Како је Кавафи захваљујући Рапајићу и Црњанском објављен на српском пре него у већини великих светских култура

Један од важнијих и звучнијих наслова двадесетог века је Поперов наслов „Логика научног открића“. Игром случаја, та његова књига први пут је објављена 1934. године. Овде ме више занима сам наслов, као и година објављивања књиге, него конкретно њен садржај.

Откриће које овде желим да поделим с јавношћу тиче се једне публикације објављене отприлике у исто време кад и прво издање наведене Поперове књиге. А логика овог конкретног открића је нешто што у историји науке није реткост: пође се у истраживање с једним циљем, а пронађе се нешто сасвим друго (што не значи да није направљен напредак и у „пројекту“ због кога се у истраживање пошло).

Прошло је, ево, већ округлих десет година откад је Андрићев институт објавио фототипско издање комплета часописа „Идеје“, који је од октобра 1934. до јуна 1935. излазио у Београду. То је, рекао бих, био изузетно важан културни подухват који није добио адекватну рецепцију. Издање су приредили Миливој Ненин и Горана Раичевић, а уредила га је Александра Вранеш, која је у међувремену прерано преминула.

О овом комплету могле би се написати десетине текстова. Ја сам га претходних година врло често прелиставао и читуцкао, како се то каже, али нисам му се систематски посвећивао. „Идеје“ су ми примарно биле интригантне као индикатор друштвене атмосфере у тим врло важним годинама и за прву Југославију и за будућност ових простора. Уосталом, „Идеје“ су излазиле једва девет месеци, а у тих девет месеци је „упало“ убиство краља Александра.

Свој вероватно најважнији интервју Андрић је дао управо за „Идеје“, а часопис је уређивао Милош Црњански, што га већ и само по себи чини драгоценим артефактом епохе. Али најфреквентнија референца везивана за овај часопис у последњих петнаестак година је концепт „српског становишта“.

Листајући „Идеје“

Годинама се вулгаризује идеја о томе како се Црњански „разочарао у Југославију“. На страну то да човек који је одмах по оснивању заједничке државе завршио антологијску песму „Југославији“ следећим стиховима: „Здраво, на дому мрки погледи,/ мржња и свађа./ Здраво, у сраму, покору, беди,/ браћа смо, браћа“, није био очаран, па није могао ни да се разочара. Важније је то да се Црњанском десило исто оно што је нотирао да се десило Принципу („Сем тога, чак и код нас, неки су од Принципа били начинили Србина – провинцијалца, фанатика, шовена...“). И чинило ми се чак да није нужно да се позивам на касног Црњанског, да већ и у његовим чланцима из „Идеја“ може да се нађе потврда тезе да је његово становиште било и остало – југословенско.

Том темом ћу се можда бавити у будућности, међутим, као што су алхемичари покушавајући да направе злато, успели да открију неке сасвим друге ствари, тако сам читајући „Идеје“ открио ово о чему управо пишем. Пронашао сам, наиме, прве преводе Кавафија на српски или било који јужнословенски језик.

У први мах, нисам ни био свестан на шта сам тачно набасао. У 23. броју „Идеја“ од 20. априла, на странама трећој и шестој, налази се по једна песма Константина Кавафија. Не постоји никаква белешка о песнику, чије ауторство је наведено само презименом и иницијалом имена као „К. Кавафис“.

Кавафи је доскоро био жив, умро је непуне две године раније, 29. априла 1933. Свако са елементарном општом културом зна да је Кавафијево дело, нарочито у глобалном контексту, прослављено постхумно. Као кроз маглу ми се чини да знам да је уобичајено мишљење да српска и југословенска култура Кавафија откривају после Другог светског рата. А видиш, помишљам, код нас се Кавафи појављује већ 1935, ето не у неком академском забрану, него у часопису „за књижевност, политичка и друштвена питања“.

Због властитих приватних англофоних веза, Кавафи је неколико година пре смрти био колико-толико познат елитним поетским круговима у Енглеској, али, рецимо, и чланак из Енциклопедије Британика наводи да он постаје познат енглеским читаоцима преко референци из „Александријског квартета“ Лоренса Дарела, те да је неколицина песама преведена уочи Другог светског рата, али да су објављене недатирано и углавном „алтернативно“ (изузев превода Џорџа Валасопула које је популарисао Е.М. Форстер, а који су објављивани и у врло угледним часописима као што је „Критерион“ који је уређивао Т.С.Елиот).

