Култура

Бата Стојковић, власник глуме: Гвозден, Бубулеја, Лаки Топаловић, Илија Чворовић, Лука Лабан и још двеста њих

уторак, 11. авг 2026, 09:43 -> 14:13

Имао је дeветнаест година када га је седамдесеттрогодишњи легендарни глумац Добрица Милутиновић гледао у једној аматерској представи. Када се аплауз утишао, чика Добрица, како су га сви звали, устао је, пришао Бати, ухватио га за раме и рекао: „Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац!“ Следећих пола века то је и демонстрирао, кроз 68 улога на филму, више од 50 у телевизијским драмама, двадесетак у ТВ серијама и око 80 позоришних улога. Био је – „власник глуме“.

Угледни трговац дрвима Алекса Т. Стојковић добио је 11. августа 1934. године сина Данила. У регистру предратне Капетаније речног бродарства Београда, међу пловним објектима на сопствени погон, Алекса је истог тренутка регистровао реморкер-тегљач под именом „Данило“ и тако свог најмлађег сина уписао у јавне личности.

Тај син, кога су звали Бата, имао је 19 година када је обезбедио улазницу за будућност у којој ће стећи звање власника Добричиног прстена и свих највећих награда које су постојале у некадашњој Југославији и данашњој Србији. Плус неформално, јединствено звање власника глуме. Тада је осетио прст судбине – у сусрету са глумцем Добрицом Милутиновићем.

Била је година 1953. У Седмој београдској гимназији, на Пашином брду, постојало је културно уметничко друштво које се звало „Добрица Милутиновић“. Ђаци те гимназије позвали су Добрицу да дође у њихову школу и погледа представу коју су играли чланови друштва. Била је то Крчма на главном путу Антона Павловича Чехова. (Занимљиво је да је та Чеховљева једночинка била забрањена да се изводи у царској Русији; први пут је одиграна 1914. када је писац био већ десет година на оном свету).

Добрица је тада имао 73 годинe (умреће три године касније, 1956). Дошао је, сео у фотељу и одгледао представу у којој је играо и млади Данило Стојковић. Када се аплауз утишао, чика Добрица, како су га звали, устао је, пришао Бати, ухватио га за раме и рекао: „Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац!“

Алексин и Лепосавин син, Жикин брат

Оца Батиног, Алексу Т. Стојковића, описао је писац Борислав Михајловић Михиз у својој књизи Аутобиографија о другима, као омаленог, кочоперног, преког, предузимљивог и скептичног према свему. Бата ми је говорио да је невероватно колико је личио на свог оца: иста његова грађа, само је очи и лик имао на мајку Лепосаву, рођену госпођу, иако без школе. Била је виша од Алексе – крупна, расна лепота.

Имао је Данило и два старија брата, Здравка и Живорада, и сестру Веру, од које је био млађи десет година. Најстаријег брата Здравка је много волео, јер га је овај свуда водио са собом.

Живорад Жика Стојковић, био је карловачки ђак, једанаест година старији од Бате. Завршио је Филозофски факултет у Београду, и био део тадашње интелектуалне елите Југославије. Био је уредник у издавачким кућама (Нолит, Југославија, Просвета), секретар Српске књижевне задруге, приредио је Сабрана дела Исидоре Секулић, Јована Дучића и Борисава Станковића, а са академиком Радованом Самарџићем и Сабрана дела Слободана Јовановића. Више година провео у Француској као лектор српског језика и књижевности на Универзитету у Бордоу.

Полемичар оштрог језика, јаких аргумената и бујног темперамента, седамдесетих година прошлог века је својим критичким иступима избезумљивао политички естаблишмент ондашње Југославије, што најбоље илуструје следећи запис из 1972:

Пита Тито: „Ко је тај Жика Стојковић и коме служи“, а Латинка Перовић одговара: „Он је служио разним службама, а сада је отишао у иностранство!“ (Титов разговор са руководећим људима Србије 11. 4. 1972; Здравко Вуковић: Од деформације СДБ до маспока и либерализма, страна 660.)

Рани јади

Бата је растао и формирао се поред таквог брата који му је био узор, а Жикини пријатељи су били неконвенционални млади интелектуалци који су се окупљали у Симиној улици број 9 у Београду – Борислав Михајловић Михиз, Мића Поповић, Воја Ђурић, Дејан Медаковић, Петар Омчикус, Бата Михајловић, Добрица Ћосић… Бата је много сазнавао од тих људи који су му били учитељи и од којих је могао да чује све што се није могло научити у школи.

