једног примера, али овога пута мало сложенијег: информације, садржај, или, ако хоћете, „ствари“ које чине оно што зовемо „вестима дана“ нису постојале нити су могле постојати у свету којем су недостајали медији кроз које би могле да буду изражене. Не мислим да се ствари попут пожара, ратова, убистава и љубавних афера нису одувек дешавале широм света. Заправо, мислим да у недостатку технологије за њихово рекламирање људи нису могли да се њима баве и нису могли да их укључе у свој свакодневни живот. Такве информације једноставно нису могле да постоје као део садржаја културе. Ову идеју, да постоји садржај који се зове „вести дана“, у потпуности је креирао телеграф (и од тада је она појачана новијим медијима), што је омогућило да се деконтекстуализоване информације крећу и преносе преко огромних пространстава невероватном брзином.

Вест дана је плод наше технолошке имагинације. Тачније, то је медијски догађај. Бавимо се фрагментима догађаја из целог света зато што имамо бројне медије чије су форме погодне за фрагментиран разговор. Културе без ултрабрзих медија – рецимо, културе у којима су димни сигнали најефикасније расположиво средство за освајање простора – немају вести дана. Без медија који ствара њихову форму, вести дана не постоје.

Рећи ћу, онда, што једноставније могу: ова књига је истраживање и ламент над најзначајнијом америчком културном чињеницом друге половине XX века: слабљењем и опадањем доба типографије и успоном доба телевизије. Овај прелаз је драматично и неповратно променио садржај и значење јавног дискурса, с обзиром на то да два медија који се толико разликују не могу да прихвате исте идеје. Како утицај штампе бледи и нестаје, садржај политике, религије, образовања и било чега другог што се тиче јавности мора да се промени и преиначи у форму која је најприкладнија за телевизију.

Иако све ово звучи као афоризам Маршала Маклуана – медиј је порука – нећу се одрећи ове асоцијације (иако је то модерно чинити међу данашњим интелектуалцима, за које не бисмо ни чули да није било Маклуана). Маклуана сам упознао пре тридесет година, када сам био свршени студент а он непознати професор енглеског језика. Веровао сам тада, као што верујем и сада, да је говорио попут Орвела и Хакслија, то јест, као пророк, и остао сам непоколебљив у својој посвећености његовом учењу да се култура најјасније може сагледати када се бавимо њеним средствима за конверзацију.

Требало би да додам да је моје интересовање за ово становиште први подстакао један пророк који је много већи и импресивнији од Маклуана, и древнији од Платона. Проучавајући Библију као младић, нашао сам назнаке идеје да су облици медија наклоњенији одређеним врстама садржаја, те да су, стога, способни да преузму контролу над културом. Ту, пре свега, мислим на Десет божјих заповести, где друга заповест забрањује Израелцима да праве конкретне слике било чега: „Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље.“

Питао сам се тада, као и многи други, зашто би Бог ових људи укључио упутства о томе како да симболизују или не симболизују своје искуство. Чудно је укључити такву забрану као део етичког система, осим ако њен аутор није претпоставио везу између облика људске комуникације и квалитета културе. Можемо да ризикујемо па да кажемо да би народ од ког се тражи да прихвати једно апстрактно, универзално божанство, постао неспособан да то и учини због навике да црта слике или прави статуе или приказује своје идеје у било ком конкретном, иконографском облику. Бог Јевереја је требало да постоји у Речи и кроз Реч, што је идеја без преседана, која захтева апстрактно мишљење највишег реда. Иконографија је на тај начин постала богохуљење како би нова врста Бога могла да постане део културе.

Људи попут нас, који су у процесу претварања своје културе из оне усредсређене на реч у ону усредсређену на слику, могу да буду на добитку размотре ли ову мојсијевску забрану. Али чак и ако грешим у овој спекулацији, верујем да је мудро и посебно релевантно претпоставити да средства комуникације која су доступна једној култури врше доминантан утицај на формирање интелектуалних и друштвених преокупација.

Говор је наравно, примаран и неизоставан медиј. Језик нас је учинио људима, помаже нам да останемо људи и, заправо, дефинише шта значи бити човек. То не значи да би свим људима, да нема никаквог другог начина комуникације, било подједнако згодно да говоре о истим стварима на исти начин. О језику знамо довољно да можемо да разумемо да ће варијације у структурама језика довести до варијација у ономе што се може назвати „погледом на свет“. Начин на који људи размишљају о времену и простору, и о стварима и процесима, биће под великим утицајем граматичких одлика њиховог језика. Стога се не усуђујемо да претпоставимо да су сви људски умови сагласни у схватању тога како је свет изграђен.

Али то колико је много разлика и разилажења у погледу на свет међу различитим културама може се замислити када узмемо у обзир велики број и разноврсност оруђа за конверзацију која превазилазе говор. Јер, иако је култура творевина говора, она се изнова ствара сваким средством комуникације, од сликања до хијероглифа, преко писма до телевизије. Свако средство, сваки медиј, као и сам језик, омогућава јединствену форму дискурса, пружајући нову оријентацију мисли, изражавања, осећајности.

На то је, наравно, мислио Маклуан када је рекао да је медиј порука. Његов афоризам, међутим, треба допунити, јер, како ствари стоје, неко би могао да помеша поруку и метафору. Порука означава одређен, конкретан исказ о свету. Али облици наших медија, укључујући и симболе кроз које омогућавају разговор, не дају такве изјаве. Оне су пре попут метафора, које функционишу ненаметљивом али моћном импликацијом како би спровеле своје посебне дефиниције стварности. Било да свет доживљавамо са становишта говора, штампане речи или телевизијске камере, наше медијске метафоре класификују наш свет, секвенцирају га, кадрирају, увећавају, смањују га, боје, образлажу какав је свет.

Као што је Ернст Касирер рекао: „Физичка реалност изгледа да одступа у оној мјери у којој човјекова симболичка активност напредује. Умјесто да има посла са самим стварима, човјек у неком смислу стално опћи са самим собом. Он се тако умотао у лингвистичке облике, у умјетничке слике, у митске симболе или религиозне ритуале да не може видјети ни знати било шта осим уметањем тог умјетног медија.“

Необично је код оваквих посредовања медија то да се њихова улога у усмеравању и управљању оним што ћемо видети или сазнати веома ретко примећује. Особа која чита књигу, или која гледа телевизију, или која погледа на сат обично није заинтересована за то како ови догађаји организују и контролишу њен ум, а још мање за то какву идеју света нуде књига, телевизија или часовник. Али постоје мушкарци и жене који такве ствари примећују, посебно мушкарци и жене нашег доба.

Луис Мамфорд, на пример, био је један од великих посматрача, неко ко је примећивао ствари. Он није тип човека који гледа на сат само да би видео колико је сати. И то не због тога што га не интересује садржај сатова, за шта сви буду заинтересовани у неком тренутку, већ зато што га много више занима како сат ствара идеју о протицању времена „из тренутка у тренутак“. Он се бави филозофијом сатова, сатовима као метафором, нечим о чему наше образовање није имало много тога да каже, а сами часовничари баш ништа. „Часовник је“, закључује Мамфорд, „комад машинерије чији су ‘производ‘ секунде и минуте.“

Часовник, као артефакт, постиже ефекат одвајања времена од људских догађаја и на тај начин негује веру у независан свет математички мерљивих секвенци. Испоставља се да „из тренутка у тренутак“ није божја идеја, нити идеја природе. У питању је човек, који разговара сам са собом о комаду машинерије и посредством те машинерије коју је сам створио.

У свом сјајном делу Техника и цивилизација, Луис Мамфорд показује како нас је, почевши од XIV века, сат претворио у мераче времена, потом у штедише времена, а сада у људе који робују времену, који су његове слуге. Током тог процеса, научили смо се непоштовању сунца и годишњих доба јер у свету који чине секунде и минуте ауторитет природе бива укинут. И заиста, како Мамфорд истиче, с проналаском сата Вечност престаје да служи као мера и фокус људских догађаја. Стога, иако би мало ко могао да замисли ту везу, неумољиво откуцавање сата је, можда, више допринело слабљењу божје надмоћи него све расправе које су изнедрили филозофи просветитељства; односно, сат уводи нови облик конверзације између човека и Бога, у којој, како изгледа, Бог постаје губитник. Можда је Мојсије требало да укључи још једну заповест, а то је: „Не прави себи механичке представе времена.“

Чињеница да је писмо увело нови облик конверзације између људи до сада је већ постала опште место међу научницима. То да можемо да видимо своје исказе, уместо само да их чујемо, није мала ствар, иако наше образовање, још једном, о овоме није имало много тога да каже. Па ипак, јасно је да је фонетско писање створило нову концепцију знања, као и нову свест и смисао интелигенције, смисао јавности и будућих нараштаја, оно што је Платон препознао у раној фази развоја текстова. „Стога се ниједан разуман човек,“ пише он у свом Седмом писму, „неће никада усудити да своје мисли повери таквом једном инструменту, нарочито не једном тако непроменљивом као што је писани текст.“

Без обзира на то, много је писао и боље од било кога другог разумео да ће записивање ставова писаним знацима бити почетак филозофије, а не њен крај. Филозофија не може да постоји без критике, а писање нам омогућава и олакшава да се мисао подвргне континуираном и концентрисаном испитивању. Писање залеђује и зауставља говор, и на тај начин рађа граматичара, логичара, реторичара, историчара, научника – све оне који морају да држе језик пред собом како би могли да виде шта он значи, где греши, и куда и чему води.

Платон је све то знао, што значи да је знао да ће писање изнедрити перцептивну револуцију: прелазак са уха на око као орган обраде језика. И заиста, постоји прича о томе да је Платон, да би подстакао такву промену, инсистирао на томе да његови ученици изучавају геометрију пре него што почну да похађају његову Академију. Ако је то тачно, било је добра идеја, јер, као што је велики књижевни критичар Нортроп Фрај приметио, „писана реч је много моћнија, и није тек пуки подсетник: она оживљава прошлост у садашњости и пружа нам, не познату, упамћену ствар, већ блиставу снагу призване халуцинације“.

Све што је Платон претпостављао о последицама писања, сада добро схватају антрополози, посебно они који су проучавали културе у којима је говор једини извор сложене конверзације. Антрополози знају да писана реч, као што је Нортроп Фрај предлагао, није тек ехо изговореног гласа. То је сасвим друга врста гласа, мађионичарски трик првог реда. Сигурно је тако изгледало онима који су га измислили, и зато не треба да се чудимо што је египатски бог Тот, за кога се тврди да је донео писмо краљу Тамусу, такође био и бог магије.

Људи попут нас можда не виде ништа чудесно у писању, али наши антрополози знају колико чудесно и магично писање изгледа народу са усменом традицијом – разговор ни са ким, а опет са свима. Шта може бити чудније од тишине на коју се наилази када се неко питање постави текстом? Шта може бити метафизички више збуњујуће од обраћања невидљивој публици, а то је оно што сваки писац књига мора да уради? И исправљати се док се пише, зато што се зна да непознати читалац то неће одобравати или да ће погрешно схватити?

Све ово износим јер моја књига говори о томе како наше племе пролази кроз једну огромну и нестабилну промену са магије писања на магију електронике. Оно што овде желим да истакнем је да увођење у културу технике као што је писање, или часовника, није само продужетак човекове моћи да везује време, већ трансформација његовог начина размишљања – и, наравно, садржаја његове културе.

И то је оно што желим да кажем називајући медиј метафором. У школи нас уче, што је сасвим тачно, да метафора показује какво је нешто упоређујући ту ствар с нечим другим. Светлост је талас; језик, дрво; Бог, мудар и частан човек; ум, мрачна пећина обасјана знањем. А ако нам ове метафоре више не служе, онда морамо, по природи ствари, да пронађемо неке друге које ће нам служити. Светлост је честица; језик, река; Бог (како је Бертранд Расел прогласио), диференцијална једначина; ум, врт који жуди да буде негован.

Али наше медијске метафоре нису тако експлицитне, нити тако живописне попут ових које смо навели, и далеко су сложеније. У разумевању њихове метафоричке функције морамо узети у обзир симболичке форме њихових информација, извор њихових информација, количину и брзину њихових информација, контекст у којем се њихове информације доживљавају. Дакле, потребно је мало истраживања да би се до њих дошло, да би се разумело, на пример, да часовник ствара време као независан, математички прецизан низ; да писање изнова ствара ум као плочу на којој је записано искуство; да телеграф изнова ствара вести као робу.

Па ипак, такво истраживање постаје лакше ако пођемо од претпоставке да је у сваком средству које стварамо уписана идеја која превазилази функцију саме ствари. На пример, раније је већ указано да проналазак наочара у XII веку не само да је омогућио побољшање лошег вида, већ је и наговестио идеју да људска бића не морају да прихвате као коначне ни дарове природе, ни зуб времена. Наочаре су побиле веровање да је анатомија судбина тако што су нам подариле идеју да се наша тела, као и наш ум, могу унапредити. Мислим да није претерано рећи да постоји веза између проналаска наочара у XII веку и истраживања деобе гена у XX веку.

Чак је и такав инструмент као што је микроскоп, иначе средство које није за свакидашњу употребу, у себе уписао прилично запањујућу идеју, која нема везе са биологијом, већ са психологијом. Откривајући свет који је до тада био скривен од погледа, микроскоп је указао на могућности у вези са структуром ума.

Ако ствари нису онакве какве изгледају, ако микроби вребају, невидљиви, на нашој кожи и испод ње, ако невидљиво контролише видљиво, зар није могуће да наши ид, его и суперего такође вребају однекуд, непримећени? Шта је друго психоанализа него микроскоп ума? Одакле потичу наши појмови ума ако не из метафора које генеришу наша оруђа? Шта значи када кажемо да је нечији коефицијент интелигенције 126? У људским главама нема никаквих бројева. Интелигенција не поседује квантитет или магнитуду, осим ако ми не верујемо у то. 

А зашто ми верујемо да је тако? Зато што имамо алатке које нам указују да је ум такав. И заиста, наша оруђа за размишљање показују нам каква су наша тела, као када се, на пример, неко позива на свој „биолошки сат“, или када говоримо о нашим „генетским кодовима“, или као када читамо нечије лице попут књиге, или као када изрази нашег лица преносе наше намере.

