Позориште Новака Новака у нашој кући: Како смо заволели Рођу, Олгу, Николајевићку, мајка Вуку и Васу С. Тајчића

…„Позориште у кући“ је написано као део радног задатка који је Новак Новак у марту 1972. године добио од Миодрага Маринковића, уредника Редакције забавног и хумористичког програма. Маринковић је од њега тражио да смисли ТВ серију у чијем ће центру бити модерна југословенска породица, чија би се свакодневица представљала на благо хумористични начин. Да бисмо боље разумели овај захтев потребно је да се осврнемо на контекст у којем је постављен.

Политички и друштвени тренутак почетка седамдесетих је био осетљив, и то не само у Југославији. После бурних збивања у Европи и свету крајем 1960-тих, одјеци 1968. године су се утишавали и наступило је доба детанта у односима великих сила, а на локалном плану, након гушења „хрватског пролећа“ и смене „српских либерала“ почетком 1970-тих, чиме је одлучно угушен покушај политичке демократизације, наступило је доба појачане будности, идеологизације и цензуре.

Према овоме су се одређивали и телевизијски уредници и аутори. Било је јасно да је доба ангажованог хумора, кроз који су се отворено критиковале и сатиричном подсмеху извргавале друштвене неправилности и неправде, и различите „девијације“ социјалистичког друштва, прошло. Приведена је крају епоха владавине „београдске школе хумора“, коју су обележиле ТВ серије Лоле Ђукића и Новака Новака током 1960-их, а Лола је у 53. години живота превремено пензионисан.

На Телевизији се, у склопу сложене управљачке, организационе, техничке и програмске промене, која је била усаглашена са политичким тренутком, а у којој је ауторски приступ требало да буде замењен увођењем индустријских стандарда у производњу програма, трагало за новом врстом хумора. То је био моменат у којем је Новаку понуђено да креира „Позориште“.

Уредник Маринковић сугерисао је да серија треба да говори о породици, и то модерној, али Новак је изгледа био амбициознији у идеји да понуди нови тип телевизијске серије и уз њу нови тип хумора – лаган, шематизован, заснован на бурлесци и погодан за масовну производњу.

Како је сам прибележио, инспирацију је нашао у енглеској серији „У аутобусу“, која се у то време приказивала на телевизији и била радо гледана. И сам је желео да креира ТВ серију која би, попут енглеског узора, почивала на једноставним, шаблонизираним односима међу јунацима, у којој би све било „упрошћено – од заплета до амбијента, све лако предвидљиво, све у шаблону, а ипак забавно и пријатно“.

Осликавање свакодневног живота једне породице је представљало већ опробан рецепт за добар пријем међу радијском и телевизијском публиком на различитим меридијанима. Слично је било и у социјалистичким друштвима у Европи, с тим што се овде, у складу са природом друштвеног уређења и државног власништва над телевизијом, на тај начин кроз телевизијску забаву стварао „афективни одушак који је производио националну публику и осећај интимности између националне и нуклеарне породице“.

Међу примерима су радијска минијатура „Јовановићи – свакодневица једне наше породице“, годинама емитована на програму Радио Београда, баш као и догодовштине породице Сабо на мађарском радију („Szabo csalad“), а у Пољској се установио читав нови телевизијски жанр који је говорио о свакодневном животу у новим насељима. Исто је било и у Источној Немачкој, где је, како истраживачи констатују, „породични контекст представљао централни елемент источноевропских ТВ серија“.

Нова телевизијска породица коју је Новак требало да смисли, морала је, по захтеву уредника, бити репрезент савременог социјалистичког друштва у Југославији. Породица је, дакле, требало да буде модерна и да живи у савременом дому, али је истовремено морала да буде, како пише Новак, „сасвим обична, као моја или ваша. Њен домаћин не мора да има сирановски нос, нити да буде патолошки љубоморан, као што ни домаћица не треба да пати од неуротичних сметњи“. Другим речима, требало је створити породицу која личи на уобичајену, са свим свакодневним трзавицама, проблемима, тешкоћама преживљавања, а опет довољно симпатичну и пуну доброг духа и међусобне подршке да би се гледалаштво са таквом породицом могло идентификовати чак и ако је њихов живот различит.

Тако је Новак измислио породицу-модел, Петровиће. Рођа, Олга, Борко, Николајевићка и Тина нису представљали ма коју „пресликану“ породицу којом се Новак могао инспирисати у свом окружењу, већ оно што су многи новинари и ТВ критичари називали „типичном југословенском породицом“. 

Петровићи су били пре породица којој се тежило него оне које су у том тренутку биле преовлађујуће, тако да је ова ТВ породица једним делом описивала, али можда још више прописивала модерне начине живљења у социјалистичкој Југославији. Ко су, у најкраћим цртама, били њени чланови – ликови, а ко њихови протагонисти, који су им дали уверљивост и обезбедили трајну популарност? 

Родољуб из Пржогрнаца

Главни лик је Родољуб Петровић (Рођа, Роћко, Рођени), симпатични, колерични отац породице. Рођа је дипломирани правник, запослен у друштвеном предузећу дужи низ година. Пореклом је из Пржогрнаца, митског места митологизованог србијанског југа, или „јужне пруге“, које је постало синоним за забитост и заосталост, и за које су неки у међувремену поверовали да заиста и постоји, „негде у близини Зајечара“. (Инспирација за назив Пржогрнци могла би да буде од назива села Вражогрнац, које се налази у зајечарској општини. Насеље по попису из 2002. године има 1340 становника и налази се на 8 км од Зајечара.) 