Михиз му је као основцу давао часове из математике, од Дејана Медаковића и Воје Ђурића слушао је непоновљиве лекције из историје уметности, приче о Малроу или Исидори Секулић причали су му људи који су се с њима дружили.

Бата је упијао од њих оно што је волео да чује, док га већина обавезних предмета у школи једноставно није занимала. Тако је понављао осми разред осмогодишње школе. Тада, са 14 година, одлучио је да буде глумац.

Његов отац није био срећан због Батиног избора, јер за успешног трговца то није било озбиљно занимање. Много година касније, када овај већ одавно није био жив, Бата је Феликсу Пашићу дирљиво говорио о свом оцу:

„Не знам које су све притоке Алексине ушле у мене, али ушло их је, мислим, много. Ја свог оца много више чулима познајем него што сам га разумевао разумом. Мени је жао што сам с оцем врло касно почео да причам. Тек негде када сам имао 28-30 година, почео сам с њим да разговарам. А рано је умро. С мајком сам се испричао, с оцем нисам. Остао сам жељан. Нисам га разумевао до својих касних година. Сматрао сам га тиранином породице, хтео сам да се отмем том његовом утицају. Међутим, што сам старији, све више увиђам његове особине. И волим да међу својим најближим играм њега. Али, играм га у шали, играм га у дивљењу према неким његовим гестовима и поступцима. Он је био аутентичан до те мере да ни у имитацији није прави… Ко зна колико сам кроз улоге провукао мог Алексу, мог Жику, колико моју сестру, колико мајку…“

Родитељске нежности

За време рата Немци су оцу одузели сву имовину и оставили му само пет пробушених дуката. Алекса је продао дукате и купио кола и коње да би на томе зарађивао и школовао децу.

Као прави трговац, касније, није волео да позајмљује новац својим синовима. Његово је било да их школује, а њихово да се после сналазе у животу.

Занимљиво је како је Бата са Зораном Радмиловићем размењивао сећања на родитеље. Бата је оца љубио у руку о слави, о Божићу и о Ускрсу, а отац би њега пољубио у чело. То је била једина нежност. Никада није чуо Алексу да каже „сине!“ Можда кад је благосиљао, кад је већ био старији, али не сећа се да је то чуо у детињству. А Зоран Радмиловић је причао Бати:

„Ја у пубертету, седим у кухињи, јер кухиња се једино грејала, отац чита новине, а ја се правим да учим. У једном часу осетим поглед оца на мени. Дигнем и ја поглед, а он се збуни. Кажем: 'Молим, тата?' А он: 'Види колики ти је нос.' И настави да чита новине. Ето, то су биле нежности наших родитеља према нама!“

Олгин муж

Породица је Бати била све. Породица у којој је поникао, али и породица коју су деценијама чинили његова супруга Олга и он. Ко га је само једном чуо да викне „Олгооо!“, знао је да је у том позиву садржана сва његова потреба за њом, сва нежност коју је имао за ту жену, али и сва суспрегнутост да се не размахује превише са емоцијама.

Као сарадници, пријатељи и супружници, провели су заједно више од четрдесет година. Упознали су се када је спремао дипломску представу Лекција у старом Атељеу 212.

Олга Теодоровић (1940-2020), млада девојка, зарађивала је прве хонораре као разводница и гардероберка која ће напустити студије права јер се заљубила у театар. Дружила се с глумцима и редитељима који су тек почињали каријеру. Тако је упознала и Бату са којим ће провести цео живот. Говорила ми је:

„Био је јако традиционалан, потекао је из патријархалне породице и код њега се знао ред. Он је био задужен да обезбеди да имамо довољно пара и да све буде како треба, а домаћици је препуштао да ради свој посао. Оно што би зарадио доносио је у кућу и, када би му затребао новац, тражио је да му га дам. Није хтео да узме сам, него би јурио мене. Кажем му, ту ти је, у фиоци, али јок, није хтео да узме. Поштовао је ред, поштовао је старије. Е сад, то што је много играо, ишао тамо-овамо и долазио у зору, то иде у рок службе. И ја сам радила у позоришту, па ми је све то било познато. Умео је да седи са друштвом, а ја све са осмехом да правим палачинке.

