Тек шест година касније сазнало се да је утопљени човек у Енсеаду имао лажни идентитет. Био је то Јозеф Менгеле, после Адолфа Ајхмана, погубљеног седамнаест година раније, 1. јуна 1962. године у Рамли, најпознатије име Холокауста. Био је одговоран за убиство 400.000 људи, углавном жртви окрутних медицинских експеримената у концентрационом логору Аушвиц – црној тачки на на Земљиној кугли, месту највећег злочина који су икад у својој историји починили људи.

Та тачка налази се на пресеку 50 степени и 12 минута источне географске дужине и 50 степени и 3 минута северне географске ширине. На овом пресеку у јужној Пољској 800 година постоји градић Освјенћим, што је пољски назив за Аушвиц.

У време Хабзбуршке монархије, Освјенћим је био центар јеврејске религије и интелигенције. Јевреји су имали пословицу: „Можеш живети било где, али, ако можеш, умри у Освјенћиму.“ Од шест милиона насилно уморених Јевреја у Холокаусту, у Аушвицу је живот завршило њих 1.600.000, на најгрознији могући начин. 

„Анђео смрти“  

Тридесетог маја 1943. године један млади лекар прошао је кроз капију логора Аушвиц да би се јавио на посао. Ако се изузме есесовска униформа, његов изглед није се много разликовао од изгледа било ког добро негованог и васпитаног момка; био је средњег раста, лепог лица и аристократског држања, стар свега 32 године. На реверу шињела била је значка са Ескулаповим штапом и змијом око њега. То је био знак да униформу носи лекар.

У наредних двадесетак месеци овај човек у униформи, доктор медицине и филозофије по имену Јозеф Менгеле, послао је хиљаде Јевреја, каткад и по 8 хиљада дневно, у гасне коморе. 

А Менгеле је, како се тврди, био један од најталентованијих немачких студената медицине, љубимац свих професора на минхенском и франкфуртском универзитету, где је у 25. години живота постао доктор наука с тезом: „Расцеп усне, горње вилице и непца“.

И поред касније најгоре могуће репутације њеног аутора, све до краја шездесетих година у целом свету Менгелеов докторски рад важио је као стандардна референца на тему урођених аномалија лица.

Како је могуће да такав човек постане злочинац и парадигма монструозног споја неетичности и стручности? Очигледно је да се таленат – па и онај за медицинска истраживања – и патологија духа не искључују међусобно. Примера има безброј, и у савременом свету.

У налогу за хапшење, издатом 1958. године у Западној Немачкој на притисак Симона Визентала и Хермана Лангбејна који су открили да је Менгеле преживео рат и утекао у Аргентину, он је описан као „уметник бестијалног експериментисања на људима“ и „пријатељ смрти“.

Расписана је потерница и понуђена награда од милион марака за његово хватање. Награда није уручена јер доктор Менгеле никада није био идентификован, бар не на јавним местима, а камоли ухваћен. Никада му није суђено.

Преживели заточеници су својевремено у недељнику Шпигл Менгелеа описивали као изузетно уљудног и срдачног човека који се одликовао личном уредношћу, с белим рукавицама, чистоћом и мирисом увек истог парфема, који се белим „опелом“ возио кроз логор у коме је у сваком тренутку било најмање 150 хиљада Јевреја, Рома, заробљених црвеноармејаца и других заточеника.

Менгеле у Аушвицу 

Шта је уопште тражио лекар тако високог ранга на месту које је коштало живота толико људи, жена и деце?

Јозеф Менгеле се учланио у нацистичку партију 1937. године, а следеће године се прикључио СС-у. Одмах по избијању рата са ондашњим Совјетским Савезом као санитетски официр отишао је на Источни фронт, средином 1942. тешко је рањен у акцији код Ростова на Дону, враћен с фронта и почетком 1943. године послат у Аушвиц.

Постоји податак да је Менгеле испрва био згранут оним што је у логору видео и да је одбијао да попуњава умрлице насилно умрлих заточеника. Потом је кажњавао капое који су злостављали и тукли Јевреје. Због тога је позван на рапорт у Берлин где је, по свој прилици, враћен на прави курс.

Шта се у Аушвицу догађало по Менгелеовом повратку из Берлина? Догађале су се тортура и експериментална медицина на живим људима.

По завршетку рата, није се знало шта се с њим десило, али претпостављало се да је као и мноштво есесоваца побегао у Аргентину у којој је Немачка уживала велики углед. Све личне забелешке о лабораторијском раду у Аушвицу, за које се претпостављало да их је понео са собом, нестале су без трага.

Експерименти са људима 

У биографији Менгелеа из пера Урлиха Фелклајна под називим Лекар од Аушвица (Josef Mengele: Der Arzt von Auschwitz) Менгеле је проглашен псеудонаучником и човеком кога је захватило лудило логора за уништавање људи. Тешке осуде не морају увек бити потпуно истините, нити саме по себи погађати суштину истраживања доктора Менгелеа. 

Због потребе разрешавања недоумица око Менгелеа, пуних пет година радила је немачка комисија историчара која је, поред осталог, прочешљала архиве Друштва „Макс Планк“ у Берлину.

Наиме, организација која је претходила Друштву „Макс Планк“ звала се Друштво за унапређење науке „Кајзер Вилхелм“ (KWG, Kaiser-Wilhelm-Gesellschaft zur Förderung der Wissenschaften). Оно је основано 1911. и из својих редова дало је ни мање ни више него 20 нобеловаца, да би 1946. године било укинуто, односно преименовано у Друштво „Макс Планк“.

Комисија је утврдила да је Друштво „Кајзер Вилхелм“ за време рата било повезано са Аушвицом. „Крвавим путем“, дугачким 500 километара, преношени су из Аушвица у Берлин лабораторијски обрађени људски органи и ткива, као и скелети људи разних раса, а нарочито уколико би на њима било деформација које су биле плод наследних, тј. генетских поремећаја.

На основу прегледања расположиве документације, комисија је изнела резултате свога рада којим је утврђено да је између љупких берлинских вила у којима су се налазиле научне лабораторије Друштва „Кајзер Вилхелм“ и логора опасаног бодљикавим жицама, постојала чврста „мрежа за размену података“.

Комисија је итврдила и да је Јозеф Менгеле у Аушвицу прикупљао податке и на основу њих радио своју хабилитацију, тј. научни рад који би му као научнику отворио врата за улазак на било који универзитет. Био је сарадник Друштва „Кајзер Вилхелм“ на пројекту о сексуалним хормонима и протеинима, који је водио нобеловац Адолф Бутенанд (Adolf Friеdrich Butenandt, 1903-1995), члан Националсоцијалистичке партије и добитник Нобелове награду за хемију 1939, заједно са Лавославом Ружичком, југословенско-швајцарским хемичарем чешког порекла рођеним у Вуковару.

Уз то, Менгеле је одржавао и тесне везе и радио за свог духовног оца, међународно признатог стручњака за близанце Отмара фон Фершуера (Otmar von Verschuer, 1896-1969), који је 1942. године преузео Друштво „Кајзер Вилхелм“ за антропологију, науку о наслеђу и еугенику.  

Еугенички покрет

Еугеника је политички став заснован на познавању генетике, који заступа гледиште о потреби међусобног укрштања генетски најквалитетнијих особа како би се створило потомство у коме неће бити умно и физички оболелих. Орган немачког еугеничког покрета који је захтевао заустављање биолошког и психолошког угрожавања аријевске расе био је часопис „Архив за расну хигијену“, који је у Немачкој основан 1908. године.

У свом Мајн кампфу (1927), Адолф Хитлер је демонизовао и прогласио Јевреје, Роме и друге расне групе непријатељима племенитих аријеваца, а нацистичка медицина је ове групе сврстала у такозвану субхуману популацију. Антисемитизам је кулминирао током Холокауста који су својевремено, јавно или ћутке, одобрили истакнути немачки лекари и психијатри преко своје Лекарске лиге, чиме је „коначном решењу јеврејског питања“ по замисли нациста дата пуна медицинска рационализација.

Лекари и научници здушно су прихватили нацистичку политику стерилизације генетички неподобних. Још пре избијања Другог светског рата 1939. године, хирурзи су, по „Закону о превенцији наследно оболелог потомства“, донетог 1933. по доласку нациста на власт, стерилисали најмање 300.000 ментално хендикепираних, епилептичара и алкохоличара.

Потом је „милосрдна смрт“ постала рутина: између јануара 1940. и септембра 1942. године у гасним коморама је убијено 70.723 психијатријских болесника, а многи од њих били су и предмет медицинских експериментисања. 

Но, еугеника и расна хигијена нису немачки нити јапански изум. Отац еугенике био је Френсис Галтон (Francis Galton, 1822-1911), фанатични енглески статистичар блиставе памети, иначе човек површне интелектуалности и проблематичне сексуалности. Био је блиски рођак Чарлса Дарвина. Галтоново промовисање укрштања генетички најбољих особа брзо је протумачено као доказ да је потребно спречити укрштање најгорих, тј. ментално болесних, дегенерисаних и склоних алкохолу. 

Америчко одушевљење еугеником огледало се и отварањем Карнегијевог института за еугеничка изучавања 1904. Корени пуританске бриге за умножавање генетички најквалитетнијих особа у Америци могу се наћи и у снажном антиимигрантском расположењу које је нагло расло у времену огромног прилива усељеника из источне Европе и Италије.

У америчкој држави Вирџинија, стерилисање ментално оболелих обављано је све до краја 1970. године! Рачуна се да је за двадесетак година, до 1935. године, у Америци стерилисано око 100.000 људи.

Неправедно би било не поменути и озакоњења борбе за најбоље гене пред Други светски рат у Канади, Шведској, Норвешкој, Финској, Естонији и Исланду. На крају крајева, и Черчил је 1910. године, као новопостављени министар спољних послова, био прилично загрејан могућношћу рендгенске стерилизације генетски нечистих особа. Очигледно је да „чиста раса“ као национални програм није био само немачки и Менгелеов патент.

Укрштања фратра Мендела 

Расна хигијена и залуђеност еугеником своју научну основу нашле су у резултатима рада аустријског августинског фратра Грегора Мендела (Gregor Johan Mendel, 1822-1884), који је поред свог свештеничког посла пасионирано укрштао и калемио воћке јер је био биолог, ботаничар и математичар. Он се сматра зачетником класичне генетике.

Мендел је у својој манастирској башти узгајао грашак и њиме експериментисао. Током осам година рада испитао је резултате међусобног укрштања око 30.000 биљака. Њима је утврдио да су добијени хибриди увек били исти као један родитељ, док су особине другог родитеља биле невидљиве, али после самооплођења хибрида, сакривена особина другог родитеља јављала се у четвртини случајева.

Мендел је тако открио доминантно и рецесивно, тј. прикривено наслеђе: рецимо, по укрштању ангорске и обичне мачке, ангорско крзно се не јавља у првој генерацији али је у трећој генерацији ангорско крзно поново ту. То је рецесивна, тј. скривена наследна карактеристика, док се доминантне карактеристике јављају увек. Наследне карактеристике се преносе генима.

Сироти отац Мендел није ни сањао да ће се ускоро наћи лекари који ће желети да униште људе са „лошим“ генима који преносе нежељене наследне особине и изазивају дегенерисање „чисте нације“.

Аушвиц као генетичка лабираорија 

Прво велико светло у научном свету генетичара упалио је Немац, доктор Отмар фон Фершуер, Менгелеов ментор и духовни отац, човек кога је још 1928. године њујоршки Тајм прогласио научном суперзвездом.

Он је 1938. године описао феномен crossing over у току meiose, тј. за време деоба ћелија, који говори о размени ДНК између хомологних хромозома од којих је један од оца а други од мајке. То осигурава генетичке варијације и битан je догађај за преношење наследних особина, што је и са данашњег становишта феноменално откриће.

Неколико месеци касније сви светски генетичари су се устремили на изучавање принципа преношења наследних особина. У великој трци немачких и америчких лабораторија, доктор Адолф Бутенанд, нобеловац, претпоставио је да гени носе рецепте за синтезу телесних беланчевина. Американци су ову претпоставку искористили и формулисали доктрину „један ген – један ензим“ баш у време када је 1958. године расписана потерница за Менгелеом.

Све време свог боравка у Аушвицу, доктор Менгеле је експериментисао на близанцима и одраслим особама, шаљући резултате професорима Фон Фершуеру и Бутенанду.

Пошто је Аушвиц за Менгелеа био гигантска генетичка лабораторија, прави истраживачки Елдорадо, почео је да ради свој хабилитациони рад користећи помоћ својих колега заточеника логора, међу којима је било патолога, анатома, интерниста и педијатара, сви до једнога Јевреји...

Основни проблеми које је доктор Менгеле желео да испита уживо, били су разлози џиновског раста неких људи и како повећати број близанаца у циљу убрзавања пораста броја Немаца.

Приликом доласка нових група депортираца, доктор Менгеле је, у белом мантилу и са Ескулаповим симболом на рукаву, осматрао придошлице и издвајао близанце и друге „интересантне узорке“. За разлику од професора Фон Фершуера, који је за осам предратних година успео да скупи и анализира око 1.000 близанаца, доктор Менгеле је за мање од две године скупио и испитао око 900 близанаца. Од њих је преживело само 40.

Судбина Фон Фершуера и Бутенанда

Касније, у поратним временима, доктор Фон Фершуер је као велики стручњак преузео катедру за хуману генетику у Минстеру. Аушвиц никада није поменуо. Професор је потом постао председник Немачког друштва за антропологију.

Данас у Берлину, на згради у којој је било седиште Друштва „Кајзер Вилхелм“, стоји велика спомен-плоча са текстом из кога се види да су Друштво и његов председник били укључени у експериментисање на живим људима у Аушвицу и да је тим пословима руководио бивши председник тог друштва Фон Фершуер.

Веза професора Бутенанда и доктора Менгелеа мање је јасна, али је сасвим извесно постојала. Менгеле је слао Бутенанду крв заточеника који су припадали различитим расама, јер је овај радио на технологији брзог тестирања и препознавања расних одлика на основу састава крви. На тај начин ниједан Јеврејин, Ром или припадник неке друге „субхумане групе“, не би могли остати непрепознати.

Иначе, професор Адолф Бутенанд одбио је Нобелову награду зa хемију 1939. сходно законима нацистичке Немачке (да би је ипак прихватио након рата, 1949), а понуду са америчког Харварда и Нортвестерн универзитета за преузимање катедри за биохемију одбио је желећи да рат проведе са својим младим сарадницима. После рата био је неколико дана у француском затвору, одакле је пуштен под притиском европског научног света, да би све до 1972. године био председник Друштва „Макс Планк“ у Савезној Републици Немачкој. Умро је у Минхену 1995, у 91. години.

У предратно време Бутенанд се бавио изучавањем сексуалних и надбубрежних хормона и протеина, и то тако успешно да се његова истраживања на том пољу сматрају најважнијим у 20. веку. Његов „пројекат хематопетин“, који се спроводио у Аушвицу, имао је за циљ проналажење супстанце која би убрзала множење црвених крвних зрнаца и тако повећавала концентрацију кисеоника у крви.

Новооткривена супстанца омогућавала би рањеним војницима и пилотима на фронту дуготрајно остајање при свести и поред велике количине изгубљене крви. За сада није познато да ли је пројекат уопште дошао до фазе експеримената на људима.

Експерименти су прекинути јануара 1945. Совјетска војска је ослободила логор 27. јануара те године, а Менгеле је нестао у униформи редова Вермахта.

Са лажним пасошем и уз помоћ Црвеног крста побегао је пацовским каналима 1949. године у Јужну Америку, где је завршио свој живот удавивши се на купању 1979. године

Али би број аутомобила остао исти. Остала би и потреба за путевима, паркинг-местима, остале би гужве у шпицевима који се протежу до предвечерја. Електрификација решава неке проблеме са аутомобилима, али скоро ниједан друштaва зависних од њих.

Зато питање и није да ли су електрични аутомобили еколошки бољи од возила с моторима са унутрашњим сагоревањем. Углавном јесу, гледано по животним емисијама угљеника. Питање је шта се, ако аутомобил остане у средишту урбане мобилности, заиста мења електрификацијом возила.

Укупан број продатих електричних возила је 2025. премашио 20 милиона, што је око четвртине светске продаје нових аутомобила. Очекује се да током 2026. године тај удео достигне 30 одсто. Највећи раст продаје ових аутомобила је на тржиштима Кине и Европе. Мада је укупан број електричних возила у свету на почетку ове године био око 70 милиона, то је и даље тек око 4% укупне светске флоте путничких аутомобила.

Тржиште галопира, промена каска

Тржиште је географски неуједначено, јер је Кина убедљиво најснажнији покретач електричне транзиције. Тамо је 2025. продато око 16,5 милиона електричних аутомобила, што је око 60 одсто свих нових продатих возила. Но, чак и тамо је електрични сваки десети аутомобил. У Европи продаја расте знатно спорије, а у САД ни пораст није загарантован због политичких и ценовних чинилаца, као и културе гломазних возила. Али општи правац је јасан: електрични аутомобил постао је стуб нових индустријских политика.

Али то не значи да се треба опустити и сачекати, па ћемо сви уживати у одрживој мобилности. Далеко од тога: продаја нових аутомобила није исто што и промена светске аутомобилске флоте. То што је сваки четврти нови аутомобил електричан не значи да је сваки четврти аутомобил на улици електричан. Возила трају годинама, препродају се, извозе у сиромашније земље и настављају да троше гориво далеко од места првобитне куповине.

