Како је писао Душан Весић: О једној плочи Бијелог дугмета од пре четрдесет година

Године 1986. Бреговић је био замислио плочу на којој би се „сви државни непријатељи нашли на једном месту“. Један комуниста-револуционар-дисидент, један српски и један хрватски националиста „научили би да живе заједно, један поред другог“. Хтео је да Коча Поповић отпева стару партизанску песму „Падај сило и неправдо“, да Вице Вуков отпева „Ружица си била, сада више ниси“, а да на омоту буде слика „Две године гаранције“ Миће Поповића. Коча Поповић није се појављивао у јавности од када је 1972. године пружио подршку „српским либералима“ и разишао се с Титом, Вуков је био потпуно забрањен у медијима због свог прохрватског става, Мића Поповић није био формално забрањен, али је био непожељан због учешћа у писању Меморандума Српске академије наука и уметности, који је указивао на „тежак положај српског народа у Југославији“.

То је био храбар концепт. Требало је понудити одговоре на многа питања – али пре свих, на два: да ли је уопште дошло време за историјска помирења, и – да ли је Бреговићева каризма толико јака да му политика препусти славу помиритеља. Сви смо сумњали у то, али смо силно желели да успе.

Истог дана Брега и Рака били су пошли на две стране: Рака у Загреб, да се види с Вицом Вуковом, Брега у Београд код Миће Поповића, на Студентски трг. Раку је полиција пратила још од часа кад је први пут позвао Вукова телефоном, али он то није знао. Истог дана вратио се у Сарајево и полиција га је пресрела на аеродрому и саслушавала. Брегу је у Београду дочекао директор „Дискотона“ и замолио га да одустане. Рекао му је да је теоретски и могуће да се сними таква плоча, али да једноставно нико не би хтео да је објави. Сам Поповић рекао му је отворено: „Сине, исувише си млад да правиш себи толике проблеме.“

Вуков је, међутим, пристао да отпева „Ружицу“. Бреговић није хтео да одустане без борбе. Послао је главешине „Дискотона“ да испослују дозволу од политичара. Причало се, међутим, да су се они – престрашени од свега – трудили да је не добију. Најзад, кад је „Политика“ 29. октобра објавила информацију о овој необичној сарадњи, амнестија Вице Вукова у тренутку је забрањена на највишем политичком нивоу. А чинило се како би било баш згодно да се вратио с Бијелим дугметом.

За везу с Кочом Поповићем послужио је новинар Миломир Марић. Он је у то време у „Дуги“ почео да објављује серију интервјуа с комунистима из ратног и поратног времена и први је објавио интервју с Поповићем – тако што га је преварио: објавио је оно што су неформално причали у кафани. У том моменту, чак, Бреговић и Марић уопште нису говорили јер је Марић 1978. године објавио оно што му је Бреговић неформално причао – такође у кафани. Тако сам Марића најпре звао ја.

Марић се, међутим, радо одазвао молби да помогне. Позвао је Кочу и после испричао: „Схватио је то као добар штос, али је рекао да неће.“ Следећи Бреговићев избор био је Светозар Вукмановић Темпо. Он није ни сачекао да му Марић до краја објасни, него је одмах питао: „Кад долазите?“

На крају, од целог концепта остао је само Темпо да отпева „Падај сило и неправдо“ са сирочићима Дома за незбринуту децу „Љубица Ивезић“ у Сарајеву. Марић и Бреговић отишли су код њега у Режевиће.

„Бреговић ми се одмах свидио, на први поглед, свидјела ми се искреност с којом је говорио“, причао је Темпо у телевизијском серијалу о Бијелом дугмету. „А ја волим искрене људе јер сам и сам искрен човјек. Не волим ништа да прикријем, али не волим ништа ни да додам. То сам осјетио и код њега.“

„На крају“, причао је Темпо, „Бреговић ми је рекао: ’Сад ћу да вам прочитам ту пјесму’. ’Ајде', кажем ја. Кад је он почео да чита, ја се узбудим сав. ’Пљуни па запјевај, моја Југославијо’, па ’моја наранџа из ормара – а ја наранџе из ормара знам као дете, то ми је најљепше било. Онда ја питам: 'То ћете да пјевате?' Он каже: ’Да’. Ја кажем: 'Па, то је ода Југославији.'“

Албум „Пљуни и запјевај, моја Југославијо“ објављен је 17. новембра 1986. године. На омоту је била фотографија кинеског соцреалистичког балета с униформисаним плесачицама испод застава. Наступио је, дакле, трећи постмодернистички концепт Бијелог дугмета, назван у јавности подругљиво „агитпоп“ (што је била парафраза агитпропа, центра за агитацију и пропаганду у периоду комунизма), или „new partizans“ – што је била парафраза претходног сарајевског постмодернистичког концепта „new primitivs“.

Спровела су га у јесен 1986. године три сарајевска бенда: Бијело дугме на албуму „Пљуни и запјевај, моја Југославијо“, Плави оркестар на плочи „Смрт фашизму!“ и Мерлин на албуму „Тешко мени са тобом, а још теже без тебе“.