Био је тежак човек јер није дозвољавао да прође нека глупост, а био је снажан и сугестиван. Није волео неистину и чим би неко почео нешто да лапрда, одмах би реаговао. Био је продоран и увек је имао свој став. За њега је театар било на првом, кафана на другом, а кућа на трећем месту. Позориште је било његова светиња коју је неизмерно поштовао. Увек је саветовао људе шта и како да раде, умео је да се разбесни ако га неко не послуша и у том смислу знао је да буде незгодан.“

Мада је потекао из угледне и богате београдске, трговачке породице, годинама је Бата Стојковић живео у гарсоњери. Али, тој породици су најпре Немци, а после Другог светског рата и комунисти, одузели имање и кућу на Неимару. Бата над тим није ламентирао и сматрао је да му у гарсоњери коју му је купио отац у Македонској улици поред Дома омладине ништа не фали. Осим што није могао да прима госте.

Једном је једна његова колегиница дошла код њега и видела где станује. Није могла да верује, јавила је својим пријатељима и ургирала да Бата добије стан. Тако се преселио у Светогорску улицу 3. марта 1990. године, заједно са Олгом. Све је то преселила она уз помоћ мајстора, јер он за такве ствари напросто није био.

И тада је почео прави породични живот. Знало се где се иде за Бадње вече, где за Божић, а онда је направио распоред и за Ускрс, јер је желео да сви долазе код Олге и њега.

И тада, после двадесет и нешто година заједничког живота у одвојеним становима, одлучили су да се венчају. Свих тих деценија Олга никада није помињала венчање, али јесу њихови најближи из породице. За Батину фамилију она је од почетка била снаха, а када је он одлучио да то озваничи, учинио је како je само то он умео да изведе:

„Хајде, Милка, да им учинимо!“

Учинили су то у највећој тајности 1991. године, јер би Бата убио свакога ко би од тога правио медијску халабуку.

Када су га Цигани испред општине Стари град препознали, повикали су:

„Бубулеја, изгоре ти кеса!“

Боље је не цитирати шта им је одговорио.

Олгина кума је била њена пријатељица Нада Пешић, а Батин кум је био Борислав Михајловић Михиз. После су се венчали и у манастиру Ваведење, након чега су њих четворо отишли на ручак.

У Бугарску по 'лорд'

Брак није много променио његове навике. Остао је веран пријатељима и публици. А некако у време селидбе почеле су и здравствене тешкоће због чега је Олга бринула:

„Баш у време оних страхота у Крајини били смо у Врњачкој бањи и њему није било добро, тешко је дисао и седећи је спавао. С нама је био један наш пријатељ, доктор, који му је рекао да дође да му уради анализе, пошто је сумњао да се крвни суд негде запушава. Морао је да уради коронорографију, а тада се она радила тако што прво треба да се спреми за операцију, за не дај боже. Увече га довезем, да буде спреман за ујутро.

У десет увече Бата сив, скоро црн. Случајно наиђе лекар да га погледа и каже ми: 'Ако га ја сад не продувам, Дебели ће', како га је звао, 'издржати максимално четири сата'. То је била ноћ између десетог и једанаестог августа, баш на његов рођендан. Тада је поново рођен, како је волео да прокоментарише.

Одлично је све подносио, а ја сам седела и чекала да прође свака његова операција. Те ноћи када је 'продуван', сутрадан су га пустили, а он седне у кола и каже: 'Идемо у кафану, на ракију, да прославимо. Одмах. То је добро за циркулацију.'

И ја шта ћу, одем с њим. Ето, такав је био.“

„Никада психички није падао, он је имао тај унутрашњи механизам који га је гурао напред. Мотив је чудо“, причала ми је Олга и присећала се да је осим глуме и дружења, Бата имао још једну страст – цигарете:

„Много је пушио и кашаљ му је сметао приликом играња представа, а онда је схватио да скоро да не кашље када пуши 'лорд'. Али, 'лорд' се тада тешко набављао. Тако смо ми умели да запуцамо у Бугарску, пређемо границу и одемо до фри-шопа. Питају нас на царини: 'Где ћете?', он каже: 'Да купимо цигарете'. Објасни он да мало више пуши, а цариник му каже: 'Купи онда пет штека', а Бата ће: 'Којих пет, педесет!' Овај момак само што се не сруши и пита како педесет? 'Па ја пушим, не могу сваки час да долазим.' И шта ће овај несрећник: 'Молим те, немој да изађеш на ону страну, дођи на ову моју.' И ми купимо цигарете. Сви су га волели, па су му гледали кроз прсте.“

Пушио је по три-четири кутије дневно. Ни у болести није престао. Захваљујући професору Божини Радевићу три-четири пута је једва преживео. Имао је девет интервенција, али одлазак на представе напросто га је дизао из мртвих. Никога није ни питао да ли из болнице може да оде да игра, већ је све морало да буде готово до представе.

