Овако је писао Бора Станковић у Београдским новинама 1917. године. Већ тада је губилиште на Карабурми, где су претходно деценијама извршаване смртне казне над осуђеницима, било знатно другачије у односу на изглед с почетка 20. века. Некада „голо, избраздано брдо“ је средином тридесетих поравнато и на његовом месту је саграђена прва београдска кафилерија. Уместо људи, сада су овде убијани пси. У склопу кафилерије радила је и радионица за производњу рукавица од кожа убијених паса.

Када је 1935. у непосредној близини отворен Мост Петра II Карађорђевића (данашњи Панчевачки мост), место на коме је некада било највеће београдско губилиште је потпуно промењено. Од њега данас није остао никакав траг.

Али није Карабурма била једино губилиште у српској престоници.

Турско доба

У доба турске владавине, након што су Турци поново преузели Београд од Аустријанаца 1739. године, најпознатија губилишта била су код Стамбол капије (на данашњем Тргу републике) и Екмеклук (на данашњој Звездари). Овде су смртне казне извршавале и после одласка Турака, али недуго потом као локација за ново губилиште изабрана је Карабурма, тада готово ненасељен крај, и то је потрајало до 1905. године. 

„На Врачару од Ташмајдана до Стамбол-капије, с обе стране пута стоји парада од људи на коље набијених (…) Имаде ји 60 или 70, многе су пси одоздо изјели, докле су могли дохватати“, овако је Љуба Ненадовић описао Београд након слома Првог српског устанка.

Стамбол капија, коју су саградили Аустријанци након преузимања града од Турака 1718. године, постала је симбол турске страховладе. На њој су висиле одсечене главе погубљених, а у непосредној близини османска управа је и набијала побуњенике на кочеве. 

И касније, за време кнеза Милоша, главе погубљених разбојника и хајдука су одсецане и набијане на плотове испред полицијских или судских зграда. Тек 1848. Министарство правде је издало наредбу да се таква пракса заустави, како се: „(…) не би убудуће главе од поубијаних ајдука пред Здањем својим и Суда никако на шиљак набијало и у плоту држало.“

Године 1866. године, као симбол турске окрутности, Стамбол капија је по наредби кнеза Михаила срушена.

Друго турско губилиште у Београду било је Екмеклук, на данашњој Звездари, недалеко од зграде Опсерваторије. Некада су овде биле баште и виногради, али изглед краја се променио током аустријско-турских ратова почетком 18. века. Аустријанци су овде подигли одбрамбени шанац, од кога су остали трагови у Волгиној улици на Звездари.

По повратку Османлија, на Екмеклуку је направљен простор за извршавање смртних казни. Ову локацију за губилиште касније су користиле и српске власти.

Предсмртна „парада“

Тек године 1868. државни Совјет донео је „Рјешеније у смотрењу извршивања смртне казни над осуђеницима на ову казну“. У њему је строго прописано да се све будуће ликвидације извршавају искључиво ватреним оружјем, а да се тело осуђеника одмах по стрељању закопава у земљу. Тада је и промењена локација извршења смртних пресуда, са Екмеклука на  Карабурму.  

Тих година је и држава званично одредила како смртне казне у пракси треба да изгледају. Иван Јанковић у књизи На белом хлебу. Смртна казна у Србији и Југославији 1804–2002, чије је допуњено издање недавно изашло у издању Академске књиге, овако то описује:

„Према чл. 287 Законика о кривичном поступку (1865), извршењу смртне казне морају присуствовати два кмета и свештеник (то су службена лица, а погубљење може да посматра ко год хоће, укључујући жене и децу). Извршењем руководи надлежни полицијски чиновник, чија је дужност да на месту погубљења прочита пресуду којом се преступник осуђује на смрт. После читања пресуде, свештеник ће 'са неколико поучителних речи опоменути осуђеника на покајање, те да се за смрт приуготови'. (Пошто свештеник обави своју дужност, на осуђенику је да се јавно покаје или не покаје, у зависности од околности случаја, али и од расположења публике, степена пијанства и много чега другог.) Затим се осуђенику везују очи, а полицијски чиновник даје 'знак' стрељачком строју, који се састоји од четворице 'за то одређених полицајних служитеља'. Полицијски служитељи пуцају у осуђенога 'из четири пушке уједанпут'. Ако га одмах не убију, пуцају поново (све док осуђени не буде мртав). Тело погубљенога се укопава одмах, на месту извршења смртне казне.“

У пракси је то изгледало другачије. Уместо израза ауторитета државе, егзекуције су се понекад претварале у јавне спектакле. Осуђеницима је било обезбеђено да уочи егзекуције обедују знатно обилније и квалитетније, те се тако и усталио израз „на белом хлебу“ за чекање на извршење смртне казне. 

Уочи погубљења осуђеници су примали и посете, што је први уредио кнез Милош наредбом: „Да једе и да пије и прашта се с народом који му буде долазио.“ Тако су се ти опроштаји – када је осуђеник, све до дана егзекуције, примао познате и непознате особе, уз обилну храну и алкохол – често претварали у теревенке. 

Таса Миленковић, један од првих школованих српских полицајаца, овако је то описао у својим дневницима:

„(…) Осуђен је био што је заклао неко девојче од 15 година. У возу, којим је он путовао, десила се и војна музика, која је ишла на маневре. На захтев осуђеника, музика му је целог пута свирала Бетовенов марш. Цео спровод је давао слику као да се не води злочинац убица, него као да се прати неки слављеник. Али боља се сцена не приређује ни у самој престоници. Ту се новине хвале, како је на Карабурми било те гледало – 10.000 душа. У тој гомили највише – жене и деце.“

Огорчен том сликом, Миленковић је предлагао да „са извршењем што је могуће више убрзати, са осуђеником не правити параду“:

„Нашта та представа? Ни женски, ни дечији осећаји неће се ни најмање облагородити појавама на губилишту. Осим тога, будимо уверени, она жена и оно дете, које, ради задовољства, раном зором излази и жуди за оном појавом, која ће се тамо одиграти, неће се моћи много подичити ни својим моралом ни својим срцем. Зашто се извршење казне, као на западу, не би увело у затвореном простору. Ту да присуствују само одређена лица.“

Од његових предлога није било ништа. Ноћ пре погубљења осуђеници су проводили у Главњачи, одакле су сутрадан  до  губилишта на Карабурми често прелазили пешке у пратњи жандара, док би иза њих ишли или их сачекивали радозналци којих је понекад било и неколико стотина. Осуђеник је застајао, причао и поздрављао се с њима. Један такав случај описао је Таса Миленковић: „Три пута смо до Карабурме морали застајати… Молио је да се види с народом… Лепо је говорио. Како треба Бога и цркву поштовати; како треба пазити родитеље и слушати их...“

Некада су осуђеници ишли на погубљење мирно, понекад плакали и молили за милост, некад певали и веселили се, а понекад сачекивани псовкама и гађани од окупљених. Предсмртна парада се понекад заустављала пред кафанама на Вишњичком путу (данас Булевар деспота Стефана), где су власници локала давали  осуђенику алкохол и цигарете.

Када би пристигли на губилиште на Карабурми, осуђеници би су се спуштали у раку коју су претходно ископали затвореници из Главњаче, и у којој је био пободен колац. У случају више осуђеника, ископавана је већа рака, а за сваког осуђеника је био постављен засебан колац. Када би осуђеник сишао у рупу, жандарми би га везали за колац и церемонија је могла да почне.

Пошто би полицајац прочитао пресуду, осуђенику је прилазио свештеник који би га питао да ли се каје због почињених грехова и читао му предсмртне молитве, да би напослетку и сâм осуђеник добио прилику за последње речи. Једни су тврдили да су невино осуђени, други су признавали своје злочине, трећи би били застрашени и ћутљиви.

Било је и бизарних сцена. Тако Мале новине 1898. године бележе да је хајдук Борисав Познановић пијан скочио у јаму, „заискао вина, малко попио, остало просуо по гробу, након чега је и запевао“.

На крају би осуђенику стављен повез преко очију, вод жандарма би испалио плотун, након чега је погубљени био закопан у раку у којој је и стрељан, без надгробног обележја.

Ипак, било је и изузетака. Тако је остало забележено да је на Карабурми постављен камен као спомен једном од завереника који су извршили атентат на кнеза Михаила. О понашању самих атентатора на стратишту сведочење је оставио Феликс Каниц у књизи Србија – Земља и становништво:

„Коначна судска пресуда је била у складу с предлозима државног тужиоца. У рано јутро 18. јула извршен је на Карабурми барутом и оловом последњи обрачун с тринаесторицом осуђених, који су храбро, делом и фриволно с цигаретом у устима пошли у сусрет смрти.“

Понекад жандарми не би усмртили осуђеника из првог плотуна, па је Таса Миленковић за извршење казне предлагао проналажење „сигурних руку (да им рука не дрхти, да нису нервозни)“. 

Неколико пута се при стрељању десило рањавање самих егзекутора, чак и погибија од рикошета, што се десило управо приликом поменутог погубљења атентатора на кнеза Михаила. Живојин Лазић у књизи Убише књаза то описује овако:

„После једног плотуна тане фијукну, а са криком се сруши официр који је командовао стрељањем. Васи Мијатовићу притрча лекар, али му више није било помоћи. У магновењу сви схватише чудо: тане се одбило од коца или камена и усмртило официра који је командовао стрељањем. Његов заменик преузе команду, док су два војника носила официра према једној од празних кара. Он неће лежати са осуђеницима. Биће свечано сахрањен на гробљу, као војник који је пао у борби за књаза и отаџбину…“

Чин јавног погубљења имао је и неке бизарне нуспојаве, као појаву џепароша који су пљачкали окупљену „публику“. Таса Миленковић бележи: „Ја сам износио примере да су кесароши на Карабурми претресали људима џепове и предизали кесе баш у оном часу када је на осуђеника пуцано и када је публика у том тренутку била сва заузета сценом на губилишту.“

Миленковић сведочи и о морбидном грабљењу за стварима покојника након погубљења:

„У другом једном случају када је осуђеник, погођен, пао у гроб, један кесарош стрчао је за њим у раку да са убијенога скине оне подметаче на којима се држе букагије. Када је после на испиту упитан шта ће му те крпе без вредности – он је одговорио: слушао сам да онај ко носи са собом те подметаче може лако отворити сваку браву! Жене се опет грабе на губилишту за парчад од оних ужета, којима је везиван осуђеник. Хоће да поломе вратове око тога. Веле, да која жена носи уза се ма једно влакно од те вренгије, за њом трчи муж или љубавник као – луд.“

Једном се десило и да је светина улетела у раку и почела да се туче око канапа којим је осуђеник био везан, тако да су морали да интервенишу и жандарми.

За и против смртне казне

По подацима које је Иван Јанковић сакупио у књизи На белом хлебу, у периоду од 1889. до 1903. године изречено је и извршено преко 400 смртних пресуда.

Узимајући у обзир број становника тадашње Србије, стопа осуђених на 100.000 становника била је 2,28. То је била значајно већа стопа у поређењу са европским земљама тог времена: како Иван Јанковић наводи, у Немачкој је износила 0,1, а у Француској 0,05. У Русији је у истом периоду изречено 96 смртних пресуда, дакле четвороструко више него у Србији.

Након Мајског преврата, краљ Петар I Карађорђевић је у првим годинама владавине помиловао већину осуђених на смрт, а 1904. извршена је само једна смртна пресуда. И у доцнијим годинама број извршених погубљења био је знатно мањи него у време Обреновића. У том периоду све снажнији је аболиционистички покрет који се противио смртној казни. Поред српских социјалиста Димитрија Туцовића и Драгише Лапчевића, који су се принципијелно борили против смртне казне, њен велики противник био је и Миленко Веснић, министар правде у Влади Краљевине Србије.

С друге стране, међу заступницима смртне казне били су познати писци, као Бранислав Нушић и Стеван Сремац. У јеку расправа о смртној казни – посебно након „Живковићеве афере“ из 1906, када је министар правде предложио помиловање судског послужитеља Симе Живковића који је ранио своју жену – Бранислав Нушић се у једној хуморесци оштро ругао аболиционистима, док је Стеван Сремац писао:

„Овако још жив Србин није лупнуо! Него то вам је оно старо: видео жабац где се коњи поткивају па и он дигао ногу; читао тај филантропа Виктора Хуга, запамтио нешто о Жану Валжану – па ајд' да и он рекне коју; да пропагира мало човекољубљем! Жали лопове и убице, а не жали оне јадне жртве! По њему готово изгледа да ову нашу Карабурму треба прогласити за Пантеон великих Срба!“

Крај Карабурме као губилишта

Иако аболиционисти у Краљевини Србији нису успели да издејствују укидање смртне казне, њихова активност резултирала је променом праксе њеног извршења, те је 1905. Министарство унутрашњих дела донело нови правилник у коме је наведено да се смртне казне извршавају: „(…) у највећој тишини на местима што забаченијим и народу што мање приступачним, а и у време кад најмање народа може томе чину уопште присуствовати (нпр. врло рано), (…) са што мање присутника или уопште у присуству лица само за то законом одређених.“

Уследио је отпор оних који су подржавали јавна погубљења. Тако се репортер Политике вајкао: „(…) Још већи скандал што је државна власт покушала да извршење једне тешке и егземпларне казне завије у неку тајанственост.“

Прва смртна пресуда по новим прописима извршена је над Душаном Лазићем Струјом, судским практикантом који је убио свог колегу. Било је очекивано да егзекуција, као и до тада, буде извршена на Карабурми, али су се власти одлучиле за другу локацију. Иван Јанковић у књизи На белом хлебу то овако описује:

„'Маса радозналог света' узалуд је чекала на Карабурми 12. септембра све до 11 сати, али надлежни нису ништа саопштавали. Проносиле су се гласине да ће стрељање бити негде на Бановом брду. Међутим, Лазић је 13. септембра у 4 ујутро кришом изведен из затвора у општинским болничким колима и стрељан на Топчидерском гробљу. Присуствовало је неколико радника који су туда пролазили па видели раку и колац, као и неколико Београђана који су ипак сазнали где ће Струју стрељати – укупно двадесетак лица.“

Био је то крај Карабурме као губилишта. Деценијама касније овај београдски топоним задржао се у градском жаргону као место невеселог краја: „Завршићеш ти на Карабурми.“ Али, временом и то је нестало. 

Након 1905. места извршења смртне казне у Београду се мењала. Егзекуције су вршене на Топчидерском гробљу или негде на ободу града, а осуђеници су на губилишта спровођени аутобусима.

Често су то били аутобуси којима су се туристи пребацивали на Авалу, па је тадашња Политика писала: „Некад се говорило за неког злог човека: 'Повешће њега на Карабурму', одсад ће се говорити: 'Повешће њега општинским аутобусом'.“

Деведесетих година прошлога века, овдашњи ТВ гледаоци су сваке боговетне вечери у „Дневнику“ РТС-а могли да виде средовечног мушкарца како у сивој тренерци џогира у пратњи златнога ретривера, док се у позадини над њима уздиже купола конгресног здања на Капитол хилу. Тим видеом је био илустрован сваки извештај о ономе шта о ситуацији у распадајућој Југославији има да каже Вашингтон. Ставови званичне Москве беху пак пропраћени сликом аутомобила који клизе џадом уденутом између зидина Кремља и велике реке. 

Али сем агенцијских вести које су читли спикери, из Вашинтона, Москве, Берлина, Лондона и Рима телефоном су се јављали наши дописници, баш као што су своје извештаје из Београда, Загреба, Сарајева и са толиких ратишта слали дописници новина, часописа и ТВ станица из целог света.

Знамо да је у тим извештајима често било мало или чак нимало истине. Но, и када су лагали своје читаоце и гледаоце, дописници су то радили са лица места, што данас никако није случај. Извештачи великих медијских кућа се, истина, јављају са кључних тачки актуелног блискоисточног сукоба, али то чине са тераса или кровова хотела и прес центара. Готово нико више не шаље извештаје са линије фронта, јер новинарима данас више нико не може да гарантује ни минимум безбедности. То, нажалост, најбоље илуструје број новинара који су током претходне две и по године погинули извештавајући из Газе.

Упоредо са овом непосредном ратном опасношћу, одиграва се убрзано измештање садржаја на дигиталне платформе. Ко зна да ли ћемо у најскоријој будућности имати прилику да прочитамо неки дужи текст или погледамо репортажу на основу којих ћемо моћи да стекнемо суд о ономе шта се у неком рату заиста дешава.

Наши репортери у Шпанском грађанском рату

Пре деведесет година у Шпанији је избио грађански рат у коме су, сем на смрт идеолошки посвађаних Шпанаца, учествовали и припадници многих народа и народности. Пошто још увек није било ни телевизије, многе новинске редакције су на лице места послале своје најбоље дописнике. Неки од њих не само да су извештавали о току борби између републиканаца и снага генерала Франка већ су и сами узимали пушке у руке. Међу њима су били Ернест Хемингвеј, Џорџ Орвел и Андре Малро, који су о своме виђењу Шпанског грађанског рата написали изузетно вредна дела. О томе су књиге написали и наши левичарски интелектуалци оног времена Аугуст Цесарец и Ото Бихаљи Мерин.

Скоро две хиљаде Југословена се од 1936. до 1938. у Шпанији борило против фашизма. Неки од њих су у својим сведочанствима о том времену истакли како су на њихову одлуку да се пријаве као добровољци пресудно утицали извештаји о ситуацији у Шпанији које су објављивале наше новине. Биле су то углавном краће агенцијске вести, али су у два маха „Политика“ и „Време“ објавили серију чланака својих дописника са лица места.

Крајем 1936, за „Политику“ је из републиканске Шпаније писао Владимир Дедијер, док је крајем јуна 1937. за „Време“, из табора генерала Франка, извештавао Милош Црњански.

Баш негде у то време, у Мадриду је почео да излази „Димитровац“, лист батаљона „Димитров“, у коме је било највише наших „Шпанаца“. Идејни творац и први главни уредник овог листа који је штампан недалеко од линије фронта био је Благоје Паровић. Након његове погибије заменио га је Вељко Влаховић.

О све три наведене епизоде из Шпанског грађанског рата могао би са написати по роман. Ми ћемо их овде дати тек у обрисима, не бисмо ли се подсетили како тих наизглед давних дана, тако и важне улоге новинарства у формирању слике једног времена.

Пут вредан Бетовенове Шесте симфоније и 35.000 франака

Владимир Дедијер је у Шпанију отпутовао готово илегално. Будући писац „Прилога за биографију Ј. Б. Тита“ је у време избијања Шпанског грађанског рата био члан редакције „Политике“. Уредништво најстаријег дневног листа на Балкану је током прве године борби отворено држало страну републиканцима. Иако подељена на неколико идеолошких струја, редакција листа се унисоно определила за антифашисте, а власници „Политике“ нису имали ништа против таквог става, све док је тираж растао.

У то време, уводнике који се односе на спољну политику писао је бивши југословенски амбасадор у Берлину Живојин Балугџић, а сличне ставове је и својим чланцима износио и дугогодишњи „Политикин“ дописник из Париза Михајло Петровић. Још више симпатија за републиканску Шпанију у својим текстовима испољавали су и други чланови редакције, међу којима је био и Жикица Јовановић, који ће ускоро отићи на лице места, у борбу, те стећи надимак по коме га понеко још и данас памти.

Иза кулиса, ипак се одвијао процес који ће ускоро довести до тога да из листа буду одстрањени сви они којима је срце и идеолошки било на левој страни. Пре него што се то десило, на иницијативу Веселина Маслеше, Владимир Дедијер је уз знање тек неколико својих колега, укључујући и главног уредника Владислава Рибникара, отпутовао у Шпанију.

Кренуо је на пут 21. октобра, а непосредно пред полазак, Веселин Маслеша му је рекао да ће му веза донети неку пошту за Централни комитет Партије, чији су се чланови у то време налазили у Паризу. Пошиљку је требало да однесе у књижару „Хоризонт“, коју је у то време водио Живојин Павловић, који ће касније написати књигу „Биланс совјетског термидора“, због које ће га партизани стрељати у родном Ужицу, током првих дана постојања Ужичке републике.

Пошту за ЦК Дедијеру је у редакцију „Политике“ донела Лула Вучо, супруга писца-надрелисте Александра Вуча, и он је пошиљку одмах по доласку у град светлости уручио Ивану Крндељу. Том приликом је поновио оно што је у Београду рекао Маслеши: да би се радије придружио Интернационалним бригадама и остао на фронту. Крндељ му је поновио оно што је Дедијеру у Београду рекао Маслеша: више ће за Партију и борбу против фашизма урадити новинарским пером него пушком, поготово што још није био одслужио војску.

И тако је Дедијер стигао у Шпанију 30. октобра 1936. и тамо остао до 14. новембра. Првих недељу дана је провео у Барселони, а другу у Валенсији. Хтео је да путује и до Мадрида, али је то било немогуће јер је пут за шпанску престоницу био затворен.

По повратку у Париз, Живојин Павловић му је у књижари „Хоризонт“ дао пошту за Покрајински комитет у Београду. Биле су то ноте Бетовенове Шесте симфоније на којима су поруке биле написане невидљивим мастилом. Уз Бетовена, Дедијер је у Југославију понео и 35.000 франака. Све то је дао Лули Вучо чим је стигао у Београд, 21. новембра.

У међувремену се у „Политикиној“ редакцији сазнало за ово Дедијерово полутајно путовање. Неки уредници су се бунили због тога, али то није спречило Владислава Рибникара да 25. новембра објави први од девет Дедијерових текстова. Последњи је штампан у броју „Политике“ за 15. фебруар 1937.

Централни део првог текста Дедијер посвећује разговору са председником каталонске владе Луисом Компанисом.

„Шпанија улази у пети месец грађанског рата али Барселона је живља од Париза“, каже Дедијер на самом почетку свога извештаја. „Аутомобили јуре тамо овамо, кафане су пуне света (са крагном и машном), футбалско првенство у јеку (у Мадриду се играло до пре две недеље), пушке не праште, већ се Шпањолци на Рамбли окупљају око продавница новина и слатко се смеју вестима 'Журнала', 'Еко де Париа', 'Дели Мела' о 'ужасном бомбардавању Барселоне, које је причинило 50 мртвих и 350 рањених', у ресторанима се једе боље и јевтиније него усред Београда, славни тореадори и даље сваке недеље убијају бикове, луксузне радње и даље отворене, а увече кастањете по малим кафаницама и најотменијим варијетејима односе аплаузе.“

Четири дана касније, „Политика“ објављује Дедијеров разговор са Жомом Миравиљесом, генералним секретаром главног одбора Антифашистичке милиције, који је вођен у Паризу, на дан када је одржан велики митинг подршке шпанским републиканцима коме је присуствовало тридесет хиљада људи.

Потом следе чланци посвећени различитим војним и политичким догађајима који су обележили тај период грађанског рата, али и о подизању тридесет нових школа у Барселони, разлозима због којих се Баскијци и шпански сељаци боре на страни мадридске владе...

Последњи чланак Дедијер посвећује Франковом нападу на Малагу, „дубоку и важну луку на југу, која има око 200 000 становника“.

„И Малага је пала“, пише Дедијер. „Притешњена са свих страна, она није могла да се одржи против свежих трупа из иностранства и модерног оружја. Генерал Франко ликује. Ликује и министар спољних послова једне силе која је послала нападаче на Малагу. Он јавно даје изјаву да је пад Малаге дело његових трупа. Али дух милиционара не опада. Алварез де Вајо најављује: 'За сваки пораз одговорићемо двема победама'.“

Руска рука у Шпанији

Три и по месеца касније, насловну страну „Времена“ за 6. јуни 1937. заузео је чланак Милоша Црњанског „Зашто је пропала шпанска монархија“, пропраћен редакцијским антрфилеом, у којем је, између осталог, писало:

„'Време' је умолило нашег познатог књижевника, г. Милоша Црњанског, који је већ једном био гост Азање, да обиђе поново Шпанију, свом њеном ширином и свом дужином крвавих фронтова. Са брода који се већ примиче шпанској обали, г. Црњански нам је послао своје прве уводе, у шпанску трагедију. Ми почињемо данас да их објављујемо, уверени, да ће они наићи на најшири одзив у нашој јавности. Наши читаоци добиће из написа чувеног г. Црњанског, објективну слику данашње Шпаније и одговоре на питања, које сваког дана поставља сваки Европљанин.“

Црњански је као новински извештач у Шпанији први пут боравио 1933, када су га, са још двадесет и шест колега из редакција европских листова, тамошњи одбори за дочек, састављени „од крајњих левичара и ауторитета. И најлепших жена“, водили са банкета на банкет. „Хтели су“, писао је тада за „Време“, „да нам покажу револуционарну Шпанију, ту праву правцату зарзуелу!“

Зарзуела је, појашњавао је читаоцима, „комад са певањем, сличан оперети“. На зарзуелу је подсећала и цитирана најава Црњанскових извештаја са „крвавих фронтова“. Писца романа „Кап шпанске крви“ нешто је одувек, како је писао, „вукло у ту земљу“. На Иберијско полуострво Црњански је први пут хтео да отпутује још 1930. године. Није, међутим, стигао даље од Рисна, јер је на мору владало велико невреме, те брод којим је требало да доплови до Шпаније није ни напустио Бококоторски залив.

И 1933. и 1937. он је у Шпанију путовао авионом. Детаље првог путовања не описује, већ само каже дa се из ваздуха упија очима „велика, геолошка лепота те земље“. Путовање у земљу у којој већ годину дана букти грађански рат пак детаљно описује, извештавајући читаоце „Времена“ како је у Саламанку долетео чак из Штутгарта.

Писац „Сеоба“ је у то време са својом супругом живео у Берлину, где је, као и крајем двадесетих година, поново радио при нашем посланству. Овога пута, обављао је дужност аташеа за штампу. Пут у Шпанију помињао је у писму Иви Андрићу још крајем марта 1937, али је у писму председнику југословенске владе Милану Стојадиновићу објаснио да још чека да га Посланство генерала Франка у Берлину препоручи у Саламанки, како би безбедно путовао.

Та препорука је најзад стигла средином јуна и Црњански прво целу ноћ возом путује из Берлина за Штутгарт, одакле редовном линијом „Луфтханзе“ преко Женеве лети за Саламанку, у коју стиже, како је известио читаоце „Времена“, на дан сахране генерала Моле.

Емилио Мола Видал био је један од шпанских генерала који су, побунивши се против републиканаца, отпочели грађански рат. Погинуо је у авионској несрећи 2. јуна 1937, а сахрањен je у Бургосу.

„Цео Бургос“, пише Црњански, „и цела Саламанка излепљени су сликама погинулог Моле, кога сам толико желео да видим. Сад ме са зидова гледа само његова слика, са наочарима научника и погледом шпанског попа. Генерал Франко са Молом губи једног од најбољих шпанских генерала.“

Ових тек неколико редова и више су него довољни да закључимо како „Време“ своје читаоце није обмануло само оном тврдњом да је Црњански у Шпанију отпутовао бродом. Од обећане објективне слике тадашње Шпаније и давања одговора на питања које сваког дана поставља сваки Европљанин, јасно је, у текстовима Милоша Црњанског неће бити ништа. Али ће зато бити свега онога због чега га, уз Андрића, сматрамо за највећег нашег писца.

Текст „Како сам стигао на сахрану генерала Моле“ тек је четврти у низу његових дописа из Шпаније. Црњански је у прва три текста читаоцима „Времена“ изложио генезу догађаја који су довели до избијања грађанског рата у Шпанији. А онда је описивао лет до Саламанке и изнео прве утиске са лица места и читаоци су добили прилику да још једном уживају у његовом списатељском генију. 

Његова јединствена приповедачка енергија све време је отворено на страни снага генерала Франка. Али колико год Црњански кочоперно „навијао“ за оне који не заслужују ни грам наше симпатије, његово песничко биће је на страни човека и човечности.

Ова противречност се највидљивије испољава у тексту „На мадридском фронту“, који је „Време“ штампало 24. јуна 1937. године. Црњански у својим ратним извештајима из Шпаније у неколико наврата истиче своју жељу да види фронт, што се, како напомиње, никако не свиђа његовом, данас бисмо рекли, „фиксеру“. На крају му се жеља испуњава и он прво описује свој сусрет са једним необичним мајором, који Црњанског подсећа на професора математике и „гледа врло строго кроз своје наочаре“. Тај „стари, жилави Шпанац“ одбија да ратном извештачу београдског „Времена“ каже своје име јер му, како каже, „није потребна никаква слава“.

Потом пише о мајору Муњосу Ваискилу, једном необично елегантном официру „модерних манира, меланхоличног погледа“. Мајор Вискаило „станује на два сандука, испод којих је слагалиште немачких и италијанских ручних граната, а изнад којих је на једном дрвету учврстио слику једног конкурса лепотица у купаћим костимима. Једну успомену из Бијарица.“

Овај мајор Црњанском прво хвали мароканске војнике и њихову умешност у уништавању совјетских тенкова, а потом га води до саме линије фронта, где се налази неколико спаљених олупина. Артиљерија је тенковима прво покидала гусенице, а „остало је био посао Мароканаца“.

„Док ми је мајор Муњос Вискаило тумачио пропаст тенка, ја сам бележио оно што сам брзо прегледао на њему и око њега“, пише Црњански. „Над десним ланчаником написано је белом бојом: 'El Teror'. Топ је читав, остало је све разбијено, од граната и динамита. Тенк је покушао да сиђе са друма и да се пробије између жбуња. У њему је потпуно читав манометар. Пише: 'Номер первиј 141526'. На једној другој страни читам: 'Температура масла. И опјат масла'. Унутра лежи једна изгорела шака. Кожа је остала бела и поднадула. Црви бели гамижу у сагорелом ткиву. Мајор Вискаило ми вели: 'Ви изгледа знате да читате руски', и гледа ме подозриво. А ја му кажем: 'Записаћу број манометра на овом тенку, Номер первиј 141526. Објавићу то у новинама. Можда ће тако сазнати нека сирота мати или жена: чија је била у Шпанији ова руска рука...“

Овај тренутак означава неку врсту раскршћа. Јер, иако у наредним текстовима описује улазак Франкових снага у Билбао и сам сусрет са будућим генералисимусом који ће владати Шпанијом све до своје смрти, 1975. године, Црњанског као да преплављује оно исто осећање изражено у „Лирици Итаке“.

То се, можда, најбоље види у последњем тексту из Шпаније, објављеном у „Времену“ 5. јула 1937. Црњански прво каже како је „ишао у Шпанију са дубоком симпатијом за страну националиста“, да би на самом крају текста написао:

„Што се мене тиче, ја сматрам да сам се исувише одушевљавао за генерала Франка и да је време, по повратку из Шпаније, да обуздам мало своје одушевљење.“

„Побједа је наша“

Само дан након што су читаоци „Времена“ могли да прочитају последњи напис „чувеног пера г. Црњанског“, на Мадридском фронту је код места Вилануева де ла Кањада погинуо члан најужег руководства КПЈ Благоје Паровић.

Према сведочанствима Паровићевих сабораца, овај Невесињац, обућарски радник који је готово цео свој век посветио револуционарној борби, пао је покошен мецима војника генерала Франка док је, по наређењу надобудног команданта дивизије, као новопостављени комесар преко једне чистине предводио јуриш интербригадиста на непријатељски положај.

Ипак, његова смрт до дан-данас није престала да буде предмет спекулација и псеудоисториогрaфских учитавања које историчари Владан Вуклиш и Стефан Гужвица, у тексту „Мушке фантазије: Смрт Благоја Паровића“, посвећеном Паровићевој погибији, детаљно анализирију, укључујући и теорију да је Паровић пао као жртва унутарпартијских обрачуна, те да је ликвидиран по налогу Јосипа Броза Тита, који је Шпански грађански рат искористио не би ли се ослободио свих оних другова који би могли да му преотму место Генералног секретара КПЈ.

Али како год да је настрадао, вест о Паровићевој погибији објављена је у свим републиканским гласилима, а храбри револуционар је уз све почасти сахрањен на гробљу бораца Интербригада у мадридском насељу Фуенкаралес.

Паровићу је целе две стране посветио и „Димитровац“, лист батаљона „Димитров“, који је у мају 1937. почео да излази у Мадриду. На другој страни петог броја „Димитровца“, штампаног 23. јула, објављен је некролог под насловом „Побједа је наша“.

То је, између осталог, Благоје Паровић поручио у отвореном писму нашим борцима одмах по доласку у Шпанију. Трећу страну петог броја „Димитровца“ заузеле су фотографије са Паровићеве сахране.

Ни на једном месту, међутим, не пише да је управо Паровић осмислио и покренуо штампање овог по много чему јединственог листа, који ће у Мадриду излазити до краја 1937. године.

Паровић је у Шпанију стигао из Париза почетком марта 1937. године, након што га је, неколико месеци раније, тадашњи први човек КПЈ Милан Горкић лишио чланства у Политбироу. Именован је за привременог представника ЦК КПЈ, чији је задатак био да са раније послатим друговима ради на окончању идеолошких сукоба који су међу нашим добровољцима тињали од самога њиховог доласка у Шпанију.

Убрзо су се видели први резултати његовог деловања. Стизао је свуда и без много проблема успевао да смири страсти и изглади идеолошке неспоразуме. Према сведочанству револуционара Карла Мразовића, Паровић је у њиховим разговорима јасно детектовао најосновније узроке стања које је затекао. Наши добровољци су били храбри и спремни на сваки самопрегор, али их је, по Паровићевом мишљењу, требало што пре груписати у неколико јединица. Такође је истакао потребу да се хитно покрене једно гласило на нашем језику.

„Тај лист ће нас повезати не само међусобно“, сећа се Мразовић речи Благоја Паровића, „него ће он бити упућиван у све земље, гдје живе у већим скупинама југословенске народности, а прије свега у саму Југославију. Сматрао је за веома потребно да се покрену и радио-емисије  из Шпаније на нашем језику.“

И тако је Мразовић са Паровићем крајем априла стигао у Мадрид, где су се сместили у Веласкезовој улици, „у једној двокреветној соби“. „За канцеларију смо добили једну собу. Ту смо имали и исхрану“, каже Мразовић и наставља:

„Већ сутрадан по нашем доласку у Мадрид Паровић је приступио стварању најпотребнијих предуслова за реализацију својих планова. Ја сам се дивио његовом сналажењу у постојећим скученим приликама. Мени је за сваки дан давао одређене конкретне задатке. За час је набавио најпотребнији канцеларијски материјал. Договорио се са тискаром и радио-станицама. Успоставио је везе са јединицама на положајима у којима су се налазили 'Наши Шпањолци', са болницама гдје су лежали наши рањеници, са базама у позадини, па и многим појединим друговима. Организирао је дописништво. Осигурао је да најбржим путем добијемо основну дневну штампу из Југославије итд. Посао је брзо кренуо и за неколико дана одштампан је први број 'Димитровца'.“

Тај први број изашао је 1. маја 1937, а Празнику рада била је посвећена цела прва страна „Димитровца“. У непотписаном чланку се, између осталог, указивало на то да радници целога света тај Први мај дочекују у знаку борбе за јединство и слободу целокупног напредног човечанства. Насловни текст „Први мај на фронту слободе“ завршавао се победничким усклицима: „Живила победа братског шпанског народа! Живила братска солидарност свих народа! Живио Први мај!“

Наредне странице првог броја „Димитровца“ доносиле су писмо Георгију Димитрову, вести са фронтова и са међународне политичке сцене. Штампане су и две песме, те два писма који су добровољцима који су дошли у Шпанију да се боре за Републику слали њихови најмилији.

Било је текстова штампаних и на шпанском и француском језику, а текстови на српскохрватском штампани су „ошишаном“ латиницом, јер у штампарији „Диана“, која се налазила у улици Лара, очекивано нису имали наших слова.

У самом дну последње странице првог броја штампана је напомена уредништва:

„По жељи бораца из батаљона 'Димитрова' покрећемо лист нашега батаљона. Лист је испуњен њиховим чланцима, писаним у кратке часове одмора и носи њихов отисак. Издајемо лист без обзира на то, што још немамо наших слова и што ће се лист због тога теже читати, па молимо другове читаоце да то уваже. Лист треба да изрази живот, мисли, борбу и јунаштво свих бораца нашег батаљона. За то је неопходно потребно да сви другови пишу и сарађују у листу. Пишите кратко и језгровито, јер простор листа не дозвољава штампати сувише дугачке чланке. Чланке предавајте другу Табакову, комесару батаљона, комесарима чета, или делегатима у водовима. Чланци и пјесме, које нису могле ући у овај број, одштампати ћемо у слиједећем броју.“

Од другог броја, на страницама листа штампају се и текстови на чешком језику. Међу вестима из Југославије, налазе се и оне о штрајку студената, радника железаре у Зеници, хапшењима у Београду и великим поплавама. Последњи број који је уредио Благоје Паровић отвара текст о уласку Франкових снага у Билбао, а на шестој страни се налази и упутство „За тачно стрељање“, које се односи на корекције нишањења услед јакога ветра.

Од петог броја уређивање је на себе преузео Вељко Влаховић, који је све време био ангажован и на припремању и емитовању радио-програма на српскохрватском језику. Те емисије су преко Радио Мадрида емитоване средом и суботом од 18.30 до 18.45 и могле су се чути у Југославији.

У предговору фототипском издању „Димитровца“, које је седамдесетих објавио београдски Архив за раднички покрет, Вељко Влаховић наводи како је у редакцију „Димитровца“ стизало много писама из Југославије, међу којима се нашло и писмо студентске омладине Београда које је потписало 676 академаца.

Једанаести број „Димитровца“ ликовно је био уредио Ђорђе Андрејевић Кун, а наредни, дванаести број, штампан у Барселони уочи нове 1938. године, био је и последњи.

На последњој, осмој страни, штампан је и извештај на шпанском језику о износу који су борци прикупили за организовање прославе прве годишњице постојања батаљона „Димитров“. Све укупно, прикупљено је 4274 пезета.

Хитлеров препад 22. jуна 1941. није сломио Совјетски Савез, прву земљу радника и сељака. Неће проћи много и испоставиће се да Црвена армија није тако лак плен као што су немачки генерали мислили и да се њихова ратна авантура неће тако брзо завршити. Исход рата ће бити дефинитивно одлучен у фабричким халама четири године касније, као што се то, уосталом, догодило и у Првом светском рату.

Иако су немачки инжењери и висококвалификована радна снага, допуњена стотинама хиљада заробљеника, до капитулације Немачке произвели 61.780 тенкова и самоходне артиљерије, Руси су успели да им за исто време супротставе 105.232 новопроизведена слична оруђа. Тако су, поред моралне предности коју су имали као браниоци земље у великом Отаџбинском рату, Руси постали и технички супериорни над нацистичком силом.

Међутим, и поред повлачења немачке групе армија Север и прекида блокаде Лењинграда јануара 1944. године, а затим и опште руске офанзиве у јуну исте године – на фронту широком 1.100 километара са 2,5 милиона Црвеноармејаца жељних освете и 6.000 тенкова, 45.000 топова и хаубица и 8.000 авиона произведених у совјетским фабрикама – Хитлер није одустајао од своје стратегије „све или ништа“. Он је рачунао на адут који је годинама држао у рукаву чекајући тренутак за његову употребу – тајно оружје којим је желео да преокрене већ свима осим њему јасан исход рата.

Наиме, немачки научници су под надзором Гестапоа и СС-а током рата развијали неке војне програме започете још почетком тридесетих година, чија је сврха била производња оружја које није било забрањено актима донесеним након немачке капитулације у Првом светском рату. Међу њима је, поред осталог, био и програм развоја ракета на течно гориво.

Хитлерова атомска бомба

Како немачки историчар Рајнер Карлш наводи у својој књизи Хитлерова бомба, мало је недостајало да Хитлер добије трку са Американцима у производњи употребљивог нуклеарног оружја. 

Карлш је, између осталог, пронашао патенте о плутонијумској бомби које је немачка Управа за патенте одбила 1941. године. Пронађени су папири, али и физички докази, на основу мерења радиоактивности у Тирингији и на острву Риген, из којих произилази да су у том региону изведене две пробне експлозије атомских бомби.

Хитлерова А-бомба била је неупредиво мање разорне снаге од оне америчке бачене на Хирошиму, и била је сличнија, тврди Карлш, „прљавим бомбама“ какве би се данас могле произвести у многим земљама, него бомбама које су после рата производили Американци и Совјети. Немачка атомска направа садржала је релативно мало фисионог материјала око кога се налазила велика количина класичног експлозива.

Истовремено, у месту Пенеминде на балтичкој обали током рата настављени су предратни експерименти са ракетним системима и носачима који би били способни да носе евентуално смртоносно Хитлерово оружје.

Још 1934. године, талентовани инжењер Вернер фон Браун тестирао је ракете типа А које су могле да одлете два километра у висину. Оне су након тога унапређиване и сходно снази ракетног пуњења биле обележаване бројевима од 1 до 4.

Настанак Фау-2

Руководилац немачког ракетног програма Вернер фон Браун рођен је 1912. у пољском граду Вижиску. Његов отац, немачки барон Магнус фон Браун, од 1932. до 1933. био је министар за исхрану и пољопривреду у Вајмарској републици. Вернер је од детињства је био опседнут идејом лета у свемир. Са 22 је на Берлинском универзитету стекао докторат из космичког инжењерства и након тога почео да се бави развојем млазних авиона и балистичких ракета. Године 1936. укључио се у рад новоизграђеног ракетног центра у Пенеминдеу.

Шеф ракетног програма који се овде у тајности развијао био је генерал Валтер Дорнбергер, док је Фон Браун био технички директор постројења за развој оружја. Године 1937. Фон Браун је постао члан нацистичке партије, а 1940. приступа Вафен СС-у где стиче чин мајора. Касније ће рећи да је приступање СС-у био услов да би задржао своје место у „ракетном тиму“.

Године 1943. Хитлер је донео одлуку о убрзавању реализације програма А-4 који би омогућио и развијање тзв. „фау“ ракета, „оружја освете“ (Vergeltungswaffe), како га је назвао Гебелс, намењеног, за почетак, разарању Лондона.

Дана 7. септембра 1944. године, петнаест месеци после Хитлерове наредбе, на Лондон је пала прва ракета Фау-2 (V-2). Надаље, ове ракете су експлозивом, као кишом, свакодневно засипале Лондон. Немци су до краја рата лансирали више од 1.000 ракетних бомби на Велику Британију, од којих је 660 пало на Лондон.

Фау-2 је у суштини била једностепена ракета која је као погонско гориво користила алкохол и течни кисеоник, достизала је брзину од преко 5.000 километара на час, имала домет од 300 километара и носила је бојеву главу од 1.000 килограма. Била је то прва балистичка ракета на свету.

У свом првом успешном тестирању, октобра 1942. године, постигла је висину од 100 километара, поставши тако први објекат направљен људском руком који је досегао свемир. Ракети V-2 недостајала је само атомска бомба на њеном врху чиме би Хитлеров сан о тајном оружју био остварен.

У Хитлеровом штабу владало је неописиво одушевљење лансирањем V-2, и поред пораза на Истоку где је управо било изгубљено 28 немачких дивизија и 400.000 припадника Вермахта.

Али Вернер фон Браун, руководилац пројекта, није делио одушевљење. Пред својим колегама је прокоментарисао: „Ракета функционише перфектно, осим што је усмерена према погрешном циљу.“

Гестапо и eсесовци нису ни тренутка чекали, и Фон Браун је сместа ухапшен. Ово му уосталом није била прва изјава која се није уклапала у нацистички сан о тајном оружју које ће разорити Енглеску и Америку. Фон Браун је помињао и ракету „коју би требало развијати да би била послана у Земљину орбиту, а можда и на Месец.“

Наравно, у затвору се није дуго задржао. Након две недеље пуштен је на интервенцију Алберта Шпера и враћен у Пенеминде.

Бег на запад

Од почетка 1945, из источних и западних делова Пруске, Помераније и Шлезије милиони Немаца су у паничном страху бежали пред Црвеном армијом која је незадрживо надирала према Берлину. Свима је било јасно да је крај близу. У Хитлеровој „Вучјој јами“, међутим, сви су још фантазирали о тајном оружју и осветничкој ракети која ће преокренути ток рата. 