Када је Галилео приметио да је језик природе попут математике, мислио је то само у метафоричком смислу. Сама природа не говори. Не говоре ни наши умови, нити наша тела, или, што је још више у складу с овом књигом, политике наших тела. Наши разговори о природи и о нама самима воде се на свим „језицима“ које сматрамо могућим и погодним за употребу. Не видимо природу или интелигенцију, или људску мотивацију, или идеологију онаквим какве „оне“ јесу, већ само онаквима какви су наши језици. Наше метафоре стварају садржај наше културе.

С енглеског превела Милица Јеремић

У граду су формирани логори Бањица, Топовске шупе, Сајмиште и Милишићева циглана, кроз које је прошло више десетина хиљада заточеника.

Војни полигон и касарна 18. пешадијског пука на Бањици, одређени су у јуну 1941. године за концентрациони логор. Прве заточенике Концентрациони логор Београд – Бањица примио је 9. јула 1941. године. До 3. октобра 1944. године, када је расформиран, кроз логор је прошло око 30.000 људи. Заточена лица су била најразличитијих националности, занимања, старосног доба и политичких опредељења: комунисти, борци и симпатизери НОП-а, присталице равногорског покрета и таоци. Последњи заточеници напустили су „логорске капије“ 4. октобра 1944. године.

Касарна „Краљевић Андреј“, како је носила назив између два рата, претворена је у августу 1941. године у логор. Логор се називао Јеврејски логор, Јеврејски пролазни логор, познатији као Топовске шупе на Аутокоманди. У логору је било заточено око 6.000 Јевреја и 1.500 Рома. Последњи заточеници транспортовани су у логор на Београдском сајмишту децембра 1941. Након тога логорски објекти су служили за потребе немачке окупационе војске.

Београдско сајмиште, односно павиљони Београдског сајма, почели су да се користе као логор децембра 1941. године, интернирањем преосталих Јевреја из окупиране Србије. Службено име му је било Јеврејски логор Земун. У њему је страдало око 6.300 људи. Већина заточеника је убијена у специјалном камиону названом „душегупка“.

Почетком маја 1942. године, када је завршено са ликвидирањем јеврејских заточеника, логор на Сајмишту добио је нову функцију – прикупљање заточеника предвиђених за упућивање на присилни рад у концентрационе логоре у Трећам рајху и другим окупираним земљама.

У савезничком бомбардовању 17. априла 1944. године логор је претрпео знатна оштећења. У мају је предат хрватској полицији, а распуштен је коначно у другој половини јула 1944. године. У пероду од маја 1942. године до расформирања у логору је страдало око 10.600 заточеника. 

Поред Сајмишта се налазио бивши радни логор Организације Тот, у коме су од 1943. године били ратни заробљеници из Италије и Совјетског Савеза, као и припадници НОВЈ-а са територије НДХ. У савезничком бомбардовању, на Ускрс, 16. и 17. априла 1944. године, страдао је и заробљенички логор. Неколико хиљада преживелих заробљеника пребачено је крајем маја у нови логор у Милишићевој циглани на Звездари. До расформирања, септембра 1944. године, у самом логору је страдало око 500 заточеника.

Немачке окупационе власти одредиле су село Јајинци за стрељање заточеника београдских логора и затвореника Специјалне полиције и Гестапоа. Такође, на том месту су закопавани посмртни остаци жртава из камиона „душегупка“. Пред свако велико стрељање општински гробари су копали дугачке заједничке раке и после обављеног чина затрпавали лешеве. Мајор др Ервин Јунг потврђивао је смрт сваког заточеника, а оне који су показивали знаке живота лично је убијао.

Уклањање трагова злочина почињених у Београду почело је крајем 1943. године. Формиран је 1052. специјални одред, чији је задатак био да у највећој тајности уклони трагове масовних злочина немачке окупационе управе у Београду, а онда и у другим местима у Србији. На челу овог одреда налазио се СС мајор Бруно Затлер. До априла 1944. године одред је вршио ископавања и спаљивања лешева жртава у Јајинцима. Процењује се да је у Јајинцима сахрањено између 60.000 и 80.000 жртава.

Током читавог рата у Београду је постојао јак покрет отпора који је вршио саботаже и диверзије. Одмах по капитулацији Југославије средњошколска и студентска омладина почела је да се окупља да би се успоставиле везе у циљу подстицања и јачања отпора према окупатору. 

Најранији и врло масовни облик још увек стихијских акција, којима је наношена велика штета окупатору, било је развлачење заосталог војног материјала и робе, за чију се евакуацију није имало времена ни техничких могућности. Ту спада разношење и сакупљање обуће, рубља, шињела, џемпера, ћебади, шатора, дрва и хране са војних и државних складишта. Касније, тај материјал је илегалним каналима допреман до партизанских јединица.

Прве огранизоване акције за време окупације биле су масовно паљење штампе на улицама Београда. Акције постају све разноврсније, интензивније и масовније, нарочито у лето и јесен 1941. године, када су у Београду постојале бројне, јаке и организационо чврсте партијске и скојевске организације. Тада је у Београду деловао Политбиро ЦК КПЈ и ЦК СКОЈ-а, ПК КПЈ и ПК СКОЈ-а за Србију, одакле су даване директиве за борбу на територији целе Југославије.

После провала у организацијама КПЈ и СКОЈ-а у пролеће и у лето 1942. године, акције су изгубиле на масовности и интензивности. Слично је било и током 1943. године. Од пролећа 1944. године организације и илегалци бивају усмерени на нове облике борбе.

На територији Београда деловало је неколико група илегалаца који су радили на отпремању симпатизера НОП-а у партизанске одреде. На овај начин више десетина Београђана је отишло у партизанске јединице. Највише их је било у саставу Космајског и Посавског партизанског одреда, који су чинили окосницу Београдског батаљона Прве пролетерске бригаде. Први командант бригаде је био Константин Коча Поповић.

Крајем августа и почетком септембра 1944. године у Београду се стварају моногобројне борбене групе, чије језгро чине неоткривени чланови КП и СКОЈ-а, као и пуштени заточеници логора Бањица и логора Смедеревска Паланка. Они раде на спасавању заточеника логора Милишићева циглана, на прикупљању санитетског материјала и ослобађању људи из других логора на територији Београда.

Услед победа савезничких армија на Источном и Западном фронту, али и јединица НОВ-а на југословенском ратишту, антиокупаторско расположење добијало је нове подстреке и захватало шире слојеве становништва. Руководећи органи НОП-а Космаја и Срема упутили су у Београд своје представнике са задатком да се повежу са преосталим члановима КП и СКОЈ-а, као и са борбеним групама у граду, да их чвршће повежу и усмере њихову активност, нарочито у погледу прихвата ослободилачких снага и садејства са њима у очекиваним борбама за ослобођење Београда.

Партијско представништво каналисало је даљи развој прилика у Београду у корист НОП-а, оформило бројне и добро наоружане борбене групе, као и посебне санитетске службе.

Значајну улогу у организовању и раду КПЈ у Београду и Србији имала је штампарија ЦК КПЈ, која је две године радила у најстрожој илегали, и током целог рата није била откривена од стране окупатора. Штампарија је била смештена у кући Бранка и Дане Максимовић, на Бањичком венцу број 12. Њоме је прво руководио Светозар Вукмановић Темпо, затим Иван Милутиновић, а на крају Благоје Нешковић. Од августа 1941. до августа 1943. године, у њој је штампан Билтен Главног штаба НОПЈ-а, листови Глас и Пролетер, прогласи КПЈ, реферати, наредбе и други материјали.

У штампарији је Ђорђе Андрејевић Кун за потребе илегалаца и њиховог рада правио у дрвету прецизна клишеа за фалсификовање разних немачких исправа, печате, личне карте и друга документа. Графички радници који су илегално боравили и радили у штампарији, Бранко Ђоновић и Слободан Јовић, били су принуђени да напусте кућу након саопштења Немаца да ће ту бити смештени немачки официри. Са штампарском машином „бостон“ наставили су рад у склоништу зграде у Крајинској број 36. 

Тежак ударац НОП-у нанет је 28. јула 1944. године, када је ухапшен Светислав Каначки, главни техничар ПК КПЈ за Србију. Откривањем илегалних склоништа КП ухапшена су лица која су радила у техници. Том приликом откривено је и склониште у Крајинској бр. 36, у којој су се налазили Бранко Ђоновић и Слободан Јовић. Они су, након спаљивања докумената, пружајући отпор, извршили самоубиство.

Идеја о стварању и организовању амбуланте „20. октобар“ у Улици Вука Караџића бр. 11, потекла је од неколицине чланова антифашитичке групе Пере Молера (илегално име Жарка Мрђенова). Имајући већ одређену количину заосталог санитетског материјала, који је илегално прикупљан и слат Космајском партизанском одреду, приступило се остваривању ове иницијативе.

Оснивачи амбуланте, судећи по убрзаном подизању бункера по улицама вароши, предвидели су да ће у Београду бити уличних борби и да ће амбуланта бити преко потребна за прихват рањеника. Зато је у почетку амбуланта и названа „Превијалиште и прва помоћ“. Тако припремљена амбуланта почела је са радом на дан ослобођења, 20. октобра, у седам часова изјутра.

Током немачке окупације Београда становници главног града су се суочавали са многобројним проблемима. Настојали су да колико-толико наставе са свакодневним животом. Несташица животних намирница била је велика. Дефицитарна роба је продавана на пијацама, око железничке станице и по забаченим улицама по знатно вишим ценама. „Црну берзу“ нису могле да сузбију ни наредбе, ни казне. Свака слободна зелена површина је коришћена за узгајање поврћа и житарица.

Пролеће 1944. године донело је нове наговештаје и наду да се период окупације ближи крају. Истицао се посебан значај Србије како у савезничким плановима тако и у могућности да НОВЈ управо на тој територији успостави непосредну везу са снагама Црвене армије, која се све више приближавала. Осим тога, Београд је својим положајем на Балкану био изузетно значајно саобраћајно чвориште за немачку армију на југоистоку Европе.

Београд је био и важно стратешко упориште за снабдевање и повлачење немачке армијске групе „Е“ и њених 350.000 војника, који су се налазили у Грчкој, и припремали се за пребацивање у Србију, како би у рејону Подунавља образовали нови фронт пред јужним крилом Црвене армије. Да би се ослабила немачка позиција у овом делу Европе и убрзале операције за њену коначну капитулацију, Београд је од стране англо-америчке команде одређен као мета за бомбардовање. Тежиште напада савезничке авијације били су, пре свега, објекти од значаја за немачку војску.

Ваздушни напади савезника почели су 16. и 17. априла 1944. године. Трајали су током целог пролећа и лета те године. Бомбардовање је требало да буде усмерено на војне објекте, мостове, касарне, складишта бензина и нафте на Чукарици и сличне објекте. Београд је, међутим, са велике висине засипан „тепихом“ бомби, што је изазвало огромне жртве међу цивилним становништвом. Приликом првог бомбардовања бомбе су пале на аеродром у Земуну, Железничку станицу, Пошту број 2, Ратнички дом, палату „Албанија“, Технички факултет... Према саопштењу Немачке команде за југоисток, том приликом тешко су оштећене водоводне инсталације и електрокаблови у граду. Оштећен је мост на Сави. Следећег дана погођен је логор на Сајмишту када је погинуло 60, а рањено 150 затвореника.

Бомбардовање је настављено током маја, јуна и јула месеца. Последње по реду, али и најснажније бомбардовање савезнички авиони извршили су 3. септембра. Том приликом порушен је Панчевачки мост, поново су били оштећени путнички и железнички мостови на Сави, железничка станица на Дунаву и теретни део станице у Београду, као и савско пристаниште.

Осим рушења ових објеката, септембарско бомбардовање нанело је велике жртве и цивилном становништву. Бомбе су засуле Котеж, Неимар, Душановац и Пашино брдо. У овим крајевима је погинуо велики број грађана, мада о броју погинулих и рањених нису сачувани готово никакви подаци.

Свих ових месеци живот у Београду је био врло тежак. Проблем исхране је био велики. Многе радње, магацини хране и стоваришта су срушени. Пијаце нису радиле, јер се сељаци у страху од бомбардовања нису усуђивали да иду у Београд. Многи становници Београда су спас потражили у околним селима или на периферији града, где су ницала дивља насеља.

У светлу нових догађаја и наговештаја, врховна команда НОВЈ-а је још у мају 1944. године донела одлуку о преношењу тежишта ратних операција у источне области Југославије. Стога су почетком лета груписане јаке снаге НОВЈ-а у Црној Гори и источној Босни, са намером да изврше продор у Србију, где су већ дејствовале бројне партизанске јединице и пет новоформираних српских дивизија.

Осујетивши неколико офанзивних операција које су предузеле немачке снаге, јединице Оперативне групе дивизија, Првог пролетерског и Дванаестог ударног корпуса продрле су до почетка септембра преко Лима, Дрине и Ибра у Србију. Током септембра ослободиле су читаву западну Србију и почетком октобра приближиле се Београду.

Овим је окупационој власти постало јасно да је настала криза система и да се са тезе о гушењу устанка у Србији мора прећи на припрему спољне одбране града. Хитлеровом директивом од 16. августа Београд је добио статус „утврђеног места“. Изграђена су два појаса одбране – спољашњи и унутрашњи. Одбрамбени објекти подигнути током окупације повезани су у систем утврђених блокова и рејона у граду. Почела је изградња већег броја нових бункера на раскрсницама и на прилазима мостовима. Припремана је одбрана града у коме су смештени штабови, касарне, болнице и сл.

Посебно су били утврђени Калемегдан са савским пристаништем, зграде Ратничког дома (Дом Војске Србије) и Народног позоришта, и зграда Призада (ТАНЈУГ), палата „Реунион“, зграде Немачког кредитног завода и Аграрне банке, Студентски трг, Немањина улица са зградама министарстава, железничке дирекције и Генералштаба, зграда Техничког факултета и студентског дома, рејон болница, Аутокоманде, Топчидера са касарнама и становима на Дедињу.

За ове радове принудно је ангажовано становништво града и околине. Са приближавањем фронта Београду отпочела је евакуација цивилних установа и немачког становништва у Рајх. Убрзано су паковане архиве цивилних и војних институција, вршена евакуација горива, муниције и слично. Немачка војна управа је 5. октобра пребачена у Печуј у Мађарској, а до тада су град напустили представници скоро свих немачких окупационих установа.

Са друге стране, и Врховна команда НОВЈ-а се припремала за одсудну битку за Београд. Јосип Броз се у ноћи између 18. и 19. септембра, совјетским авионом са Виса упутио у Крајову у Румунији, одакле је 21. септембра одлетео у Москву. У директном контакту са Стаљином договорена је пуна сарадња моторизованих и артиљеријских јединица Црвене армије по њиховом ступању на тло Србије и координисана акција са војском НОВЈ-а.