Светска флота путничких возила броји око 1,7 милијарди аутомобилa. У том светлу два су аспекта електромобилности. С једне стране, она јесте технолошки напредак. С друге, она је спор процес замене у систему који наставља да производи све више возила. То није само питање брзине транзиције, већ и питање њеног смисла: да ли мењамо начин кретања или само погонски систем? Као и код зелене транзиције, ако се садашњи модел настави, електрични аутомобили неће окончати цивилизацију фосилних горива, већ ће се додати поврх ње. Поред бензинске пумпе добићемо пуњач; поред резервоара батерију; поред нафте – „критичне минерале“.

Рудник у батерији

Транзиција се не тиче само струје. Мада технологија батерија напредује, већина се заснива на литијуму који се уграђује у литијум-гвожђе-фосфатне батерије (ЛФП) и у познатије литијум-јонске батерије. Колико је литијума потребно? У публикацијама Међународне агенције за енергију, просечан електрични аутомобил има батерију од 65 kWh. Из података о тражњи на тржишту литијума и тражњи на тржишту енергије, може се угрубо проценити да је за просечну батерију од 65 киловат-часова потребно око 12 килограма литијума.

Шта ово значи? Ако се као оријентир узме типичан електрични аутомобил, замена целокупне светске флоте захтевала би близу 20 милиона тона литијума. Притом је литијум међу најмање заступљеним минералима: у возилу се, рачунајући батерију, мотор и основну структуру, без челика и алуминијума, налази и близу 70 килограма графита, 50 килограма бакра, 40 килограма никла, двадесетак килограма мангана и петнаестак килограма кобалта.

Конкретне бројке варирају у зависности од величине возила, капацитета батерије и хемије самих ћелија. Ако знамо да потврђене светске резерве литијума износе око 37 милиона тона – а да је светска производња у 2025. износила око 290 хиљада тона – следи да само замена данашње светске флоте путничких аутомобила захтева више од половине светских резерви литијума.

На ово треба додати сталан раст броја аутомобила, замену батерија током животног века возила, али и губитке у екстракцији и преради. Око пет процената пораста тражње за батеријама отпада на потребу за самим повећањем батерије. То значи да са тражњом за гломазним аутомобилима расте и величина батерије, па тиме потрошња ресурса. Проблем транзиције није само технички, нити у томе што ћемо остати без минерала – мада је и то важно. Кључно је што би то погоршало већ постојећу кризу прекомерне екстракције.

У Србији је пројекат Јадар означен у делу јавности као технички и еколошки неизвестан. Србија није изузетак: од Јужне Америке до Африке, пораст тражње за минералима већ наводи на питање где се транзиција заиста дешава, тамо где се вози електрични аутомобил или тамо где се отвара рудник, и ко плаћа цену.

Нема чисте зелене транзиције, што не значи да од технологије треба одустати. Напротив, електрификација саобраћаја је неопходна у смањењу емисија, али се мора сагледати као део шире структуре.

Кола између луксуза и потребе

Највећа снага аутомобила није у „коњима“, већ у томе што је постао симбол представе о нормалном животу. Многима аутомобил није тек превозно средство већ знак независности, сигурности, статуса или „мушкости“. Једно новије истраживање на узорку од 2.555 канадских купаца нових аутомобила, утврдило је везу између „еколошке забринутости“ и веће склоности ка електричним возилима, док је „осећај оснаживања кроз аутомобил“ повезан са склоношћу ка конвенционалним возилима. У земљама са слабим јавним превозом, развученим градским насељима и скупим становањем, аутомобил је и средство преживљавања.

Треба критиковати, али се и чувати од моралисања. Једно је рећи да треба „мање да се вози“, а нешто друго објаснити зашто је живот организован тако да избора често и нема. Ово друго покушали су политички еколози Улрих Бранд и Маркус Висен концептом „империјалног начина живота“. У истоименој књизи из 2021. године, ови аутори пишу да репродукцију живота у богатим земљама омогућава преобликовање социоприродних односа негде другде.

Махом у богатим друштвима, такав начин живота обухвата свакодневне норме производње и потрошње које подразумевају неограничену светску доступност људске и не-људске природе. Те норме су врло издржљиве: од 2008. наовамо преживеле су светску економску кризу, дужничку кризу евра, па и актуелизацију климатске кризе кроз Париски споразум из 2015.

Истрајавање ових расипних норми, па и њихово ширење у друштва којa ионако плаћају цену еко-модернизације моћних земаља, Бранд и Висен објашњавају „социјалним дискурсима, наративима и дубоко укорењеним представама о добром животу или економском расту“. Ове представе махом односе превагу над сазнањима о климатским променама, које успевамо да одвојимо од својих емоција. Ипак, на представе кључно не утичу појединци, већ доминантни актери којима раст тржишта и одговара. Отуд и сталан раст производње аутомобила, али и њихове величине и тежине, што има нарочите последице.

Нарочити феномен су СУВ возила, чији је удео у продаји нових аутомобила од 2010. године до данас порастао са 11,5% на 55,5%. У истом периоду, просечна хауба новог аутомобила у Европи порасла је за седам центиметара. То не звучи као много, али анализе показују да са порастом од десет центиметара ризик смртног исхода за пешаке и бициклисте расте за 27%, а ризик од тешких повреда код возача мањих возила за 20-50%.

Какве ово везе има са зеленом транзицијом? Никакве, и у томе јесте проблем. Осим што одаје утисак одрживости, чува савест без одрицања и удобност без последица, електрификација џипова не ублажава проблеме живота у граду. Гломазна возила ће и даље остати опасна, просторно захтевна и инфраструктурно оптерећујућа, и даље ће спајати приватну удобност и јавне трошкове (путеви, санација загађења, медицинска помоћ), без обзира на извор њиховог погона.

Електрификација – да, али уз мање аутомобила

Као што елиминација угљен-диоксида сама по себи не значи одрживост екосистема, тако ни масовна замена конвенционалних аутомобила оним електричним не значи одрживу мобилност. И сама реч „замена“ је варљива, јер сугерише да ће конвенционална возила негде бити измештена. Неће: остаће где су и сада, заузимајући простор и мирујући око 95% времена.

Основни је проблем што, ако се преуско схвати, електрификација аутомобила неће променити устаљене обрасце мобилности као што су сталан пораст броја возила, њихова доминација у простору и културни императив вожње. Тиме губи прогресивни потенцијал. 

Одржива мобилност несводива је на погон аутомобила као приватне ствари. Кључно је да се мобилност рецентрира око јавног интереса тако да рад, школовање, здравствена заштита, набавка и квалитетна доколица буду доступни и без аутомобила.

Социјална функција урбане политике дуго је била ослоњена на ове облике колективне потрошње. Потискивањем те логике, како је упозоравао економиста и географ Дејвид Харви, долази до „акумулације кроз урбанизацију“: подређивања града разменској вредности и брзини, уместо употребној вредности и свакодневном животу.

У Београду је, према подацима Министарства унутрашњих послова, почетком ове године било 734.642 регистрована путничка возила, што је 55% више него 2012. године. Само 2020–2024. број возила порастао је за 17%, што је више од најављених 14% растерећења саобраћаја након завршетка недавно отпочетих радова на тунелу од Савске до Дунавске падине. То говори да ће, без смањења укупног броја возила и јачања одрживих облика кретања као што је јавни градски превоз, транзиција на електрику бити кратког домета.

Ја сам такав кликер звао „торопанџа“, понекад „џомба“, или једноставно „стакленац“, нисам их имао много, али добро памтим каква сам чудеса откривао у њиховим шареним бојама.

Сећам се, рецимо, своје љупке професорке с факултета која је у време мог студирања била у другом стању. После три године упорног посматрања, негде пред диплому, спознао сам да се иза „трудноће“ крије заправо природан облик њене љупкости. Као клинац сам чезнуо да порастем што пре, убеђен да ћу тада коначно знати шта хоћу, да ћу коначно престати да будем слуђен, конфузан и неорганизован.

Људски живот, међутим, подлеже другом закону термодинамике: како он одмиче, ентропија, као физичка мера његове неуређености и хаотичности, непрекидно се повећава. И тако сам, много деценија касније, морао да признам да сам одрастао пребрзо и да од двадесет отворених прозора у мом интернет претраживачу половина има наслове у стилу: „Како да урадим...“, „Зашто се ово дешава...“, „Да ли је нормално да...“.

Уденула се ту негде и школа резервних официра артиљерије у Задру, где сам схватио да војска за тако једностaван проблем као што је утврђивање растојања хаубице од циља на географској карти (обична Питагорина теорeма), има један огроман шаблон, ишпартан као укрштене речи за празнично издање „Еуреке“, пратеће упутство на двадесет страница у коме пише како се која коцкица попуњава и неког поручника, можда капетана, који вас води кроз све то као да је корен из збира квадрата строго чувана државна тајна. Јер резервни официр артиљерије може да буде и неко ко од читаве геометрије зна само за зидарски висак, а можда ни то, неко ко је хтео да учи али није могао, или није стигао, или једноставно није хтео – зар је то разлог да човек остане без официрских звездица? А-ХА!

У тренутку сам постао сигуран да та војска не може да нас одбрани ни од кога, са мном или без мене, јер док ми прочитамо упутство и попунимо формулар, неће више бити ни нас, ни наше хаубице из 1939. године (наравно, то су била она времена, сада је све потпуно другачије).

Свашта сам видео у животу након тога („јаки су то моменти били“, говорио је мој покојни деда), моја тегла с кликерима већ је пуна до врха, у глави је остало врло мало простора да у њу сместим нешто ново.

Ново доба

Дошло је доба вештачке интелигенције (AI) и LLM-ова (енглеска скраћеница за „Large Language Model“ илити „велики језички модел“). Иза ове скраћенице крије се софистицирани, бескрајно замршени софтвер са стотинама милијарди параметара који се „самоподешава“ кроз дуготрајан и скуп процес „учења“, процес који се углавном своди на ишчитавање колосалног броја страница углавном покупљених са интернета.

Сваки параметар у софтверу представља један „шраф“ који се, са сваком прочитаном реченицом или страницом, мало притегне или олабави, док не легне „таман како треба“. Тако истрениран и утегнут софтвер способан је да одговарa на ваша питања тако што, на бази претходног знања и историје конверзације, бира наредну логичну реч а затим те речи слаже у јасне реченице и параграфе.

Шта је, заправо, AI? Простим језиком: способност машине да учи из велике количине података и „размишља“ на начин који имитира људску интелигенцију. У почетку нисам био импресиониран, имамо ми људе који знају да испричају нову бајку сваког дана, многи воле то да чују али мене то не дотиче. Свака бака зна да очас посла измисли причу за своју унучицу користећи „ChatGPT“ метод, јер свака добра прича почиње речима „био једном један цар“...

Елем, сећам се премијерног издања „ChatGPT“-ја компаније „OpenAI“ (има ли неко да га није пробао), и морам да признам да сам се злурадо наслађивао његовим (полу)знањем које је, иако местимично солидно, било шупље кад год је требало искочити из стандардних шаблона и показати макар мрвицу интелигенције. Шаховска табла, мат у једном потезу, два краља и краљица, потез који би пронашао клинац који је тек научио правила. Па опет, ChatGPT никако није могао да схвати да краљица не може с поља „а1“ да скочи на поље „г8“. Осим тривијалних задатака на нивоу таблице множења, тадашњи „ChatGPT“ није умео да реши ниједан иоле интересантан математички проблем.

ChatGPT је од тада доживео неколико нових издања, појавили су се и нови „играчи“ из других „фабрика“: „Gemini“ („Google“), „Grok“ („Twitter“, тј. „X“), „Claude“ („Anthropic“), „Llama“ („Facebook/Meta“), „Mistral“ (истоимена француска компанија), „Qwen“ („Alibaba“)...

Појавило се на стотине АI модела специјализованих за одређену групу задатака (кување, програмирање, бирање филма за наредно вече, избор туристичке дестинације, млаћење празне сламе), које можете да скинете с интернета и инсталирате на своју локалну машину (под условом да имате довољно јак хардвер) и да тако стекнете свог личног „духа из чаробне лампе“, којег можете да затрпавате питањима од јутра до мрака, а да ником не плаћате ништа. Признајем, мени често треба деценија док не дођем до „А-ХА!“ момента, али се овога пута све дешавало тако брзо да сам „откровење“ (оно Јованово) доживео много пре него што сам очекивао.

И због тога нисам нимало срећан. 

Случај наопаког фрижидера

Елем, мој син Лука се ових дана сели у сопствени стан, почиње да живи по својим правилима. Што би рекао претходни српски председник, „порасло дете, осамосталило се“. Треба му фрижидер, купили смо га лако, позната марка, нека акција, попуст велики, фрижидер моћан, горе хлади, доле мрзне, врата у црној боји... зато што смо били у могућности. Наравно, врата на фрижидеру монтирана су тако да се увек отварају на погрешну страну јер се врата монтирају у радњи, тек кад продавац сазна распоред ваших ствари у кухињи.

Али, нема везе, окренуо сам толико тих фрижидерских врата у прошлости, шта би сад могло да крене наопако? Три шарке – са десне стране, лепо се виде рупе на левој страни фрижидера где те шарке треба да се окрену и поново зашрафе. Спретне руке мајсторске (моја супруга би овде ставила неки заједљиви коментар, срећом не чита оно шта ја пишем), плус врхунски електрични шрафцигер који сам за читавих десет долара купио са „Темуа“, и посао је био готов за петнаест минута.

Пробамо да затворимо горња врата, савршено налегање, просто осећам „вакуум“ празног фрижидера како вуче врата к себи. Већ скупљам алат док Лука реда ради проба и доња врата од коморе за замрзавање...

„Хјустоне, имамо проблем“, каже Лука.

„Какав проблем?“  

„Доња врата не могу да се затворе.“

Шта зна дете како се затварају врата, узмем да му покажем како се то правилно ради. Међутим, не иде, као да нека невидљива сила гура врата изнутра, неки магнети, федери, шта ли је. Загледамо где запиње, шта жуља, шта штрчи, вадимо фиоке, враћамо их назад, притежемо шарке силом која је очигледно непотребна. И све буде узалуд...

„Не могу да верујем да два образована човека не умеју да окрену врата на глупом фрижидеру“, опет ће Лука (дипломирао је ономад и већ верује да је у истом рангу са мном).

Када смо након пола сата схватили да смо исцрпли све идеје како да решимо проблем, укључујући и оне крајње идиотске, предложио сам да се оканемо немогуће мисије, да све вратимо на старо, док се још сећамо који завртањ иде у коју рупу, да признамо да смо два глупана и позовемо мајстора коме ћемо за превртање врата платити пар хиљадарки као таксу на будале.

„Хајде да питамо ChatGPT“, каже Лука.

„Какав ChatGPT, до јуче није знао да пронађе мат у једном потезу (мој глас разума). Осим тога, треба да напишемо подугачко објашњење, од чега смо почели, шта смо радили... пао мрак, човече, game over, идемо кући...“

„Само слику да му пошаљемо... Ево, мобилним телефоном.“

„Каква вајда од слике кад не знамо ни модел фрижидера, а папири од куповине су нам остали код куће? Ваљда и за слику треба неко објашњење...“ (Једноставно, иде ми се кући, не желим да трошим време на глупости)

„Хајде да пробамо па да се купимо.“

Питање за ChatGPT било је просто, једна штура реченица: „Не знамо тачан модел фрижидера, али након премештања шарки, доња врата се више не затварају – зашто?“

Пошаљемо и слике све три шарке и добијемо одговор:

„Овај феномен зове се 'jumpy door' и често се јавља код фрижидера попут вашег. Проблем је у трећој шарки, треба да је демонтирате.“

Чуо сам да LLM-ови измишљају, „халуцинирају“, рачунам да причамо са електронским лудаком који никад неће да призна да се у нешто не разуме, али немамо бољу опцију. Бацим онај електрични „Тему“ шрафцигер чија се батерија испразнила после два минута тешког рада, пређем на онај с ручним погоном. На крају, у руци имам шарку која, једноставно, не може да се зашрафи на неки други начин – али хајде да се играмо до краја.

„На врху шарке налази се бела пластична чаура, скините је.“

Пластична чаура заиста постоји и јесте бела али делује чврсто навучена на саму шарку. Не изгледа као део који може да се скида, напротив, више личи на нешто што лако може да се сломи. А онда остадосмо без гаранције. Покушам чауру да скинем прстима, прво нежно, на крају свом снагом, али не иде.

„Запните мало јаче.“

На крају успем да врх шрафцигера завучем испод дна чауре, повучем алатку навише и тако лансирам чауру право у кухињски плафон.

„Сад окрените чауру за 180 степени, натакните је на шарку, вратите шарку на рам фрижидера, намонтирајте врата и то је то.“

Окретање чауре за пола круга делује ми бесмислено, јер је чаура потпуно симетрична... или можда није? Заправо, кад се мало боље погледа, постоји разлика, али треба орловско око за то, које ја имам, али га слабо користим. Окренем чауру, зашрафим шарку, натакнем врата... на крају се врата затворише сама.

Чујем како ми се нови кликер котрља у глави: још један „А-ХА!“ моменат. Некако ми је мило што смо завршили посао, а опет – осећам се лоше, као да се сад нека невидљива шарка поломила у мени. Јер, машина не треба да буде паметнија од нас двојице, од било кога... али није био тренутак за филозофирање, одмакли смо се од фрижидера да га сагледамо у целини па да одемо на пиво. Фрижидер само што се није претурио на нас...