Тринаестог фебруара 2002. одиграо је свог последњег Професионалца. Били су ту неки словеначки студенти који су желели да га виде, једва је издржао, али је остао до краја. Пре тога, 5. фебруара, извео је тристоту Корешподенцију, а 15. фебруара поново је ушао у болницу. Умро је 16. марта.

Последњих дана ни о чему није хтео да разговара осим о фудбалу и позоришту.

Гросиста у свему

Олга је знала колико су пријатељи жалили за Батом, али је умела да каже и како су за њим највише жалили продавци цвећа на Каленића пијаци. Умео је да дође и каже: „Дај сто црвених и још сто жутих ружа“, а таксисти му помажу да их донесе кући. Олга би их на крају стављала у каду јер више није имала где да их држи.

Говорила је за њега га да је био гросиста у свему, и то је један од најпримеренијих израза за Бату. Хоће све, хоће пуно, хоће велико, хоће да плати, хоће свакога да части:

„Кад се спремала слава, на коју је по правилу долазило 50 људи, хране је морало да буде за стотину. Ако бих правила вечеру за десеторо, он се цело вече уздржавао од јела и гледао хоће ли бити довољно за све. И сео би за сто да једе тек када би гости отишли.“

Посебна прича су Батина одела, која је шио чешће него што су неки куповали чарапе. Био је увек и једино у оделу, углавном тамном, савршено сашивеном по мери.

Имао је у плакару увек по десетак најфинијих и најквалитетнијих штофова који су чекали кројача. И уз свако одело је имао по неколико феноменалних свилених кравата. Умео је и да купи кравату која му се допала, па би онда тражио штоф за одело који се слаже уз њу. Често је правио смеле комбинације одела, кошуље и кравате, и готово би се наљутио када пријатељи не би приметили његову креацију. На сваку представу је долазио беспрекорно одевен, као да иде на славу и тиме је заправо одавао почаст позоришту.

У кожи Луке Лабана

Гледала сам бар десет пута Професионалца у Звездара театру, све доводећи некога да види Бату у улози живота. И сваки пут бисмо после представе седели, пили, некад вечерали, причали, а он би заинтересовано слушао шта би придошлице говориле о његовом Луки Лабану кога је играо од 10. јануара 1990. до 13. фебруара 2002. Тачно месец дана пред смрт.

Ту представу је одиграо 416 пута, од чега 138 пута на гостовањима; видело ју је близу 135 хиљада гледалаца.

Било је занимљиво шта се догађало са тим комадом. Када је први пут прочитао Професионалца, Бата је био очајан, ништа му се то није допало. Онда је ишчитавао, ишчитавао, и после недељу дана изненада је у колима, док га Олга возила, рекао да зна како ће га одиграти. Нашао је кључ, решење, и онда је могао да игра.

А играо је громогласно, маестрално. О томе сведоче критике и награде, али и његова најдуговечнија другарица, његов најдражи класић, Бранка Петрић. За зборник Данило Бата Стојковић аутора Мила Глигоријевића написала је:

„Љубљана, новембар 1990. Цанкарјев дом. Гостује Звездара театар из Београда са Професионалцем Душка Ковачевића. Улазим на последњу галерију и гледам крај представе. Затим се глумци редом клањају, последњи Данило Бата Стојковић. Френетичан аплауз. И онда, као кад се играте поређаним доминама, почиње да устаје први ред, па следећи и најзад цело гледалишче стоји на ногама и аплаудира. Узбуђена сам, радујем се зато што је то заслужено, зато што томе присуствујем, зато што то виђамо једино на доделама Оскара, зато што се то догађа у Словенији (односи међу републикама нису баш нежни). И зато што је тамо доле далеко на сцени мој друг Бата.

И као што бајке кажу да је рука најмекша, љубав најјача, мисао најбржа, ја се присећам наших студентских дана, наших првих сусрета и свега што нам се дешавало, од тада до те ноћи у ветровитој, кишној Љубљани.“

Бранкин друг

Бата је је био најближи са Бранком, седели су заједно на предавањима као класићи, касније су се породично дружили. Памти га као младог, мршавог момка крупних очију који је за пријемни испит одабрао причу Кротка Ф.М. Достојевског. А Бата је тај тренутак овако описао Феликсу Пашићу у поменутом зборнику:

„Мој брат Жика је био одличан пријатељ са Николом Танхофером, а Танхофер је те године примао класу. Жика није смео да му каже да му брат полаже аудицију, него је стајао испред Академије. И заврши се испит. Жика иде са њим, а Тока каже: 'Боже, што би један младић, изговори Достојевског, Стојковић.' Онда стаде, погледа у Жику па каже: 'Имаш ли ти неке везе с њим?' И ту Жика признаде: 'То ми је рођени брат.' Никоме не би пало на памет да смо браћа: ја онако патосанац, а Жика огроман!“

Бранка је сведочила како јој је Бата на њен наговор рецитовао Облак у панталонама Мајаковског, како су ишли на баклава и лимунбозу код Меџеда.