Крајем септембра, Штаб 3. украјинског фронта разрадио је свој коначни план Београдске операције и дао налог генералу С.С. Бирјузову да га усагласи са планом Врховног штаба НОВЈ-а. Првог октобра 1944. године план Штаба 3. украјинског фронта потврдио је Штаб Врховне команде Црвене армије.

У току ослобађања Румуније и Бугарске од стране Црвене армије, Четрнаести корпус НОВЈ-а ослободио је знатан део источне Србије и успоставио везу са Црвеном армијом, док је Тринаести корпус вршио снажан притисак на Ниш, Лесковац, Врање и Крушевац и затворио долину Јужне Мораве, угрожавајући одступне комуникације немачке групе армија „Е“, која се извлачила из Грчке.

Почетком октобра, главне снаге 3. украјинског фронта Црвене армије прешле су југословенско-бугарску границу и заједно са 14. корпусом НОВЈ продужиле наступање према долини Велике Мораве, где су се 10. октобра код Велике Плане спојиле са десним крилом Прве армијске групе НОВЈ-а. Тиме је дефинитивно била пресечена одступница немачкој групи армија „Е“ долином Мораве на север, па се она морала оријентисати на повлачење долином Ибра.

Истог дана, Јосип Броз је радио-везом упутио последњу директиву за извођење Београдске операције команданту 1. армијске групе НОВЈ-а генерал-лајтнанту Пеку Дапчевићу.

Јединице НОВЈ-а и Црвене армије, које су узеле учешће у Београдској операцији, сусреле су се 12. октобра у селу Ђуринци, поред Сопота. У току ноћи, 13. октобра, батаљони Прве пролетерске бригаде и Четрнаесте мотострељачке бригаде Црвене армије разбиле су немачке трупе и заузеле цело подручје Авале и ујутру, 14. октобра, избиле на периферију града. Тиме је ликвидирано последње и најјаче немачко упориште спољне одбране Београда, а истовремено је онемогућено немачкој групацији која се повлачила из Источне Србије да се споји са снагама у граду. Ујутру, 14. октобра, у Јајинцима, совјетска и југословенска команда разрадиле су план за непосредни напад на Београд.

План напада на Београд одступао је од уобичајених освајања великих градова, када се град прво окружи, а тек онда воде борбе за уништење његовог гарнизона. У овом случају, разрађујући план напада, совјетска и југословенска команда имале су у виду да се расположивим снагама не може окружити град и уништити његов доста јак гарнизон. Због тога се њихова идеја заснивала на брзом и изненадном дејству јединица. Напад на велики град уједињеним снагама захтевао је најуже садејство јединица свих родова војске.

Са совјетске стране, остварење тог садејства на терену је поверено генерал-пуковнику С.С. Бирјузову и артиљеријском генерал-пуковнику М.И. Недељину. Они су на командном месту 57. армије са генералима Н.А. Гагеном и В.И. Ждановим прецизирали план напада на Београд од стране јединица Црвене армије.

Са југословенске стране, припремама је руководио командант 1. армијске групе НОВЈ генерал-лајтнант Пеко Дапчевић. Истовремено су обе стране решиле и многа друга битна питања у циљу што успешнијег извршења предстојећег задатка.

Основна идеја напада на Београд састојала се у следећем: фронталним ударом главних снага пробити унутрашњи, градски, одбрамбени појас на уском отсеку, правцем преко Бањице и Славије према Савском мосту у циљу пресецања непријатељских снага у граду на два дела. Истовремено је брзим обилазним маневром делова помоћних снага из правца Чукарице, Топчидера и Малог Мокрог Луга требало избити у позадину гарнизона, раздвојити непријатељске снаге у мање групе и уништити их.

У нападу на Београд учествовале су, са југословенске стране, 1. и 6. пролетерска дивизија, 5. и 11. крајишка дивизија, 16. војвођанска, 17. источнобосанска, 21. српска, 28. славонска и 36. војвођанска ударна дивизија.

У складу са постигнутим договором о току Београдске операције, Штаб Прве армијске групе, са Пеком Дапчевићем на челу, издао је наређење да се од Петог пролетерског и Дванестог корпуса формирају четири нападне колоне. Прва колона је била под командом генерал-мајора Данила Лекића и имала је задатак да напада преко Чукарице и Жаркова у правцу главне железничке станице и пристаништа.

Друга колона под командом пуковника Ђоке Јовановића добила је задатак да преко Топчидерског брда и „Мостара“ дође до Теразија. Трећа колона, под командом пуковника Васе Јовановића требало је да наступа преко Бањице и Дедиња према Славији и даље ка Калемегдану. Четврта колона, под командом пуковника Милутина Мораче, требало је да продре у град са истока преко Малог Мокрог Луга и десном обалом Дунава дође до Калемегдана.

Са совјетске стране, у борбама за ослобођење Београда учествовала је Покретна група 3. украјинског фронта Црвене армије, заправо 4. гардијски механизовани корпус ојачан 73. гардијском и 236. стрељачком дивизијом, три артиљеријске бригаде и 16 пукова артиљерије, 160 тенкова и 366 топова и минобацача, под командом генерала В.И. Жданова. Борбени поредак совјетских јединица састојао се из два ешалона. Напад је обезбеђивала авијација 3. украјинског фронта, као и бродска артиљерија Дунавске ратне флотиле Црвене армије, под командом контраадмирала С.Г. Горшкова. Њен задатак је био да у периоду припреме Београдске операције оствари велика оперативна превожења трупа и борбене технике, а да у току саме операције искрцава тактичке десантне трупе и ватром бродске артиљерије подржава борбена дејства јединица копнене војске.

Непосредан напад на Београд је започео у поподневним часовима 14. октобра 1944. године. После получасовне артиљеријске припреме, коју је извело 300 топова и 24 минобацача по простору од четири квадратна километра, совјетске и југословенске јединице продрле су на градске улице.

Током 14. октобра ослобођени су Раковица, Кошутњак, Бањица и Дедиње, а у току ноћи су кренули преко Аутокоманде ка Славији. Током 15. октобра снаге НОВЈ-а и Црвене армије избијају пред Стари двор, Народну скупштину и Ташмајдан, док истовремено друге јединице овладавају Топчидерским брдом и „Мостаром“ и продиру до Немањине улице. На подручју Железничке станице, наилазиле су на јак отпор добро утврђених немачких снага, те се у непосредну борбу укључују совјетски тенкови. Истог дана колоне из правца Малог Мокрог Луга и Кумодража избијају до Техничког факултета и Железничке станице „Дунав“.

Јединице које су после жестоких борби, без подршке артиљерије и тенкова, ослободиле Жарково и Баново брдо, продрле су на Чукарицу, где су Немци, потиснути у рејон фабрике шећера пружали жесток отпор. После огорчених борби, поновљен је напад на немачке положаје на Чукарици и уз садејство пристиглих јединица Црвене армије, тамошње немачко упориште је савладано.

У току прва два дана борби за Београд, 14. и 15. октобра, снаге НОВЈ-а и Црвене армије постигле су изванредне резултате. Већи део града био је потпуно ослобођен и немачке снаге су остале само у северозападном делу, на линији Електрична централа – Ботаничка башта – Теразије – зграде министарстава – Главна железничка станица, и на Чукарици.

По уласку југословенских јединица у Београд у борбу против немачких снага укључиле су се и хиљаде грађана Београда, нарочито омладинаца. Њих је београдска партијска организација још раније организовала у групе отпора које су већ биле спремне за непосредни окршај са немачким снагама.

Уочи ослобођења у Београду су дејствовале три групе отпора – „К“, „С“ и „Д“, са преко 2.000 наоружаних чланова, већином радника и омладинаца. Масовно учешће Београђана је једна од главних карактеристика Београдске операције. Већина војника НОВЈ-а који су учествовали у борбама за ослобађање Београда, у својим сећањима је истицала да нико није могао предвидети такво одушевљење Београђана и њихову спремност да помогну својим ослободиоцима.

Како су ослобађани поједини блокови зграда, грађани су приступали у јединице НОВЈ-а, а остали грађани који су се налазили у још неослобођеним деловима града формирали су оружане групе и нападали Немце иза леђа, олакшавајући продор војске НОВЈ-а и Црвене армије. Грађани су се пробијали кроз редове непријатеља да би извештавали о митраљеским гнездима и утврђеним местима отпора.

Помагали су борцима који нису познавали град, водили их кроз улице, пролазе и подруме. Многи су се наоружавали узимајући заплењено оружје или оружје погинулих војника. Свој допринос у борбама за ослобођење Београда дали су и чланови Савеза совјетских патриота, малобројне, али добро устројене организације, коју су чинили белоемигранти.

Осим што су током рата штампали летке, сакупљали санитетски материјал, оружје и новац, обезбеђивали илегалне станове и сакривали оне којима је претило хапшење, они су помагали борцима Црвене армије као водичи и тумачи. Више њих је ступило у редове јединица Црвене армије.

Један од таквих био је потомак славног романописца Н.И. Толстој. По завршетку рата, 1945. године вратио се у Москву као један од ретких белоемиграната који је поново дошао у своју домовину.

Решени да се по сваку цену пробију у град и пруже помоћ својој посади, Немци су се прегруписали и у борбу увели још својих снага. У периоду од 16. до 19. октобра тежиште борби је поново пренето ван града. На терену око Смедеревског друма, око Болеча и под Авалом, Немци су пружали велики отпор. Из тог разлога, из градских уличних борби су биле извучене две бригаде и две ударне дивизије и јаке снаге Четвртог совјетског корпуса. Својом убитачном ватром дејствовао је један одред „каћуша“, изазивајући панику у непријатељским редовима.

Истовремено је и совјетска авијација бомбардовала колоне немачке моторизације на Смедеревском друму. Оваква ситуација је још више отежала извођење операција за ослобађање Београда, јер су борбе у граду вођене истовремено са дејствима за ликвидацију група које су се налазиле јужно и југоисточно од Београда. Ипак, у жестоким борбама током 18. и 19. октобра, немачка војска је била заустављена и уништена на прилазима Београду. Такође је заплењена и велика количина наоружања и опреме.

Упоредо са овим борбама, у граду су се настављале уличне борбе несмањеном жестином, нарочито у Немањиној улици, у рејону Железничке станице и Савског моста, на Теразијама, испод Калемегдана и на Чукарици. Крајем дана, 18. октобра, Немци су били сабијени на узан појас уз десну обалу Саве.

Ојачана совјетским тенковима, 3. пролетерска бригада је заједно са јединицама 236. стрељачке дивизије у напредовању ка Дунаву, ликвидирала јак немачки отпор у згради Прве мушке гимназије и заузела електричну централу на обали реке. И поред све већих губитака, немачки војници се нису предавали и борили су се за сваку улицу и зграду.

Прва пролетерска бригада освојила је зграду Народног позоришта и Ратнички дом (данас Дом Војске Србије). Осма црногорска бригада 1. пролетерске дивизије је током 17. и 18. октобра продирући у правцу Калемегдана, заједно са јединицама Црвене армије дошла до палате „Албанија“, у којој се налазило неколико добро утврђених немачких митраљеских гнезда, те ју је било готово немогуће заузети.

Ипак, у току ноћи 19-20. октобра, на њеном врху, завијорила се тробојка са петокраком звездом, коју је поставио, по цену живота, борац Младен Петровић. Он се са неколицином својих другова пробијао од спрата до спрата под сталном митраљеском паљбом. Оставши сам, успео је да онеспособи посаду последњег митраљеског гнезда на врху зграде и развије заставу, после чега је подлегао задобијеним ранама. Овај чин је симболично означио да је Београд ослобођен.

Током ноћи 19-20. октобра, јединице 1. пролетерске дивизије и 4. гардијског механизованог корпуса започеле су борбу за Калемегданску тврђаву, где су се у међувремену пребацили остаци немачке одбране са Великог Врачара и електричне централе. После артиљеријске припреме у којој су учествовали и јуришни бродови Дунавске ратне флотиле Црвене армије, заједничким снагама освојено је и последње упориште немачке одбране Београда – Калемегданска тврђава. Ту су се убрзо срели командант 1. армијске групе генерал-лајтнант Пеко Дапчевић и командант 4. гардијског механизованог корпуса 3. украјинског фронта генерал В.И. Жданов.

За то време, у раним јутарњим сатима ослобођена је и Главна железничка станица. Преостале намачке снаге, јачине око 1.600 војника, помоћу шест брзих чамаца пребациле су се на леву обалу Саве. Када је и последњи немачки тенк прешао Савски мост, пуковник Југенфелд је наредио да се већ раније минирани мост поруши. Иако је извршено паљење електричних водова, до експлозије није дошло, чак ни у другом покушају. Наиме, мост је спасен невероватном храброшћу и умешношћу учитеља Миладина Зарића, који је становао у његовој близини, у Карађорђевој улици бр. 69.

Непосредно пред почетак борби за Београд, Зарић је приметио да немачки војници довозе ка мосту пакете са експлозивом. Као инжењерски официр учествовао је у ослободилачким ратовима 1912-1918. Године 1912. је са својим војницима освојио мост на Шемници у Македонији, не дозволивши непријатељу да га уништи. И сада, видевши да се припрема минирање Савског моста, одлучио је да спречи његово рушење. Док су се у рано јутро, 20. октобра, под ударима јединица Црвене армије и НОВЈ-а немачки војници повлачили, иза последњих од њих преко моста је ишао Зарић. Уз стубове моста била су причвршћена експлозивна пуњења, међусобно повезана електричним проводницима. Зарић је инжењерским ашовом пресекао проводнике. Немачки војници који су се налазили на супротној обали вероватно су мислили да је то један од њихових минера. Захваљујући пожртвовању старог учитеља мост је био спасен. За овај изванредан подвиг Миладин Зарић био је одликован југословенским и совјетским одликовањима.

Пошто је инжињерско-минерска чета 13. гардијске механизоване бригаде разминирала мост, почело је пребацивање југословенских и совјетских снага на леву обалу Саве. Пребацивање је извршено под јаком немачком артиљеријском ватром и нападима из ваздуха. Енергичним нападом разбијене су немачке снаге на прилазима Земуну и на Бежанијској коси. Иако су се немачке трупе упорно браниле, како би омогућиле повлачење својим преосталим јединицама и организацију нове одбрамбене линије у Срему, Земун је био ослобођен 22. октобра 1944. године.