У Пржогрнцима и даље живи Рођина мајка Вукосава (мајка Вука, дада Вула). У Београд је дошао на студије и остао, оженио се Олгом и засновао породицу. Иако пореклом са села, оставља утисак урбаног човека, говори без нагласка, а судећи по његовим кретњама, начину хумора, удварању и музичком укусу, рекло би се да се, ако већ није рођен у граду, одлично прилагодио „београдском асфалту“. Скроман је и честит, вози „фићу“ – југословенски национални аутомобил – као многи просечни Југословени тог времена.

Како за Рођу каже аутор серије Новак Новак, „он увек извуче дебљи крај, јер му је таква судбина, он је као Паја Патак“. Као Паја Патак, и Рођа је склон драматизовању, а „покретач ситуације која ће га гурнути у невоље, нека врста ујка Баје, је Рођина ташта Снежана Николајевић“. Иако је прзница и неретко експлодира због „позоришта“ у које се претвара његов дом, најјачи израз љутње и најексплицитнија псовка у серији је Рођино „Бога му пољубим“, симпатична узречица која је чак и углазбљена на сингл плочи са музиком из ТВ серије.

Несугласице и расправе које Рођа има са таштом, а које се темеље на разликама између села и града, сеоске и грађанске традиције, старог и новог начина живота, социјалистичког и буржоаског грађанства (са припадајућим навикама, знањима, понашањем и „педигреом“), чине окосницу радње, на шта се надовезују комичне ситуације са осталим ликовима. Рођу у серији тумачи Властимир Ђуза Стојиљковић који је, као и Новак, пореклом из Крушевца, па је дугогодишње познанство (били су школски другови) омогућило да лик Рође буде додатно фино „наштелован“ према личном доживљају Ђузе који је Новак имао.

Рођа је, у основи, замишљен као „колерик са примесама претклимактеричног мушког мекушца“, коме је затим пришивено да је „прзница, фаталиста и хипохондрик“. Иако највероватније у серији нема више од 40 година, он делује много средовечније, и по томе како је одевен – увек у оделима неупадљивих боја и са белом кошуљом, и по понашању које одаје хронично уморног запосленог човека, већ оптерећеног многим пословним и животним бригама. Иако с времена на време из њега пробије нека искра непослуха, жеље да буде другачији и да се врати младалачким навикама, он је ипак најчешће представљен као сморени социјалистички службеник. 

Олга Петровић, рођена Николајевић

Рођина супруга Олга (рођена Николајевић) је дипломирани архитекта, на почетку серије без посла, који је касније нашла, па опет изгубила. Потиче из породице Николајевић, коју њена мајка Снежана Николајевић, „удова Дракчета“, представља као угледну грађанску породицу, пореклом „са Златибора“, која већ „стотинама година“ живи у Београду.

Олга је рођена Београђанка, „смирене природе“, шармантна, образована, напредних схватања о личним и породичним односима – прототип модерне Југословенке. Још увек је заљубљена у Родољуба, са којим се добро разуме, и дели схватања о модерним односима у друштву и породици, али често под утицајем своје мајке и њених „савета“ посумња у његове изјаве и поступке, што представља извор комичних заплета и забуна. Лик Олге је тумачила Станислава Сташа Пешић, млада и у јавности позната филмска звезда. 

Приватно, Сташа је у то време била оличење еманциповане жене – била је разведена, живела са сином и имала успешну каријеру на филму, позоришту и телевизији. Због тога се и бунила против тога како је писац замислио Олгу Петровић – као савремену и модерну али ипак традиционалним нормама одређену жену: „Од првог дана немам за шта да се ухватим: пожртвована мајка, одана супруга, пажљива кћерка... женски ватрогасац... Де Куељар... цео свој лик градим на три овештале фразице: 'Мама, овог пута је Рођа стварно у праву', 'Родољубе, то мојој мајци ниси смео приредити', 'Борко, сине, то се тати неће допасти'.“

У време снимања последње сезоне „Позоришта“, 1984. године, како у једном духовито интонираном тексту пише Новак, тражила је од писца да омогући Олги, „жени у најбољим годинама“ да јој се „нешто деси“, али да се „одржи достојанство лика“.

Николајевићка и све таште света

Олгина мајка, Рођина ташта, је Снежана Николајевић. Николајевићка, како су је најчешће ословљавали у написима у штампи, представљена је као „удова Дракчета Николајевића“ и као потомкиња „угледне грађанске породице“. Овај „грађански педигре“ обликовао је њен
начин размишљања, манире, навике, начин говора и опхођења, став и стил одевања, што није пропуштала да нагласи у свакој прилици, нарочито када је требало да истакне разлику између своје и зетовљеве породице.

Грађанској традицији своје породице се често враћала у причама, сећањима, саветима које даје, а најчешће у разговорима о „бољој прошлости“ које је водила са Васом С. Тајчићем, „осведоченим пријатељем“ породице Николајевић (не и Петровић, пошто Рођа има аверзију према Тајчићу, и неретко се крије у стану, не желећи да се са њим сретне).