Не зна се тачно ко је ту шта први почео. У исто време Laibach се враћао после забране, па је постмодернизам у ствари први отворио трансверзалу Сарајево-Љубљана. То су била прва уметничка преиспитивања за или против Југославије.

Иван Ивачковић описује тај период овако: „Штавише, тренд је узео таквог маха да се чинило како ће сваког тренутка и Тито устати из гроба и поново стати на чело колоне, али ваљда је и он сам одоздо видео да нема потребе. Јер, Горан Бреговић био је сасвим достојан наследник, настављач револуционарних традиција и промотер југословенства.“

„Пљуни и запјевај, моја Југославијо“ био је први албум Бијелог дугмета с Аленом Исламовићем. Јавност је углавном рекла да је Ален „копија копије“, али то није било тачно. Ален је био другачији и од Бебека и од Тифе. Донео је у бенд једну готово манекенску фигуру и размекшан меланхоличан звук вокала, који је на овом албуму сасвим „понародњачен“, али не на начин Халида Бешлића који је био пример „народњачког“ певања тог времена, него је Бреговић пустио Алена да оде назад у правцу Дивљих јагода – у којима је баш Ален певао једну верзију „посељаченог heavy metala“. Он је донео у Бијело дугме нову дикцију и нов распоред слогова.

Нису се пре Алена догађала таква искакања из метрике као на овом албуму. Чак му је Бреговић на плочи препустио своју уобичајену улогу „шмиранта“: тим „шмирањем“ додатно би до тада посељачивао песме Бијелог дугмета. Бебек и Тифа нису били „шмиранти“ већи од Бреговића, Ален јесте.

Могло се уочити и то да су неке од основних емоција Бијелог дугмета доживеле преокретање. Онај панкер из „Полубаук полукружи полуевропом“, који верује да „пијан лоше је, ал’ припит – то је биједно“ бива најурен од стране властите супротности: овај нови, „кад пије, он се не напије, а кад љуби, он се не заљуби“ („Зар не видиш да правим будалу од себе“). „Полубаук“ је била култна песма неких који су себе називали панкерима, али сад је Бреговићу ваљда било стало до девојчица које воле ликове који остају недокучиви – јер се никад не зна поуздано јесу ли стварно пијани или нису. То се јако разликовало од „бекрије“ с другог албума. Је ли се то Бреговић био променио – или је то била слика коју је донео Ален?

Јесу ли дувачи нешто што је требало дати противтежу том понародњаченом гласу Бијелог дугмета? „Пљуни и запјевај, моја Југославије“ испао је моћан поп албум начињен на рифовима, али – то је исто било ново у Бијелом дугмету – с много дувача у аранжманима: уместо очекиваних сола на саксофонима, добили смо читаву брас-линију.

Депресија је први пут у Бијелом дугмету главна емоција ове плоче, па је и звучна слика – у односу на претходни албум – поједностављена, изграђена углавном у троуглу синтисајзера, гитаре и дувача – и чак помало можда намерно замућена као време у којем се догађала. Ако је „Тифин албум“ био слика Сарајева 1984, онда је „Пљуни и запјевај, моја Југославије“ суморна слика свог наслова, две године касније.

То је тамна слика оне „микулићевске“ Југославије, епилог сарајевске Олимпијаде и легендарних афера „Неум“ и „Агрокомерц“. Увек сам мислио да је Југославија сама по себи пропала кад је 1988. године природно одумро тај бесмислени посттитоистички режим. То време се одлично осећа на осмом албуму Бијелог дугмета. Чинило се чак да је то био тренутак кад је Бијело дугме и ушло у ризик да потоне у некаквој laidback свирци четрдесетогодишњака – управо ономе чега се Бреговић највише бојао.

Ипак, то се није десило – мада на албуму није било ниједног од Бреговићевих „агресивних“ момената у којима се не зна тачно шта је традиција, а шта сам Бреговић. Фолклор је на овој плочи другачије третиран. У песми „А и ти ме изневјери“ има га само у назнакама. Звуци свирале имитирани су на синтисајзеру. Чак се Бреговић у томе био закратко вратио на почетни период – више је било народног у стиховима него у самој музици.

У песми „Ноћас је ко лубеница пун мјесец изнад Босне“ – јединој у којој је инсистирао на детаљима у продукцији – искористио је слику старог народног обичаја по којем девојка ставља босиљак под јастук у ноћи пуног месеца, с надом да ће јој се у сну приказати будући муж. Код Бреговића је то, по обичају, испала инверзија: овде мушкарац сугерише девојци да стави босиљак под јастук – да би га његова „душа лакше пронашла“. Мада је критика тврдила управо обрнуто – чинило се да се та разлика између традиционалног и новог код Бреговића све више губила.

Замолио сам Ђорђа Матића да направи малу хармонску анализу овог албума. Пронашао је неке моменте који Бреговићев процес чине управо јединственим.

Најпре, мада би „Пљуни и запјевај, моја Југославијо“ по дефиницији химничног морала бити дурска – она иде из А-мола.