Први „прави“ превод Кавафија на енглески излази након Другог светског рата, а преко превода Маргарит Јурсенар његова поезија постоје добро позната и на француском говорном подручју, Тих деценија настаје његова слава и међу говорницима руског, немачког, италијанског и шпанског језика. Слично као са Јурсенаровом, важну улогу у овим преводима ту играју фигуре попут Бродског и Монталеа.

Рецепција Кавафија код нас

Кренуо сам истражујем „официјелне“ изворе о Кавафијевој рецепцији у Србији и Југославији. И пронашао сам научни рад Јоване Костић под насловом „Први преводи Константина Кавафија на српски језик: упоредна стилска анализа“. У врло акрибичном и методолошки узорном раду, ауторка наводи бројне детаље о раној рецепцији Кавафија у Србији. Желећи да расветли „позадинска дешавања“ у вези откривања Кавафијеве поезије код нас, Костићева се позива на Ксенију Марицки-Гађански и њену тврдњу да је „непосредан повод да се српска култура упозна са Кавафијем било српско издање 'Александријског квартета' енглеског писца Лоренса Дарела у Београду 1962. године“. Јована Костић даље каже: „Објављиван од 1957. до 1960. године, овај роман издат је у обједињеном издању у Енглеској 1962, од стране лондонске издавачке куће Faber&Faber, међутим, српска читалачка публика се у српском преводу с овим романом упознаје 1965. године. Интересовање за овог писца, на које се позива Ксенија Марицки-Гађански, било је могуће, дакле, само за оне читаоце који су познавали енглески језик.“

И даље се позивајући на Марицки-Гађански, ауторка наводи да је песма „Град“ из „Јустине“, преведена на српски језик са Дареловог енглеског превода, „буквално очарала наше песнике“, као и песма „Итака“ нешто касније. Базирајући се на ауторитету Марицки-Гађански, Костићева закључује да су посредством Дареловог романа „српски читаоци могли да се упознају са старим песником Александрије и његовим стиховима 1964. године, а управо из овог разлога, један од првих превода Кавафија на српски језик биће превод Светозара Бркића са енглеског, објављен у Летопису Матице српске“. Ту сазнајемо и које је песме Бркић уврстио у свом избор: „Очекујући варваре“, „Опасне ствари“, „Che fece... Il gran rifiuto“, „У Спарти“ и „Из школе славног филозофа“.

Јована Костић даље наводи: „Ови преводи су од великог значаја за рецепцију Кавафија у српској књижевности. Врло је могуће да је Кавафи у Бркићев песнички видокруг дошао подсредством поезије Вилијама Батлера Јејтса, чију су поезију такође красиле византијске теме. Светозар Бркић не само што је преводио писце са америчког и енглеског говорног подручја, већ је и заслужан за састављање Антологије модерне европске поезије, тако да не можемо са сигурношћу утврдити да ли га је Јејтс, или пак, Дарел упознао са Кавафијевим стваралаштвом.“

Углавном, у електронским каталозима библиотека у Србији и остатку некадашње Југославије први преводи Кавафија на српскохрватски и његове варијанте заиста потичу из шездесетих година двадесетог века. Пре превода са новогрчког оригинала имамо Бркићеве преводе са енглеског превода, а затим следе први преводи са новогрчког. Овдашња рецепција Кавафија је посебна – и огромна – тема, као и његов утицај на српску и суседне поезије, али и друге књижевне жанрове. Део те рецепције су генерално преводи превода. У наведеном раду Јоване Костић, потенцирају се и преводи Кавафија из пера Јована Христића који су направљени посредством превода Маргерит Јурсенар на француски, уз консултацију неколико превода на енглески.

Међутим, управо од Христића потиче информација да је он за Кавафија чуо преко есејистике Исидоре Секулић, односно есеја „Културни додири срећа су људи“ (објављен у часопису „Књижевност“ 1951.) у којем Секулићева наводи властите преводе неких Кавафијевих стихова са превода на енглески који су објављени исте те 1951. у часопису „The Listener“. У свом тексту, Костићева нас подсећа на интригантан податак да се Исидора Секулић знала састајати са Лоренсом Дарелом током његовог службовања у Београду, па да је и од њега могла да чује за Кавафија.