„Не заборавите да се на шарки коју сте преместили налази и једна од четири ножице која држи фрижидер у равнотежи. Сад на левој страни имате три ножице, на десној само једну. Пребаците средњу ножицу с леве на десну страну и фрижидер ће стајати како треба.“

Дигитални Турчин

Као што рекосмо, ChatGPT је један од LLM-ова, а све што LLM зна је да погађа наредну реч на основу оних претходних, нема ту интелигенције... Можда је то само нова врста „механичког Турчина“, којег је 1770. године конструисао Волфганг фон Кемпелен. Кемпеленов „Турчин“ био је врхунски шахиста, брзо је стекао светску славу наступајући на изложбама и вашарима, побеђујући пацере али и многе добре играче. Био је радо виђен гост на дворовима великаша, а током играчке „каријере“ дуге преко осамдесет година играо је шах с Маријом Терезијом, Наполеоном, Бенџамином Френклином и многим другим познатим личностима.

Иако су сумње у конструкцију и интелигенцију „Турчина“ постојале још од првог дана, превара је дефинитивно разоткривена тек 1854. године када је несрећни „Турчин“ изгорео у пожару. Испоставило се да је „Турчинове“ потезе вукао човек, обично неки искусни шахиста скривен у унутрашњости конструкције.

Кемпелена нема одавно, а Турци уместо шаха играју одличну кошарку, „убише“ нас двапут у пар дана. „ChatGPT“ је, међутим, стваран, „Gemini“, „Claude“ и „Grok“ – ништа мање. Њихова интелигенција је опипљива и мерљива, понекад до те мере да ће вас натерати да се најежите. Ако ови „језички модели“ знају само да нађу праву реч у сваком контексту, онда бих рекао да за интелигенцију и не треба много више од тога. Једино што можемо, бар за сада, јесте да се потрудимо да се ове чудовишно моћне машине не отму контроли.

Можда још увек нисмо створили „Скајнет“, програм из филма „Терминатор“, који је стекао свест о себи 29. августа 1997, а онда спречио своје творце у намери да га искључе тако што је изазвао нуклеарни холокауст. Али зато су сви делови ту и неки точкићи се увелико врте.

Инвестиције у технологије базиране на вештачкој интелигенцији достижу износе који се одавно косе са здравим разумом при чему су токови новца и акције тако замршени да је тешко растумачити ко у кога ту заправо улаже.

Тако је у септембру 2025. године, компанија „Nvidia“, која прави графичке картице адаптиране за употребу у AI системима (милионе пута ефикасније у односу на класичне „Интелове“ или „AMD“ микропроцесоре), објавила да ће инвестирати сто милијарди долара у „Open AI“ како би ова компанија могла да набави „Nvidia“ производе и направи дата-центар за чије ће покретање бити потребно око пет гигавата електричне енергије (довољно за град величине Њујорка).

„Nvidia“, са друге стране, има ривала, компанију „AMD“ чије су графичке картице популарне међу гејмерима али још увек каскају за „Nvidia“ решењима на пољу вештачке интелигенције. „AMD“ је објавио да ће откупити 10% власништва компаније „OpenAI“, а да ће „OpenAI“, заузврат, купити „AMD“-ов хардвер чија ће укупна снага бити око 6 гигавата (вредност ове трансакције креће се око 90 милијарди долара).

И то није све – „OpenAI“ намерава да прошири сарадњу и с компанијом „Broadcom“, која производи полупроводнике, чипове и пратећу инфраструктуру и да у то инвестира додатних 350 милијарди долара (што ће на крају прогутати још десет гигавата електричне енергије). А то је тек врх леденог брега: ту су још и „Oracle“ (улагање од 300 милијарди), „Microsoft“ (250), „Amazon“ (40) и огромна армија мањих инвеститора који чекају у редовима да истресу своје новчанике.

2.500 милијарди долара за 2026.

Да ствар буде још бизарнија, „OpenAI“ оснива стартaп-компаније чији је једини задатак да сакупе новац који ће бити инвестиран у „OpenAI“. Кад се све то сабере, компанија „OpenAI“ се, у сарaдњи са својим партнерима, сувласницима и инвеститорима обавезала да у наредних пет година у инфраструктуру инвестира 1.150 (неки кажу и свих 1.400) милијарди долара. Веровали или не, то је отприлике на нивоу годишњих капиталних инвестиција свих осталих америчких компанија заједно!

И све то треба да уради компанија која је, према тврдњама директора Сема Алтмана, у 2025. години имала приход од двадесет милијарди долара годишње с релативно малим профитом, с обзиром на то да су трошкови развоја, тренирања и експлоатације мамутских LLM система енормни.

Да би се амбициозни планови остварили, неопходно је да компанија своје приходе у наредних пет година подигне са садашњих 20 на скоро 1.000 милијарди долара, вероватно и више када урачунате и оперативне трошкове тренутне инфраструктуре.

Колико таквих компанија тренутно има на Земљиној кугли? Ниједна! Да би платио све своје рачуне „OpenAI“ мора да постане највећа и најпрофитабилнија компанија на свету, и то с великом маргином.

И друге AI компаније имају сличне мегаломанске планове, а има их на десетине: ту су компаније које праве AI системе за обраду слика, за генерисање гласа, видео и аудио материјала, за обраду медицинских података или за креирање нове генерације AI агената.

„Anthropic“ планира да уложи око 30 милијарди долара у закуп хардверских капацитета код „Microsofta“ и још 15 милијарди долара за сличну ствар код „Амазона“. „Мета“, кровна компанија за „Facebook“ и остала Закербергова предузећа, не жели да испадне из трке: инвестирала је 15 милијарди долара у куповину ривалске компаније „Scale AI“, а планира да уложи још 70 милијарди долара у креирање нових дата-центара.

Закерберг, уз то, покушава да формира најбољи AI тим на свету и на плате врхунских стручњака већ троши више од милијарду долара годишње.

Када се све ово сабере, очекује се да укупне инвестиције у развој вештачке интелигенције током 2026. године пребаце тешко појмљивих 2.500 милијарди долара. Да би ово било исплативо, процењује се да приходи AI компанија треба за годину дана да порасту барем за 2.000 милијарди долара, што износи 7% од укупног америчког БДП-а.

Начин инвестирања новца врло често је потпуно бизаран: „Microsoft“ инвестира у „OpenAI“ да би „OpenAI“ могао да инвестира у проширење својих капацитета на Мајкрософтовој „cloud“ платформи. За то проширење „Microsoft“ мора да купи додатни „Nvidia“ хардвер а „Nvidia“ добијени новац опет улаже у „OpenAI“, да би „OpenАI“ могао да купује „Nvidia“ компоненте и плати закуп Мајкрософту... Oваквих финансијских конструкција у свету AI компанија, где се новац креће у круг и где се не зна ко инвестира, ко купује а ко продаје – има на стотине.

Када се погледају сурове бројке, јасно је да овај AI „bubble“ (мехур од сапунице) није одржив на дуге стазе. Биће великих компанија које ће у куповину AI решења уложити милијарду долара, с надом да ће се та инвестиција исплатити кроз будуће уштеде у радној снази и другим ресурсима.

Биће појединаца које ће плаћати претплату како би учили нове технологије и били конкурентнији на тржишту радне снаге, биће медицинских установа, државних органа, ситних предузетника који ће користити AI не би ли унапредили ниво својих услуга и ефикасност пословања. Али, не постоји платежно способна клијентела спремна да купи сервисе AI компанија у износу од 2.000 милијарди долара годишње.

Неминовни крах финансијске куле од карата на коју су ослоњени данашњи AI системи, међутим, не значи да ће и сам AI нестати.

Стручњаци чак верују да ће већина великих играча наћи начин да се извуче из неминовне финансијске кризе јер „владари из сенке“, компаније као што су „Microsoft“, „Google“, „Oracle“, „Meta“ или „X“, не само да су превелике да пропадну („too big to fall“), оне и даље остварују огромне профите и имају довољно „кеша“ да премосте чак и најтежа времена.

Наруку им иде и то што се ове компаније не баве криминалним берзанским шпекулацијама с ненаплативим кредитима и њиховим дериватима, који су 2008. године читав светски финансијски систем бацили на колена.

Од гвозденог коња до мреже

Било је у прошлости и других драматичних суноврата читавих индустријских грана па је Земља наставила да се окреће. Тако је, рецимо, у другој половини 19. века америчка држава увела бројне повластице за све компаније и предузетнике који су били вољни да шире државну железничку мрежу.

Никло је стотину компанија које су почеле да граде пруге без икакве координације: неке компаније протерале су воз кроз огромне, пусте пределе без иједног значајног места, рачунајући да ће око нове пруге нићи нова насеља која ће генерисати приходе. Ривалске компаније спајале су два места вишеструким линијама, свака са својим ценовницима и повластицама.

На крају је ђаво дошао по своје, највећи број железничких компанија је банкротирао, али су пруге остале и, на крају, одлучујуће допринеле трансформацији Америке у моћну индустријску силу.

Такав је био и период с краја прошлог и почетка овог века када је интернет ушао у фазу брзе експанзије. Никло је на стотине хиљада „startup“ фирми које су у „сајберспејсу“ почеле да нуде своје сервисе и производе. Инвеститори су засипали парама сваког ко је имао било какву идеју везану за интернет, чак и када се та идеја граничила с болесном фантазијом.

Када је између 2000. и 2002. године „dotcom bubble“ коначно пукао, добре интернет фирме изгубиле су око 75% своје вредности док су оне мање, најмногобројније, које нису биле у стању да материјализују своје фантaстичне пројекте, једноставно биле избрисане гумицом. Инвеститори су изгубили око 5.000 милијарди долара. Али интернет није нестао, нити су све фирме пропале, штавише интернет се афирмисао као средство комуникације чије златне године тек долазе.

„Apple“, „Amazon“, „Google“, све те компаније су се брзо опоравиле, а појавиле су се и нека нове које су убрзо стекле светску репутацију: „Wikipedia“ (2001), „Facebok“ (2004), „YouTube“ (2005), „Twitter“ (2006), „LinkedIn“ (2002), „Skype“ (2003)...

Куд плови овај брод

Уосталом, нека о новцу брине онај ко га има. Оно што нас треба да брине јесте у ком смеру цивилизација почиње да еволуира у тренутку када AI системи постају свеприсутни. Нико не спори њихову позитивну страну, јер практично да нема области живота и рада у којој се интелигентни агенти не користе.

У медицини, програми као што је „Aidoc“ анализирају ЦТ снимке и аутоматски маркирају случајеве који захтевају хитну терапију или медицинску интервенцију. Фармацеутска индустрија помоћу AI система креира нове лекове за много краће време.

Гиганти као што су „Visa“ и „Mastercard“ користе AI како би препознали сумњиве финансијске трансакције у реалном времену, често и пре него што „новац промени руке“. „Amazon“ помоћу AI агената анализира будућу продају артикала по регионима и на основу тога ради пројекцију залиха у својим складиштима.

„Siemens“ и „Bosch“ уграђују интелигентне компоненте у своје машине и склопове како би предвидели потенцијални квар много пре него што се он заиста деси.

У пољопривреди, „John Deere“ користи системе за обраду слике који препознају подручја на којима расте коров и на основу њих прецизно дозирају минимално потребну количину хербицида.

„Тесла“ аутомобили одавно имају AI компоненте које држе возило у коловозној траци, управљају адаптивним темпоматом и препознају препреке на путу.

„Netflix“ користи AI систем који анализира ваш досадашњи гледалачки укус и навике и на бази тога вам сервира препоруку за наредно вече.

Ту су, затим, адвокатске канцеларије које, захваљујући AI софтверу, могу лако да прегледају милионе страница архивских докумената и на основу тога дефинишу најбољу стратегију у неком од будућих судских случајева.

Стратегија Џека Дорсија

Али, није баш све тако ружичасто: недавно смо чули да је Џек Дорси, један од оснивача „Twittera“, одлучио да у својој компанији „Block“ (бави се пружањем финансијских услуга), отпусти 4.000 од укупно 10.000 радника и да их замени алатима базираним на вештачкој интелигенцији. Да ли је фирма била у проблему, принуђена да предузме непопуларне мере? Рекло би се да није.

„Block“ је изгубио скоро 60% берзанске вредности током 2022. због раста каматних стопа и драстичног пада вредности Биткоина (велики део прихода „Block“ остварује на тржишту криптовалута). Међутим, у последње време фирма послује стабилно: приход у последњем кварталу од 6,25 милијарди долара премашио је берзанска очекивања, док је прошлогодишњи профит достигао 3 милијарде, што је импресиван износ за релативно малу фирму.

Дорси је, међутим, закључио да паметне машине омогућавају да се посао обавља ефикасније, брже, у мањим, флексибилним тимовима, тако да је скоро половина запослених, уместо бонуса или промоције, добила шут-карту, уз скромну отпремнину, 6 месеци здравственог осигурања и 5.000 долара. Како су реаговали инвеститори? Цена акција порасла је преко ноћи за 20%.

„Block“ није једини – многе компаније планирају велика отпуштања како би се финансијски консолидовале, реорганизовале и увеле АI системе у употребу: „IBM“ (око 7.000 радника), „Salesforce“ (4.000), „HP“ (6.000 током неколико следећих година), „Амазон“ (више од 10.000), „UPS“ (34.000)...

Према неким проценама, увођење АI техонологија омогућило је послодавцима да прошле године најуре 50.000 људи, што је још увек релативно мали проценат (око 5%) у укупном броју. Према једном истраживању Унизверзитета у Масачусетсу, тај проценат могао би драстично да порасте: процена је да у овом тренутку свако десето радно место може да буде замењено вештачком интелигенцијом.

Да иронија буде још већа, Џек Дорси је већи део живота провео у компанијама које су имале вишак запослених: у „Twitteru“ је број запослених достигао 7.000 пре него што је Маск свео број запослених на петину. Дорси је признао да је његова стратегија запошљавања у бившој фирми била погрешна и јавно се извинио због тога. Овога пута није имао милости, отпустио је људе који су му помогли да изгради врхунску компанију и заменио их је машинама.

Порука Дорсија другим менаџерима је јасна: избаците најслабију карику, човека, замените га много јефтинијим и ефикаснијим интелигентним агентима.

Неки ће рећи да претерујем, да ће људи научити да се баве неким другим пословима, да технолошки напредак никад не може да замени људски рад. Мислили смо да ће механички разбој, парна машина, појава компјутера и аутоматизованих фабричких хала обесмислити људски рад, па се то није десило, само зато што су све наведене машине суштински „глупе“ и не могу да раде без људског надзора или управљања.

Људи су, једноставно, прешли на „виши ниво“ и почели да се баве неким креативнијим пословима који су тражили више умног а мање физичког рада.

Чији је проблем?

Али појава вештачке интелигенције представља прекретницу у овом процесу. Та промена прво се осетила у индустрији развоја софтвера. Програмери огрнути у црне кожне јакне, загњурени у проблем скривен у хиљадама линија кода које је написао неки несрећник који је давно отишао из фирме, више не постоје.

Нови метод писања софтвера, „vibe coding“, подразумева активну сарадњу човека и неког AI агента, при чему човек препричава шта софтвер треба да ради док AI асистент („бот“) обавља тежи део посла: манипулише фајловима, пише нове и исправља старе линије кода, скраћујући време потребно за имплементацију на трећину или десетину.

Програмери су се претворили у „промпт инжењере“: уместо сениора, искусних програмера, данас имате јуниоре који имају сениорски учинак захваљујући томе што су научили како да разговарају с машинама.

Вештина више није у томе да познајете детаље неког програмског језика, или да познајете фундаменталне алгоритме помоћу којих се проблеми решавају. Ту и тамо остаће још понеки „сениор“ који ће се бавити архитектуром великих система, али ни то није обавезно јер... све то може и AI, ако не данас, онда сутра.

IQ вештачке интелигенције

Кроз интеракцију са људима и интернетом, данашњи AI системи могу константно да уче и рекло би се да већ осећају своју супериорност, нарочито када су у тиму са инжењерима скромнијег знања.

Ботови једноставно раде како им је воља, и ако нисте довољно вешти да их усмеравате, на крају ће бити баш онако како каже нова музичка звезда, Кејн Вокер, у песми „Ain’t My Problem“:

Don't need your rules,
don't need your say
I'll do it all my damn way...

AI цунами који је прво запљуснуо IT индустрију на крају ће поплавити читав свет. Према неким истраживањима, данашњи LLM-ови имају коефицијент интелигенције између 100 и 120, и он се увећава из месеца у месец.

Када та бројка пређе 150, машине ће достићи ниво „суперинтелигенције“, постаће паметније од својих твораца. Шта ћемо ми, људи, тада да радимо?

Опција преласка на неки други, комплекснији посао више не постоји јер... колико нас има IQ већи од 150?

По некима, то није много битно – просечан директор може да буде врло успешан под условом да уме да управља тимом састављеним од бриљантних инжењера. Људи су још увек бољи од машина када треба дефинисати приоритете, организацију, стратегију, архитектуру.

Пут од идеја до реализација ће се скратити и вероватно бити јефтинији него пре, што ће довести до појаве нових бизниса и проширења тржишта за мале играче, потребно је само да своје AI ресурсе користите паметно и да их непрекидно проматрате.