Дипломирали су заједно као класа са представом Ћелава певачица Ежена Јонеска у режији Миленка Маричића. Када су се после 25 година поново срели у представи Балкански шпијун, она је била пресрећна јер су опет, као у студентским данима, седели једно поред другог и кикотали се.

Играње Балканског шпијуна у Југословенском драмском позоришту (текст Душан Ковачевић, режија Душан Јовановић) представљало је за Бранку фантастичну и ужасну одисеју. Дешавало се да месечно играју и по десет представа, док нису догурали до бројке 250.

Тог Илију Чворовића кога је играо Бата Стојковић, Ковачевић је пренео и на филм, јер је његов лик постао универзална мера манипулисаног човека у коме је свако препознавао понекога кога лично познаје.

Душков глумац

Иначе, са тим комадом почело је блиско дружење Бате Стојковића и Душана Ковачевића које ће кулминирати представом Професионалац, будући је улогу Луке Лабана Душко писао управо за Бату.

Најзанимљивије је да се улогом Илије Чворовића Бата Стојковић вратио у позориште у коме је почео, у Југословенско драмско, а одакле је практично отеран као неталентован, и био примљен у Атеље 212.

Није Бата жалио што никада није одиграо ни један Шекспиров лик, јер је његов Шекспир био Душко. Мада, умео је да објасни како је много тога узимао од Лира, иако га никада није играо. Као што је волео и користио Чехова, а играо само у једном његовом комаду.

Душков и његов однос грађен је на великој љубави, поверењу и поштовању.

Отказ у ЈДП-у

Морао је Бата много да воли свој посао кад је пристајао на све оно што је прошао као млад глумац, почетник у Југословенском драмском позоришту. Баш као и Бора Тодоровић пре њега. Има ли бољег доказа да је управа овог позоришта годинама била прилично глупа, или чак цинично безобразна, а да је Мира Траиловић у Атељеу била змај који је све видео и доводио у своју кућу све најбоље.

Био је Бата тих година у ЈДП-у и „Сенка“ и „Носач мртвачког сандука“, имао је улоге без текста, без речи, и не би никада одустао да га нису прогласили непожељним. Мира Ступица је причала како је средином педесетих у салону ЈДП-а приметила малог округлоглавог дечака великих ужарених очију који јој је пришао зајапурен и орошен знојем, ритерски се поклонио и промуцао:

„Можда ме се не сећате, ја сам Данило Стојковић, брат Живорада Стојковића!“

Мира је махинално погледала спрам плафона где је обично сретала Жикино лице. Схватила је да је Жика брату украо прилично сантиметара.

Сећала се и како је Бата излазио са сцене у бучни салон ЈДП-а и склањао се у угао, да би убрзо из овог позоришта изашао са отказом као недаровит.

Избацивање је било прилично драматично, непосредан повод је био неки инцидент који је Бата начинио, али он памти најлепши гест који је тада исказао његов старији колега, велики глумац Јован Милићевић:

„Он је морао да ми уручи отказ из ЈДП. Никада тај наш разговор нећу заборавити. Рекао ми је: 'Већина колега мисли да није тај инцидент у питању, него да немате дара. Наравно, моје мишљење је сасвим другачије.' Био је једини од глумаца који ми је слао новац у војску, редовно сам од Јове Милићевића добијао новац. Пратио је све што сам играо, и најстроже, најобјективније говорио ми је колико му се нешто допада, без икакве потребе да начини на мене утисак. И, наравно, мој вечити Чика који је направио протекцију да уђем у Атеље 212 – Мића Поповић.“

А то са сликарем Мићом Поповићем је по Батином сведочењу било овако.

Бата му се јавио после отказа, као блиском пријатељу свог брата Жике, као човеку кога је знао из детињства и кога је веома поштовао. Пожалио му се да је остао без посла, а овај му рекао да иде у хотел „Москву“, наручи кафу на његов рачун и сачека га. За то време је Мића окренуо телефон, све средио, и када се појавио у „Москви“ саопштио му: „Све је сређено, сутра идеш у Атеље 212.“

Тако је почело најлепше и најдуже поглавље у Батином позоришном животу, а сусрет са Миром Траиловић је био пресудан у његовој позоришној каријери.