Углавном, већ неколико пута поменута Ксенија Марицки-Гађански биће преводитељка прве Кавафијеве књиге објављене у Југославији 1979, а претходне је неке од песама из те књиге објавила у периодици. Такође, у наредним деценијама остаће посвећена овом песнику, па ће напослетку да преведе практично цео његов песнички опус. Без амбиција за систематичност у овом аспекту, ваља барем поменути превод Слободана Благојевића, такође направљен посредством превода на друге језике, уз консултацију оригинала, као и превод новијег датума Александре М. Вуковић, начињен с новогрчког оригинала.

Сарадници „Идеја“

Углавном, барем по литератури која је мени доступна, на превод из „Идеја“ из априла 1935. нико досад није реферисао. Пошто је преводилац назначен само иницијалима, пред нама је најпре покушај да га идентификујемо. Први извор су нам саме „Идеје“. Проверимо, дакле, да ли у мрежи њихових сарадника постоји неко са иницијалима „Б.Р.“. 

У броју од 25. маја 1935, дакле, једва месец дана пре гашења листа, односно једва месец дана од објављивање превода две Кавафијеве песме, на последњој страници, у доњем десном углу, објављена је (оба)вест о ауторима који су дотад писали за „Идеје“. Ево тог списка дословно наведеног: „Станислав Винавер, Божидар Пурић, Исидора Секулић, Тодор Манојловић, Божидар Борко, Др. Јосип Драганић, Људмила Михајловић, Ранко Младеновић, Вел. Ђ. Димитријевић, Драгиша Васић, Сибе Миличић, Иво Андрић, Димитрије Најдановић, Др. А. Петровић, Др. Бранимир Малеш, Бранислав Ђ. Нушић, Драган Алексић, Станко Томашевић, Хамза Хумо, Др. Тим Локот, Антун Добронић, Данило С. Јанковић, Бошко Новаковић, Иван Мрак, Др. Свет Стефановић, Др. Момир Гломазић, Др. М. Ст. Мокрањац, Синиша Пауновић, Десанка Максимовић, Др. Александар Белић, Станоје Станојевић, Милан Кашанин, Петар Коњевић, Др. Лујо Бакотић, Павле Стефановић, М. Ђоковић, А. Михајловић, Др. Влада Ћоровић, Јанко Туфекџић, Милован Поповић, Др. Јустин Поповић, Јован Банко, Августин Ујевић, Вој. Р. Поповић, Сретен Динић, Владимир Лебедев, Момчило Настасијевић, Др. Лаза Поповић, Владимир Вујић, Миливој Босанац, Јулије Козулић, Бранко Рапајић, Божидар Никојалевић, Ђ. Баровић, Бојан Шантел, Јован Ђ. Драгутиновић, Пук. В. Ћирић, Б. ј. Лорин, М. Станковић, Јокица Миличић, Боривоје Јевтић, Момир Николић, Драго Чермак, Јанко Јанеб, Младен Ст. Ђуричић, Др. Влад. Р. Петковић, Маријан Микац, Т. Миловановић, Станислав Бајић, проф. Драг. Костић и др.“

Каква листа! Нема аспекта културне историје Југославије, Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, а и других земаља и крајева замисливе без људи са овог списка. Асоцијације вуку у правцу десетина могућих текстова, али вратимо се на овај. Ту је и један „Б.Р.“ - Бранко Рапајић. Позабавићемо се његовом интригантном и трагичном биографијом мало касније, али на први утисак има аргумената и да је он јесте и да он није тај Б.Р. Пре него пређемо на то, консултоваћемо библиотечке каталоге кад је реч о преводима са грчког (и старогрчког и новогрчког) на српски у периоду између два светска рата. Број издања није превелики, као ни преводилаца. Ту су, примера ради, Милош Ђурић, Јустин Поповић, Милица Поповић, Ђорђе Киселиновић, Драгутин Анастасијевић и други, али нико са иницијалима Б.Р.

Хајде онда да видимо ко је био Бранко Рапајић (1910-1945). Његова биографија није непозната, нарочито у круговима везаним за Српску православну цркву. Унутар тог контекста он је познатији као отац Јован Рапајић, пошто је Јован име које је узео након што се замонашио. Можда и најаутентичнији извор о његовом животу је књига „Писма оца Јована Рапајића“ коју је 2016. објавила новосадска издавачка кућа „Беседа“, а коју је приредио Архимандрит Јован Радосављевић.