Иако је Београд ослобођен, животи грађана су и даље били угрожени. Наиме, Немци су још 15. октобра 1944. године, пре коначног повлачења из града, формирали специјалну групу која је имала задатак да минира или запали веће државне и приватне зграде. Успели су да разоре 14 зграда, а 45 теже да оштете. Оштећене су зграде Класне лутрије и старог хотела „Македонија“ у Васиној улици, а у минираној стамбеној петоспратници која се налазила уз зграду Класне лутрије, погинуо је велики број станара. Око Универзитетског парка запаљено је више зграда, као и у Улици Маршала Пилсудског (данас Тадеуша Кошћушка), Змаја од Ноћаја и на Позоришном тргу (данас Трг Републике).

У току повлачења Немци су уништили и друге зграде, међу којима Радио-станицу, Руски дом, Прву мушку гимназију, Ђачку трпезу на Ташмајдану, Јавну берзу рада у Штросмајеровој, Народну банку. Запаљене су зграде Министарства финансија, Новинско-издавачког предузећа Време и друге. Слична судбина задесила је и многе приватне зграде на Дедињу, Сењаку, Чукарици, Бановом брду и у околини Калемегдана. Многе запаљене зграде нису изгореле до краја, јер су грађани успели да угасе пожар. У згради Берзе рада била је смештена Библиотека Министарства социјалне политике и народног здравља и у њој је изгорело више од 20.000 књига и часописа.

Разарање није мимоишло ни индустријске објекте у којима су уништаване машине и демонтирана постројења. Немци су, при повлачењу, на много места у граду поставили мине и експлозив. Највише мина различитог система, дејства и снаге било је постављено око Железничке станице, на колосецима, око Електричне централе, у Белим водама, на Ади Хуји, у тунелима на прилазу Београду и у околини Београда.

За демонтирање и уништавање експлозивних направа били су задужени совјетски минери из 11. јуришне инжињеријске бригаде и 44. инжињеријске бригаде. Док су борбе око Официрског дома биле у пуном јеку, ушла је у Београд група минера која је одмах приступила уклањању мина и чишћењу минских поља. Они су наишли на пуну подршку грађана, који су их водили до локација које су Немци минирали. Мине које нису могли да уклоне, активиране су пошто су претходно предузете мере за безбедност грађана. Совјетски минери успели су да разминирају 845 објеката, међу којима 85 административних зграда.

У Београду је уклоњено и деактивирано 4.158 мина, 76.298 граната, 7.370 бомби, 4.385 килограма експлозивног материјала и учињено безопасним седам складишта експлозива. Још дуго после рата су се могли видети на зградама натписи исписани масном бојом „проверено – мин њет“. Упркос свим настојањима да се мине што пре пронађу и уклоне, жртве нису могле да се избегну. У Београду и његовој околини (Железнику, Ритопеку и Болечу) до 25. новембра 1944. године, од заосталих граната и мина погинуло је 150 лица, већином деце.

У току уличних борби за ослобођење Београда погинуо је велики број бораца НОВЈ-а, Црвене армије, немачких војника, али и грађана. Уклањање њихових лешева и сахрањивање постављено је пред грађане Београда као примарни задатак. Посебну улогу у спречавању ширења зараза и епидемија у граду одиграо је др Сергеј Рамзин, шеф Одсека за јавну хигијену Дирекције за социјално и здравствено старање Општине града Београда.

Крајем септембра 1944. године Јосип Броз је именовао генерал-мајора Љубодрага Ђурића за команданта Београда. Љубодраг Ђурић је стигао 17. октобра 1944. године у Штаб Прве армијске групе и од Пека Дапчевића добио прву групу руководилаца за Команду града. Сместили су се у згради предратног Ратничког дома, у Улици Браће Југовића, у коме се током рата налазила немачка ортс-командатура. Команда је имала 16 одељака, чији је први циљ био обезбеђивање реда и мира у граду, па је кретање грађана било ограничено.

Команда града је већ 18. октобра 1944. године издала Наредбу бр. 1 грађанима Београда, после које их је уследило још неколико. Целокупна делатност Команде града била је усмерена на организовање акција које су водиле нормалном функционисању града: рашчишћавању рушевина, обезбеђивању исхране, воде и струје за становништво, смештаја за војску. У циљу што успешнијег нормализовања живота у граду, сви грађани који нису били ангажовани на неким другим пословима, добили су задатак да учествују у рашчишћавању рушевина и оспособљавању улица за успостављање саобраћаја.

У граду је ограничено кретање, а због ратног стања и близине фронта, наређено је да град буде замрачен ноћу. Поред решавања свакодневних питања, Команда града је добила задатак да уреди Бели двор за резиденцију и боравиште врховног команданта НОВЈ-а Јосипа Броза Тита.

Иако је Команда града имала овлашћења и војне и цивилне власти, Месни комитет Комунистичке партије је упоредо радио на стварању народноослободилачких одбора, ЈНОФ-а и других масовних организација, као политичке основе народне власти. Упоредо са тиме, у Београду и широм земље успостављени су преки војни судови и вршено је разрачунавање са „класним непријатељем“.

Одлуком Главног народноослободилачког одбора Србије од 26. октобра 1944. године, образован је Извршни народноослободилачки одбор града Београда. Истог дана Одбор је одржао своју прву седницу, коју је отворио др Синиша Станковић, председник Народноослободилачког фронта града Београда. Извршена је организација одељења и одсека и одређен њихов делокруг рада. Као приоритетни задатак, постављено је питање решавања исхране и огрева.

У том циљу Одбор је одлучио да се предузму све потребне мере да се Банат и Срем повежу са Београдом и да се оживи трговина са околним селима. Рад ИНОО-а обављао се кратко време у згради Ратничког дома, али је већ на седници од 29. октобра 1944. године закључено да одборници треба да преузму општинску зграду и у њој организују свој рад. Команда града је, ради личне безбедности чланова ИНОО-а, свима доделила лично наоружање, а по потреби и пратиоца. Ради отклањања процедуралних формалности око улажења у Команду града, свим члановима ИНОО-а издате су сталне дозволе.

Док су се још водиле уличне борбе, на фудбалском игралишту „Југославија“ (на месту данашњег стадиона Црвене звезде), 18. октобра сазван је митинг омладине и грађана Београда. Том приликом је одржао говор Рато Дугоњић, секретар ЦК СКОЈ-а, потом и други руководиоци НОП-а, Драги Стаменковић и Бора Дреновац. Омладинци и грађани пажљиво су саслушали говорнике, упркос опасности од артиљеријских граната, па је део омладинаца ступио у редове НОВЈ-а и кренуо у борбу после завршеног митинга.

Први митинг у ослобођеном Београду одржан је 21. октобра 1944. године. Бина је била постављена испред Вуковог споменика и искићена савезничким заставама, као и тробојкама са петокраком.

Више хиљада Београђана се окупило да чује говорнике који су им се том приликом обратили: генерал-лајтнант Пеко Дапчевић, совјетски генерал В.И. Жданов, професор др Синиша Станковић и др Благоје Нешковић.

Врховни командант НОВЈ-а Јосип Броз Тито је 15. октобра из Крајове дошао у Вршац, где се са маршалом Толбухином, командантом 3. украјинског корпуса, договорио о врсти и количини тенкова, артиљерије и авиона које ће совјетска армија уступити војсци НОВЈ-а. Из Вршца је преко Панчева стигао у ослобођени Београд 25. октобра 1944. године.

Смотра и дефиле јединица НОВЈ које су учествовале у борбама за ослобођење Београда одржани су 27. октобра 1944. године на Бањици. Јосип Броз је смотру извршио у пратњи генерала Арса Јовановића, Сретена Жујовића, Коче Поповића и Пека Дапчевића. Дефилеу трупа присуствовали су и представници савезничких мисија. Јосип Броз је тада одржао свој први говор у ослобођеном Београду.

Трупе су са Бањичког поља продужиле у град и продефиловале Булеваром ослобођења и улицама Краља Милана и Поенкареовом. Велики број грађана поздравио је учеснике дефилеа, а манифестације у част ослободилаца су приређене и на Славији. Још док су трајале борбе за Београд, а нарочито по ослобођењу, завладали су опште славље и свечарска атмосфера у граду. Славило се у улицама које су већ биле ослобођене док су се борбе водиле неколико квартова даље. После 20. октобра, Београђани масовно излазе на улице и са одушевљењем поздрављају војнике НОВЈ-а и Црвене армије, кличу им, грле их и засипају цвећем.

У непосредним борбама за ослобођење Београда обострани губици упечатљиво говоре о жестини, размерама и последицама вишедневних борби. Немачке снаге су имале преко 15.000 погинулих и око 9.000 заробљених. Прва армијска група НОВЈ-а имала је 2.953 погинулих и преко 3.000 рањених, док су совјетске снаге имале 961 погинулог и неутврђени број рањених. Заплењено је готово целокупно немачко тешко наоружање, ратна опрема и моторизација.

У самом срцу главног града, тик уз споменик кнеза Михаила, 22. октобра 1944. године свечано су сахрањени посмртни остаци црвеноармејаца страдалих током Београдске операције.

Само два дана пошто је главни град ослобођен, са совјетског тенка, над телима палих војника, окупљеном народу обратили су се генерал Жданов и Мијалко Тодоровић Плави, политички комесар првог корпуса НОВЈ-а. Жданов је потом узео лопату у руке и зарио је у земљу Позоришног трга (данас Трг Републике). У тишини, пратили су га његови, али и официри Југословенске армије, са генералом Пеком Дапчевићем на челу. Народ је у мимоходу, ћутке, бацао грумење земље по гробовима палих Совјета.

За само неколико месеци од ослобођења, у центру града су на готово свим најзначајнијим трговима уређени гробови црвеноармејаца: на данашњем Тргу Републике, на Славији, испод споменика Вука Караџића, у Карађорђевом парку и др. Само од 15. до 30. новембра 1944. године погинулим црвеноармејцима становници главног града подигли су 18 великих и 32 мала споменика, а припремљена су била 52 мања споменика које је требало поставити до 10. децембра исте године.

Готово на свим споменицима подигнутим током 1944. и 1945. године доминирала је звезда петокрака, често са српом и чекићем, али је у њеном подножју, или са леве стране, готово увек постављан и бели мермерни крст.

Ови споменици уклоњени су почетком педесетих година, а посмртни остаци су пренети на Спомен-гробље ослободилаца Београда, које је свечано отворено 20. октобра 1954. године у оквиру прославе десетогодишњице ослобођења Београда.

Спомен-гробље ослободилаца Београда изграђено је по идеји архитекте Бранка Бона. Парк који се налази унутар спомен-гробља пројектовао је инжењер Александар Крстић. Аутор камене капије и рељефа на њој је вајар Раде Станковић, а аутор скулптуре „Црвеноармејац“, која се налази у оквиру спомен-гробља вајар Антун Аугустинчић. У заједничкој гробници сахрањено је 1.386 бораца НОВ-а и ПОЈ-а и 711 бораца Црвене армије.

На уласку у гробље налази се камена капија изнад које стоји натпис: Ослободиоцима Београда 1944. На капији се, са леве и десне стране, налазе рељефи израђени у брачком мермеру – леви рељеф приказује „партизанске и совјетске борце у борби са окупатором“, а десни рељеф „сусрет народа – радника и сељака са ослободиоцима“.

На Дан победе над фашизмом, 9. маја 1988. године, испред спомен-гробља је откривен споменик „Партизан на вечној стражи“, рад вајара Радета Станковића. Овај споменик, висок 2,8 метара, представља партизана победника са спуштеном пушком – као обележје мира. Споменик је открио генерал-пуковник Пеко Дапчевић.

Током педесетих и шездесетих година 20. века, Савез бораца Народноослободилачког рата Београда, као и општински одбори, на више зграда у Београду поставили су спомен-плоче на местима на којима су њихови ратни другови пали у борбама за слободу Београда.

За испољену храброст у борбама за ослобођење Београда Президијум АВНОЈ-а одликовао је 794 борца и официра НОВЈ-а и преко 2.000 војника и официра Црвене армије. Тринаест црвеноармејаца проглашено је за народне хероје Југославије. Орденима и медаљама СССР одликовано је 300 бораца и старешина НОВЈ-а.

Јединице Црвене армије које су учествовале у Београдској операцији добиле су назив „београдске“, а указом Президијума Врховног совјета СССР „да би се овековечила успомена на крвљу запечаћено братство совјетских и југословенских народа у борби против заједничког непријатеља“ – установљена је медаља За ослобођење Београда.

Глумац, шта је то?

Глумац, шта је то? Тражећи неко научно објашњење,  нашао сам само једну реченицу: „Глумац или глумица је особа која глуми.“ Глуми? Не каже ни шта му је то „глуми“.

На питање ко је и кад први истрчао на „даске које живот значе“ и почео да глуми, кажу да се првим глумцем сматра Грк Теспид. Он је 530. пре н. е. изашао на сцену Дионисовог театра, и први је који није само декламовао, него је глумио неку другу особу. Кажу да је то покренуло уметност глуме. Глумци су због Теспида називани теспидијанци. Њихова игра покреће напред, не само античко позориште у Грчкоj већ позориште уопште. Ту се приче више не причају само кроз песму и игру, већ кроз дела драмске књижевности, чији је процват глумачка игра поспешила.

Први професионални глумци појављују се у Енглеској крајем средњег века. До 17. века сматрало се срамотним да жена изађе на позорницу. Прва жена је глумила у представи у Венецији, у 17. столећу. Све до 20. века глумци се нису школовали за тај посао. Сматрали су их циркусантима, а звали су их: актер, трагед, комедијант, комедијаш, имитатор, глуматор, лакрдијаш, претварало, пренемагало, глуматало, претворица... Па како би се данас могла дефинисати таква особа? Свакојако. На пример, може се рећи да је то особа која је у стању да измени свој психофизички састав, да изађе пред публику и убеди је да је неко други.

Мени је усуд доделио те теспидијанце. Глумци су испуњавали читав мој живот, а на стотине их је туда прошло, од 1956. до 2023. Глумци... глумци... Боже, шта их је... (...) Чини ми се да их је око петсто. Међу онима који су нас напустили, неки су отишли млади, или на прагу зрелости, у самом бљеску каријере. Као да хитају на онај свет. Добри моји глумци, зашто? Не верујем да тамо нуде боље улоге. Не можете нас напустити тек тако – ваши филмови врте се непрекидно. За вама остају и приче о вашим особеностима, те пуно шаљивих згода и неумрлих духовитости. (...)