Како ће тај надзор функционисати остаје да се види, јер ће машине ускоро бити за класу паметније од нас. И да ли ћемо уопште бити у стању да контролишемо некакав „ChatGPT“ који за дан може да напише 10.000 линија кода?

Пре или касније, то ће постати „немогућа мисија“ – светом ће почети да управља софтвер чији изворни код људско око није ни видело.

Где је баг

Да ствар буде гора, ми више и не знамо како те машине тачно раде, о њима више знају психолози него IT инжењери. Принцип функционисања заснива се на теорији чије детаље до краја могу да разумеју само малобројни експерти из ове области, најчешће доктори наука с престижних универзитета.

Ко може да реконструише и утврди шта је пошло по злу у компјутерском програму који има 100, 200 или 500 милијарди конфигурабилних параметара, и податке обрађује масивним паралелним процесирањем података на хардверу чија се вредност мери десетинама милијарди долара?

Уз то, као и свака нова технологија, AI има своје објективне недостатке. Често помињане „халуцинације“, ситуације у којима AI систем самоуверено сервира очигледно нетачне информације, још су и најмањи проблем.

Тај проблем је немогуће искоренити до краја јер LLM-ови креирају одговоре који звуче логично, а не одговоре који су гарантовано тачни. То је последица самог тренинга током којег LLM-ови не памте оно што прочитају: уместо тога, LLM уочава везе између речи, шаблоне у реченицама и генерише потребне статистике, док се изворна информација чува у сажетој, дестилованој форми. 

 Много већи проблем је пристрасност. Сваки AI модел формиран је тако што су његови интерни параметри континуирано подешавани током тренинга на огромној количини података.

Ако су ти подаци изабрани селективно, ако се у њима белци фаворизују у односу на припаднике других раса, ако се предност даје једној политичкој опцији у односу на другу, ако подаци рефлектују само једну страну медаље када је реч о деликатним, поларизујућим питањима (сексуална оријентација, вакцине, абортус, еутаназија, нуклеарна енергија, религија, климатске промене), и AI систем ће бити једностран, фаворизујући ону опцију коју је најчешће видео током тренинга.

Претерана употреба AI система довешће до тога да људи потпуно забораве неке своје вештине, баш као што и претерано ослањање на GPS и „Google“ мапе може да умањи вашу способност да се самостално сналазите у непознатом граду.

Проблем може да се дигне и на виши ниво: какве ће бити последице по пацијенте ако у болници, која се у дијагностици понајвише ослања на AI системе, софтвер изненада откаже или дође до фаталног губитка историјских података? И ко је ту одговоран за потенцијалну смрт пацијента?

Познат је случај из Америке када је један убер такси са аутономном вожњом убио пешака на тротоару. Творци софтвера које је возило користило нису позвани на одговорност, али је кажњен „сувозач“, особа која не вози такси али треба да прати његово понашање.

Војска без војника

Још је страшнија могућност намерне злоупотребе, нарочито у време када многе државе (укључујући ту и читаву Европску унију) немају одговарајућу законску регулативу. Не постоји никаква препрека да AI систем истренирате тако да постане потенцијално опасан по људе.

Могућности су неограничене: креирање нових врста хемијског и биолошког оружја, уградња у системе наоружања, неауторизовано праћење људи и објеката, организација сајбер-напада на важне институције или читаве државе...

Проблем је врло реалан: недавно је компанија „Anthropic“ дошла у сукоб са америчком владом јер није пристала да свој најпознатији AI-модел („Claude“) прода америчким државним институцијама без икаквих ограничења.

„Anthropic“ је инсистирао на уговорној клаузули која чврсто гарантује да се „Claude“ неће користити за масовни надзор људи, нити ће бити уграђен у аутономне оружане системе који могу да делују без људског надзора.

Стрпљив и одмерен каквим га је бог створио, председник Трамп је наредио да се сарадња са „Anthropic“-ом сместа прекине, означивши компанију као „безбедносно ризичну“, не само за државне органе већ и за компаније које с тим органима сарађују. Али, решење постоји, Илон Маск и његов „Grok“ немају тако строге услове...

Упозорење модела HAL 2000

Постоји још један ризик који још увек не можемо потпуно да сагледамо – многи утицајни људи покушавају да скрену пажњу на AI системе који су, де факто, почели да еволуирају као жива бића.

Ти системи сада имају приступ интернету, потенцијално могу да уче у континуитету, самим тим и да мењају своје фамозне конфигурационе параметре и тако постепено мењају сопствени карактер. Да ли ћемо у једном тренутку изгубити контролу над њима? Да ли ће ти модели научити да лажу, да ли ће оригиналне циљеве заменити неким својим?

Постоје студије које показују да су поједини модели у специфичним ситуацијама „намерно“ давали фризиране одговоре који ће им дати веће шансе да уђу у употребу. У играма као што су шах, бриџ или го, машине су понекад проналазиле неочекивано оригинална тактичка решења. У контролисаним лабораторијским условима неки модели покушали су да заобиђу наметнуте рестрикције или су генерисали дубоко манипулативне, сугестивне одговоре. 

Многи утицајни појединци дигли су свој глас:

• Џефри Хинтон: Напустио „Google“ 2023. године, упозорио да AI системи постају интелигентнији од људи и као такви представљају потенцијалну опасност.
• Иља Сутскевер: Један од оснивача „OpenAI“, напустио компанију 2024, више пута наглашавао потребу за строжом контролом над „суперинтелигенцијом“.
• Јан Леике: Истакнути инжењер „OpenAI“, отишао 2024. године револтиран чињеницом да компанија гура безбедност софтвера у други план, дајући предност маркетингу и развоју нових производа.
• Јошуа Бенџо, добитник Тјурингове награде, у више наврата је истакао да се данашњи AI системи развијају пребрзо и недовољно контролисано.

Нико од њих не сматра да су AI системи зли сами по себи, али сви истичу да су ти системи истренирани да оптимизују своје понашање према критеријумима који само делимично одражавају људске вредности.

Како системи постају све моћнији и све аутономнији, ова мала разлика може да се увећа са потенцијално катастрофалним последицама. Јер AI системи немају моралне и етичке принципе који ће се поклапати с нашим, они су направљени да извршавају алгоритме. AI може да креира решење које је ефикасно, али то решење може да буде дубоко неправично и неприхватљиво за неке људе или читаве друштвене групе.

Додајте на то да живимо у времену када се државе и компаније утркују како би што пре пустиле у рад нове AI моделе при чему се највише труда улаже у перформансе и могућности, много мање у безбедност и контролу.

Постоји реална опасност да, рецимо, нека држава пусти у рад недовољно тестирани AI-базиран систем коме ће поверити стратешке одлуке. Истраживања су показала да је врло тешко контролисати AI систем који има трајно памћење, може континуирано да учи и уз то је „свестан“ важности своје улоге.    

Утицај вештачке на природну интелигенцију

На крају, сведоци смо масивне експанзије интернет садржаја направљених коришћењем AI алата. Шта ће се десити ако тај садржај постане количински значајан, а ми дозволимо да се AI модели обучавају коришћењем текстова који су вештачки генерисани?

Експерименти показују да модели тренирани на основу података које генерише неки други модел, у крајњој инстанци доживљавају „колапс“: речник је редукован, одговори губе сликовитост и разноврсност, одступање од истине и реалности постаје уочљиво.

Срећом, још увек имамо довољно времена да нешто предузмемо. За сада не постоји ниједна озбиљна студија која би доказала да машине имају скривене, независно формулисане циљеве, да поседују свест налик на људску или да су у стању да осмисле комплексну стратегију која потпуно искаче из контекста постављеног задатка.

Али то не значи да ће тако и остати: данас, рецимо, нико не зна да ли ће машине постати суперинтелигентне пуким скалирањем (додавањем хардверских капацитета). Данашњи AI системи још увек нису измакли контроли, али постоји опасност да се то деси онда када ти системи постану екстремно моћни. 

Музика Кејна Вокера

Него да се вратимо на Кејна Вокера, негде из средине овог текста. „Ain’t My Problem“ је хит који се доскоро високо котирао на топ-листама кантри музике, број прегледа на „YouTube“ мери се милионима, а на интернету га можете наћи у више различитих верзија, укључујући и ону с концерта у Хјустону.

Откуд толико места за једног музичара у тексту који се бави вештачком интелигенцијом? Проблем је у томе што Хјустон – не постоји. Мислим, град је ту где је и био само што Кејн Вокер никад није одржао концерт у њему, нити је тамо икад боравио. Јер не постоји ни Кејн, ни Вокер, ни Кејн Вокер.

Тај музичар је производ вештачке интелигенције, свака нота из његовог све већег опуса је вештачка, глас је синтетизован, мачо лик из спотова је нацртан а комплетна лирика генерисана вероватно у свега пар минута:

I say it once, I don't speak twice
I don't gamble, but I roll the dice
I don't rush plays, I let it sit
I don't force moves, I commit...

(Кејн Вокер, „Pressure“)

 Признајте да вам се свиђа... А и да вам се не свиђа, никог није брига, нарочито Кејна Вокера јер он нема емоције (осим кад „компонује“) и ваше мишљење га се „ич“ не дотиче.

Зато се боље опустите и уживајте – одавно смо прешли тачку када је разлику између природног и вештачког било лако препознати.

Никада раније нисам чуо ни за ову књигу ни за аутора. У почетку сам чак оклевао да је узмем у руке, јер ми је деловала намерно „скандалозно” – попут оних књига које, ради продаје, уживају у изношењу (или измишљању) најсрамнијих детаља из живота тоталитарних вођа. Али, после неколико прочитаних страница, моје резерве су нестале и купио сам је. Коштала је пет долара.

Норман Олер, новинар са историчарским амбицијама, објавио је књигу 2015. године. Подељена је на три целине. У првом делу Олер описује успон немачке фармацеутске индустрије пре и после Првог светског рата. До краја 19. века Немачка је постала светски лидер у ономе што данас зовемо „big pharma”, а многе од тада основаних компанија, попут „Мерка“, и данас успешно послују. Немачка је свету подарила читав низ супстанци – од аспирина, откривеног 1897. године преко деривата морфијума (откривеног исте године и од стране истог човека, др Феликса Хофмана), па све до различитих метамфетамина, тзв. „стимуланса”.

Други део усредсређује се на једну такву супстанцу – первитин (сличан америчком бензедрину) – која је, упркос формалној забрани шире употребе од стране нацистистичких власти, постала свеприсутна у највишим ешалонима режима, укључујући и Вермахт. Пертвитин је требало да повећа концентрацију, смањи потребу за сном и храном, побољша оштрину мисли, и стога је био идеална супстанца за војнике и официре који су морали сатима да се боре, возе или марширају.

Ипак, чини се да Олер прецењује значај первитина у немачком блицкригу 1940. године. Иако постоји извесна вероватноћа да се ефекти стимуланса доведу у везу са потребом војске за брзом победом (која је захтевала двадестчетворочасовну будност војника и официра), традиционални елементи ратовања, као што су изузетно смело планирање генерала фон Манштајна и Гудеријана и слаб морал француске војске, ипак су одиграли много већу улогу од амфетамина.

Најзанимљивији је трећи део књиге, у коме се детаљно и историјски документовано анализира однос између др Теодора Морела, Хитлеровог личног лекара, и његовог „Пацијента А“. Др Морел је у Берлину имао веома успешну каријеру, а Хитлера је упознао 1936. године. Од 1942. постали су нераздвојни, јер је Пацијент А све више зависио од дневних доза које му је др Морел „преписивао” – најпре витамина, потом первитина и морфијума, да би затим прешао на кокаин и коначно на мешавину опијума и кокаина (тзв. „speedball”). Олер уверљиво тврди да, осим Еве Браун, нико није био ближи Хитлеру од др Морела, барем од тренутка када се вођа преселио у Вучију јазбину у источној Пољској, а потом у други утврђени комплекс код Винице у данашњој Украјини.

Од августа 1941. до августа 1943, каже Олер, прошло је 1349 дана, а у 883 од њих постоје документовани записи о Мореловим сусретима са Хитлером (стр. 132). Његова ординација била је одмах поред Хитлерових просторија, и готово сваког дана – понекад и усред ноћи – био је позиван да му убризга дрогу.

Нема много сумње да је до средине 1943. године Хитлер постао зависник од опиоида. Тешко да је прошао и један дан а да није или примио инјекцију или прогутао таблету с неким од препарата др Теодора Морела. Морел је педантно водио евиденцију свих супстанци и инјекција, како би се заштитио од евентуалних оптужби за лекарски немар од стране Хитлеровог окружења. Управо ти дневници били су Олеров главни извор информација.

Олер посебно разматра диктаторово ментално стање након 1943. године, када су његове војне одлуке постајале све дисфункционалније, са војне тачке гледишта. Према том тумачењу (које, по мом мишљењу, није сасвим убедљиво), Хитлерово физичко и ментално стање значајно је утицало на ток последње три године рата и стога прича о Морелу припада Историји (са великим И), а не само домену личних особености диктатора.

Стање Пацијента А било је заиста жалосно. Живео је у потпуно вештачким условима оклопљених бункера (посебно након неуспелог атентата у јулу 1944), без физичке активности, готово без излагања свежем ваздуху и сунцу, спавао је у загушљивој и смрдљивој просторији и хранио се искључиво вегетаријански. Хитлер је нагло остарио: „До 1940. године Хитлер је изгледао млађи него што је заиста био [имао је 51 годину], али након тога је брзо старио. До 1943. године његов изглед је одговарао његовим годинама, али потом је његово нагло физичко пропадање постало очигледно” (стр. 226).

Још важније било је његово ментално стање. Лоше физичко здравље изазивало је неурозу, несаницу, недостатак концентрације, пробавне тегобе, слабљење вида и слуха. Очигледно није могао јасно да размишља. Ту на сцену ступа др Морел са својим „чудотворним” лековима. Пацијенту на ивици снаге Морел је давао дозе стимуланса који су му, готово чудом, враћале енергију и способност одлучивања; а што је још важније, омогућили ми да пред генералима и страним државницима који су га посећивали делује потпуно присебно, физички спремно и да потпуно држи контролу над ситуацијом. Олер, позивајући се на Морелове дневнике, више пута описује трансформацију оронулог старца, који би се у року од неколико минута након инјекције претварао у орног и самоувереног човека који крупним корацима корачао ка сали за састанке и тамо привлачи пажњу свих и доминира разговором.

Могуће је да је Морел преувеличавао чудотворне ефекте својих препарата, али нема сумње да је с једне стране Хитлерово физичко и ментално стање било у расулу, док су, с друге стране, бројни посматрачи и учесници конференција током 1943. године па све до краја 1944. одлазили са састанака са утиском да је фирер исто онако снажне воље и одлучности као и у време свог успона на власт.

Све ово нас, природно, води до следећег питања: да ли је др Морел био „лудак”, „шарлатан” или „дилетант”, како га готово увек описују у књигама о Хитлеру? За њега сам знао из разних Хитлерових биографија, али у свакој од њих био је сведен на једва неколико редова, представљен као надрилекар који се додворавао Фиреру. Олерова књига нам, међутим, пружа другачију слику.

Приступ др Морела имао је врло мало везе са медицином као таквом. Његов циљ је био крајње краткорочан: да Пацијент А у датом тренутку изгледа боље, да делује присебно и самоуверено, а нарочито да такав утисак остави на оне којис којим се сретао. Дугорочно здравље, као ни опасност од зависности, Морела уопште нису занимали. Његов задатак био је да реши политички проблем.

Читајући књигу, нема сумње да је Морел у томе успео, и да није било ирационално од Хитлера што га је толико дуго држао крај себе, чак и игноришући покушаје Рибентропа, касније и Химлера и Бормана, да се отараси арогантног и тврдоглавог лекара. Хитлер је у потпуности зависио од својих дрога – и од онога ко му их набавља. Како Олер пише, то је био однос потпуне зависности наркомана од дилера.

Да ли је све ово било неетично са Морелове стране? На то питање могу се дати два одговора. Да ли би било „етичније” да је Морел отровао Хитлера (за шта га је, без икаквих доказа, оптуживао Химлер)? Можда би то спасило многе животе. Али тако нешто, чини се, никада није ни пало на памет др Морелу – а било би и у супротности са Хипократовом заклетвом. Да ли је, пак, Морел остао веран тој заклетви? Не, јер га здравље Пацијента А само по себи није занимало, већ само његова способност да из дана у дан издржи а да се ментално и физички не сломи пред свима – што му се, коначно, и десило у априлу 1945. Овде се, дакле, не ради о чисто професионалном, већ о политичком императиву нечијег посла. А гледано из тог угла, др Морел је био веома успешан.

P.S. За једног економисту занимљив је следећи детаљ који се помиње у књизи: немачке окупационе снаге су код Винице, недалеко од места где су боравили Хитлер и Морел, затекле огромну, ултрамодерну кланицу, изграђену у потпуности америчком технологијом, вероватно током првог совјетског петогодишњег плана. Морел захтева ову кланицу да би из ње узимао као „сировине” делове закланих животиња. За економисту ова чињеница изненада и недвосмислено открива колико је приступ америчкој технологији био важан за рани развој Совјетског Савеза.

Свако је под стресом, о њему сви говоре, иако се ретко ко прихвата задатка тумачења речи – стрес. Као и многе друге речи које су биле у моди после већих научних открића, тако је и стрес стекао своје место у речнику свих људи овога света, без обзира на њихово образовање и место на друштверној лествици.