„Прве двије линије-стиха, које у себи имају двострукост и подијељеност осјећаја док се домовини тепа (Југославија је дакле и 'матера’ и ‘маћеха’, и ‘туга’ и ‘утјеха’) – ту иде динамика и измјена мол-дур-мол, а тек кад јој тепа без двострукости – фраза прелази у чисте дурове (‘моје срце, моја кућо стара', ‘моја невјесто, моја љепотице’). Али кад се врати уз урлик у повишеној хармонији – у ‘моја сирота краљице’ – опет се враћа у мол.

Потпуно чудно и моћно, у рефрену (поново, требало би у понесености бити чисти дур) – ријеч ‘Југославије’ има, редом, два мола и два дура (Am, Hm, C, G) – ‘пјевај’ је у D-молу, али је ‘чују’ у C и G-дуру и тако се наставља до краја, пријетећег ‘слушаће олују’, који је поново молски – Dm. Аутор се заклиње земљи, тепа јој, али осјећа да се по први пут не може обратити свима, и да не дијеле сви – донедавно незамисливо и као могућност – такав патриотизам и припадност.“

У тој анализи, самом Матићу је била најзанимљивија „Те ноћи, кад умрем, када одем, кад ме не буде“:

„Она је наравно, шта друго, молска пјесма — почиње из Cm, па тако до рефрена. Али у рефрену наставља се у истој интонацији – и то као да је објаснило осјећај тежине који иде из ње, ту тежину тешких ципела пуних блата и ноћну обамрлост – аутор онда чак ‘нема снаге’ да мијења акорд ни у рефрену, него све остаје ‘монотоно’, мучно и тешко.

И онда – кад се све већ догодило, кад је, дакле, отишао – оно што мислим да нас опали највише (несвјесно!) јест то што ‘а ти, ти ћеш ме клети’ – завршава с два дура на крају (‘клети’ -F-B), такозваном Пикардијском терцом. Као океан, након изласка из тешке унутрашњости, кад се отвори. Као помирење – можда. Скидање терета са себе. Макар се то скидање терета заправо догодило кад је човјек-лик-аутор већ прешао ‘на другу страну’. Другим ријечима, то је метафизичка пјесма, онострана.“

Мени, додуше, није тако изгледала. Мени је она изгледала као епилог песме „Пристао сам, бићу све што хоће“. Тамо се био запитао – додуше, кроз речи Душка Трифуновића – хоће ли га памтити као уметника.

После, кад је разумео да хоће, није било друге него да се запита оно што је још једино било преостало великом уметнику кад га једном признају – хоће ли ће га памтити и као човека. Али, то је она страна Бреговићеве поезије која је допуштала сва тумачења – и чинило се да је на овом албуму такве поезије баш било.

Једнако нејасна остала је „Пјесма за малу птицу“. Је ли се ту Бреговић обраћао својој души?

„Ружица си била, сада више ниси“ била је, пак, нешто сасвим посебно. Као што је „Сањао сам ноћас да те немам” разлог за „Ето! Баш хоћу!“, тако је „Ружица“ разлог за „Пљуни и запјевај, моја Југославијо“. Та ултимативна минијатура је Бреговићево ремек-дело. Обично су његови народњаци прављени по „руском моделу“ – и кад су певали о туги, носили су у себи неку радост живота.

Међутим, „Ружица“ је таква бескрајна туга да је на крају песма могла отићи само у fadeout – јер за такву тугу нема разрешења. То је, кажу, та међимурска туга – јединствен спој хрватске и мађарске меланхолије.

Овде се Бреговић најближе вратио родном селу свога оца, у Загорју. Имао сам задовољство да чујем како је ову песму певао касније Бебек, и могу само да замислим како би је отпевао Вице Вуков, али ову тугу каква је испала овде, изнео је баш тај Аленов меланхолични глас. „Али, ако ово није занимљиво“, закључује Ђорђе „не знам шта јесте: ријечи надања – ‘као да чујем стопе’ – дурске су, али ипак: ‘ти ниси више моја... драга – три мола заредом.“

Плоча је снимана у Сарајеву септембра и октобра 1986. године. По обичају, пробила је све термине и завршена је у студијима „Југотона“ у Загребу.

Тамо су, нимало случајно – јер ништа није случајно – снимљене последње две песме: најпре „Пјесма за малу птицу“, и на крају „Хајдемо у планине“: њу је Бреговић у „минут до дванаест“ доправио од телевизијске рекламе и створио инстант-хит који је, на крају, продао плочу – то је била она стара, добра радост Бијелог дугмета.

Још је Матић пронашао да је и „одох у планине“ мелодијска резолуција типична за Међимурје и Загорје. Бреговић ју је узео из прастаре песме „Међимурски лепи дечки“. И највећу тугу и највећу радост овог албума Бреговић је донео из Међимурја.

Ипак, „Пљуни и запјевај, моја Југославије“ остала је једна чудна књига, никад до краја прочитана. Није се, некако, уклопила у тај низ „Успаванка за Радмилу М.“ – „Бијело дугме“ – „Ћирибирибела“. Као да ју је требало најпре разбити на поглавља, а онда поново састављати целину. Можда је у томе кључ.