ПРЕПОРУЧУЈУ МИ НЕКОГ ЗОРАНА РАДМИЛОВИЋА

Сећам се из деветсто шездесет треће лепог успеха са три приче Ефраима Кишона. У првој бриљирају Љуба Тадић и Ирена Колесар, у другој Љубиша Јовановић и Перица Словенски. За трећу причу тражио сам партнера Бати Паскаљевићу. Босиљка Боци ми је неколико пута говорила:

– Имам једног пулена у позоришту на Црвеном Крсту. Нико га још не зна, а момак је одличан.

– Како се зове?

– Зове се Зоран Радмиловић.

Позвао сам тог Радмиловића. Била му је првина на телевизији, морао сам с њим да пробам много више него са осталима.

У Политици је писало:

Тако је Зоран код мене имао деби на телевизији, а кад следећи пут будемо радили, он ће се и оженити.

РАДМИЛОВИЋ СЕ ЖЕНИ

Беше 1966. година кад ми дадоше да режирам драму Провод Моме Капора. Радња се догађа у некад чувеној кафани Табор, која се налазила тик уз Каленић пијацу. Кафана Табор била је отворена читаву ноћ, ту су налазили уточиште десперадоси и ноћобдије, ту су сељаци чекали свануће, да у зору буду први на тезгама.

Главну улогу дао сам Зорану Радмиловићу, тада глумцу Београдског драмског. Лупао сам главу да му нађем партнерку, хтео сам Дравићку, али испаде да је заузета. Једног дана Зоран предложи:

– Узми ону Дину Рутић.

– Зашто баш Дину?

Одговорио је реченицом типично радмиловићевском:

– Заљубљен сам у њу три године дана.

Хајде да учиним човеку. Позовем Дину, она дође и на првој проби упознам је са Зораном. Очекивао сам да он крене у освајање Дине, будући да је говорио да је у њу „заљубљен три године дана“. Међутим, данима држимо пробе у тадашњој згради телевизије на Пашићевом тргу, а Зоран увек после пробе жури на неке представе или пробе.

За новогодишње празнике распустим екипу, на недељу дана. Онда се догодило нешто сасвим неочекивано. На прву следећу пробу Зоран дође у оделу са везаном машном, нешто неуобичајено за њега. После пробе, оде на представу на Црвеном крсту. Нас остале, као обично, Динин пријатељ Миша Блечић одведе у КПЗ на пиће. У неко доба тамо се појави глумац Томо Курузовић са абером:

– Знате ли да се Зоран Радмиловић данас оженио?

Дина пребледе и испи коњак. Ја му не верујем:

– Шта причаш!? Кад се оженио­?! Пре подне је имао пробу у позоришту, после подне код мене, а сад игра представу на Крсту.

– Е, у подне смо направили паузу, отишли у општину у Устаничкој, венчали га и вратили се на пробу.

– Не могу да верујем.

– Ако не верујеш, зовни кафану Ловац, тамо његов кум Деба Поповић спрема вечеру. Млада се зове Боба.

Телефонирао сам у кафану Ловац и чуо се са Дебом:

– Јесте, буразеру... Тачно је. После представе сви долазе овамо.

Кад је Зоран сутрадан дошао на пробу, пружио сам му руку:

– Младожења, нека је са срећом!

Прошао је поред мене мргодан:

– Иди, бегај!

Он је живот живео као игру, зато се од њега могло свашта очекивати. Иначе, за сваког би врло чудно било да се ожени другом, сад када је сваки дан са оном у коју је „заљубљен три године дана“. Али овај јуноша, дан после свог венчања са девојком Бобом, после те наше пробе први пут је отишао заједно са Дином, у коју је био „заљубљен три године дана“. Те вечери су почели да се забављају и остали су заједно до краја његовог живота.

Нисам се никад боље распитао шта се тачно десило за време новогодишњих празника. Како се он изненада оженио Бобом? Рећи ћу само оно што сам начуо. Наводно, Зоран иде улицом „у повишеном расположењу“, препозна га девојка, и он је, како се тада говорило „позове кући да слушају плоче“. Остану заједно неколико дана. Онда му на врата покуцају девојчини отац и браћа и притисну га...

Месец дана пошто смо снимили Провод, срео сам Дину и Зорана на Теразијама, кажу иду у биоскоп. Зоран предложи да седнемо код Градске кафане. После неколико пића њему није било до биоскопа. Каже јој да иде и гледа филм, он има „нешто да поприча са човеком“. Међу њима је настала распра. Ја сам се умешао и некако успео да их примирим и отпратим у биоскоп, речима:

– Дина, Зоране, по овоме видим да сте зрели за брак.

После шест месеци, стекао је право да се разведе, па су се њих двоје венчали. Пред Општином Стари град, младин отац, глумац Јожа Рутић, чекао је са камером осмицом да сними младенце. Кад су се појавили, Власта Велисављевић је пред камером рукама ударио клапу и најавио: 

– Свадба Зорана Радмиловића, други пут!

– Није духовито! – одбрусио му је Зоранов таст Јожа. (...) 

А ШТА СМО СВЕ СНИМАЛИ?

Радили смо баш доста. Давао сам му да игра разне ликове, сасвим различите карактере, комичне и драмске, и увек ме радовао оним што би као глумачко остварење дао.

Поменух да смо почели 1963, кад оба ступисмо у тридесету, Кишоновим Инкогнитом. Следе Горски цар Светолика Ранковића, серија Рођаци, Мирка Ковача, драма Провод Моме Капора.

У изведби поеме Огдена Неша Глумац је глумац..., поред Секе Саблић, ангажовао сам Зорана и Чкаљу, необичан глумачки дуо који би ретко коме пао на памет. Стихови Огдена Неша духовити, духовит је и превод ерудите Драгослава Андрића, а духовити су, сваки на свој начин и ова два сасвим различита глумца.

Два пута је гостовао код Милене и Драгана у Образу уз образ, и оба пута је био чаробан и у скечевима и у музичким нумерама. Радио сам са Зораном и Цецом љубавну преписку Тургењева са једном глумицом, али о томе нигде неког трага, па сам питао Цецу. Цеца је боље памтила па ми јави да се драма звала Елегија, да је она играла глумицу Савину, а Зоран Тургењева.

Онда је дошла на ред серија Више од игре, где је његов поручник Шљивић био упечатљив, драматски узбудљив лик. Суделовао је мањом улогом у драми Жака Поповића, Црни петак. Онда је у драми Тозе Влајковића Џангризало, играо насловну улогу особењака који се у фирми истакне у гашењу пожара, и због тог геста пошаљу га на море у туристичкој групи. То џангризало, тај изразити индивидуалац, никако да се уклопи у групу туриста, док га група, мало-помало приволи да и он скупа с њима блеји у оно што водич показује и објашњава.

Најобимнији посао који смо радили је серија Приче из радионице и филм – Шеста брзина, који је од тога настао. Ту је, уз Миру Бањац, Мићу Томића, Бату Живојиновића, Стеву Жигона..., суверено играо свог мајстора Животу.

Непосредно пред Зоранов крај дао сам му невелику улогу у филму Држање за ваздух. 

СЕЋАЊЕ НА ЗОРАНА У ВИШЕ ОД ИГРЕ

У серији и филму Више од игре играо је поручника из Првог светског рата Шљивића, који се прославио у Колубарској бици. Он је заборављеног хероја одиграо надахнут племенитим патосом. А усред такве игре, знао је да нас окрепи неком шалом. Рецимо, снимамо подужу, масовну сцену – на једној страни неки официр, иза њега чета војника, на другој Зоран, а иза њега сви глумци. Само официр и Зоран имају текст, а иза Зорана група угледних глумаца статира и буквално служи као рикванд иза једног аса. Сатима стрпљиво стоје, чак ни нервозни Ђуза не гунђа. У неко доба Зоран се окрене, одмери их, па ме замоли:

– Шоле, молим те, промени већ једном овај рикванд иза мене, досадио ми је.

Глумци у „рикванду“ отрпеше без сујете ту шалу јер личи на Зорана.

ПРИЧЕ ИЗ РАДИОНИЦЕ – СЕРИЈА ЗА ЗОРАНА

Редакција ме, преко моје воље, приволи да са аутомеханичарем Драгишом Крунићем напишемо серију о мајстору и о карактерима који се појављују у радионици. Испоставило се да Драгиша није само мајстор за аута, него је и песник, обдарен да уочава људске појаве.

Имали смо среће да главну улогу игра Зоран Радмиловић. А Зоран, у улози мајстора Животе, осећао се као риба у води. Волели смо то што радимо и снимање је било задовољство. О томе не бих даље.

Испричаћу један једини инцидент, у укупном раду са Зораном. Тај савесни професионалац, ипак се, један једини пут на снимању напи. И то због неспоразума. 

Уђосмо у јесен, и једног дана поче да промиче снег, па сцену напољу не можемо да снимамо. Ја никад не допуштам да ми пропадне дан снимања, ако не може напољу, снимаћемо нешто унутра. Са ужом екипом одем у суседство и нађемо неку собу, и одмах почнемо припреме. А Зоран је разумео да снимања неће бити и одмах се посветио пићу, у нашој приколици – бифеу. Ја залуд шаљем по њега прво асистента, па организатора, и ништа... Наљутим се и одем сам тамо. Видим Зорана на прозору приколице са чашом у руци. Кад ме спази, сместа скочи и похита к мени, глумећи да ме се силно препао. Видим да је добро пијан.

Обузе ме бес, почнем да вичем:

– Срам те било! Срами се! Отказујем снимање! – извичем се јако на њега и одем и договарам се са екипом за сутра. Зоран се врати у приколицу и са прозора поче да ми узвраћа:

– Срам те било! – у много разних интонација.

– Срам те било! Срамте било! Море, срааам да те буде!!!

Наравно љутња ме је одмах прошла, засмејао сам се са осталима. Сутра долази трезан. Кад је трезан, то је повучен и тих човек. Сетио се мог јучерашњег викања:

– Ау! Што си гадан кад се наљутиш!

Серија Приче из радионице емитована је много пута. После сам од серије направио играни филм, под називом Шеста брзина. Филм је разгалио публику и у пулској Арени. Зоран истремиран није седео са нама у ложи. Спазих га у бројној публици, а то су они који су без карте, па стоје са стране гледалишта. Зоран стоји међу њима, подбочио се, гледа екран и благо се смешка, док се они око њега грохотом смеју. Аутомеханичар и песник Драгиша Крунић, мој косценариста, доживео је леп тренутак – клањао се препуној Арени и добио леп аплауз. Једини је механичар који је то доживео. 

А ОНДА РАСТАНАК СА ЗОРАНОМ

Године 1985. снимао сам још један филм за децу, Држање за ваздух Слобе Стојановића. Овде је слабо познат, али је по свету добио десет престижних награда. Зорану се нажалост ближио крај. Дао сам му једну омању улогу, само да га охрабрим. Зоран је ту своју последњу улогу здушно играо. Педесетак дана касније, мој драги друг и незаобилазни глумац, Зоран Радмиловић је преминуо.

Зоран се први пут појавио на телевизији кад сам му 1963. дао улогу у комедији Ефраима Кишона.

Оженио се Дином, кад сам их 1966. саставио у Капоровој драми.

Последњу улогу одигра у мом филму Држање за ваздух. Два месеца касније у пулској Арени, траје пројекција тог филма. Зорана више нема, али Зоранову појаву на платну, хиљаде људи је дочекало снажним аплаузом, и Зорану одало последњу пошту.

ЈОШ ЈЕДАН БАТА

Већ рекох да су раније генерације глумаца имале нешто што се данас ретко среће, многи од њих су били сасвим особена појава. Међу њих је спадао и Бата Паскаљевић, мој некадашњи сусед и пријатељ. Он је припадао нашој првој послератној генерацији глумаца, коју су чинили Оливера, Раде, Љуба, Ђуза, Олгица, Власта... 

Бата се женио шест пута. Прва супруга му је била редитељка Соја Јовановић. Он је био познат као епизодиста, али му је његова Соја дала главну улогу у филму Сумњиво лице. Онда се он заувек вратио у епизодисте.

Већ сам поменуо тврдичлук Миће Томића. Рекао сам да је Батин тврдичлук онај потпуни, најтврђи тврдичлук. Бата се не би љутио што ово причам. Све тврдице крију да су циције, а он је о свом тврдичлуку причао анегдоте са пуно шарма. Ево једне његове приче:

– Кад је Славко Воркапић, холивудски филмски теоретичар, монтажер и редитељ, и у постојбини режирао филм Ханка, по причи Иве Андрића, највише се зближио са мном. Зближила нас је иста страст, а то је тврдичлук. Да видимо ко је у томе био тврђи... На снимању добијемо паузу за ручак. Сви људи из екипе, сви осим Славка и мене, поручују јела. Конобари им разносе наручена јела, а нас двојица седимо за празним столом, и гледамо како остали слатко једу. Вода нам иде на уста, али не дамо се... Ипак, ја не издржим и кажем: „Шта мислите, да нас двојица поручимо један сир?“ После колебања, и он се сложи: „Па, може један мали сир.“ Келнер нам донесе сир, поделимо га напола и поједемо. Остали заврше са ручком, плате и оду на снимање. Ми не устајемо, јер би пре тога требало неко да плати. А ко? Ја сигурно не – верује сваки тврдо. Пролази време, а ми седимо у празном ресторану и ћутимо... Конобар поспрема около и повремено добаци: „Ало, ту смо имали један мали сира!“  

Обојица ћутимо и зуримо около. Опомену нас још који пут. Кад му досади да нас опомиње, па приђе нашем столу: „Ту смо имали један мали сира...“ А ми и даље ћутимо. „Ало! Ко ће то да плати сир?“

Пролазе секунде у великој напетости. Ко ће имати јачу петљу? Напетост расте... келнер поново пита и чека.... Ћути он, ћутим ја... Ужас... И... он је имао јаче живце од мене! Ја сам платио.

Заврши Бата причу. А ја се сетим, кад сам био асистент, Лола ме пошаље у Крунску да видим што се Бата не јавља на телефон. Позвоним, појави се отац Зоја, љут:

– Нема Бате! Отперјао је у Каиро, за неком вртирепком!

„Вртирепка“ је барска играчица Бразилка Ренилда, која је наступала са партнером у Лотос бару. Бата је ноћима седео у Лотосу (не трошећи ни динар), гледао Ренилду и заљубио се тако силно, да је „отперјао за вртирепком“ у Каиро. Никад га не питах како је измувао џаба авио-карту, а сигуран сам да је није платио. Исто као што је бадава боравио у Каиру, спавајући на фотељи у холу наше амбасаде.