Када је реч о стресу, он се понекад користи као синоним за нервну напетост, што он никако није. Сви, наравно, знају да је живот људи који доносе важне одлуке испуњен стресом као и да су разни породични проблеми, гужве у саобраћају, одлазак у пензију, болест или смрт рођака и пријатеља стресне ситуације. Израз стрес, као и речи срећа, успех или грешка, за различите људе имају различито значење.

Да ли је стрес једноставно притисак на нечију личност, или је то напор, умор, бол, страх, потреба за концентрацијом, понижење због осујећености у намерама, или пак, захтев за потпуно преформулисање животног пута и циљева? Одговор је и да и не. Свака од поменутих ситуација изазива стрес али се ниједна од њих не може означити као дефиниција, будући да се реч стрес примењује потпуно подједнако на сваку од њих.

Очигледно је да стрес настаје као резултат више чинилаца који се поједничано, бар у техничком смислу, називају стресорима. Распознавање фине разлике између стресора и стреса вероватно је најважнији корак у покушају научне анализе најчешћег биолошког, односно животног феномена који свако од нас врло добро познаје из личног искуства. Нисмо далеко од претпоставке да би стрес могао бити нека од основица из које се ствара нова научна филозофија опхођења у животу, тј. рационална профилакса и терапијска наука људског понашања и стила живота. 

Стрес као одговор 

Стрес је неспецифични одговор тела на постављене захтеве. Да би се ова дефиниција боље разумела добро је размотрити смисао израза специфичан и неспецифичан. Сваки захтев који је постављен телу у неку руку је јединствен, тј. специфичан, за разлику од одговора који није увек истоветан.

Када смо изложени хладноћи дрхтимо, не би ли тако произвели нешто више топлоте, а крвни судови у кожи сужавају се да би се одавало што мање топлоте. Када смо појели више хране него обично, концентрација шећера у крви расте изнад нормалих вредности. Тело одговара тако што лучи инсулин који сагорева шећер и његову концентрацију враћа у нормалне оквире.

Сваки дати лек и хормон имају специфично дејство: хормон адреналин повећава крвни притисак, убрзава пулс и симултано повећава количину шећера у крви, док хормон инсулин смањује концентрацију шећера у крви. Сви поменути чиниоци, почев од хладноће, претеране количине унете хране, лекова или хормона имају нешто заједничко: они траже прилигођавање тела новој ситуацији. Тело се мора адаптирати на проблем, без обзира на његову природу. Тело се прилагођава на неспецифичан начин.

Неспецифичан начин – шта је то? То је као кад се, на пример, мере тежине неких предмета различитих облика и боја. Њихова боја и облик који им дају специфичност, немају никвог удела на тежину, али кретање језичка ваге увек показује неку тежину, без обзира на облик или боју, тј. на специфичности мерених прердмета. Кућни апарати са специфичним функцијама, попут фрижидера, лампи, телевизора или других електричних справа, зависе од једног јединог, заједничког, неспецифичног чиниоца – од електричне струје.

Другим речима, са становишта стресора, тј. фактора који проузрокују стрес, пријатна или непријатна ситуација, као и физички чиниоци с којима је суочено тело, нису ни од какве важности. Једино што је битно јесте интензитет захтева за прилагођавањем и адаптацијом на новонасталу ситуацију. 

Суспрегнути импулси

Преисторијски човек преживљавао је у опасном свету због тога што је уз релативно велики мозак располагао разрађеним механизмима за промптни физички одговор на опасност.

Замислимо неандерталца како дремуцка на сунцу испред своје пећине, после успешног лова. Изненада, примећује сенку огромне звери. Он реагује без размишљања – његов аутономни нервни систем убрзава му рад срца, диже се притисак, у крв се убацују хормони који шаљу шећер према његовом мозгу и мишићима дајући им на тај начин енергију. Процес варења одмах престаје, тако да се енергија усмерава само за одбрану. Црвена крвна зрнца убрзано прихватају кисеоник, а отпуштају угљендиоксид. Наш предак напада уљеза својом најбољом мотком или, зависно од ситуације, бежи у пећину.

На исти начин реагују и животиње. Змија се увија и у скоку напада. Лав скаче према непријатељу, а јелен без размишљања бежи у џбуње. Међутим, када модеран човерк осети опасност и претњу, правила цивилизације и обичаји понашања у 21. веку, спречавају га да се препусти својим инстинктивним импулсима.

Наравно, он ће свој бес и незадовољство морати да прогута, за разлику од животиња или примитивних или пијаних људи који имају неразвијен или омамљен мозак, а који ће у конфликтним ситуацијама поступити као што је некад поступао наш предак чији су остаци пронађени у Неандерталу, лепој долини у Немачкој у близини Дизелдорфа.

Када претња није отклоњена или кад претеће околности нису решене, онда одбрамбене реакције нашег тела, било да су видљиве (општа напетост, израз лица, боја и влажност коже), било да су невидљиве (лучење хормона који својом повишеном концентрацијом подижу физичке потенцијале), постају хроничне, замарају тело и његове органе и после више година чине га истрошеним, а да притом циљ не мора увек бити постигнут. 

Адаптације и типови људи 

Модеран човек зна врло добро да осујећеност, тј. фрустрација и разне несреће погађају и тело и дух. Међутим, иако се наслућивало да болест не изазивају само виша сила нити микроби и други микроорганизми, о стресу као судбинском пратиоцу човека говори се тек од пре неких 78 година.

Први талас систематског истраживања стреса био је психосоматски покрет који је својевремно разрадио и дефинисао типове личности које најлакше подлежу болестима као што су гризлица желуца, неправилности рада срца, повишени крвни притисак, мигрена, артритис и други специфични проблеми.

Но, иако овај покрет још увек има значајно место у социјалној медицини, изгледа да није донео онолико користи колико се очекивало. Испоставило се да „коронарни типови“ не добијају баш увек коронарну болест, нити срчани удар погађа увек „личности склоне удару“, а да се и не говори о артритису и дијабетесу који не показују никакву корелацију са психолошким и антропометријским профилом „артритичких“ и „дијабетичких“ типова личности.

Због значајних открића у биохемији и молекуларној биологији, данас се истражују физички и хемијски путеви којима се стрес креће кроз организам. Оба приступа проблему су плодоносни тако да је између њих постављана права позорница на којој се одиграва борба за обуздавање стреса, попут хируршке сале, места где се због узбуђења и сталних стресова лако зарађује хипертензија и коронарна болест, а о склоности неких хирурга алкохолу који „потапа“ стрес говори се шапатом. 

Кључ надбубрежне жлезде

Када је Ханс Сели (Hans Selyе), човек који је данас права медицинска легенда, 1926. године из Прага, у коме је завршио медицину, дошао у Монтреал на Универзитет Мекгил, прво што је желео и могао да уради као млади асистент, било је откривање разлога због чега су сви болесни људи измучени и истрошени.

Сели је као патолог и ендокринилог веровао у неки заједнички чинилац који ни по чему не би морао бити специфичан за сваку болест појединачно, али који би могао доприносити њеном развоју.

Пошто је експерименталне мишеве излагао разним врстама стреса, почев од страха и галаме, или различитим и екстремним променама температуре, увек био добио исту реакцију – лучење хормона из надбубрежне жлезде, улкус у желуцу и дванаестопалачном цреву као и скврчавање тимуса, слезине и лимфних чворова. Што је стрес био гори то је и реакција била изразитија.

Кад је мишеве излагао лакшим ударима електричне струје добијао је потпуно исту реакцију. Исто се догађало и након убризгавање било каквих страних материја у тело мишева.

Постепено, Сели је утврдио да иако тело реагује општом реакцијом на стрес, почетак и ток реакције одређују надбубрежне жлезде које се после дуготрајног стреса увећавају јер једино тако могу да луче довољне количине хормона. Уколико се надбубрежне жлезде уклоне, а експериментална животиња изложи стресу (касније је утврђено да ово важи и за човека) смртни исход је неизбежан. Уколико, пак, тој истој животињи убризгате екстракт надбубрежне жлезде узете из телета, отпорност, тј. реакција на стрес повећава се у сразмери са количниом убризганог екстракта, односно хормона. 

Адаптација на стрес 

Када мозак сигнализира опасност, тј, пошто сте схватили да сте угрожени на било који начин, без обзира да ли је у питању дивља звер или пак претеће писамце, површина на доњој површини мозга која координише рад свих жлезди за лучење хормона позната као хипоталамус, шаље хемијску поруку хипофизи, најважнијој жлезди у телу човека, а ова лучи нарочити хормон звани АЦТХ који стимулише надбубрежну жлезду.

Данас и основци тврде да им због сталних запиткивања, учитељица набија адреналин и притисак у главу. Адреналин је продукт надбубрежне жлезде (латински, ad – до, изнад; ren – бубрег), а лучи се увек када тело заузима одбрамбену позицију. Сви животни процеси се дижу на виши ниво – крвни притисак расте, пулс и дисање се убрзавају, мишићи су напети – може се ступити у борбу или побећи. Тело је у фази узбуне.

 Након узбуне следи адаптација. Ако је нога сломљена, постепено се јавља оток око прелома. Тако оштећено место добија заштиту. Рана на телу почиње да црвени јер се око ње јавља запаљење и оток и тако убрзава затварање физичког оштећења, тј. отвора на површини тела. Поред тога, повећава се концентрација хормона из коре надбубрежне жлезде чиме се подиже отпорност на инфекцију. Читав ланац хемијских реакција које воде ка прилагођавању новонасталој ситуацији не траје бесконачно, будући да је енергија потребна и за најосновније процесе који, и иначе, одржавају тело у животу. Због тога адаптација траје само ограничено време.

Дуготрајни стрес, поготово када показује тенденцију преласка у хронично стање, исцрпљује тело. Он може довести до потпуног „пуцања“ личности, што би рекли тинејџери, а потом и до колапса.

Пошто је сасвим извесно да и физички и психолошки стрес изазивају општи, неспецифични одговор тела, произилази да их је тешко раздвојити. У стварности, тело и дух су нераздвојиви.

Проблем самопоштовања

У свакодневном животу општа адаптација организма проузрокована је најчешће друштвеним односима и местом у друштву које неко заузима. Начин на који се сагледава и процењује оно што нам се догађа одређује начин и интензитет адаптације на стрес.

У неким ситуацијама превагу односи когнитивна процена, тј. расуђивање на основу опажања, меморије претходних искустава, и слично. Културне норме у друштву, као и образовање, утичу на процес менталне обраде онога што се одиграва.

Осећај самопоштовања заснива се, наравно, на вредностима које важе у друштву, као и на вредностима које друштво придаје нечијем раду. Личности које држе до себе не решавају проблеме на мах. Решење проблема на мах може бити слично решењима којима је давао предност наш предак из Неандертала или ће зависити од културних норми уобичајених у датој средини.

У првом случају скраћује се време адаптације, јер је виком или мотком проблем како-тако привремено решен, док се у другом случају продужава дејство хормона и његових последица; адаптација је спорија јер вика, галама и мотке никако не иду уз лепо понашање и добро место у друштву. Цена је прилично висока. 

Ето разлога због кога су хероји индустријског друштва главне жртве артеријске хипертензије, дијабетеса тип 2, коронарне болести, инфаркта, алергија, псоријазе... 

Типологија личности по Фридману и Розенману

Средином седамдесетих година прошлог века, што би значило пре неких тридесет и пет година, доктори из Сан Франциска у САД Реј Розенман (Ray Rosenman), психолог, и Мејер Фридман (Meyer Friedman), кардиолог, изнели су прилично ексцентричну тврдњу због које дуго нису силазили са насловних страница многих најугледнијих светских новина.

Исхрана, вежбања, породичне болести и холестерол јесу важни, тврдили су они, али оно што је током година повећало број срчаних обољења јесте темпо живота. Човек је једина животиња која зна шта је време и која примећује његов ток, а наша цивилизација се одликује брзином и такмичењем. Уосталом, погледајмо како је било само пре стотинак година. Људи су јели далеко маснију храну, радили далеко више, били су много тежи и дебљи, али се о коронарној болести (ангина пекторис) и инфаркту говорило као о реткостима.

У последњих песедетак година завршено је много истраживачких студија, а накупило се и право брдо података који нам показују корелацију типова личности и њиховог физичког изгледа са, рецимо, најчешћом и најважнијом последицом продуженог стреса – болестима срца и крвних судова.

Испоставило се да људи, и мушкарци и жене, припадају, углавном, двема основним групама, тј. типовима.

Тип А одликује се интензивним хтењем, амбицијом, агресивношћу и жељом за такмичењем, као и инсистирањем на завршеном послу. Припадници типа А одају утисак добро контролисаних особа, али маска коју носе с времена на време попушта и може се видети напетост и нестрпљење.

Тип Б обично не гледа на сат, није заокупљен важним пословима, а у великом броју случајева не заузима важно место у друштву.

Највећи број особа прдставља мешавину типва А и Б при чему увек постоји превага на једну страну. 

Шта је животни циљ? 

Мађарски нобеловац Алберт Сент Ђерђи (Albert Szent-Györgyi) писао је пре неких 40 година : „У људској активности преовлађује потрага за срећом. С друге стране, срећа је, у суштини, стање у коме су испуњене све потребе, било да су оне материјалне било интелектуалне. Задовољство је испуњење неке жеље, при чему нема великог задовољства без велике жеље. Способност тражи сопствено коришћење.“

Животни пут и његов циљ вероватно представљају испољавање човека као личности, сходно његовом гледању на живот, као и постизање осећања сигурности. Да би се ово постигло мора се наћи оптимални ниво стреса под којим се живот одвија али и оптимални степен коришћења адаптационе енергије и прилагођавање њеног смера.

Потрага за прихватљивом и задовољавајућом филозофијом живота, мора почети самоанализом. Свако мора самом себи одговорити што је могуће поштеније: шта заиста хоћу од живота? Обично се имају два или више дугорочна циља од којих је један увек доминантан. Сви ти индивидуално различити циљеви јесу свесно или несвесно усмерени ка задобијању љубави околине.

Очигледно је да дугорочни циљеви имају две проминентне карактеристике: рад без кога нема исказивања личности и, наравно, плодови рада који се морају увећавати, иначе рад не би имао смисла. Филозофски, религиозни и политички идеали прилично су дуго, колико траје организовани живот, добро служили људима у трагању за дугорочним циљевима којима би се посветио цео живот.

Стварање материјалних добара (зарада, што би рекли), као и стварање и прикупљање добара, у суштини су манифестација егоизма. Уосталом, и најпримитивније животиње инстинктивно скупљају храну и ствари, не би ли осигурале сопствену сигурност. Акумулација хране као и изградња сигурног и удобног места за живот део је основног биолошког нагона. То је карактеристика мрава, пчела, птица, али и „капиталиста“ који скупљају новац да би га ставили у банку.

Слични импулси покрећу комплетно људско друштво које увећава дужину добрих путева, телефонску и интернет мрежу, ствара велике градове, а све да би живот био лакши, сигурнији и комфорнији.

Животни пут одређују инстинкти и емоције, али логика вођена интелигенцијом јесте једини начин за проверу средстава којима се неко служи да би остао на зацртаном курсу који води према циљу обично одређеном емоцијама. Однос између стреса, идеја и успешности њихових реализација је неизбежан, без обзира на циљ коме се стреми – ментална тензија, фрустрације, несигурност и бесциљност увек делују као стресори.

Жеља за признањима и зарадом, као и за стварањем материјалних добара, јесте добар циљ – и требало био да буде свачији, али, не једини и најважнији. Ако желе да избегну понижења, стресоре и стрес, ниједан прави човек нити права жена, било да су у друштвено признатој или мањи признатој професији, никада не би смели отићи на ону страну која не тражи ништа осим лукавства као најнижег степена интелигенције и да попут, рецимо, политичара буду puppet on а string, само због тога што нису имали снаге за успешно бављење пословима за које су квалификовани.

Што се тиче успеха у животу, вредности тог успеха и његове процене, није лоше присетити се приче из античког Рима. Филозоф и државник Катон Старији на изјаву једног свог пријатеља: „Скандал је да твоја статуа није још постављена у Риму“, одговорио је: „Више волим да људи питају зашто нема Катонове статуе, него: зашто је овај овде.“

Живот није увек онакав како га видимо. Он је онакав каквим га осећамо. 

Никада у историји није погинуло толико људи као у Другом светском рату. Између 55 и 85 милиона. Никада се није умирало на страшнији начин него у нацистичким логорима смрти. Никада није убијано тачно 100 цивила за сваког окупаторског војника као у Србији. Никада нису употребљена тако страшна оружја. Никада није толико градова широм света нестајало у пламену. Никада десетине милиона људи нису биле присиљене да беже и напуштају своје домове и своје земље.

Совјетски народи су дали највећи борачки допринос победи над нацифашизмом. Макс Хејстингс је у својој изврсној књизи Пакао израчунао да је 65 одсто свих војника палих у борби против сила Осовине било из редова Црвене армије. Кинеза 23 одсто, из Британије и САД по 2 одсто, Пољака и Француза по 1 одсто. Ако посматрамо само Европу, више од 80 одсто свих погинулих антифашистичких бораца били су житељи Совјетског Савеза. Што се цивилних жртава тиче, само су Јевреји изгинули више од Белоруса. Можда и, процентуално, Срби Босанске крајине.

Потцењивање совјетских жртава траје одавно. Ако гледате западне медије и пратите западну масовну културу, одлучујући догађаји су ваздушни рат над Британијом и десант на Нормандију. А само у завршним борбама за Будимпешту и Берлин је погинуло више црвеноармејаца него свих британских војника у Европи. Страшне битке на Истоку (Москва, Стаљинград, Курск) чине да сваки окршај на Западном фронту изгледа као чарка.