У Тирингији, у долини званој Јонастал, између Арнштата и Ордурфа, у априлу 1945. године догодиле су се две велике детонације после којих недељама никоме није био дозвољен приступ месту експлозије. Људи из околних места говорили су о некој ракети званој „Америка“, која ће понети тајно оружје и бацити га на центар Њујорка.

Вернер фон Браун је најбоље знао шта осветничка ракета V-2 може, а шта не може. Док су Руси око Берлина затварали обруч у коме је на сваких 1.000 метара било распоређено 650 топова који су у наредним данима на Берлин бацили 1,8 милиона граната, Фон Браун је позвао стотинак најближих сарадника из нацистичког ракетног програма и предложио им бег из пакла.

Русима нису намеравали да се предају јер су се плашили освете, док о Французима нису ни размишљали пошто би их они третирали као „најгоре беднике и робове“, како су сматрали. Енглези, пак, мислио је Фон Браун, нису имали пара за финансирање његових идеја. Одлучили су да се предају Американцима.

Пошто су се уз помоћ лажних докумената докопали једне железничке композиције, натоварили cу у вагоне све што су могли понети из Пенеминдеа и кроз већ опустошену Немачку кренули ка америчким претходницама. Предали су се првом америчком редову на кога су наишли и препустили се судбини.

Операција „Спајалица“ 

Схвативши колико су заробљени немачки инжењери важни и шта све носе са собом, Американци су убрзаним темпом кренули према подземној фабрици „Мителверк“ код Нордхаузена, где су се ракете V-2 производиле (у којој су принудно радили затвореници из концентрационог логора „Мителбау-Дора“), и ка Пенеминдеу, желећи да тамо по сваку цену стигну пре Руса који су имали податке да се на том месту већ годинама догађало нешто важно.

Американци су стигли први. Све ракете V-2, као и делови за њих, натоварени су у 300 вагона и упућени ка америчким бродовима, а хале и бирои дигнути су у ваздух. Руси су стигли са неколико дана закашњења. 

У јуну 1945. организована је операција „Пејперклип“ којом је Фон Браун са својим сарадницима пребачен у Америку. У војној бази Форт Блис у близини Ел Паса наставили су са послом којим су се бавили у Пенеминдеу.

У Форт Блису немачки инжењери су упућивали америчке стручњаке и техничко особље у тајне ракетних горива и навођених ракета. Америчке ракете V-2 су најпре тестиране у Новом Мексику, да би потом послужиле као основа за даље научне и војне програме.

Даљи пут Вернера Магнуса Максимилијана Фрајхер фон Брауна, шармантног, талентованог и образованог грофовског сина, био је обележен успесима.

Пошто је 1950. године именован за директора америчке Војне агенције за балистичке ракете, развио је ракету „Јупитер-Ц“, којом је 31. јануара 1958. лансиран први амерички сателит „Експлорер-1“. Овај догађај означио је рађање америчког васионског програма. 

Импресиониран оним што је Фон Браун постигао, амерички председник Двајт Ајзенхауер је 28. јула 1958. основао Националну агенцију за аеронаутику и свемир (НАСА).

Фон Браун је потом кренуо на развијање јаче ракете зване „Сатурн“, која је, као што је свима познато, 16. јула 1969. лансирала „Аполо 11“, који се спустио на Месец пет дана касније, 21. јула 1969. године.

Посада „Апола 11“, коју су чинили Нил Армстронг, Едвин Олдрин и Мајкл Колинс, испитала је површину Месеца и са собом на Земљу донела двадесетак килограма узорака Месечевог тла. Због овог историјског подвига Фон Браун је дочекао да га Американци носе на рукама.

Он је потом конструисао и развио ракету „Сатурн 1Б“, којом је у орбиту подигао прву свемирску станицу – „Скајлаб“. Крајњи домет и задатак „Сатурна“ била је историјска мисија спајања америчког „Апола“ и совјетског „Сојуза“, што се 1975. године у васиони и десило.

 После успеха програма „Аполо“, Вернер фон Браун је схватио да се његово гледање на васионски програм разликује од програма НАСА-е, која је желела да развија ракете у програму похода за Марс, тако да се из агенције повукао 1972. године и започео рад са корпорацијом „Fairchild Industries“ из Џермантауна у Мериленду, која се бавила пројектовањем разних врста летелица и телекомуникационих сателита. 

Међутим, убрзо сазнаје да болује од рака. Иако је оперисан 1976, болест је и даље напредовала. Умро је јуна 1977, у 65. години. 

У недељу шестог априла Београду је предвиђано лепо пролећно време и ведро небо. Престоница Краљевине Југославије пулсирала је животом. Сви су планирали да ураде понешто тога дана.

Бан Иван Шубашић заказао је састанке са низом владиних министара. Београдски новинари помно су преко телеграфа ишчекивали најсвежије вести о ратним дешавањима на Медитерану. Управник града Драгомир Дринчић радосно је ишчекивао први дан пензије.

Много тога је требало да се догоди у Београду тога дана. У седам часова, хармоником и својим дубоким гласом, народни певач Бора Јањић желео је да преко таласа Радио Београда улепша јутро суграђанима. Слушаоци су потом очекивали да започне директан пренос службе из Саборне цркве.

Око поднева власница гарсоњере у Таковској 11 планирала је сусрет са заинтересованим закупцима. За петнаест часова Позориште на Врачару најавило је представу ДР, представивши је као „комад неумрлог комедиографа“.

На другом крају града, у исто време, очекиван је скуп Удружења ликовних уметника у Павиљону Цвијете Зузорић. У шеснаест часова Виниа Габаја и Бенко Пинто намеравали су да ступе у брак.

Сат времена касније, љубитељи џеза смерали су да крену пут Руског дома, где је даван традиционални недељни матине. Заљубљеници у филм чекали су вечерње часове како би у филму Бо Жест видели Герија Купера, као неустрашивог војника француске Легије странаца.

Ништа од тога се није догодило, баш као што ни аутобус фирме „Крстић и син“ није стигао на своје одредиште. Тај дан је прошао без недељне службе и састанака, венчања није било, као ни позоришних представа. Никоме није било до комедије.

Одмах након вести о државном удару 27. марта, Адолф Хитлер је издао Директиву XXV, којом је Југославију означио као непријатеља и захтевао је њено уништење. На храбро скандирање „боље рат него пакт“ Хитлер је одговорио ратом.

За Југославију се говорило да је окружена бригама (Бугарска, Румунија, Италија, Грчка, Албанија, Мађарска, Аустрија), али 1941. године би било боље рећи да је Југославија била окружена силама осовине и њиховим лојалним савезницима. Краљевина Југославија је нападнута са свих страна – са територија данашње Италије, Аустрије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније.

У свом обраћању немачком народу 6. априла Адолф Хитлер је истакао да је рат оправдан и зато што су Београд и Срби стајали иза Сарајевског атентата. Београд није био циљ само као престоница Југославије већ и као највећи српски град.

Појединци су гајили наду да исход може бити идентичан ономе из 1914. године. Међутим, актери су се променили. Као што Краљевина Југославија није била Србија из 1914. године, тако ни Хитлерова Немачка није била попут Аустроугарске. Радило се о уходаној ратној машинерији која је прегазила читаву Француску за само пар недеља.

Рат је завршен након 11 дана. На слоган „боље гроб него роб“ Хитлер је одговорио и гробовима и поробљавањем.

Идентично као у француском случају – где је Француска потписала капитулацију у истом вагону где је Немачка 1918. године потписала примирје – и у Београду је сам чин капитулације представљао симболичку ликвидацију Версајског система. Краљевина Југославија ликвидирана је у амбасади једне друге државе коју је Хитлер појео и која више није постојала – у згради амбасаде Чехословачке.

Сећање на Априлски рат често се везује за знамените тачке сећања настале током тих судбоносних априлских дана. Присећамо се културног блага несталог у пожару који је однео Народну библиотеку.

Сећамо се пилота Шестог ловачког пука који су неустрашиво бранили југословенско небо. Нису заборављени ни пилоти Осмог бомбардерског пука који су за командама југословенских бомбардера 6. априла кренули у противнапад на циљеве у самом Трећем Рајху. 

Наше сећање понекад води подсећању да је Београд тога дана нападнут у три наврата. Пребројавамо стотине немачких авиона и тоне избачених бомби.

Усмеравање пажње на појединости некада води губљењу шире слике и сам догађај се деперсонализује. Уколико узмемо средње процене броја настрадалих, у бомбардовању Београда је страдало пет или шест пута више људи него у Герници. Само Југославија није имала Пикаса да учини бесмртним страдање једног града.

У галерији испод овог текста имате прилику да видите део наше историје кроз објектив непознатог мађарског војника из априла 1941. Његове фотографије имају једну тему. Без обзира да ли приказују центар Београда, мостове, околину или унутрашњост Новог двора, њима је заједничка једна ствар – оне документују уништење и само уништење.

Фотографије су слављеничке и гротескне. Фотограф ниједном не запажа људе из земље у коју је дошао. Ми не видимо лице нити једног Београђанина. Фотограф поносно слика само себе и своје ратне другове.

Они Београђани који су усликани су само мизансцен за његово документовање разарања. Фотографије показују осећај надмоћи окупатора, који поносно подиже ратни плен и са пиштољем позира испред уништене опреме противника. Фотографија је жива и њена порука превазилази намере њеног ствараоца.

Ове фотографије су настале као приватна и слављеничка успомена с једног ратног похода, али су оне за нас дирљиво и интимно сведочанство о трагичном почетку окупације.

У модерно доба прва студентска удружења настала су у Немачкој (Burschenshaft) током буђења националне свести у доба Наполеонових ратова 1813/14. Прво студентско удружење под називом „Teutionia“ основали су у Халеу добровољци-повратници из рата против Наполеона 1814. године.

Прва политичка демонстрација студената, Вартбуршка прослава 1817. године, такође је имала национално-патриотски карактер. На њој се скупило 349 студената, махом теолога и правника, да прославе 300 година реформације и „битку народа код Лајпцига“. Следеће године, у свом уставу „Општенемачко удружење студената“ (Allgemeinen deutschen Burschenschaft) себе je видело као „одраз свог народа процветалог у слободи и јединству“. Овај тип национално-либералних студентских покрета доживео је врхунац у револуцији 1848. године.

Студенти у револуцијама

У западној Европи студенти су били активни учесници у револуцијама 1830. и 1848. године: „Париски студенти су били први оганизовани републиканци у Француској 19. века, а такође су били и револуционари“, писао је Џон Пламенац.

Револуција 1830. године инспирисала је Виктора Игоа да први у светској књижевности, у роману Јадници, опише побуњене студенте, чланове тајног удружења „Пријатељи АБЦ-а“.

„Већина Пријатеља АБЦ-а су били студенти, срдачно удружени са неколико радника... Ти су млади људи живели међусобно као у некој породици, толико су били у пријатељству. Сви, осим Легла, били су с југа“, писао је Иго. За њихове вође Анжолра и Комбефера, Иго наводи: ,„Анжолра је био јединац син и богат... Човек би рекао, гледајући му мисаони одсјај погледа, да је у неком ранијем живљењу прошао кроз револуционарну апокалипсу... Природа првосвештеника и младића, необична код једног младића. Био је богомољац и борбен; са непосредне тачке гледишта, војник демократије; изван савременог покрета, свештеник идеала... Поред Анжолре, који је представљао логику револуције, Комбефер је представљао њену филозофију. Говорио је: 'Револуција, али цивилизација'... Волео је реч грађанин, али је још више волео реч човек.'“

По мишљењу Џoна Пламенца, студенти су били ти који су започели револуцију у Паризу 1848, док су у Немачкој 1848. били само део либералног грађанства, „тек један глас у великом хору револуционамог покрета“, како каже Конрад Јарауш. Зато се не може говорити о посебном студентском покрету у 1848. години, бар не у смислу студентских покрета 20. века. И у Париској комуни 1871, међу бланкистимa, који су представљали вођство револуције, такође је било много студената. 

Касније долази до раздвајања студентских покрета на два типа, што ће кулминирати у првој половини 20. века. У Европи национално оријентисани покрети прилазе крајњој десници, а студентски покрети усмерени ка социјалним реформама приближавају се левици и често имају интернационални карактер. Ова подела није апсолутна, а поготово не важи у Трећем свету, где многи студентски покрети комбинују социјално-реформаторске и националне елементе.

Трећи свет

У земљама Трећег света, у време антиколонијалне борбе, студентски активисти су често деловали као „функционални еквивалент“ непостојећих или слабих модернизаторских слојева. Студенти су лако прихватали идеје из других средина и покушавали да их примене у својим земљама. За разлику од индустрије, економских и друштвених структура, за трансфер политичких и културних идеја практично не постоје препреке. Као што су се у 19. и 20. веку модни трендови ширили из Париза, тако су се и западне политичке идеје шириле светом, без обзира на степен развоја или политички систем и земљама „примаоцима“.

Преносиоци политичких и културних идеја често су били студенти. Скоро сваки члан Уније западноафричких студената у Лондону, основане 1925., пошто се вратио у западну Африку постао је политички лидер. Међу њима су најпознатији Kваме Нкрумах, студент логичког позитивизма код Aјера (као и Михајло Марковић), који је 1957. постао први председник Гане, и Џомо Кенијата, докторант код Бронислава Малиновског, који је 1964. постао први председник Кеније.

Руски студенти

Контраст између идејних концепција и друштвене стварности често је код студе­ната, још у 19. веку, побуђивао политички радикализам. Чини се да је радикализам сту­дентских покрета у 19. веку био највећи у друштвима где је „интелигенција“ била дистанцирана како од осталих делова средње класе, тако и од елите и нижих класа.

Можда нигде контраст између општег нивоа друштвеног развоја и образоване „интелигенције“ није био већи него у Русији 19. века. Александар Херцен је то описао: „Та контрадикција између образовања и обичног живота нигде није досегла толике размере као међу племством Русије.“ Под племством, Херцен је пре свега мислио на студенте из редова племства. Притом треба имати у виду да је огроман број студената долазио из редова такозваног „трећег елемента“, декласираног племства које је племство било само по имену, а живело је од слабо плаћених чиновничких и интелектуалних занимања.

Занимљиво је да је проценат поповских синова такође био изузетно висок у редовима студентских активиста у Русији. Можда би било пресмело тражити везу између зилотског фанатизма руских студената и хилијастичке и месијанске традиције руског православља, али би свакако требало имати у виду те специфичности социјалне структуре руских студената који су покушавали да пронађу интелектуалну „пречицу“ за савлађивање заосталости, неправде и беде.

У почетку су у природним наукама видели нову веру, која треба да реши друштвена питања... Базаров, јунак Тургењевљевог романа Очеви и деца, објављеног 1862. године, спаја веру и анатомију и веру у хемију. У слободно време се бавио сецирањем жаба, изјављујући да је „пристојан хемичар двадесет пута кориснији од песника“.

Руски студенти су коначно у марксизму пронашли „научни метод“ за побољшавање друштва. „Теорију моћнога мислиоца“, како је Маркса назвао Петар Лавров, руски студенти су прихватили далеко пре својих западноевропских колега. Готово нико међу студентима на Западу није знао за Маркса у тренутку његове смрти 1883. године, док су руски студенти тим поводом организовали манифестације у московској Петровској академији, на универзитету у Одеси и Техничком институту Санкт Петерсбурга

Први страни језик на који је преведен Капитал био је руски, што је помало збунило оца историјског материјализма, јер се то није уклапало у теорију о условљености надградње развијеношћу базе. Маркс је у једном писму рекао да осим тога што је руски пр­ви језик на који је Капитал преведен, Русија је и земља где се продао највећи број примерака овог дела. Међутим, одмах затим је приметио да руски аристократски сту­денти образовани на западним унииверзитетима увек стреме оном најекстремнијем што Запад нуди, те да их тај младалачки идеализам не спречава да постану ниткови чим уђу у државну службу.

Без обзира на Марксове сумње у социолошку „правилност“ руске револуционарне омладине, не може се сумњати у њихову револуционарну жестину и спремност да погину и убију за своје идеале. Студентски револуционарни терор није никад и нигде досегао толике размере као у царској Русији. Само на цареве Александра Другог и Александра Трећег су револуционари, углавном сту­денти, покушали да изврше већи број атентата. Александар II је убијен 1881. године, у организацији „Народне воље“, коју су чинили млади људи, углавном бивши студенти.

Од првог студентског протеста у Русији, у Харкову 1858, руски студенти су више од пола века били у скоро сталној побуни, а њихов покрет се одликовао жестином и пре усвајања марксизма. Према проценту студената који су хапшени или избацивани са универзитета, ниједан каснији студентски покрет у свету не може се ни примаћи руском. Тако је, на пример, 1861. године ухапшено 43% санктпетерсбуршких студе­ната, седамдесетих година 19. века је годишње хапшено по 2,5% московских студената, а осамдесетих и деведесетих година са московског универзитета избацивано је од 2,4 до 12% студената годишње. У последњој години 19. века, 1899, штрајковало је 81% руских студената, док је 1911. године у целој Русији са факултета избачено 15% студената.

Руски студенти су и први који су испробали неке видове политичке борбе и друштвеног понашања који су за каснији развој студентских покре­та били значајнији од првих немачких студентских удружења. У жељи да покажу своју блискост са народом, руски студенти су први почели да носе одећу радника и сељака – 1874. и 1875. године две до три хиљаде младих људи, махом студената, обучени као радници и сељаци кренули су „у народ“ да га уздижу и просвећују. Каснија америчка мода ношења ствари од плавог тексаса (blue jeans), карактеристичног за америчке сељаке и раднике, која је доживљавана као побуна против грађанског поретка, заправо је далеки (и вероватно несвесни) од‌јек прерушавања руских студената „народњака“. 

С друге стране, царски режим је имао своје захтеве у погледу изгледа студената, који су били прилично противречни. Студентима је за време цара Николаја Првог (1849) наметана карактеристична фризура да би их полиција лакше препознавала током немира, а 12 година касније (1861) била је забрањена студентска униформа, не би ли се сломила студентска политика имиџа.

Врхунац студентског ангажовања у револуционaрним догађајима у Русији пре Првог светског рата била је Револуција 1905. Студенти су постали председници најзначајнијих радничких совјета, као што су они у Санкт-Петерсбургу и Одеси. Сту­дентски немири су се у Русији наставили до 1914, а посебно после 1910. године, када је председник владе Столипин, сматрајући универзитете леглом немира, почео да укида права која су с муком извојевана 1905. године.

По избијању Првог светског рата студенти су се лојално укључили у ратне напоре царевине. Касније је њихов патриотски ентузијазам, после пораза и лошег вођења рата, као и због увођења регрутације за студенте 1916. године, нешто спласнуо.

Почеци студентског (и ђачког) покрета у Србији

У Србији је до 1863. године највиша школа био Лицеј, који је превазилазио ниво средње школе, како по функцији тако и формално (већ је 1839. године одвојен од Гимназије „као вишa и свезе и сношенија никаквог са Гимназијалним неимајућа школа“), али тек се о Великој школи, која је 1863. године отворена као „научни завод за вишу и стручну изображеност“ са три факултета (Правнички, Технички и Филозофски), може говорити као о некој врсти правог универзитета.

До забране једног студентског удружења у Србији први пут је дошло већ 1851. То је била Дружина младежи српске, основана 1847. и забрањена четири године касније, после напада на владу. 

Први штрајк лицејаца одржан је у време Светоандрејске скупштине 1858. године, да би се три године касније, 1861, лицејци побунили против мера министра просвете усмерених према студентима који не иду редовно у цркву. У петицији они моле кнеза Михаила да као пријатељ просвете спречи да се Лицеј „као једини храм образованости... силом претвори у богословију“. Апел студената се завршава у најчистијем духу европског либерализма: „Ми нисмо више људи чим нам се ова (научна – П. М.) слобода одузима... Хоћемо, желимо, а и позив нам је да тежимо да нам закони постану светиња“.

Студенти су исте године демонстрирали у знак подршке херцеговачком устанку Луке Вукаловића, а лицејац Алимпије Савић је покренуо кривични поступак против жандара Алексе Миџића због физичког напада. После треће Савићеве жалбе Министарству унутрашњих дела, жандар је предат суду.

У јунским догађајима око Чукур чесме 1862. године, студенти су на барикадама имали организовану јединицу коју су назвали Лицејска легија. Углавном су били одевени у „душанке“ и „лазарице“ са калпацима (што подсећа на немачке патриотске студенте с почетка 19. века), а Милан Кујунџић Абердар је носио црвену гарибалдинску кошуљу. Време су углавном проводили у војним вежбама, а мимо њих уз тамбуре, гусле и патриотске књиге (да ли је то један од првих хепенинга?).

Две године касније, 1864, поново је на дневном реду студената било питање политичких слобода. Студенти су демонстрирали поводом избацивања својих професора Владимира Јовановића и Стојана Вељковића из Велике школе. Пре тога је забрањено Друштво српске словесности, које су основали 1841 Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић, због полемика у којима су учествовали Јовановић и Вељковић. Једна од највећих полемика (у чему има значајне симболике) избила је око избора Ђузепeа Гарибалдија за почасног члана Друштвa српске словесности. Наравно, обојица искључених професора су били за то.

Српски студенти нису остали имуни на утицаје руских народњака и нихилиста. Ти утицаји су ишли од опонашања Јевгенија Базарова, јунака Тургењевљивих Очевa и децe, као у случају студента филозофије Милоша Давидовића који је наопачке лепио маркице са сликом кнеза Михаила, до „гутања“ списа Писарева, Доброљубова и Лаврова.

Чернишевског су, како каже Јован Скерлић, српски студенти „скоро обожавали“, а Јован Жујовић тврди да су седамдесетих година 19. века сви студенти Велике школе, изузев једног Црногорца, знали руски.

Јован Милићевић прави разлику међу студентским генерацијама: док је она око 1860. водила књижевне полемике, у време оснивања Уједињене омладине српске 1867. студенти су се бавили националним радом, да би већ почетком седамдесетих година доминантна тема студентског ангажмана постала свеобухватна реформа друштва, надахнута руским узорима. „Бледуњави младићи са дугом запуштеном косом... ишли су у групама и једнако нешто расправљали“, писао је Слободан Јовановић о овој генерацији.

Немири и забране

Намесничка влада, формирана након смрти Михаила Обреновића 1868, после почетне толеранције почела је да врши притисак на политичка удружења. Рад студентског удружења „Побратимство“, основаног 1867, забрањен је 1871, после демонстрација сазваних поводом избацивања једног професора Велике школе.

Влада је једва дочекала демонстрације да законски ограничи аутономију Велике школе. После тог догађаја, настало је извесно затишје.

Оснивање политичких странака у Србији 1881. године довело је до оживљавања студентског политичког живота, као и до поделе студената на либерале, напредњаке, радикале и социјалисте.

Прве велике демонстрације су избиле 1882. године, поводом комада Рабагас француског драмског писца Викторијена Сардуа у Народном позоришту којим је режим хтео да исмеје радикале и социјалисте.

На премијери, за време другог чина, омладинци ових двеју странака су почели да протествују уз помоћ пиштаљки, чегртаљки (sic!) жабица и бацања јаја на бину. У позориште су улетели жандари и започели тучу са студентима и ђацима која се наставила и око позоришта.

Деведесетих година долази до новог циклуса у студентском политичком животу. Уместо руских народњака, на студенте Београда све висе утичу непосредни западни узори. Радикалско „Дело“ доноси приказе дела Маркса и Енгелса, директно, а не као раније посредством руских превода и коментара.

Немири су у ово време постали скоро уобичајени део студентског живота, али њихови узроци нису били увек само политички. У јануару 1894. студенти су полупали прозоре на неким кафанама негодујући „због скандалозног понашања певачица“, које у својим куплетима нису остављале сту­денте на бини. Други пут те године су демонстрирали поводом укидања устава, а трећи пут против неког професора са Правног факултета.

Сва три пута је демонстрирао и студент Филозофског факултета Радоје Домановић, који је приликом кафанских де­монстрација био ухапшен. 

Демонстрације 1899. године сазване су поводом зверстава у Старој Србији и Македонији. Оно што је код њих поучно и за будућа времена је зрело закључивање студената о повезаности унутрашње и спољашње снаге државе.

Студент завршне године филозофије Јован Скерлић је рекао да се „прво треба ослободити београдских паша, па тек онда радити на ослобођењу поробљене браће“, а у завршној резолуцији, у којој се осуђују турска зверства, пише: „Великошколска омладина уверена да је снага једне државе у сразмери са сређеношћу унутрашњих прилика, жали дубоко што је данашња влада у Србији исувише немоћна у Отоманској империји.“

Сви учесници скупа су стављени пред „академијски суд“, а студентски скупови су забрањени.

Студентски немири су добили на снази и значају у 20. веку, пред крај владавине династије Обреновића. После смрти краља Милана попустио је притисак режима, а новим уставом је уведен ограничени парламентаризам.

Деца револуција

Први велики немири београд­ских студената у 20. веку су демонстрације 1902. године. Разлози студентског незадовољства нису били само политичке природе. Од октобра 1901. године Сенат је приморао Ректорат да му уступи на коришћење свечану салу и још неколико просторија Капетан-Мишиног здања. Ова епизода упечатљиво показује колико је Бео­град био мали и неизграђен град. Просторије за Сенат у Дому краља у Дечанској још нису биле завршене, а очигледно у целом Београду није било довољно репрезентативних просторија.

Почетком јануара 1902. године пред Сенат је дошао Закон о зборовима и удружењима. Око тог закона било је неких несугласица са Народном скупштином, у ко­јој су седели изабрани посланици, а не као у Сенату они углавном постављени од краља.

Великошколци су редовно пратили заседања Сената и судбину законских предлога. Незадовољни одлуком Сената, студенти су почели да негодују још за време његове седнице. Када су удаљени из зграде, наставили су да протествују пред зградом Капетан-Мишиног здања, а нарочито су били намерни да извижде Николу Пашића. Пред Велику школу је пристигла жандармерија и почела је туча, да би се на крају умешала коњичка полиција.

Углед студената је био толики да је и сама полиција неколико дана касније одржала збор и изразила жаљење што су их великошколци изазвали и што је полици­ја са њима поступила „као и са сваком мангупаријом, на велику штету угледа нашег највишег васпитног завода“.

Демонстрације су великошколцима послужиле као повод за веће захтеве. Тражили су да се зграда Универзитета врати првобитној намени, а у противном су запретили да ће напустити зграду у оставити је Сенату. Академски суд је казнио 211 студената поништавањем једног или два семестра, али су великошколци би­ли солидарни и од 25. марта су бојкотовали наставу. Почетак семестра је одложен за 2. мај, али ни тада већина није дошла у своје клупе.

На крају је краљ својим указом од 28. октобра ослободио све кажњене великошколце. Сенат је исељен још пре тога. Била је то велика победа студентске солидарности и лекција политичарима који су од 1899. го­дине почели да праве непринципијелне компромисе са недемократским владаром.

И пад династије Обреновић су најавиле студентске демонстрације. Протесту студената против још једног укидања устава придружили су се шегрти и маса света. Дошло је до пушкарања, приликом којег је погинуло више људи. За разлику од претходног времена када су побуњене студенте водили филозофи, сада су најактивнији били правници, као Димитрије Туцовић и Љуба Јовановић-Чупа. Режим Александра Обреновића је дефинитивно изгубио легитимитет и два месеца касније је свргнут, убиством краља и краљице.

Демонстрација студената је било и у периоду парламентарне демократије од 1903. до 1914. године. О њима, међутим, нећемо много говорити јер је политички контекст био промењен. У овом периоду универзитетска власт је углавном штитила студенте у сукобима са органима реда, а државна власт је према њима била благонаклона.

Европска омладина између светских ратова

У међуратном периоду дошло је до обрта у политичкој оријентацији европских студената. У скоро свим европским земљама студенти се после Првог светског рата радикализују, али је међу њима све више десних радикала и националиста.

У Нема­чкој је неуспела револуција 1918. године била револуција без студената. Далеко их је више било у редовима националистичких добровољаца.

За све време трајања Вајмарске републике немачки студенти нису прихватили парламентарну демократију. По једној анкети 77% немачких студената је одбацивало вајмарски устав. Велики историчар и професор Фридрих Мајнеке рекао је 1925. године: „Ја знам да се већина академске омладине данас налази у десничарском табору.“

У Италији је 13% фашиста било из студентских редова, још пре него што су фашисти дошли на власт. Десничарски екстремизам се појавио и код француских студената, међу којима је ојачала Action Francaise. По први пут је дошло до великих десничарских студентских немира, а десничарски студенти су чак покушали да убију француског премијера Леона Блума. Неки аутори ту појаву објашњавају сукобом генерација и побуном против очева, који су овај пут били либерали и левичари на власти (Клемансо, Блум, Ерио).

Београдски универзитет се политички развијао у сасвим супротном правцу.

„Црвени универзитет“

У послератној историографији сматра се већ општим местом чињеница да је у периоду измеду два светска рата Београдски универзитет био расадник револуционамих кадрова. По истраживању Љубомира Петровића, од 1.322 народна хероја у Југославији њих 313, или 23,68% били су из студентских редова.

Осим левичара (и љотићеваца) на Београдском универзитету jе било организованих студената који су били присталице и умеренијих политичких опција, пре свега демократа и земљорадника. Светозар Вукмановић Темпо о почетку великих студентских демонстрација 1931. године пише: „Готово сви говорници су понављали пароле о слободи збора и договора, о слободним демократским изборима, иако су припадали овој или оној партији чија су руководства припадала опозицији.“

Наравно, у већини каснијих радова ове демонстрације ће бити приписиване комунистима. Остаје ипак чињеница да су студенти Београдског универзитета претежно били распоређени лево од политичког центра, а померање ка левом крају политичког спектра је било све јаче како се ближио Други светски рат.

Прве велике демонстрације београдских студената у међуратном периоду имале су несумњив печат левичарства. Тог 23. јуна 1919. скоро сви студенти Универзитета су напустили предавања и демонстрирали против протеривања комунистичког вође Владимира Ћопића и још неких студената у родна места. Прошли су Кнез Михаиловом, Краља Милана и Кнеза Милоша, све до Министарства војске и момарице. Жандармерија је пуцала у ваздух, а студенти су на плотуне одговорили певањем химне. Мини­стар просвете је захтеве студената назвао „умесним“, а министар војни је студентску поворку назвао „руљом“.

У пролеће 1920, студенти су организовали први митинг који је по броју учесника превазишао студентске сразмере. На Калемегдану пред 10.000 људи, припадници разних политичких опција (између осталих Васа Чубриловић и Цвјетко Поповић из редова младобосанаца) говорили су против владе Стојана Протића, највише против корупције, а за грађанске слободе, доследну аграрну реформу и расписивање избора за Уставотворгану скупштину.

На Теразијама је дошло до сукоба демонстраната са жандармеријом и коњицом, у којима је повређено и десетак студе­ната. После тих догађаја Универзитет и средње школе су ступили у вишедневни штрајк.

Децембра 1920. влада доноси Обзнану којом забрањује рад Комунистичке партије Југославије, што изазива нови талас протеста.

Ваведењски догађаји

У првој половини двадесетих година водила се борба државе и универзитета око универзитетске аутономије. Држава је настојала да на професоре примени Закон о чиновницима, то јест да останак у служби професора буде као и код чиновника везан за лојалност држави. Универзитет се годинама борио против тога, нарочито од када су 1923. године избачени неки професори на основу члана 4 чиновничког закона који се тицао „забране испољавања начела против постојеће државне форме“.

Студенти су тим поводом организовали демонстрације у марту и децембру 1924. У марту су де­монстрације остале ограничене на универзитетске ауле, док су децембарске демон­страције, познате као „ваведењски догађаји“, избиле и на улицама. Децембарске де­монстрације су посебно занимљиве, јер су оне показале солида­рност не само београдских и загребачких, већ и чехословачких студената.

Наиме, београдске демон­страције избиле су на вест о демонстрацијама загребачких свеучилиштaраца поводом указа министра Светозара Прибићевића којим је пензионисано неколико професора Загребачког свеучилишта. Дошли су делегати из Загреба и упућени су телеграми подршке од Централног савеза чехословачких студената.

 На светосавској приредби 1925. године студенти су повицима на министра Прибићевића прекинули прославу, а четрдесеторица су приведена у управу града.

Ове демонстрације су имале епилог у духу студентских провокација пола века касније.

Следеће године, сва три универзитета Краљевине СХС (Љубљана, Загреб и Београд) ступили су у штрајк поводом напада фашиста на словеначки лист у Трсту.

Нови талас 

После ових догађаја наступило је затишје од неколико година. У тридесетим годинама, после попуштања диктатуре и Октроисаног устава (1931) дошло је до новог таласа студентских демонстрација, невиђених до тада по организованости и дуготрајности.

Овај пут демонстрације су избиле у Студентском дому Краља Александра, у којем је 1929. године било смештено 543 студента из разних крајева Југославије. У односу на број становника сваке области било их је највише из Црне Горе (78), као што је уосталом био случај и са студентима у целини. Међу 7.678 студената 1934. го­дине из Зетске бановине је било 1.232 (једино је из многољудне Дунавске бановине долазило више, 1.981 студент). 

Услови живота у дому су били добри. Светозар Вукмановић Темпо пише да су за њега услови били „изнад сваког очекивања“. Студентски дом је уживао аутономију, као и сам Универзитет.

Велике демонстрације 1931. године започеле су 27. октобра разбијањем предизборне конференције Косте Куманудија и Божидара Максимовића у оближњој кафани „Жагубица“. Када их је полиција отерала из кафане, студенти су наставили да извикују пароле у дому.

На другој предизборној конференцији следеће недеље (5. новембра) поновљен је исти сценарио: узвикивање парола на конференцији, повлачење у Дом и узвикивање парола са прозора и балкона. Овај пут, међутим, демонстрације су продужене на Универзитету и околним улицама, где их је разбила полиција. Студенти су се затворили у Дом, где је Милован Ђилас одржао свој први говор.

Од новембра (дан избора) почиње вешање плаката и транспарената на домске прозоре и балконе. Поли­ција је прво опколила зграду и тукла пролазнике, а потом упала у дом. Ректор Влада Митровић поднео је 12. децембра оставку због грубог поступања полиције.

Али уни­верзитет се не смирује, демонстрације избијају 1, 6. и 7. децембра, када је разбијен полицијски кордон и студенти су се разлили по Позоришном тргу. По­том долази до затварања у зграде факултета. Врхунац сукоба је био 9. децембар, када је по први пут жандармерија употребила бајонете.

Универзитет је све то време био затворен. Режим је покушао да управу Дома Краља Александра стави под своју контролу, то јест да укине аутономију при избору управника. Одмах избијају нове демонстрације, на шта власт одговара прво искључивањем струје и воде студентима забарикадираним у дому, а затим и исељењем свих студената.

То је био већ крај јануара 1932. године. Светосавски студентски бал, којем би присуствовао и краљ, одложен је из страха од студентских провокација.

Тих дана су Митра Митровић и Бранка Ђерић бацањем сузавца разбиле белогардејски скуп на Коларчевом народном универзитету.

Логор у Вишеграду

У фебруару је и Универзитетско веће протествовало због протеривања и упада полиције у зграде Универзитета. На великим демонстрацијама са 2.000 учесника, одржаним и у априлу 1932. године, у сукобу са жандармеријом рањено је више студената и полицајаца. Универзитет је био затваран у децембру 1931, јануару, априлу и на крају од 4. маја до 15. јуна 1932. године.

У овим демонстрацијама су се исказале све битне особине студентских немира овог периода: политички идеализам, невезан за конкретне материјалне услове, релативна солидарност студената и професора, симпатије јавности. Затварање на факултете и у домове биће омиљена студентска тактика и у наредних пола века.

Током 1933. године студенти су демонстрирали једном поводом закона о таксама и неколико пута због спољне политике (гостовање Е. Телера, суђење Георги Димитрову).

Влада Богољуба Јевтића показује пријемчивост на спољне узоре. У јануару 1935. формиран је концентрациони логор за студенте у Вишеграду. Студенти у Београду су одмах организовали демонстрације у центру града, које су се претвориле у обрачун са полицијом. Ректор Ђаја и професор Ћоровић су отишли у Вишеград да посете студенте.

Универзитетске власти су на притисак министра просвете дозволиле да полиција уђе на универзитет. Првог фебруара полиција је упала у зграду Правног факултета на Студентском тргу користећи и ватрено оружје, и том приликом је погинуо студент Мирко Срзентић, а похапшено је око 60 студе­ната.

Универзитетски сенат се оштро успротивио идеји Министарства просвете о увођењу универзитетске полиције. Ректор Ђаја је дао оставку, а нови ректор Владимир Ћоровић запретио оставком ако се логор не распусти. Средином марта 1935. године логор је распуштен, а до 20. марта су из њега пуштени сви студенти.

У то време долази до радикализације политичке борбе не толико због репресије режима, који је управо 1935. године почео да се трансформише у неку врсту ограниченог парламентаризма, већ због појаве борбених десних студентских активиста, пре свега Организације националних студената (ОРНАС). Ова организација је нередима 1934. спречила изборе за правничко студентско друштво, а крајем 1935. године су се потукли са комунистима у Дому Краља Александра, при чему је одмах интервенисала полиција похапсивши комунисте.

У затегнутој ситуацији ректор Ћоровић је предложио увођење „универзитетске страже“. Акциони одбор студената је одлучио да ће „пре дозволити да се Универзитет растури, него да се уведе полиција“. На годишњицу смрти Мирка Срзентића одржан је збор у Универзитетској библиотеци, који је растурила полиција.

Студентске захтеве за укидање универзитетске страже подупрли су представници грађанских странака и интелектуалци. Универзитетска управа се у марту повлачи и нуди студентима да њихове колеге буду само условно кажњене, а да универзитетски стражари остану као радници на универзитетским добрима. Студенти су сматрали ове уступке недовољним. Одлучено је да сва три универзитета у Југославији ступе у генерални штрајк.

Приликом лепљења летака на Медицинском факултету 4. априла припадници ОРНАС-a су изболи камама неколико студената, а студент права Жарко Мариновић је издахнуо.

На његовој сахрани 6. априла су избили нови немири и сукоби са полицијом. Настава је прекинута, а писмо подршке београдским колегама су упутили париски студенти.

Универзитетско веће је постало резервисано према ректору, па је он већ 25. априла дао оставку. Нови ректор, Драгослав Јовановић, обећао је укидање универзитетске страже, а удовољено је и неким другим студентским захтевима.

После ових демонстрација, студенти су се углавном уклапали у општу народнофронтовску политику, демонстрирајући поводом спољне политике (посете страних државника, или окупација Судета).

Неман пред вратима

Пред Други светски рат комунистички оријентисаним студентима водиља је постала совјетска спољна политика, што се види из наглих обрта студентске политике током 1939. Док су 22. априла те године одржали академију под насловом „Омладино, када је отаџбина у опасности морају се све снаге сјединити“, у јесен те године, после потписивања пакта Молотов-Рибентроп, био је сасвим другачији политички акценат.

Тако је, на пример, Акциони одбор напао, прво лецима, комеморацију адмиралу Гепрату предвиђену да се одржи у згради Универзитета, називајући је „сврставањем уз један ратујући табор“ и „посредним или непосредним хушкањем на рат и приклањањем англо-француском блоку“, а затим демонстрацијама, чиме је прослава спречена. Огорчен оваквим понашањем Акционог одбора, Универзитетски сенат је одобрио прославу уједињења десничарским студентима.

Немири су избили 30. новембра поводом поделе летака. Универзитет је затворен, а студентске манифестације одложене за месец дана. На демонстрацијама 14. децембра окупило се 6.000 људи. Прво је почела пуцњава у ваздух, а онда у ноге, да би око Славије предвече почело озбиљно пуцање. Погинуло је неколико људи, међу којима студенти Боса Милићевић и Мирко Луковић. Неколико месеци касније од задобијених рана преминуо је и Живан Седлан.

У том периоду комунисти су дефинитивно преовладали међу организованим сту­дентима. Министарство унутрашњих дела је у једном извештају означило Уједињену студентску омладину као легалну форму делатности КПЈ, а у рукама те партије су била и сва студентска удружења, у које је учлањена скоро половина (4.000) свих студената Београдског универзитета. Од тога је 1.800 студената било директно везано за КПЈ.

Од 1937. до 1940. године хапшено је око 1.100 комунистички оријентисаних студената, од којих су њих 150 до 200 били чланови КПЈ (скоро 10% свих чланова). На Првом конгресу сту­дената Југославије одржаном априла 1940, којим су доминирали комунисти, у декларацији се каже да су „главни потпаљивачи ратног пожара у табору француско-енглеских империјалиста“. У једном од три реферата, критиковане су одлуке Версајског споразума као „империјалистичке“.

Избијањем рата, промениле су се и ситуација и политика Комунистичке партије. Већ смо поменули колико је студената било народних хероја. Окупатор је одмах затворио Београдски универзитет. Док је Жан Пол Сартр, као угледни левичар, мирно објављивао своје књиге у Паризу, скоро сваки шести талац у групи Београђана одведених на Бањицу новембра 1941. био је сарадник Београдског универзитета.

Окупатор је очигледно умео добро да процени слободарски капацитет ове установе.

Заједничке карактеристике студентских покрета

Студентске покрете ни у овој „прото“ фази, ни оне шездесетих година, не треба сводити на пуки младалачки бунт, сукоб синова и очева, како сугеришу неки аутори. Истина је да је у побуни увек више младих, а у поретку старијих, али то није и цела истина. Исто тако, неправедно је тражити у сту­дентском покрету само елементе социјалне озлојеђености активиста и људи изван естаблишмента.

Ако се вратимо на сам почетак овог текста и сетимо се описа побуњених париских студената код Виктора Игоа, видећемо да је још Анжолра био „јединац син и богат“, а сви завереници око њега су били „с југа“, односно из побуњеничке средине још од времена патарена. Већ ту постоје два основна елемента важна и за све друге студентске покрете.

Прво, студенти се углавном не буне због личне оскудице. Међу београдским студентским лидерима у међуратном периоду сасвим је мали број био сиромашних, а велики број студената из имућних породица. Статистика је варљива, јер је на пример 1931. међу студентима Југославије било 13% из сеоских породица, 2% из радничких породица, а остали су припадали средњим или вишим слојевима.

У овој статистици се не види да је већина студената са села долазила из кућа сеоских газда, који су пре нека врста сеоског еквивалента средње класе, поготово у статусном смислу, а никако нису социјални пандан градским пролетерима.

Не види се ни удео деце квалификованих радника, који такође имају другачију социјалну улогу од класичног „пролетаријата“. Стиче се утисак о ако не елитном, а оно у најмању руку средњекласном статусу студентских активиста. Уосталом, ру­ски студентски покрет 19. века потврђује тај закључак.

Друго, за ситуацију Србије и Београда изузетно је занимљиво имати у виду регионално порекло и степен бунтовности студената. На први поглед, „монтањарски“ крајеви дају несразмемо више активиста, али за међународно поређење још увек нема довољно елемената.

Дакле, који су заједнички чиноци свим студентским покретима 19. и прве половине 20. века?

а) Студенти се не буне због личне материјалне угрожености. Мотив њихове побуне је углавном општи преображај друштва. Њихови лидери припадају или актуелној друштвеној елити, или декласираној друштвеној елити, или елити „у настајању“. У сваком случају, ретки су студентски лидери из нижих класа.

б) Студенти себе углавном виде као будућу моралну и духовну елиту својих друштава. Узроци немира скоро су увек етичке природе, то јест немири најчешће изби­јају као негодовање због политичке и друштвене неправде, а не због конкретних материјалних захтева.

в) Вера у своју лидерску (месијанску) улогу обрнуто је сразмерна неразвијености друштва. Што је друштво неразвијеније, тиме је студентски покрет амбициознији. Зато студентског покрета у овом периоду ни нема у веома стабилним и развијеним друштвима (САД, Британија, Швајцарска).

г) Милитантност покрета такође расте са неразвијеношћу.

д) Покрет се ипак не јавља у периодима најоштрије репресије и диктатуре. Напротив, у Русији 19. века и у Француској 1830. и у међуратној Југославији, он се јавља у периодима политичког „отопљавања“.

 (...)