Отео је тамо Ренилду њеном партнеру, она му би пета жена, роди му сина Зоју. Прва беше Соја Јовановић, друга једна балерина, трећа Олга, касније новинарка Ђукић, четврта Снежана Михаиловић, која одиграла главну улогу у филму Суботом увече.

Бата ми је без устезања причао да су га тукле све жене, изузев балерине, а да је Бразилка имала најтежу руку. За Снежану није морао да ми прича. Једном сам био сведок кад му у Сунцу удари такву шамарчину, да се цела кафана окрену. Па кад га једне ноћи истера из Мадере све ударајући га кишобраном.

Кад је добио стипендију да у Паризу учи пантомиму код Марсела Марсоа, повео је и Ренилду. Па је било батина и усред Париза. Тада се тамо нађе и Соја. Кренуо је да се нађе с њом, а Бразилку је слагао, наводећи други разлог. Али она га је из потаје пратила, и кад се Бата састаде са Сојом, доби ударац торбе у главу. Чим се врате у Београд, Бати ђаво не даде мира, врати је у бар да му заради коју пару. Опет је „висио“ у бару, али брзо се све чешће кући враћао сам, јер би Ренилда имала нешто да прича са извесним господином. И Ренилда је, мало касније, отперјала у свет.

Шесту супругу, Фани, конобарицу, намерачио је после неке сахране у кафани Божур код гробља. Оженио се и остао с њом до краја живота. Успут нам је у кафић доносио рачун за дневни боравак хотела Парк, где је петком приводио матуранткињу Треће гимназије.

Једне љуте зиме ишли смо у Ниш да прославимо милионитог гледаоца Зоне Замфирове. Повео сам и Бату па смо обележили и његов осамдесети рођендан. Нико се други није сетио овога човека који је шездесет година веома присутан у јавности. На повратку из Ниша, Весо Крчмар, његова Драгана, Бата и ја застали смо на бензинској пумпи да попијемо кафу:

– Бато, напунио си осамдесет лета. Време је да нам први пут у животу платиш кафе.

– Немој, к'о Бога те молим!

– Први пут је болно, али преломи то у себи, буди човек...

У њему је тешка борба. Мисли се, уздахне, погледа конобарицу...

– Не треба, господине Бато, чули смо за ваш рођендан.

Утом му зазвони мобилни. Зачу се Фаникин глас, и њена честитка:

– Џукело, где си? С ким славиш осам банке?

И са осамдесет је силно жудео за улогама. Све наде је полагао у мене, свог комшију. Седео је у кафићу испред моје куће и држао ме на оку кад почињем неку поделу. Узалуд му говорим да немам улоге за глумца његових година, морао сам да му их измишљам и дописујем. Бата је читаво време, па и са осамдесет, свако јутро, и лети и по цичи зими, устајао у пет сати ишао на ташмајдански базен, тамо будио чувара да га пусти да отплива (џаба) обавезних 1500 метара.

На крају, на базену Ташмајдан хлор му нагризе кожу и створи раницу на стопалу. Он је са раницом ходао бос, док му ногу није захватила гангрена. Умро је у великим кошмарним мукама. Прави је севап што сам му пре тога, дописао улогу у филму Пљачка трећег рајха, и обезбедио да борави са екипом у Нишу колико жели, јер то њему беше последње. Преминуо је уочи премијере филма. Док смо се на премијери клањали публици, одали смо почаст тек преминулом Бати. На платну иза нас била је његова велика слика.

Написах неколико редова о особеном човеку и глумцу, Михаилу Бати Паскаљевићу, бојећи се да се нико други тога неће сетити.

МИЛЕНА

Знао сам да смо доста ствари радили заједно, али тек кад сам се латио да пишем ове редове, побројао сам све оно на чему смо сарађивали и тек тада схватио да сам ја срећник коме су се за то указивале прилике више него иједном другом колеги, на читавом овом простору. Није ваљда? Јесте богами...

Време које су проживеле наше генерације није било лако, није протицало у изобиљу, али било је у нечем богато. Било је доста особених личности у свим областима културе и уметности и спорта. У средишту јавног живота није била естрада. У жижи популарности били су песници, романописци, сликари, вајари, шахисти, спортисти, па и глумци. Довољно је било рећи Киш, Матија, Оља, Брана, Ђаја, Буле, Тирке, Мома, Пекић... па да одмах знаш и ко је та особа и које дело стоји иза њега.

А кад је реч о глумцима, довољно је било рећи Миливоје, Мира, Марија, Љуба, Зоран, Цица, Цига, Гага, Оливера, Ружа, Бора, Чума, Смоки, Милена... и одмах пред собом имате слику једног, не само сјајног глумца него једну сасвим особену личност. Ми и данас имамо добре младе генерације глумаца. Они су солидно школовани за глумачки позив и кадри су да га успешно обављају. Ако хоћете да споменете некога од њих, морате му рећи пуно име и презиме, па често и неку запажену улогу. Међутим, ако кажете Милена, ако Арсен Дедић запева: „Милена, Милена“ – нико неће питати којој Милени тај човек пева? Сваком одмах помислити на једну особену личност, једну једину Милену, Милену Дравић. На ону Милену која је појавом у Прекобројној напречац освојила гледалиште непатвореним шармом, неком магијом, која је деценијама одржава на врху, не само у историји југословенског глумишта.

Хтео бих да кажем пар речи о свом искуству у раду са Миленом на телевизији и на филму. Гледаћу да заменицу ЈА што мање употребљавам, али шта могу кад сам ЈА један од оних, који је имао привилегију да са Миленом заиста доста сарађује. Е па кад је тако, морам се похвалити да сам ЈА саставио Милену и Драгана (рукама) Образ уз образ. Тиме је много тога унапред одлучено о судбини тог шоу-програма, јер су Милена и Драган, онакви какве их је мајка родила, – а то већ деценијама понављам – пресудили успеху серије, својом харизмом, шармом, глумачким умећем, речју, племенитим и лепим садржајем, који је зрачио из њихових личности.

Сећам се носталгично тих далеких дана, када смо Милена, Драган, ја и сви сарадници, са узбуђењем и тремом кретали у авантуру звану Образ уз образ. Али, већ прва емисија наишла је на велико допадање. Напречац је освојио гледалиште читаве ондашње Југославије. Критичари из Загреба нису дозвољавали да их било ко из других центара претекне у хвалоспевима нашем Образу, истичући пресудну улогу неодољивог глумачког пара. Морам рећи да се Миленино име често појављивало већ у наслову свих тих написа. За свој прилог у монографији узео сам наслов пенегирика Образу Фадила Хаџића у загребачком Вјеснику, који гласи: Браво Милена! 

Учешће у шоу-програму подразумева да глумац има беспрекоран слух и да има дара за игру. Милену смо ангажовали као глумицу, нисмо знали како она с тим стоји. Кад види ти Милену – Војкан Борисављевић се хвали како из прве с њом сними сваки сонг Радовића и Ршумовића, и било који шлагер или староградску песму. Још пријатније изненађење приредила нам је у играчким нумерама. Испоставило се да је некад учила балет, па је, у тим нумерама, почела равноправно да наступа са професионалним играчима.

А још кад је Аца Јоксимовић обуче у своје хаљине, она просто заблиста, наступајући једнако успешно и у комуникацији са гостима, у некој музичко-балетској нумери, или неком скечу. По тој лакоћи са којом наступа тешко да ико може да наслути колико њеног озбиљног рада стоји иза тога. Цела екипа, која је радила Образу уз образ била је сведок колико је Милена велики професионалац у свом послу. Моје искуство у раду с глумцима, говори – што је у питању бољи глумац, то је већи професионалац, и обрнуто. И Миленин пример је и у нашој свакој следећој сарадњи то добро потврђивао.

Човек би рекао да је, у нашој сарадњи, рад на Нушићевој Министарки могло бити највеће искушење за Милену, с обзиром на то да се, после Бобићке, свако тумачење Живке министарке дочекује са скепсом, исто као што су после Лоренса Оливијеа, дуго сачекивали свакога ко се усуди да игра сваког новог Хамлета. Ту је Милена још једном показала да је истински професионалац, са свим оним што се под тим подразумева.

Био сам сведок колико је велику одговорност и трему осећала, колику је самосвест имала, пред каквим се глумачким задатком нашла. Два пута је добијала напад жучи и молила ме да одустанемо. Веровао сам у њу и храбрио је упорно да истраје. На крају, важно је да смо из тог грозничавог рада, са Миленом добили још једну Живку министарку и да је Милена улогу одиграла веома надахнуто и са истинским комичарским умећем. 

На крају, мислим да је једна од најлепших ствари у мом „вишевековном“ професионалном раду то што сам имао прилике да сарађујем са таквом глумачком и људском појавом, каква је Милена Дравић.

(...)

„Грехота је на путовање викати! Ко не путује тај не живи, тај не знаде што је свијет, што је свијетска мјешавина.“

Андрић је писао да човек не путује из себичног задовољства већ да би о томе живо причао људима свог језика.

„Гледај!“, рекао је себи Растко Петровић, „јер ћеш доцније у животу говорити: то је нешто због чега је вредело живети“.

Човек путује на различите начине. У детињству сам махао возовима. Пре пута путовао сам кроз етно ресторане. Кроз књиге. Кад сам био дечак постојао је уметнички жанр препричавања филмова, јер није свако имао новца за улазницу. И то је било путовање.

У неком месту, које је могло бити Филаделфиjа или Питман, Њу Џерзи, Пети Смит је пронашла место иза самопослуге. Она га је називала својим Танжером.

Један мој пријатељ је веровао да су предграђа великих градова повезана: ако довољно дуго пешачиш низ Булевар стићи ћеш у Берлин или у Пекинг.

Много је путовања потребно да сиров човек сазри. Кажу да је неопходно цело село да се подигне дете. Можда је то глобално село. Наравно, путовања мењају човека. Не ради се толико о томе шта си видео. Промена се збива у начину виђења.

После Првог светског рата Црњански је основао авангардни књижевни покрет суматраизам. Рат је покидао везе међу стварима. Изгледало је да више ништа није у вези ни са чим. Црњанском се указало нешто друго. Доживео је велику измештеност, мистичну повезаност и осећај потраге. Он је написао:

„Плава мора и далека острва, која не познајем, румене биљке и корали, којих сам се сетио, ваљда из земљописа, једнако су ми се јављали у мислима… Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска... Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у трешања, и у корала! Како је све у вези, на свету.“

Он је осећај аномије заменио универзалним значењем.

Опседало га је скандинавско море.

„Прво се чини врло хладно, а боје као сребро. Затим, пред подне, позелени. У подне постаје бистро плаво. Увече је љубичасто. Мењање боја траје и ноћу. Место да овде у Риму, код 'Бабингтона', пијем свој чај, мирно и задовољно“, писао је Црњански, „ја бих желео да сам чак у Трондхајму... А кад сам тамо био, сећам се да ми је неки глас, из Шпаније, шапутао у уво: Живот је сан. La vida es sueño!“

После Првог Светског рата свет је био озлеђен. Озлеђен је и сада.

Суматраизам није нешто што је настало двадесетих година па нестало. Црњански је изразио универзалну истину. Такав осећај света је постојао и пре њега.

Петар Петровић Његош је створио суматраистички стих: „Ево по земљи идем а по вјетру путујем као комета што снује по зраку.“

И данас свој божјој деци требају путне ципеле. Дубоки увиди нису тренутни.

Суматраизам не може проћи. Он и даље одјекује. И одјекује. И одјекује.

Постојаће и сутра.

Један руски комичар у Бостону назвао је своју представу „Добро је тамо где нема нас“. Идемо тамо где нема нас, тражећи себе.

И ја сам ступао у реку призора. Мој путопис је био интензивно обраћање пажње на свет. Постајао сам уз помоћ потраге. Пулс градова претварао се у тон прича о њима.

Пут није обичан живот, већ је карневал и позориште. Он носи потенцијалност, осећај да ће се нешто несвакидашње десити.

Импале су скакале преко путева. Летеће рибе су прелетале преко кровова.

Певушио сам: „Да ли знаш куда идеш ти, да ли видиш ствари које живот нуди ти.“

У Египту сам мислио о Кафки, у Бразилу о Бруну Шулцу, у Тунису сам читао Бранка Ћопића. То је био мој суматраизам.

Карлос Друмонд де Андраде је рекао:

Ја имам само две руке
И осећај света

Склањао сам се у луке душе. Градови су били облици мене. Дисао сам пут.

Нилс Бор је упозорио да је све што сматрамо реалним начињено од ствари које не можемо сматрати реалним. Па и путовање.

Многи наши писци су били страсни путници. Исидора Секулић је угљарским бродом ишла за Мароко. Андрић се двоумио да ли је Истанбул или Лисабон најлепши град на свету. За Станислава Кракова је то била Синтра. Дучић је веровао да човек који није видео Египат има једно чуло мање.

Младом Андрићу је утроба горела за лепотом. Тражио је прозоре, излаз из касаблијске скучености. Нашао га је у циркусу, књизи и Панорами, која је представљала сан о путовању.

„Увек сам желео да се изгубим у даљинама“, говорио је Црњански.

Али Црњански је упозорио да нико није отишао даље од својих брига. Није било већег повратника у нашој књижевности од њега, а Андрић је у писмима признао да је за њега живот ван матерњег језика проклетство.

Као у најстаријем путопису на свету, Одисеји, одлазак без повратка је недовршена прича.

Реч о Милутину 

Пише: РАДОМАН КАЊЕВАЦ

Природно је што је човек са именом краља који је саградио највише српских средњовековних храмова обишао највише манастира и цркава. Природно је што је човек који је рођен на мору волео путовања, бродове и ветрове. Природно је што је човек добар као хлеб обишао, описао и осликао највише воденица. Природно је што је сликар, који је уживао у животу без предумишљаја, писао Записе с предумишљајем. Није, међутим, природно што таквог човека, након његовог изненадног одласка, нема у Алеји заслужних грађана у Београду. Милутин Дедић је био, у сваком погледу, част за Београд и комплимент за српску културу.