Николајевићка и Васа С. Тајчић често евоцирају успомене на господствени живот пре рата, на путовања у Дубровник и Париз, и на „космополитски шмек“ њихових прошлих живота. Рођа је, када је добро расположен, зове „баком без предрасуда“, а писац Новак Новак карактерише је као „ташту на дугме“.

За увођење њеног лика у серију Новак је морао да се избори, убеђујући уредника Малишу Маринковића да је породица без таште као „ауто без левог точка“, док је Маринковић на почетку био убеђен да „ташта у хумористичкој серији вуче у приземност...(...) припада арсеналу грађанског театра и превазиђеној булеварској драматургији“, као и да ће у модерним породицама, каква су Петровићи требало да буду, „замрзивач, миксер и обданиште заменити женину мајку“.

Николајевићку, Рођину ташту, у серији је уверљиво глумила Олга Ивановић, иако је у приватном животу била тек неколико година старија од Ђузе. Толико уверљиво и духовито да је освојила неподељене симпатије гледалаца широм земље, упркос традиционалном бремену које улога таште има у представи о породичним односима. Новак преноси реакције штампе о односу зета и таште, који је представљао окосницу драматургије „Позоришта“:

„Зар постоји и један зет на свијету који с толико љубави и њежне покорности слуша заједљив глас materfamilias, пунице која постаје симбол чувара правих истина о свијету и животу у вашој кући“ (ВУС, 1975). „У Снежани Николајевић су се сабрале све таште овог света, све бубице жена у најбољим годинама и све попустљивости једне мајке чијој би кћерци најбоље пристајао какав принц или бар дипломата највишег ранга“ (ТВ Новости, 1974).

И не само то – и Николајевићка је, као и Олга, на екрану представљала снажну женску личност, са интегритетом и крхкошћу. „Снежана Николајевић alias Олга Ивановић остварила је сан свих пуница света: увукла се у домове од Триглава до Гевгелије. Не постоји више такав зет који би је могао из стана уклонити. Постала је ташта национале! А код зетова створила се нездрава амбиција: и они би да имају ташту попут Рође, ташту на дугме, па кад им живот огади, да могу да је искључе! За сада се такве таште производе само електронски у студијима Телевизије Београд.“

Легенда о Васи С. Тајчићу

Васа С. Тајчић је, како сам воли да каже „осведочени пријатељ породице“, а заправо познаник Снежане Николајевић. Упознала га је путем личног огласа за замену стана који је дала кришом од породице, и Тајчић је убрзо постао њен стални и незаобилазни посетилац и саветник. Као човек са грађанским педигреом, Васа Тајчић инсистира на средњем слову („Васа С. Тајчић, са С“), што сматра суптилном дистинкцијом у односу на нововремено грађанство, за које држи да су у односу на њега „тикве без корена“.

Николајевићка га сматра „светским човеком“, са изузетним искуством, са невероватно раширеним везама широм света, компетентним за сваку тему и способним да реши или посредује у решавању сваког могућег проблема. Такве приче о себи шири и сам Тајчић, који тврди да је био део најузбудљивијих светских експедиција, уметничких подухвата, спортских надметања, и да је, уопште, био део свега што се уопште замислити може.

На моменте његов лик изгледа као савремена инкарнација Алексе и Мите (барона Голића и његовог слуге) из Стеријине „Лаже и паралаже“, али се понекад покаже, тек да се потпуно не упадне у стереотип, да је понешто од С. Тајчићевих прича утемељено у реалности.

Васу С. Тајчића маестрално тумачи Драгутин Гута Добричанин, глумац и хумористички писац са огромним искуством, један од „три весела мускетара“ (заједно са Мијом Алексићем и Миодрагом Петровићем Чкаљом) који су од 1949. године учествовали у реализацији првог хумористичког програма на Радио Београду, „Веселе вечери“.

Кућна помоћница Тина

Христина-Тина је кућна помоћница у породици Петровић, која се „због инспекције“ представља као „рођака“ из провинције, из Сурдулице. Она је млада, згодна, модерна, носи мини сукњу, и увек је на услузи укућанима. Студира право, иако је ретко видимо са књигом у руци, станује код Петровића и не плаћа стан, а заузврат обавља кућне послове: кува ручак, кува кафе, спрема и прави друштво Борку. Она је у ствари непријављена кућна помоћница, па се непознатима представља као рођака, и Рођу ословљава са „ујко“.

По речима Борка, најмлађег Петровића, сина Рође и Олге, Тина је „22. кућна помоћница у породици“ од када је он угледао свет, „лудо се облачи“ и у кући се понаша „као права размажена рођака“.

Тина је права савремена девојка. Она је, како би се данашњим речником рекло, „single“, иако се око ње стално мотају удварачи, секси је, није глупа, студира, користи савремени жаргон и – обожава куповину. Она је, могли бисмо рећи, отелотворење културе младих, али и новог потрошачког друштва у социјализму.

Упркос томе што је Тина замишљена као врцава млада жена неприкривеног сексипила, њена привлачност остаје на нивоу слике, а њени односи и дијалози са мушкарцима у серији никада немају наглашене еротске конотације. Понеко да примедбу на мини сукњу, или констатације како Рођа у кући има „згодно девојче“, али Новак никада ни не покушава да развије било какву везу између ње и Рође – Тина остаје „рођака“ коју сви, па и Рођа, третирају као ћерку и Боркову „старију сестру“.