Рапајићев лик

Приређивач је у предговору књиге скицирао кратку биографију Рапајићеву која се отвара реченицом Николаја Велимировића: „Рапајић је био човек веома начитан, фине интелигентности, несаломиве воље, кристалне честитости, велики беседник“. Навешћу овде кључне детаље из Рапајићеве биографије, понајвише на трагу Радосављевићевог текста. Рођен је 1910. у Крбавици, на граници Босне и Хрватске. (Ово није неважно ни у контексту превода које ћемо ускоро разматрати. Преводи су на екавском наречју, уз један знаковит превид, односно једну ијекавску реч. Рапајић је по правилу писао екавски, чак и приватну преписку, али поменута грешка „по инерцији“ лакше се дешава људима који су се формирали кроз ијекавски изговор.)

Углавном, Бранко је био најстарије дете жандармеријслог наредника Стојана и мајке Стане. Имао је двојицу браће: Душана и Марка, и две сестре: Љубицу и Мару. Нажалост, још као дете остао је сироче. Гимназију је завршио у Бихаћу, а Богословију у Битољу. Након што је уписао Богословски факултет у Београду, одлази у Бања Луку на одслужење војног рока. Пошто је био лошег материјалног стања, било је питање може ли да се издржава током студија. Посредством његове сестре Љубице, угледна Новосађанка Даница Никић затражила је помоћ од епископа бачког Иринеја Ћирића. Пошто се овај није одазвао молби, Даница Никић је одлучила да самостално, од властитих средстава, „стипендира“ Рапајића. Овај јој је, из јасних разлога, био веома захвалан. Наведена књига преписке састоји се заправо од његових писама Никићевој која је и сама била фасцинантна личност, сликарка, достојна засебног текста и истраживања, а о којој је, примера ради, добро писала Дијана Метлић.

Године 1935, исте године кад су у „Идејама“ објављени преводи Кавафијеве поезије, Рапајић је апсолвирао на Богословског факултету. Овако Владимир Димитријевић сумира наредних неколико година његовог живота у једном пригодном чланку: „Монашки постриг је примио 20. јануара 1936. године, свештеномонашки чин 1938. године, а епископ браничевски Венијамин га је 1939. године одликовао чином синђела, а Свети владика Николај га је исте године у Жичи одликовао чином протосинђела. Отац Јован се побожношћу и умом истицао и као ђак богословије, и као студент Богословског факултета. Текстове је објављивао у ‘Светосављу’, часопису студената Богословског факултета, ‘Хришћанској мисли’,’Хришћанском делу’, ‘Путу’, ‘Идејама’ Милоша Црњанског, ‘Мисионару’ и ‘Православној хришћанској заједници’. Био је велики борац против црквеног реформаторства.“

Тих година уочи Другог светског рата, Рапајић је, дакле, близак Николају Велимировићу, тзв. Богомољачком покрету и запажен је међу јавним критичарима Конкордата. Кад почне рат, он бива близак покрету Драже Михаиловића односно Југословенској војсци у отаџбини. Звонка Вучковића је, примера ради, Рапајић физички подсећао на Христа. Углавном, све до краја рата, Рапајић је уз Дражине снаге, да би непосредно након завршетка рата, у мају 1945. ухапшен од стране нових социјалистичких власти у близини Фоче. По сведочењима савременика, након кратког заточеништва, погубљен је без суђења, скупа са још једним свештеником, Михајлом Ђусићем, у Блажују код Сарајева. Шездесет година након смрти, уврштен је међу Свете новомученике дабробосанске и милешевске.

Иако се у књижевни рад Рапајићев уврштавају и поједини преводи, нико досад није наводио преводе Кавафијеве поезије. Како све ово пишемо због тих превода, ред је да поменуте песме и наведемо: 

У очекивању варвара

– Кога ми сакупљени у агори чекамо?
Варвари данас стижу.

– Шта то значи толика безбрижност Сената?
Шта чекају, дакле, сенатори да изгласају законе?
– Варвари данас стижу.
Чему би онда служили закони Сената?
Кад варвари стигну, они ће своје гласати законе.