Постоји веровање да човек путује кад хоће да побегне од себе. Човек, међутим, путује кад хоће да пронађе себе, јер нигде нисмо ближи сопственој природи него на путовању. Ако хоћемо неког стварно да упознамо, најбоље је да са њим негде отпутујемо. Милутин Дедић је успевао на својим путовањима не само да пронађе најбољи део себе, него и да то искуство несебично подели са другим људима. Слушаоци нашег радија и гледаоци телевизије пропутовали су са Милутином Дедићем скоро пола света. Некоме је можда жао што није и лично посетио са Милутином сва та митска места, од Кавказа до Хиландара, а мени је, након свега, жао што се нисам са њим довољно испричао. У српској култури није постојао нико са таквом осећајношћу, која је била диван спој искуства, несвакидашње радозналости и ерудиције. 

Био сам пре неколико година у Центру Сава, на београдској премијери филма „Мој занат“, неке врсте визуелне аутобиографије Милутиновог брата Арсена Дедића. У атмосфери која је, након филма, пратила излазак на бину тог осамдесетогодишњака са дечачким лицем било је неке узвишене честитости и нескривене љубави Београда према том човеку којег, као и Ранка Мунитића или Игора Мандића, никад нисмо престали да сматрамо својим. У случају Милутина Дедића није било потребе да се то наглаша, јер он је, једноставно, био наш више него што смо и ми сами, понекад, били своји. Кад год бих видео на телевизији његов путопис из неке цркве или манастира, помислио бих и на Арсена, јер знам да је та духовност и та љубав према вечности дошла из исте куће.

Милутин и Арсен били су два јединства у супротности. Колико је Арсен био дисциплинован, фокусиран, самозатајан, толико је Милутин био рапсодичан, распричан, радознао, ренесансни полихистор са којим се могло сатима разговарати о свему што би вам пало на памет. У његовом гласу било је неке патине коју можете чути само код људи са великим искуством и осећајности коју имају само уметници. Било је велико задовољство слушати тај глас у емисији „Записи с предумишљајем“, сваког петка на програму Радио Београда 2, сарађивати са човеком коме је читав свет био дом и са уметником у односу на кога је свака енциклопедија била обичан, безвредан, немушти комад папира. Ова књига само је последњи у низу поетско-сликарских записа који сврставају овог јединственог, непоновљивог човека у нашу личну, интимну Алеју великана.

Три записа с предумишљајем

ЉУДИ, ДЕЛА, ТРАГОВИ 

Пише: МИЛУТИН ДЕДИЋ 

Рано су почели да ми привлаче пажњу људи, њихова дела и трагови које су оставили. Први сачувани запис о томе урадио сам као шеснаестогодишњак 1951. године. Нацртао сам чесму у шибенском Варошу, где сам живео, која је годинама значила живот у том безводном делу града. Сада од ње нема ни трага нити je се ко сећа.

С временом сам све више увиђао важност трагова минулих времена, и не само њих, и тако су се, један за другим, низали литерарно-ликовни записи. Можда термин записи и није најприкладнији с обзиром да се у грађи која се деценијама таложила, а која садржи десетак хиљада страница и пет-шест хиљада цртежа и слика, преплићу елементи дневника, хронике, путописа, поетских рефлексија, коментара и осврта на разне појаве, а можда још понешто. Како год дефинисали ову грађу, она има документарну, поучну, а верујем, и подстицајну вредност.

У жељи да свеобухватније сагледам људе и њихова дела, али и околности у којима су живели и радили, није било довољно само пуко бележење, већ је било потребно проучити одговарајућу литературу, архивску грађу, а пре свега отићи на лице места. На тај начин остварена је одређена занимљивост, али и аутентичност. Скупљена грађа пружа још једну погодност. Омогућава драгоцена упоређивања и сагледавање преношења и преплитања разних утицаја, који указују на континуитет трајања одређених идеја. Ради се о процесу у коме су настајале и нестајале поједине културе и народи, па и цивилизације, од којих ни једна није настала или нестала без неког утицаја што, разуме се, не потире њихове посебности. Напротив, прожимање и преплитање разних утицаја помогло је изграђивању свега онога по чему се народи међусобно  разликују.

Српски народ је у том погледу изванредан пример. Готово је немогуће набројати све утицаје које је кроз своје трајање примао, а ипак је изградио и сачувао свој културно-историјски, духовни и људски идентитет. Разни утицаји, некад више некад мање, покушавају да пониште тај идентитет, али верујем да ће Срби, као безброј пута до сада, успети да га сачувају. Моја настојања уопште, а посебно Записи с предумишљајем, управо су у тој функцији.

Речено, надам се, олакшава прихватање наслова Записи с предумишљајем. Део сакупљене грађе сам до сада представио кроз књиге: Воденица божја и ђавоља, Кућа облака, Трг тишине, Пркос ветру и времену, Светлост у тами векова, Осмех винског духа; бројне колумне и фељтоне у дневним новинама и часописима; есејима; изложбама; ТВ серијалу Енциклопедија за радознале РТС-а; видео и графичким илустрацијама и дизајну.

Од октобра 2018. године део поменуте грађе емитован је, као емисија „Записи с предумишљајем“, сваког петка, путем таласа Радио Београда 2.

Слике завичаја

Слике завичаја назиру се још само у сувим влатима златолике житуље. Она се прва осуши и зазлати кршевити предео. Ове се године осушила раније него обично, али то није утицало на њену чудновату способност да штити слике завичаја да не избледе баш до краја. Придружују јој се модротиркизна сазвучја Крке и камена с којим је у дослуху. Не зна се да ли камене литице израњају из њених мистичних дубина или увиру у њих са неких још мистичнијих висина.

То и није толико важно, јер слике завичаја споро прекрива заборав. Можда томе подједнако доприносе суве влати златолике житуље и моћна сазвучја реке и камена. 

Тежак Вароша шибенског

Стално сам питао оца одакле смо ми, Дедићи, дошли у Варош шибенски…

Након Кандијског рата, у другој половини 17. века, Далмација је остала пуста. Оно становништва што није изгинуло у рату, умрло је од разних болештина – куге, глади… Млетачкој републици је било важно да има људе који ће да обрађују земљу, иду на галије, у војску… да има пореске главе. Требало је ово подручје населити неким новим живљем. Своје мисионаре, махом фрањевце, слали су у крајеве који су још увек били под турском окупацијом, где су врбовали и обећавали, мамили хришћане.

Тако је дошло до великог таласа насељавања хришћанског живља из Црне Горе, Херцеговине и Босне на територију Млетачке републике. Мислим да су тада и Дедићи дошли у те крајеве. Не у Шибеник, него у село Миочић, близу Дрниша. Мој отац је говорио да је одатле у Шибеник дошао његов деда.

У том селу Миочић, десетак километара североисточно од Дрниша, у подножју брда Усовача, налази се заселак Дедић. На гробљу још постоје споменици Дедића. Они су се одатле спустили у Шибеник, вероватно или крајем 17. или почетком 18. века. То су подаци које сам чуо од свог оца Јована.

Дакле, ја не знам ништа о Дедићима, осим да су дошли из Миочића и да су моји преци били слуге код неког богатог трговца, и да су, скупивши новац, купили неку малу кућу у Вароши. Имам тапију, кућу су купили 1868. године. Значи, морале су генерације да прођу да би се скупило довољно новца којим би се купила та мала страћара од два одељења: коноба и простор за спавање. То је што се тиче Дедића…

О мајци нешто више знам. Њено девојачко презиме је било Мишковић. Они су из села Рупе. Нити горег имена, нити лепшег предела у Далмацији. Ту је горњи ток реке Крке, село између два врло важна црквена објекта: фрањевачког самостана на острву Висовац и чувеног православног манастира Крка, чији је ктитор била Јелена, сестра цара Душана, жена Младена III Шубића. У ово село су млетачки мисионари довели и населили групу људи из Херцеговине. Сви су били православни, а надимак им је био „Буњевци“. Али не као етничка група која данас постоји у Војводини код Суботице, већ су га добили по реци Буни поред које су била њихова села, код Благаја недалеко од Мостара. Сви су морали да пређу у католичку веру да би могли добити одређене бенефиције: земљу, могућност да направе неку кућицу... Готово сви су, изузев једне породице, прихватили ове намете.

Онда је сеоски кнез, старешина који их је довео, рекао да не могу да их силом натерају да промене веру, будући да су то њихови пријатељи, комшије и рођаци, и понудио им је да могу да се надовежу и настане крај села, те је тако настало презиме Надовеза. Хајдуков фубалер, чувени голгетер Петар Перо Надовеза је из тих Рупа. Они су наиме једини били Срби православци у том селу.

Мој деда по мајци био је један изузетно занимљив човек, који је два пута био у Америци. Био је шеф на броду „Карпатија“ који је спасавао утопљене са „Титаника“. Задесио се ту у тренутку када је њих већ „Карпатија“ искрцала. Морнари су му причали како је то било, што је он касније препричавао комшијама. Имао је два сина. Два пута се женио. Прва му је жена била из породице Кобилић. Они су у ствари били Обилић, па им је жупник залепио оно „К“ да презиме не би било сувише ортодоксно.

Дедићи-Мишковићи су се населили у тај Варош и мукотрпним радом стекли су могућност да направе једну кућицу. Када је отац мало дошао себи радећи дан-ноћ, и када смо Арсен и ја почели да зарађујемо, ми смо је почели дозиђивати. Та кућа, која још постоји у Шибенику, је као лего коцке које деца слажу, тако је то грађено. Не дозвољавамо да се сада модернизује. Окружени смо неким савременим зградама које одударају од градитељске традиције у Далмацији; оаза нечег што је било и што и данас живи макар у мојим причама.

Живело се врло тешко, били смо једна од бројних сиромашних тежачких породица у шибенском Варошу. Једина опција коју су житељи имали да би преживели била је да се иде у виноград или да се ради око маслина, што је врло тешко. Мене је и отерало из Шибеника ручно прављење маслиновог уља, јер отац није могао да плати млин за маслине.  

Via Duce

Мојој мајци је породица била најважнија. Бдела је и стрепела над нама, јер је претходно троје деце изгубила. Трпела је, мучила се, прилагођавала само да јој синови не остану заробљени локалним примитивизмом и провинцијалном глупошћу. И кад је помислила да долазе неки бољи дани, избио је рат.

Глад се увукла и требало је некако доћи до икакве хране. Ишла је два пута недељно пешице од Шибеника до Дрниша, носила мало соли и рибе и то трампила за исто тако мало кукурузног брашна. Осим физичке снаге требало је имати и смелости, јер на том релативно кратком путу пролазило се кроз разне војске – италијанску, четничку и партизанску, кроз немачку и усташку.

Но, мајка је била умешна да се прилагоди и најнезгоднијим ситуацијама. У селу Рупе, одакле је родом, било је за време италијанске окупације веома тешко. Један сељанин по имену Анте Цинцин, не могавши више да трпи глад, насече мало дрва и са својим магарчићем упути се у Шибеник да их прода. Целу је ноћ пешачио.

У Шибенику је италијанска команда наредила да се свако јутро у 8 часова на главном тргу подиже застава. То је било праћено свирањем италијанске химне и где се год ко нашао морао је стати мирно и салутирати подизањем руке. Анте Цинцин о томе није имао појма. Било му је, додуше, чудно што толики народ стоји мирно са подигнутом руком, али на то није много обраћао пажњу већ је терао свог „магу“.

То примети један фашистички официр и брзо му приђе, узме цепаницу са магарца и поче га ударати. Ко зна шта би на крају испало да то случајно није видела моја мајка. Брзо је пришла и господину фашисти некако објаснила да сиромах Анте ништа не зна и да га не треба тући. Истовремено се обрати Анти, који је поплавео од удараца: „Анте, вичи VIVA DUCE!“ (на италијанском „Живео Дуче“).

Кркљајући, готово нечујно Анте је почео да виче: „Via Duce“ (што значи „напоље“). То, разуме се, још више разбесни италијанског официра, па настави још јаче да га удара. Несрећник се некако измигољи, остави магарца и дрва и побеже у Рупе.

Рат се завршио, почела је послератна изградња земље. Анту нико није могао да увери да су дошла нова времена. До краја живота му није падало на памет да се макне из свог села.

На путу ка бесконачности

Има места која су нам блиска и верујемо да их добро познајемо. Па ипак, кад треба нешто написати о њима, јави се сумња да ли је могуће наћи праве речи да се изрази њихова суштина. Једно од таквих места је Манастир Светог Василија на Светој Гори.

У периоду од 1994. до 2004. више пута сам га посећивао. Први цртеж настао је 18. августа 1994. и после тога сам урадио много слика и скица. Тада се јавила и дилема да ли у опису манастира предност дати писаној речи или ликовном запису. Срећом, једно друго допуњавају и тако је дилема отклоњена.

Настанак Манастира Светог Василија везује се за краља Милутина, односно за прилике које су у то време, крајем 14. века, владале. Моћ Византије увелико слаби и то користе многи. Можда највише Османлије које незадрживо освајају Малу Азију, али и Срби који постају сила на Балкану. Цар Андроник II радио је што је могао. Можда му је највећи проблем био тај што није имао војску, па је морао да ангажује стране плаћенике. Са Србијом је склопио трајан мир који је учвршћен женидбом времешног краља са његовом петогодишњом ћерком Симонидом.

Ово се показало делотворним, јер краљ Милутин, поред осталог, започиње велику обнову Хиландара, посвећујући посебну пажњу његовој безбедности, што је било и те како важно пошто су Турци својим лаганим бродовима брзо долазили до обала Атоса и угрожавали манастире. Хиландарски монаси су се за помоћ обратили краљу Милутину и он се одазвао. На једној суровој хридини у близини хиландарског пристаништа, званој Хрусија, подиже 1302. године моћно утврђење (пирг) са црквицом посвећеној Вазнесењу Господњем.

Краљ Милутин је очигледно био свестан значаја овог објекта, па је настојао да му обезбеди што стабилнији статус. У том циљу му је поклонио многа имања, а Влахе обавезао да напасају манастирске коње. За ново утврђење одвојио је своје двадесет четири кобиле. Треба истаћи да су и други владари после њега следили његов пример. Чак је и његова ташта, царица Ирина (Јоланта) Монфератска поклонила место на реци Струми за градњу воденице. За статус Манастира Светог Василија посебно је била важна одредба да се његов старешина бира из хиландарског братства, али уз сагласност краља. Према опису савременика, нарочито тадашњег хиландарског игумана Данила II, градња пирга Хрусија омогућила је да хиландарско пристаниште постане једно од најсигурнијих на Атосу. И то се убрзо и показало.