Иако би се очекивало да кућне помоћнице, као „остатак буржоаског живота“, буду неприхватљиви ликови у савременој породици југословенског социјализма, као израз „малограђанштине“ са којом су се обрачунавали у партијским форумима и културној политици, Тина не само да је без проблема постала део телевизијске породице, већ је била и један од њених најпопуларнијих чланова. Можда и због тога што су се у пракси „држања кућних помоћница“ препознали многи припадници средњег слоја, или они који су имали такве аспирације. Или због тога што су на атрактивној рођаци многи мушки гледаоци завидели Рођи, и то отворено писали у обраћању Телевизији.

Овај озбиљан патријархални концепт озбиљног домаћина Рође је показао да су патријархални назори, упркос модерном духу времена, још увек били јаки. Новак је, коначно, правио серију која ће бити гледана и са чијим ће ликовима, и њиховим поступцима, моћи да се идентификује велики број гледалаца. То свакако није укључивало прељубу главног јунака, или „лаки морал“ девојке из провинције која је дошла у Београд да студира право. Напротив, сви су ликови, упркос својим манама и слабостима, ипак сликани као узорни представници својих друштвених улога: ученика, студената, запослених, пензионера, милиционера, домара, супруга, мужева итд.

Љиљана Лашић, која тумачи лик Тине, била је првенствено позоришна глумица, али се није двоумила да прихвати улогу кућне помоћнице која „размаженим Петровићима разноси кафе и пере судове“. Њен је услов, који је Новак одмах прихватио, био да се у серији не зове „Давка“, како је било предвиђено.

Борко је син Родољуба и Олге, тинејџер, кроз чије се одрастање у више сезона „Позоришта“ могу добро пратити промене у друштву и породици, и нарастајући генерацијски јаз. Борко нам се приказује најпре као добро васпитано, искрено и радознало дете, па као запитани тинејџер, и на крају студент који живи са девојком Лики у дому Петровића.

Што је старији, постаје ближи Тини, са којом прави генерацијски савез. У четвртој и петој сезони (1980. и 1984) тежиште серије се премешта на његов живот, однос са девојком, и на сукобе генерација који се отварају у том контексту.

Борка као дечака глумио је Горан Трифуновић, млади глумац из Драмске групе Радио Београда, коју је водио Братислав Бата Миладиновић. Трифуновић је тумачио Борка у детињству, у прве четири сезоне серије, док је у последњој сезони улогу одраслог Борка играо Маро Браило.

Мајка Вука

Рођина мајка, Вукосава Петровић (мајка Вука, дада Вула), најтоплији и највољенији лик у серији, изгледа да није била планирана, већ је производ интервенције гледалаштва, које је у то време било врло активно у коментарисању ТВ садржаја. По Новаковој вињети мајка Вукиног карактера, овај лик је створен успут, када су реакције гледалишта показале да је женски трио: Олга, Тина и Николајевићка „из недеље у недељу преузимао власт у дому замишљеног мужјака Родољуба“.

Како Новак самоиронично пише, „наш газда у кући испао је мушко од 'метар и жилета' па се касније смањио на чашицу од нула-два са тенденцијом да се претвори у обичну мрљу на углачаном паркету“.

Мушки део гледалишта је отворено негодовао: „Управи телевизије, Молим наслов да исти наложи својим службеницима да престану исмејавати мушки род, то јест да престану правити шмокљана од Рође те давати сву власт женама као да смо нека Шведска а не Балкан“. Било је и супротних мишљења: да је „'Казалиште' вјешта мушка подвала, а доминација жена у њему чист привид“. 

Колико су се гледаоци и гледатељке уживели у ову ситуацију, и у којој мери су могли да се идентификују са ликовима и њиховим (измишљеним) судбинама, сведочи нам и следеће писмо које је Новаку послужило као инспирација за решење драмске ситуације: „... зар је тај Рођа тиква без корена? Има ли он мајку? Ако је има, зашто је нема на Карабурми да уразуми оне опајдаре? У потпису: Једна мајка. И тако се створи Рођина мајка, то јест свекрва, то јест баба, то јест прија, то јест – мајка Вука.“

Услов који је Радмила Савићевић, глумица, поставила када јој је понуђена ова улога јесте да не буде стереотипна свекрва, „из народног пакостлука“, да не испадне „офуцана свекрИва, још једно бреме на његова (Рођина) плећа“. А то није било само зато што није желела да упадне у глумачки стереотип, већ такво стереотипизирање није саветовала ни Новаку.

Он ју је послушао, као још једну искусну глумицу пореклом из његовог родног Крушевца, и створио је лик такве свекрве „коју ће заволети све снаје овога света“.

Избегавајући један, Новак се за лик Вуке послужио другим стереотипом – топле балканске сељачке мајке, жене из народа, једноставне, наивно добре, срдачне и топле. Осликана је из перспективе аутора-мушкарца/сина, као пожртвована мајка хранитељица.

„Верни гледаоци 'Позоришта у кући' с нестрпљењем чекају да аутобус из Пржогрнаца довезе на Карабурму мајка Вуку са њеним корпама и бошчама, са чварцима и уштипцима и са оним широким, здравим осмехом док поздравља неуротичне рођаке: 'Београђани, где сте, Београђани!!!'“, пише Новак.