„Од древних грађевина у муслиманској Дорћол-махали и данашњем Дунавском кварту увек ме је највише привлачила 'Пиринчана' (Принчева кућа), некадашња царска командaтура. Њени остаци, који су меланхолично штрчали према небу, подсећали су, мада неопростиво занемарени, на горду палату уметнички настројеног војсковође у бечкој улици Химелпфорт, чији је архитект Хилдебрант вероватно учествовао и у београдској градњи. Мој цртеж ове раскошне грађевине из 1860. године, са двема џамијама на боковима, којих данас такође више нема, сачуваће потомству бар њену складно обликовану фасаду, која се одликовала лепим пропорцијама, као и дворишне галерије са сводовима у стилу северноиталијанских палата.“

Овако је путописац и археолог Феликс Каниц у књизи Србија – Земља и становништво описао остатке београдске Пиринчане. Његов цртеж из 1860. представља складну грађевину окружену џамијама, оријенталним ћепенцима и радњама.

Каницов опис и цртеж један је од последњих трагова ове зграде, али је њиме отпочета и готово детективска потрага – деценијама је одгонетано да ли је то заиста Пиринчана, шта је она била, када је подигнута и како је нестала. Ова питања су и даље отворена, а по некима  је управо трагање за историјом овог здања било један од зачетака археологије као науке у Србији. 

Мехмед-паша Соколовић у Београду

Београдски кварт Дорћол, у ком се некада налазила Пиринчана, насељен је још у римско доба. О томе сведочи мноштво археолошких налаза, укључујући и светилиште Хекате, грчке богиње магије, ноћи и подземног света, пронађено у близини данашње Чукур чесме, на раскрсници данашњих улица Јевремове и Кнегиње Љубице.

Дорћол је већи развој доживео током османске владавине. У то доба, почетак данашње Улице цара Душана носио је назив Дуга чаршија и у њој је било занатско и трговачко средиште града „казанчилик“, како се тада звало. Поред малих кућа, углавном плетара облепљених блатом, подигнуто је мноштво дрвених дућана, али и неколико чврстих зграда.

Прекретницу је представљала изградња караван-сараја у 16. веку, који је  био задужбина Мехмед-паше Соколовића. Он се налазио у блоку између данашњих улица Цара Душана, Риге од Фере и Страхињића Бана.

Караван-сараји су се у то време дизани ван градских зидина, по правилу су били четвороугаоног облика и опасани великим зидовима. Служили су за прихват трговаца који су најчешће на камилама преваљивали огромне раздаљине, некада чак и до Скандинавије, а нудили су место за њихов одмор и заштиту.

Колико је овај објекат био значајан Мехмед-паши Соколовићу говори и то што је за његову изградњу задужио сина, Хасан-пашу. По сведочењу савременика, подигнут је на месту некадашње православне цркве, од чијег материјала је и зидан. Иако урађен у духу сличних сараја широм Османске царевине, имао је и једну особеност: капија је била од кованог гвожђа, уместо уобичајене дрвене. У средишту караван-сараја налазила се велика чесма, а објекат је на спрату могао да прими десетине трговаца, док су у приземљу боравиле животиње, често камиле.

По својим димензијама и стилу израде Мехмед-пашин караван-сарај привлачио је пажњу, а ускоро је у његовом окружењу подигнут низ радњи. Изгледом овог дела града посебно је био фасциниран Евлија Челебија, који је у својим путописима дао слику раскошних трговина и ужурбаног живота, упоређујући Београд са Мисиром. Оставио је и опис самог караван-сараја:

„Он има шездесет просторија на спрату и у приземљу, са оџацима, огњиштима, стајама за камиле, с коњушницама и двориштима, а сазидан је од тврдог материјала као каква тврђава. Има гвоздену капију. Његови вратари и ноћни чувари сваке вечери залупају у бубањ, па онда затворе капију.“ 

Недалеко од караван сараја, Мехмед-паша је подигао и Јени-хамам, тада импозантну зграду, подељену на мушки и женски део, са мноштвом декорација, мозаика и фонтана.

Како је време пролазило, тако се и слава ових објеката крњила. Неодржавање, ратови, ускоро и аустријско освајање Београда са историјске сцене одвели су Јени-хамам. Он је срушен крајем 17. века, док су остаци караван-сараја служили за подизање нових грађевина. Једини сачувани београдски објекат који је подигао Мехмед-паша Соколовић је чесма на Калемегдану. 

Пиринч-хан 

Зидови Мехмед-пашиног караван-сараја послужили као основа за подизање новог објекта који је остао најпознатији по називу Пиринч-хан. Ту тврдњу је на основу старих извора изнела Дивна Ђурић Замоло у свом раду о овом здању, док неки други истраживачи наводе да је Пиринч-хан био засебан објекат подигнут у непосредној близини некадашњег караван-сараја.

Објекат је добио назив по пиринчу који се овде продавао, што је био случај са многим грађевинама с овом сврхом у тадашњем Османском царству. Пиринч-хан је био и место окупљања трговаца из шире области Београдског пашалука и у њему се, поред пиринча, куповала и продавала и друга роба. Трговци са разних страна овде су се неретко задржавали седмицама, чак и месецима.

О величини Пиринч-хана најбоље сведочи опис из једног османског фермана, у ком се он претвара у „капан“, односно место на ком се под државном контролом продају основне животне намирнице на велико. У том документу се наводи: „Велики хан познат по имену Пиринч-хан довољно простран и у близини скеле, те да се доње просторије користе за заиру која би се потом раздељивала еснафима, а да се горње просторије користе за чоху и друге тканине како је то обичај и по другим местима попут Цариграда.“

О утицају грађевине на тадашње житеље Београда писала је Светлана Велмар Јанковић у књизи Дорћол:

„И некада прва на оку путницима који су лађама пристизали у дунавско пристаниште, сва раскошна од добро погођених сразмера, Пиринчана је одувек изазивала дивљење. Деценијама је надвисивала грађевине испод раскршћа четири пута и испод Дуге улице (сада је то Душанова улица а била је и Видинска и Дунавска) где је, у турско доба, и био прави Дорћол. Надмашивала је зграде ханова и три највеће међу џамијама: Али-пашину, Реис-ефендијину и Јахја-пашину. Неприкосновена у својој надмоћи, Пиринчана је постала легенда. Причало се да је, кад је грађена у XVII веку, у њен темељ жив узидан осуђеник који је био мученик за своју, хришћанску веру и, ваљда, неки светац. То је, по веровању житеља, било оно због чега је Пиринчана остајала непромењена док су деценије промицале а зла витлала.“

Палата принца Евђенија

Пиринч-хан је дочекао и прелазак града у руке Хабзбурга 1717. године, али тада je у вези с њим отпочела својеврсна забуна. Намера нове аустријске управе је била да детаљно измени Београд. Београдска тврђава претворена је у тада модерно утврђење са великим бастионима по пројектима Николе Доксата, а самом граду је намењено преуређење у европском стилу.

Он је подељен на два кварта: немачки и српски (Немачка и Српска варош), а за оба је планирана фортификација. Док је српски део града заузимао простор у околини Саборне цркве, доњи, немачки, био је знатно већи и заузимао је место некадашњег османског резиденцијалног и трговачког насеља. Ту су се насељавале придошлице довођене из Аустријског царства, међу којима занатлије, произвођачи одеће и алата, јувелири, лађари, рибари… Касније су овде саграђени и солана и пивара.

Поред Немаца, у овом делу града били су насељени Јевреји и Јермени, док су некадашње џамије претворене у католичке цркве, једна и у јерменску. Некадашња турска трговачка Дуга чаршија постала је средиште новог живота града, али са драстичним променама. Пређашња турска здања су срушена, пренамењена или дограђена. За изградњу нових грађевина коришћени су остаци старих. Тако је и Пиринч-хан, како је писао Феликс Каниц, преуређен у палату у којој је једно време боравио освајач Београда принц Еуген Савојски, због чега се у старијим изворима она зато назива „Палата принца Евђенија“.

По тадашњим аустријским подацима, некадашњи Пиринч-хан, уцртан на мапама аустријских градитеља, није срушен него је дограђен и претворен у простор за снабдевање војних снага, а једно време у њему је радила и градска апотека. У његовој непосредној близини подигнут је низ нових здања, укључујући и палату намењену војном команданту града.

Стари Пиринч-хан се налазио на данас непарној страни Улице цара Душана, док је преко пута, на страни окренутој према Дунаву, подигнута нова палата. 

Пиринчана против Пиринч-хана 

До забуне и мешања ове две зграде – Пиринч-хана и Пиринчане – дошло је касније. Наиме, када су се Османлије 1739. вратиле у Београд, они су некадашњу аустријску палату преко пута Пиринч-хана, која је била седиште аустријског команданта Београда назвали – Пиринчана.

Како је до тога дошло, у опсежном раду у ком је дала могуће објашњење како је Пиринчана заправо добила име писала je Марија Ђинђић. Наиме, пошто је у старом турском језику принц називан „pirinc“, тако је резиденција принца Еугена Савојског названа „Pirinc-han“. У српском изговору усталио се облик „пиринчана“, пошто је слово ц претворено у ч, а х је нестало. Иако аустријска палата није имала никакве везе са трговином пиринчом, по коме је пак старија турска зграда преко пута носила име, него с њеним резиденцијалним, принчевским статусом, она је постала Пиринчана.

А да ли је принчевска „Пиринчана“ заиста била резиденција принца Еугена Савојског, како се наводило у аустријским изворима и народном предању, први је посумњао Михаило Валтровић, утемељивач српске археологије. У раду „Камен темељац једне језуитске цркве од године 1732. у Београду“ он наводи:

„Не знам да ли се по поузданим подацима зна или се само по неком предању држи да је негдашњу Пиринчану подигао принац Евђеније. На наведеним плановима његово се име ни с којом зградом не доводи у везу. На плану бр. 416, означена је велика једна зграда са три авлије, именом: Alexanderlogement, што је ваљда била стан принца Александра од Виртемберга.“

Аустријски планови Београда, али и трагови тадашњег живота, решавају ову недоумицу. У новом здању је вероватно неко време заиста провео Еуген Савојски, а могуће је да је у каснијим предањима оно названо његовим именом јер је подигнуто након што је освојио град. Објекат се у аустријским изворима наводи под различитим именима: негде као Гувернерова или Командантова палата, а негде само као Гуверман. У каснијем периоду зграда се пак назива – Пиринчана.

Пиринчана, односно Палата аустријског команданта Београда, до подизања касарне и двора Александра Виртембершког на почетку данашње Улице кнеза Михаила, вероватно је била највећа грађевина у Београду. Подигнута је у барокном стилу, имала је квадратни облик ширине 40 метара, са масивним зидинама које су биле богато декорисане. Широки лукови у приземљу, видљиви на цртежу Феликса Каница, истицали су њену складност и подсећали на ренесансне дворце.

Један путописац овако је описује: „Посматрао сам неке веома чврсте, јаке, величанствене лукове, опеку и камен, грубо стављене у облику бедема, као opus reticulatum, о коме говори Витрувио, и остатке црвеног кречења постигнутог усијаним гвожђем, све тако израђено да човек помисли да је грађевина из римског времена.“

О самом изгледу палате најопсежније је писала Дивна Ђурић Замоло, која је и урадила реконструкцију њеног изгледа. Она је изнела тврдњу да је београдско здање било слично бечкој палати Траутсон, и дала претпоставку о могућности истих пројектаната ове две зграде.

Зграда је, поред високог приземља, имала два спрата, са око 30 просторија за смештај високих аустријских званичника и административне канцеларије, око ње је било још седам зграда, као и парк с механичким сатом који је привлачио велику пажњу Београђана.

О тим зградама Владимир Дуловић у књизи Улице Старог града пише:

„Овај комплекс био је доста разуђен и састојао се од неколико затечених и неколико наново дигнутих зграда. Осим двора, који је био сачињен од четири спојене грађевине, ту су биле и зграде за послугу, шталу, стан за коњушара, зграда за стражу, велика кухиња и стан региментс-аудитора. Главна зграда комплекса налазила би се данас на месту Улице Страхињића Бана. До палате, с друге стране данашње Цара Уроша, био је пространи геометријски уређен врт, који је био једнако велик као и сам комплекс. Постојала су два главна улаза у комплекс: један из Дуге улице, између зграда које су палату затварале с те стране, као и из данашње Риге од Фере. Одраније постојећа џамија највероватније је остала у рушевинама, или је преправљена у један од већ поменутих објеката.“ 

Нестанак Пиринчане и нови живот Пиринч-хана

Амбициозни аустријски планови за преуређење Београда су прекинути након двадесет и две године, када град 1739. у своје руке поново узимају Османлије. По постигнутом аустријско-турском споразуму, сви велики објекти који су у међувремену саграђени, укључујући и вишеспратнице, срушени су. Разграђивање је трајало шест месеци, и град је званично био предат у јуну 1740.  

Тако су у Београду углавном нестале веће грађевине подигнуте током аустријске управе. Међу њима и Пиринчана.

На месту комплекса око Пиринчане подигнуте су најпре ониже грађевине у којима је био смештен ага, припадник јаничарских јединица, а онда и трговачке радње и касапнице. Остаци зидова некадашње Гувернерове палате одржали су се и у наредним деценијама, и такве их затиче Каниц, али и сликар Карл Гебел.

Док је Пиринчана пропадала, Пиринч-хан је по повратку Турака поново постао средиште београдске трговине. Већ 1739. године откупио га jе кизлар-ага Хаџи-Башир, један од најбогатијих људи у тадашњем Османском царству. Пиринч-хан је тада описиван као велика камена грађевина са „25 одаја и 5 мутвака у приземљу, 20 одаја на спрату и три подрума“.

О његовом новом животу Светлана Велмар Јанковић је у књизи Дорћол писала:

„Имућни путници могли су у Пиринч-хану и да коначе, нарочито откако га је кизлар ага Хаџи-Башир, за кога се говорило да је један од најбогатијих људи на цариградском Двору, купио и обновио. Али шта год да се догађало око ње и у њој, Пиринчана је изгледала као здање којем мало времена не може ништа а много времена не може много: људи су пролазили кроз своје животе и излазили из њих а Пиринчана је остајала као белег моћи над временом. Тај белег који се све више оцртавао у њеној лепоти имао је и своје дејство са наличја: неки посетиоци, обдарени да то осете, у овом су хану доживљавали стрепњу од нестајања од које би, касније, оболевали. Тако је трајало све док пред рат, Кочину крајину, то је већ готово крај XVIII века, надмоћ Пиринчане није постала сувише очигледна, јер је све друго пропадало у злоћудном времену. Али кад је почела Кочина крајина, и то се, нагло, изменило: Пиринчану као да више ништа није штитило, чак ни жртва у њеном темељу; као да је свако ђуле упућено на Дорћол морало да погоди баш њене зидине и као да је свако војничко махнитање морало да се одиграва баш у њеним одајама.“

Пропаст „Евђенијевих зидина“

Приликом нове аустријске опсаде Београда 1789. године Пиринч-хан је у бомбардовању претрпео велику штету, а дрвени делови здања и околни дућани су изгорели у пожару. Иако је касније било покушаја обнове овог дела града, слабљењем османске власти, поготово под дахијама, простор око Улице цара Душана остао је запуштен. Ипак, и у рушевном стању, остаци некадашње Пиринчане и Пиринч-хана и даље су доминирали Дорћолом.

Након одласка Османлија из Србије, Савамала постаје нови трговачки центар Београда, у Улици цара Душана око остатака Пиринчане и Пиринч-хана насељавају се Роми, а у крају обитавају и проститутке. Градске власти младе српске кнежевине као да нису знале шта да ураде са овим простором. Иако је у урбанистичком плану Емилијана Јосимовића из 1867. овај крај, по Пиринчани назван „Евђенијеве зидине“, трасиран, требало је да прође још двадесет година да дође до његовог преуређења.

До 1889. од Пиринчане није више остало ништа. На њеном месту 1890. године изграђен је монументални Дом Светог Саве, по пројекту Јована Илкића, који је својом величином, богатом декорацијом и складношћу постао једно од значајнијих дорћолских здања. Данас се у њему налази Физички факултет.

А што се тиче Пиринч-хана, његови зидови су потрајали све до новембра 1930, када су срушени. Политика тада пише:

„Тако је европеизирање Београда наједаред прекинуто и у Београду је опет заведен турски мурдарлук, али без оне велелепности и источњачког сјаја, који је у Београду владао за време најславнијих година турске царевине.

Од сјајних двораца принца Eвгенија после пожара остали су само голи зидови. Међу њима су Турци и Јевреји поградили дућанчиће, пиљарнице и касапнице, које су се одржале скоро све до пре неки дан. Истина за 190 година рушевине су прилично опале. У почетку су стојали зидови сва три првобитна спрата. Касније су рушевине заравњене и остављени су само зидови приземља, који су се одржали до јуче.“

И у овом извештају је још једном дошло до забуне у којој су две зграде – Пиринч-хан и Пиринчана – проглашене за једну. Гледано из тадашњег угла, то није било нелогично: Пиринчана је срушена пре више од четири деценије, па су остаци здања са готово истим именом који су се налазили преко пута, постали иста грађевина.

Уосталом, то су чинили и бројни путописци и хроничари, од Каница па све до Светлане Велмар Јанковић. А како се и некадашњи караван-сарај Мехмед-паше Соколовића налазио у непосредној близини, напослетку се историја три битне грађевине претопиле у једну.

Када је овој историји дошао крај, колико су ова здања била битна за тадашње Београђане сведочи и то што је коначном нестанку њихових остатака Политика посветила половину насловне стране.

По рушењу остатака Пиринч-хана, на његовом месту подигнута је вишеспратница, данас препознатљивија по геометризованом изгледу фасаде. Једино сећање на аустријске дане чува кућа у непосредној близини, на адреси Улица цара Душана број 10. Саграђена почетком 18. века, овo је најстарија стамбена зграду у Београду.

Обимно радиофонско дело под називом „Југославија 1918-1991, кратак преглед распадања“, приказао сам пред публиком у Библиотеци града Београда пре три деценије, 2. децембра 1994. године. Идеја емисије је била да се колажом сачуваних документарних тонских записа према редоследу који су диктирали догађаји обухвати временски оквир од 1918. године, када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, до 1992. године, када је Социјалистичка Федеративна Република Југославија престала да постоји.

„У питању је пре свега страст за сведочењем, жеља да се о нашем веку оставе веродостојни документи, како све не би покрили заборав и ћутање“, рекао је тада о овом делу Ђорђе Малавразић. Истичући значај звучних записа као историјских докумената, рекао је још: „Усмена историја баца акценат на вредност звучних докумената за проучавање и целовито портретисање појединих знаменитих личности и појединих историјских раздобља. Њен превасходни циљ је прикупљање, чување и проучавање тонске грађе повезане са појединим историјским догађајима и важним личностима. Једно је знати из књига, друго је слушати...“

„Зашто у емисији нема догађаја везаних за 27. март 1941?“, било је питање из публике. „Не само да нема тих догађаја, него нема ни многих других који једноставно нису снимљени или нису сачувани“, гласио је одговор.

Човек из публике који је поставио питање био је Зоран Манојловић.

Испоставило се да је он као гимназијалац 1941. године на плочама, на снимачу звука свог оца, музиколога др. Косте Манојловића, снимао са београдског радија догађаје 27. марта 1941. године. Тако је сачуван аудио запис говора капетана Јакова Јововића који се у име младог краља Петра обратио слушаоцима Радио Београда, као и говор патријарха Гаврила Дожића који поздравља пучисте и краља.

Послушајте проглас краља Петра емитован на Радио Београду 27. марта 1941:

Послушајте и говор патријарха Гаврила Дожића који поздравља пуч од 27. марта:

Главни усташки стан у Бечу

Гимназијалац Зоран Манојловић учинио је још једну услугу нашој говорној историји: 5. априла 1941. снимио је „радио-постају главног усташког стана“ која је под називом „Радио Донау“ свој програм емитовала из Беча.

Спикер говори: „...За коначан чин ослобођења хрватске домовине испод туђинског србијанског јарма, те за успоставу независне и самосталне хрватске државе на цијелом повјесном подручју од Муре до Дунава, од Дунава до сињег Јадранског мора....“ 

Послушајте шта је емитовала усташка станица из Беча 5. априла 1941:

На истом снимачу звука, Зоран Манојловић је касније снимао са радија и суђење генералу Дражи Михаиловићу 1946. које је Радио Београд преносио из Дома гарде у Топчидеру.

Потписивање Тројног пакта

Пучу од 27. марта претходило је потписивање Тројног пакта у Бечу 25. марта 1941. Немци су снимили говор Драгише Цветковића, који почиње речима: „За нас је најважнији циљ да обезбедимо мир и сигурност Југославије...“ Снимак је сачуван.

Послушајте како је југословенски премијер Цветковић правдао потписивање Тројног пакта 25. марта 1941:

У возу са кнезом Павлом

Ађутант кнеза Павла у ово време био је мајор Никола Пеца Поморишац. Њега сам срео септембра 1991. у Сиднеју, у Аустралији, и снимио његово сведочење у коме он описује своју службу у ноћи између 26. и 27. марта 1941. године када је у Дворском возу пратио кнеза Павла на путу из Београда на Блед. У Загребу их је стигла вест о пучу, пут је прекинут, а кнез Павле враћен у Београд. Овај снимак у укупном трајању од око сат времена спада у говорну историју нашег радија. 

Послушајте део сведочења Пеце Поморишца:

Поморишац ми је у разговору рекао: „Моје мишљење о Пакту било је као и већине Срба – против Пакта. У погледу пуча, ја сам био одушевљен као и 99% Срба тог момента, којима одушевљење није дало времена да мисле на последице.“

Следећег дана, када је кнез Павле изгнан из земље. Поморишац је пратио кнеза до границе са Грчком. Целокупно сведочење мајора Поморишца можете послушати овде.

Сећање пучисте

Мајор Никола Косић из Чачка био је један од организатора пуча у Београду 27. марта 1941. Из емиграције се вратио 1994, а ја сам имао прилике да разговарам с њим од 1996. године и забележим његова сећања на догађаје тог дана. 

Послушајте сведочење Николе Косића:

Мајор Косић је после рата живео у Америци где је имао свој радио час и прикупио велику фонотеку. Поред многих других снимака, у њој се налазе и поратни говори још једног пучисте од 27. марта, професора Радоја Кнежевића које нам је господин Косић уступио.

Са Стаљином у Кремљу

Пуковник Жарко Поповић, војни аташе Краљевине Југославије у Москви 1941, испричао је у микрофон историчару Драгославу Ђорђевићу, у Лондону 1971. године, о разговорима које је водио са Стаљином у Кремљу у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године, када је требало да буде потписан уговор о војној сарадњи између Краљевине Југославије и Совјетског Савеза. Драгослав Ђорђевић уступио нам је тонски запис Жарка Поповића који је поcлужиo Ђорђевићу да докторира исте године на универзитету у Стенфорду.

Пуковник Поповић сведочи да је био присутан када је Јосип Висарионович пред зору 6. априла сазнао за Хитлеров говор којим објављује рат Југославији: „Стаљин је свечано потписивање уговора о сарадњи, па и ручак на који је био позвао Југословене који су присуствовали пријему у ноћи 5. на 6. април 1941, потпуно изиграо.“ 

Послушајте сведочење пуковника Поповића о томе, са најавом Драгослава Ђорђевића:

Немци објављују рат Југославији и бомбардују Београд 6. априла. Пилот поручник Жења Рупник се 15. априла 1941. године налази са својом летачком групом на аеродрому у Никшићу, са кога треба да полете чланови југословенске владе у емиграцију.

„Једини авиони који су били способни да полете биле су 'савоје' и ту се створила велика гужва у којој су се свађали ко ће се укрцати у малобројне авионе за Грчку“, сведочио је Рупник у разговору са мном.

(О евакуацији с никшићког аеродрома 15. априла 1941. можете прочитати овде.)

Тито у Крeмљу

Сачуван је и снимак говора маршала Тита пред Стаљином у Москви из априла 1945. године. Снимак је начинила немачка прислушна служба, која је функционисала све до самог слома Трећег Рајха. Снимак је пронашао Драгољуб Покрајац.

Послушајте Титов говор на руском пред Стаљином, с Покрајчевом најавом: 

Говорна историја

Домаћа радиофонија има мало сачуваних тонских записа који спадају у категорију говорне историје, насталих пре Другог светског рата. Немачким бомбардовањем 6. априла 1941. срушен је део четвртог спрата палате Академије наука у Кнез Михаиловој улици, одакле је Радио Београд емитовао програм од оснивања 1929. године.

Бомбардовањем су уништене и говорне плоче, грамофони и апарати за снимање плоча, на којима су биле емисије Радио Београда. Радио програм је тада ишао уживо. Магнетофони су код нас ушли у употребу тек после Другог светског рата.

Прашки снимци

На писмо потписника овог текста упућено 2003. године преко Међународног одељења Радио Београда разним радио станицама у свету, са питањем: „Имате ли шта сачувано од тонских записа из времена пре Другог светског рата, са ознаком 'Југославија'?“, одговорио је позитивно једино Радио Праг.

Најстарији снимци сачувани у Радио Прагу су из 1937. године. Реч је о говору др Милана Стојадиновића, тадашњег председника Владе Краљевине Југославије, одржаном на сахрани Томаша Масарика.

Послушајте Стојадиновићев говор из 1937:

У Чехословачкој је снимљена и емитована и репортажа са дочека југословенских „сокола“ на Десетом свесоколском слету у Прагу и Братислави 1938, у трајању од 45 минута. Домаћин, чехословачки генерал Милош Жаг, поздравља на српском југословенску војну делегацију, а одговара му генерал Кукавичић. 

На крају репортаже, седамнаестогодишња Јованка Јовановић, гимнастичарка из Земуна, преко радија поздравља своју домовину „из златне Прахе“ и позива своје младе другове „соколе“ да дођу у „нашу земљу 1941. године, када ће се код нас одржати следећи соколски слет“.

Послушајте њен глас:

Вести Радио Београда пре 84 године

У породици Златице Балтић, спикерке београдског радија, остала је сачувана грамофонска плоча говора Драгише Цветковића, председника Владе Краљевине Југославије, одржаног приликом обележавања годишњице споразума са Хрватима 1940. године, као и вести које ова спикерка чита на београдском радију исте године. На омоту плоче било је записано руком: „За Златицу“, из чега се може закључити да је одговорно лице из радија као поклон њој лично дало плочу.

Послушајте најстарије сачуване вести Радио Београда из 1940:

Једини живи сведок радија из предратног времена кога смо нашли био је професор Живомир Младеновић, који је фебруара 1941. у емисији „Национални час“, из студија Радио Београда читао свој тада актуелан текст „Родољубље старих српских биографа“. У редовном програму су „Национални час“ преносили Радио Загреб и Радио Љубљана.

Да ли је краљ Александар говорио „београдским“ или „цетињским“ акцентом, мање је важно од чињенице да је у једној приватној колекцији остао сачуван снимак његовог гласа, када је на пропутовању по балканским земљама августа 1934. године у Софији отпоздравио бугарском цару Борису и царици Ђовани на српском и бугарском језику. 

Покрајчева архива

Захваљујући др Драгољубу Покрајцу, професору електронике на универзитету Делавер у САД и истраживачу-аматеру наше радиофоније, у немачком радио архиву у Висбадену пронађен је низ вредних архивских снимака. Међу њима су:

• пренос сахране краља Александра октобра 1934. који врше немачки репортери;
• говор Михаила Константиновића, професора Правног факултета у Београду 1937;
• вест Радио Москве о ослобођењу Београда, октобра 1944;
• Титов говор у Москви априла 1945. који је снимила немачка прислушна служба.

Поред Висбадена, Покрајац је пронашао вредне снимке и у Вашингтону. Будући да му је један од хобија сакупљање старих снимака, скренуо ми је пажњу да се у Конгресној библиотеци у Вашингтону чувају још неки снимци од значаја за нашу историју. Међу њима је снимак Симфонијског оркестра Радио Београда под управом Михаила Вукдраговића, директан пренос забавног програма из Београда 1938, као и снимак говора кнеза Павла Карађорђевића на енглеском, емитован 5. марта 1939. поводом отварања Светске изложбе у Њујорку.

Послушајте кнеза Павла:

Драгољуб Покрајац је у Америци пронашао и откупио вредне снимке које смо пре десет година представили на Коларцу. Међу њима су:

• директан пренос емисије Краткоталасне радио станице Београд, емитован на америчком NBC-у уз поздрав америчким слушаоцима пред отварање Светске изложбе у Њујорку 1939. године. У емисији се могу чути Кнез Павле, председник Владе Краљевине Југославије Драгиша Цветковић, министар привреде Богољуб Јефтић, Симфонијски оркестар Радио Београда и друго. Емисија траје 30 минута;
• поздрав Драгише Цветковића америчким слушаоцима из Београда пред отварање Светске изложбе у Њујорку 1939;
• обраћање краља Петра II америчком сенату 1942. године;
• разговор краља Петра са југословенским радницима у фабрици авиона 1942, делимично на српском;
• радио драма „Дража Михаиловић“, снимљена 1942. у америчкој продукцији.

Послушајте емисију из 1939. намењену америчким слушаоцима:

Непознати снимци

Драгољуб Покрајац, позивајући се на јубилеј „100 година Радио Београда“, недавно је навео велики број непознатих снимака наше говорне историје, међу њима и следеће: „Посебно је занимљива серија звучних записа послатих из Београда 5. и 6. априла 1941. и емитованих на Националној мрежи за радиодифузију (NBC), тада највећој америчкој компанији која је укључивала велики број придружених радио станица на целој територији Америке. Хронолошки, први запис представља извештај репортера 'плаве мреже' (NBC Blue Network) Ловелa Едвардсa, пренет из Београда на кратким таласима у 20:00 часова по источноамеричком времену, што одговара 02:00 часа 6. априла 1941. по југословенском времену. Ово се делимично преклапа са емисијом за Северну Америку најављенoм у радио програму за станицу YUG 19.69 метара за 03:00 часа по југословенском времену.“

Напоменимо да у овом периоду није постојала могућност кабловског комуницирања телефонијом између Југославије-Европе и Сједињених Америчких Држава, па се пренос гласа одвијао на кратким радио-таласима, тако да је највероватније да је NBC преносио емисију Краткоталасне радио станице Централног прес бироа Краљевине Југославије, која је користила позивни знак YUG. Иначе, ова станица је имала просторије у данашњој згради Министарства спољних послова Србије и емитовала је вести на нашем и страним језицима за иностранство.

Постоји сачувана и колекција радио извештаја „црвене мреже“ (NBC Red Network), направљених од 23:30 часова 5. априла до 04:00 часова 6. априла. Снимци укључују и изјаву Константина Фотића, тадашњег посланика Краљевине Југославије у САД, дату у Вашингтону, као и неколико „флеш“ вести из радио програма. Наредни снимци направљени су 6. априла 1941. са програма NBC, и везани су за имена Ханса фон Калтенборна, познатог радио коментатора тог доба (1878-1965) и Џона Гунтера (1901-1970), новинара и експерта за европска питања. Они, у програму уживо, разговарају о ситуацији на Балкану.

Када би данас радио емисија „Југославија 1918-1991, кратак преглед распадања“ с почетка ове приче била поново монтирана, аутори би могли да користе све наведене снимке, али не и ова Покрајчева открића из Националне библиотеке у Вашингтону, снимане и слате у Америку из Београда априла 1941. Вредност ових емисија према садашњем курсу долара износи око 50.000 динара. Ко ће да плати? 

(извор: www.audioifotoarhiv.com)

Немачку политику након Другог светског рата  у пресудној мери су одређивале Сједињене Америчке Државе. Тамо се још током рата развијала опсежна и контроверзна дискусија између поборника захтева за строгим кажњавањем Немаца и заговорника попустљиве реедукације.

У настојањима савезника да Немачку демилитаризују, денацификују, децентрализују, демократизују и декартелизују, ових 5 великих „Д“ су на Потсдамској конференцији, одржаној од 17. јула до 2. августа 1945, наишли на општи консензус.

Поред  чврстог прагматизма велику улогу у томе играо је и педагошки идеализам, који је каткад иритирао и у савезничком табору. Тако је немачко-амерички политиколог Карл Левенштајн указивао на „испразну општост“ тврдње да једна побеђена нација, или било који народ, може да буде васпитан споља, што је назвао „арогантном обманом“, која је уз то још затрована „дрским захтевом интелектуалног империјализма“ да један инфериоран народ закону могу да га подуче васпитачи којима би и самима васпитање било преко потребно. 

Међутим, „процес чишћења“, покретан час са ригорозном строгошћу час са емпатијом и благошћу, у случају поратне Немачке показао се апсолутно успешним, поготово што су се Немци (и то не само у америчкој зони) према свом тутору који је наступао као васпитач понашали попут послушних, ревносних, марљивих па и понизних штићеника.

Савезници нису имали никаквих потешкоћа са немачким административним системом који је све њихове наредбе одмах и без поговора извршавао. Када се након три месеца окупације амерички врховни заповедник Двајт Ајзенхауер 6. августа 1945. обратио немачком народу, истичући успехе у сузбијању националсоцијализма и милитаризма и већ постигнуте „позитивне резултате изградње“, његова порука је у потпуности одговарала хегемонско-педагошком реформизму карактеристичном за америчку политику у Немачкој.

Денацификација

Американци су много полагали на преваспитавање Немаца. Хтели су да из темеља промене карактер сваког појединца, као и идоле нације. Одговарајући круг саветника окупљених с тим циљем обухватао је не само проминентне америчке психологе, антропологе, психоаналитичаре и социологе, већ и немачке емигранте попут Ериха Фрома и Курта Левина.

Друга група научника, пре свега политиколог Франц Л. Нојман, уставни правник Ото Кирхајмер и филозоф Херберт Маркузе, који су радили на Институту за социјална истраживања Макса Хоркхајмера у Њујорку, израдила је за америчку обавештајну службу OSS (Office of Strategic Services) анализе нацистичке диктатуре и формулисала предлоге како би се у Немачкој након војне победе савезника могли поново увести демократски односи и структурирале економија, друштво, партије – напросто држава. Циљ је био да се у поратној Немачкој искључи могућност поновног повратка у варварство и успостави социјално уређење који би изоштрило свест становништва према ауторитарним тенденцијама. 

Рат ствара чудне пријатеље. Међу најчуднијим паровима које је произвео Други светски рат било је удруживање Вилијама „Дивљег Била“ Донована, шефа OSS-а (претходнице CIA) и групе немачких марксиста које је ангажовао да помогну Сједињеним Државама да разумеју нацисте.

Донован је био одликовани ветеран Првог светског рата и адвокат са Волстрита повезан са Републиканском странком. Године 1941. председник Френклин Рузвелт га је позвао да створи прву посвећену и способну обавештајну организацију Сједињених Држава. Иако су тада многи у спољнополитичком естаблишменту сматрали да су обавештајне службе и шпијунажа помало недостојанствене, чак и неважне организације, Донован је прионуо на посао и развио широку обавештајну мрежу, регрутујући не само дипломате и професионалне шпијуне већ и филмске режисере, мафијаше, научнике, спортисте и новинаре.

Чак и у тако разноликој групи, истицао се Франц Нојман.

Франц Нојман је био марксистички правник и политиколог, побегао је из Немачке када су нацисти дошли на власт 1933, у Сједињене Државе стигао неколико година касније, где је био поздрављен као стручњак за нацистичку Немачку након књиге Бехемот: Структура и пракса националсоцијализма, објављене 1942. У књизи је Нојман нацизам приказао као комбинацију патолошког, монополистичког капитализма и бруталног тоталитаризма. Нојманов рад привукао је Донованову пажњу, који је желео да добије релевантну експертизу без обзира на политичке ставове њеног носиоца.

Нојманова канцеларија 

Донован је поставио Нојмана да води огранак OSS-а за истраживање и анализу централне Европе под нацистичком управом. Нојману су се убрзо придружили Херберт Маркузе и Ото Кирхајмер, његове колеге са левичарског Института за друштвена истраживања, основаног у Франкфурту 1923, али који се 1933, након што су нацисти дошли на власт, преселио у Америку, на Универзитет Колумбија.

Оно што је постало познато као Франкфуртска школа, комбиновало је неортодоксни марксизам са интердисциплинарним приступом истраживању с нагласком на кључну улогу културе, права, политике и психологије у подржавању неправедних режима. Њени чланови су увек презирали ригидније левичарско размишљање које се позивало на Маркса у Совјетском Савезу и другде.

Упркос огромном политичком и културном јазу који је раздвајао Донована од Нојмана и његовог тима, шеф америчких шпијуна поверио је радикалним левичарима витални безбедносни задатак да дају савете о нацистима. Према речима Џона Херца, још једног младог избеглице додељеног Нојмановој канцеларији (и касније важне личности у послератној теорији међународних односа), „било је то као да се левичарски светски дух накратко спустио на централноевропско одељење OSS. “

Резултат ове необичне сарадње био је низ фасцинантних извештаја припремљених за креаторе америчке политике о темама које се крећу од антисемитизма и нацистичке политичке економије до утицаја ваздушних напада на морал цивила и најбољег начина за кривично гоњење ратних злочинаца. 

Без обзира на своје искуство у апстрактним областима као што су законодавство, филозофија и политичка теорија, мислиоци Франкфуртске школе су се испоставили и као проницљиви политички аналитичари. Ипак, њихови извештаји су такође указали и на границе давања савета о политици, односно тешкоће при примени теорије на праксу у сусрету са отрежњујућом стварношћу.

Али су се такође многе ствари из њихових извештаја испоставиле тачним. Њихова процена политичких и друштвених услова током последњих година нацизма у великој мери је потврђена новијим научним студијама. Поред осталог, критике франкфуртске групе на рачун плана америчког министра финансија Хенрија Моргентауа да разгради модерну индустријску Немачку и претвори је у земљу суштински аграрног и пашњачког карактера, који је Рузвелт испрва глупо подржао и који је наметнут скептичном Винстону Черчилу, можда су одиграле улогу у коначној одлуци председника Харија Трумана да Моргентаунов план напусти.

Уз то, у једном од својих извештаја, Кирхајмер је проницљиво идентификовао правне потешкоће с којима ће се на крају суочити Сједињене Државе када дође време да се казне ратни злочинци и да се из Немачке избрише нацистички утицај. Иако су он и његове колеге на крају били разочарани Нирнбершким суђењем и оним што је Херц касније горко описао као „фијаско денацификације“, њихови извештаји OSS-у су ипак пружили велики део теоријске основе за амерички приступ послератном праву у Немачкој.

Кључ за искорењивање нацизма

Општи савет који је уоквиривао поруку „Франкфуртоваца“ америчким политичарима био је следећи: савезници морају да престану да гледају нацистичку Немачку кроз стара сочива обликована током Првог светског рата. Нојман и његов тим су осудили америчке креаторе политике који су се ослањали на анахроне ратне слике Немачке као „пруске“ и којом доминира војна елита, као да земљом још увек влада Кајзер. Пропаганда која гледа уназад могла би да добије јавну подршку за рат у савезничким земљама, али је кривотворила реалност структуре нацистичке моћи.

Мислиоци Франкфуртске школе су се такође плашили да ће савезници погрешно схватити начин на који су нацисти учинили мало вероватним да обични Немци 1945. прихвате понижавајућу предају као 1918. године. Као што је Маркузе написао у извештају из септембра 1943, „систем националсоцијализма је осмишљен управо са сврхом да учини немогућим понављање 1918.“

Франкфуртовци су тврдили да је радикални антисемитизам нациста био покушај да се обезбеди саучесништво најширег могућег слоја становништва у нацистичким злочинима. Са рукама с којих је цурила крв, већина Немаца вероватно не би видела никакав избор осим да се боре до смрти против савезника. Чак и ако су неки докази који су долазили из Немачке сугерисали да је ратни морал био низак, нацисти су чинили све да обезбеде да обични Немци добију сваки подстицај да остану на свом курсу.

Кључ за искорењивање темеља нацизма, тврдили су припадници Франкфуртске школе, било је војно и политичко јединство савезника. Само удружени мишићи савезника могли су једном заувек да разбију стубове нацистичке моћи – и немачког милитаризма. Да би помогли Немачкој да овај пут добро почне, савезници би морали да у потпуности окупирају земљу и окупе елите одговорне за злочине Трећег рајха. Нацистичка партија би морала бити забрањена, а њени лидери суђени и затворени. Уколико се покаже да су затвори већ пуни, препоручио је Кирхајмер, нацисти би могли бити привремено смештени у своје бивше концентрационе логоре. У међувремену, савезници би такође морали да ослободе бирократију свих ауторитарних утицаја.

Пошто велики бизниси нису користили само нацистички ропски рад, већ су и активно подржавали режим и његову империјалистичку политику, највећи индустријалци би такође требало да буду подвргнути строгој денацификацији. Што се тиче војних елита директно укључених у ратне злочине, оне би требало да се суоче са судом. А Немачкој, упозоравали су Франкфуртовци, никада више не би требало дозволити да се развије у војну силу.

Политика моћи

Какве год да су врлине њихових конкретних предлога биле, од којих су само неки делимично спроведени, Франкфуртовци су бар идентификовали вишегодишњи изазов с којим се окупатори суочавају након пораза: како страна војна влада може помоћи у уклањању ауторитаризма и промовисању демократије без узурпирања тих задатака и исправно их препуштајући аутохтоним демократским групама?

Нојманов тим је желео да савезничка војна власт почисти политичку сцену и  омогући немачким демократама да створе нови поредак. Није изненађујуће што извештаји показују да су се франкфуртски аналитичари мучили да схвате како би то најбоље могло да се постигне. Чврсто посвећени марксистичкој тези да је модерни капитализам основни узрок нацизма, желели су да савезници припреме пут за национализацију немачке тешке индустрије. Ипак, извештаји такође сугеришу да саветници Франкфуртске школе нису били сасвим сигурни у то ко би требало да спроведе ову национализацију нити када је то најбоље учинити.

Њихова левичарска политичка агенда се мешала, или су се бар томе надали, са императивима ратне политике моћи. Савезничко јединство за које су се Франкфуртовци залагали, захтевало је да свака заједничка послератна војна управа „пригрли елементе и англоамеричке и совјетске друштвене структуре и праксе“, како је Нојман тврдио у меморандуму из септембра 1944. године. Под претпоставком да ће алијанса преживети завршетак рата, саветовао је Донована да стабилна војна влада може да почива само на реформским идејама које спајају англоамеричку демократију са социјалистичком економијом. Политика моћи је захтевала оно што су Нојман и његове колеге из Франкфуртске школе одувек желели: демократску социјалистичку Немачку.

Ова процена се брзо показала погрешном, не само због експлозивних подела између Запада и Совјета које су се убрзо појавиле. Како су све фрустриранији Франкфуртовци брзо схватили, њихова левичарска визија је била предодређена да има мали утицај на послератну америчку политику на преуређењу Немачке.

Делилац тајне

Улога Франкфуртске школе у ​​ратним обавештајним активностима била је скоро заборављена када је 1990-их америчка влада обелоданиле совјетске обавештајне депеше које су 1940-их пресреле и дешифровале америчке и британске службе као део такозваног Пројекта „Венона“. Неке од депеша сугеришу да је Нојман, који је деловао под кодним именом „Руф“, преносио тајне америчке владе совјетским агентима.

Иако Рафаеле Лаудани, најбољи познавалац ове школе, помиње ову контроверзу, он нерадо расправља о томе, као и многи други који су наклоњени Франкфуртској школи. 

Лауданијев опрез је разумљив. Нојман је био доживотни социјалдемократа чији списи не показују ни симпатије према совјетском комунизму нити било какав дашак жеље за путовањем у СССР, уобичајене међу левичарима током 1930-их и 1940-их. Током Хладног рата, говорио је против совјетске тираније у Источној Немачкој, помажући да се успостави Слободни универзитет у Берлину као бедем против совјетизације интелектуалног живота у немачкој метрополи. Узнемирен током рата аветима могућег сепаратног мира између Совјета и Вермахта, не мање него могућношћу примирја између Запада и немачких десничарских елита, његови обавештајни извештаји ОSS-у не показују никакве склоности према совјетском комунизму.

Па зашто је онда Нојман могао да достави тајне документе Совјетима? Извештаји ОSS-а указују на једно могуће објашњење. Најзанимљивији материјали које је предао Совјетима директно говоре о забринутости која се такође појављује у извештајима Франкфуртоваца ОSS-у: да би ратни савез могао прерано да се распадне, а да би антидемократске групе у Немачкој могле да постигну договор са Западом који би спречио потпуни пораз Немачке и оставио нетакнуте стубове немачког ауторитаризма.