Пошто цар Андроник II није могао да плаћа најамнике, они су се дали у пљачку свега чега су се дочепали. На њиховом удару нашла се Света Гора, посебно Манастир Хиландар. Међу пљачкашима се истицала Каталанска компанија. Они су три године опседали Хиландар, али га нису могли освојити. Заслуга за то припада његовом игуману Данилу II, али и утврђењу које је краљ Милутин подигао на мору и још једно на путу за манастир.

Током треће деценије 14. века син краља Милутина Стефан Дечански подиже унутар бедема цркву посвећену Светом Василију и од тада се ово место чешће назива Манастир Светог Василија на мору. Од 1424. године, када Турци освајају Свету Гору, о Манастиру Светог Василија нема никаквих вести пуне три стотине година. Тек на бакрорезима из 18. века, бечком из 1743. и московском из 1757, видимо манастир, винограде и пристаниште, што значи да није био угашен. Питање осаме и духовног мира несумњиво је једно од важнијих кад је реч о монашком подвизивању.

Манастир Светог Василија јесте примарно саграђен из безбедносних разлога, али је предодређен и за молитвено тиховање, односно осаму. То се показало већ у 14. веку када оживљава исихазам, важно теолошко учење које је и у Србији оставило дубоког трага. Преподобни Григорије Горњачки је рекао: „Ништа не чини срце тако скрушеним и душу тако смиреном као осама разборита и ћутање потпуно.“

О осами до доласка у Манастир Светог Василија нисам посебно размишљао. Кад сам 1996. упознао оца Павла, који је са 88 година сам живео у манастиру, онда ми се питање самоће учинило и те како важним. Могло би се о томе доста расправљати. За ову прилику моје сазнање да човек ма колико се осамљивао у Манастиру Светог Василија, не може да буде сам. Ту је увек светитељ, али и неизбежно море, некад мирно некад разорно.

Гледао сам 18. фебруара 1997. како је један џиновски талас у 10.30 часова одвалио део манастирског бедема. Ни самоћа самодовољног мора не би имала смисла без светитеља и незнаног монаха, па ни шкољка која се затекла на углачаном жалу код манастира, у којој се време заувек зауставило.

Осамљеници ма ко да су и ма где се налазили, самоћу самоћом употпуњавају на путу ка бесконачности.

Часовничар Лазар Хиландарац

Друштвени положај појединаца и велика временска дистанца која их дели с временом често губе на значају. Дело које су створили их спаја и они постају блиски свима, чак и онда кад о неком од њих знамо много, а о другом мало. Ово мишљење поткрепљују две личности из црквеног живота: папа Силвестар II (940-1003) и хиландарски монах Лазар који је живео четири стотине година после папе.

Папа Силвестар II (Герберт од Ремса) био је један од највећих математичара, логичара и филозофа свога времена. Писао је чак и музичке уџбенике. Његово знање и моћ били су толико велики да су након његове смрти сматрали да је све то плод магије и сарадње са ђаволом. Поред осталог, увео је нулу у систем арапских бројева, а пронашао је и „часовник са зупчаницима и утегом као погоном“. Занимљиво је да се школовао и на, тада најпрестижнијем, муслиманском универзитету у Фесу. Сваки туристички водич који доводи госте у овај царски марокански град ову чињеницу посебно истиче.

И док о папи Силвестру II знамо доста, о монаху Лазару са Свете Горе знамо веома мало. Звали су га Лазар Хиландарац или Лазар Призренац. Важније од тога је свакако оно што га повезује са поменутим папом, а то је његово бављење часовницима. Он је „први конструктор великих механичких сатова“. Радио је то чак двеста година пре Швајцараца.

На позив великог московског кнеза Василија Димитријевича, монах Лазар је 1404. године конструисао први јавни сат у Русији и уградио га у кулу Цркве Св. Спаса у московском Кремљу. За тај посао добио је сто педесет рубаља, што је за то време била позамашна сума. Лазарев часовник откуцавао је пуне часове и њихове четвртине 217 година! Почетком 17. века замењен је новим сатом.

Можда би овај подвиг монаха Лазара Хиландарца остао помало у сенци ако се бар у назнакама не би нешто рекло о времену кад је настао. Наиме, 15. век у свету означава свеколики напредак. У Италији почиње да се развија ренесанса, оснивају се банке, Гутенберг проналази покретна штампарска слова, откривају се до тада непознате земље, пишу се технички приручници за сликарство итд.

И у Русији долази до крупних збивања. Москва постаје главни град Русије, која се све више шири. Велики кнез Василије доводи у Москву највеће уметнике: Рубљова, Теофана Грка, једног од најбољих иконописаца и друге. Ето, таквом кругу припадао је и монах Лазар Хиландарац, највероватније родом из Призрена. У Србији је то време владавине деспота Стефана Лазаревића.

Постоје намере да се сат монаха Лазара Хиландарца реконструише. Делови кремаљског сата, за које се претпоставља да припадају Лазаревом делу, можда ће олакшати реализацију. У прилог томе иду и подаци о Лазару и његовом сату сачувани у летописима Никоновски и Воскресенски. Сачувана је и једна минијатура која приказује монаха Лазара, његов сат и великог кнеза Василија. Било би то важно и због Хиландара.

У Хиландару, у непосредној близини звонаре, налази се сахат-кула која је већ годинама без сата и обложена је алуминијским лимовима! Нешто што се ни на који начин не може уклопити у хиландарски амбијент. Ми, додуше, не знамо какав је ту сат био постављен. Свети Сава у свом Хиландарском типику 1199. године наводи да „монаси одређују време чувши где часовник избија...“ Сахат кула је после тога саграђена. Можда је ту био уграђен неки Лазарев часовник?

Неовисно од претпоставки и нагађања, било би добро да се у оквиру обнове Хиландара, која се врши након катастрофалног пожара од 4. марта 2004. године, конструише одговарајући сат и постави на место предвиђено за њега, и тако на примерен начин сачува успомена на великог мајстора монаха Лазара Хиландарца.

Нек љубав запири врх светова

Султан Мехмед II Освајач био је, поред осталог, велики поборник персијске културе. Можда је он или неко из његове најближе пратње, видевши фреске у Богородици Љевишкој у Призрену, написао испод једне од њих, пазећи да ниједну фигуру не оштети, стих персијског песника Хафиза: Зеница ока мога теби је гнездо.

Тако је дошло до симболичног сусрета двеју лепота којима удаљеност није сметала да се препознају и додирну. Каснији, не баш повољни догађаји нису им ништа одузели. Додуше, у Ширазу се налази велелепни маузолеј песника Хафиза, доста посећен, а Богородица Љевишка је опасана жицом и у њу се не може ући.

Хафиза многи сматрају највећим лириком персијске књижевности, много је утицао на европску књижевност, посебно на Гетеа, а код нас на Лазу Костића и Змај Јову Јовановића.

У Ширазу, који је остао поштеђен монголског разарања, подигнут је маузолеј и песничком великану Садију. После студија у Багдаду он се одрекао лагодног живота и приклонио се филозофији дервишких мистика те је као просјак лутао персијским и сиријским пространствима. Често му је живот био у опасности. Када су га заробили крсташи, морао је да са другим сапатницима копа ровове око њихових утврђења. Крај живота провео је у родном Ширазу стварајући.

Од свих персијских песника, судбина Омара Хајама је можда најчуднија. Више је био познат као научник него као песник. Тек кад је енглески песник Едвард Фицџералд 1839. године превео његове Рубаије, његова поезија доживљава многа издања и захваљујући њему персијска књижевност постаје веома популарна.

Европа Омара Хајама убраја у своје класике. Да апсурд буде већи, његова слава се из Европе преносила у Иран. Иранци су његове стихове читали прво на енглеском.

Због својих слободоумних идеја и величања култа вина још за живота је био омражен и прогањан. Чак ни на гробљу није било места за њега па је сахрањен у врту своје куће. Споменик у родном Нишапуру подигнут му је тек 1934. године. Кад сам обилазио Иран, 2008. године, у иранским књижарама нисам наишао на његово дело, што не значи да су га сународници заборавили. Ипак, у једној малој књижари, у хотелу где сам одсео, наишао сам на његову репрезентативну монографију.

Мухамед Реза Пахлави, последњи ирански шах, организовао је 1971. године прославу две и по хиљаде година иранског царства. Председник СФРЈ Јосип Броз Тито, као добар шахов пријатељ, наредио је да се овај јубилеј и у нашој земљи свечано обележи. На челу одбора за прославу био је високи државни руководилац Родољуб Чолаковић.

У то време био сам управник Театра поезије у Београду. Друг Чолаковић дао је налог да се припреми рецитал персијске поезије. Задатак је изгледао нерешив јер смо ову књижевност слабо познавали. Додуше, издавачко предузеће „Рад“ штампало је 1964. године Хајамове Рубаије, али то није било довољно. Срећом, госпођа Марија Ђукановић са Филозофског факултета добро је познавала персијску културу и књижевност. Она је припремила избор из персијске поезије, а редитељ Бода Марковић је то маштовито претворио у сценски израз. За наслов рецитала узет је Фирдусијев стих „Нек љубав запири врх светова“. Тако су стихови великих персијских песника неочекивано запирили и у нашој средини.

И живот Фирдусија био је узбудљив. Тридесет пет година је писао Књигу краљева, која спада у најобимније светске епове. Има чак 60 хиљада дистиха у једанаестерцу. Осам пута је већа од Хомерове Илијаде. Кад је књигу предао шаху Махмуду, очекивао је одговарајућу награду. Међутим, она је била разочаравајућа. Добијени новац поделио је као напојницу свом слуги и једном крчмару. Ово је шаха разбеснело и наредио је да га слонови изгазе. Несрећни песник се некако извукао и склонио у родно село Тус.

Шах се касније покајао и наредио је да се песнику однесу богати поклони. И док су камиле под теретом скупоцених дарова једва улазиле у Тус, у том часу кроз западну капију излазила је погребна поворка носећи мртвог Фирдусија у правцу степе.

Данас готово да нема места у Ирану без споменика великом песнику Фирдусију.

А Богородица Љевишка? Ваљда ће ветар љубави и њу једнога дана дотаћи и уверити нас да додир истинских лепота треба сачувати независно од тога ко их је урадио, јер оне припадају свим добронамерним људима.  

Облак у руци 

Више пута сам посећивао Ваљево и кад год сам могао, обишао бих Споменик борцима револуције на брду Видрак, на ком доминира фигура народног хероја Стевана Филиповића са снажно подигнутим рукама.

Једном приликом угледао сам облак иза Стеванове руке. Изгледало је као да га држи у руци. Заиста необичан призор. Јер, навикли смо да борце на сликама и скулптурама најчешће видимо са заставом или оружјем у руци.

Војин Бакић, аутор споменика код Ваљева, сматрао је да је довољно да задржи Стеванове руке подигнуте, баш онако како се виде на фотографији његовог вешања у Ваљеву 22. маја 1942. године. Тако снажно подигнуте изражавају пркос, понос и осећај слободе. Истовремено су величанствен и универзални симбол непокорности. То су препознали Ваљевци, али и антифашисти широм света. Фотографија Споменика борцима револуције са фигуром Стевана Филиповића уврштена је у музејску поставку логора Аушвиц, а фотографија вешања Стевана Филиповића налази се у згради УН у Њујорку.

На овим фотографијама нема облака. Међутим, облаци, било да су у Стевановој руци или не, увек изазивају осећај слободе, чак и онда када их гађају противградним ракетама. Ваљевци одржавају овај споменик. До пре неколико година чланови СУБНОР-а су одређеног дана полагали венац. Сад само понеко сврати и остави букет цвећа. Млади све чешће долазе до споменика и буду неко време код њега. Можда је то најбољи одговор онима који су споменик скрнавили којекаквим непримереним знацима и натписима.

Међу многим споменицима у Ваљеву два се издвајају својом симболиком. Један је на Бранковачком Вису, на месту где су прота Матеја Ненадовић и Јаков Ненадовић, после Сече кнезова, окупили 28. фебруара 1804. године вође ваљевске нахије и донели одлуку да се крене у борбу за ослобођење од Турака. Споменик је подигнут 1954. године. На њему је и грб СР Србије са звездом петокраком. После политичких промена народ и свештенство су се сагласили да ово социјалистичко обележје не треба склонити јер је и оно сведочанство једног времена.

На супротној страни Ваљевске котлине налази се већ споменути Споменик борцима револуције са фигуром Стевана Филиповића високом 16 метара. О овом споменику могло би се доста тога рећи са уметничког, моралног и цивилизацијског становишта. Задржаћу се на четири личности које су на посебан начин повезане са овим местом. То су Семјуел Кук, Стеван Филиповић, Слободанка Васић и Војин Бакић.

Амерички лекар и хуманиста Семјуел Кук дошао је као добровољац у Србију 1914. године да помогне. Америка тада још није била у рату. После Церске битке у Ваљево се слило на хиљаде рањених и болесних. Велики проблем била је епидемија тифуса. Иако свестан смртне опасности, Семјуел Кук је своју вакцину уступио једном војнику. Од старих гробова на месту где је споменик, сачуванe су хумке Семјуела Кука и Селимира Ђорђевића, такође лекара, који је био управник ваљевске болнице и кога је тифус такође покосио.

О Стевану Филиповићу много је писано. Овај младић из Опузена у Хрватској, стар свега 26 година, показао је оно што је и Немце запрепастило. Они су одустали од јавних вешања којима су хтели да застраше српски народ. СС потпуковник Лудвиг Тајхман после мучења Стевана записао је да је он „немогућ случај“. Међу народом кога су Немци натерали да присуствује вешању Стевана Филиповића нашла се и једна девојчица са фотоапаратом у руци. Била је то седамнаестогодишња Слободанка Васић, фотографски шегрт. Без страха је пришла до самих вешала и снимила Стевана Филиповића са омчом око врата и уздигнутим рукама. Та фотографија је задивила свет, а великом вајару Војину Бакићу била инспирација за споменик Стевану Филиповићу.

Војин Бакић је један од првих југословенских уметника који је раскинуо са соцреалистичким идејама прихвативши авангардизам апстракције, али не као помодну појаву, већ као могућност да тај концепт обогати маштом и визијама. Форму је максимално прочистио и редуковао давши јој монументалност и непосредност.

Стевану Филиповићу био је подигнут споменик и у родном Опузену, али његови суграђани су проценили да је боље да га нема, па су га минирали у ноћи између 17. и 18. јула 1991. године.

Времена се мењају, али истинске вредности остају. Поменуте личности и њихово дело вредности су заувек. Било би добро кад би будуће генерације уместо оружја држале облак у руци. 

26. април 2019.