Сеоско порекло мајка Вуке је очигледно: народски говор, са нагласком који се препознаје као „сеоски“, робусна грађа, торбе пуне хране (у њеној и Рођиној интерпретацији здраве, калоричне, природне, а по схватању Николајевићке и С. Тајчића, „застареле“ и „нездраве“, „пуне холестерола“). Често не разуме перипетије градског и модерног живота, и ситуације у којима се налази њен син са породицом, а најчешће их решава тако што покушава да саслуша људе, да са њима разговара и да их – нахрани.

Да фигура мајка Вуке симболизује чежњу многих грађана за домовима њиховог порекла на селу, а такође и за мирнијим, сталоженијим животом, какав се замишља да тамо још увек постоји, показују и бројна писма гледалаца, међу којима је Радован Марковић из Крагујевца који каже: „Је ли Она превазиђена рођака или чежњиви вапај за прохујалим временом? Не знам. Знам само да кад увече одгледам мајка Вуку, попијем шољу млека и стрпам се у кревет. Па нити шта сањам, нити бунцам, нити се трзам. Као да ми је она лично заклопила капке. Мени – пуна капа!“.

Радмила Савићевић ће и у многим својим каснијим улогама оваплоћивати снажне жене, биле оне мајка/бака са села која се сналази у граду, као што су то Вука и бака Томанија из „Бабиног унучета“, секретарица Жарка у „Бољем животу“ или домаћица која је глас разума у узбурканим породичним односима – Риска Голубовић у „Срећним људима“, позајмљујући сваком од ових ликова топлину, темперамент и страст србијанског југа одакле је била пореклом.

Прва „индустријска“ серија на ТВ Београд

„Позориште у кући“ сматра се првом модерном телевизијском серијом у Југославији, што значи да је то била прва серија која је конципирана као индустријски телевизијски производ. Представљајући концепт нове ТВ серије јавности, и позивајући друге писце на сарадњу, Новак је отворено говорио о њеном „индустријском карактеру“: „Серија ће трајати онолико дуго колико 'робе' будете понудили. Ако приче буду занимљиве, наставићемо приказивање и у идућој години. Кад 'Градић Пејтон' може да траје у бесконачност, зашто да догађаји из нашег живота не буду занимљиви за гледаоце?“ (...).

На примеру кућне помоћнице он показује да је у овом моделу серије могуће да се глумци замењују, да се кроз сценаристичке интервенције они уводе и изводе из серије („кад нам више не буде одговарала можемо да је удамо, она оде из серије, доведемо другу“), што је наша телевизијска публика у знатно разрађенијем облику гледала у америчким серијама „Далас“ и „Династија“, емитованим током наредне деценије.

Такође је наглашавао важност тимског рада у великим екипама, за шта су били потребни сарадња и договор.

Тако замишљено „Позориште“ је опредмећивало две промене које су се у том тренутку дешавале на Телевизији Београд: сама телевизија је са технолошким помацима улазила у еру сложеније продукције, обимнијег програма и угледања на методе рада пореклом са Запада, а истовремено се мењао и телевизијски хумор – од јасно ангажованог, обојеног пародијама и бурлеском, а у којем су доминирали „Мија и Чкаља“, до (у складу са политичким и социјалним контекстом) мање отворено друштвено-критичког, заснованог на језичким обртима, вицу, алузивним порукама, више у духу водвиља.

Милутин Мишић, новинар, позитивно је оценио овај аспект „Позоришта“, пишући да смо са том серијом „уместо исфорсираног инсистирања на индивидуалној хумористичкој генијалности добили епизоде које, пре свега, плене фељтонистичком блискошћу са бројним тренутним проблемима наше свакодневице“. 

Широки друштвени оквир у који су се смештале ове промене било је рађање потрошачке културе и друштва у социјалистичким оквирима, тзв. потрошачки социјализам, где су индустријализација и комерцијализација забаве имале значајну улогу, и сви ће се ти друштвени и културни токови видети у и преламати кроз и око „Позоришта у кући“.

Ритам производње

Прва клапа серије је пала средином маја 1972. у старом студију на Сајмишту, а њена прва епизода, „Породица као таква“, емитована је 21. октобра те године. Следио је фуриозан темпо производње, до тада незабележен у краткој историји београдске телевизије. Ово је значило да се у року од недељу дана морала написати, редиговати, режирати, пробати, снимити и емитовати нова епизода, укључујући сценографске, костимографске и музичке послове.

Новак каже да никада у фиоци није имао „више од четири резервна текста, нити у магнетотеци више од четири снимљене епизоде“. Није могло бити одмора, ритам је био неумољив.

Прва и друга сезона, емитоване од октобра 1972. до маја 1974. имале су свака по 28 епизода и емитоване су у континуитету по седам месеци, једном недељно. Сваке суботе, у ударном термину у 19:15, у стотинама хиљада домова чуло се препознатљиво „Добро вече! Једно вече неко рече...“, музичка шпица „Позоришта“ у извођењу популарне групе „Седморица младих“.

Несумњиво да је овакав ритам производње био исцрпљујући за целу екипу, али се посебно одразио на Новака, чију су каријеру, како пише његов рођак Срђан Ваљаревић, „уз кафу и цигарете, пропратиле и нитроглицеринске ампуле“. 