„Руф“ је поделио тајне извештаје ОSS-а о састанку званичника ОSS-а Алена Далса (који ће касније бити на челу CIA) и једног пензионисаног немачког генерала у Швајцарској маја 1944. године. Немачки генерал је рекао Далсу да би немачка војска могла да свргне Хитлера и повуче трупе из окупиране Западне Европе, а као део споразума са савезницима Немачкој би било дозвољено да настави да води рат против Совјетског Савеза.

Иронично, совјетски обавештајци су грешком класификовали „Руфов“ извештај као дезинформацију. Састанак се заиста одржао, али упркос Нојмановим напорима да на њега упозори Совјете, они су га игнорисали.

Критичка теорија друштва 

Судећи по „Венонским депешама“, изгледа да се Нојман бавио шпијунажом за ОSS не због наивности или илузија о совјетском комунизму, већ зато што је веровао да само савезничко јединство и совјетско учешће у успешном окончању рата могу Немачкој да оставе отворене шансе за радикалне друштвене реформе у њој.

Наравно, с обзиром на оно што се убрзо догодило где год су Стаљинове армије стигле, овај поглед се сада чини неизбежно погрешним.

Рад Франкфуртоваца за ОSS указује на изгледе, али и опасности, било каквог покушаја да се теоријска истраживања искористе за креирање владине политике. Закорачивши директно у политичку арену, Франкфуртовци су били приморани да ризикују. Са своје стране, Донован се такође коцкао ангажовањем и укључивањем групе левичарских теоретичара да би обавили важан посао за америчке обавештајне службе.

Данас, присталице Франкфуртскe школа се обично налазе на одељењима за књижевност и културолошке студије, али не и на катедрама за економију, право или политичке науке. Истина је да су најистакнутије личности Франкфуртске школе, као Теодор Адорно и Валтер Бенјамин, имали мало разумевања за врсту истраживања представљених у извештајима ОSS-а. Али њихово објављивање требало би да послужи као подсетник на друго лице Франкфуртске школе, оно које представљају загонетни Нојман и његове колеге из ОSS-а. 

Овако је у приповетки Зеко Иво Андрић писао о међуратном животу на Ади Циганлији. Ипак, недалеко од ове чудновате скупине људи коју описује, само пар стотина метара даље, „под сунцем“ су боравили и политички заточеници. Затвор на Ади Циганлији, који је постојао преко три деценије, данас је заборављен, иако преко места на коме се налазио свакодневно пролазе хиљаде људи.

Почеци

Данашња Ада Циганлија нимало не личи на ону с почетка 20. века. Некада је то било острво одвојено од обале, налик Великом ратном острву, и прилично запуштено. Још од урбанистичког плана Емилијана Јосимовића из 1867. постојале су намере градских власти да острво уреде и од њега направе излетиште за Београђане, али од тога није било ништа, иако су се овде повремено одржавале градске и спортске манифестације.

Тако је 1908. године овде одржан Тројички сабор, назван и Новинарски бал, у организацији Бранислава Нушића, тадашњег председника Српског новинарског удружења. Тада су на острву постављени шатори с дућанима, павиљони и одржавани програми намењени скупљању новца за пензионисане и болесне новинаре.

Ада Циганлија је била и место на коме је 1911. године снимљен први српски филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа у режији Чича Илије Станојевића.

На линији фронта

Са избијањем Првог светског рата, Ада Циганлија 1914. и 1915. постаје поприште борби за Београд. Аустроугарска је у неколико наврата намеравала да главнину својих војних снага преко острва пребаци на територију Србије, а број погинулих у овим борбама био је толики да су Аду прозвали „Острво смрти“.

Репортажу о борбама на Ади Циганлији написао је 1915. године Родолф Арчибалд Рајс. Његов чланак под насловом „Српски војник“ објављен је у швајцарским новинама и илустрован је фотографијама које је сâм Рајс снимио. У овој репортажи Рајс је написао: 

„На овој земљи нема ниједне куће за становање, јер је тло током великог дела пролећа поплављено великим наносима муља. Данас је на острву само густо шипражје које расте између врба. Подсећа мало на тропску и монструозну вегетацију бразилског мата, који сам пре две године обишао. Усред тога грмља налази се логор добровољаца којима је поверена част да бране ову предстражу српске војске, а који су ме позвали да неколико дана са њима делим њихове мршаве оброке. Добровољци, или како их у земљи зову: комитаџије или комите, представљају страх и трепет за војнике старог Франца Јозефа. Српски комита је данас другачији него што је био. Претворио се у војника-добровољца, и подвргао се војничкој дисциплини.“

Затвор за заштиту државе

Након рата Ада се делимично уређује, на њој се лети одржавају спортске и друге приредбе, а власти новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одлучују да на острву отворе и затвор, пошто су капацитети злогласне Главњаче постали недовољни.

Затвор је подигнут недалеко од данашње локације управне зграде Купалишта Ада Циганлија, и обухватао је два велика објекта намењена за смештај затвореника, затим административну зграду и стражару, као и неколико тзв. економских објеката.

У прво време затвор на Ади је функционисао као истражни притвор за затворенике осумњичене за тежа кривична дела, али је након ступања на снагу Обзнане, којом је 1920. забрањен рад Комунистичке партије, постао и затвор за политичке преступнике, да би 1929. званично именован као истражни затвор Државног суда за заштиту државе. У њему су затвореници боравили док је трајало суђење, а по пресуди су затим упућивани на одслужење казне, најчешће у Сремску Митровицу или Пожаревац.

О условима у затвору на Ади Циганлији постоје опречна сведочења. Репортер Р. Калмић је 1929. године у једним београдским новинама „наш Синг-Синг“ описао следећим речима:

„Извезете ли се лађом од Чукарице преко, угледаћете наш 'Синг-Синг', на пешчаној равници Аде Циганлије, коју ми добро памтимо из ратних и поратних времена. Учиниће вам се као мравињак, јер ту се ради по васцели дан. Да ти људи који тумарају тамо и амо, који копају, разбијају камење, мељу хмељ за стоку и брину се о њој, немају оно грубо одело са великим 'Р' на леђима, не би се мислило да су то осуђеници, који издржавају казну да окају своје злочине. Неки се и слободно крећу. Одлазе и долазе, носе канте с млеком, слабо их и контролишу, јер су се понашали врло добро и нису покушавали да праве испаде.“

Али постоје и сведочења која услове у затвору на Ади описују другачије. Милован Ђилас, који је овде био заточен 1933, пре него што ће бити осуђен и послат у затвор у Сремској Митровици, у мемоарској књизи Идеал и професија. Успомене револуционара овако га описује:

„На Ади Циганлији је све било мокро и блатњаво од надошлих пролетњих вода од изливене Саве која је поплавила двориште и од подземних врела која су бризгала где би се год ногом притиснуло. Комарци су били, и остали, и преко читавог лета, велика напаст за затворенике. (…) Надзорни орган је био иследни судија Јоб, брат познатог сликара. Био је то одбојан и дрзак човек, без много скрупула у истрази. (…) Непосредну службу у затвору вршили су стражари из казнених завода веома вични овом послу, строги и некоруптивни. Над њима је био Словенац Диклич, који је волео да пије и имао ту врлину што је строго водио рачуна о законским прописима, па се то дало обилато искористити за слабљење стеге и отимање олакшица. Имао је велику слабост према интелектуалцима, изгледа и због тога што је њему самом недостајала ученост, коју је веома ценио. Био је попустљив према њима и није никако могао да схвати зашто школовани и тако паметни људи могу бити комунисти.“

И у другим сведочењима као највећи проблем затвора наводила се неусловност смештаја, пренатрпаност, лоши хигијенски услови, посебно у пролеће када је острво плавило, па су затвореници седмицама боравили и спавали на блату или у води. 

 Комунисти, усташе и шпијуни

Ни данас није познат број заточеника који су у предратном периоду прошли кроз затвор на Ади Циганлији, али њихов број се сигурно мери у хиљадама. Готово да нема истакнутијег члана Комунистичке партије који бар један дан није провео у њему. Међу њима су, поред Милована Ђиласа, били и Сима Марковић, Борис Кидрич, Светозар Вукмановић Темпо, Раде Кончар, Срђа Прица, Спасенија Цана Бабовић, Жарко Зрењанин, Михаило Лалић, Рамиз Садику, Анђа Ранковић... Године 1940. у затвору на Ади Циганлији завршили су и многи шпански добровољци по повратку у земљу, међу којима и Коча Поповић.

Поред комуниста, у затвору на Ади Циганлији боравили су и припадници усташког покрета. Најистакнутији је био Јурај Рукавина, некадашњи поручник југословенске војске, који је са Андријом Артуковићем и другим усташама 1932. године подигао тзв. Велебитски устанак, након чега је ухваћен и осуђен на смрт. Казна је потом преиначена у доживотну робију, а током суђења је са групом која је учествовала у Велебитском устанку био затворен на Ади Циганлији. У својим мемоарима Ђилас га описује како по повратку са суђења и затвор на Ади, у чамцу везаних руку пркосно пева. Касније је Рукавина помилован и пуштен, а у НДХ је био командант „Усташке војнице“ и оснивач концентрационог логора Јадовно. Заробљен је у Блајбургу 1945, спроведен на суђење, осуђен на смрт и стрељан.

На Ади су међу осталим били и затвореници осуђени за шпијунажу. Један од њих је био пуковник Лујо Мичић, војни командант у Марибору и Дубровнику, који је, како се наводи у пресуди Државног суда за заштиту државе из 1933, достављао бројне документе „једној страни сили“ и зато осуђен на смрт. Реч је била о шпијунажи за фашистичку Италију.

Овј случај је изазвао приличну пажњу не само у Југославији, о њему је писала и европска штампа, укључујући и лондонски Тајмс. У молби за помиловање Мичић је тврдио да је нервни болесник: „Већ 19 година болујем од луеса и већ годинама болове у самом мозгу осјећам, поред честих несвестица, а да уз то болујем од параноје и то прије злочина.“ Није вредело, смртна пресуда је потврђена.

На смрт су била осуђена и три радника родом из данашњег Димитровграда, оптужена за шпијунажу у корист Бугарске и за поседовање „паклених машина“, импровизованих експлозивних направа за постављање у државним установама. Један од пакета поставили су у Официрском дому (данашњи Студентски културни центар), али је експлозија довела само до мање материјалне штете. Завереници су ухапшени, уследио је судски процес током кога су боравили на Ади Циганлији. Милован Ђилас је њихову смрт овако описао:

„Украј затвора је била још једна зграда поземљуша, зидана као барака и покривена стаклом. Служила је као остава или нечем сличном. Без прозора, голих цигала, без намештаја и украса. Била је довољно висока с кровом да у њу поставе вешала. И ту су их обесили, сву тројицу, стиснуте и изгубљене у свету који није схватао њих, и који они нису разумели. А да њихови гробови не би постали некаква споменишта, да их родбина не би ископавала, сахранили су их тајно у мочварној земљи острва: таква тла, казују, брзо поједу људске кости. Траг им се тако замео сасвим: остали су неоплакани и заборављени.“

О егзекуцијама осуђених на Ади Циганлији писале су тадашње новине. Политика фебруара 1935. пише вешању једног хајдука:

Колико је тачно извршено егзекуција у затвору на Ади Циганлији у међуратном периоду никада није тачно утврђено. 

Поратни затвор

По окупацији Србије, Немци затвор на Ади Циганлији нису користили као део репресивног апарата, већ су за те потребе користили некадашњу војну касарну на Бањици и друга места у граду. Простор Аде Циганлије, укључујући и затвор, био је у неколико наврата предмет спора између Недићеве владе и усташке НДХ.

Наиме, НДХ је сматрала да јој Ада Циганлија територијално припада, па је неколико пута писала протестне депеше немачкој окупационој управи због „нелегалних прелазака границе“ са српске стране. Конзулат НДХ у Београду посебно је био огорчен због сече стабала за огрев на Ади Циганлији коју је у јесен 1942. организовала Недићева влада .

По ослобођењу Београда, затвор на Ади је поново отворен, само што су се сада улоге преокренуле. Затвореници на Ади сада су били припадници претходног режима, колаборационисти и поратни политички противници.

Поједини историчари тврде да је затвор на Ади Циганлији био и место где је извршена егзекуција Драгољуба Драже Михаиловића у јулу 1946, након пресуде на смрт због ратних злочина и сарадње са окупатором.

Комисија Министарства правде је 2009. саопштила да је егзекуција извршена у дворишту затвора и да је Михаиловић ту и сахрањен. Ископавања на самом терену оповргла су ове тврдње, али је тада на месту некадашњег затвора постављено импровизовано спомен-обележје Михаиловићу.

Борислав Пекић на Ади

Најпознатији послератни заточеник затвора на Ади Циганлији био је писац Борислав Пекић, који је због учешћа у илегалној групи Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ) био овде притворен 1948. године. Свој боравак у затвору описао је у мемоарској књизи Године које су појели скакавци. У поглављу „Зимски излет на Аду Циганлију“ Пекић овај затвор овако описује:

„Насред дворишта био је артески бунар са зарђалом гвозденом пумпом. Око њега ћемо се окупљати да се перемо, узимамо воду за пиће и договарамо за суд. Распоређени смо по пространим, светлим, зрачним собама. После истражних крлетки и мрачне јаме Десетке Централне милиције, изгледале су раскошно. Касније смо неопрезно приписане придеве повукли, али с почетка су нам једино суперлативи били довољни да опишу разлику између овог места и свих кроз која су нас до тада вуцарали. Атрибути 'светао и зрачан' ускоро су замењени заједничким 'хладан', а 'велики' је постао ирелативан кад смо разумели да је такав само зато што у њега може да стане неограничен број људи, а не зато да нама буде комотно. Прозори су већи него игде до сада, осим по иследничким канцеларијама, и покривени, поред решетака, стаклом. После душегупке у Десетки имали смо наједном и сувише ваздуха. Опет смо упознали генерално робијашко искуство да како год се ствари измениле, робијашу неће бити боље.“

Описујући затвор на Ади, Пекић живот у њему представља као знатно подношљивији него у затвору на Обилићевом венцу, где је првобитно био заточен. Он пише да је, на пример, комуникација и разговор између затвореника на Ади Циганлији био потпуно слободан, чак и када су били оптужени за исто дело, иронично за то оптужујући „потпуно непрофесионалну управу“. Пекић наводи да је то била последица пренатрпаности затвора, па зато није ни могло доћи до неке озбиљније контроле:

„Пренатрпаност Аде онемогућавала је дисциплину. Нико вас није гонио да у калуђерску зору савијате прње, јер ни за њих није било места. Места је било једино за људе. А они долажаху у чопорима. Чинило се да је запремина затвора неограничена. И да, ма колико се у њу живота натрпало, увек ће остати места за још понеки. Цео је затвор више личио на банкротирани путујући циркус него на установу Реда. Било је у њему чланова разних организација, махом омладинских, и махом стварних, предратних политичара чије су организације биле више потреба народних власти него њихова, задоцнелих колаборациониста, 'колаборациониста' који су најпре били врло богати пре него што су, доста после рата, морали да постану и сарадници окупатора, коњокрадица унапређених у саботере, саботера којима би крађа коња боље пристајала, јатака што су их издали штићеници, и штићеника проданих од јатака, често у паровима, сељака окривљених за избегавање откупа, и свих других криваца…“

Из тог колоритног затворског света – међу којима су били један оптужени који се представљао као „прави шпијун“ за разлику од других које је називао „набеђеним шпијунима“, затим магационери оптужени за крађу народне имовине, оцвали бонвивани, предратни политичари и индустријалци – Пекић је изашао након неколико месеци и био упућен на издржавање затворске казне у Сремској Митровици.

Случај Диде де Маја

Како се време мењало, тако се мењала и природа затвора на Ади Циганлији. Тако су већ крајем 1948. године овде почели да долазе „ибеовци“, оптужени за подршку Стаљину након Резолуције Информбироа.

Посебно занимљива била је судбина Давида-Дидe де Маја (помиње се и као Демајо), истакнутог југословенског графичара, илустратора и револуционара, о коме је опсежан рад написао историчар Милан Радановић. Дида Де Мајо је у затвору на Ади Циганлији био двапут, пре и после рата, 1935. и 1948. године.

Током првог боравка био је оптужен за дистрибуцију комунистичког пропагандног материјала, што је наставио и када је био ухапшен и затворен на Ади. Сликар Мирко Кујачић, који је с њим боравио у затвору, овако се тога сећао:

„У затвору на Ади Циганлији, Дида де Мајо је започео са издавањем рукописне едиције 'Оковани бољшевик'. То је била једна мала едиција, у којој смо издавали разне ствари: Маркса, Енгелса, тзв. 'Национално питање'. То су биле мале брошуре да би људи у затворима могли да уче и да раде.“

Током другог боравка на Ади, почетком 1949, Дида де Мајо је био у ћелији са шесторицом некадашњих иследника Озне, који су били под посебним надзором пошто је управа затвора страховала да би могли да покушају да побегну. На крају је Де Мајо завршио у самици, где се окренуо уметности. Јован Шеваљевић, један од затвореника на Ади, овако је то описао:

„Питам га што су га пребацили из заједничких просторија. 'Па ваљда да не кварим остале. Али то мени ништа не смета, ја волим да будем сам.' (Дида је био сам у ћелији). Питам га: 'Чиме се бавиш, како скраћујеш време у самици?' Одговори ми: 'Правим неку изложбу, правим неке скулптуре' (иронично). 'Од чега правиш?', питам. 'Од хлеба, од чега бих правио.' Потом смо од клозетске метле отплели комад жице и протурили кроз рупу, и 'тестерисали' да бисмо проширили рупу. Онда сам могао да видим: мајмун свира гитару, жирафа свира кларинет. Неке фигурице су биле и обојене. Нпр. језик обоји црвено. Просто сам се дивио како су то биле дивне фигуре. Каже: 'Учинили су ми услугу, није ми досадно.'“

После неколико месеци Дида де Мајо је био пребачен на Голи оток. У сећањима логораша остао је упамћен као изузетно хуман човек. По изласку из затвора до смрти 1964, радио је као технички уредник часописа „Журнал“ и технички уредник у штампарији Београдског графичког завода.

Купалиште уместо затвора

Подизање београдског Централног затвора довело је до затварања оног на Ади Циганлији, баш као и Главњаче. Године 1954. последњи затвореници са Аде пребачени су у новоотворени затвор.

По плановима за преуређење Аде, некадашњи затворски објекти срушени су 1956. године. Од њих данас не постоје никакви трагови. Ада Циганлија је преуређена у градско купалиште и одмориште, а насипањем земље недалеко од места некадашњег затвора спојена је са обалом чиме је створено Савско језеро. У циљу уређивања острва и подизања насипа од 1958. до 1967. организоване су Омладинске радне акције, на шта данас подсећа и спомен чесма.  

Ипак, људи који пролазе Адом и не слуте да је овде постојао затвор кроз који су прошле хиљаде заточеника, а да су се надомак данас највеће градске плаже некада налазила вешала.

Затвор на Ади Циганлији се тек спорадично помиње у сећањима савременика. Једину успомену на њега чува дискретни споменик подигнут 1970, рад вајара Милорада Тепавца, посвећен политичким затвореницима у предратном периоду.

Испод споменика у облику цвета налази се плоча са натписом да се на овом месту налазио затвор Државног суда за заштиту државе, a са друге стране споменика је плоча са стиховима Љубомира Симовића:

„Из тамнице без прозора
видели смо како долазе лађе,
чули сунце које не залази.“

Књига Одa Арнеa Вестада и Чен Ђена Велика трансформација: Кинески пут од револуције до реформи говори о томе шта се у Кини догађало у периоду између „Великог скока напред“ (економског и социјалног програма спровођеног од 1958. до 1961) и раних реформи које су поставиле темеље за највећи и најдуготрајнији економски раст у историји. Књига, дакле, покрива период од катастрофе „Великог скока напред“ до 1985. године.

Овим кључним периодом кинеске историје бавили су се бројни писци, политиколози, економисти и социолози. Идеолошки гледано, они углавном заузимају два различита становишта. По једном, пошто је маоизам био катастрофалан, Кина је могла да почне да се развија тек након смрти Мао Цедунга 1976. и уклањања „Четворочлане банде“ (политичке фракције у врху Кинеске комунистичке партије коју су чинили Ђанг Ћинг, Џанг Чунћао, Јао Венјуен и Ванг Хунгвен).

По другом становишту маоизам је, често на многе неочекиване начине а понекад веома свесно, посејао семе будућег раста. 

Методолошки, истраживања се такође деле у две велике групе. Једна се фокусира на историју „одозго“, где се кључни догађаји представљају као резултат борбе фракција унутар политичке елите, док друга полази од ширих друштвених процеса, у којима економске и социјалне промене (попут развоја малих предузећа или значајно већих слобода за жене) покрећу историју.

Где су у томе Вестад и Чен?

Почнимо од идеологије. Према стајалишту да је маоизам успорио економски успон, Кина би данас била још успешнија и богатија да је раније, много пре осамдесетих, прешла на тржишну економију и извозно оријентисан раст. Из те перспективе, године Маове владавине су изгубљене: не само због људских жртава (вероватно је око 20 милиона људи умрло током „Великог скока напред“, а демографски губици, како пишу Вестад и Чен, достижу и 30 милиона), већ и због изгубљених година економског раста.

Иако Вестад и Чен не оповргавају директно овај став, чини се да су према њему скептични. Не само зато што показују да су неки неочекивани процеси, попут распада партијског апарата током Културне револуције, довели до значајних економских промена (бројне општине и комуне почеле су да се баве трговином, стварајући необичне власничке структуре и шеме задуживања како би подстакле производњу), већ и зато што, будући да су политиколози, знају да би раст Кине вођен извозом био немогућ без политичког приближавања Сједињеним Државама.

То приближавање није било могуће све док је Кина била део совјетског блока, а ни касније, када се разишла са Совјетским Cавезом, све док је тежила да игра имплицитно антиамеричку улогу у Трећем свету. Без нормализације односа са Сједињеним Државама не би било раста извоза, великих страних директних инвестиција нити трансфера технологије. Дакле, политичко репозиционарање на глобалној (геополитичкој) сцени било је неопходан предуслов за кинески успон.

Вестад и Чен с правом указују на спољнополитичке корене кинеског успеха и самим тим (индиректно) и на улогу маоизма: Маов одлучни раскид са Совјетским Савезом и позиционирање Кине као једног од три пола у међународној политици.

Методолошки, Вестад и Чен су присталице класичне школе која полази од тога да историју ствара мали број појединаца који се међусобно боре за власт. То је историја личности и политике елита. Такав приступ даје живост књизи, јер се читалац идентификује (или не идентификује) са кључним актерима, а због нестабилности и честих обрта у кинеској политици књига се чита готово као трилер. Тако сам већи део књиге прочитао за један викенд.

Иако се о овој теми већ много писало, нарочито током последње деценије када је више докумената постало доступно, Од Арне Вестад и Чен Ђен у својој књизи доносе мноштво нових података, црпећи их, између осталог, и из Ченове веома хваљене биографије Џоу Енлаја. Квалитет приповедања је изузетан, што читаоца тера да настави са читањем.

Уместо да се бавим другим делом књиге у коме се говори о реформама (поглавља 8–11) и на који ће се вероватно фокусирати већина рецензената, овде желим да се задржим на период до 1977. године, односно до годину дана после Маове смрти, када је Хуа Гуофенг изванредно (и накратко) објединио функције председника Комунистичке партије Кине, премијера и шефа Војне комисије Централног комитета, елиминисао „Четворочлану банду“ и омогућио политички повратак Денгa Сјаопинга.

Три питања која се тичу овог периода кинеске историје, чак и после читања ове и сличних књига, и даље ми остају загонетна: (а) које је идеолошко порекло Маовог инсистирања на „перманентној револуцији“; (б) какве су биле намере Лин Бјаоа када је безуспешно покушао да побегне у Совјетски Савез; (в) због чега је снага Левице била тако велика у индустријским градовима као што су Шангај и Вухан.

На прва два питања можда никада нећемо добити одговор – можемо само да спекулишемо. Треће је, међутим, по мом мишљењу, подложније аргументованој расправи. А могло би да помогне и да пружи одговор и на прво питање.

Мао

Објашњавати Културну револуцију искључиво Маовом жељом да „поново промеша карте“ и кроз хаос обнови своју апсолутну власт – како ти чине неки аутори, али не Вестад и Чен – очигледно је недовољно, не само зато што Маова моћ није била доведена у питање чак ни после неуспеха „Великог скока напред“. Вестад и Чен показују да је Мао, чак и када је после 1962. био у делимично дефанзивном положају, остао моћан и у потпуности је држао све под контролом.

(Израз „држати све под контролом“, када се примењује на Маоа, мора се разумети другачије него када се примењује на било ког другог лидера. Мао је „држао све под контролом“ не тако што је био свеприсутан и управљао свим одлукама, ма колико оне биле ситне, већ је „држао све под контролом“ на начин на који Богови кише држе ствари под контролом: то јест, најчешће тако што нису присутни, а онда се хировито појаве да донесу кључне или загонетне одлуке, након што су о њима размишљали у самонаметнутој усамљености. Те одлуке би потом сви прихватали, или се бар претварали да их прихватају.

Маов стил владања вероватно је најближи начину на који су Стари Грци замишљали да се богови мешају у послове смртника.)

Даље, Маово инсистирање пред крај живота да је Културна револуција била „70% добра, 30% погрешна“, да је била неопходна и да представља велики успех Партије, указује на његову дубоку идеолошку приврженост идеји перманентне револуције. Можда је Мао, попут Томаса Џеферсона, веровао да се дрво слободе и друштвене мобилности мора повремено освежити проливањем крви.

У једном говору, који Вестад и Чен цитирају, Мао каже:

„Неки чланови Партије не желе да иду напред, неки људи се плаше револуције. Зашто је то тако? Они су постали високи функционери па штите интересе високих функционера: имају добре куће, аутомобиле, високе плате и послугу, живе боље него капиталисти. Револуција ће увек постојати. Увек ће бити људи који се осећају притиснутима – нижи чиновници, студенти, радници, сељаци, војници. Они не воле када их велики људи притискају, па желе револуцију. И за десет хиљада година од сада, мислите ли да ове противречности неће бити видљиве?“ 

Ове речи показују да је Мао социјализам посматрао као класно друштво, а нову бирократију као нову класу, забринуту пре свега за сопствене материјалне привилегије и привилегије својих потомака. Хтео је да их уздрма и изведе из тог удобног положаја.

Зрели Мао је можда сматрао да сваки друштвени систем – чак и високо развијени социјализам – кроз репродукцију, кроз породичну структуру поново ствара оне односе против којих се Мао, као млади библиотекар који се придружио новој Комунистичкој партији, побунио. Његове критике совјетског „социјал-империјализма“ можда нису биле мотивисане само геополитиком „умотаном“ у језик револуције, већ су заиста изражавале гађење према стварању нове класе (критика коју би Мао несумњиво упутио и данашњем систему у Кини).

Стари Мао је можда био исти као и млади Мао: побуњеник против хијерархијске структуре коју свако уређено друштво намеће.

Ако је ово тумачење тачно – а они који боље познају Маова дела могу проценити да ли је сувисло или није – онда Мао мора бити уврштен међу анархокомунистичке лидере који су класну анализу примењивали на све врсте друштава. Можда је био и реалистичнији, или радикалнији, од Маркса и Енгелса, који су сматрали да је могуће друштво у коме ће нестати класне противречности.

Лин Бјао

Друга тема, на коју би се можда могло бацити више светла, тиче се одлуке Лин Бјаоа да побегне из Кине (погинуо је 1971, у авионској несрећи у Монголији при покушају бега). Вестад и Чен се уздржавају од тврдње да је постојао план за пуч, што је хипотеза неких других аутора који сматрају да се Лин прилично озбиљно припремао за преврат, укључујући и намеру да бомбардује воз у којем се налазио Мао.

Ничег од тога нема у књизи Вестада и Чена. Они Линову одлуку о бекству врло штуро објашњавају његовим постепеним увиђањем да се Мао окреће против њега (иако је он још увек званично био „број 2“, а тиме и формални Маов наследник). Уместо да се суочи са уобичајеним понижењима самокритике, кажњавања и јавног понижења, Лин Бјао је одлучио да побегне из Кине.

Вестад и Чен документе које је о планираном пучу написао Линов син третирају као недовршене записе једног неспособног младића. Други их, међутим, виде као доказ озбиљно припреманог преврата. У сваком случају, остаје питање – можда и без коначног одговора – шта је Лин покушавао да постигне, осим што је желео да спасе сопствени живот? Да ли је мислио да би из егзила у Совјетском Савезу могао да игра неку политичку улогу у Кини? (Лин Бјаов пребег, али на много нижем нивоу, поновиће се 2012. године у случају Ванг Лиђуна након афере Бо Силаја. Али тамо је циљ био једноставан – спасити сопствену кожу.) 

Левица

Када је извршен удар против Четворочлане банде, успех је био тренутан и потпун. Добар део тог успеха произашао је из збрканог и неумешног политичког маневрисања саме Банде, као и из знатно већих организационих способности руководства Народноослободилачке армије, које је пуч организовало и у њему активно учествовало (нарочито маршал Је Ђијанјинг).

Активност Банде током година Маове владавине, све до самог краја, готово у потпуности сводила се на писање чланака, нападе на наводне „присталице капиталистичког пута“ и плетење интрига унутар Партије. Чинило се да нису способни ни за шта озбиљније.

Њих четворо били су готово савршени пример недораслих идеолога који кују завере на највишим нивоима бирократије, држе придике онима испод себе, али су лишени сваке озбиљне програмске политике, организационих способности, па чак и елементарног здравог разума када је реч о борби за власт. Напредовали су у клими у којој су могли (захваљујући Ђанг Ћинг и Маовом нећаку Мао Јуансину) да се сакрију иза „Старог“ и плету паукову мрежу интрига и инсинуација.

Али њихова одвојеност од реалног живота – што Вестад и Чен добро описују – одмах намеће следеће питање: како онда објаснити политичку снагу тзв. Левице (то јест Четворочлане банде) у многим великим индустријским градовима, укључујући Шангај? Шта су ти брбљивци са некохерентном идеологијом могли да понуде милицијама у Шангају, које су биле више него спремне да понове Париску комуну, да потопе бродове у луци и крену у свеопшти грађански рат?

Тешко је веровати да је Левица једноставно понудила неколико виших политичких положаја кључним градским вођама. То не може да објасни зашто су хиљаде радника тамо биле спремне на борбу, нити – као што показују Вестад и Чен – зашто подршка Левици и у остатку Кине није била нимало занемарљива.

Западни (или савремени) читалац одрастао у капитализму и свестан да је успех Кине после Маоа постао могућ тек након елиминације Левице, пита се на чему се заснивала тако снажна подршка. Тим пре што је она уследила после хаоса Културне револуције, када је већина људи – било би логично очекивати – само желела да буде остављена на миру и да више не мора да учествује у бескрајним митинзима, узвикује пароле, бива пребијана или „слата“ у изгнанство у унутрашњост земље.

Јанг Ђишенг у свом монументалном делу Свет окренут наглавачке, иако је изразито критичан према Културној револуцији и иако износи на стотине примера психичке и физичке тортуре, ипак – можда и невољно – истиче и неке њене ослобађајуће аспекте: одбацивање свих норми и рушење хијерархија (које су у кинеском друштву, било традиционалном било постреволуционарном, биле тако загушујуће). (Јанг Ђишенгову књигу Свет окренут наглавачке приказао сам у два дела: критички приказ је овде; похвални приказ је овде.)

Била је то револуција ослобађања од стега која је неминовно стварала хаос. Моћ народа, препуштена сама себи, води у анархију. Али да ли је могуће да је 1976. године још увек било довољно људи којима је слобода од сваке друштвене обавезе (упркос ризику да се нађу на погрешном крају батине) била привлачнија од повратка уобичајеним хијерархијама?

Ова последња претпоставка истиче двоструку природу Културне револуције: као покрета за потпуно ослобађање и насилно рушење свих конвенција, који истовремено рађа насиље, хаос и владавину руље. Тиме се открива дубоко амбивалентна природа Културне револуције и можда се њоме делимично одговара на моје прво питање, или се бар оно изнова поставља: зашто је Мао покренуо Културну револуцију и зашто је толико упорно тврдио да је то била исправна одлука?

P.S: Неким површним посматрачима Културна револуција може личити на Стаљинов Велики терор. У оба случаја високи партијски апарат, а у суштини и свако на било ком положају (осим самих вођа), био је изложен могућности деградације, кажњавања и смрти. Али Маова Културна револуција била је хаотичан процес који је долазио „одоздо“ и имао препознатљиву идеолошку компоненту. Стаљинов Велики терор, иако често насумичан, спровођен је у потпуном реду, уз помоћ специјалних служби НКВД-а. Дакле, у основи се радило о сасвим различитом подухвату. У Великом терору није било нереда, импровизације ни демонстрације моћи народа; а све је то било присутно у Културној револуцији.

Кад би се провела нека врста анкете у образованијем делу нашег народа с питањем да наброји имена жена које су ушле у антологије националне књижевности у последња два века, већина би углавном споменула Десанку Максимовић и Исидору Секулић. Они с нешто више увида и знања сетили би се и Анице Савић-Ребац, а из доба романтизма Милице Стојадиновић Српкиње. Ту би набрајање највероватније стало.

У исто време, савремени писци, сценаристи и режисери као да се све више окрећу историји и траже личности из националне културе о којима би се дало нешто снимити или написати. Иако се у највећем броју ради о мушкарцима – сетимо се романтизоване серије о Лази Костићу, филма о Петру Кочићу или „камео роле“ Стевана Сремца – вероватно ће у неком тренутку доћи на ред и неке од великих жена наше књижевности.

Фасцинантно је у свему томе како нико досад није приметио или урадио нешто о имену које се без успоредбе и изнад свих нуди за такав рад. Чак и у замишљеном сценаристичком облику, дакле с уобичајеним драматским вишком фикционализираности, животопис ове личности и даље би изгледао као нереалистичан, потпуно измишљен и претеран, као романескни. Но, то име и тај животопис, и даље ван стручних кругова највећма непознати, потпуно су стварни и тиме још више запањујући.

У сербској литератури перва од свога нежнога пола 

Рођена 14. марта 1776. у Иригу, Еустахија Арсић, српска књижевница, власница је биографије каквом се не могу похвалити ни знатно модерније и напредније културе у то време. Означена као прва савремена српска песникиња и у уобичајеној, редовно помињаној паралели која служи као метафора нашег четворовековног историјског удеса, наводи се као „прва српска песникиња након Јефимије“ – од средњега века дакле. Као да је у страховитом личном и општекултуралном залету хтела да надокнади столећа заосталости поробљене и унижене цивилизације, Еустахија Арсић спаковала је у својих 66 година макар три биографије: једну књижевну, другу као истинска и преважна добротворка, и трећу – као жена.

Детињство је провела у Иригу, месту које је сама дивно описала као оно где се рађају изузетни људи „који су осим света“, а одрасла је у Араду, за нашу историју и културу једном од битнијих градова. Рођена је у фамилији у којој се очито полагало на образовање, све у духу просветитељства с чијим су идејама били упознати и ширили их ученији Срби – пречани дакако, не и они из тада и даље покорене, азијатски заостале турске Србије без иједне школе.

Такви темељи у којима се будућа песникиња образовала у природним и друштвеним наукама, у језицима – говорила је најмање четири – и наравно у књижевности, стварали су осим ширег личног образовања и могућност слободног, односно слободоумног размишљања, индивидуализма. Од чега је само корак био до свести о положају жена и будућег властитог ангажмана и поборништва образовања и школовања – за „воспитаније женскиња“.

Касније, већ као одрасла упознаје се и са за њу кључним делима – чита Јована Рајића и Атанастија Стојковића, а као и код готово свих будућих интелектуалаца те генерације, извесно најважнији сусрет јесте онај с писањем и идејама Доситеја Обрадовића, за чија дела је била једна од првих абонената.

Касно почиње писати и још касније објављивати – тек 1814. издаје, и то анонимно, свој првенац „Совјети матерњи“ („обоега пола јуности сербској и валахијској“, пуним насловом), поучно-дидактички рад у духу времена, са спојем стихова и прозе. Поред тога, објавила је још једну књигу, „Полезнаја размишленија о четирех годиштних временех“, такође у тадашњем стилу кабастих наслова. Након тога није више много писала, а дела су јој више имала фаму што их је написала слободоумна и образована жена, него што су вероватно била читана.

До смрти, 1843. године, била је готово заборављена. Страховито потресна је њена молба у стиху, преклињање да је не забораве: „Спомените мја со пјесними, љубимци музи, ту ја жертву потребујем благодарности“. Овај први, болни „Спомените мја со пјесними“, свакога ко се још сећа модерне наше поезије одмах ће подсетити на Трифуновићев стих „Памтите ме по пјесмама мојим...“

Добротворка сербска 

На несрећу, с Еустахијом Арсић дуго није било тако, а можда ни уопште, а разлози по којима је данас упамћена углавном су ванкњижевни. Штавише, она није била ни упамћена, него су је поново почели откривати књижевни историчари и уредници попут Андре Гавриловића и Илије Огњановића Абуказема, тек пред крај столећа, у доба краја романтизма.

Не би било сасвим поштено ни одговорно свалити сву кривицу за овај дугогодишњи заборав списатељице на несумњиво мизогино друштво и културу. Разлог мање познатости, осим у полном

 и родном проблему, лежи највероватније и у Еустахијином стилу писања и понајпре језику. Писала је славеносербским, језиком српских просветитеља блиских Доситеју, односно стилом који покушава направити искорак према народном језику, али задржава архаичну, хибридну црту и учену високопарност већ тада преживелог стила и речника.

Након националне, још за њеног живота долази и време лингвистичке револуције и коперниканског преокрета српскога и јужнословенских језика – односно тачном метафором: време вуковског обрата. Занимљиво је онда да је Вук показивао отворено поштовање и хвалу ка Еустахији Арсић. Но, без икакве намере да будемо малициозни, разлог томе свакако није лежао у квалитету њеног писања, а нарочито стила и језика – по њиховим особинама они спадају у све против чега се велики Вук Стефановић борио. Моћни и племенити разлог лежао је другде. 

То је онај други део биографије Еустахије Арсић – фантастичне добротворке. А управо у случају увек с парама кубурећег Вука, налази се најлепши и најдирљивији пример великодушности Еустахијине. Ову, како је Вук својом херцеговачком бистрином ласкајући зове „благодарном и високоученом госпођом“, он је молио да нађе претплатнике за збирку његових сакупљених народних песама, тог данашњег блага нашега рода и културе. Еустахија Арсић скупила је стотињак имена абонената који су уредно платили свој део. У потресном епилогу открило се да је продала само неколико примерака његове књиге, а све остало купила је сама и поделила, ширећи артефакт револуције апостола новога језика – овога нашега данашњега којим и сад пишемо.

Еустахија племенита Арсић 

Трећа њена биографија унутар истога живота, она која би без сумње била најпривлачнији и најпровокативнији материјал за замишљени филм о њеном животу, спада у мутан предео где се укрштају јавно, опште, друштвено и приватно, лично женско, штавише еротско и полно.

Не може се ни замислити како мора да је у оно доба, на источном рубу једне конзервативне монархије, изгледала чињеница да се једна жена удавала три пута и растајала од два мушкарца. То би био скандал неописивих размера и у једном Паризу тога времена, а камоли у овим нашим крајевима – штавише нама овде најближим, у Хрватској: први брак Еустахијин био је с неким трговцем у Копривници, други с имућним трговцем у Карловцу, трећи у Араду с племићем Савом Арсићем чије ће презиме понети и од тога часа и она сама постати Еустахија племенита Арсић.

Да таква жена, из високог друштва, изађе из брака па још и некажњено, без стигме (осим симболичке), то мора да је био уникум времена. Не само од стране малограђана, него осуда је долазила и од колега по перу, па тако смушени Јоаким Вујић негде пише како је Еустахија  „у супружеству веома нешчасна била“, док јој по другом извору „ни невера није била страна“. Кад Вујићу буде финансирала од властитих пара његово „Животоописаније“, након тога ће та браколомка за њега постати „благодарна до последњег диханија“:

"Еустахија от Арсич, у сербској литератури перва од свога нежнога пола изданијем различни по већој части поетически дјелца вниманије и почитаније себи добила. И да ја никогда даже до последњаго диханија мојего, важна благодејанија Ваша заборавити не будем, која Ви мени у мојему положанију живота указали јесте, када сам ја био от целаго света остављен."

Тешко се данас уживети у контекст времена у том смислу, но сасвим лако је замислити какав би се прегнантан флоберовски или џејностиновски сценарио сада могао извући из тога дела биографије својеглаве списатељице независног ума и тела.

Цену тога је ова самостална, својеумна, образована и својеглава жена, наравно, ипак платила. Не можемо ни докучити како је било борити се, изнутра, не само извана, с предрасудама времена, с околином, с провинцијалном, ускогрудом културом, с осећајем у којем се сударају свест о праву на једнакост, на стваралаштво, на мишљење, на партиципацију у друштву, на рад „на ползу“ народу и кривица, назори, унутарњи сукоби и противречја. Како је, пре свега, било бити „прва Српкиња с пером у руци, као књижевник“, како је написао Андра Гавриловић.

Оставши удовица и без порода она ипак несебично и без горчине пре смрти 1843. саставља опоруку и све оставља другима: црквама, арадској, у граду где је умрла, и иришкој, граду где је рођена, оставља фонд за болницу, српске школе и за саму Матицу српску, и новац од камата за сиромашне удовице.

Али завештала је отечеству и нашем народу, а поглавито својим сапатницама, својим „другама и сестрама“ – женама, укратко – нешто можда и важније кад им pro futuro готово манифестно, протофеминистички пише општеважећи императив: „Купујте књижице (...), уписујте имена дражајна ваша, да се спомињемо докле смо живе зде в кратком времени жизњи. Наћи ће у књигама имена наша потомци наши, и спомињаће и видеће да је и садашњега века нашег пола читателница било.“

Све касније списатељице нашега рода баштинице су индиректне Еустахије Арсић. И зато њој која је молила „Спомените мја со пјесними“ треба јасном и развидном, свесном гестом одати почаст, не песмама других, како је тражила, него стихом њеним властитим, који својом сабијеношћу и изазовом, ако не сасвим и језиком, звучи модерније него много савремених песника, стихом у којем се опрашта од двају апстрактних, амбивалентних и несталних квалитета – од „надежде и шчастија“ – „наде и части“, па им каже:

„Од сад играјте с другими“!

Нека је вечно памћење на Еустахију Арсић.    

Овако је 2009. године писала критичарка „Политике“ Бранка Оташевић, мада је премијерно приказивање играног ТВ филма о Божидару Грујовићу, мало познатом писцу првог српског Устава 1805. године, прошло сасвим незапажено на двестогодишњицу Првог српског устанка 2004, а било је то његово прво обраћање широј јавности после два века. Данас, тачно 220 година касније, његова беседа „Слово о слободи“ није застарела – напротив.

Једноставно и сликовито, критичарка је скренула пажњу на Божидара Грујовића и суштину овог ТВ филма, не само као судару прошлости и садашњости у коме прота Матеја Ненадовић (1778-1854) и Божидар Грујовић (1776-1807) као савременици, вршњаци и истомишљеници откривају будућност својих идеја, односно потребе наше данашњице – већ и потврде да права тема није ограничена једном епохом и да за вредну беседу никада није касно.