– Чему је автократор тако рано устао,
те сјео пред највећим вратима града?
Горе на цести, званичан,
држећи круну на глави?

– Јер варвари данас стижу
и автократор жели да лично сачека њиховог вођу.
Чак је спремио и пергамену, да му је преда.
На њој је многе наслове исписао
и многа имена.
 – Чему су наша два конзула и легати изишли данас,
одевени у својим најлепшим тогама,
чему су навукли наруквице
опточене толиким аметистима,
чему прстење са светлим,
сјајним смарагдима?

– Јер варвари данас стижу,
а све ове ствари знају да опсене варваре. 

– Чему не стижу такођер и наши говорници
да изговоре своје пригодне говоре?
Јер варвари данас стижу
а они не воле говорништво.

– Али чему сад, одједанпута ова узнемиреност?
Чему ова узбуна у мноштву?
(како су се само лица уозбиљила!)
Чему ова забринутост?
Чему су се тако одједанпута испразниле улице и тргови?
И сви се тако забринути кућама својим враћају?

– Јер је већ ноћ пала, а варвари нису стигли.
Неки, који су чак на границу отишли,
стигли су и јавили, да варвара уопште нема.
– Шта ћемо сад без варвара?
– Ови су, наиме, људи били ипак неко решење.

Испод стоји: „превео Б.Р.“

Од Богова остављени Антоније

Кад наједном о поноћи будеш чуо
невидљив хор где пролази
у пратњи слатких глазбала и звукова, –
судба твоја, која је већ попустила
дела твоја неуспела,
нацрти живота твојега,
за које се све испоставило,
да су се у илузије распршили, –
не плачи их узалудно.

Као да си на то већ дуго времена спреман,
поздрави Александрију, која нестаје,
Ал’ надасве, не варај се,
не кажи, да је то сан био,
да те је слух твој преварио,
не заваравај се уз такве узалудне наде.
Већ као да си на то већ дуго времена спреман,
ко јунак, поносан тиме,
што си уживао један такав град,
моћан, приближи се к прозору,
послушај ганутљив, а не сузама
и запомагањем кукавице,
као последњу радост звукова,
величанствене гласове,
слатке звукове мистичког хора,
и поздрави – поздрави – Александрију, коју остављаш.

Испод стоји: „Са грчког Б.Р.“

Богови уместо Бога

И неке „текстолошке“ појединости, односно макар и површна „преводилачка“ форензика указује на Рапајићево ауторство поменутих превода. Највећа разлика у односу на практично све преводе на српски и друге јужнословенске језике, а исто важи и за све остале преводе које смо консултовали, налази се већ у наслову чувене песме о Марку Антонију и граду Александрији. Песма се у оригиналу зове „Ἀπολείπειν ὁ θεὸς Ἀντώνιον“. Преводилац из „Идеја“ одлучује се за решење „Од Богова остављени Антоније“. Две ствари су овде збуњујуће: зашто преводилац структуру тако очигледно базирану на активу претвара у пасив. Ἀπολείπειν је активни инфинитив глагола ἀπολείπω у значењу „оставити“, „напустити“. Ако је, међутим, ту циљ био некакав покушај „поетизације“ и стављање фокуса на Антонија, откуд „Богови“ уместо Бога?

Ту нам објашњење може пружити Рапајићева биографија и образовање. Као свршеник Богословије и, у време превођења по свој прилици још увек, студент теологије, он је морао да зна класични грчки, а новогрчки по свој прилици слабије, односно преко класичног грчког. На овом трагу заправо решићемо не само дилему плурала, него и дилему с пасивом. У класичном грчком наставак за акузатив множине мушког рода је -ους; у новогрчком је наставак на за номинатив једнине мушког рода -ος. Грешке тог типа у разумевању су дешавају, а нарочито их је лако замислити из перспективе студента теологије који преводи песму која говори о античком свету политеизма, дакле, свету у коме се пре очекују богови него Бог. (Рапајић и „богове“ у множини пише с великим почетним „Б“, супротно правописним узусима, барем данашњим). Пошто „чита“ наслов у акузативу множине, он, дакле, не може бити „Богови остављају Антонија“, него „Антоније остављен од Богова“.