Колики је она била ауторитет, обожавани ауторитет, волео је да илуструје једном причом из Михизовог живота.

Каже Мира Михизу: „Идите, Михизе у Нови Сад.“ Оде Михиз у Нови Сад, а онда је отуд зове и пита: „Миро, а зашто сам дошао у Нови Сад?“

„Није било шансе да је не послушаш“, говорио је Бата уз опаску:

„Мира је била парни ваљак који је млео све пред собом. Имала је велику енергију и љубав за све нас. За све оне за које је проценила да су даровити, велику љубав је имала. Имала је ужасну интуицију да процени шта је шта, да примети шта не ваља. Ја сам био, можда, највише у сукобу са њом, али сам је бескрајно волео. Никада, или врло ретко се десило, да свађа у Атељеу траје дуже од једног дана.“

Радост игре

Прва глумица коју је Бата заволео била је Мира Ступица. Обожавао је Јозу Лауренчића, Миливоја Живановића, Страхињу Петровића, Саву Северову, Виктора Старчића, Бранка Плешу, Јована Милићевића, Зорана Ристановића:

„Најчешће сам гледао сцену између Виктора Старчића и Стеве Жигона у Глорији, пошто сам статирао. Као што сам гледао Миру Ступицу и Јована Милићевића у Љубави. Не знам да ли сам нешто куповао од њих, али ако јесам, онда је то била радост игре коју су они имали. Схватио сам да, ма какву улгу глумац играо, мора осећати радост што је на сцени. А то се примећује и по ходу, најпре по ногама.“

Улога Саве Лукића у Булгаковљевом Пурпурном острву у Атељеу 1972. године била је Батина 45. улога, почев од оне прве, када је био Слуга Магбетов 1956. године. Речју, играо је пуних 16 година да би себи тек после Пурпурног острва признао како се глумачки замомчио.

Иако се није бавио спортом, Бата је имао пасију врхунских спортиста да јури рекорде. Тако је у свакој представи Вацлава Хавела Аудијенција, за мање од сата испијао наискап 17 флаша пива, а да притом није излазио са сцене.

А дражи од свих су му били рекорди у игрању представа, да игра 100, 200, а онда и више од 300 пута једну драму! „Некима је досадно после пете а мени се тек игра кад догурам до двестоте и онда само мислим на тристоту“, говорио је.

Излазак на сцену

„Као што спремаш собу, тако поспремаш себе да би изашао на сцену“, објашњавао је Бата свој ритуал пре но што ће се наћи пред публиком. А чар тог ритуалa била је у облачењу костима:

„Оног часа кад обучем костим и узмем прву реквизиту за сцену, мени је, чини ми се, то довољно. И мало мрака, пре него што изађем. Сећам се мог професора који је говорио: 'Гледајте у једну тачку, да скупите мисли у тачку.' А то је реченица Достојевског. Међутим, можда је баш прва реченица коју треба изговорити важна. И прва радња. А онда иде ланчано… Причао сам о томе да осећаш глумца по ногама. Како стане на сцену, осећаш шта струји кроз њега. И ја одмах затреперим или кажем: 'А, овај га неће одиграти!' Код великих глумаца увек примећујеш неку спретност у ногама. И стопало им стоји страшно мирно и лежерно. И има своју гипкост, чудну. Свеједно да ли тај глумац имао сто педесет кила, или двадесет једну килу. Има то што тако извире одоздо нагоре у глумца. И кад бих могао да експериментишем, волео бих да видим зрачење главе и, у истом тренутку, снимак ногу, па да упоредим та два снимка.“

Ако се зна колико је играо а био болестан, колико је операција имао а одмах после сваке од њих одлазио на сцену, не чуди што је Душко Ковачевић рекао да ће Бата умрети на сцени.

А Бата је то овако објаснио:

„Ми се с тиме у ствари шалимо. Велика је почаст умрети на сцени. То се десило у два-три случаја. Увек кад неко дође мало болестан, ми му кажемо: 'А, не може, ти би да умреш на сцени. То би била велика част! И још да нам набијеш комплекс.'