У припреми за другу сезону, Новак Новак и Дејан Ћорковић, редитељ серије, су замислили да у серију унесу значајну новину. Претрпани писмима која су им свакодневно стизала, закључили су да су „аутентични догађаји, које им гледаоци препричавају, и које, наравно, треба обрадити, духовитији од измишљених прича које професионални писци покушавају да развију“. Упутили су позив гледаоцима да се укључе у нуђење идеја о занимљивим догађајима из живота, а да онда унајмљени писци и сарадници те идеје разрађују и праве сценарије, брусе постојеће духовите дијалоге или додају нове.

Потенцијални сарадници ипак су морали да раде у оквиру већ задатог чврстог оквира: „Да се прича одиграва у једном истом стану, са увек четири иста лица, која не смеју да изађу из својих уобичајених карактерних, психолошких, моралних одлика...“.

Са ове временске дистанце такав потез можемо тумачити на различите начине: као корак у правцу даље „индустријализације“ производње ТВ серија, и то на начин који је карактеристичан за западну комерцијалну продукцију, као корак ка демократизацији телевизије, или њене „кардељизације“, која се у овом случају испољава кроз укључивање обичних људи, непрофесионалаца у процесе креирања телевизијских садржаја, и као покушај стварања „активне публике“ уместо пасивних конзумената медија, о чему је у то време много писано у оквиру критичких студија културе и медија.

Но, свакако је ту било и веома баналних разлога замора материјала, што је покушано да се премости и кроз позив реномираним телевизијским писцима из других делова Југославије, Фадилу Хаџићу, Миљенку Смоји и другима, да напишу епизоде у којима би глумили на пример Борис Бузанчић, Нела Ержишник, Борис Дворник, или Петре Прличко из Македоније. Вероватно су уредници и аутори сматрали да би на тај начин ТВ серија садржајно постала „југословенскија“, укључујући искуства, али и националне посебности различитих делова земље, као што је то рађено са великим филмским остварењима, али се ова иницијатива није остварила, и „Позориште“ је остало недвосмислено „београдско“.

„Позориште у кући“ – гледано и вољено

Редовна испитивања гледаности, која су се унутар Телевизије обављала на отприлике шест месеци, показивала су да се популарност „Позоришта у кући“ не може упоредити ни са једном ТВ серијом до тада. У априлу 1973. године, непосредно пред крај прве сезоне, истраживање гледаности телевизијског програма показало је да 94% испитаних прати серију, и да је високо оцењује (просечна оцена 4,4). Истраживања гледаности спроведена средином друге сезоне, у децембру 1973. године, показала су да „Позориште у кући“ бележи рекордну гледаност у термину у коме се приказује (на пример, 22. децембра је епизоду „Позоришта“ гледало 2,7 милиона гледалаца, више од ТВ дневника), те да представља „једну од најпривлачнијих тачака телевизијског програма“.

У Извештају Центра РТБ за истраживање програма и аудиторијума, објављеном у јануару 1974. године, пише да од око 4,6 милиона гледалаца телевизије у СР Србији, старијих од 15 година, серију „Позориште у кући“ прати преко 4,3 милиона, односно 94%. Од преосталих 6% гледалаца телевизије, 4% зна за серију, али је не прати, а свега 2% не зна за серију „Позориште у кући“. Истраживачи закључују да такав „опсег аудиторијума до сада није забележен ни код једне наше серије“. Ниједну епизоду не пропушта близу 3 милиона, односно две трећине гледалаца, повремено је прати око милион, а ретко тек њен сваки десети гледалац. Истиче се да је податак који „највише импресионира“ да близу 2 милиона гледалаца, 43%, прати и оригинално емитовање и репризу ТВ серије.

Када су позвани да оцене квалитет серије, гледаоци је у огромном броју оцењују највишим оценама – 71% оцењује је највишом могућом оценом, а 21% сматра да је „врло добра“. Негативних оцена готово да нема, а сваки двадесет и пети гледалац не уме да оцени серију. Коначно, када је у питању популарност ликова у серији, неподељене симпатије и убедљиву популарност освојио је лик Рође, у тумачењу Ђузе Стојиљковића, следе Николајевићка и Тина (Олга Ивановић и Љиљана Лашић), па Олга (Станислава Пешић) и мајка Вука (Радмила Савићевић). Тумачи резултата били су изненађени високом популарношћу Тине, студенткиње и кућне помоћнице/рођаке у породици Петровић, а објашњено је да је „то резултат става младе генерације, код које је Тина само нешто мало мање популарна од Рође“.

На ове извештаје о гледаности и до тада незабележено интензивној идентификацији са ликовима, односима у породици и ситуацијама из „Позоришта“, надовезивала су се и друга сведочанства о популарности њених актера широм Југославије. Читаоци „ТВ новости“ су у два наврата, 1974. и 1975. године, изабрали Станиславу Пешић и Ђузу Стојиљковића за глумачки пар године у традиционалној анкети овог листа; „Златан прстен“ листа „Свет“ припао је Олги Ивановић, загребачки „Студио“ доделио је серији „Златни венац“, а Ђуза Стојиљковић је у скопској телевизијској публикацији проглашен за најпопуларнијег глумца године.