Друга индикативна грешка, ако је могуће тако рећи, тиче се другог стиха који овде гласи „невидљив хор где пролази“. Кавафи у оригиналу користи реч θίασος што баш и није хор. Ксенија Марицки-Гађански користи израз „поворка“, а Слободан Благојевић „дружба“. На сличан избор наилазимо и у најпознатнијим преводима на француски, италијански и руски. Реч θίασος има веома специфично значење у класичног грчком и односи се на дионизијску процесију и уосталом има врло важно место у Еурипидовим „Бакхама“.

Пошто Кавафи експлицитно базира песму на Плутарху, а бог који напушта Антонија је управо Дионис, све је врло промишљено. Међутим превод ове песме на енглески који је велики писац Е.М. Форстер објавио још 1923. (један од првих превода Кавафија уопште) такође садржи решење „хор“ („choir“), могуће и призивајући хор из античке драме (мада Χορωδία и Χορός нису исто). Из преписке са Даницом Никић, знамо да је у периоду кад су преводи објављени, Рапајић учио енглески па треба узети у обзир могућност да му је овај превод евентуално био доступан.

Што се тиче песме о варварима, ту немамо тако озбиљно одступање од других превода на српски и остале језике, мада постоји једна индикативна грешка која такође указује да песму преводи неко ко је суверенији у класичном грчком него у новогрчком. Преводилац из „Идеја“ каже да је „автократор“ пред највећим вратима града „Горе на цести, званичан/држећи круну на глави“. Интересује нас реч „цеста“ које нема у оригиналу. На новогрчком „цеста“ је „δρόμο“, док Кавафи користи графички и звучно врло сличну реч „θρόνο“ која означава „престо“ односно „трон“. У том смислу, Ксенија Марицки-Гађански је изузетно прецизна кад каже да је краљ „засео на престо“, док се у енглеском преводу Килија и Шерарда наводи да „emperor (...) sitting emthroned“.

Индикативно, код Благојевића нема ни престола ни цесте. Благојевићево решење као и решење преводиоца из „Идеја“ сугерише необичност поступка да се трон изнесе на цесту. То делује „нелогично“ и тако је могуће објаснити поменута решења. Ипак, што се тиче положаја тела, „автократор“ ипак седи, односно „сјео“ је (не „сео“!). То је она једна ијекавска реч која се „провукла“, а која можда сугерише преводичево завичајно наречје.

Вредело би можда пажљивије успоредити Рапајићеву лексику са лексиком преводиоца Кавафија потписаног са Б.Р. Читајући његова писма Даници Никић, мени се чини да могу да препознам сродност, али на поперовском трагу остављам отворену могућност да сам погрешио у атрибуцији и било би ми драго да прочитам убедљиву аргументацију у правцу друкчије атрибуције. (Као у неком омажу недавно преминулом Карлу Гинзбергу, ја сам се овде код атрибуције мало „играо“ Морелија.) Било би подједнако узбудљиво, ако не и узбудљивије, кад би неко могао да докаже или суверено сугерише да је аутор превода неки други сарадник „Идеја“ као Иво Андрић или Тин Ујевић, да не кажем сам Црњански. Оно што је несумњиво је да су „Идеје“ објавиле прве преводе Кавафија на српски тридесетак година пре првих превода који су досад били препознати.

Специфично „кавафијевско“ осећање историје блиско је Андрићевом. Досад нисмо имали индиције да је Андрић читао Кавафија. Пошто знамо да је Иво Андрић био пажљив читалац „Идеја“, прилично је извесно да је читао ове преведене песме. А у контексту Рапајићеве биографије, могућност да је он први преводилац Кавафија на српски додаје јој неке сасвим нове валере. Додатно истраживање могло би и да покуша утврдити где је преводилац пронашао Кавафијеву поезију у оригиналу.

Оно што знамо је да је у октобру 1934. Рапајић боравио у Бугарској на конференцији на којој је учестовала и бројна делегација из Грчке. У то време, Кавафијева поезија се већ налазила у неким антологијама савремене грчке поезије. Ако бисмо пронашли конкретну антологију у којој су управо песме о Варварима и Марку Антонију, и то би била интересантна индиција. Било како било, у Рапајићевој судбини има нечег од Кавафијевог доживљаја историје, а ова фуснота о нашој књижевној традицији открива нам да у њој има још чудеса која чекају милост (раз)откривања.