Има једна добра анегдота која све говори. Кад је Скоблар, фудбалер ОФК Београда, био у топ форми, а Самарџић играо десно крило, био је један Бановић, полутка, добар фудбалер. Али пошто нису нешто били у добрим односима, Бановић им није додавао лопту. А тада се тако играло да полутка додаје крилу. Ни сва убеђивања тренера и управе нису вредела. И најзад замоле Михиза, не знам да ли је био у управи клуба или само навијач, да поразговара са тим Бановићем. И Михиз га позове на вечеру. Бановић обожава Михиза, гледа у њега као у бога док он прича, и на крају нађе Михиз простора да му каже: 'Побогу Бановићу, добар сте фудбалер, додајте мало и Скоблару лопту!' На шта му Бановић постави питање: 'Михизе, извините, колико траје утакмица?' 'Деведесет минута', одговори Михиз. 'Колико има фудбалера?' 'Двадесет двојица', опет одговара Михиз. 'Значи, свакоме припада по четири минута. Е, видите, за та четири минута не дам никоме лопту па нека се убије.' Е, то је логика која је блиска и нама глумцима. И има у себи нешто племенито, ако се не злоупотреби…

Опет ћу о фудбалу. За Милоша Шестића је важило правило да се понаша као прасе на вашару. Чим га јуре, не може нико да га ухвати. Увек се измигољи. Чим га сви нападају, он извуче лопту. Оног часа кад стану фудбалери који га чувају, стане и он. Тако и прасе. А тако је и у многим ситуацијама и са глумцима. Кад стане, он стане потпуно, угаси све моторе и машине. Оног часа кад се будем осећао равнодушно на сцени, кад се не будем радовао, више нема игре, нема сврхе да играм.“

Два писма

Ту је сврху Бата осећао до последњег трена. И то су знали они који су га гледали, публика, а нарочито поједини блиски људи који су га подржавали у ономе што ради. Тако је остао велики број писама које сведоче о томе како су га волели, ценили и уважавали људи из света културе и на какав су му начин то исказивали.

Професор који га је примио на класу, глумац и редитељ Томислав Танхофер, упутио му је писмо 15. априла 1971. године (умро је два месеца касније, 21 јуна), поводом Златног ловоровог вијенца, највећег признања које је те године освојио на сарајевском фестивалу Малих и експерименталних сцена:

„Драги Данило, честитам ти на успјеху и награди коју су освојио у Сарајеву! Знам како су овакве честитке близу фразе и тзв. опћих мјеста, али, ето, желим да Ти кажем како сам се обрадовао кад сам чуо шта се догодило у Сарајеву, како сам био сретан и, коначно, поносан, мада знам како мало права имам на то. Кад сам се први пут срео c Тобом, на оном Твом пријемном испиту за Академију, мислио да имам права и оправдања да Те примим, и зато сада осјећам задовољство што сам био у праву.

Ето, то је за сада све. Прими моје поздраве. Волио бих кад би могао да ти топло стегнем руку.“

Једно друго писмо, тачније епистола, остало је као доказ великог поштовања за Батину уметност које је гајио песник, есејиста и преводилац Милан Комненић (1940-2015). Упутио га је Бати после гледања представе Цинцари или Корешподенција Борислава Пекића, у којој је Бата играо Симеона Његована Лупуса, а која је премијерно изведена 5. фебруара 1980. у Атељеу 212 у режији Арсенија Јовановића. Бирам тек мали цитат:

„Поштовани Данило Стојковићу,

Пишем Вам, готово не часећи, после представе Корешподенција од Борислава Пекића, у којој сте, смем ли рећи, више живели него играли лик Симеона Лупуса Његована… Ви сте изградили један лик, редак у нашој савременој књижевности, редак у нашем животу, редак и у Вашим досадашњим улогама. Како је сав од трепета тај Симеон Лупус, тај цинцарски вук, тај логичар нашег танког грађанства, какав виталитет, каква скала осећања, колики распони! Ни површном гледаоцу не да промаћи колико сте проучили тај лик, свезали у чвор крајности његове драме, све време изграђујући, на плану идеја, једну представу о ономе што је дух времена и што је обележје једног народа. Тако сте у овој драми успели да играте напоредно и једну драму евокације, или једну драму историјских реминисценција, снажно, одважно, у једном даху. Један фантом, једна фикција – благодарећи потки којом сте прожели лик Симеона Лупуса – постаје интелектуално завештање чији смо и ми, хтели не хтели, баштиници!

Могу само слутити колико труда захтева толико моделовање лика и таква мекота преображавања из ситуације у ситуацију… Ви нисте играли једног човека, Ви сте играли једну велику идеју и играли сте је на начин велик, с великим разумевањем њене суштине… У својој игри знали сте да поштујете меру… Ја имам част што ми је вечерас, било омогућено да живим штошта што значајем, опсегом и смислом, премаша границе мог живота.“

Сат за Душка и Дика

Фама о представи Професиналац која се играла на сцени Звездара театра од 10. јануара 1990. до 13. фебруара 2002. представља посебно поглавље у животу овог глумца. Један детаљ из те велике приче заслужује да остане овде забележен, јер о њему никада није написано оно што се стварно десило.