Закон и држава

Беседа „Слово о слободи“ коју је Божидар Грујовић „врло возбудително и трогателно (дирљиво)“ спремио за заседање скупштине српских војвода и старешина у Боговађи 15. августа 1805. године није одржана, јер је Карађорђе тај говор спречио и скуп отказао наредивши да се премести у село Борак код куће кнеза Симе Марковића за петнаест дана, када је ипак усвојен Грујовићев текст о оснивању и устројству Правитељствујушчег совјета – Управног савета од 12 саветника нове српске државе као почетак организације грађанске власти, како војводе не би и даље вршиле и војну и грађанску власт без икаквих законских ограничења. То историчар Ристић овако тумачи:

„Код Боже Грујовића тежиште мисли је у томе да је врховна државна власт суверена и да је изнад личне и појединачне. А ту сувереност он заснива на правној норми и апсолутира је у неограниченој влади апстрактног закона, дакле, влади безличног закона. Тако је, дакле, по Грујовићу, закон прва и врховна вредност државног поретка. По њему држава је закон, а закон је држава.“

Повезивањем прошлости и садашњости, како је критичарка навела „кроз стално смењивање, мешање и замену временских планова, које су замислили аутори, сценариста Јелица Зупанц и редитељ Слободан Радовић“, дат је живи сусрет савременог младог глумца са личношћу из историје – протом Матејом Ненадовићем – с тим што је запазила „да су управо глумци учинили да разговор двојице несавременика протекне глатко и уверљиво“, иако је било „извесне пренатрпаности детаљима и донекле заморних рукаваца у приповедању“.

Било је то „одлично тумачење“ лика Проте које је дао драмски уметник Војислав Брајовић, као и Владислав Михаиловић „који га је доследно пратио“ и понео не само терет глумца у припреми улоге док копа по историји, већ је преузео и лик Божидара Грујовића који открива уз Протину помоћ, спајајући маштом и глумачким умећем одлике двојице младића из различитих епоха – у једну целину, у заједнички дух.

И тако је Божидар Грујовић ипак одржао своју беседу упркос историји, ауторитарности испунивши салу наше данашње Народне скупштине вечним слободарским духом, онако у устаничко-грађанском оделу из 1805. године, да се питамо шта га је то учинило нашим савремеником, шта га је учинило стварним.

Овде би помогло тумачење француске филозофкиње Симоне Веј: „Присуство преминуле особе је нестварно, али је њена одсутност итекако стварна: појачана одсустност чини је присутном”.

Сва лица слободе

Божидар Грујовић рођен је 1776. године као Теодор Филиповић у Руми где су његови избегли од Турака из Ваљевске нахије, а име је променио према савету митрополита Стратимироваћа како га не би гонила аустријска полиција по повратку из Русије.

Био је доктор правних наука који је студије завршио у Пешти, у Угарској, 1803. године и већ следеће постао професор историје права на Харковском универзитету, у тадашњој царској Русији. У несрећну и неписмену Србију под турском влашћу вратио се добровољно усред Првог српског устанка, на позив проте Матеје Ненадовића и делегације српских устаника на путу у Петроград да траже помоћ руског цара.

Залагао се не само за национално ослобођење борећи се и директно против Турака у бици код Карановца (данашњег Краљева) јуна 1805. године, већ пре свега за постављање уставних темеља модерне српске државе како се не би заглавила у деспотији у којој је војвода, кнез или бимбаша све: и војна и управна и судска власт.

Наоружан познавањем римског права и француског законодавства, надахнут Декларацијом права човека и грађанина из 1789. године, како би радио на нашем првом Уставу, припремио је за свој народ и Скупштину у Боговађи „Слово о слободи“ које је сачувао у својој архиви прота Матеја Ненадовић и унео у Мемоаре да би ту књигу његов син Љубомир објавио 1867. године. Међутим, ова Грујовићева беседа нестала је из каснијих многобројних издања.

Управљати државом

Божидар Грујовић је написао детаљно устројство највишег тела управљања државом Правитељствујушчег Совјета, учествовао у његовом оснивању 1805. године и био први секретар тог високог тела, као и његов пети попечитељ који треба да „носи бригу за корешпонденцију са внешними дворови и зваће се попечитељ иностраних дела“. Развио је дипломатску преписку и везу са светом и сам путујући у српским делегацијама.

Оболео је од туберкулозе и млад умро у Новом Саду 1807. године.

Од 2001. године, када је за Дан државности Републике Србије изабран 15. фебруар, датум усвајања првог српског Устава 1835. године у тадашњој престоници Крагујевцу на празник Сретења Господњег – Сретењског устава, који је написао Димитрије Давидовић – као и сећања на Први српски устанак 1804. године, започиње код нас, тихо и полако, без помпе и без назива булевара, сасвим у складу са личношћу каква је био – подсећање на дуго непознатог Божидара Грујовића.

За откривање ове значајне историјске личности нама лаицима и упознавање с његовим радом (историчари се нису утркивали у томе), заслужан је социолог Небојша Попов, који је од деведесетих у неколико бројева листа „Република“ указивао на вредност дела овог младог правника упућујући читаоце на књигу Милована Ристића „Устанички законописац Теодор Филиповић (Божидар Грујовић)“, у издању Просвете 1953, у којој се, поред Грујовићеве опширне биографије о пореклу и раду, налази и његов запис о устројству Правитељствујушчег совјета, као и делимично сачувани текст беседе о којој је реч.

Иако кратког животног пута, Божидар Грујовић је пример духовне фигуре која иде испред свог времена и премошћује епохе. Он није чекао на буђење свести својих сународника и савести војних и других старешина који су се наметали према ратничкој и ауторитарној традицији, већ је усред Устанка радио на бољитку заједнице како, борећи се против турских насилника, српски грађанин не би трпео насиље својих старешина и војвода. Примењивао је знања која је стекао током школовања о правним вредностима државе, друштва, човека и грађанина, упркос томе што ни средина, ни прилике, ни бурно време нису били наклоњени вредностима духа већ голим односима моћи. 

Ево те ванвременске беседе „Слово о слободи“ Божидара Грујовића из 1805. године:

Слово о слободи

„Закон је воља вилајетска (народна), која вилајету целом и сваком добро заповеда, а зло запрешчава. Први, дакле, господар и судија у вилајету јест закон. Под законом мораду и господари и поглавари и совјет правитељствујушчи (опшча канцеларија) и сјашченство и војинство и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом. Закон добре, заслужене да награди, а зле, непокорне, лењиве у служби да каштигује. Зато закон разуман и праведан мора бити...

Закон је вилајету то, што једном човеку храна, пиће, воздух, одело и кућа, то јест, како човек, кад хране и пића и проче нестане, умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у ропство дође и да се сасвим растргне и погине. Но, закон тако као и храна мора добар бити.

А како ћемо ми тај добар закон направити, под којим ће вилајет честит и срећан бити, крепко и твердо стајати, и од колена на колено славнији и честитији бити? На прво питање треба паметно да одговоримо, јербо от овога и срећа и несрећа народна зависи.

Ово нас и срце и душа наша најбоље научити може. Чему је сваки разуман, частан и поштен човек покоран, и што он до смерти своје слушати жели? Сваки ће рећи: – Ја сам покоран разуму и правди. Ове ћу до смерти моје и гладан и жедан, и го и бос, верно слушати.

Сваки човек ово, свака жена и дете овако говори у сердцу своме: – Заповедај ми разумно и твори ми правду, пак ћу за те у нужди и крв пролити.

Може ли штогод на свету лепше, слађе и милије бити него кад кривац осуђени рекне своме судији: – Ти си ми разумно и праведно судио, сваку ћу каштигу радо претрпети.

Разум, дакле, и правда, јесу две половине благополучија (среће). Гди разума и правде нема, ту нема закона.

Ми да подигнемо и да добро утврдимо у Србији ова два рада: разум и правду и да их добро укрепимо са целом нашом снагом, да се свака сила и снага њима покори. И овај мудри и праведни закон да нам први господар и заповедник буде. Он да заповеда господарима, војводама, совјету, сјашченству, владикама и свакоме, малому и великому. Он ће нас бранити и свободу и вољност сачувати.

Гди је добра конституција, то јест, гди је добро установленије закона, и гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност; а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине, ту је умрео вилајет, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустаилук и ајдуклук, само под другим именом.

То јест: нитко у народу да нема власти ни најмањем сиромаху зла чинити, особито онај кога је народ за судију и заповедника изабрао, не само да не сме ни најмање зло чинити, него да мора у свакој прилики добро чинити иначе није достојан судија и поглавар бити.

Прва је дужност поглавара старати се да је у вилајету сваки сигуран за себе, за живот свој, за децу и жену своју, за дом, имјеније (имање) и чест своју...Сигурност живота, имања и чести сваки, па и оно дете које се јешче родило није, да иште од заповедника; и ако поглавар њима свима живот, имање и чест сачувати неће или не може, није достојан поглавар бити.

Втора (друга) дужност поглавара јест ослободити неосвобождене и свободу вилајетску сачувати, јербо нам је у свободи двапут мио и сладак живот. Свобода нас разлучава од зверова и роб гори је од звера, јербо човеку робу оно се одузима што га чини човеком. Боље је не живети него у поганом ропству бити. Свобода, свобода нас људма чини, свобода и вољност дају војнику јакост, војводама и поглаварима мудрост и правосудије. Она старешинама даје љубезно к млађим отеческо срце, она сјашчество просвешчава и руке њихове на благословеније свободнога стада свога воздвиже. Свобода совет народни умудрава, свобода сваког обогашчава; свобода орача у пољу, пастира код стоке, путника на путу, војника на војсци и домаћина код своје куће весели и утешава и мио му живот чини!

У свободној земљи у пољу боље роди и марва се боље плоди, леп се хлеб једе и добро вино пије!

Једном речју: где нема свободе, ту нема живота!...“

Приликом радова на реконструкцији Београдске тврђаве, јуна 1935. године, испред цркве Ружице, откопано је 20 људских скелета. Како овај простор пре рата није служио као гробље, савременици су претпоставили да је реч о војницима настрадалим током борби вођених у Београду у октобру 1915. године. Пронађене војничке ознаке, униформе и други предмети јасно су указали да је реч о српским војницима. Спонтано проналажење гробова из Првог светског рата у Београду није било ретко, а уобичајена пракса је налагала да се посмртни остаци сакупе и свечано положе у једну од две београдске војничке костурнице. Међутим, овога пута у питању је био један изузетак.

Наиме, програм комеморације предвиђао је да се поред литургије одржи и „свечани помен незнаним херојима по обредима источно-православне, католичке и муслиманске вероисповести“. 

Сахрану покојника организовали су ветерани некадашње српске краљевске војске, окупљени у „Удружењу бранилаца Београда“, па се не може рећи да је одлука о увођењу католичког и исламског церемонијала донета само из државних обзира или како би се поштовала постојећа верска и национална разноликост унутар Краљевине Југославије. Напротив, српски ветерани су једини прецизно могли да посведоче о врсти и распореду српских јединица које су се налазиле у Београду током драматичних борби које су почеле 6. октобра 1915. године.

Ветерани су знали оно што је данас мало познато српској јавности, а то је да је од око 10.000 српских војника који су бранили Београд 1915. године њих око 1.500 било муслиманске вере, пореклом из Санџака, Македоније и Косова и Метохије. 

Присуство муслимана из Санџака, Косова и Метохији и Македоније као војника у оквиру посебне српске војне целине „Трупе Одбране Београда“, спорадично се помиње у српским војним изворима из 1915. године. Међутим, реч је о расутим подацима које нико није систематизовао. Насупрот непостојању ове теме у историографији, успомене на боравак муслимана у српској војсци делом су сачуване у Санџаку. Сећање се преносило породичним предањем, па је самим тим подразумевало и сва она искривљавања и поједностављивања које подразумева усмено преношење историјских знања. У одсуству прецизних обавештења и проверених историјских чињеница, историја учешћа Бошњака у српској војсци у Првом светском рату кретала се између потпуног непознавања и заборава, с једне, и легенде и мита с друге стране.

Судбина Бошњака у српским војним јединицама само је још један запостављени историјски угао на Први светски рат, који, заједно са Балканским ратовима 1912-1913, представља важну епизоду у међунационалним односима на територији Србије. Иако је реч о релативно кратком периоду, он је испуњен драматичним примерима сукоба и сарадње, и оставио је далекосежне последице. Његовим расветљивањем барем донекле би требало да се превазиђе етноцентричност наше историографије и њена затвореност у уским националним оквирима. Истраживачко запостављање ове и сличних тема из домена међуетничких односа доприноси победи заборава, али и оставља простор за митолошка, екстремна и ненаучна тумачења.

Ко је незнани јунак сахрањен на Авали?

Најважнији траг о боравку муслиманских војника у Београду 1915. године представља прича о Незнаном јунаку сахрањеном на Авали октобра 1915, са натписом на немачком „Ein unbekannter serbischer Soldat“. Стицајем околности баш овај гроб ће постати централно место око којег ће настати ју­гословенски култ незнаног јунака.

Одбор за израду споменика незнаном јунаку почео је са радом 1921. године. Временом је први скромнији споменик заменила велелепна гробница у оквиру маузолеја који је пројектовао Иван Мештровић. Постепено, широм Срби­је проширила се прича да кости незнаног јунака припадају ником другом до муслиману, Бошњаку, српском војнику Сулејману Балићу из Дуге Пољане, месту између Сјенице и Новог Пазара.

Да ли је могуће утврдити индетитет незнаног јунака? Он је погинуо највероватније у ноћи 13/14. октобра 1915. године и то у саставу српског Комбинованог одреда. Реч је о јединици која је у много чему одражавала не само карактер српских ратних импровизација 1915. године већ и шаролику етничку структуру тадашње Србије.

До 17. октобра 1915. године немачка и аустроугарска војска успоставиле су пот­пуну контролу над Авалом. Уследила је и сахрана српских мртвих. Чланови одбора за по­дизање споменика незнаном јунаку оставили су детаљан запис о ексхумацији једног гроба на Авали из 1921. године. Тако се о ту сахрањеном војнику зна подоста.

Први задатак Одбора био је да се утврди да ли је у овом плитком гробу уопште сахрањен српски војник. Предмети који су нађени пажљиво су пописани. Скелет војника претрпео је тешка оштећења услед експлозије гранате. Дежурни лекар је прегледом лобање и скелета установио да је војник био средњег раста и веома млад. Читава лева страна грудног коша била је разнесена, а делови гранате у тежини од 1 300 грама налазили су се испод лобање. Нађени су „делови војничке блузе, опасач са две фишеклије српске, пуне српске муниције“.

Ту су били и други делови војне спреме, упртачи, војничке цокуле које су биле завезане телефонском жицом, новчаник са три „старе“ коване монете од два динара са ликом краља Петра (из 1904. године). Ту је било и парче папира које се није могло идентификовати (претпостављало се да се ради о па­пирној новчаници од 10 динара, пуштеној у оптицај 1908. године). Војник није поседовао идентификациону значку. Пронађено је још муниције, руског порекла, производња „Тул­ског завода“ из 1906. године.

Ова разнородна опрема била је слика и прилика снабдевања српске војске 1914. и 1915. године. Међутим, при скелету није нађено ништа што би откривало идентитет. Ипак, истраживач Бранко Богдановић својим луцидним запажањима недавно је ипак успео да дође до закључка који делује веома уверљиво.

Наиме, он је анализом војничке спреме приметио да је највероватније реч о војнику из Ибарске војне области, дакле, Бошњаку који је стигао у Београд као део попуне у пролеће 1915. године. Кључну улогу имају две чињенице. Одсуство идентификационе плочице или значке и постојање цокула. Овакву знач­ку војници из „Нових области“ углавном нису имали док праве, металне војничке плочице са ознаком идентитета, српска војска добија тек на Солунском фронту. Када је реч о цокулама, незнани војник је носио америчке цокуле (М1910), набављане 1914. године. Оне су дељене првенствено војницима на одслужењу војног рока тј. кадровцима и, у мањој мери, пуковима I позива.

Коначно, Бранко Богдановић закључује: „По све­му судећи, незнани јунак је један од двадесетогодишњака из Ибарске војне области, од Санџаклија позваних на одслужење редовног војног рока, у 10. кадровски пук потпу­ковника Момчиловића. То објашњава и одсуство ратне значке, која није на време подељена 'кадровцима' из 'нових области'. На ово указују и цокуле, увезане телеграфским каблом, које су биле 'привилегија', у односу на опанке другопозиваца и трећепозиваца.“

Регрутација муслимана у српску војску

У драматичним данима прве фазе војних операција у светском рату 1914-1915, Краљевина Србија прибегла је регрутацији муслимана из тзв. Нових крајева пре свега због очајничке потребе за новим контингентима регрута. Попуна „расхода у оперативним јединицама“ тј. проналажење људи који би попунили проређене трупе, постало је императив за српску Врховну команду већ у лето 1914. године.

Међутим, регрутовање и мобилисање на територијама које су тек годину дана биле саставни део Краљевине Србије повлачило је за собом и читав низ политичких и психолошких последица које су се тицале конфесионалних и међуетничких односа. Коначно, долазак регрута из „Нових области“ постављао је и начелно питање изједначавања правног статуса грађана из ових области до оног нивоа уставних права и политичких слобода које су уживали грађани тзв. преткумановске Србије.

Важне одредбе српског устава из 1913. биле су наиме суспендоване у новоприсаједињеним областима, чији су становници тако имали карактер грађана другог реда. Та иста држава је сада од тих другоразредних поданика тражила да бране њене границе.

У Новим областима најпре су регрутовани поданици хришћанске деноминације. Процес је отпочео још у априлу 1914. године када је формиран „Вардарски пук“. Нове класе младића регрутоване су и по отпочињању рата, да би у значајнијем броју ове снаге узеле учешћа у Колубарској бици. Регент Александар Карађорђевић је у својој прокламацији од 28. децембра 1914. године посебно подвукао допринос „браће наше коју од Турка ослободисмо“, обећавајући им право на све политичке и уставне тековине Србије. 

Међутим, регрутација муслимана са „Нових територија“ развијала се на другачији начин управо због своје осетљивости. Сама идеја је испрва стављена ад акта, потписивањем Цариградског мира између Краљевине Србије и Отоманске државе 1914. године. Овим уговором окончана су непријатељства између две државе, а када је реч о регрутовању становника муслиманске вере са територија које су некада припадале Османском царству, договорено је да оно не може да се врши у наредне три године.

Међутим, са уласком Турске на страну Централних сила идеја о регрутовању муслимана са ових простора поново постаје актуелна и српска влада више није намеравала да се придржава оног што је писало у Цариградском уговору.

Командант Трупа Нових области, генерал Дамјан Поповић, као најупућенији у ову проблематику, поднео је српској Врховној команди средином децембра 1914. године елаборат о могућности регрутовања муслимана из његове зоне одговорности у српске јединице. На првом месту он је истакао да Краљевина Србије попуну за војску тешко може наћи на другом месту. Рачунао је да српска војска може да рачуна на нпр. 5.900 регрута, уколико позове „у кадар“ младиће рођене 1893. и 1892. године.

Генерал се дотакао и психолошких и политичких последица. Најпре, он је сматрао да ће мера позитивно утицати на хришћане из Нових области који су већ ангажовани на фронту. Такође, Поповић је сматрао да би се позивањем муслимана под заставу њихова судбина у потпуности везала са Краљевином Србијом. Како је генерал Поповић писао „нестала би нада да ће се Турска икада вратити на овај простор“. Истовремено, увођењем ове мере српска држава би показала снагу својих институција и свог ауторитета.

Тренутак је био повољан јер је управо остварена друга убедљива победа над аустроугарском војском у 1914. години. Управо је завршена Колубарска битка, а нова класа младића из старих граница Србије тј. преткумановске Србије управо је долазила на обуку у „Нове области“. То је значило да ће на терену бити присутна довољна сила да се носи са свим проблемима који би могли да искрсну.

Генерал Поповић није очекивао да ће муслимани са одушевљењем хрлити у српску војску, али није предвиђао ни веће протесте. Генерал је једино процењивао да ће регрути испољити жал за домом, али да прави протести могу једино да се очекују од стране појединих Албанаца.

Конкретан рад на регрутацији требало је да се обави у сарадњи са локалним муфтијама и хоџама како због утицаја који су ови људи имали међу муслиманима, тако и због чињенице да су веома често само они имали тачне спискове младића одређеног годишта. Исламски верски представници имали су кључну улогу и у тумачењу ове мере српске државе.

Циљ државних органа био је да се ово прво регрутовање схвати као жеља српске државе да изједначи све њене поданике у правима, али и обавезама. Маћехински однос државе и својеврсно лицемерје представника власти огледало се у чињеници да су они прво наметали испуњавање обавеза од стране поданика који ће тек у некој неизгледној будућности бити изједначени и у правима са другим грађанима Србије. 

Генерал Дамјан Поповић је препоручивао да се позову четири класе регрута одједном, тј. сви рођени између 1890. и 1893. године. Ово је предлагао јер је очекивао да ће одзив бити слаб. Предлагао је и да се муслимани пошаљу на одслужење војног рока ван граница „Нових области“. Из овог елабората јасно је да се нису очекивали већи безбедносни проблеми приликом регрутације. Ипак, долазак већег броја трупа из централне Србије, као и идеја о могућем масовном игнорисању регрутације, указује да је ситуација била изузетно сложена.

Изношење свог мишљења генерал Поповић завршавао је истицањем важности поштовања религије нових регрута. „Са наше стране треба све учинити, да нови регрути могу своје религиозне обреде вршити онако исто, као што су то вршили и за време служења у турској војсци и као што им се то чини у француској и у енглеској војсци.“

Важност религије правилно је схваћена као једно од најважнијих питања за нове регруте. Међутим, управо описивање нових регрута као „мухамеданаца“ отежава њихово етничко разврставање.

Питање развијености осећања националне припадности и посебности муслимана и хришћана са „Нових области“ свакако је веома сложено. Постоји свакако и могућност да је српска војска употребом термина „мухамеданац“ настојала да потисне локални или национални идентитет Бошњака, Турака и Албанаца третирајући их као домородачко становништво које се од Срба разликује једино религијом. Ипак, нема историјских извора који би јасно указивали да је овакав приступ био практикован.  

Начелник српске Врховне команде, војвода Радомир Путник подржао је предлоге које је изнео командант „Трупа Нових области“. Министарски савет Краљевине Србије је затим на препоруку Врховне команде 25. децембра 1914. године донео одлуку да се у војску позову три годишта муслимана са „Нових територија“, младићи рођени 1892 ̶ 1894.

Младићи су до 18. јануара 1915. године очекивани у касарнама. Одзив је био релативно висок једино у Ибарској дивизијској области, а широм „Нових области“ забележени су бројни проблеми попут одбијања да се положи заклетва или негодовања. Инциденти су се нарочито испољавали у деловима Македоније где је регрутовано албанско становништво. Крајем 1914. године на војну вежбу је позвано још осам годишта, то су били младићи рођени између 1884 и 1891, с тим што је њихова обука спровођена унутар граница „Нових области“, дакле у близини њихових домова.

Ситуација је у сваком случају била веома сложена, а о томе је сведочио и документ који је српска војска запленила почетком 1915. године како кружи у „Новим областима“. То је био проглас „Удружења ислама“ настао фебруара 1915. године. У њему су муслимански регрути позивани да убијају своје официре, уништавају војну опрему као и да на сваки други начин подривају српске ратне напоре.

Слање муслимана у рат против Аустроугарске и Немачке виђено је као погрешно јер су ове државе биле „савезнице муслиманског калифата“. Упркос свим проблемима муслимански регрути су пристигли у своје центре за обуку, а нема доказа да је српска војска предузела неке посебне безбедносне мере услед појаве оваквог позива на борбу против српске државе. 

Постоје индиције да су муслимани били мобилисани и пре формулисања званичне државне политике по овом питању. Холандски лекар Аријус Тинховен писао је у јесен 1914. године да се албанско становништво масовно мобилише у време кризе која је претходила Колубарској противофанзиви српске војске, а да се споразум са Отоманском царевином о року од три године, не поштује.

Сличне оптужбе српском Министарству иностраних дела упутио је и отомански посланик у Србији. Он је тврдио да се муслиманско становништво употребљава „за кулук најгоре врсте“.

Уследила је истрага генерала Дамјана Поповића у којој је захтевао да се команданти свих дивизијских области са „Нових области“ изјасне о овим оптужбама. Утврђено је да су муслимани регрутовани у мањим групама пре свега као коњоводци тј. пратиоци животиња које је српска војска реквирирала за потребе фронта. Наиме, више стотина коња, волова и бивола узето је за потребе фронта и из „Нових области“ послато ка северу, ближе фронту. Муслимани су били ангажовани и за грађевинске радове у близини места у којима су живели, али није било доказа да је било ко мобилисао локалне муслимане за потребе попуне оперативних јединица на фронту. 

Муслимани су у војном смислу једино били ангажовани као припадници стража које су обезбеђивале телеграфске стубове у „Новим областима“. Међутим, формална одлука о ангажовању муслимана „за кулук“ донета је након ступања Отоманске царевине у рат са Русијом. Тада је одлучено да се сви становници „Нових области“ равноправно употребљавају за државне грађевинске радове. Генерал Дамјан Поповић писао је новембра 1914. године, појашњавајући ово наређење: „Опет понављам, да не треба много наваљивати на Турке, да они у томе не виде, као нашу злу вољу, што је Турска у рату са Русијом.“

Ове људе, који су пратили српску комору видео је у околини Ваљева и Арчибалд Рајс. Он је имао сопствено, доста поједностављено виђење националне припадности муслимана које је сусрео. „Воловска кола долазе из Јужне Србије и прате их људи са фесом и чалмом, муслимани који су после победа 1912. и 1913. године постали Срби и који се показују верни својој новој отаџбини. “  

Мухамедански батаљони у одбрани престонице

Муслимани, регрути позвани у војску у децембру 1914. године, пристизали су у различите српске гарнизоне. Карактеристичан је пример јединица које су дошле у Београд. Наиме, командант „Комбинованог одреда“, који је деловао у оквиру „Трупа Одбране Београда“, пуковник Душан Туфегџић, дошао је на идеју да се изврши посебна прерасподела „мухамеданаца“. Он је поднео својим претпостављенима „Пројекат о батаљону мухамеданаца упућених у овај Одред“.

Пуковник Туфегџић је предлагао да се створе посебни муслимански батаљони, наиме њих четири. То је могло да се учини од младића који су одређени да ступе у јединице у Београду. „Комбиновани одред“ је у мају 1915. године примио чак 3.042 редова муслимана из „Нових крајева“. Пуковник је приметио да је један број регрута „физички изнурен и необучен“, чак њих 705. Због тога је пуковник Туфегџић предлагао да се они издвоје у посебан батаљон и пошаљу на додатну обуку и одмор далеко од бојишта, у Алексинац.

Пуковник Туфегџић је зато предлагао да се у Београду задржи само један батаљон. Та јединица би носила назив „Четврти батаљон Десетог кадровског пука“. Проблем лоше обучености и уопште непознавања војне службе пратио је и хришћане који су пристизали из „Нових области“. Пуковник Туфегџић приметио је и да су јединице оскудевале у официрима, комори као и наоружању. Четврти батаљон имао је 10 наредника, 27 поднаредника и 36 каплара.

У јединице су често стизали српски официри већ више пута рањени на бојишту, па је проблем управљања трупама био веома изражен. „Кад наступе губици у првим борбама, чете ће примати наредници, а како они командују ми смо имали прилике већ да искусимо“, писао је пуковник Туфегџић.

Десети кадровски пук, заједно са VII пуком другог позива чинио је кичму Трупа Одбране Београда. Треба напоменути да је низ српских истакнутих официра попут мајора Драгутина Гавриловића или Ђорђа Роша био управо у X кадровском пуку, али да су се налазили у 2. батаљону истог пука. Остатак јединица Одбране Београда чинило је пар стотина четника и добровољаца, жандарма, као и морнара и артиљераца који су пристигли из држава чланица Антанте. Остатак трупа чиниле су јединице III позива, крајње сумњиве борбене вредности. 

Пуковник Туфегџић је даље предлагао да се формирају још два муслиманска батаљона, снаге од око 800 људи. Један батаљон би био послат ван Београда, у XIX кадровски пук, а други у Дринску дивизију другог позива, у XII пук. Првих дана јуна 1915. године војвода Путник се у потпуности сагласио са овим предлогом. 

Током попуне X кадровског пука велики број обвезника стигао је из крајева „Нових области“ насељених хришћанима, па у Београду видимо и Македонце, Србе и Бугаре из „Нових крајева“.

Поред војника са оружјем, одређени број муслимана имао је у Београду статус „небораца“ који су били ангажовани као коњоводци или су били ангажовани на другим дужностима у позадини. Поред 4. батаљона, за који се са сигурношћу може рећи да је попуњен муслиманима из Санџака, постоје информације да је још један батаљон, Трећи, такође био попуњен муслиманима. Оба батаљона чинила су резерву који је командант Трупа Одбране Београда, генерал Михаило Живковић, морао да употреби већ 7. октобра 1915. године. 

Заборављени хероизам Шемсе Мидовића

Учесник борби за одбрану Београда, Богосав Војновић-Пеликан, писао је 1931. године да је са почетком одбрамбених операција пуковник Туфегџић „све друго, само не обичан човек од крви и меса“.

Након масовне артиљеријске припреме 6. октобра, наредног дана отпочеле су блиске борбе које су се пренеле на београдске улице. Исти савременик упућивао је похвале мухамеданским батаљонима под Туфегџићевом командом.

Једна од тих јединица под командом каплара Шемсе Мидовића пружила је одсудну и најупорнију одбрану Аустријанцима у центру Београда. У условима данашње перцепције међуетничких односа није тешко претпоставити зашто су ове херојске епизоде у којима су учествовали бошњачки војници препуштене забораву.

Ево како је те догађаје описао Војновић-Пеликан: „Његов одред сачињавају и два батаљона 10. пука кадровског, нови наши борци регрути муслимани из Санџака. Под смишљеном командом пуковника Туфегџића ова два батаљона показала су се достојним српског оружја, а њихова барикада код Управе фондова испред Позоришта, под командом њиховог десетара каплара Шемсе Мидовића из Сјенице, најдуже се је опирала Аустријанцима који су надирали од Дорћола и нису могли однети барикаду све док Немци не избише код Лондона.“

Управо овај запис поткрепљује тврдњу да су у Београду, у Десетом кадровском пуку, била два, а не један муслимански батаљон. Аутор каже и да су оба била из Санџака.

Трећи батаљон је са Торлака, где се налазио у резерви, послат на најкритичнији положај: на Дунавски кеј. Тамо је узео учешћа у очајничким покушајима српске војске да успостави контролу над обалом Дунава. Један од јуриша водио је и мајор Драгутин Гавриловић, а како су његове трупе биле састављене од разнородних јединица, могуће да је међу њима било и младића из Санџака. Четврти батаљон је послат, из Раковице, као испомоћ на Аду Циганлију. Ту су такође вођене жестоке борбе. 

Исти аутор, Богосав Војновић-Пеликан, поменуо је учешће једног мухамеданског батаљона у успешном одбијању немачког покушаја искрцавања на Аду Циганлију.

Писао је: „Они пак делови који су успели да се пребаце на Аду, били су просто уништени нашом посадом једним батаљоном 7. пука II позива и батаљоном 10. кадровског пука (муслимана).“ 

Након три дана битке, три четвртине Десетог кадровског пука биле су уништене, као и све остале српске јединице Одбране Београда.

Постоје записи и о учестовању и храбрости Албанаца у овим уличним борбама. О њима је слушао српски официр Васа Ешкићевић и о томе оставио следеће сведочанство: „Како су страховите биле борбе под Београдом види се и по том што је Сремски одред изгубио две трећине својих људи, а од две стотине жандарма остала су свега четворица у животу! Особито су крваве борбе биле од Савског моста, па у правцу топовских шупа и Славије. Читав батаљон Немаца наступао је, пуцајући из стојећег става, и када су се приближили топовским шупама на њих јурнуше као рисови српске комите и чета војника Арнаута са бомбама и бајонетима на пушци, и за непуних 10-15 минута цео простор био је покривен непријатељским лешевима. Наши Арнаути, иако регурти, са комитама су чинили чуда од јунаштва.“ 

Поред велике храбрости и неоспорних заслуга за одсудну одбрану престонице, за мање делове мухамеданских батаљона везују се колебање и предаја у завршници битке. На основу дневничких записа Команданта одбране Београда генерала Михаила Живковића везаних за 8. октобар 1915, Бошњаци се налазе међу више стотина српских војника који су заробљени на Ади Циганлији као и Дунавском кеју. За остале делове Мухамеданског батаљона Живковић каже да су почели да се осипају и повлаче према Топчидеру.

Случајеви предаје и деморализације забележени су и на другим линијама одбране које су држали етнички српски војници, без присуства националних мањина у редовима. У том смислу, најзначајније је било немачко заробљавање српске посаде која је бранила простор око данашњег Спортског центра „Гале Мушкатировић“. Мухамедански одреди су тако и у херојској одбрани и у каснијем повлачењу са београдских положаја делили судбину српских војника. 

Учешће муслиманских батаљона у српској војсци препуштено је како забораву тако и легенди. Можда је то најопаснија комбинација за савременике. Као могући разлог за ниподаштавање ове историјске епизоде може се навести да је овај случај виђен као сувише компликован и неподесан за уклапање у једну искључиво „српску“ причу - како  се борба Краљевине Србије у Првом светском рату и данас доживљава у Републици Србији.

Међутим, од 707.000 грађана Краљевине Србије који су прошли кроз српску војску током 1914 ̶ 1918, њих између 50 и 60 хиљада особа чинили су хришћани и муслимани из „Нових области“. Дакле, око 10 процената српских војника готово се сигурно нису осећали Србима, али су макар у једном тренутку били део ратних напора српске државе. 

У сваком случају без отварања нових питања и ослањања на нове изворе српска историографија сама себе ограничава на понављање матрица према којима је Први светски рат тумачен како у време Краљевине Југославије тако и касније у доба СФРЈ. На тај начин се лишавамо могућности за дубљим сагледавањем изузетно драматичних догађаја који су променили сваки аспект живота у Србији, па тако и међунационалне и међурелигијске односе.

Нови углови посматрања догађаја омогућили би да се унутрашњи живот Краљевине Србије боље разуме, како у преткумановској Србији тако и у Новим областима без обзира на то ко је српску власт доживео као ослободилачку или пак окупаторску. Стогодишњица је прилика и да се историја муслиманских, данас би рекли бошњачких, батаљона проучи и јавно обележи без дискреције која је пратила ову тему у Краљевини Југославији.  

Постоји читав низ фактографских непознаница које се тичу обе стране. С једне стране, то је понашање државе, а на другом крају то су регрути, у случају овог текста, Бошњаци. Оно што је за сада јасно јесте да се за ове трупе не може везати ниједан наратив који је искључив.

Извори не указују да су регрути присилно мобилисани, али ни да су одушевљено одлазили у рат за Краљевину Србију. Оно што је, међутим, непобитно јесте да су батаљони мухамеданаца барем у неколико наврата храбро бранили престоницу државе која их је третирала као нелојални елемент и као другоразредне грађане.

Град Београд, српско друштво и држава Србија требало би да искажу с једне стране захвалност, а с друге стране жаљење због третмана коме су ови људи били изложени у време Краљевине Србије/Југославије. 

Америчка филмска академија номинације за Оскара објављује готово у исто време када жири за доделу Нинове награде за роман године саопштава име лауреата. Чини се како су ове године проглашавањем романа „Карота“ Дарка Тушевљаковића задовољни како она најшира читалачка, тако и стручна јавност.

Што се Оскара тиче, и публика и критичари су се нашли затечени сазнањем да се међу глумцима номинованим у категорији насловне мушке улоге није нашао Расел Кроу, који је у филму „Нирнберг“ Џејмса Вандербилта тумачио лик Хермана Геринга.

Суђење нацистичким главешинама пред Међународним судом у Нирнбергу и раније је привлачило филмаџије. Прво је 1961. снимљен „Нирнбершки процес“ Стенлија Крамера, у коме су, између осталих, играли Спенсер Трејси, Берт Ланкастер, Ричард Видмарк, Марлен Дитрих и Монтгомери Клифт. Четрдесет година касније снимљен је дводелни телевизијски филм „Нирнберг“, у ком је Хермана Геринга играо Брајан Кокс, кога је најшири аудиторијум запамтио по улози Логана Роја у ТВ серији „Наследници“.

Обе драматизације настале су на основу обимне архивске и документарне грађе посвећене судском процесу којим су савезници и правно ставили тачку на Други светски рат. Сиже Вандербилтовог филма о суђењу у Нирнбергу заснован је на књизи Џека Ел Хаија „Нациста и психијатар“, у којој је приказан однос судског психијатра и Хермана Геринга.

О Нирнбершком процесу су сем самих актера и стручњака најразличитијих профила писали и они који су се ту нашли или из чисте радозналости, или по новинарском задатку. Међу њима су били Ребека Вест и Оскар Давичо. О ономе што је на суђењу и у граду у коме се оно одвијало видео и доживео, Давичо је оставио неколико списатељски и документарно вредних записа, који су се након објављивања у тадашњим југословенским гласилима касније нашли међу корицама књиге есеја и чланака „Новине невино“.

Ничег од тога не би било да др Алберт Вајс, једини члан југословенске делегације који је Нирнбершки процес на лицу места пратио од почетка до краја, у једном од својих извештаја Београду није подвукао како би била велика грешка ако наша штампа „овде не би била представљена до самог завршетка процеса, а ово тим пре јер све остале заинтересоване земље такође стално одржавају своје новинарске екипе“.

Од аргумента „Ти такође“ до Нирнбершког процеса

О начину на који ће се по завршетку рата поступати према нацистичким главешинама одговорним за масовне ратне злочине, савезници су озбиљно почели да размишљају још крајем 1942. године. Тада је британски амбасадор у Москви сер Арчибалд Клерк Кeр министру иностраних послова СССР-а Вјачеславу Молотову пренео став Винстона Черчила да би све ратне злочинце требало ликвидирати по кратком поступку, јер ће то бити много ефикасније и боље од вођења било каквих процеса. Та аргументација постала је позната под називом „Ти такође“, а у потпуности ју је прихватио и амерички председник Рузвелт. Молотов је у разговору са британским амбасадором изразио одређене резерве, рекавши да ће ипак бити потребне „одређене формалности“.

Те формалности су се на крају претвориле у Стаљиново одлучно одбијање да пристане на Черчилов и Рузвелтов предлог. Ликвидирање нацистичких злочинаца без одржавања суђења могло би, по Стаљину, да и њега и осталу двојицу лидера слободног света суочи са евентуалном оптужбом да су Хитлера и све остале убили из жеље за личном осветом.

Тако је са приближавањем краја рата сазрела идеја да највишим војним и цивилним функционерима Трећег рајха буде суђено пред међународним судом, оформљеним искључиво за ту прилику. На крају су се савезници сагласили да суђењем председава Судско веће које ће чинити по један судија из САД, СССР-а, Велике Британије и Француске. По истом принципу формирано је и тужилаштво, док ће окривљенима бити омогућено да их заступају браниоци, адвокати са списка који су такође саставили савезници.

На крају је још само требало одредити место где ће овај процес бити одржан, а избор је пао на Нирнберг из више разлога. Пре свега, био је то град у ком су нацисти за време своје страховладе одржавали масовне манифестације, а ту су донети и злогласни расистички закони. Нирнберг је током завршних ратних операција порушен готово до темеља, али је Палата правде остала скоро неоштећена. Последњи, али нипошто неважан разлог била је чињеница да се Нирнберг по немачкој капитулацији и поделе земље на савезничке окупационе зоне налазио под америчком јурисдикцијом.

Савезници су се прво носили мишљу да се суђење Герингу, Рудолфу Хесу, Рибентропу, Кајтелу, Розенбергу, Франку и осталим нацистима одржи у позоришној дворани. Од тога се брзо одустало, па је велика судска сала у Палати правде преуређена не би ли у њој било места како за судије, тужиоце, браниоце и окривљене, тако и за бројне представнике земаља које су под нацистичком окупацијом претрпеле велике људске губитке, те све заинтересоване представнике штампе.

Међу земљама на чијој су територији нацисти починили многе ратне злочине била је и Федеративна Народна Република Југославија. За време окупације у нашој земљи погинуло је преко милион и четири стотине хиљада цивила и преко три стотине хиљада бораца, а рат је за собом оставио и преко четири стотине хиљада инвалида.

Да би се сва непочинства окупатора пописала и документовала, већ је у Јајцу, током Другог заседања АВНОЈ-а, 30. новембра 1943. формирана Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. И управо су чланови те Комисије били у саставу делегације која је присуствовала Нирнбершком процесу.

На челу делегације налазио се председник Државне комисије, професор др Душан Недељковић. Уз њега су крајем 1945. у Нирнберг стигли др Алберт Вајс, правни референт Државне комисије, Михаило Олењин, преводилац за немачки језик, те дактилографкиња и возач. У априлу 1946. делегацији се прикључио и новинар ТАНЈУГ-а Миливој Ј. Суђић.

Пошто ће професор Недељковић у Нирнберг долазити накратко у неколико наврата током тих девет месеци, главнина обилног посла пашће на плећа др Алберта Вајса. Управо ће овај врсни правник током трајања процеса из Нирнберга у Београд послати преко две стотине извештаја, предлога, писама, дописа, приказа, осврта и коментара.

Захваљујући тој обимној грађи, чије је најважније делове у својој књизи о доктору Вајсу објавила др Јелена Ђ. Лопичић Јанчић, ми и данас можемо да осетимо не само атмосферу у којој се ово јединствено суђење одвијало, већ и да видимо на који начин су се према нама понашале силе које и данас кроје судбину света.

И то је део моје освете

Кажу да се убица враћа на место злочина, али у случају др Вајса на поприште страдања вратила се жртва! Вајс је, наиме, у Априлском рату заробљен као резервни официр Југословенске краљевске војске код Косовске Митровице и са преко три стотине хиљада наших војника, подофицира и официра транспортован у немачке заробљеничке логоре. Тако је доспео у официрски логор у Нирнбергу.

Непуних пет година касније, Вајс се вратио у Нирнберг да би се суочио са онима који су осмислили и у дело спроводили план да са лица земље буде збрисан народ коме је припадао. У Холокаусту су у логору на Сајмишту страдали Вајсова мајка Мари, његова супруга Пирошка, син Јован и још петнаест чланова његове породице. Сада је био у прилици не само да присуствује суђењу њиховим убицама, него да неке од њих и саслуша.

У свој нирнбершки дневник је записао како се припрема да саслуша бившег немачког генералоберста Варлимонта. „Ово ће“, забележио је Вајс, „после Лера бити други немачки генералоберст кога саслушавам. И то је део моје освете...“

Алберт Вајс је рођен у Земуну 3. октобра 1905. године. Отац Херман је био успешан и имућан трговац житом и председник земунске Јеврејске општине. Умро је када је Алберту било дванаест година. Вајс је у родноме Земуну завршио основну школу и гимназију. Звали су га Або, а он је пасионирано читао, и то највише књиге са друштвеном тематиком, историјске монографије и филозофске расправе. Волео је и књижевност, писао је и песме, али је на гимназијском књижевном кружоку својим друговима одржао предавање о „Капиталу“ Карла Маркса.

Широких интересовања, студирао је на економским и правним одсецима универзитета у Берлину, Паризу, Београду и Загребу, где ће дипломирати права 1929. године. Потом ће до 1934. радити као адвокатски приправник у Зрењанину, Бечеју, Тителу и Београду. У престоници је 1933. положио судско-адвокатски испит са оценом „ЈЕДНОГЛАСНО“, а ту је 1935. отворио своју адвокатску канцеларију и стекао углед стручњака за привредно и кривично право. У међувремену се оженио адвокатском приправницом из Бечеја Пирошком Грин, са којом је 1938. добио Јована.

Вајс је као декларисани антифашиста у више наврата пред судовима бранио оптужене левичаре и комунисте, а био је и активан што у Јеврејском омладинском покрету, што у Јеврејској општини, где је 1938. био изабран за потпредседника те организације.

Током школовања и све до окупације Вајс се бавио и писањем, те држањем предавања. До 1930. је објавио десетине песама, а потом се усредсредио на писање расправа, чланака, приказа и осврта. Говорио је немачки, енглески, руски, француски, мађарски, а знао је добро и латински.

Вајс није клонуо духом ни у немачком заробљеништву. Тако је у логору у Баркенбригеу са писцем „Српске трилогије“ Стеваном Јаковљевићем и Симом Караоглановићем уређивао логорски лист „Дванаести час“. Караоглановић је у своме тексту објављеном у споменици посвећеној др Алберту Вајсу забележио и како је овај у нирнбершком логору заробљеницима одржао многа предавања из области друштвених наука и међународног права.

Вајсово здравље је током четворогодишњег ропства услед лоших животних услова, хладноће, глади и малтретирања знатно нарушено. Зато је по повратку из ропства у марту 1945. морао да оде на лечење, које ће потрајати тек два месеца.