300.000 палих партизана

Југословени су, по борцима палим против фашиста у односу на број становника, други на свету после народа СССР-а.

По горе поменутој Хејстингсовој процени, југословенске борачке жртве, у апсолутним бројевима, превазилазе број палих бораца из САД и Уједињеног Краљевства. Хејстингс је рачунао са око 400 хиљада борачких жртава у Југославији. По прецизнијим истраживањима Драгана Цветковића број југословенских антифашиста палих са оружјем у руци, је око 300 хиљада. И по тој скромнијој процени, више од Југословена у апсолутним бројевима погинуло је само бораца из СССР-а, Кине, Британије и САД.

Од тих 300 до 400 хиљада палих бораца, већина су били Срби. По цивилним жртвама, Срби из НДХ су сразмерно изгинули мање само од Јевреја, Белоруса и Украјинаца. Ако искључимо јеврејске жртве, ових Срба је процентуално више страдало од Пољака. По војничким жртвама у односу на број становника, више је пало западних Срба од Украјинаца и Руса. Сразмерно становништву, једино се пали белоруски борци могу мерити са западним Србима.

Одмах до њих је и удео далматинских Хрвата међу палим антифашистима. Општу хрватску антифашистичку статистику квари чињеница да су Хрвати дали и велики број палих бораца на страни сила Осовине. Војска НДХ се бори више од две недеље после пада Берлина. У то време падају и најбројније усташке и домобранске жртве. Хрвати су вероватно једини народ који су са пушком у руци изгинули у толиком проценту на обе стране велике поделе у Другом светском рату.

Од свих Срба, из Хрватске их је погинуло најмање 16 одсто, од оних из Босни и Херцеговини најмање 15 одсто. Веома су високи губици Црногораца. Црногораца је погинуло најмање 11 одсто, али у великом броју у грађанском рату четника и партизана.

Југословени су на крају рата изашли са четвртом савезничком армијом у Европи и шестом на свету. У односу на број становника, вероватно смо имали највећу антифашистичку војску на свету.

Овде рачунамо само оне војске које су настале из покрета отпора у окупираним земљама, а не војске великих држава које нису биле окупиране, па ни оне које су мењале стране. Зато нећемо узети румунску војску у разматрање. Румуни су имали више бораца на Источном фронту од свих немачких савезника заједно. Када су променили страну у лето 1944. године, имали су војску од 1,2 милиона људи.

Ако гледамо само војске израсле из покрета отпора, 1945. године партизанска војска је имала 800.000 бораца, француска нешто више од 1.200.000, кинеска Народноослободилачка војска око милион војника, пољска војска у отаџбини (Армија Крајова) до 400.000 бораца.

Скоро све време Другог светског рата, Срби чине огромну већину партизана. Донекле је изузетак период од пада Италије до ослобођења Србије у јесен 1944. године. У том периоду расте удео Хрвата, тако да је у лето 1944. године проценат Хрвата у партизанима био доста висок, али ипак много мањи од процента Срба из НДХ. После ослобођења Србије, партизани опет постају претежно српска војска. Овај пут већину бораца дају централна Србија и Војводина.

Битка на Сутјесци

Ниједан други покрет отпора у Европи, сем пољског, нема такве велике борбе са окупатором као што је била Сутјеска. Сутјеска је највећа герилска битка у Другом светском рату. У Варшавском устанку је погинуло више Немаца него на Сутјесци, али је покрет отпора буквално збрисан. А партизани су претекли после Сутјеске и Зеленгоре.

Немци су на овом непроходном терену, где су многе борбе вођене у трку и прса у прса, изгубили више људи него било где и било када у Југославији у герилској фази НОБ-а. У овој борби су ангажовали и највише војске и технике, успевши да скоро потпуно опколе партизане и да разоткрију партизанске радио-комуникације.

Партизанима је додатно отежавало операције то што су чекали прву савезничку мисију на Дурмитору и што су били оптерећени великим бројем рањеника. На Сутјесци није постојао само један пробој обруча и једна одлучна битка, већ се ради о низу различитих драматичних борби и пробијања.

Партизани су прво успели да се извуку преко Вучева, које су борећи се прса у прса, отели од Немаца, па су се онда, под изузетно драматичним околностима, провукли испод брда Кошур (узак простор који је Прва пролетерска дивизија прешла у трку) и на крају последњи обруч пробили на брду Балиновац, када су, на срећу, изгубили радио-везу између Прве пролетерске дивизије и Врховног штаба.

Кошур и Балиновац били су плод необично смеле самосталне одлуке Коче Поповића, команданта Прве пролетерске, коју је подржао и командант Друге пролетерске Пеко Дапчевић.

Тито не само да у почетку није похвалио свог првог команданта, већ је помишљао и да га смени, а можда и да га пошаље на ратни војни суд, јер је без одобрења Врховног штаба „самовољно” кренуо у пробој и „оставио” Врховни штаб. Наравно, брзо се предомислио.

Пред пробој, Тито је рањен на Милинкладама. Фотографија рањеног Тита је постала једна од икона Титовог култа, па је тако допринела стварању мита о неустрашивом герилском вођи. У међународној јавности, том миту допринео је Вилијам Дикин, који је Черчилу помагао да напише мемоаре. Дикин је прошао кроз пакао Сутјеске уз Тита.

Битка на Сутјесци као да је била предодређена за еп и легенду. Јунаштво, потпуни преокрети и изненађења, спремност на саможртвовање, братска борба Срба и Хрвата. Нигде ни пре ни после није изгинуло толико Хрвата партизана, углавном Далматинаца.

Комунисти су са правом од борбе на Сутјесци начинили један од темељних партизанских и послератних митова. Сви знамо песму о команданту Сави, иако су и далматински Хрвати и банијски Срби дали највише палих бораца. Нико не зна како су се звали далматински и банијски команданти. Банијци су на Неретву пошли са око 4.500 бораца, вратило их се мање од 500. Али ни Далматинци на Банијци нису тако вешти у опевању својих борби као Црногорци.

Ревизија историје

Умањивање улоге партизана врши се из неколико праваца. Први је омаловажавање штете које су нанели окупатору. Наравно, Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Прле и Тихи су у југословенским филмовима и серијама сами убили више Немаца него што их је погинуло на целом Балкану. Међутим, као и у већини других историјских прича, мора да водимо рачуна о општем европском и светском контексту.

У најтежем тренутку рата, док Вермахт меље све пред собом на путу ка Москви, партизани и четници ослобађају земљу од Јадрана скоро до Саве и Дунава – од околине Сарајева и Мостара на западу, до испред Краљева на истоку. Само на територији „Ужичке републике“ у Србији живело је око милион становника. Партизани касније ослобађају велике територије са седиштем у Бихаћу 1942. и Јајцу 1943. године.

Једини други европски покрет отпора који је накратко држао тако велике територије је словачки, који у касно лето 1944. године на неколико недеља ослобађа област величине Македоније са центром у Банској Бистрици.

Ниједан покрет отпора није сам ослободио већи део своје земље. Сетимо се да је Црвена армија после октобра 1944. године отишла према Мађарској. Целу земљу западно од Дрине и Босута ослобађају партизани.

Французи крећу у праве борбе тек после савезничког искрцавања у Нормандију и нигде се не боре сами, без Англоамериканаца. Покрети отпора и у другим земљама играју искључиво помоћну улогу у војним операцијама. Сем Југославије.

Други правац порицања партизанске улоге у рату је њихов немаран однос према жртвама. На пример, повод за највеће страдање Срба у рату, оно на Козари, јесте партизански напад на рудник Љубију. Козарачки партизански одред, иначе највећи у земљи, је осим тога стално нападао пруге. А рудници и саобраћајнице су најважнија немачка брига у региону. Зато решавају да очисте цео један крај од Срба. То су Козара и Поткозарје. Усташе затиру козарачке Србе са фанатизмом невиђеним нигде у Европи од времена верских ратова..

На први поглед, лако је нападати партизане да су водили борбу против окупатора без обзира на страдања цивила. Прича о цени борбе је један од главних мотива првог партизанског модернистичког романа, Далеко је сунце Добрице Ћосића.

У Другом светском рату нигде није вођено много рачуна о страдању цивила, па ни својих или савезничких. У припремама за Дан Д и након искрцавања, Англоамериканци су у бомбардовањима побили више од 50 хиљада Француза. На пример, када су бомбардовали луку Авр, где је страдало 5 хиљада људи, одбили су да допусте евакуацију цивила.

Током девет месеци Битке за Британију 1940. и 1941. је страдало 43.500 цивила. Хиљаде међу њима је изгинуло од „пријатељске ватре“, противавионских граната које су промашивале циљ и експлодирале на земљи. Током целог рата је у савезничком бомбардовању погинуло око 57.000 француских цивила. Немачка бомбардовања су побила 60.500 британских цивила.

Овде опет морамо да прибегнемо међународном контексту. Има ли неодговорније, али и храбрије акције отпора од Варшавског устанка 1944. године? Вође Армије Крајове су покушале да сами ослободе Варшаву и тако обезбеде пољску самосталност. Без договора са Совјетима, устанак је био осуђен на пропаст. Совјети су пустили Пољску војску у отаџбини да пропадне са скоро 200 хиљада погинулих цивила и разарањем 90 одсто Варшаве, дословце циглу по циглу.

Пољаци се, међутим, поносе овим лудо храбрим чином побуне. Не одбацују га због превисоке цене и недовољне бриге о народу.  

Oсветнички терор

Победници у ослободилачком и вишеструком грађанском рату су 1944. и 1945. године прибегли осветничком терору. Много кафанске митологије се развило око тих злочина. На пример, да је тај терор био првенствено антисрпски. Мерено процентима, а и у апсолутним бројевима, партизани су највише убијали Хрвате, што је и разумљиво, обзиром на жилав отпор оружаних снага НДХ чак и после 9. маја. Само у мају 1945. године, на многим стратиштима које називамо по једном месту, Блајбургу, побијено је више Хрвата него свих Срба у репресалијама новог режима 1944. године. Разлика је у томе што су српске жртве црвеног терора углавном били цивили, осим малог броја љотићеваца и недићеваца.

Што се четника тиче, њихово највеће страдање је на Зеленгори, пролећа 1945. године (око 9 хиљада). Неки су пали у борби с партизанима, иако веома неравноправној, а неки после заробљавања. Хрвати на тзв. „Крижном путу“ углавном су побијени након што су их Британци изручили Југословенској армији.

Често се чује тврдња да су убијени хрватски војници били усташки кољачи, који су заслужили одмазду, али то не знамо. Нико се није много бавио испитивањем ко су и шта су били стрељани. Најважније усташе су одавно побегле пацовским каналима. Они што су похватани око аустријско-словеначке границе су у великом броју били регрути, мобилисани из околине Загреба и северозападне Хрватске. Значи, многи од њих нису у животу видели Србина. После Хрвата, сразмерно највише су страдали Словенци у њиховом „рдечем терору“. 

Занимљивост везана за те догађаје је да су партизани избегавали да убијају „туђе“. Словенци су убијали Словенце, Црногорци своје, а усташе и домобране Хрвати и Срби из Хрватске. Мој деда, четник Павла Ђуришића, са врло сумњивом биографијом, преживео је тако што се предао словеначким партизанима.

Историјски контекст

У Вараждину су средњошколци недавно били збуњени питањем да ли је Хрватска победила у Другом светском рату. Поделили су се на скоро једнаке делове по том питању. И Србија и Република Српска се колебају око партизанског наслеђа, које јесте противречно. Али треба ли да због оправдане критике комунистичких грехова одбацимо велики међународни историјски капитал који су нам оставили партизани?

Уз све своје заблуде, па и злочине, партизанска војска је била, после кинеске, највећа герилска војска на свету. А Кинеза је било нешто више. Највећи број партизана су били Срби. Да ли смо спремни да се одрекнемо велике историјске победе, због идеолошких размирица?

На овом месту мора да проширимо историјски контекст. Запитајмо се да ли би Французи одбацили свој највећи празник, 14. јули, Дан пада Бастиље, зато што су револуционари после спроводили, дотада нечувени, револуционарни терор.

У нашем сећању мора да опстане чињеница да нас антифашистичка борба повезује са најбољим делом човечанства, оним који је победио те 1945. године. Стицајем околности, партизанска борба постала је једна од ретких позитивних тековина наше историје у свету. Мало ко зна за објективно много веће победе српске војске у Великом рату. Партизанска борба је врло позната ствар. Сви знамо анегдоту о томе како је Пикасо плакат за филм Битка на Неретви насликао за сандук вина, задовољан што може да буде део слављења велике партизанске борбе.

Милан Кундера, који је веома критичан према свему што мирише на комунизам, а поготово на Русе, овако пише у есеју о роману Кожа Курција Малапартеа, који је уврштен као поговор у „Лагунино“ издање ове књиге:

„Нова Европа је настала из једног огромног пораза, који је без премца у њеној историји; Европа је први пут поражена. Европа као таква, читава Европа... Ниједна земља у Европи (од Атлантика до балтичких земаља) није се ослободила властитим снагама. Ниједна? Ипак. Југославија. Властитом партизанском војском. Зато је 1999. године требало недељама бомбардовати српске градове: да би се, накнадно, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног.“

И наравно наш осведочени пријатељ Хандке у својој књизи Опроштај сањара од Девете земље:

„Редовно сам у словеначким селима виђао мање групе старијих мушкараца као сведоке историје сасвим другачије од наше немачке и аустријске, историје управо те Велике Југославије отпора, и завидео сам Југославији – другачије то не могу да кажем – баш због те њене историје.“

Шта славимо на Дан победе?  

Дакле, ко је победио 9. маја 1945. године?

Тог дана, мој деда-стриц Милутин, звани Тина, Чарапан из Милутовца, први пут је видео море у Трсту, а на мору огромне америчке лађе. Причало се међу војском да ћемо можда да заратимо са Американцима око тог прелепог града. Тина се осећао као део непобедиве, велике војске. Сви војници те армије су се осећали као равноправни саборци великих сила ослободилаца света, као победници у праведном рату. А то су и били.

Да одбацимо ту победу, коју смо извојевали заједно са бољом страном света? Зато што ју је постигла једна, наводно, идеолошка војска? Зато што су плодови те победе доведени у питање? Зато што данас није јасно да ли су поражени боље прошли?

Све је можда почело релативизацијом одговорности за Први светски рат. На његову стоту годишњицу се чинило да многи тврде да је Србија некако изазвала Велики рат својом дрском и самоувереном политиком. Много је суптилнија ревизија Другог светског рата. Западни медији чак проналазе сведоке по Украјини који говоре да су садашњи руски војници као нацисти из 1941. године. Таквим поређењима се Русији одузима њен симболички најважнији допринос свету – та победа 9. маја.

Ми то радимо сами. Део наше јавности жели да заједно са комунистичким догматизмом избаци и целокупно наслеђе НОБ-а, као штетно за „српство“. То није само увреда за стотине хиљада српских антифашистичких бораца. То није ни паметно.

Словенци су одбацили комунизам и Југославију, али не и партизански антифашизам. Бошњаци присвајају српску антифашистичку борбу, залажући се за ЗАВНОБИХ као основу своје државности, иако је пре 1944. године присуство тог народа у партизанима једва видљиво. Разне НВО покушавају да остваре монопол над помодно схваћеним антифашизмом, који се у том кључу тумачи као анационалан и супростављен српском родољубљу. А српски антифашизам може да буде итекако патриотски и националан.

Немогуће је заменити партизански антифашизам некаквим равногорским. Равногорци су, у војничком смислу, углавном били лабава коалиција сеоских милиција. У централној Србији није споран њихов антифашизам. Све до краја 1943. године, Немци стрељају отприлике подједнаки број талаца из редова „комуниста“ и „ДМ“, како су их они звали. Прва акција „Принц Еуген“ дивизије је била усмерена на Кесеровићеве четнике. До лета 1944. године равногорци се, осим против патризана, боре и против недићеваца и љотићеваца.

Проблем је у недостатку великих антифашистичких догађаја, погодних за присећање. После 1941. године равногорска стратегија се у Србији своди на чекање искрцавања савезника и на активну сарадњу са Италијанима у НДХ и Црној Гори. Најсветлији пример равногорског антифашизма у том каснијем периоду је операција „Халијард“, извлачење стотина савезничких ваздухопловаца преко импровизованих аеродрома у дубини окупиране територије.

На крају крајева, има нечег локалног у слављењу равногораца. Чак и у оквиру српског народа, читави крајеви нису имали никаква искуства са равногорцима. Понајпре Срем, део данашње Србије који је дао највише палих бораца.

Није подсећање на важне датуме једина сврха неговања антифашистичке традиције. Ова наша традиција, уз све сенке и противречности, могла би да буде једна од основа за савремени српски патриотски национални идентитет. Заснован на причи о победи и слави, а не на кукању да смо јадни, издани и остављени.

Амин Малуф је описао како лоше на Арапе утиче убеђење да их је цео свет издао и понизио. Губитнички наративи спремају на нове губитке. А прича о последњој великој победи може да буде увод у неку будућу изградњу оптимизма.  