Бата је, пре него ће одиграти 300. представу, наручио из Швајцарске два лонгинес сата, џепна, златна и дао да се на поклопцима напише следеће.

На једном: „Мом Дику, Бата“, а на другом: „Душану Првом, Бата Стојковић“.

Треба знати да је писац, аутор Професоналца Душан Ковачевић имао своју причу која га је везивала за сат марке лонгонес јер је целог живота носио само њега, а млади Богдан Диклић је тада већ десет година био Батин партнер у овој представи.

И Бата је, како је само то он умео, одлучио да им се на свој начин захвали за тих 300 представа. Узео је сат за Богдана Диклића и дао му га је у представи, јер њих двојица имају сцену када Лука Лабан, пензионисани полицајац кога игра Бата, предаје Теји Крају, кога игра Диклић, тај сат, а заправо му га враћа као једну од ствари коју је годинама, пратећи га, сакупљао за њим. Теја га је, у пијаном стању, био негде заложио у кафани јер није имао да плати пиће, а Бата га је откупио и сачувао. На том сату је писало: „Мом Теји, отац.“

У тренутку када Бата на сцени даје сат Дику, овај глумац је био мало зачуђен, јер је приметио да то није онај сат који је до тада служио као реквизита, али је помислио да је онај изгубљен, па је овај позајмљен. После представе, у гардероби, пита Бата Дика где му је сат, на шта овај каже да га је оставио на столу јер то није сат из реквизите. Бата му саопшти да је то његов сат и оде и донесе му га. Када је Дик прочитао посвету, заплакао је.

Сећајући се те сцене, Диклић ми је рекао:

„Добро је што на сцени нисам прочитао шта је писало на поклопцу, јер би ме то померило са места, тамо бих се расплакао, и не знам да ли бих био у стању да наставим представу.“

И Душко Ковачевић је свој сат добио после представе, узбуђен и ганут Батином пажњом. Нажалост, касније су лопови обили кућу Душка и Наде Ковачевић и међу украденим стварима нашао се и тај сат.

Са нок седам Трено

Често се говорило да је Батина песма била Стани стани Ибар водо, а ја памтим како нико није тако уживао у песми Трено као он. Били смо на једној годишњој прослави код брачног пара Радмила Микић-Марковић и Миливоје Марковић, где је било педесетак пријатеља.

Међу званицама су били и музичари Сања Илић и Слободан Марковић, као и Сенка Велетанлић и Зафир Хаџиманов. Бата је затражио да му Сенка и Зафир отпевају његову најомиљенију македонску песму Са нок седам Трено, а он их је тихо пратио. Умео је лепо да певуши.

Сенка и Зафир су то чудесно извели. У стану је настао мук, сви су гледали у Бату, ја у његове сузе.

Касније, када га је глас напустио од силне количине цигарета које је сагорео у себи, Бата је умео да говори песме, као Раде Шарбеџија, например. Чувено је његово певање-говорење српске зезалице Иде Миле лајковачком пругом.

Четири екранска сола

Ранко Мунитић је издвојио његова четири екранска сола: улоге у филмовима Издајник Кокана Ракоњца, Тестамент Мише Радивојевића, Како сам систематски уништаван од идиота Слободана Шијана и Балкански шпијун Божидара Николића и Душана Ковачевића.

Велики је и у Делијама Миће Поповића, Пјегавој девојци Мирзе Идризовића и Зазиданима Кокана Ракоњца. Публика га је обожавала и у Ко то тамо пева Слободана Шијана, у Чувару плаже у зимском периоду Горана Паскаљевића, као и у серији Грлом у јагоде Срђана Карановића.

И након бриљантних анализа Батине глуме, Мунитић је са пуно аргумената закључио да је Бата Стојковић представљао „живо буре барута чија се експлозија попут успореног удара распоређује узлазном путањом, односно трајањем улоге: у томе је специфичност и изузетност његовог дела, односно њега самог као градивног материјала тог опуса“.

Постоји још један незаобилазан детаљ из Батине биографије. Када су студенти марта 1991. године протествовали против власти Слободана Милошевића, у окупљањима на Теразијској чесми Бата се обратио младим људима речима:

„Ја сам дошао да се вама поклоним, ја вама да аплаудирам и ја вама да пољубим руке, кад бих то могао. Хвала вам… Ову срамоту сам педесет година трпео и био не тако храбар као ви, и не тако мудар као ви. Хвала вам децо, много вам хвала!“