Већ половином маја он је почео да ради у Државној комисији за утврђивање злочина и њихових помагача као правни референт и вршилац дужности начелника. Крајем те исте године вратиће се у Нирнберг, где ће остати до изрицања пресуда окривљенима.

У једној дневничкој белешци из тих месеци и дана написао је како би бар на неколико дана хтео да оде кући, у Београд:

„Тамо су моје туге и моји гробови. Тамо су моје наде и рад. Нисам 'displaced person', и ако је у мени толико тога 'displaced'. Спадам некуда. Припадам некоме. Припадам земљи и народу у коме сам се родио. Припадам великом и новом стремљењу једне земље и тога народа. И оквир за личну срећу, којој се ипак још надам једном у животу...“

Давичо о Нирнбергу

Оскар Давичо је био један од најагилнијих гласноговорника тог „новог стремљења једне земље“. Дошао је у Нирнберг, у коме се нацистичким главешинама судило већ два и по месеца. Његов задатак био је да својим речима Југословенима пренесе атмосферу из суднице и са улица.

„Кружећи над Нирнбергом пред спуштање“, Давичо ће записати у својим белешкама, „видели смо под собом град с раскомаданим кућама без крова“. А доле, на земљи, у споредним, још нерашчишћеним улицама, деца се играју рата:

„Рушевине су им добродошле. Њине мајке, које би с времена на време извиривале из подрума под рушевинама, нису их грдиле. Ниједна није рекла: 'Доста је ове вечите игре рата'. Ни људи који су пролазили нису замерали ништа деци. Изгледало је да су задовољни што су сами живи.“

Били су ти Нирнбержани који, пише Давичо, „нису дали велике војсковође ни првом ни другом ни последњем Рајху, али су његови мајстори ковали баварским и пруским ратницима првокласне панцире и чувене мачеве“.

„Они нису“, наставља, „пронашли пушку, али су први ставили нишан на њену цев. Иако су ту живели и Ханс Сакс и Дирер, Штоб и Меланхтон, Нирнберг је познат и као град чији су мајстори пронашли челично перо, џепни сат и пушчицу на ваздушни притисак. Компас и оптичке справе, прављени ту, били су надалеко чувени. Први глобус, дело нирнбершког грађанина и морепловца Бехајма, проналазача малих Азорских острва, датира неколико година пре Колумбовог пута.“ „Од септембра 1933“, поентира један од најмлађих наших надреалиста, „у Нирнбергу су се одржавали националсоцијалистички конгреси.“

Само место где се суди нацистичким вођама назива кавезом. Прво описује поред колико стражара је морао да прође и покаже документа пре него што је стигао до суднице. А потом наставља:

„Отворио сам врата и ушао, осећајући да бледим. Ниска решеткаста преграда од ораховине делила је свом ширином судницу на два неједнака дела. Већа половина, галерија и партер, са седиштима као у позоришту, били су већ пуни публике која је с пажњом пратила расправу. Многи су кроз дурбин посматрали судије и оптужене, као што се у позоришту гледају глумци. Други, са слушалицама на ушима, бележили су у блокове оно што им је изгледало значајно или необично.“

Потом описује судије и тужиоце, а онда прелази на окривљене:

„У левом углу, тачно лицем у лице са судијама, седели су оптужени на ниским клупама. Утисак који су остављали био је поражавајући. Чинило ми се да сам преварен, иако не бих одмах знао да кажем зашто. У гомили, један уз другог као на хрпу бачене ствари, кад се при улазу још издалека угледају, деловали су недиференцирано уплашено, непроветрено и подбуло, њихове косе или ћеле имале су све одреда исту, плавичастосиву боју буђи, а њихова тела, под цивилним или војничким оделима, тако су се чудно спихтијано држала да се морало помишљати да су већ лежали под земљом, где су се напили трулежи и влаге.“

Давичо запажа како сви оптужени носе црне, затамњене наочаре. Наводно су их носили да би се заштитили од јаких светала рефлектора, али и судије су проводиле дане под истом светлошћу, па их ни они ни тужиоци нису носили.

„Зашто су нацисти тражили наочаре?“, пита се Давичо. „Шта су желели да сакрију црним стаклима? Грижу савести? Помањкање кајања? Или можда су хтели, 'штитећи очи', да ставе суду до знања да су уверени у немогућност смртне пресуде? Је ли то одбрамбени маневар? Или потреба да, разголићени оптужницом, не открију панични страх који је признање грехова? Наивност, у сваком случају.“

Потом прелази на описивање оптуженика и Герингу посвећује неколико страница:

„Геринг се одмах препознаје. Пре рата, по киосцима нашим с неизбежним немачким илустрованим журналима, виђали смо га како жовијално отвара пољопривредне изложбе, стоји на подијуму пред кадетима, инспицира рурску ратну индустрију уз закуску и полаже безбројне камене темељце тако спретно као да то не размазује мистријом малтер по цигли него сребрним ножићем – бутер по хлебу. Али сад од његовог славног касарнског вицмахераја – ни трага. Ипак, кад не седи скљокан у нападу апоплектичне депресије, он једини још налази дрскости да стави покоју неучтиву примедбу на рачун оптужбе. Смршао је доста, али лице му није изгубило задриглост, ни покрети – брзину. С нечим од вепра у бесним погледима које баца на све око себе, он често, налакћен на ограду која дели оптужене од бранилаца, хвата главу у огромне шаке. Но никад не остаје дуго у једном положају. Уз трзај, он се заваљује и дебела храстова клупа дуго шкрипи под њим. Убрзо се усправља, надима широка прса, онда се опет врпољи. Често завлачи кратки кажипрст, дебео као сафалада, у широки оковратник доламе, као да га и он дави. Обучен је у своју сасвим светлу луфтмаршалску униформу, која без ширита, ордења, ознака, чина и ленти подсећа на мало упрљану куварску блузу.“

Не знамо да ли је у исто време када и Давичо у нирнбершкој судници била и Ребека Вест. Она је у своме тексту о суђењу записала како је Геринг био мешавина блефирања и кукавичлука. Упоредила га је са дебелим женама које су се у касним јутарњим сатима могле видети у доврацима степенастих марсејских улица како гладе своје дебеле мачке.

Др Алберт Вајс на Нирнбершком процесу

У свом извештају састављеном у Нирнбергу 2. априла 1946, др Алберт Вајс јавља председнику Државне комисије и југословенске делегације Душану Недељковићу како је Герингово саслушање почело 13. марта после подне. Вајс прво по данима и темама набраја шта су све Геринга питали поједини тужиоци и примећује да су његови искази „са наше тачке гледишта повољни“.

Потом даје суштину Герингове одбране:

„У својим врло дугачкиом изјавама, он је у главним цртама изнео скоро цео историјат немачког фашизма. Више пута је нагласио да је поред Хитлера, он био најодговорнији човек Рајха под нацистичким режимом и да прима пуну одговорност за свој рад, као и за рад њему подређених органа и установа, без обзира да ли је он лично за тај рад у сваком случају знао или не. Он је са сведочкога места у суду још и сада покушао не само да брани нацистичку политику и њене акције, већ да је још више глорифицира, служећи се пропагандним и говорничком обратима и смицалицама. Истакао је своју оданост Хитлеру до краја, мада су односи између њега и Хитлера почели од '43. наовамо да се погоршавају и најзад су се срушили Геринговим хапшењем. Он о ратним злочинима и злочинима против човечности, од којих су многи чињени и од њему директно подређених органа, тврди да ништа не зна, односно да до самога суђења није знао.“

На крају Вајс закључује како је просекуција са Герингом имала „доста тешку борбу, али је свакако ипак у пуној мери успела да га прикаже у правом светлу“.

Вајс се у својим извештајима кад код је у прилици усредсређује на оне делове процеса који су се директно тицали нацистичких злочина почињених на тлу Југославије. Он врло јасно разјашњава и све процедуралне заврзламе суђења и уочава каквог то утицаја има на материјал који је прикупљала Комисија.

Из његових извештаја јасно се види да се наш положај у односу на велике силе нимало није променио од Берлинског конгреса или Версајске конференције. Иако смо и у Другом светском рату поднели велике жртве и, за разлику од многих других окупираних европских земаља, све време водили оружану антифашистичку борбу, наш глас у судници се не чује директно. Једино се можемо уздати у добру вољу четири тужиоца.

Тако совјетски тужилац при испитивањима појединих оптуженика у потпуности игнорише све наше поднете му доказе и не поставља нити једно питање које се тиче Југославије. Ненадано, британски или амерички тужилац приупита понеког окривљеног о догађајима у Југославији иако му Вајс претходно није предочио прикупљене доказе.

Вајсови извештаји тичу се и техничких проблема са којима се суочавао као фактички шеф наше делегације у Нирнбергу. Одмах по доласку у Нирнберг, само што се председник делегације Недељковић вратио у Београд, Вајс у извештају од 8. јанура 1946. јавља како се ситуација „знатно погоршава, јер остаје(м) ту сам, а са огромним несвршеним послом“:

„Све остале заинтересоване делегације, чији материјал долази сад на ред, довеле су после судских ферија велика појачања екипа и раде пуном паром, а наша делегација спала је баш у најважнијем моменту и у пуном јеку највећег посла на једног човека... Најмилије би ми било, да што пре дођете овако, да с неким поделим одговорност, коју ни за једну другу делегацију не носи један човек сам.“

На крају извештаја наводи: [ни] „новчано питање такође није решено. Крпарим.“

Ипак, након неколико месеци, Вајс у свој нирнбершки дневник записује како га, упркос жељи да што пре оде кући, радује што ће у Нирнбергу остати до краја процеса. „Све више сазрева у мени књига о процесу“, записује у дневник. „И чини ми се да ми је готово дужност да ту књигу напишем, као једини Југословен који сам готово цео досадашњи ток процеса пратио на лицу места.“

То је био напор...

Др Вајс није успео да објави књигу о Нирнбершком процесу јер је, услед последица које је на његово здравље оставило време проведено у немачким логорима, преминуо 1965. године.

Двадесет последњих година живота је испунио вредним радом на више поља. Прво је радио на Институту за међународну политику и привреду у Београду, да би се потом посветио професури на Правном факултету у Београду, а наставио је и своју активност у јеврејским организацијама. Током 1955. боравио је у САД, где је радио на изручењу Андрије Артуковића Југославији. Био је и вредан сарадник израелских судских органа када је у Јерусалиму суђено Адолфу Ајхману.

Сем бројних стручних радова, иза себе је оставио и обимну студију „Развитак цивилизације“. Реч је о прикупљеним предавањима које је Вајс држао студентима на Високој школи политичких наука у Београду од 1960. до 1964. године. Његови ученици су Вајсова предавања снимали на магнетофонској траци и онда их систематизовали у вредну књигу, која је објављена непосредно након његове преране смрти.

Уместо књиге о Нирнбершком процесу, за Вајсом су остали његови исцрпни извештаји са суђења нацистичким вођама. Већина њих је на процесу осуђена на смрт вешањем. Међу њима је био и Херман Геринг, који је пре извршења смртне казне извршио самоубиство.

Четири дана након што је извршена смртна казна над десеторицом нацистичких злочинаца, у новинама америчке армије објављен је интервју са човеком који их је обесио.

Презивао се Вудс и новинару је рекао да је обесио те нацисте и да се тиме поноси, а сам посао је обавио ваљано. Све је, рекао је, ишло као по лоју, никад није доживео да је неко извршење казне боље прошло. Једино му је било жао што није био у могућности да обеси Геринга, на кога се, како је рекао, био посебно наоштрио. На крају је Вудс рекао како се радује што је довршена нирнбершка ствар. То је, према његовом мишљењу, био напор.

Ова књига, помало необично, била је део пројекта УНЕСКО-а раних шездесетих година прошлог века, који је осмислио и водио Карлос де Азеведо. УНЕСКО је, наиме, ангажовао Андреа Мороу, француског писца и биографа, да напише историју Сједињених Америчких Држава, а Луја Арагона да напише историју Совјетског Савеза. Арагон, који је био песник, а не историчар, али и посвећени члан Комунистичке партије, провео је две и по године прикупљајући и читајући гомиле докумената. Због својих комунистичких веза добио је приступ совјетским архивима који су у то време били затворени за све истраживаче са Запада. Упркос врло благонаклоном Арагоновом приказу Совјетског Савеза, ово дело тамо никада није било објављено. До деведесетих година вероватно је постало застарело, пошто је у међувремену откривено много нових доказа.

Ипак, било би погрешно одбацити ову књигу. Она је идеолошки врло „хрушчовљевска“ и пружа нам увид у то каква је била званична верзија совјетске историје у време Никите Хрушчова: Троцког треба одбацити због његових бројних политичких колебања; умањити значај Зиновјева и Камењева; прихватити да је Бухарин био, Лењиновим речима, „миљеник Партије“; напасти Стаљина због култа личности и Великог терора, али иначе прихватити да је постигао велика дела.

Арагон прећуткује колико је људских жртава коштала колективизација, приписујући за то кривицу, с једне стране, непопустљивости кулака (а да притом никада не поставља питање ко су заправо били ти чувени „кулаци“), а с друге злоупотребама појединих партијских чланова и тајне полиције. Приказ постаје драматичнији и живљи у опису Великог терора 1936-1938, где је Стаљин недвосмислено приказан као тиранин.

Спољна политика СССР-а је у читавој књизи, а нарочито у периоду након средине тридесетих, представљена у недвосмислено повољном светлу, при чему се сва кривица за изостанак сарадње између Француске, Велике Британије и СССР-а против нацистичке Немачке сваљује на прве две земље. Иако је упућени читалац понекад затечен Арагоновим тврдњама (на пример, да су радничке масе у балтичким земљама и Бесарабији показивале велики ентузијазам приликом њиховог припајања Совјетском Савезу 1940. године), ипак остаје чињеница да Арагон износи податке који су у данашњој историографији заборављени или занемарени. У том смислу, Арагонова књига је користан противотров за данашње верзије историје, јер подстиче читаоца да се упусти у разматрања догађаја за које није био ни свестан да су се догодили.

Постоји и још један елемент који Арагон доноси, можда зато што је био песник, а који други, трезвенији историчари не дају. То је готово лирска супротстављеност огромног радног елана хиљада младих људи распламсаног Револуцијом, и мрачних убистава која су се истовремено одвијала. То нарочито снажно долази до изражаја током Великог терора. У исто време када су најзначајније бољшевике одводе мрачне фигуре из НКВД-а, када их убијају а њихове породице расељавају широм Совјетског Савеза, обични радници постижу изузетне резултате у продуктивности, подижу се нове фабрике, деца певају песмице, и многи верују да живе у најславнијим временима икада. Само песник може да види светлост и таму како тако драматично коегзистирају у свакодневицу: човек који је ујутру одржао најузвишенији стаљинистички говор могао је увече да буде ухапшен и у зору сутрашњег дана стрељан.

Опис овог периода ме је поново вратио највећој загонетки с којом се борим још од тинејџерских година: шта је био смисао Великог терора? Зашто је Стаљин желео да сви ти људи буду убијени? Као што му је Бухарин написао у поруци пронађеној у Стаљиновој фиоци после његове смрти: „Коба, зашто ти је потребна моја смрт?“ Нико не зна.

Прочитао сам бар десетак књига које, директно или индиректно, покушавају да објасне Велику чистку. Уверен сам да се она не може објаснити ако се посматра сужено, само у времену када се догодила, то јест без познавања или разматрања догађаја који су јој претходили, од 1917. до 1936. године, или чак оних пре Револуције. Али и тада она остаје загонетка. Да ли је Стаљин желео да побије све који су били блиски Лењину, све „старе бољшевике“, како би он сам остао једини исправан тумач Лењиновог наслеђа и како се никаква опозиција никада не би могла окупити око неке друге генерално препознатљиве политичке фигуре? Да, то је могуће – али како то објашњава чињеницу да је поред њих и око 500.000 других такође погубљено? Пола милиона људи сигурно нису били Лењинови блиски сарадници нити могуће вође опозиције. Како објаснити десетковање (или још више од тога) читавог официрског кора Црвене армије? Да ли је војни врх Црвене армије показивао икакву тенденцију да свргне Стаљина? Не. Да ли је утицај Троцког, због његове прошлости, био у војсци нарочито снажан? Не.

Да ли је то био покушај да се кривица за неуспехе индустријализације пребаци на „штеточине“ и измишљене контрареволуционарне партије? То је једно од могућих објашњења, али није уверљиво: како помирити признање планских неуспеха (које је имплицитно у идеји диверзија) са прекомерним свакодневним похвалама постигнућима? Знам да се тај круг може затворити тврдњом да је Стаљин добро знао за проблеме, да је знао да и други знају, и да је начин да се проблеми објасне био да се тврди како су они последица систематске саботаже. Али то је због поменуте недоследности, по мом мишљењу, слаб аргумент.

Параноја такође није добро објашњење, јер ако је Стаљин и постао параноичан у последњим годинама живота, он сигурно није био ирационалан нити параноичан средином 1930-их. Сваки писац који се тиме бавио је импресиониран колико су пажљиво планирани и добро изведени били Стаљинови потези у унутарпартијским борбама. Зашто би 1936. године одједном полудео?

Ова велика загонетка нарочито постаје уочљива у поређењу са Хитлеровим чисткама. Оне су биле потпуно рационалне и разумљиве. Хитлер је уништио СА, своје најоданије слуге, јер је изабрао Вермахт уместо СА – нешто што би сваки рационални политичар учинио. Када је елиминисао Ромела, Канариса и друге, учинио је то зато што су били уверљиво умешани у Штауфенбергову заверу да га убију. Дакле, узвратио је из освете.

У Стаљиновом случају, логика нам измиче. Његово кажњавање „непријатеља“ није пратило никакав предвидив образац у којем би казна расла сразмерно претњи његовој власти. Зиновјев, Камењев, Томски, Риков, сви у прогонству, нису за њега представљали никакву претњу. Бухарин је јасно изабрао да му служи. Сви су претходно били избачени из Партије, затим враћени, па поново избачени.

Стаљин је сматран изузетним макијавелистом. Али он то није био. Макијавели прихвата убиства која чини Владалац, али само уколико су неопходна за очување његове власти и све док је он сам свестан да тиме чини неморално дело. Стаљин је заказао на оба плана: није имао никаквих скрупула да користи најподлија средства, а притом их није признавао онаквима каква она јесу, вероватно чак ни самом себи (мада је то, наравно, нешто што никада не можемо знати). Нити се уопште може доказати да је непрекидна оргија насиља и убијања, која је током те три године захватила Совјетски Савез и међународни комунистички покрет (чији су многи лидери такође убијени у чисткама), на било који начин била неопходна да би Стаљин остао на власти. Тако смо, као што сам поменуо у наслову, суочени са једном од великих загонетки новије историје: зашто је све то било потебно?

______

PS: Пре извесног времена саставио сам следећи графикон да илуструјем релативну младост чланова Централног комитета у време Револуције.

Средња старост била је 34 године. Најмлађи члан имао је 25 година. На графикону је такође приказано да је више од половине чланова Централног комитета из 1917. године Стаљин убио (означене црвеном бојом). Остали су умрли пре него што је могао да их убије.

PPS: Моја омиљена новија биографија Стаљина је она Олега Хлевњука, „Стаљин, живот једног вође“. То је изузетно уравнотежена књига, без претеривања ни у једном правцу, заснована ново­доступним изворима и веома добро написана.

Написао сам својевремено и приказ врло занимљиве књиге руског историчара Владимира Невежина, која документује Стаљинове пријеме организоване између 1935. и 1949. године. То су биле велике гозбе и пијанке, а највећа част била је, наравно, позивница да се седи за Стаљиновим столом. Од 21 особе које су имале ту част, осам је стрељано, а двоје је извршило самоубиство (да би избегли мучење).

Генерално говорећи, руски или совјетски историчари, у поређењу са страним имају, по мом мишљењу, предност у непосреднијем разумевању онога што је период Великог терора подразумевао, јер готово ниједна породица није била поштеђена, нити је постојала породица која није познавала некога је имао везе с њим. Рој и Жорес Медведев, са својим интимним познавањем многих од протагониста, као што су и приказали у њиховом монументалном делу „За суд историје“, спадају у ту категорију. Често је случај био и да је у једној истој породици било и извршилаца и жртви. Тај ниво личног, непосредног и тешко преносивог знања у оваквим случајевима је незаменљив. То знамо још од Тукидида и Тацита.

Пишући о историјским догађајима с почетка ХХ века, Борислав Пекић се у другој књизи „Златног руна“ дотакао и царинског рата између Аустро-Угарске и Србије, који је трајао од 1906. до 1911, и његовог утицаја на послове породичне фирме Његован.

Симеон Његован није био за овај рат, јер су „толике профитне године биле на том аустријском конту“. Његови послови, упркос сјајним изгледима да добро заради, нужно ће морати да претрпе и извесне губитке, а он је губитке мрзео „чак и када су на другој страни већи добитак обезбеђивали“. Али када је царински рат ипак почео, онда га је ваљало и добити. „Та ко је победио Аустрију“, пише Пекић у другом тому своје седмотомне фантазмагорије, „ако није он, Симеон Његован?“

„Није аустријски монопол у Србији поразила национална политика србујушчих дрекаваца него способеност српске симеоновске велетрговине да изађе на нове, египатске, талијанске, француске, швајцарске и уопште европске пијаце и да се снађе у ширем пословном свету од оног омеђеног земунским и штајнбуршким сточним контумацима...“

Познавање природних наука и друштва

Тако, дакле, каже велика књижевност, док историја бележи да знатан део заслуга за вођење добре економске политике владе Николе Пашића у том бурном периоду припада министру народне привреде Кости Стојановићу.

О животу рођеног ујака нашег великог научника Павла Савића и блиског пријатеља Михаила Петровића Аласа лако би се дао написати какав пекићевски роман у коме здраве и велике идеје губе битку пред апсурдношћу незајажљивог стварног света.

Професор примењене математике на београдском Универзитету, кога је на тој катедри наследио Милутин Миланковић, велики поштовалац, преводилац и тумач дела Руђера Бошковића, Коста Стојановић је био свестрани научник који се сматра за једног од пионира кибернетике. Прво у својим теоријским радовима, а потом и у пракси, он је спојио природне науке и друштво, чврсто верујући у економију која спаја рачунске радње са социологијом.

Напустивши професорску каријеру, укључио се у политички живот земље. У данима када је коначни сукоб Србије са хабсбуршком империјом постајао све извеснији, он је, вазда веран принципима поштења и непоткупљивости, обављајући дужност министра привреде у неколико мандата, настојао да своје знање и модерна схватања о економији стави у службу Србије и нашега народа. Својим знањем и вредним радом он се за њих борио и током Великог рата и након уједињења. У том самопожртвовању га је само неколико дана по поновном преузимању министарског места, у јануару 1921, затекла и изненадна смрт.

„Несавитљив, доследан“, писало је у једном од бројних некролога објављених у домаћој штампи, „исправан исто толико колико дубок и неуморан у раду, он ће дочекати част, ретку и необичну, да умре честити и сиромах, остављајући својој земљи на дар цео свој живот, у којем ниједан дан није прошао без напорног рада за њу“.

Његова земља га није сасвим заборавила, али се не може рећи ни да наша шира јавност данас зна макар понешто о свему ономе што је Коста Стојановић успео да оствари за педесет и четири године живота. Отуда га Александар Петровић, приређивач изабраних дела Косте Стојановића које објављује библиотека „Вук Караџић“ из Алексинца, с правом назива најмање познатим од великих српских научника.

„Његово дело је“, каже Петровић, „по изворности, интелектуалној смелости и научној убедљивости једно од најзначајнијих у укупној српској науци. Ипак, њега је углавном прекрио заборав: идеје су несхваћене, решења запостављена, мада су их време, научни развој и историјска збивања убедљиво потврдили“. 

Од Маловишта подно Пелистера до Београда

Коста Стојановић се родио у Алексинцу 2. октобра 1867. године, шест месеци након што су Турци предали кључеве београдске тврђаве кнезу Михаилу. Мајка му се звала Малена (мада има неких извора који је помињу као Стевану) и оца Тривуна (кога ти исти неки извори називају Стеваном). Оно у чему се сви извори слажу јесте да је тај човек био трговац, пореклом Цинцар, да се презивао Трпковић, те да су се Трпковићи у Алексинац доселили из околине Битоља, тачније из села Маловишта, подно планине Пелистер.

Према речима др Радмила Стојановића, једног од Костиних синова, Тривунов отац се звао Стојан, по коме су будући професор математике и министар привреде и његових пет сестара, од којих ће једна постати мајка Павла Савића, и понели презиме Стојановић.

У једном од новинских некролога објављених у данима после Стојановићеве смрти чак је написано како је овај пореклом био Македонац, док на другом месту проналазимо тврдњу да је и рођен у Маловишту.

У књизи Павла Савића „Наука и друштво“, на самом почетку одељка посвећеног прилозима за биографију великог научника, приређивач издања Владимир Дедијер, у поглављу „Преци“, исписује пасус који пре подсећа на Маркеса него на Пекића.

„По мајци Ани, деда Павла Савића дошао је као дете у сепету с родитељима из Маловишта, села на 800 метара надморске висине испод планине Пелистера, изнад Битоља. Име деде било је Трифун, припадао је широј цинцарској породици Албашејко (што значи од Бошка) из Маловишта, а узео је у Србији презиме Трпковић, по оцу Трпку. Деда је био по занимању ситни трговац који је продавао, као и сви ситни трговци те врсте, по србијанским паланкама, од игле, соли, па све до воденичког камена, галантерије и тако даље. А када му је отац Трпко једном за Ускрс отишао на хаџилук у Јерусалим, назвали су се Хаџитрпковићи. Трифун је имао једног сина Косту, кога је усинио стриц који није имао деце и Коста је добио презиме Стојановић. Коста је имао пет сестара. Он се школовао, постао је професор Велике школе у Београду и оснивач катедре небеске механике.“

Стојановић је у родном Алексинцу завршио четири разреда основне школе, али и прва два разреда гимназије. Алексиначка гимназија је основана 1865. године и спада у ред најстаријих школа овога ранга у Србији. Била је смештена у згради општине, а у време када се у њу уписао Коста Стојановић, у њој је школовање трајало само две године.

Школовање је наставио у Нишу, где је у тамошњој гимназији матурирао 1885. године, као један од најбољих ђака у својој генерацији. Потом се исте године уписује на Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду.

Дипломци

Студије на овом одсеку је тада уписало петнаест питомаца, међу којима се налазио и будући велики математичар, светски путник, риболовац и ћеманиста, Михаило Петровић Алас.

Филозофски факултет је у то време био подељен на два одсека: Природно-математички и Филозофско-филолошки. Настава на Природно-математичком одсеку није била подељена по групама, тако да студенти по добијању дипломе нису стицали и специјалност. Сем математике, физике, ботанике, хемијске технологије, географије, нацртне геометрике, геологије, зоологије, минералогије и астрономије сфера, студенти су слушали предавања и полагали испите и из психологије, историје филозофије, економне политике и историје српског народа.

Настава у првој години студија ове генерације одвијала се у ванредним условима, јер је у новембру 1885. избио Српско-бугарски рат. У Капетан Мишином здању, данас згради Ректората, у то време се, сем Велике школе, налазила и Прва београдска гимназија, у чије је просторије 11. новембра 1885. усељена и ХIV резервна ратна болница.

Учионице су претворене у болничке просторије у које је доношен санитетски материјал, а онда су у здање на некадашњем Зереку а данашњем Студентском тргу почели да пристижу и први рањеници. Гимназијалци и студенти су почели да се пријављују у добровољце, а овакво, ратно стање на Великој школи трајало је до фебруара 1886.

Рат је завршен, али друштвене буре тога времена нису могле да заобиђу ни великошколце, који су у једном тренутку били и актери манифестација усмерених против избора Димитрија Данића за професора на Катедри за ниже математичке анализе, јер је изражавана озбиљна сумња у његову стручност. Међу онима који су били иницијатори бојкотовања Данићевих предавања били су управо Михаило Петровић и Коста Стојановић.

Од петнаесторо великошколаца који су 1885. започели студије, диплому су четири године касније стекла њих седморица. Сем Стојановића и Мике Аласа, међу дипломцима су се налазили и професор Војне академије, хемичар Милорад Јовичић и математичар, гимназијски професор и методичар наставе Димитрије Маричић. Коста Стојановић је од свих њих током студирања имао најбоље оцене.

Али уместо да, како су то чинили најбољи великошколци претходних генерација, одмах настави са школовањем у иностранству, Коста Стојановић је из данас нам непознатих разлога остао у Србији. И док се Михаило Петровић спремао да студије настави у Паризу, он је почетком наредне школске године примљен за приправника на Катедри за физику.

У нишкој гимназији

Маја наредне године полаже професорски испит и Министарство просвете га шаље у Ниш, где ће у тамошњој гимназији предавати математику.

Прва нишка гимназија, која данас носи име Стевана Сремца, основана је указом кнеза Милана Обреновића септембра 1878. године, само десет месеци након ослобођења града од Турака. У време када је Коста Стојановић постао професор математике, у овој школи су, између осталих, предавали Стеван Сремац, Светолик Ранковић и Тихомир Ђорђевић.

Мада би неодлазак у иностранство и одлазак у унутрашњост на први поглед могли да се протумаче као јасни знаци извесног застоја у тек отпочетој каријери, све оно што ће Коста Стојановић остварити током боравка у Нишу испоставиће се као изузетно важно не само за његов даљи животни пут већ и за будућност наше науке уопште.

Уместо да, попут каквог књижевног јунака из романа Милутина Ускоковића, западне у фаталистичку егзистенцијалну чамотињу, овај великошколац генерације се поред математике и физике бавио и изучавањем економске теорије, проблемима спољнотрговинске експлоатације у односима између Србије и Аустрије, превођењем књиге „Смак света“ француског астронома Фламариона и проучавањем живота и дела Руђера Бошковића.

Као резултат Стојановићевих настојања да актуелне економско-политичке проблеме сагледа уз помоћ математике, у Београду ће 1902. бити објављена његова студија „О увозу и извозу Србије – питање третирано новим методом математичким“.

С Руђером Бошковићем, на размеђу лакоте и теготе

Седам година пре тога, у Нишу је, без навођења имена преводиоца, објављен двотомни „Смак света, романсирани сценарио удара комете о Земљу“ астронома Камија Фламариона. У истој, Првој нишкој штампарији Ж. Радовановића 1891. године објављена је књига Косте Т. Стојановића „Атомистика. Један део философије Руђера Јосифа Бошковића, у поређењу са сличним гледиштима философским, нарочито са модерним погледима на природу материје“.

Стојановић је књигу штампао о своме трошку, а неколико непродатих примерака „Атомистике“ завршиће у његовој породичној кући у Алексинцу, где ће их пронаћи његов сестрић, шестогодишњи дечак Павле Савић.

„У ујаковој соби“, Савић је у једном разговору за „Политику“ испричао Зири Адамовићу, „поред непродатих примерака Бошковићеве књиге, висила је и његова слика, у свештеничкој мантији; мислио сам испрва да је то нека жена. Отац ми је објашњавао ко је Руђер Бошковић, да је он писац те књиге коју је ујак превео. Мислим да ту“, поентира наш велики научник, „у тим сусретима – Бошковићеве књиге, портрет, ујак, очева причања, почиње да ради моја машта, да се разбуктава, да ме привлачи тај мени још непознати, необјашњиви свет...“

А Стојановићев увод у атомистику Руђера Бошковића заиста се може читати и као авантуристичка приповест о световима блиским бескрајној васељени дечачке маште.

Пре него што се посвети разматрању Бошковићевог дела, он даје „Биографију Руђера Јосифа Бошковића“, у којој се махом ослања на животопис славнога Дубровчанина из пера Фрање Рачког. Овај хрватски историчар и политичар је „Животописну црту“ на стотину штампаних страница објавио у зборнику радова који је поводом стогодишњице Бошковићеве смрти у Загребу објавила Југославенска академија знаности и умјетности.

„Чим је мени намиењено било да нацртам живот Бошковића, али тако, да његову научну дјелатност пропустим за посебне струковне разправе: осјећао сам с једне стране лакоћу, с друге теготу ове задаће“, пише при самоме почетку свога текста Фрањо Рачки и даље образлаже:

„Осјећао сам лакоту, јер од моје радње одпадају оцјене дјела, које изискују струковно познавање оних грана знаности, у које спадају, а којега струковнога знања у мене не има и не може бити. Осјећао сам теготу, јер није ласно писати живот учењака неупустив се у потање претресање његова знаствена рада; а још је теже саставити животопис учењака, које је виек мирним кораком текао кроз сва раздобља земаљскога му бића...“

Коста Стојановић у „Атомистици“, која ће заголицати машту и његовог маленог сестрића Павла, управо спаја лакоту и теготу које је Рачки у горњим редовима тако лепо „истолковао“. С лакотом долази и до закључка о несумњивости Бошковићеве народне припадности:

„За карактеристику ондашњег стања у Дубровнику“, пише Стојановић, „нећу вам ја говорити, довољна је оцена Рачког који вели: у доба Бошковићевог у Дубровнику школа беше латинска и талијанска, друштво већим делом словенско (српско). Ово нам јасно показује да језуитска школа, у којој су сви Дубровчани онога времена, као и Б. добијали прве научне основе, није могла учинити од Дубровчана ништа друго до Србе; јер друштво, околина у којој се кретао живаљ беше српска“.

На крају биографског увода, Коста Стојановић у целости штампа библиографију објављених радова Руђера Бошковића коју је у своме раду био навео Рачки.

Потом разматра Бошковићеву атомистику у контексту различитих филозофских погледа на свет. На самоме крају закључује како нам Бошковићеве спекулације о егзистенцији разноврсних светова показују „крајње инстанце до којих се може пети људски ум, али никако и последњу фазу, и ступањ, до ког ће се исти ум попети“.

„Ум ће људски“, наставља, „бити осуђен, да се тако изразим, да вечито блуди по тој магловитој атмосфери, која се спушта над овај проблем. Он никада не може изаћи из ње, јер је дубоко ушао у њу. Трагови пута, по којима је он дошао, изгубљени су у овом мраку, јер за почетком људског сазнања стоје читави векови, а почетак се нашег сазнања састоји у улажењу нашег у овај лавиринат. Многостручни ходници у њему не дају нам изаћи никада и ово нам представља нашу вечиту тежњу за његовим решавањем. Нове и нове перспективе које виђамо у том лавиринту показују нам могуће трансформације нашега ума у питању о материји и сили, а у исто време и последње могуће промене у њему, јер је са крајњим узроком развића васионског у вези и крајња трансформација ума“.

Стојановић је наставио да се интересује за Бошковића, о чијем је животу и раду написао серију радова објављених у периодици, махом у „Просветном гласнику“. У Дубровачком „Срђу“ је о томе објављена следећа белешка:

„Радови Руђера Јосифа Бошковића. Госп. Коста Стојановић, професор у Биограду, довршио је своју опсежну студију која је у неколико бројева 'Просвјетног гласника' излазила под овим насловом. 'Са овим радом, вели писац на крају своје расправе, који се може сматрати као допуна 'Атомистици' (ранији пишчев рад: 'Атомистика Руђера Бошковића '), српска ће публика имати једну цјелину о Бошковићу, из које ће моћи увидјети значај овога највећег Србина ХVIII стољећа.' Надамо се да ће госп. Стојановић и засебно одштампати своју лијепу студију.“ 

Рад као дуг народу

Након три године проведене у Нишу, сопствено трагање по лавиринту сазнања Коста Стојановић наставља у Паризу, у који стиже у јуну 1893. године. Посећује предавања из математике, астрономије, механике и физике код тадашњих угледних професора, међу којима га нарочито одушевљавају и значајно утичу на даље усмерење његових преокупација Анри Поенкаре и Шарл Ермит. Све оно што је током боравка у Паризу видео, чуо и научио подстиче га да све усредсређеније размишља о идеји јединства међу разнородним појавама у природи и друштву.

Ово усмерење га напослетку доводи до покушаја успостављања аналогије између топлотних и економских процеса коју касније разрађује у књизи „Основи теорије економских вредности“.

У Паризу се поново среће са Миком Аласом, који је у то време већ увелико радио на докторској дисертацији.

Пишући стрицу из Париза у јануару 1894, Коста Стојановић, између осталог, каже:

„Мој друг Михаило Петровић отишао је у Србију за славу на позив свога деде, а вратиће се одмах после св. Јована. Као што сам вам и пређе писао, то ми је такав друг да од њега имам много користи и од њега добијам многа упутства у својој струци. Могу вам рећи да је то врло способан човек у својој струци и да ће Србија имати од њега користи више но од ма кога од својих питомаца.“

Стојановићеву подједнаку заинтересованост и за природне и за друштвене науке најбоље илуструје његово учлањење у Историјско друштво науке, те у Француско историјско друштво.

По повратку из Париза, у јесен 1894, постаје професор математике у Другој мушкој београдској гимназији. Три године касније, одлази у Лајпциг, с намером да тамо докторира. Не постоје поуздани подаци шта је утицало на то да у овом универзитетском центру остане тек који месец. Неки биографи наводе неименовану болест, неки алудирају на депресију, али једино што је поуздано јесу речи које је у писму послатом 9. фебруара 1897. упутио извесном Паји:

„Наука тиха, спора, мртвих идеја, пуна проблема могућих и немогућих да се реше, али то нису проблеми живота, стварности, рада и борбе, већ проблеми куриозни и интересантни за мирна човека, за човека не рањеног, за онога који није прекидан у раду, и који бар није таквог склопа да је другојачије свет осетити могао, можда и у врло малим и ништавним неуспесима, какав сам ја био. Ако се вратим у Србију и будем могао бити професор В. Школе, решио сам да будем професор чисте философије, математике никако... Философију волим и с тога што ћу имати више слушалаца, што ћу моћи говорити и што ћу у њој наћи оне утехе, које ми математика не може дати.“

Улазак у политику

Коста Стојановић се у Србију вратио и наставио да предаје математику у Другој мушкој гимназији. Први пут је изабран за народног посланика на листи Радикалне странке 1901. године, а 1903, након Мајског преврата, постаје хонорарни наставник математике на Великој школи. Након што је 1905. године Велика школа прерасла у Универзитет, постаје ванредни професор примењене математике на Филозофском факултету.

Током прве године рада на месту ванредног професора, за библиотеку Математичког кабинета наручује стотину и две књиге, листом издања на страним језицима, махом из примењене математике. Објављује низ научних радова из механике, математике и физике, за потребе предавања објаљује рад „О основним принципима механике и њиховој примени на физичке проблеме“, који ће 1912. објавити као универзитетски уџбеник „Механика“. Бави се, дакле, искључиво научним радом уско повезаним са предметом своје професуре.

Али та усредсређеност на само једну област траје једва три године. У априлу 1906. Коста Стојановић постаје министар народне привреде у једној од бројних влада Николе Пашића. На место професора примењене математике ускоро ће из Беча доћи Милутин Миланковић. И он и Мика Алас ће двадесетак година касније бити професори младом Павлу Савићу!

У својим успоменама, Миланковић је записао како се Стојановић на катедри за Примењену математику „није могао дуго задржати и испредавати до краја свој курс тога предмета, јер га је држава требала на другом месту“.

„Био је талентован политичар“, додаје Миланковић, „и један од најспособнијих наших државника... Ретко поштен и даровит, схватио је тај рад као дуг народу и, учествујући у њему целог свог живота, није се вратио на Универзитет“.

Питање изборних система

Стојановић је у политику „ушао“ 1901, када је на листи Радикалне странке Нишког округа изабран за посланика. Пишући о њему у књизи „Апостоли српских финансија“, Миша Бркић наводи како је одлуци Косте Стојановића да са универзитетске катедре прво доспе у посланичке клупе а потом и у министарску фотељу највише кумовао економиста и политичар Михаило Вујић. У неколико наврата министар финансија, у једном мандату, при крају владавине краља Александра Обреновића једно време чак и председник владе, Вујић је из Либералне странке прешао у Радикале, а био је члан масонске ложе „Побратимство“, у коју је примљен и сâм Коста Стојановић.

Старешина „Побратимства“ је био Ђорђе Вајферт, а међу оснивачима се нашао и композитор Стеван Мокрањац. Касније су чланови „Побратимства“, међу осталима, постали још један композитор, Станислав Бинички, политичар Милован Миловановић, сликар и вајар Петар Убавкић, будући славни војвода Живојин Мишић и Стојановићев колега из зборнице нишке гимназије Стеван Сремац.

Одлазак са Универзитета није спречио Стојановића да настави да објављује научне радове из многих области. Тако је са својим колегом са студија и великим пријатељем Миком Аласом у часопису „Дело“ 1906. године објавио рад „О пропорционалном представништву“. Двојица математичара су стриктно научно разматрали изборне системе који се примењују у Европи и онај који је у то време важио у Србији, а научни рад су почели следећим речима:

„Питање о најправичнијем избору једне бројно утврђене групе лица, која би била што вернији израз средине што их бира, јесте, поред све своје привидне простоте, једно од питања о којима се и данас води спор. Оно још није практички решено ни у једној земљи на начин који би могао задовољити, нити се и један данашњи систем у довољној мери приближује тачном решењу тога питања. Начин, пак, на који је оно решено у нашој земљи, један је од врло нерационалних начина те врсте.

Држимо да ће бити од актуелног интереса бацити један критички поглед на разне облике који су до сад давани решењу изборног питања, упоредити их међу собом и проценити у колико се приближују циљу, које се њиховим увођењем у изборну праксу, имао пред очима.“

Своју припадност масонерији Коста Стојановић је јавно обелоданио нашавши се међу двадесет и пет потписника иницијативе за оснивање Српске интерпалраментарне групе, коју су наши посланици основали у мају 1902. Ова група је, пише Миша Бркић, „требало да делује у оквиру Међународног интерпарламентарног савеза, коју су масони основали 1899. године са циљем да 'тражећи правду и правичност у међународним односима, и препоручујући употребу изборних судова за расправљање међународних размирица и сукоба помогну, колико се може, утврђивању мира међу народима'“.

Од тога, знамо, није било ништа. Човечанство ће ускоро снаћи трагедија Великог рата. Али пре него што се Аустро-Угарска и Србија потуку на Церу и Колубари, две земље ће поделити мегдан на економском бојишту.

Искушења Царинског рата

Након „топовског питања“, кризе изазване намером српске владе да модерно наоружање убудуће набавља од Немачке и Француске, дошло је до застоја у обнови трговинског уговора који је био на снази већ више од две деценије.

Ова „тесна трговинска веза“ је, по Милану Тодоровићу, Стојановићевом помоћнику у Министарству и аутору студије из међународне трговине „Царински рат између Србије и Аустро-Угарске“ објављене 1911. године, Србији доносила више штете него користи.

„Наша извозна трговина показивала је, за све ово време, врло велику једностраност у погледу на број извозних артикала: стока, воће и жито били су готово једини артикли које је Србија извозила“, пише Тодоровић у уводу своје студије.

„Квалитет наших извозних артикала остајао је за све ово време по готову непромењен и врло рђав, тако да је њихова цена и на а.-угарској пијаци, а тако исто и на другим пијацама, у колико смо наравно на те пијаце излазили, била увек за неколико поена испод цене истих артикала страног порекла.“

То је у својим радовима насталим пре него што је постао министар народне привреде приметио и Коста Стојановић. Из података које је разматрао дошао је до закључка како је заобилажење бечког посредништва једино решење за економски напредак Србије. И када је Двојна монархија почела да спречава прелаз српске робе преко својих граница, што је означило почетак Царинског, илити Свињског рата, указала се прилика да своју теорију као министар народне привреде спроведе у дело. Тако се грозничави рад на решавању акутне економске кризе претворио у спровођење реформи које ће заувек изменити структуру српске привреде.

Пекићев Симеон Његован је Стојановићеву шпекулацију описао много сочније од нас, али је суштина замисли остала иста. Пре свега, ваљало је, по угледу на Румунију, широм света створити мрежу приватних трговинских представништава која ће бити субвенционисана државним новцем.

Једна таква агенција је основана у Будимпешти још 1897. Крајем 1906. Коста Стојановић је Народној скупштини поднео предлог Закона о оснивању трговинских агентура, са овлашћењем Владе да може да оснује Главну трговинску агенцију у Београду са информационим бироом и музејом. По том закону, пише Бркић, „ове агенције имале би задатак да прате кретање цена на страним тржиштима, проучавају прилике и начин пословања, транспортне, тарифне и остале услове...“.