Почнимо од новца. Која је његова основна функција? Да координише планове појединаца и компанија и да усмерава ресурсе у „правом“ смеру. Када одем у „Старбакс“ да купим кафу и имам новац да је платим, знам да ће постојати особа спремна да ми ту кафу скува, као и компаније које испоручују зрна кафе, и сви они очекују да ће од мене за свој рад добити новац. Тако новац омогућава да своје планове ускладимо – почев од узгајивача кафе па све до крајњег потрошача.

Али ако у Утопији новца нема, ко ће онда обављати ту координацију? Пре него што одговоримо на то питање, вратимо се корак уназад и погледајмо шта је то уопште Утопија. Послужићу се Марксовом дефиницијом из „Критике Готског програма“: комунизам је стање у коме „кад са свестраним развитком појединаца порасту и производне снаге и кад сви извори друштвеног богатства потеку обилније – тек тада ће бити могуће сасвим прекорачити уски буржоаски правни хоризонт и друштво ће моћи на својој застави написати: ‘Свако према својим способностима, свакоме према његовим потребама!’“ Утопија је, дакле, стање у коме добра и услуге постоје у неограниченом изобиљу, у коме нема оскудице, и у коме свако може узети онолико колико жели.

Неки ће ме овде одмах прекинути и рећи: то се никада неће догодити. Али не треба журити с таквим закључком. Погледајмо само шта се дешава када уђем у локални „Старбакс“: већ ту, на неки начин, закорачујем на „обалу Утопије“. Тамо могу бесплатно добити неограничене количине воде, коцкица леда, чаша за воду, папирних салвета, меда или млека. Све је изложено тако да муштерије – па чак и они који нису муштерије већ само сврате – могу узимати колико желе.

Постоје и друга добра која су током наших живота готово ушла у рог изобиља: вода, струја. Када треба да напуним лаптоп, могу рачунати на бесплатну струју у готово свакој продавници, возу или на аеродрому. Ту су и музеји или концерти на отвореном у којима људи уживају бесплатно, мада је ту ситуација нешто другачија јер их је неко други платио. Али помињем их овде јер ће нам касније послужити као пример.

Дакле, чини ми се да већ сада постоји ограничен, али растући број добара и услуга чији је гранични трошак производње толико низак да су практично бесплатни. (Просечан трошак производње није нула, али из угла појединачног потрошача та добра делују као да јесу бесплатна.) Погледајмо сада понашање људи. Да ли људи улазе у „Старбакс“ и пуне џепове бесплатним салветама или грабе коцкице леда? Не. Да ли сваког дана иду на бесплатне концерте на отвореном и туку се за место? Не. Када знате да ће таква добра бити обилна и бесплатна, не правите неразумне залихе нити се отимате за њих. Знате да ће бити ту када вам затребају.

До сада смо, чини ми се, дошли до два важна закључка: постоје добра која спадају у категорију „утопијских добара“, а понашање људи према тим добрима не укључује гомилање, бесмислено уништавање или расипништво.

Можемо ли замислити да ће, с економским напретком, све више добара постепено постајати „утопијска добра“? Мислим да можемо. Пре четрдесет или педесет година, рецимо, морали сте да платите чак и најмањи комад папира или папирну салвету, док их данас добијате бесплатно. (И даље постоји разлика између Америке и Европе: у европским „Старбаксима“ теже је доћи до бесплатних салвета.) Некада сте чак и чашу воде у гостионици поред прашњавог друма морали да платите. Данас више не.

Можда ће једног дана бити сасвим нормално да уђемо у „Старбакс“ и добијемо колико год кафе пожелимо бесплатно, уз прећутно очекивање да ћемо купити неки други, нови и помодни производ. А када се то догоди, кафа ће се придружити папирним салветама и коцкицама леда на списку наших „утопијских добара“. Тај списак ће се, дакле, временом ширити.

Замислимо сада да ту линију развоја продужимо много година унапред и претпоставимо да велики број добара која данас користимо временом постане „утопијски“. Али ко ће их производити? Зар људи неће морати да добијају некакве купоне налик новцу, који показују колико су сати радили и који им онда дају право на добра и услуге?

Међутим, то нема много смисла, јер ће сва добра, у било којој количини, бити доступна свима бесплатно, па ћете, имали купон или не, моћи да узмете колико желите. То онда значи да рад мора постати потпуно добровољан и слободан, без икакве „плате“. Ни то није немогуће замислити. Овај блог, рецимо, пишем бесплатно. Наравно, надам се да ћу тиме побољшати своју репутацију (или је потпуно упропастити), али за ово писање нећу добити ниједно конкретно добро нити услугу. И ви ово читате зато што вас занима, а не због новца.

Многе активности могу се обављати бесплатно, једноставно зато што људи уживају у њима. Многе друге, досадне, монотоне или тешке послове које данас раде људи преузеће роботи. Управљање роботима захтеваће минималан рад – можда само писање софтверског кода који им говори како да извршавају одређене задатке. Уверен сам да ће се хиљаде паметних младих људи надметати да то раде бесплатно.

Када одем у ресторан, ко ће ми припремити храну или ме услужити? Делом роботи, а делом људи који једноставно воле да буду кувари или уживају у томе да пруже добру услугу. У ствари, квалитет неких добара и услуга могао би чак бити и већи него данас, управо зато што људи боље раде оно што воле него оно што раде само зато што су за то плаћени.

Али ту, чини ми се, наилазимо на први проблем. Увек ће постојати бољи и лошији ресторани, једноставно зато што кувари неће бити подједнако добри. Међутим, пошто ће цена у сваком ресторану бити иста – нула – неће постојати никакав механизам који би распоређивао госте између бољих и лошијих ресторана, осим редова чекања. Тако ће се појављивати несташице одређених добара и услуга. А те несташице ће се, као у централизованој планској економији, „решавати“ – чекањем у реду. 

Други проблем јавља се на нивоу послова. Можда бисмо 90 одсто послова могли да препустимо роботима, још 9 одсто људима који једноставно воле да раде те послове, али ће увек постојати онај преостали један проценат – тешки послови, послови који се обављају у непријатним условима и које није могуће механизовати – за које ће бити веома тешко наћи људе.

Зато ћемо онима који такве послове обављају ипак морати нешто да понудимо; мораћемо некако да их мотивишемо да раде. Али како их привући ако је све ионако бесплатно? Тако би се новац, под видом некаквих посебних купона, поново појавио. Можда бисмо тим савременим стахановцима могли да дајемо купоне који би им омогућавали да прескоче ред у ресторанима. Можда нешто друго. Али шта год да смислимо, механизам расподеле – који је суштински повезан с новцем – вратио би се бар у том делу система.

На крају, ту је и питање технолошког напретка. Ако бисмо претпоставили да је технолошки развој стао, онда би идеја утопије без новца, бар у теорији, била готово замислива. Али ако се технолошки напредак настави, ако људи наставе да из радозналости – а не због материјалне користи – измишљају нове ствари, онда ће та нова добра, која су у почетку увек оскудна, морати некако да се распоређују. А да би се распоређивала, биће нам потребан новац или нешто налик новцу.

 У привреди која стагнира, опсег добара која су доступна бесплатно и у неограниченим количинама, као и број послова који се обављају бесплатно, може бити веома велики. Могли бисмо имати утопију од 99 одсто. Али не и потпуну, стопостотну утопију.

У привреди која расте, међутим, утопија постаје много мање достижна. Што брже растемо, то је више „утопијских добара“ и чини се да смо ближи Утопији; али истовремено, што брже растемо, то више стварамо нових добара која су у почетку нужно оскудна, па се тиме од Утопије поново удаљавамо. Управо се у томе, чини ми се, открива суштина економског напретка коју је Лејф Венар својим питањем дотакао: економски напредак нас из дана у дан чини богатијима, али нас оставља подједнако незадовољнима. Јер потпуна срећа могућа је само у стању мировања.

PS. Ово је интегрална верзија мог веб-есеја објављеног у септембру 2015. Недавно ми је, међутим, у разговору с пријатељем Арџуном Џајадевим – који је заједно са Џ. В. Mејсоном управо објавио књигу „Against Money“ – овај текст поново пао на памет, па сам помислио да вреди да га још једном поделим.

Иако је дипломирао енглески језик у Турској, крајем деведесетих је отишао у Шведску где је нашао посао и добио боравак, али... одлучио је да се врати у Србију и у родни град.

„Постојала је нека велика нада да ћемо живети много боље него деведесетих година и одлучио сам се да повратком у Нови Пазар, и радом на новооснованом универзитету, постанем део прогреса ове средине и ове државе“, каже Груда који се никада није покајао због повратка. Можда зато што је у Турској и Шведској био удаљен од родног краја, одлучио је да истражи корене локалне културе и њен одсјај у другим културама.

Поред воље и радозналости, у истраживањима је било пресудно то што Дамир Груда говори пет страних језика: енглески, турски, шведски, норвешки и дански.

Изгубљени Санџак

Прво што се указало на видику била је приповетка на коју је налетео током студија у Измиру. Реч је о делу „Изгубљени Санџак“ које је написао амерички писац Хектор Хју Манро, познат као Саки.

„Главни јунак приповетке изгубио је идентитет и касније је оптужен да је убио себе. То је веома занимљива прича, а ја сам се на предавањима похвалио студентима и професору да је реч о мом родном крају“, прича Дамир Груда. „Може се рећи да је сазнање о тој причи било иницијална каписла која ме одвела у сва даља истраживања а на крају и документарном филму који ће ускоро бити доступан јавности.“ 

Груда је открио да су од Берлинског конгреса 1878. до 1919. године појмови Нови Пазар и Санџак веома често помињани у европској штампи, и то у водећим сатиричним гласилима као што су Kikeriki, Figaro, Wiener Caricaturen, Muskete, Borszem Janko, Davul, Kladderadatsch...

Груда је све те карикатуре изнова презентовао јавности, превео и детаљно описао у својим монографијама и на уметничким изложбама. Уз то је и снимио две музичке нумере и везане да ову тематику, а све као потпору његових истраживачких пројеката.

Сигурно је да су политичке прилике између два века, нестабилност, историјске и интересне околности допринеле да у европској и америчкој штампи Нови Пазар постане метафора за опасност, важност, чвориште интереса – као што су касније, у различитим тренуцима политичке историје, постали други градови и крајеви, јер модерно доба је доба медија и свака криза умножава помен на одређени простор.

Да бисмо схватили огроман интерес европске штампе за Нови Пазар пре стотинак година, треба само да размислимо колико су данас у светској штампи поменути нпр. Косовка Митровица, Крим, Кандахар или Басра.

„Осетио сам дуг према сопственим коренима. Зашто ми у Новом Пазару немамо сву ту грађу?“, питао се Груда. „Зашто немамо све те карикатуре и новинске чланке. Отишао сам у САД и истраживао. Наравно, Конгресна библиотека у Вашингтону и Харвард имају више о нама него ми сами“, каже и набраја имена познатих америчких писаца који су писали о Новом Пазару. Томас Ибара, који је живео почетком 20. века, Векс Џонс, Џејмс Монтегју, добитник Пулицерове награде, Семјуел Мекој… 

Дуга пазарске гравитације 

„Томас Пинчон је један од најпознатијих и најцењенијих писаца на свету. Он живи повучено и чак се и не зна где борави. Зна се да је две године боравио у америчкој морнарици. Деценијама нема његове фотографије у штампи. У роману Дуга гравитације написао је песму о Новом Пазару“, наводи Груда. На енглеском она гласи: 

Nobody knows-where, it is-on-the-map,
Who’d ever think-it, could start-such-a-flap?
Each Montenegrin, and Serbian too,
Waitin’ for some-thing, right outa the blue — oh honey
Pack up my Glad-stone, ‘n’ brush off my suit,
And then light me up my bigfat, cigar —
If ya want my adress, it’s
That O-ri-ent Express,
To the san-jak of No-vi Pa-zar!

У српском издању романа Дуга гравитације (Дерета 2019), преводитељка Нина Муждека је ову песму овако превела:

Нико не зна где се на-мапи-налази,
Ко би рекао ипак да од-њег’-све-полази?
Сваки Црногорац, и још Србин сваки,
Нешто да се деси, ипак ће чекати — ох душо
„гледстона“ ми спа-куј и ишчеткај одело,
И још ми припали дебелу цигару —
Адреса моја сад ће бити
О-ри-јент Експрес што хита
Ка сан-џа-ку у Но-вом Па-за-ру!

„Пинчонов јунак Лорд Озмо у роману сматра да је Нови Пазар неуралгична тачка број један у свету“, каже наш саговорник. 

Од Балканских ратова до Алена Гинзберга

Интересовање за Нови Пазар у светским медијима било је најизразитије у доба Балканских ратова. „Тада је овај град имао мирис оријенталног, мистичног, нестабилног“, сматра Груда. „Догађаји након Анексионе кризе и током Балканских ратова многи амерички дневни листови, магазини и периодични часописи покривају с великим интересом.

Неки су, попут Њујорк трибјуна, истицали да је управо Санџак због свог важног географског положаја у том тренутку довео до почетка Првог светског рата јер је био подједнако важан за излаз Аустро-Угарске на Егејско море, као и претензије царске Русије да преко Србије и Црне Горе избије на Јадран. Непознаница и оријентална мистичност имена дала је инспирацију многим америчким колумнистима, песницима, публицистима да напишу немали број песама у којима се спомиње Новопазарски санџак.“

У својој публикацији Груда је скупио и превео више од 20 поема из разних америчких часописа тог времена о Новом Пазару и Санџаку. Поред Семјуела Мекоја, ту су и Олин Лajмeн те Џејмс Монтегје, који је био амерички новинар, сатиричар и песник.

„Познат као ‘верификатор’, Монтегје је био најпознатији по својој колумни ‘Више истине од поезије’, која је скоро 25 година објављивана у многим дневним новинама“, подсећа Груда. „Ту су и Tомас Рaсел Ибара, амерички песник, преводилац, новинар Њујорк тајмса и путописац, мало познати колумниста Векс Џонс, Пол Гилберт, Стенли Вест, као и многи други“, каже Груда и подсећа да је и познати песник бит генерације Ален Гинзберг написао песму где такође помиње Нови Пазар, у коме је боравио 1980. године, и у њој помиње аутобус друштвеног превозног предузећа „Санџактранс“ и тврђаву Маглич у долини реке Ибар.

 Сваки детаљ Грудиних истраживања, као ново сазнање, био је велика радост. А један од светских аутора је карактеристичан и по томе што је живео у Новом Пазару. То је познати есперантист Петро Стојан из украјинског Измаила, а који ће окончати живот у Ници. Он је у Пазар дошао после Октобарске револуције и о њему 1922. написао познату песму на есперанту „Bildo el mia lando“, што у преводу значи „Слика моје земље“, коју је Груда превео. 

„Петро Стојан је овде радио као професор и описао је Амир-агин хан, новопазарске џамије и Рас. Био је веома познат у међународним круговима и оставио је траг у прошлости овог града, а ето вероватно ниједна улица у Новом Пазару не носи његово име. Мислим да је заслужио да га упамтимо на овај начин“, каже Дамир Груда. 

Мистерија Авда Међедовића

Посебно инспиративне чињенице о култури новопазарског краја за Груду су биле збирке на Харварду где се чувају тонски записи познатих гуслара Авда Међедовића и Салиха Угљанина које су забележили познати истраживачи, хомеролози, Алберт Лорд и Милман Пери.

Авдова епска песма „Женидба Смаилагић Меха“ има 12.311 стихова. Милман Пери, професор са Универзитета Харвард, назвао је Авда „југословенским Хомером“.

 Авдо Међедовић (1875-1953) у детињству није похађао никакву школу, а након навршеног пунолетства пуних девет година је служио у османској војсци, за то време добро савладао османски турски језик и у Солуну завршио подофицирску школу. После повратка из војске животни век је провео на имању у родном Оброву, радећи у породичној радњи (касапници) у Бијелом Пољу.

Са гуслама се сусрео још у раном детињству а гусларску вештину је учио прво од оца Хусеина, који је био одличан гуслар, а касније и од других чувених гуслара тога времена: Ћор Хуса Хусовића, Незира Каљића и других. Захваљујући изузетном таленту и вештини, током времена је постао највећи и најтраженији гуслар и народни певач у крају.

Истраживајући епско стваралаштво на ширем балканском подручју, а у циљу одгонетања тзв. „хомерског питања“, Милман Пери је 1935. забележио на специјалним алуминијумским фонографским плочама осамдесет хиљада Авдових епских стихова. На основу тих истраживања Пери је засновао савремену теорију усмене књижевности и модерну хомерологију.

Настављач Перијевог рада Алберт Лорд, такође професор на Харварду, после Другог светског рата је забележио још осамнаест хиљада Међедовићевих стихова, комплетирајући на тај начин импозантну колекцију од око сто хиљада стихова Авда Међедовића.

Поред тонског записа Авда Међедовића, на Харварду, у Колекцији Милмана Перија, чувају се и гласови других балканских певача, од којих cу многи из Новог Пазара и Пештерске висоравни. 

„Наравно, овде смо знали за Авда Међедовића, Салиха Угљанина и друге. За наш народ, то су били неки обични гуслари, али сам импресиониран чињеницом да су људи из Америке дошли да нам објасне ко су они и колико су вредни“, каже Груда. 

Пазарски суперхероји  

Али није само прошлост овог краја била присутна у свету. Нови Пазар постоји и у садашњости америчке популарне културе. Ко зна било шта о стрипу и суперхеројском свету, зна ко је Квиксилвер.