Више је разлога за велику и до тада незабележену популарност једне ТВ серије. Најчешће се наводило да је „Позориште у кући“ наклоност публике стекло захваљујући томе што је говорило о проблемима свакодневице обичних људи и – како се наглашавало у новинским текстовима – „стандардне југословенске породице“. Међутим, иако је породица Петровић делила неке опште карактеристике живљења у тадашњој Југославији, она је по много чему била специфична, и изражавала је искуство једне знатно уже социјалне групације – високообразованих, запослених, настањених у граду (иако је главни јунак пореклом са села), стамбено обезбеђених, у току са новим тенденцијама и отворених према променама кроз које друштво пролази, а чији су они, заправо, репрезенти.

Могло би се чак устврдити да би Петровићи били одличан пример новонастајуће социјалистичке средње класе, чије се вредности, начин живота и аспирације, како би рекао аутор серије Новак Новак, „пресликавају из свакодневног живота“ на екране. То значи да су гледајући породицу Петровић грађани Југославије с једне стране препознавали делове сопствене свакодневице, а са друге завиривали у будућност осликану кроз урбану модерну породицу.

…ТВ породица коју је измислио Новак, а разиграла фантастична глумачка екипа, остала је присутна и живела у сећањима гледалаца чак и када су постојале велике паузе између сезона – скоро петогодишња пауза од 1975. до 1980. између треће и четврте, па четворогодишња пауза између четврте и пете сезоне, снимљене 1984. године (репризе су такође допринеле континуитету њиховог присуства).

Сервис за ручавање госпође Николајевић

…Редитељ Дејан Ћорковић каже да „серија никада није имала претензије да буде сатирична, или да указује прстом на разноразне пропусте у друштву, иако се често дотицала свакодневице, разних инфлација, девалвација или редукција. Наш једини циљ је био да личимо на живот, и да гледаоцима пружимо мало смеха“. Ово усаглашавање између свакодневног живота и ТВ збивања, протока искуственог садржаја између телевизијских карактера и особа које су их тумачиле, али и између живота писца и ТВ породице коју је створио, несумњиво је подстакло, како је признао редитељ Ћорковић, и неуобичајено јако „уживљавање глумаца у психологију личности које тумаче“, што га је повремено забрињавало.

…Познат је пример када је приликом снимања епизоде у којој Петровићима долазе гости из Загреба, у пролеће 1974. године, Олга Ивановић инсистирала да се сервис и прибор за јело који су били на располагању замене квалитетнијим, јер „Снежана Николајевић никада не би пристала да тако дочека госте“. Па је снимање прекинуто, и настављено тек када је из хотела „Метропол“ стигао комплетан сервис за ручавање, како се „Петровићи не би обрукали пред гостима из Загреба“.

Ђуза Стојиљковић потврдио је да је „срођавање“ глумаца са ликовима било велико, и да је, у напред поменутом случају, „Олга Ивановић схватала да је то њена кућа, и да не може другачије да буде. 'Шта је ово?', питала ме је, 'да ја дочекам Загрепчане овако?!' Као да је то њена кућа. Кажем јој, 'молим те ћути, Олга', а она каже 'ма нек се носе', баци тањире на под и разбије све. И да видиш, за два сата из 'Метропола' стиже сервис, и са сервисом јастог, то 'Метропол' даје бадава“.

Новак у својим дневничким записима често помиње како су, играјући телевизијску породицу, и сами глумци постали блиски, повезани, да су бринули једни о другима и виђали се и ван снимања, а извесна подвојеност између „уже породице“ (Рођа, Олга, Николајевићка, Тина, Борко, и Васа С. Тајчић као „пријатељ породице“) и потоњих чланова, који су у серију (и породицу) ушли у последњој сезони (и за које је серија, како са жаљењем пише Новак у дневнику, била „само посао“) била је очигледна.

Међутим, не треба заборавити још један важан разлог због којег је ова телевизијска серија успела да дочара и гледаоцима пренесе атмосферу и динамику једне модерне породице, у којој су могли да се препознају гледаоци широм Југославије. Реч је о високом професионалном нивоу ТВ стваралаца који су били укључени у њено осмишљавање и реализацију. Поред писаца (најпре и у првом реду Новака Новака, а затим Синише Павића и неколицине других који су се укључили у сценаристички рад), редитеља и глумачке екипе, ту су били бројни сарадници који су свој део посла обављали са подједнаком посвећеношћу и знањем. Не само да су глумци били уиграни, већ су то били и сниматељи, како истиче Ђуза Стојиљковић: „То је било покретно, то те прате из једне собе у другу. Редитељу кажу: 'Само ти кажи шта ти треба, ништа не брини, само вози...'“

Музика

Поуздана секретарица режије Нада Петернек са Новаком је сарађивала још из „Лолине ере“. Уводну музичку шпицу певао је ансамбл „Седморица младих“, познат по извођењима џез, диксиленд и афроамеричке духовне музике. Мелодију за песму „Још један прође дан“, која је служила као одјавна шпица, компоновао је познати композитор шлагера и плесне музике из Хрватске Љубослав Кунтарић, док је текст написао Радослав Граић, музички уредник на Телевизији и музички сарадник „Позоришта“.