Тако је током наредне године основано тринаест трговинских агенција, и то у Александрији, Варни, Браили, Женеви, Напуљу, на Малти, у Цариграду, Лондону, Марсељу, Берлину, Бриселу, Берлину, Анверсу и Солуну.

У граду испод ког је ових дана прорадио најсавременији метро као ветеринар при српској трговачкој мисији радио је Стојановићев зет, супруг његове сестре Ане, Петар Савић. Тако се десило да се Павле Савић 1909. године роди у Солуну.

То су дани у којима је Царински рат између Аустрије и Србије био у пуном јеку и када се Савићев ујак свим силама борио да промени Србију. У тој борби наспрам себе није имао само моћну империјалну силу већ и много домаћих трговаца, банкара и мутивода који су гледали да се у новонасталом стању што више обогате.

Заобилазећи санкције

Препрека у остваривању Стојановићевих реформских мера није, међутим, била само наша нарав, већ и историјска последица вековног ропства под Турцима. Србија је саобраћајно слабо била повезана са светом, ваљало је што пре градити нове железничке правце и формирати трговачку речну флоту. Требало је подизати и до тада готово непостојећа индустријска постројења, која помиње и Симеон Његован.

„А од оно неколико привредних постројења, на којима је лежао сав терет царинског обрачуна са Двојном монархијом, Симеон је имао повелик свежањ деоница у Београдском кланичком друштву, Српском бродарском друштву, Народној и Извозној банци, па и у бројним трговачким агенцијама широм Медитерана, запосленим око пробијања бечке економске блокаде.“

У својој обимној историјској монографији посвећеној Царинском рату Димитрије Ђорђевић наводи много епизода које по својој што драматичности, што животности заиста подсећају на предлошке за настанак узбудљиве литературе какву, на пример, уме да пише гонкуровац Матијас Енар.

Узмимо, на пример, судбину првог транспорта живе стоке у Италију, крајем 1906. године, када је стотину и двадесет српских волова од Солуна до Ђенове путовало целих шеснаест дана, јер брод због буре четири дана није могао да пристане у солунску луку. Уз то је дошло до размирице између нашег конзула Љотића и представника Извозне банке.

Више среће смо имали са извозом меса у јужну Француску.

„Због афере у чикашким кланицама, влада у Паризу је“, бележи Ђорђевић, „обуставила увоз месних конзерви из САД. Посредовањем једног француског трговца, Београдска кланица закључила је уговор о извозу меса са великом француском фирмом у Марсељу. Емил Базон, трговац у Бордоу, извезао је такође велике количине меса за јужну Француску и француске колоније. 'Поруџбина је било толико', рекао је К. Стојановић у Скупштини, 'да још три, четири кланице не би биле довољне да их изврше.'“.

Током ових пет бурних година, Коста Стојановић је неуморно путовао, настојећи да, остварујући контакте по целој Европи, омогући што несметанији и бржи извоз српске робе, те да личним ангажовањем разрешава многе неспоразуме или раскринкава покушаје домаћих и страних шпекуланата да новонасталу ситуацију злоупотребе и на муфте стекну већу или мању добит.

Човек који је волео мушкацоне

Тако је са председником владе Николом Пашићем априла 1907. посетио балканску привредну изложбу која је тих дана одржавана у Лондону. На овој изложби су, сем Србије, своју робу излагале Бугарска и Црна Гора.

Према писању новосадске „Заставе“, Пашић и Стојановић су стигли у Лондон оријент-експресом преко Белгије. Међу онима који су их дочекали био је и највећи српски англофил, некадашњи министар и дипломата Чедомиљ Мијатовић, који у то време више није био ни на једној функцији. Његово именовање за члана организационог одбора српског наступа на изложби постало је предмет многих размирица, јер му је замеран начин на који је у британској штампи писао о убиству краља Александра Обреновића и краљице Драге.

Ова изложба је била одличан повод за испољавање многих особина које нас „красе“ до данас, па је тако, на пример, српска штампа тврдила како су бугарски и црногорски павиљони лепши и боље уређени од нашег. Ипак, највећу пажњу британске публике привлачиле су три жене одевене у народну ношњу које су за разбојем ткале пиротски ћилим.

Овај захтеван посао који изискује много знања, вештине, али пре свега стрпљења и потпуне посвећености могао би да послужи као можда најбоља метафора за све оно што је током пет година трајања Свињског рата са Аустријом за Србију урадио Коста Стојановић.

Нови трговински споразум између Аустро-угарске и Србије потписан је 1911. и везе са Бечом су нормализоване, макар привремено.

На страни посвећеној сатири, београдски дневник „Време“ ће неколико година након Стојановићеве смрти, у шаљивој рубрици посвећеној јелима која су највише волели да једу наши владари, писци, глумци и политичари написати како је победник у царинском рату са Аустријом највише волео да једе мушкацоне, илити слатке шапице.

„Кад је био у Бечу“, шалио се анонимни хумориста, „слали су му их нарочито из Београда“.

Ниво ентропије

Упоредо са „радом на терену“ и са свим оним што је са собом доносила дужност министра привреде у доба када се Србија успешно одупрла аустријској економској хегемонији, Коста Стојановић се вредно бавио и теоријским разматрањима појава и односа чији је био учесник и сведок. Тако постаје један од пионира кибернетике, науке без које се не може замислити трећа технолошка револуција.

Стојановић је у економску науку настојао да унесе неке од физичких закона, нарочито законе термодинамике и ентропије. Отуда је, по речима Александра Петровића, „његова економија у основи математика, социологија је физика и механика, физика филозофија...“.

Ове своје погледе и размишљања Коста Стојановић је изнео у књигама „Теорија економских вредности“ и „Тумачење физичких и социјалних појава“, које су објављене исте, 1910. године. Један од његових закључака гласи како „капитал и природа одржавају ниво ентропије, а рад га повећава“. Миша Бркић у свом огледу о Стојановићу упозорава читаоце да се појам ентропије почетком ХХ века и даље разумевао у изворном значењу, дакле, по Вујаклији, као збир енергија који у природи остаје сталан у сваком процесу трансформације.

Што се друштво више удаљава од прошлости, каже даље Стојановић, то је „извор велике вредности све више у капиталима, јер капитал прошлости повећава се све већим и већим акумулисаним, неутрошеним радовима произведеним у појединим моментима“. Капитали, по њему, зраче као топлота и својим зрачењем загревају економске и друштвене средине.

Само годину дана након закључења новог трговинског споразума између Аустро-Угарске и Србије избио је Први, а одмах потом и Други балкански рат, да би у лето 1914. друштвене средине прокључале до степена када више ништа није могло спречити избијање светскога рата.

Слом и васкрс Србије

Коста Стојановић је од августа 1912. до априла наредне године опет обављао дужност министра привреде, а 1915. с владом одлази на Крф. У међувремену његове несугласице са Пашићевом политиком и начином на који ју је водио постају све израженије. Неспоразуми су се ипак завршавали компромисом и то више захваљујући Пашићу, јер је Коста Стојановић био честит, али и импулсиван.

Ток рата и све оно што је довело до доношења одлуке да војска и влада у зиму 1915. преко Албаније напусте Србију учинили су да се овим Стојановићевим особинама придода и огорченост. Да би је у потпуности изразио, почео је да пише књигу која ће под насловом „Слом и васкрс Србије“ бити објављена готово стотину година након окончања Великог рата. Ту је Стојановић изнео своје виђење начина на који је у тим претешким временима требало водити Србију, али и запажања о наличју Пашићевог политичког и државничког делања.

„Србија је“, каже на једном месту у књизи Коста Стојановић, „преко г. Пашића збунила и наше пријатеље, као што је у моментима плашила наше непријатеље“.

Али Стојановић је о слому и васкрсу Србије писао паралелно са приљежним и неуморним испуњавањем свих својих обавеза. За време рата он је написао на десетине текстова који ће бити објављени у Француској, Италији и Енглеској. У њима је јавности тих земаља појашњавао тешку ситуацију у којој се налази Србија, али и како та иста, на колена бачена земља види своју будућност.

А он ју је, као и многи његови најученији земљаци, видео уједињену са осталим југословенским земљама. На остварењу тог циља је неуморно радио све време трајања рата. Највише времена је проводио у Ници, где му се налазила и породица. Ту је, у фебруару 1916, оформљен Клуб народних посланика, за чијег је председника изабран управо Стојановић, док је за секретара клуба изгласан Бранислав Нушић.

У Ници је, у Типографији петроградског агентства, те године чак и штампана брошура „Записници Конференције клуба народних посланика свих политичких странака Српске народне скупштине одржане 11. и 13. фебруара 1916. године у Ници; Меморандум Посланичког клуба упућен Српској краљевској влади“.

Клуб народних посланика је од владе, која се и даље налазила на Крфу, између осталог, захтевао да се од даљих ратних напора колико год је то могуће поштеди универзитетска омладина, а да се у борбама активним официрима придруже и ратни лиферанти који су се склонили у Швајцарску. Иако се Пашић и народни посланици нису слагали у вези са питањем даље политичке будућности Србије, влада је ипак прихватила захтев да се поштеде српски ђаци и студенти. Велика заслуга за ову судбоносну улогу припада управо Кости Стојановићу.

У „Слому и васкрсу Србије“, Стојановић је о односу Пашића према народним посланицима написао: „Разумљиво је да се није могла постићи хармонија у раду између нас и владе, јер је она од почетка до краја била у души противу састанка Скупштине и кад је на њу формално пристала, није имала јасан појам о програму њеног рада.“

Без обзира на разлаз са Пашићем, он је, не престајући да пише своје тестаментарно дело о слому и васкрсу Србије, савесно и са потпуном посвећеношћу наставио да обавља додељене му дужности.

Тако се у  престоницу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца вратио тек 1920, након што је као члан наше делегације учествовао у раду Мировне конференције у Паризу.

Константин Влахов у Академији

Андреј Митровић на првим страницама монографије „Југославија на конференцији мира 1919–1920“ даје две схеме. Прва приказује како је наша делегација требало да буде организована по секцијама за различите области о којима ће се на мировној конференцији расправљати и доносити одлуке. Друга схема приказује фактичко стање ствари након што је конференција почела са радом.

У тој схеми Коста Стојановић је наведен као председник Eкономско-финансијске и саобраћајне секције. Његов најважнији посао је израчунавање ратне одштете. Овај ионако сложени математички задатак додатно је компликовала чињеница да су се у истој држави нашли Србија и делови Аустро-Угарске, што је могло да доведе до апсурдне ситуације да сами себи морамо да плаћамо ратну одштету. Овај сценарио је избегнут највише захваљујући Стојановићу. Оно на шта није могао да утиче, јесте аљкавост наше администрације, која је на терену онако офрље процењивала штету, не састављајући веродостојне и прецизне записнике.

Једноставно, нисмо могли да тражимо шта нам припада јер нисмо имали комплетиране податке о претрпљеној штети.

Радећи на израчунавању ратне одштете, Стојановић се поново нашао на научном пионирском задатку, овога пута у области обрачуна друштвеног богатства и националног дохотка. Упоредо са обављањем ових послова, у међувремену је поново постао министар, само што му је сада додељен ресор пољопривреде. И ту није оклевао да помери ствари са мртве тачке, те се може сматрати за једног од иницијатора оснивања Пољопривредног факултета.

Још у време када је дошао на место министра народне привреде 1906, Коста Стојановић је у једном раду написао како ће реформе најтеже бити спроведене у „пољској привреди“:

„За њу је потребно извршити преображај у погледима масе, које суделује у тој производњи; потребно је унети знање, које наука и искуство даје; потребно је читаве институције створити; променити поредак друштвени па да се с успехом очекују плодови трансформације.“

Стојановић је током боравака у Паризу нашао времена и да пише поезију, коју је објављивао под псеудонимом Константин Влахов, радио на довршавању обимне расправе посвећене животу и раду његовог некадашњег професора Анрија Поенкареа. На овој књизи је почео да ради пре почетка рата и сада је само требало да је допуни и дефинитивно уобличи, а онда и објави по повратку у Београд.

Та књига никада није угледала светлост дана баш као што Коста Стојановић никада није изабран за члана Српске краљевске академије. Баш као што није познато зашто одмах након дипломирања није отишао на даље усавршавање у Париз, исто тако не знамо шта је спречило његов избор у ред српских бесмртника, иако га је за редовног члана СКА 1919. предлагао родоначелник наше археологије Јован Жујовић.

Александар Петровић наводи да у Архиву САНУ постоји документ „о његовом прихватању предлога за чланство у Латинској академији наука и уметности у Паризу“.

Један од ретких

Стојановић је као нови члан Демократске странке постао министар финансија у влади Миленка Веснића у августу 1920. године, а у новембру бива један од потписника Рапалског споразума, којим су неповољно по нашу новоформирану уједињену државу решена спорна територијална питања са Италијом.

У међувремену је, почетком октобра, већ био понудио оставку, као разлог наводећи „очит начин саботирања финансија“ који земљу свесно припрема за „анархију и растројство“.

Веснић је Стојановића довео за министра финансија јер је сматрао да ће он успети да се избори са инфлацијом.

„Веснић је сматрао“, каже Миша Бркић, „да ће Стојановић знати да се ухвати у коштац са овим феноменом, који је у Србији до тада био готово непознат. Испоставило се да математичарска и физичарска знања и враџбине, повезана са искуствима радикалске државне привредне политике, а све је то било концентрисано у личности Косте Стојановића, не лече финансијске прилике једне нове државе склепане од сасвим различитих делова“.

Исцрпљен од непрестаног рада и потпуне посвећености државним пословима, додатно оптерећен сазнањем да корупција и немар све више и очигледније нагризају ткиво тек створене југословенске државе, Стојановић је након краће болести преминуо у својој кући у Београду 3. јануара 1921, само неколико дана након што је поново именован за министра финансија, овога пута поново у влади Николе Пашића.

„Политика“ је вест о његовој смрти донела у самоме врху насловне стране.

„После три дана тешке болести, која га је изненадно и брутално оборила“, писала је „Политика“, „министар финансија и народни посланик Коста Стојановић умро је јутрос у 1 сат. Већ прексиноћ, у суботу, била је изгубљена скоро свака нада и још је једино уздање било, да ће можда само његово тело моћи да победи и преживи бољку за коју медицина није имала лека. На жалост, двадесет година најактивније политичке борбе, у коју је он био унео сву своју снагу и све своје живце, а нарочито последње године криза и потреса којима је за људе Стојановићева кова сваки дан значио читаву битку, биле су и сувише изнуриле његов некада тако снажан организам.“

Потом је следио детаљан след догађаја који су претходили Стојановићевој смрти.

Сутрадан је у „Политици“ објављен и некролог под насловом „Један од ретких“, а слични текстови објављени су у многим дневним листовима и часописима.

На сахрани је опроштајни говор одржао Милутин Миланковић.

Стојановић је, изговорио је тада Миланковић, „сазидао први мост између теоријске физике и социјалних појава. То је био велики и снажан скок. Преко тог моста је прешао на другу страну јер је друштвену теорију извео изван оквира 'воље' појединца, конфесија, редова, класа, нација... које нечему 'теже' служећи се при том 'историјом' као апологијом свих намера“.

„Дошао је“, рекао је још Миланковић над Стојановићевим одром, „да као свештеник науке у овом храму, проповеда велике истине, које се дотле нису чуле. Математичка физика бави се мртвом природом, али је њега интересовао цео свет, њега је интересовао живот. Зато је катедра била уска за његов рад. Стојановића је занимао друштвени живот – та жива машина са милионима точкова, коју је звао друштво, и на којој је применио законе термодинамике“.

Чехословачки амбасадор у Србији Антонин Калина је тих дана рекао како је Стојановић иза себе оставио „поштено име и глас најзначајнијег човека, који је жртвовао рад целог свог живота и све своје снаге само да узвиси свој љубљени народ и његову Државу на оно место које им по праву Божијем и човечијем припада са обзиром на жртве поднесене у вековним борбама за одбрану европске културе“.

Та држава га је, међутим, врло брзо заборавила, али се успомена на значај и величину Косте Стојановића почела враћати у народ током последњих година.

Радио Телевизија Србије је 2012. објавила прво, а 2020. друго издање његове до тада необјављене књиге „Слом и васкрс Србије“. О Кости Стојановићу су у продукцији јавног сервиса снимљене емисије у серијалима „Заборављени умови Србије“ и „Историја науке“.

Сећају га се и његови Алексинчани. Поводом стогодишњице Стојановићевог рођења, тамошња библиотека „Вук Караџић“ је почела са објављивањем његових изабраних дела. Те 2021. Александар Петровић је приредио књигу „Тумачење физичких и социјалних појава“ и написао предговор. Управо ових дана, из штампе се, у истој едицији, очекује излазак Стојановићеве књиге „О увозу и извозу Србије: питање третирано новим методом математичким; Основи теорије економских вредности“.

Ове књиге се штампају у тиражу од две стотине примерака. Сасвим довољно да једна од тих књига доспе у руке неког новог Павла Савића.

Ревизионистичке тенденције које доминирају у културној борби на простору бивше Југославије неумољиве су у приказивању партизана као једнопартијске војске однарођених фанатика. Међутим, антифашистичка партизанска борба која је еманирала наше најдубље слободарске традиције, поготово преко Дрине где је својим отпором геноцидној НДХ гарантовала биолошки опстанак пречанским масама, била је изразитије обојена народном епиком тог поднебља него ускогрудом комунистичком фразеологијом о чему сведоче колико историјске толико и културне чињенице.

Један од крајишких првоустаника, Осман Карабеговић рекао је да је тробојка под којом се борио симбол поробљеног српства, а петокрака на њој знак братства народа. Под тим знамењем не би поникла најуспешнија антинацистичка герила у Европи да његова порука није имала скоро архетипско упориште у колективној свести грмечких, козарских, озренских и мајевичких сељака којима је првенствено била упућена.

Када је Југославија 27. марта одушевљено рекла не мркој куги, епископат СПЦ је, као за време конкордатске борбе, једнодушно устао уз народ (међу првима и све чешће оптуживани за фашизам Николај Велимировић): говор патријарха Гаврила којим је благословио побуну против Хитлерове тираније и Мусолинија, убице краља Александра, Иван Мештровић назвао је убојитијим од свог немачког оружја. Црква је у тој свести била исходиште оне заветне мисли коју је велики српски пријатељ Томаш Масарик изразио лозинком да је Христос, а не Цезар смисао наше историје и демократије.

Критичари пуча који Винстону Черчилу замерају да је тада, евоцирајући косовско опредељење цара Лазара, преко радија ратовао до последњег Србина, заборављају да је овај три године касније Титу поверио рођеног сина Рандолфа који се спустио падобраном у босанске гудуре и био заробљен у десанту на Дрвар, али су га партизани ослободили пре него што му је откривен идентитет.

Поповска деца

С друге стране, учење Васе Пелагића, социјалисте у мантији и најслободоумнијег српског националног радника, оставило је дубоког трага на генерације парохијског свештенства у Крајини које је прошло кроз бањалучку богословију. Била је то муња која је загрмела у наредним генерацијама: међу пелагићевцима био је и читлучки прота Илија Кецмановић, народни првак и отац др Војислава Кецмановића-Ђеде, следбеника Масариковог либерализма и првог ратног председника ЗАВНОБиХ-а, који се 1943. придружио партизанима у ослобођеној Тузли.

Ту је био и поп Симо Стојановић, чији је син засигурно најопеванији народни херој, легендарни доктор Младен.

Свештенички син из крајишког места Кључа био је и напредни теолог Никола Мачкић, који је као катихета у бијељинској гимназији заједно са Ђедом ратовао против непросвећености и незнања. Био је симпатизер Јовановићеве странке левих земљорадника. У докторским студијама омела га је успостава усташке страховладе од које се склања у Крагујевац, где је дочекао и кобни октобар 1941. године.

Када су нацисти покуцали на врата његове учионице, прибрано је наредио ученицима да замене римске цифре броја шест на капама у четири и тако избегну одвођење у таоце. Док су му џелати нудили да остави своје остале ученике на стратишту и спасе се захваљујући исправама НДХ и познавању немачког, одбијао је поноситим усклицима да је Србин, а не Хрват из Босне. На крају је погубљен у загрљају са њима.

Прота Јевстатије, поп Владо и Златиборац Милан Смиљанић

Забиљешке из ратних дана Војислава Кецмановића спадају у најинтимније и најживописније дневничке записе из партизанске епопеје. Овог сина старе свештеничке лозе народних трибуна кроз муке герилског ратовања у позним годинама изнова је водило промишљање о месту вере и цркве у народном животу и историјској судбини прекодринских Срба чије је свештенство, за разлику од других клерикалних структура, са народом вековима чинило јединствен демократски организам.

Зато су и најистакнутији свештеници у НОБ-у били хероји из Балканског и Великог рата и комите за време Турака, као нововарошки прота Јевстасије Караматијевић и Златиборац Милан Смиљанић.

Пут и дело проте Караматијевића, верског референта (војног свештеника додељеног свакој јединици НОВЈ за какве је Тито једном приликом рекао да вреде више од пет комесара) Треће санџачке пролетерске бригаде, и попа Владе Зечевића, прекаљеног првоборца из устаничког Ваљева у чину пуковника и референта при Врховном штабу (касније првог министра унутрашњих послова СР Србије) – потоњих делегата АВНОЈ-а – побија главни ревизионистички мит о нелегитимитету и незаступљености аутентичних српских представника изван Комунистичке партије у политичким телима партизанског покрета.

Зечевић је испрва у четничким одредима учествовао у ослобођењу Крупња и Шапца, али је разочаран напуштањем активног отпора и курсом сарадње с окупатором са својом јединицом од петстотињак бораца прешао у партизане.

Са Дедијером је у Риму известио савезничку јавност о усташким зверствима, чије је жртве у Ливну опојао Караматијевић, који је у ратном вихору и сам изгубио кћерке Кају, Наташу и Зору, супругу Јефимију, браћу Влајка и Милорада и двојицу унука. Наступајући кроз српске крајеве, у предасима од борби крштавао је децу.

Проглас Скупштине православних свештеника

У цркви села Српска Јасеница на ослобођеној територији Бихаћке републике одржана је 15. новембра 1942. велика Скупштина православних свештеника на којој су учествовали поп Блажо Марковић, верски референт Прве пролетерске бригаде, Зечевић и Караматијевић, који је пре заседања одржао службу. Скупштина је прихватила Посланицу која жигоше снаге колаборације и позива јерархију, паству и остале родољубе на слогу у бескомпромисном отпору окупатору. У њој између осталог стоји:

„Кроз све вијекове ропства није српски народ доживио такве злочине, паљења и покоље стотине хиљада српског живља, као што су носиоци 'нове Европе' – фашисти, учинили за ових шеснаест мјесеци окупације Југославије. Отуд нема оправдања ни за једног владику, свештеника и Србина да сарађује са окупаторима. Та досадашња сарадња са фашистима једног дијела епископата и свештенства, равна је гнусом злочину и издаји свога народа, па их народ брише из спискова својих синова и изравнава их са зликовачким окупаторима. Исто тако одбацујемо белогардејског избјеглицу, самозваног митроплита Гермогена, Павелићевог 'поглавара православне хрватске цркве' који је саблазан и понижење за православље. Овај став наше скупштине једино одговара традицији Светосавске цркве. Досадашње држање Његове светости патријарха Гаврила у складу је са традицијама и идеалима Светосавске цркве, зато свештенство и народ могу с правом очекивати да ће и даље моћи у њему гледати поглавара српске цркве.“

Ова реторика светог рата до истраге нацифашизма просто је неупоредива са калкулантским тоном улеманских резолуција у Сарајеву, Приједору, Бањалуци и другде које се настоје подвалити под чин отпора усташком режиму, што је још 1980. раскринкао Дервиш Сушић у свом антибарбарусу Парергону. 

Сремци у манастиру Тавна

Манастири у забаченим пределима, са својим пространим просторијама били су идеална места за партизанске штабове и војне болнице, као у источнобосанским сестринствима у Тавни и Ловници, или братству Чокешине код Лознице. Због тога су често били на мети казнених експедиција, а четници Радивоја Керовића, који су здружени са хрватскомуслиманском СС дивизијом Ханџар приређивали паљевину и покоље сународника у српским партизанским селима североисточне Босне (у којима је страдала и Кецмановићева жена Ана), замало су обесветили манастир Тавну када су на Духове 1944. уручили свечани позив на прославу своме надређеном, штандартенфиреру Дезидеријусу Хампелу.

Манастир Тавна је у току читавог рата служио као болница за рањенике и важно размеђе путева сремских партизана који су 1942. и 1943. надирали у Босну, о чему у фолклорном наслеђу сведочи корачница Кад су Сремци кренули коју је спевао поп Сава Сувић.

Историчар Јован Бојовић у својој докторској дисертацији истакао је да је крајем тридесетих у цетињској богословији бујао скојевски покрет који је окупљао скоро две трећине ђака, а 1939. букнуо је и тродневни штрајк услед честих претреса у потрази за марксистичком литературом.

Споменица палих свештеника

Споменица православних свештеника – жртава фашистичког терора и палих бораца у НОБ-у 1941-1945, коју је 1960. приредио свештенички одбор на челу са протом Миланом Смиљанићем у издању Савеза удружења православних свештеника, руши други темељни мит домаће ревизионистике: да су социјалистичка историографија и државни наративи страдање српског свештенства табуизовали и цензурисали.

У овом опширном мартиријуму, поред целокупног страдања свештеника, богослова и монаштва од стране усташа, хонведа и балиста, описан је и братоубилачки терор оних који су га обавијали провидним плаштом побожности – српских снага колаборације.

Свештенику и познатом задругару Андреји Божићу из Бадњевца, заточеном у Крагујевцу октобра 1941, љотићевски гаулајтер Марисав Петровић ругао се уз пуно цинизма: „Шта велиш, попе Андро, сада када је твој живот у мојим рукама?“ Он му је одговорио: „Када је, Марисаве, мој живот у твојим рукама, онда ми и не треба.“ Сутрадан је стрељан.

То подсећа на држање др Саве Ђукановића, асистента на београдском Богословском факултету, који је по слому јулског устанка организовао отпор у свом црногорском завичају: дрљевићевцима је пред погубљење поручио: „Не признајем суд под окупатором.“

Ивањички парох и предратни опозициони лидер Драгољуб Милутиновић ставио се на чело устаничких одреда у свом крају. Када су четнички комаданти кренули у легализацију одреда при Недићевој влади да би се обрачунали са комунистима, његов пријатељ Иван Рибникар убедио га је да настави борбу против окупатора са партизанима. Састанку су присуствовали Тито и Лола Рибар. Признат је за команданта јаворског одреда партизана. У јануару 1942. злогласни Божа Јаворац заклао га је и одрао му кожу с леђа.

Свршени богослов кога је рат омео да буде рукоположен, Владимир Букилић, по лику из Горског вијенца прозван поп Мићо, постао је комадант Друге јужноморавске бригаде и погинуо у јуришу на митраљеско гнездо у пролеће 1944. на Пасјачи. Проглашен је народним херојем.

Парох Живојин Атанасковић (поп Дина) пао је 17. новембра 1941. у окршају са Немцима и љотићевцима као митраљезац космајског одреда.

Јеромонах Тимотеј Петровић из Орашког одреда погинуо је по повратку са Кадињаче у борби против четника. Поп Момчило Нешић из Косовске Митровице појао је док су га гестаповци страховито мучили. Прота Мирчета Головић из Никшића погинуо је на Сутјесци.

Четници су због симпатија према НОБ-у, осуде колаборације или непокора њиховим старешинама заклали или стрељали вранићког пароха Боривоја Гавриловића, парохе Милисава Перишића и Небојшу Поповића у жичкој епархији, попове Александра Марковића и Јеремију Исаковића у шумадијској епархији, Живорада Марковића у шабачко-ваљевској епархији, студеничког сабрата Матеја Дамњановића, Илију Буђина и Јосифа Брагина из браничевске епархије. Попа Дамјана Дамјановића убили су љотићевци јер је народу проказивао њихову издају.

Заборављени Горазд Павлик

Српска православна црква прославила је 4. маја 1961. свештеномученика Горазда Павлика. Овај бивши католички свештеник по уједињењу Чехословачке приступио је реформистичком покрету за стварање народне цркве на ћирилометодским и хуситским традицијама, будући да је већина Чеха била с правом огорчена на римокатоличку јерархију у којој су гледали вековну реакционарну полугу хабзбуршког апсолутизма. 

Када је ова Чешка црква саборима у Оломуцу и Сремским Карловцима обједињена са СПЦ, замонашио се у Крушедолу да би убрзо 1921. у Београду био свечано хиротонисан у новоизабраног епископа чешких и моравских земаља.

Чешки командоси који су у мају 1942. пресудили протектору Моравске Рајнхарду Хајдриху, трећерангираном нацисти после Хитлера и Химлера, потражили су уточиште у крипти прашког православног Храма Светих Ћирила и Методија где су одолевали налетима есесоваца све док нису извршили самоубиство како би избегли заробљавање.

Нацисти су кренули у језиву одмазду над чешким цивилима која је предвиђала потпуно истребљење православља у Чешкој: све цркве су преко ноћи затворене и оскрнављене, а међу првима је пострадао владика Горазд који је пред преким судом преузео сву одговорност за помагање падобранцима на себе, и сам поневши ореол националних светитеља, константских мученика Хуса и Јеронима.

Смисао антикомунизма данас

Управо су српски партизани који су чинили окосницу југословенског народноослободилачког покрета били ти који су, баш по Карабеговићевој симболици, у јеку фратрицида потакнутог од стране окупатора хришћански пружили руку свакоме ко је био спреман на искрену борбу против завојевача.

Најистакнутији идеолози српског националног становишта с краја минулог века, попут Милорада Екмечића, а поготово Добрице Ћосића и Михаила Марковића, нису имали дилему око патриотских и цивилизацијских тековина НОБ-а које данас са полазишта која немају везе са основаном критиком политике послератних власти оспоравају острашћени антикомунисти, за које партизани изгледа нису били довољно српска војска.

Све и да уз себе поред вере и пожртвованости ових часних јереја нису имали Владимира Дедијера, Мешу Селимовића, Скендера Куленовића и Милована Ђиласа, били би српскији од колабораната који су док је ослобађано Јастребарско склапали споразуме о легализацији са усташким режимом и који су под ознакама хрватских борбених здругова (Kroatische Kampfgemeinschaften) заједно са његовим остацима одступали према Блајбургу.

У том смислу, култура сећања званичне Русије и Руске православне цркве кроз култ победе Црвене армије у Великом отаџбинском рату била би здрав пример за српско друштво у целини. Никаква новина није да су квислинзи од Петена до Љотића и Недића вазда били најгрлатији родољупци, али све док њихови глорификатори брехтовски урлају крезубе софизме, а интелектуалци ћуте због корице хлеба, нећемо се, како веле, макнути из четрдесет прве.

Бар не као нација која претендује на достојанствен однос према непорецивим историјским чињеницама уместо шизофрене и самопоричуће кризе идентитета у којој је прошлост неизвесна, а будућност заборављена.

Не само амерички политичари, већ и обични грађани, како је приметио Алекса Ђилас, радо цитирају очеве нације у дневнополитичким питањима. Ипак, иза слојева патриотског позерства и демагогије крије се искрено поштовање за идејно и политичко наслеђе оних који су повели победоносни рат против ономад највеће светске силе, успоставили прву грађанску републику и утемељили устав који је и данас њен врховни закон.

С друге стране, Српска револуција 1804, коју је водећи стручњак за југоисточну Европу са Јејла Тимоти Снајдер окарактерисао као типичан пример антиимперијалне револуције, изнедрила је пуно великана мача, али мало великана речи чије име не нагриза зуб времена, какви су прота Матеја Ненадовић и Филип Вишњић.

Изванредна истина да су сви људи једнако обдарени од Творца неотуђивим правима на живот, слободу и потрагу за срећом означила је зору ере коју је Ерик Хобсбаум крстио као „доба револуција 1775-1848“. Доситејева је неизбрисива заслуга то што је својим доласком у побуњени Београд сељачку ребелију против глоба и зулума увео у историјску резултанту епохе.

То доба врвело је од бајроновских хероја обадва света, попут маркиза Лафајета који је после одлучујуће победе у Америчком рату за независност код Јорктауна октобра 1781, након пада Бастиље командовао француском Националном гардом и коначно одиграо кључну улогу у Јулској револуцији 1830. и паду Бурбона.

Пољака Тадеуша Кошћушка, Вашингтоновог генерала и вођу устанака против руског царизма у својој домовини Томас Џеферсон назвао је највећим знаним сином слободе, али је одбио да спроведе у дело његов тестамент којим је своје богатство завештао за откуп, образовање и интеграцију црначких робова, укључујући и Џеферсонове – најрадикалнији аболационистички подухват до тада.

Такав је био и први Србин и Јужни Словен у Новом свету, Ђорђе Шагић или Џорџ Фишер, који је узео учешће у четири националне револуције, било као ратник или њихов инспиратор. 

Српска револуција 

Ђорђе Шагић рођен је 1795. у православној свештеничкој породици Срба које су сеобе пред османским насиљем довеле у мађарски град Секешфехервар или Столни Биоград. Када му је отац умро, одлази на школовање у Карловачку богословију.

Иако се полиглотским даром и динамичним карактером дојмио митрополиту Стратимировићу, млади Ђорђе је имао радикално другачије планове од позива јереја: сањао је да се трагом романтичарског пустолова Симе Милутиновића прикључи Карађорђевим устаницима.

Са осамнаест година учествује у одбрани Београда 1813. Када је Наполеоновим походом Русија била принуђена да остави балканске савезнике на цедилу, он се од краха устаничке Србије склања назад преко Саве где сазнаје да му је преминула и мајка.

Док се Калемегдан претвара у огромну пијацу српског робља које ће бити одведено у далеке крајеве османске Турске, Шагић бива мобилисан у аустријску војску да се бори против Наполеона. Огорчен на хипокризију и цинизам сила старог континента према борби малих народа за слободу, дезертира, са још једним другом.

У непрегледној хамбуршкој луци коју Лаба усеца својим ушћем, 1814. укрцао се на брод назван по реци на којој је војска побуњених америчких колониста однела своју прву велику победу против британске круне – једрењак Делавер. 

Рођење Џорџа Фишера 

У досељеничкој митологији, пристанак у америчку луку изједначен је са поновним рођењем. Масе људи су пристизале и уписиване под најразличитијим измишљеним идентитетима, а да то нико није проверавао и доводио у питање. Европска сиротиња стизала је као уговорене слуге (indentured servants), радна снага која би радила без плате док не отплати дуг за трошкове пута. Положај оних у дужничком ропству био је тек незнатно бољи од поробљених црнаца.

Ђорђе је побегао од овакве судбине тако што је у поморској олуји отео чамац за спасавање и ризикујући живот сам се упутио ка приобаљу Филаделфије. Када су га тамошњи рибари који су га пронашли упитали ко је и шта смера, одговорио им је да је и он један од њих. Тако је игром судбине присвојио ново презиме Фишер.

Једно време је радио на пенсилванијским фармама да би наставио даље низ реку Охајо која се улива у Мисисипи, жилу куцавицу континента. Пловећи најпрометнијом реком на свету уз границу са Лујзијаном ка Виксбургу, био је згађен призорима аукција робова у њеним лукама, од каквих је пре две године у земљу слободе побегао са згаришта поробљеног Београда. Благостање срца америчког југа почивало је на дехуманизацији робља.

Одлучио је да спусти сидро у градићу Порт Гибсон, у округу Клејборн, и посвети се трговини, уложивши у луксузну радњу са европском робом за даме. Ту, као житељ Порт Гибсона, постао је први Србин који је примљен у држављанство Сједињених Америчких Држава.

Читајући европску штампу до које је долазио, почиње да извештава америчку јавност о балканским приликама. Борба против Османлија остаће лајтмотив његовог ангажмана читавог живота.

Чувши за његово писање, једног дана у радњу му је ушао амерички дипломата у Мексику Џоел Поинсет, који му је о свом трошку добавио штампарију за умножавање памфлета. Он га је убедио да постане масон, речима да је Џорџ Вашингтон, као и сви честити оснивачи ове земље, припадао тој организацији.

Фишерове памфлете који су кружили преко Атлантика читао је лорд Бајрон док се спремао да се придружи грчким устаницима, а стигли су и до Томаса Џеферсона. Потписивао их је псеудонимом Graeco-Americanus. Преко њих је упознао и своју прву супругу, Елизабет Дејвис. Њен отац Рубен Дејвис словио је за познатог плантажера – у грађанском рату истакао се као ватрени поборник сецесије и ропства. Зету, ћерци и њиховој деци у наследство оставља читаву плантажу, међу најбогатијим у држави, и то у јеку глобалне помаме за памуком која је преко ноћи стварала милионере: амерички сан многих од Ђорђевих савременика био би ту сасвим остварен. Али јужњачка клима њему нимало није годила: паразитски живот аристократизоване класе робовласника тровао му је бунтовни дух.

Сењор Хорхе

Хајдучију са турске границе замениће експедицијом америчких колониста англоса преко границе с Мексиком, у дивљину регије Техас и Кухила. Обе владе – мексичка и америчка – у почетку су охрабривале колонизацију ненасељених пограничних крајева обећавајућих природних блага.

За то време у самом Мексику трају политичка превирања између монархистичких централиста окупљених око европске ложе шкотског обреда и федералиста на челу са либералним генералом Висентом Гуерером, херојем из рата за независност против Шпаније и сабратом Поинсетове масонске ложе јоршког обреда са центром у Њу Јорку, којој је припадао и нови амерички председник Ендру Џексон.

Гуереро је Хорхеа Фишера дочекао отворених руку, као образовану и способну личност потребну развоју Мексика: године 1829. добио је мексичко држављанство уз обавезу да годишње насели пет стотина америчких породица у Тексас. Под његовим утицајем Мексико реформом закона, противно интересима колониста, укида робовласништво.

Суделовао је у мексичком ослобађању Тампика од шпанског покушаја поновног заузимања. Настојањима да као цариник у Анаваку заведе ред на Дивљем западу стекао је непријатеље на обе стране: за колонисте је био издајник и агент владе у Мексико Ситију, а за централисте амерички инфилтратор и шпијун.

Када је 1832. дошло до бурних промена у Мексику – власт је преузео бонапартистички деспот Санта Ана – био је принуђен да се повуче. Исте године у Матаморасу покреће либерални лист Меркурио који се брзо прочуо по бескомпромисним нападима на режим.

Тензије између англоса и Санта Анине хунте заоштравале су се: када је избавио из затвора вођу колониста Стивена Остина, Фишер је повратио поверење Тексашана. Постајао је све више уверен да Мексико никада неће имати стабилну и демократску владу, те да Тексас мора потражити будућност у независности. Санта Ана га протерује у Њу Орлеанс где са федералистичким генералом Хосе Антонио Мексиом планира дизање побуне.

За то време Санта Ана покреће казнену експедицију против колониста. Битка код Алама почетком марта 1836. у којој су изгинули сви тексашки браниоци утврђења скупа са чувеним Дејвим Крокетом, а Санта Анине трупе масакрирале рањенике, амерички је бој на Чегру и преломни моменат Тексашке револуције.

После Алама колебљиво јавно мњење скочило је на страну Тексашана, али не без неуморне агитације Фишера који је у Њу Орлеансу држао ватрене митинге за прикупљање средстава и добровољаца. Са два наоружана брода упутио се ка Тампику у намери да веже Санта Анине снаге, но мисија је завршена катастрофално и Фишер је једва избегао заробљавање.

А онда је дошло до наглог преокрета: у муњевитој бици код Сан Хасинта тексашка војска под генералом Семом Хјустоном разбила је Мексиканце – више од половине их је изгинуло, а заробљен је и Санта Ана лично, приморан да се помири са захтевима побуњеника. 

Млада Америка 

Освојивши тако независност од Мексика, Тексас је постао Lone Star Republic – република усамљена звезда. У Вашингтону се дигла дебата око анексије. Фишер је писао политичарима на Источној обали исправно предвиђајући да уколико САД претендују на то да буду континентална нација од Атлантика до Пацифика, морају да анектирају Тексас.

Били су то дани успона покрета по имену Млада Америка, насталог по узору на сличне европске покрете, али заснованог на витменовској визији америчког послања да прошири своју демократију до најудаљенијих крајева континента и буде светло прогреса у свету, као што је  новинар Џон О'Суливан формулисао у контроверзном памфлету Манифест судбине.

Та идеологија кулминираће у Америчко-мексичком рату 1846-1848, у време администрације председника Полка када је Тексас коначно присаједињен САД.

У робовласничким државама имућни плантажери су монополизовали сво плодно земљиште: аграрни идеал милиона европских досељеника да ће свако постати ситни власник сопствене земље живео је кроз експанзију у неистражена западна пространства. Фишер је и ту одиграо битну улогу као шеф тексашке комисије за укњижавање земљишта. Настанио се у Хјустону, младом граду названом по хероју револуције, где је положио правосудни испит, па је биран за судију и члана градског одбора, а добио је и чин мајора у полицији. 

Мексички рат

Како га малограђански мир никада није занимао, убрзо је схватио да ни у новооснованој држави нема шта да тражи. У својству изасланика тексашке владе запловио је 1841. за стратешки важно полуострво Јукатан у Мексичком заливу које се било отцепило од Мексика. Авантуриста Џон Лојд Стивенс који је свету открио мајанску цивилизацију био је импресиониран Фишеровом биографијом након што су се срели у јукатанској епизоди.

Када је 1851. избила златна грозница запутио се у Калифорнију преко Панаме, где се краће задржао радећи као саветник и преводилац, пошто тада копнени путеви још увек нису били проходни, са сином Хирамом, који име градитеља Соломоновог храма из библијске историје дугује масонској симболици, одакле се овај вратио кући са пар торби блага.

Џон Ливингстон убројао га је 1853. у Портрете најзнаменитијих живих Американаца, где наводи да је био нарочито учен у грчком и латинском, а да је поред матерњег течно говорио више од десет језика, укључујући енглески, шпански, немачки, мађарски и руски.

У Сан Франциску затим обнаша високе административне функције, и безуспешно се кандидује за градоначелника. Развео се од Елизабет Дејвис и женио се још три пута, али без потомства. 

У грађанском рату

Тињајућа тензија између савезних држава око питања робовласништва на новоприпојеним територијама, која је експлодирала канонадом на Форт Самтер 1861, раздирала је Фишера: на једној страни морална уверења – гласао је за Линколна и гнушао се робовласника, на другој породица у Мисисипију, Тексас којем је посветио најбоље године живота и Тексашани које је 1848. представљао на полагању камена темељца за споменик Џорџу Вашингтону. Узалуд је остарели Сем Хјустон Тексашане одговарао од независности убеђивањем да је сецесија од САД самоубиство. А онда су до Фишера дошле вести да је при паду Виксбурга један од његових синова, са којим иначе није разговарао, као конфедерални официр заједно са још три хиљаде заробљеника пао у руке генерала Гранта, врховног комаданта Уније.

Похитао је из мирне Калифорније на ратиште не би ли лично интервенисао код жестоког генерала који је припадао Поинсетовој ложи. Прича се да су на Фишеров наговор заробљеници пуштени кућама, што је сломило емотивни отпор јужњака у завршној фази рата. Јулисиз Грант, који је касније изабран за председника као републиканац 1869, ушао је у историју као симбол националног помирења и први покровитељ грађанских права ослобођених Афроамериканаца, између осталог искоренивши Кју Клукс Клан. 

Повратак Балкану

По доласку у Калифорнију Џорџ Фишер пописан је као Грк јер се изјаснио као источни православац. Америчко искуство уверило га је да је ослобађање Балкана од Османлија неизводиво на ексклузивно српској платформи, већ једино под паролом Балкан народима Балкана. Стога се окренуо православљу и панславизму: од 1864. се као члан српско-руско-грчког добротворног друштва поново потписивао као Георгије Шагић.

Ово друштво, које су основала дванаесторица Срба, два Руса и два Грка 1865. године, регистровало је прву мултиетничку православну парохију на континенту са енглеским као званичним језиком.

Уочи Берлинског конгреса Георгије Шагић се, са истим жаром као када је пре више од пола века пристигао у нову домовину, посветио политичко-пропагандном раду за ствар балканских народа. Стога га је краљ Грчке Ђорђе Први у знак захвалности 1870. године именовао почасним грчким конзулом у САД.

Све време водио је преписку са Симом Милутиновићем-Сарајлијом, Јоакимом Вујићем и Глигоријем Возаревићем, који га извештава о отварању прве књижаре у Србији и преносу Доситејевог гроба у нови Саборни храм.

Када је преминуо једанаестог јуна 1873. године топови са Алкатраза испалили су плотун у његову част, а заставе широм земље повешане су на пола копља. Милетићева Застава објавила је тада некролог са исцрпним освртом на његов лик и дело.

Сахрањен је на православном гробљу у Сан Франциску. 

Амерички сан

Као и Шагић, најистакнутији српски великани у САД били су пречани са простора Аустроугарске: Пупин такође Панонац, а Тесла лички Динарац. Пречанин је био и Црњански за кога је Властимир Судар недавно написао да је у својим кључним делима деконструисао два имигрантска идолатријска мита: у Сеобама русофилски, а Роману о Лондону вестернофилски. Међутим, у Шагићу као да су се сасвим прожела два утопијска менталитета, магловити снови о другој обали: пречански сан о ослобођењу матице преко Саве и амерички сан о пионирском изласку на нову бразду, преко океана и западне границе, уморан од лојалности било којој круни реакционарне Европе.

У њему је англосаксонска рационалност артикулисала словенску фантазију и усмеравала анархистичку смелост која га је вукла напред у непознато. Како пише Владислав Бајац у свом роману о његовој одисеји Бекство од биографије, одувек су га привлачиле реке – јер су крчиле пут кроз нешто јаче од себе.

У много чему Ђорђе Шагић био је сведок и актер најбурнијих и најтемељнијих промена у историји САД. Као и гроф Сава Владиславић, који је у служби Петра Великог разграничио Русију и Кину, и Шагић је трасирао токове судбине једне велесиле.

Стотину година откако је крочио на континент, Вудро Вилсон, први јужњак у Белој кући након периода реконструкције, заратио је на страни Србије, између осталог и због пресретнутог телеграма у којем је Немачка обећала Мексику окупацију Тексаса. У својој мисији повратка морала у геополитику европских сила, Вилсон је постао други председник који је за свог мандата прекрстарио Атлантик.

Његова улога испоставиће се кључном у слању Аустроугарске на сметлиште историје и полагање темеља нашем храму слободе, у којем би балкански Словени, безбедни од авети феудализма, сектаријанизма и других видова друштвено-историјског атавизма, градили свој властити city upon a hill. Онај пренесен из маште Андрићевих студената младобосанаца, у којем се много и поштено ради, а добро и слободно живи, у којем генији нашег рода неће бити приморани да у потрази за срећом испловљавају ка хоризонту у служби страних империја, као што је Ђорђе Шагић морао да промени име и презиме поставши Џорџ Фишер. Тад би се могло рећи да је визија коју је понео у свом исељеничком срцу најзад пристала уз обалу јаве.

А само неколико километара узводније и осамдесет и кусур година раније, у дану када је Хитлер напао СССР, код моста на Жегеру освежење у реци је потражила весела група млађих жена и мушкараца. Сви они су били чланови Комунистичке партије Југославије. Међу њима су били и котарски судија Божо Цикота и његова супруга Мира. Намеравали су да у купању и сунчању проведу цео дан, али им је један пролазник донео вест о хапшењима у самоме граду. Усташе су хапсиле и све оне који су се купали и на месту где су овог лета одржани „Витешки дани“.

Младићи и девојке су се брзо разишли са плаже код моста на Жегеру.

„Касније сам дознала да су то мјесто називали комунистичком плажом“, записала је у својим сећањима на ратна збивања Мица Врховац, која је тог 22. јуна 1941. са брачним паром Цикота и осталим младићима и девојкама из ове групе успела да на време побегне са обале Сане и избегне хапшење.

Она је пре рата у Приједору радила као учитељица, а у првим данима окупације примљена је у Комунистичку партију, заједно са својом сестром и Невенком Антонијевић, будућом супругом предратног револуционара и члана најужег руководства поратне Босне и Херцеговине, друга Ђуре Пуцара Старог.

„Било је то у моме стану“, записала је Врховчева у својим сећањима, објављеним у зборнику „Козара у народноослободилачком рату, записи и сјећања“, чијих је шест обимних томова током седамдесетих година штампао београдски Војноиздавачки завод. „Дошао је Душан Брковић и рекао ми: 'Другарице Мицо, ти си од данас члан Партије!'“

Мица Врховац каже и како није сигурну да ли је Мира Цикота у то време већ била члан Партије.

Овај податак се не наводи ни у недавно објављеној историјској монографији Ведране Адамовић и Марине Љубичић Богуновић „У борби рођене – допринос жена Козаре Народноослободилачкој борби“, у којој је цело поглавље посвећено Мири Цикоти.

Тачан датум када је супруга котарског судије постала и његова партијска другарица заувек ће остати у дубокој илегали, али из наведене грађе и других извора може се сазнати много тога о обавештајном раду Мире Цикоте у окупираном Приједору и њеном деловању након што су у мају 1942. партизани ослободили град од усташа. Познато је и како су је током велике летње непријатељске офанзиве на Козари ухапсили Немци и потом предали усташама. Ови су је, упркос чињеници да је била у другом стању, осудили на смрт и 27. августа 1942. обесили у центру Приједора.

О Мири Цикоти је писао и народни херој Раде Башић у приповеци „Мира“, објављеној у збирци „Омче на бијелом грлу“. Аутор сценарија за игране филмове „Козара“ и „Доктор Младен“ је пред налетом стваралачке маште од документарне грађе и сопственог искуства створио фикцију из које се, упркос уобичајеним манама оваквих текстова, помаља целина трагичне судбине главне јунакиње његове приповести.

Редови који следе подсетиће нас на животну причу ове храбре жене чије је херојство нашло место у устаничкој песмарици напаћеног народа Козаре. 

Од „татиног дјечка“ до партијског секретара

Живот у међуратном Приједору можда је најлакше описати сликом Градине у незаборавној серији „Више од игре“. Баш као у варошици коју је у сценарију измаштао Слободан Стојановић, а у режији Здравка Шотре играла Ивањица, и Приједор је имао гимназију, богате трговце, сиромашне раднике и рударе из оближњег рудника Љубија, певачко друштво, фудбалске тимове, тениски клуб и напредног, у народу вољеног лекара, доктора Младена Стојановића.

И баш као у измишљеној Градини, у стварноме Приједору је непосредно пред почетак новога светскога рата било оних који су надирање нацизма и све невоље које су са собом доносили хитлеровци видели као прилику за остварење револуционарних циљева.

Прве активности чланова КПЈ у Приједору забeлежене су још почетком двадесетих година, али је приближавање јесени 1939. и рата који ће она са собом донети учинило да другарице и другови знатно појачају илегални рад.

Да ли по налогу Партије, или по вољи неког шефа у Министарству правде или неког нижег бирократе, тек почетком септембра је у Приједор, са супругом Миром и ћеркицом Љиљом, из Травника, возом, стигао Божо Цикота, који је постављен за котарског судију.

И за судију и његову жену премештај у Приједор је значио повратак у завичај.

Мира Пралица је рођена у селу Двориште, код Босанске Дубице 1912. године. Отац Глишо је у селу држао дућан, након што је у Приједору изучио трговачки занат код газде Мевораха. По избијању Великог рата, газда Глишо бива мобилисан у аустро-угарску војску. Већ у првим борбама на руском фронту се предаје и потом као српски добровољац учествује у борбама на Солунском фронту. За то време, трговину је водила његова жена Даница. По Глишином повратку из рата селе се у Дубицу и тамо отварају трговину која брзо напредује. Мира је завршила прво основну, а потом грађанску школу, али је све време помагала оцу у радњи.

„Мира је татин дјечко“, Раде Башић у својој приповеци или наводи или препричава газда Глишине речи, „замјена и насљедник! Водиће она послове боље него ја“.

И био је у праву, само што су послови татиног дјечка доносили много већи ризик.

Уочи избијања Другог светског рата Глишо Пралица је добрим пословањем постао имућан човек. Из сведочанстава учесника и сведока приједорске ратне свакодневице може се закључити да је у првим данима окупације породицу успео да пресели у Београд. По Мири им је у Београд био послао 250.000 динара, али је она тај новац употребила не би ли се од стрељања спасао Мухарем Суљановић, секретар приједорског комитета КПЈ. Након што су га ухапсили, усташе су Суљановића спровели у Загреб, али су посредници уз помоћ газда Глишиног новца успели да издејствују преиначење смртне пресуде.

Ни Раде Башић се није усудио да у својој причи о Мири Цикоти нагађа како је отац реаговао на оно што је са повереним новцем урадио његов „дјечко“.

Али и Башић и сви остали који су писали о тим приједорским данима под усташком окупацијом потврђују да је након Суљановићевог хапшења на место председника Мјесног комитета Партија поставила Миру Цикоту. 

„Осјећамо дах партизана“

Немци су управљање Приједором препустили усташама почетком јула 1941. Следи талас хапшења и пљачки у којима је махом страдавало српско становништво, а 29. јула у град стиже „Кватерникова гарда“, коју чини око стотину и двадесет младића старих између шеснаест и двадесет година.

Сутрадан у оближњем Паланчишту устаници ослобађају таоце који су били затворени у општинској згради, а исте вечери полиција дели пушке грађанима лојалним власти НДХ.

Наредног јутра, општински телал Смајо Мусић даје на знање грађанству да се затворе све радње, те да сви морају остати код својих кућа. Сви они који нису Срби добијају траке које им као знак распознавања омогућавају слободно кретање по граду. У једанаест сати почиње убијање Срба које ће трајати до преподнева другог августа. За то време убијено је преко осам стотина људи.

Међу усташама који су у то време чинили најуже руководство града налазио се и логорник Јосип Кадрум, који је до почетка рата био надређени судија Божи Цикоти.

Већ у првим данима страховладе НДХ, Божо је успео да врбује Кардумовог помоћника Биторајца. Овај је све најважније податке и вести достављао Цикоти, да би их, потом, његова супруга Мира у писмима, преко курира, прослеђивала на Козару, партизанима, којима је командовао доктор Младен Стојановић. Сâм Стојановић је у једној поруци илегалцима у Приједору поручио да раде како знају „јер нам ту требате као капи росе за сушу“.

Једно од тих писама је усташама пало у руке.

Раде Башић у својој прози наводи наводни садржај писма у целини:

„Другови моји драги,

Дозволите мало маште, јер ово на крају је мој слободнији, необавезан разговор са вама. Мјесецима сте на блокади нашег града. Осјећамо дах партизана. Тако сте нам близу, а тако далеко... Зашто не кренете само још корак напријед! Раскините бодљикаву жицу! Порушите зидове што нас дијеле!

П. С. Ово, наравно, не узимајте сасвим озбиљно. Јер, ви ћете доћи у прави час. У то не сумњам. Ово је само моје сањарење, два сата су послије поноћи.

Смрт фашизму – Слобода народу!“

Никада нећемо сазнати шта је заиста писало у ухваћеној поруци која је стигла на Кардумов сто. Он је писмо показао Биторајцу и изразио сумњу да би пошиљалац лако могла бити и „госпођа Мира“. Зато је намеравао да је већ наредног дана посети и увери се у своју сумњу на лицу места.

Млади брачни пар је са ћеркицом Љиљом живео у стану изнад једне гвожђарске радње у коју је свакога дана навраћало много муштерија. То је био сјајан параван за курире и остале илегалце који су навраћали у стан председнице месног комитета.

Тог дана се у стан Цикота попео и Биторајац, који је Миру обавестио о Кардумовим сумњама и намерама. Она је у року од двадесет и четири часа уништила сваки папир на коме је нешто писала, а онда по нотесима и новој свесци са рецептима оставила довољно писаних трагова „новим“ рукописом.

Тако је куртоазна посета логорника Кардума на томе и остала, а брачни пар је несметано наставио са обавештајним активностима које су допринеле да партизани средином пролећа 1942. ослободе Приједор. 

„Опатијски протокол“ против народа Козаре

Одлуку о великој офанзиви на устаничке снаге у источној и западној Босни команданти немачких и усташко-домобранских војних снага донели су два месеца пре него што су партизани ослободили Приједор.

План велике операције „чишћења“ направљен је почетком марта 1942. у Опатији, па се споразум о заједничкој акцији у којој ће у наредним месецима бити побијено много цивила, а међу њима и много мајки са децом, назива „Опатијским протоколом“. Њиме је било предвиђено да се приступи хапшењу готово целокупног становништва са Козаре.

Док ове јаке непријатељске снаге нису кренуле у извршење зацртаног, у ослобођеном Приједору се одвијао живот који је најављивао како ће, по завршетку рата, и победом револуције, изгледати стварност нове Југославије.

Саставни део те народноослободилачке стварности била су и суђења народним издајницима. У раду суда учествовала је и Мира Цикота, која је по природи обавештајног посла врло добро знала ко је шта радио током дана и месеци усташке страховладе.

Тако су, захваљујући њеном сведочењу, на смрт осуђени сви они ратни заробљеници који су имали било какве везе са злочинима почињеним над цивилним становништвом. Сва је прилика како је управо ово ангажовање запечатило судбину Мире Цикоте, која је након почетка непријатељске офанзиве на Козару побегла носећи у наручју ћеркицу Љиљу, а у себи нови плод љубави са супругом Божом.

Неископана земуница и написано опроштајно писмо

Ни из једног извора се не може сазнати када су се њих двоје последњи пут видели. Највероватније ће бити како је свако од њих извршавао своја наређења, што је довело до тога да из Приједора не изађу заједно. На крају непријатељске офанзиве Божо је успео да се пробије из обруча, док је Мира Цикота заједно са ћеркицом заробљена код села Војскове.

Претходно није успела да се пробије из обруча код Мљечанице, где су је они који су тај ужас преживели и касније сведочили о ономе кроз шта су тих дана прошли, видели у групи са Скендером Куленовићем и већ помињаном будућом супругом Ђуре Пуцара Старог.

О самом заробљавању сведочанство је оставила Мира Каус.

„Лутале смо заједно Мира Цикота, Јулија и ја. У робици сам носила санитетски материјал, један билтен и конзервирану кафу. Не знам шта смо јеле. Једино знам да смо дуго лутале по Козари.

Осјећале смо да смо опкољене. Договориле смо се да копамо земуницу. Нас три смо цијелу ноћ рукама копале склониште и пред зору ископале толико да нам је само глава могла да уђе. Руке су нам биле крваве, па више нисмо могле да радимо.“

Мира Каус је код себе имала и пиштољ у коме је било само три метка, којима су намеравале да изврше самоубиство ако их Немци пронађу. Али када су се ујутру Немци појавили, оружје ју је издало.

„Везали су нас шпагом за врат: Јулија напријед, затим ја, па Мира Цикота. Мира је носила дјевојчицу која је имала тада 4 или 5 година. Носила је ову дјевојчицу кроз цијелу козарску офанзиву.“

Опет нема докумената на основу којих би се утврдило у ком је тренутку Мира Цикота успела да спасе своју девојчицу од даљег малтретирања и ко је и како малу Љиљу избавио из ропства.

Немци су их тукли и саслушавали одмах по хапшењу, у неколико махова хтели да их стрељају, да би их, након довођења у Приједор, на крају предали усташким властима.

Мира Каус је доспела у логор Циглана, одакле су је преместили у бањалучки затвор познатији под именом Црна кућа.

„Тамо сам нашла Миру и Јулију. Оне су ми рекле да иду на покретни пријеки усташки суд. И ја сам тражила да идем на суд, али ми нису дали.

Мира је осуђена на смрт. Била је у то вријеме у другом стању. Чекала је на помиловање. Жандар Марко нам је једне ноћи рекао да Мира није помилована и да ће бити стријељана. Она се у то вријеме налазила у другој ћелији. Мира је то такође чула. Додала сам јој каиш да се сама објеси и да усташама у Приједору не дозволи да је вјешају. Она је покушала да се објеси, али није успјела.“

Успела је да мајци пошаље опроштајно писмо. Њену поруку најмилијима је из Црне куће у клупчету вуне успела да изнесе скојевка Стана Ољача.

„Драга моја мама,

Прошло је много мјесеци како Ти нисам писала... И ево послије више мјесеци ја Ти пишем, на жалост, посљедње писмо. Осуда је изречена. Сједим у ћелији и чекам да дођу по мене. Нисам овдје сама. Разговара се, пјева, замишљени смо додуше, али вјеруј ми, мама, није ни страшно, па зато Ти пишем. Хтјела бих вам свима рећи да се не жалостите. Док је човјек на слободи, изгледа му овакав положај страшан, али није, уживила сам се у ово стање, а помисао да је завршило овако још хиљаде и хиљаде људи, ублажује моју бол и жалост за животом. Чула сам да је моја дивна Љиљана код Вас. То ми је олакшало ово стање, мирна сам, јер она ми је једина мисао била и страховала сам да ће остати далеко од Вас. Обећала сам јој задњих дана, док смо биле заједно у Приједору, да ће она отићи својој баки, па сам сада задовољна да је тако испало. Сунце моје мало, много је пропатила посљедњих дана лутајући и бјежећи са мном. Надам се да ће се ускоро опоравити, да ће бити добра дјевојчица и на задовољство баки и дједи. Знам да је волите сви много, али знам, да сам Ти, драга мама, задала и много брига, јер она је још мала, размажена, а Ти не попуштај, јер јој се ваља привикавати на један нови живот, на живот у којем неће имати маму што разумије своје дијете и стоји увијек с њим и уз њега. Учите је на рад и нека Ти већ сада помаже у кућним пословима, а њезине добре тетке знам да ће је вољети и пазити на њу. Мислим да би било добро да још ове године не пође ушколу, јер је физички слаба, али ако буде могуће, нека иде у дјечије забавиште.

Купите јој торбицу и какву дјечју књигу, она већ уме помало читати. Пољуби је много пута и реци јој да је мама поздравља и моли да буде добра и послушна. Једном ће јој доћи тата, јер ја се надам да је још у животу, ја сам јој то говорила, не знам је ли упамтила шта сам јој рекла...

Завршићу ово писмо. Мајко моја драга, не жалости се, морало је ваљда овако бити, ето Вам сада Љиље. Ти се чувај, знам да си слаба и осетљива. Тату ми поздрави и пољуби, захваљујем му се за све, врло Вас обадвоје волим! Љиља, Лала и Нада нека ми испуне жељу и нека буду озбиљне и добре.

Поздравите све Божине, а вас петоро воли Ваша Мира.“ 

Трг за вешање

Из писма је јасно да је мала Љиља већ стигла код баке и деде, који су из Београда на све начине покушавали да спасу своју кћер. Никакав новац, међутим, није могао да преиначи одлуку преког усташког суда.

Мира Цикота се за свој последњи повратак у завичај обукла лепо.

„Носила је црни костим“, записала је у сећањима Мира Каус. „Тако обучена, отјерана је у Приједор. Тако смо се растале.“

Раде Башић је од погубљења Мире Цикоте саткао лирску жанр-сцену у којој, по кишном дану, херојски одлазак илегалке у легенду посматра и омладинка Захира.

„Мира је у плавом костиму, бијелој блузи и салонкама са високим потпетицама. Уредна је и дотјерана колико је то у њеној прилици, у затвору, било могуће. Мирно и достојанствено гази до вјешала, пење се на подијум, затим на столицу...

Без суза, без грча, без дрхтаја, намиче сама омчу на врат. Погледом обухвата окупљене грађане. И, не каже ништа. Њене лијепе, мало замагљене очи, говоре стоструко...“

А стоструко говори и извод из записника са саслушања заповједника опћинског редарства који је о погубљењу Мире Цикоте полицијским органима нове, револуционарне власти одмах након ослобођења рекао следеће:

„Истина је да сам присуствовао  извршењу смртне пресуде вјешања над г-ђом Цикота из Приједора заједно са котарским лијечником Жидовом, али по наређењу судије Срећка Граховца и оружничког сатника Барабаша, који је све наређивао шта се треба урадити, а т. ј. на редарству је био задатак да има набавити људе за покоп, сандук, опћинска кола за превоз, те да редари имају вјешати именовану госпођу Цикоту. Сви су се редари на тај налог побунили, а редар Вице Сарић се је добровољно јавио, а сатник Барабаш је нашао још једног усташу (Сарић Вицо и овај усташа су погинули) те су они извршили смртну казну. Сатник Барабаш је наредио да се мора народ сакупити на лице мјеста што је по његовом наређењу морало бити урађено.“

Само две године касније, дакле у септембру 1944, након напада Петог партизанског корпуса на Бања Луку, између осталих високих непријатељских официра и функционера, ухапшен је и судија Срећко Граховац. Осуђен је на смрт и обешен на истом месту на ком је, по његовом пресуди, обешена Мира Цикота. 

Револуција и слаткиши

Иако идеолошки сладуњава и сва од општих места, приповест Радета Башића почиње кишовско-кишоновском сценом у којој Љиља Цикота посећује приједорску фабрику слаткиша која је после рата понела име њене мајке Мире. Фабрика вафли „Мира Цикота“ је успешно радила све до распада Југославије и доласка транзиције, када ју је прво купио загребачки „Краш“, да би напослетку била прекрштена у „Миру“.

Реч је о исходима на које смо, ако не сасвим огуглали, онда већ одавно пристали. Ипак, никад није касно да се човек запита коме је од маркетиншких комесара нових власти пало на памет да фабрикама слаткиша почне да даје имена народних хероја и који је политички комесар ову тенденцију приметио и наредио њен моментални крај?!

Како год, осамдесет и две године од херојске смрти Мире Цикоте оно што је преостало јесте горак укус у устима.

И још понеки податак.

Божо Цикота је до краја рата био у партизанима а по ослобођењу је постао председник Врховног суда Босне и Херцеговине. Љиља Цикота је до почетка грађанског рата живела и радила у Сарајеву, где је прво била средњошколски професор Српскохрватског језика и књижевности (један од њених ђака био је и познати кошаркашки тренер Богдан Тањевић), а потом и уредник за дечју књижевност у Издавачком предузећу „Свјетлост“.

У првим месецима рата успела је да са ћерком Миром напусти Сарајево, оставивши у своме стану, у Улици Ђуре Ђаковића (данас Алипашиној), богату библиотеку.

Треба сада имати имагинацију и веру Радета Башића, па у тишини између хука граната и штектања митраљеза, док мајка и ћерка још једном одлазе у неизвесност, чути народ Козаре како пева:

„Једна жена објешена паде,
млади живот за слободу даде.
Њено име Цикота је Мира,
што је жртва усташкога пира.
Ко је прљав, гроб њен нек не дира,
Комуниста бјеше наша Мира.
Козарчанке, миле сеје наше,
васпитајмо ми најмлађе наше
на дјелима мајке и јунака,
ко је Мира то вас знаде свака.“

Овом констатацијом почиње новински коментар „Владина криза и бирање филмских звезда“ објављен у београдској „Политици“ 19. децембра 1926. године.

Само неколико дана након изненадне смрти Николе Пашића биле су настављене интензивне међустраначке консултације и унутарстраначке игре чији је крајњи исход требало да буде формирање још једне владе коју ће предводити Никола Узуновић, један од „резервних играча“ Народне радикалне странке, који је у то доба често улазио у игру и преузимао улогу капитена.

Упоредо са овим умногоме нушићевским ритуалом одвијао се и избор за најлепшу девојку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је као награду добијала прилику да своју срећу опроба у Холивуду.

У игри за учешће у извршној власти тих година редовно су учествовали међусобно посвађани Радикали, Демократе Љубе Давидовића, отцепљени део Демократа под вођством Светозара Прибићевића, Хрватска сељачка странка Стјепана Радића, те странке Антона Корошеца и Мехмеда Спахе.

Најлепша Југословенка требало да буде изабрана између три преостале кандидаткиње, које су, случајно или не, долазиле из Београда, Загреба и Љубљане. Завршна ревија лепоте организована је у Загребу, одакле је у компликованој политичкој партији шаха учестововао Стјепан Радић, који је тих дана врло често одлазио у Београд, не би ли на лицу места повукао свој следећи потез.

„Јучерашње новине забележиле су кратко, онако узгред“, писало је у поменутом „Политикином“ чланку, „тек реда ради, да г. Радић путује у Загреб. А масним словима подвукле су и истакле, да гца. Штефица Видачић, нова мис Југославије, долази из Загреба“.

Напослетку је свечани дочек новокрунисане лепотице морао да сачека, јер се госпојица Штефица од силног узбуђења разболела и није могла одмах да путује из Загреба. А Стјепан Радић је са својом странком напослетку ипак завршио у опозицији. 

Пашићева сахрана и коалициона „венчања“

Несолидност политичког система тек створене заједничке југословенске државе можда најбоље илустрије број влада које често нису трајале ни два-три месеца. Већ прва влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца пала је и пре њеног формирања јер Александар Први Карађорђевић ни по коју цену није хтео да прихвати да на њеном челу буде Никола Пашић.

Најпознатији српски политичар и председник најпознатије српске политичке странке касније је ипак формирао неколико влада, али је пред крај живота поново морао да трпи последице краљеве антипатије.

Сва је прилика да је монархово понашање током последње аудијенције Пашића и коштало живота. Успешним унутарстраначким и међустраначким маневрисањем Пашић је таман био припремио терен да се поново нађе на челу кабинета, када му је краљ још једном и, испоставиће се последњи пут, рекао да га не види као премијера.

Пашићу је по повратку кући из двора позлило, да би исте вечери преминуо.

Велики државник је на брзака и уз све почасти испраћен на онај свет, а онда се наставило са страначком комбинаториком. На крају је формирана влада на чијем се челу још једном нашао краљев омиљени радикал Никола Узуновић, а у којој су нека министарска места припала и Радићевој странци. Овај кабинет је, међутим, потрајао једва месец дана.

Мандат за састављање наредне владе поново је поверен Узуновићу, али у новоформираној већини овога пута није било места за Хрватску сељачку странку. Једна од првих парламентарних акција коју је Радић предузео против нове владе Николе Узуновића био је захтев да министар полиције Божидар Максимовић због све веће репресије органа реда поднесе оставку.

У књизи „Диктатура краља Александра“ Светозар Прибићевић је у неколико речи описао и Узуновића и Максимовића.

Узуновић, „којим се краљ послужио 1926. да би истиснуо Пашића“, лиферовао је држави сено „за силне милијуне“.

„У тој врсти послова“, каже Прибићевић“, „он је, наравно, изврстан. Изван тога, то је човјек осредње памети, који се воли служити страним изразима, а не зна њихово тачно значење због чега су му се новинари ругали кад је био предсједник владе“.

Божидар Максимовић је, по Прибићевићу, био „један од ступова“ Александрове диктатуре. Политичку каријеру је започео као сведок оптужбе на Солунском процесу, на коме је Апис осуђен на смрт.

Прибићевић се у књизи присећа сусрета са већ болесним Пашићем, коме се „здравље побољшало чим је био обавијештен да му је повјерена проведба избора“.

„Посјетио сам га кад је састављао листу министара. Кад је уписивао министра унутрашњих послова, Пашић напише Максимовићево име. Питао сам га: 'Што вам тај треба?' Пашић важно погледа и рече: 'Е па знај, онај га хоће'. Тај 'онај' био је краљ.“

Пашић је умро крајем 1926, а почетак 1927. су, сем избора још једне Узуновићеве владе, обележили епидемија грипа и снажан земљотрес који је средином фебруара погодио Херцеговину и делове Далмације, а чији је епицентар био у близини Љубиња.

„Политика“ је читаоце известила како новоизабрани кабинет разматра могућност да у пострадале крајеве пошаље једног или два своја члана, те да ће о „овоме питању влада у најскоријем времену донети одлуку“.

Влада је у међувремену морала да се позабави спречавањем потенцијалног политичког земљотреса чији ће епицентар бити Скупштина. Парламент је у то време своје седнице одржавао у бившој коњичкој касарни, на чијем се месту данас налази Југословенско драмско позориште.

Ту је, у четвртак 24. фебруара 1927, одржана расправа о поверењу министру полиције Божи Максимовићу која се наједном претворила у представу достојну БИТЕФ-а. 

Од жамора до шуштања свилене хартије

Званичну „тужбу“ против министра који је у јавности био познат и под надимком Божа Кундак поднела је Радићева Хрватска сељачка странка, али су озбиљне замерке на рад Максимовићевог министарства имале и друге опозиционе странке, али и неки посланици из радикалских редова који су се и након Пашићеве смрти држали страначке политике свога преминулог вође.

Тако је дан пре скупштинске „акције против Максимовића“, тадашњи градоначелник Панчева и гимназијски професор физике Лаза Шуваковић за „Политику“ изјавио како су се његови односи са министром унутрашњих дела „у многоме погоршали од последњих обласних избора, услед недозвољеног мешања органа полицијских власти у чисто партијске односе и питања“.

Шуваковић потом појашњава како су полицијски органи по наређењу среског начелника над „најчеститијим нашим грађанима и најоданијим првацима и присташама радикалне партије“ у панчевачком срезу чинили „недела, гоњења, терор и хапшења“.

„Политика“ обавештава читаоце и како је било планирано да главни говорник Хрватске сељачке странке буде председник њиховог посланичког клуба Павле Радић, иначе сестрић Стјепана Радића, „али да он због одласка у Праг није био у могућности да цео предмет припреми. Због тога ће га заменити г. Шибеник“.

А онда је дошао дан расправе.

„Политикин“ извештач је забележио да су након оглашавања скупштинског звонца које је најављивало почетак седнице у салу први ушли радикали „живо жагорећи“, а мало касније и чланови опозиције.

„Неколико радикала били су спремни да упадицама, добацивањем и осталим парламентарним средствима бране г. Божу Максимовића и парирају упадице и протесте опозиције. Исто тако и опозиција спремила се за борбу. Предосећало се одмах у почетку да ће доћи до велике гужве.“

Седницу је водио председник Скупштине Марко Трифковић, који је крајем 1918. врло кратко и сâм био министар унутрашњих послова, да би по Пашићевој смрти важио за другог човека Радикала.

Пре него што се прешло на читање образложења захтева за Максимовићеву смену, владајућа већина је одбила неколико предлога за допуне дневног реда, око чега су се посланици расправљали дуго, често једни другима упадајући у реч.

„И за време читања оптужбе влада жагор у дворани“, описивао је атмосферу на седници извештач „Политике“, наводећи како је председник г. Трифковић молио посланике да заузму своја места.

Потом је реч добио инкриминисани министар унутрашњих дела.

„Чим се на скупштинској трибини појавио г. Божа Максимовић, у дворани је настала тишина. Публика је напрегла дах да што боље чује. У оној тишини чуло се шуштање свилене хартије, на којој су вредни стенографи везли своје чудне знакове.“

Али чим је Максимовић почео да одбацује оптужбе за конкретно полицијско насиље током одржавања избора, посланици опозиције су почели да негодују и добацују, да би на крају дошло до „општег узбуђења, граје и препирке у Скупштини“.

У свађу се укључио и лично председник владе Узуновић, који је тужбу опозиције назвао празном, што је изазвало још бучнију рекацију.

Већина посланика опозиције напушта скупштинску салу, „уз опште протесте и узвике : 'Ајте да видите шта сте урадили!'“

„У овом тренутку долази до једне невероватне сцене какву сигурно није видео ни један парламент на свету.“

Испод ове реченице, следио је међунаслов: 

Го човек у Скупштини

Извештач прво подсећа читаоце на околности које су довеле до усијања атмосфере у скупштинској сали, а онда прелази на ствар:

„Наједном, врата на сали, она према клупама опозиције, до новинарске ложе, нагло су се отворила и једна група посланика нагрнула је унутра гурајући пред собом једног човека, без капута, само у прснику и панталонама, свег модрог у лицу.“

Са опозиционим посланицима и тајанственим човеком без капута, у скупштинску салу је ушло и доста људи „из публике“.

И док су они из свег гласа узвикивали пароле против владе и министра полиције, председавајући Трифковић је узалудно захтевао да се смире.

Јер, уместо да послушају председника Скупштине, опозициони посланици су притрчали оном човеку и смакли му панталоне.

„Тако је он остао само у прснику и краткој исцепаној кошуљи“, што је код већина присутних изазвало запрепаштење. Оно је постало још веће „када је неколико посланика зграбило овако голог човека и подигли га у вис, окрећући га према владиној већини и дипломатској ложи. Цео откривени доњи део тела човека био је ишаран великим модрим масницама и бразготинама“.

У сали је прво настало врло кратко затишје, а онда је настао џумбус који умало није завршио тучом.

„Неке жене на галеријама почеле су да циче и да беже напоље. Министри су скочили са својих столица и напустили салу. Г. Божа Максимовић мирно је стајао за говорницом и гледао шта се ради. Кад је председничко место напустио и г. Марко Трифковић, г. Максимовић се повукао полако у министарску собу.“ 

За све је крив бивши управник позоришта

У скупштинској сали атмосфера је и даље била узаврела. Радикали су питали опозиционе колеге због чега скрнаве парламент „голим телима“ а председник кабинета Узуновић је с „ироничним осмејком“ добацио опозицији:

„Је ли то тај ваш парламентаризам, кога ви чувате и браните?“

Узбудљиво је било и у кулоарима, где су се жандарми који нису спречили опозиционаре да у салу уведу тајанственог голаћа правдали новинарима како нису смели да се туку са бившим министрима који су сад у опозицији.

„Лепо смо им казали и још стали испред врата, али они нас силом одгурнуше“, причали су жандари. „Шта ја могу кад ме један бивши министар унутрашњих дела ухвати за рамена и склони са врата?!“

Скандалу је сведочила и супруга једног од посланика, која је тог дана са галерије први пут присуствовала скупштинском заседању. „Ни слутила нисам да су вам овакве седнице“, рекла је једноме министру. „Да сам знала, никад не бих ни долазила.“

Некадашњи министар Коста Тимотијевић дао је новинарима следећу изјаву:

„Само нек се почело! Као што има дан за интерпелације, тако ћемо сада да одредимо један дан за овакве илустрације данашњег режима. Али мало ће да буде један дан. Него, уторником, четвртком и петком. А на врата да наместимо таблу: 'Улаз дамама забрањен!'“

Тај исти Тимотијевић је, према Прибићевићевим записима, у првим данима новостворене државе сматрао како је извесни посланик, кога је полиција била претукла „добио оно што је тражио“.

Посланици радикалске већине су за све кривили Милана Грола:

„Тај стари управник позоришта свему је крив. Он је све ово режирао.“ 

„Лелекао сам, лелекао, па сам промукао“

Коме ја заиста пало на памет да усред расправе о поверењу министру полиције у скупштинску салу уведе изубијаног човека, још увек није било најјасније, али се из писања „Политике“ сазнаје да су главног актера овог скандала новинари имали прилику да интервјуишу пре него што су му опозициони посланици скинули гаће и његов изубијани тур показали члановима владе.

Наиме, „голи човек“ је потпуно обучен, али сав у модрицама, са једним својим рођаком ушао у Скупштину у једанаест часова и упутио се у одаје посланичког клуба Демократа. Тамо је затекао само тројицу посланика, јер су остали већ били у сали и испричао им шта му се десило. На то је писар демократског клуба отишао до новинарске ложе и позвао неколико извештача да пођу са њим.

И онда се пред новинарима човек скинуо „и показао своје помодрело тело од убоја. Рекао је да га је синоћ претукао г. Соколовић, комесар топчидерске полиције“.

За штампу је изјавио и да се зове Јован Ристић, „станује у улици Топчидерско Брдо број 40 б и службеник је на трошарини београдске општине“.

На питање шта му се десило, човек кога ће ускоро као корпус деликти унети у скупштинску салу, новинарима је испричао како је претходне вечери свратио у кафану „Опленац“, у којој се редовно састаје са пријатељима.

„За једним столом седео сам са својим старим пријатељем Мићом Вукосављевићем и својим синовцем Миланом Николићем. Седели смо тако скоро пуна два сата. За то време попили смо три до четири чаше вина. Тада је у кафану ушао г. Соколовић. Мића ме је пита: ко је тај? А ја сам на то одговорио:

– То је један добар демократа и мој пријатељ.“

Полицијском комесару и припаднику Радикала ова шала се толико није свидела да је затражио од газде кафане да Ристића избаци из кафане. Након што је овај одбио да га послуша, из „Опленца“ је отишао полицијски комесар, који се кроз пет минута вратио у пратњи два жандарма.

Наредили су му да „у име закона“ крене са њима у полицијски кварт.

„Ја нисам хтео да идем, али су ме жандарми зграбили и извукли напоље. Ја сам се отимао, и они су ми исцепали све одело. Онда се више нисам отимао.“

Ристић је одведен у топчидерски кварт, где га је саслушао Соколовић лично.

„Жандарми су ме увели у једну канцеларију у којој је био г. Соколовић, један писар у униформи и један човек у цивилу. Чим сам ја ушао у собу“, наставио је Ристић, „електрика се угасила. Ја сам се тргао уплашен, али су ме жандарми гурнули пред комесара.“

Комесар је почео да га псује, а онда упитао ко је то „добар демократа и пријатељ“.

„Једном руком ме је зграбио за гушу, а песницом ме лупио по лицу из све снаге. Ја сам се бранио, зграбио сам руком г. Соколовића за врат, и чини ми се да сам га огребао. Тада су ме жандарми с леђа лупили и ја сам потрбушке пао на под. Док су ме жандарми држали за руке и ноге, г. Соколовић се био сагнуо и боксером ме ударао по глави и леђима и ритао ногама. Кад му је то било мало, он је узео од жандарма пушку и кундаком ме лупао. Ја сам лелекао, лелекао, па сам промукао.“

Ристић је пуштен тек тог јутра када је и дошао у Скупштину. Претходно је отишао код лекара, а градски физикус му је након прегледа издао уверење у коме се након констатовања и описивања бројних повреда на готово свим деловима тела пацијента даје следеће мишљење:

„Ове су повреде нанесене јуче многобројним снажним ударцима неким тупим оруђем. Боловање по овим повредама, при нормалном току лечења, трајаће 25 дана, оне су лаке природе.“

„Какав је то моменат да је потребно сликање?“

Лаке или тешке, повреде су биле видне, у шта су се уверили сви који су се затекли у скупштинској сали када су опозициони посланици унели Ристића, а онда му скинули гаће и његове маснице показали члановима владе и председништва.

За овај необични догађај убрзо се чуло у целоме граду, па је у послеподневним сатима „велики број публике“ блокирао Скупштину, око које су ред одржавали жандарми и детективи.

„Кулоарима су врвели политичари, новинари, фотографи, а глаерију су пре 5 часова биле још пуније него пре подне.“

Али седница је настављена тек у седам часова увече, када се посланицима обратио председник парламента Марко Трифковић.

У међувремену је управник града Манојло Лазаревић отворио хитну истрагу против полицијског комесара Соколовића. Када је колима стигао у топчидерски комесаријат, тамо је затекао неколико новинара. Соколовићево саслушање трајало је једва пола сата. Полицијски комесар је тврдио како је једини кривац за све претучени Ристић, кога је намеравао да пријави Управи града.

„Ово је, несумњиво, све намештено и подметнуто“, изјавио је Соколовић пре него што је донесена одлука о његовој моментаној суспензији и покретању истраге.

О свему што се тог дана десило у Скупштини обавештен је и Двор, а председник парламента Трифковић до касно послеподне није успео да помири ставове владајуће већине и опозиције. Док су први тврдили да је у питању локални инцидент који је брзом реакцијом надлежних одмах добио свој правични епилог, опозиција је тврдила како је то што се десило Ристићу слика и прилика стања у земљи.

Имајући у виду стање ствари, Трифковић је одржао одмерен говор, у коме је присутне обавестио како ће полицијски комесар Соколовић бити не само кажњен, него и превремено пензионисан.

На самоме крају обраћања, Трифковић је народним посланицима предложио да се тог дана више не ради, а да седница буде настављена сутрадан у десет часова. Његов предлог је прихваћен без дискусије.

Али пре него што је овај бурни скупштински дан заиста окончан, управник града Лазаревић је сменио и дотадашњег скупштинског комесара Ђокића. Њега је већ у два часа послеподне на месту службеног лица одговорног за полицијско обезбеђење Скупштине заменио члан теразијског кварта Стефановић.

Репортер „Политике“ је Ђокића интервјуисао у скупштинском комесаријату, одакле је смењени шеф обезбеђења узимао неке папире који су му остали у столу. Човек је изгледао „врло узбуђен“, јер су и он и писар комесаријата Миливојевић остали без службе тако изненада и због следа догађаја на које, по Ђокићевом мишљењу, нису могли ни да утичу, нити да их спрече.

„Ристић је, вели Ђокић“, пише „Политика“, „доведен од посланика у Скупштину и био је обучен. Писар г. Миливојевић, који је ипак на време сазнао о намерама демократа и закрчивши пролаз, покушао заједно са двојицом стражара да спречи улазак у дворану, био је одгурнут силом са врата“.

Ђокић је додао да сматра како овај догађај од њега захтева да повуче консеквенце, те да је већ предао и молбу да буде пензионисан.

„Мој гест је достојан једног Шумадинца.“

Тог дана су изјаве дали многи „фактори“ тадашње политичке сцене. И док су они који су заступали становиште владајуће већине инсистирали на томе како је опозиција на нечувен начин прекршила пословник, те да су сви који су одговорни за оно што се десило несретном Ристићу одмах разрешени дужности и стављени под истрагу, опозиционари су све оно што се десило и дешава видели као показатељ дубине кризе у којој се власт налази.

Напуштајући Скупштину, председник владе Узуновић је новинарима прво рекао како поздравља одлуку председавајућег да не тражи кажњавање никога од опозиционих посланика који су изазвали инцидент.

„Тешка је кривица“, закључио је Узуновић, „и такав атак на парламенат и парламентаризам да ту нема друге казне него да је изрече народ, него да је изрекну бирачи онима који су то инсценирали“.

Узуновић је тог дана већ једном излазио из Скупштине, након што је око пола два послеподне окончан састанак радикалских министара на коме се разговарало о ономе што се тог јутра десило у скупштинској сали.

„Сада ћемо видети како ће се наша јавност показати у овој ствари и да ли ће бити објективна и чувати грану на којој седи“, рекао је Узуновић новинарима који су га били дочекали пред Парламентом. Међу представницима штампе било је и неколико фотографа који су хтели да га фотографишу.

„Какав је то моменат да је потребно сликање?“, зачуђено их је упитао Узуновић.

Радићев одговор

Својеврстан одговор на његово питање дао је Стјепан Радић, који се тог дана налазио у Загребу.

Лидер Хрватске сељачке странке примио је новинаре у председничкој соби обласне скупштине у смирај дана у коме се у Београду, у Скупштини, десио до тада незамислив инцидент.

Радић је прво рекао како је „сама судбина хтела да се то догодило у овом моменту. А и држим да је за Божу Максимовића и за целу владу, тј. за онај део радикала који држе с њиме, то је такав морални ударац, који су одавно заслужили“.

Излаз из кризе Радић је видео у промени владе.

„Ја велим: излаз из те ситуације је или најшира концентрација без радикала, или избори. Ми с радикалима више не идемо а ко с њима хоће, нека иде. Кад дође до избора, ми ћемо рећи само ово: То им је програм, то им је фотографија, тај голи човек.“

Избори су одржани већ у априлу 1927, након чега је формирана коалициона влада радикала и демократа, а Узуновићево место је заузео радикал Велимир Вукићевић.

Пре тога Скупштина је изгласала поверење министру полиције Божи званом Кундак.

После тога у Скупштини је Пуниша Рачић пуцао у Стјепана Радића, који је убрзо преминуо од последица рањавања.

А Јован Ристић је, ваљда, и након што је као корпус деликти разголићен у Скупштини, редовно навраћао у кафану „Опленац“. Редовни гост ове кафане на Сењаку био је и Никола Нушић, рођени брат највећег српског комедиографа, а човек који је држао „Опленац“ током трајања Другог светског рата, изгубио је главу у стрељањима које су извршили ослободиоци у последњим данима октобра 1944. Објекат је срушен тек 1978. године, због изградње надвожњака.