У многим случајевима су у серији коришћена додатна умећа протагониста, пре свега Ђузин таленат за музику и певање, често у пару са Душаном Јакшићем, глумцем и певачком звездом из шездесетих, који је у серији тумачио лик Ђузиног увек распеваног и добро расположеног стрица Бокана. Ђузин певачки таленат искоришћен је и у епизоди „Кад леви мигавац не ради“, емитованој 6. јануара 1973. када Рођа запева на Олгиној прослави годишњице матуре, и то мађарску романсу „Црне очи огањ су“, и чувену „Девојко мала“, коју је и прославио у филму „Љубав и мода“ 1960. године.

Ово је отворило могућност додатне промоције и глумаца и серије, што је учињено у два наврата кроз издавање сингл винил плоча са музиком из серије, или око ње: 1974. године, на синглу који је носио име „Позориште у кући Новака Новака“, у издању ПГП РТБ, на А страни су се нашле одјавна песма „Још један прође дан“ и мађарска романса „Црне очи огањ су“, у извођењу Ђузе и ансамбла „Стари трачери“, док је на Б страни снимљена аудио верзија епизоде „Штедња“ (оригинално емитоване 17. фебруара 1973).

Након две године, 1975, Ђуза је са групом „Мај“ снимио две песме, од којих се на А страни нашла песма Зафира Хаџиманова, на тему Рођине популарне узречице, „Бога му пољубим“. Овде није био крај, данашњим речником речено, медијској синергији која је требало да појача популарност телевизијског „продукта“, како је Новак отворено говорио о својој серији.

И после „Позоришта“ – „Позориште“

Када се удаљимо од оригиналног контекста производње и емитовања ТВ серије, и посматрамо њен социјални живот дуг безмало пола века, отварају нам се и другачије могућности за њена тумачења. Да би се то разумело треба схватити да је „Позориште“ у првом наврату приказивано у распону од скоро 15 година (1972-1986), током којих су се у кратким интервалима смењивали оригинални циклуси и репризе. Ово је ликовима „Позоришта“ обезбедило трајну цикличну присутност у домовима гледалаца, што је, упркос познатим типичним породичним ситуацијама, временом стварало хронолошку дистанцу и омогућавало поглед уназад, те извесну валоризацију (сопственог) живота у социјализму.

Ово је постало још израженије после 2000. године, када је епоха социјализма и формално постала историја. По подацима самог РТС-а, „Позориште“ је најрепризиранија домаћа серија у периоду после 2000. године – само од 2010. до 2019. године емитовано је на РТС-у укупно 14 пута. 

Овоме треба додати и римејк серије који је емитован 2007. године, с адаптацијом Новаковог сценарија, и у режији Мирослава Лекића. У Хрватској је такође направљен римејк, отприлике у исто време (2006), под насловом „Казалиште у кући“, приказана је свакодневица у обитељи Гаћина и њихово одношење према проблемима савременог живота.

 Да се у „Позориште“ може гледати као у ретровизор, било је јасно и у периоду оригиналног емитовања, током седамдесетих и осамдесетих, када су истовремено емитоване репризе претходних сезона (нпр. током осамдесетих су емитоване епизоде из седамдесетих), а новинари су коментарисали свежину и актуелност Новаковог хумора. То је с једне стране био комплимент Новаковом списатељском умећу, али са друге стране и критички поглед на друштво у којем многи кључни проблеми нису били решени (на пример економска криза, штедња, незапосленост), па су се изнова појављивали и деценију касније, и стварали осећање закочености и шлајфовања.

Након 2000. године, а нарочито након 2010. године, када се „Позориште“ у бројним репризама вратило на ТВ екране, рецепција је неизбежно промењена. Постсоцијалистичка транзиција је већ узимала свој економски и социјални данак, а последице Светске економске кризе су тек следиле.

Када је отпакован „транзицијски пакет“, његов садржај није донео очекивано благостање, већ се, како је закључила Загорка Голубовић, извргао у своју супротност. „Србија се“, пише она, „приближава модерном свету у том смислу што дели исте недостатке демократских принципа, али у екстремнијем облику“. Поглед из будућности, из постсоцијалистичког неолибералног капитализма, баца сасвим другачије светло на неке елементе друштвеног живота и личних искустава, који су приказани или на које се реферира у „Позоришту“, а који су тада, упркос свим разликама и неусаглашеностима између збиље и телевизијских упризорења, били уобичајени: право на стан, сигуран посао, тржиште са већински домаћим производима, већа усаглашеност између потрошачке понуде и потрошачких могућности.

Њени савремени гледаоци, од којих се многи нису ни родили у време њеног првобитног емитовања, данас је могу гледати на једном од кабловских канала МТС-а, а поједини инсерти повремено проциркулишу интернетом, као што је недавно био случај са епизодом „Грип“ из 1975. године, којој су „брзи медији“ приписали пророчки значај у светлу новопроглашене пандемије ковида-19, и упоредили „Позориште“ са још једном култном серијом, „Симпсоновима“ за које влада мишљење да успешно антиципира многе друштвене и политичке догађаје.

Живахни коментари нове генерације гледалаца показали су не само да су проблеми модерног живота којима се „Позориште“ бавило још увек актуелни, да је однос друштва и појединаца према тим проблемима остао исти, односно да је „друштвени менталитет“ непромењен, већ су откривали и жал за оним што смо могли постати, а за шта смо до скоро мислили да никада (више) нећемо бити.