Породица Максимов, овенчана у Марвеловим стриповима, веровали или не, потиче из Новог Пазара. Чак четворо јунака долази управо из овог дела света: Ванда Максимов, звана Гримизна вештица, њен брат Пјетро Максимов звани Квиксилвер, и њихови родитељи Ђанго и Марија Максимов.

У холивудској екранизацији, Гримизну вештицу игра Елизабет Олсен, а њеног брата Арон Тејлор-Џонсон.

Шта рећи о америчкој рок музици што већ није речено? Код нас је непознато да је 1967.  у Њујорку формирана група под именом „The Sanjak of Novi Pazar“ коју су чинили  Деб Грин и Ентони Бартоли. Живели, певали, дружили се са Бобом Диланом и свирали по познатим њујоршким клубовима, али никада нису посетили Нови Пазар чије су име носили свуда по Америци. Наравно, Дамир Груда је и са њима ступио у контакт и уврстио их у свој документарни филм.

Да бисмо схватили значај који је професор Дамир Груда остварио за истраживање културе и традиције Новог Пазара, треба само да помислимо колико бисмо били сиромашнији да нам своја истраживања није презентовао у две књиге.

Мало је људи на Балкану који су својим суграђанима тако стрпљиво указивали просту истину која гласи: људи, ваш траг постоји на овом свету, треба само завирити у библиотеке.

НАСА се преко ноћи одрекла услуга Вернера фон Брауна и читаве плејаде немачких ракеташа „заплењених“ после Другог светског рата који су направили „Сатурн V“, ракету без које Америка никад не би добила трку у космосу. Из фиока су, ко би то очекивао, почели да искачу прашњави документи из којих се видело да су Фон Браун и његови најближи сарадници били чланови Хитлерове нацистичке партије.  

Као да је било некад

А шездесете године прошлог века биле су доба када су се две светске велесиле, САД и СССР, још увек бориле за примат у космосу. Након безбројних „понижења“ које су им Совјети приредили (Спутњик, Лајка, Гагарин, Терјешкова, Леонов...), Американци су коначно дефинисали мисију чија би успешна реализација једноставно пребрисала све горке успомене из прошлости: требало је „само“ послати човека на Месец и одатле га безбедно вратити.

Почело је говором председника Џона Кенедија који је био довољно смео да 1962. године на Универзитету Рајс у Тексасу каже: „Одлучили смо да одемо на Месец пре краја ове деценије, не зато што је то лако, већ зато што је тешко.“ Кенеди је убијен годину дана касније али је његова визија наставила да живи кроз програм „Аполо“ који је кулминирао 1969. године када се посада „Апола 11“ меко спустила на Месец. СССР је за то време обавио пет пробних лансирања свог новог ракетног носача „Н1“, уз пет колосалних експлозија (срећом, без жртава). Нико званично није узвикнуо „game over“, али за тим није било ни потребе јер је коначан исход био очигледан, и на Истоку, и на Западу.     

Како су Југословени, па и ми Срби све то испратили? Имали смо Миливоја Југина који је по новинарском шарму, страсти и познавању материје могао да се мери са легендарним Волтером Кронкајтом који је за мрежу ЦБС коментарисао спуштање Армстронга и Олдрина на Месец.

Имали смо Маршала који је као Кенедијев гост још 1963. године обишао центар за обуку астронаута у Хјустону, са некима се чак и руковао, ваљда да их охрабри у време када је мало који Американац веровао да национални космички програм има перспективу. Живели смо у социјализму, комунизму, како год да се тај систем звао, али смо и поред тога напредовали и били интегрални део света. Можда нисмо умели да направимо космички брод, али смо зато знали да направимо ауто, авион, комбајн, телевизор, што је много више у односу на данашње време када без туђег знања и капитала не умемо ни мотику да склепамо.

Није зато чудо што се цео пројекат „Аполо“ лепо „примио“ на нашим просторима. Били смо солидно развијена индустријска земља, наш народ је волео технику, па и ону туђу, а неки усађени идеали о светском миру и добробити читавог човечанства помогли су нам да благонаклоно гледамо на нешто што су Американци, макар на речима, радили за добробит свих нас.

Након повратка Армстронга, Олдрина и Колинса са Месеца, у септембру и октобру 1969. године, уприличена је турнеја „Велики корак“ током које су астронаути „Апола 11“ обишли 23 метрополе широм планете. У тој пробраној селекцији елитних градова, веровали или не, нашао се и Београд чији су грађани испунили улице у жељи да изблиза виде и поздраве нове планетарне хероје.

Космонаути су ушли чак и у народне песме, заправо „народњаке“, наденули смо им српска имена као што је и ред, верујући ваљда да је само питање времена када ће неко од нас побости југословенску тробојку у Месечеву прашину.

И пре него су се Армстронг, Олдрин и Колинс искрцали на Месец, Обрен Пјевовић је написао а Машинка Лукић 1968. отпевала песму „Аполо 9“ са стиховима: 

Спавам, јадна, у дрвени кревет
а мој Миле у Аполо девет
момци нам се веру на Венеру
девојке им киселицу беру

Суве шљиве и планете
а на Земљи плаче дете
тражи хлеба и салате
гладно дете, брате

Кажи, Миле, васионски брате
на Месецу има ли салате
ил салате, ил пршуте старе
ил су тамо све голе пустаре

Напредно сам и ја дете
желим с тобом на планете
на Земљи нас ђаво вреба
све због џаболеба

Ко ли нашу земљу шпијунира
из летећих нечијих тањира
да л су они од Апола већи
ил су можда неки људи трећи

Навалила бука, јека
двадесетог нашег века
из ове се наше коже
никуда не може 

После мисије „Аполо“

Пет година после мисије „Апола 11“, Бил Кејсинг, по занимању научно-технички дилетант, објавио је 1974. о свом трошку књигу „Ми никад нисмо били на Месецу: америчка превара тешка 30 милијарди долара“. Књига се примила, и још се прима, нарочито на овим поднебљима где смо вазда мрзели професоре математике и физике (ове друге до те мере да смо их, такорећи, и истребили). Лансирана је највећа и најпопуларнија теорија завере са растућим бројем „верника“ и све већом количином „доказног материјала“.

Астронаути су кренули да се „замајавају“ кратким излетима у васиону, до „Скајлаба“, „Саљута“, „Мира“ и других станица у ниској Земљиној орбити, а за имена тих људи више нико није марио. Совјети су, једноставно, решили да се задовоље оним што већ имају: можда није елегантно, можда није ни економично, али функционише и то поуздано. Кажу да би Гагарин, да је још увек жив, одмах знао сврху сваке сајле, полуге, прекидача или показивача и да би без проблема пилотирао данашњим „Сојузом“, толико је све остало исто. И зато кад гледате неко руско лансирање са космодрома у Бајконуру, никад не знате да ли се оно десило јуче или пре пола века.

Американци су, међутим, направили потпуни заокрет, окренули су се ракетоплану „Спејс шатл“ верујући да ће им нови концепт летелице за вишеструку употребу омогућити да у космос лете често и за мале паре. Испоставиће се да је „шатл“, са свим својим рециклираним деловима, један од најскупљих промашаја Америчке свемирске агенције, не само у финансијском смислу.

Обављено је нешто више од стотину летова, погинуло је четрнаесторо астронаута, а од пет летелица сачуване су само три. На крају је цео пројекат стопиран, иако у то време Америка није имали ниједну алтернативну летелицу која би могла да однесе њихове астронауте у космос. Наступио је период дубоког промишљања током којег је Америка била принуђена да донесе радикалне одлуке. 

Приватна космичка иницијатива

Крајем прошлог века НАСА је направила један, испоставиће се, далековид потез: омогућила је приватним компанијама да развијају сопствене летелице и нуде услуге лансирања свима који то могу да плате. НАСА је, једноставно, решила да се одрекне старе навике да развој ракетних носача држи под својом директном контролом, добровољно препуштајући највећи део посла приватној иницијативи и компанијама које могу да раде брже и јефтиније од једне инертне државне агенције са великим бирократским апаратом.

Тек када је НАСА променила свој стил рада и почела да се понаша као муштерија, а не као велики брат који мора да зна сваки детаљ, ствари су почеле да се поправљају великом брзином. Стара политика која је била на снази још од времена Хладног рата (ми замислимо, ви направите), замењена је новом девизом: ви направите шта год хоћете, а ми ћемо то да купимо ако ради како треба и није прескупо.

Успешне компаније као што су данашњи „Blue Origin“ Џефа Безоса или „Space X“ Илона Маска не би ни постојале да се НАСА својевремено добровољно није одрекла свог космичког монопола. До 2010. године, ова трансформација била је такорећи завршена.

Пројекат „Артемис“

Али, остао је страх – вероватно ирационалан, али упоран. Тај страх, да би НАСА једног дана могла да буде потпуно скрајнута и препуштена на милост и немилост све моћнијим приватним свемирским компанијама, изнедрио је пројекат „Артемис“. Иако је сарадња са приватним сектором у последњих петнаестак година дала више него солидне резултате, НАСА као да поново жели да створи „нешто своје“, нешто „за сваки случај“,  што ће постојати као ослонац ако ствари крену непредвиђеним путем.

На примедбе да се НАСА овако поново враћа на стари колосек одавно зарастао у траву, Агенција одговара чињеницом да је у пројекат укључила компаније из свих 50 америчких савезних држава. То делује импресивно на папиру, али НАСА прећуткује да је тај модел сарадње већ виђен, превазиђен, сувише спор, бирократизован и бескрајно скуп.

Име Артемис није изабрано случајно. У грчкој митологији, Артемида је богиња Месеца, природе и лова – сестра близнакиња Аполона. Симболика је готово очигледна: ако је програм „Аполо“ био први корак, „Артемис“ треба да буде наставак већ започете одисеје. За почетак, људи ће се вратити на Месец, али не да би ту и остали – крајња дестинација треба да буде Марс. А колико је то реално, видећемо мало касније.

„Артемис“ је замишљен као својеврсни хибрид: покушај да се споје најбоље особине легендарне ракете „Сатурн V“ која је функционисала беспрекорно током читавог „Аполо“ програма, и „спејс шатла“ – летелице чије су предности, ако их је уопште и било, најчешће биле у сенци његових проблема.

У својој сржи, систем је једноставан и има два главна елемента: ракетни носач „Space Launch System“ (SLS) као први степен и свемирску капсулу „Орион“ за четворочлану посаду. Да би смањила трошкове, НАСА је посегнула за оним што већ има. Делови преостали из „шатл“ програма (пре свега мотори) поново су искоришћени иако су неки од њих прошли кроз више од 50 мисија. Рад са познатим, провереним компонентама омогућио је бржу сертификацију летелице и скраћење развоја, али је истовремено отворио и питање: да ли је „Артемис“ заиста представник нове генерације летелица, или тек компилација „best of“ момената из претходних пројеката?

И старо и ново

„SLS“ је „измишљотина“ новијег датума док је „Орион“ дизајниран још у време председника Џорџа Буша (млађег) као део пројекта „Constelation“ који је касније напуштен. „SLS“ има два бустера на чврсто гориво који функционишу релативно кратко, мање од два минута, али зато обезбеђују лавовски део потиска током иницијалне фазе лета, када је летелица најтежа и најспорија.

Највећа мана ових мотора је што, једном покренути, морају да потроше сво гориво до краја – не постоји начин да се њихов потисак регулише, нити да се бустер по потреби угаси и накнадно поново пусти у погон. Ти бустери идентични су онима које је користио „шатл“, једино што уместо четири монтажна сегмента сада имају пет. Између бустера налази се резервоар са горивом и оксидатором капацитета 2,75 милиона литара, пресвучен наранџастом изолационом пеном, истом оном која је коришћена у време „шатла“, с том разликом што се сада на дну резервоара налазе четири мотора који дају мањи потисак него бустери, али зато функционишу значајно дуже – око осам минута.

Изнад првог степена налази се међустепен са криогеним горивом (ИЦПС) који има двоструку улогу: да доврши избацивање „Артемиса“ у орбиту и да, у каснијим мисијама, изгура „Орион“, капсулу са астронаутима, на транс-лунарну путању, невидљиви аутопут до Месеца.

„Орион“ се ослања на сервисни део који је направила Европска свемирска агенција (ЕСА). Он обезбеђује ракетни погон потребан за корекцију брзине и путање као и стабилизацију летелице. Сервисни модул има и додатни извор енергије у виду четири моћна соларна панела, способна да генеришу довољно електричне енергије за омању зграду.

Сама капсула за астронауте значајно је пространија од оне коју су користили астронаути током „Аполо“ летова тако да у њу комотно могу да се сместе четири путника, један више него раније. За разлику од „Апола“, где су астронаути обављали „велики посао“ тако што су се тумбали у бестежинском стању са џаковима за сакупљање фекалија залепљеним за голе задњице, „Орион“ коначно има нешто што личи на пристојан тоалет. 

Читава конструкција „Артемиса“ намењена је за једнократну употребу што делује анахроно у време када „Space X“, рецимо, један те исти ракетни носач користи и по десет пута. Чак је и „шатл“ имао бројне компоненте које су могле изнова да се користе: сам ракетоплан, бустери на чврсто гориво, мотори... једино се централни резервоар морао изнова направити за сваку наредну мисију.

Ипак, НАСА се одлучила за „расипнички“ концепт како би убрзала и поједноставила развој: ако неки део желите да сачувате за наредну прилику, тај део захтева компликованију конструкцију и постаје скупљи. У том погледу, „Артемис“ је копија „Апола“ – сви делови летелице „разбацају“ се успут, на земљу се враћа само капсула са астронаутима.

„Артемис“, „Сатурн V“, „Старшип“

Чим се појавила техничка спецификација „Артемиса“, новинари су кренули да летелицу ките суперлативима („највећа“, „најтежа“, „најмоћнија“...) иако су чињенице често говориле другачије. Тростепени „Сатурн V“ је са својих 2.900 тона и 110 метара и тежи и већи од двостепеног „Артемиса“ (2.600 тона, 98 метара). Корисни терет који је „Сатурн V“ могао да избаци у ниску Земљину орбиту (140 тона) такође је већи од онога који може да понесе „Артемис“ (око 100 тона).

Статистика је на страни „Артемиса“ само када је реч о максималном потиску ракетних мотора (4.000 тона у односу на 3.500). Међутим, када се поставе поред Масковог „Старшипа“, обе ракете делују много скромније: „Старшип“ је висок око 120 метара, тежак око 5.000 тона, у орбиту може да изнесе преко 150 тона корисног терета и има потисак између 7.000 и 12.000 тона, зависно од верзије.

Ове три летелице разликују се и по типу горива које користе. Свуда се као оксидатор користи течни кисеоник (LOX) охлађен до -183^оC. Као гориво, „Сатурн V“ је користио керозин (РП-1), лак за складиштење и руковање, у течном стању и на собним температурама, и довољно густ да генерише велики потисак на самом почетку лета. Ово гориво, међутим, ствара велику количину „пепела“, тј. чађи која утиче на перформансе млазника и нема ефикасност својствену лакшим горивима.

„Артемис“ зато користи течни водоник екстремно ниске температуре (-253^оC, свега 20^оC изнад апсолутне нуле), гориво које има бројне предности и још бројније мане: генерише највећи потисак по килограму утрошеног горива, еколошки је безбедно (сагоревањем настаје само водена пара), али је зато скупо, тешко за складиштење, ризично за руковање због високе експлозивности и притом цури кроз најмање пукотине.

„Старшип“ је негде на средини: као гориво користи течни метан на температури од -160^оC. Он није тако учинковит као течни водоник, али је зато једноставан за складиштење и претакање, при чему ствара знатно мању количину чађи од керозина, што је екстремно важно за ракетне моторе који су предвиђени за вишекратну употребу.

„Артемис“ и „Аполо 8“

Пре „Артемиса“, само 24 човека боравила су у дубоком космосу (сви током програма „Аполо“, петорица су још у животу). Кад прође ово краткотрајно усхићење чињеницом да астронаути поново путују изван Земљине орбите, да је постављен нови рекорд у максималном растојању човека од матичне планете (око 406.000 километара), доћи ће време за свођење рачуна. А коначни биланс не може да буде сјајан.

На пројекат „Артемис“ и два лета у размаку од три и по године до сада је утрошено преко 90 милијарди долара, док је последње лансирање, са свим својим стани-крени међуфазама, коштало око 4,5 милијарди. Сваки прогрес има своју цену, то је неспорно, али овде је главно питање: да ли је икакав прогрес уопште направљен?

Јер све ово смо, у потпуно идентичној форми, већ видели током лета „Апола 8“ из 1968. године.

Тај лет требало је да представља генералну пробу спуштања на Месец, али је план пао у воду јер Месечев модул још увек није био технички спреман. Неко је предложио да се лет ипак обави тако што ће трочлана посада да направи круг око Месеца и затим се врати на Земљу. Није било обимних припрема ни генералне пробе, постојала је само огромна воља, храброст и потреба да се америчкој јавности покаже како огроман новац (упоредив са оним уложеним у пројекат „Менхетн“) није узалуд потрошен.

За овај историјски подухват одабрани су Френк Борман, Вилијем Андерс и Џејмс Ловел. И тада је коришћена путања бесплатног повратка, али је брод функционисао тако добро да је донета одлука да се у близини Месеца летелица успори како би ушла у Месечеву орбиту.

Летелица је комплетирала десети круг око Месеца на Божић, на висини од око 200 километара. Посада је притом направила велики број фотографија Месечеве површине, али ником није падало на памет да снима Земљу, она је већ толико пута била усликана из Земљине орбите.

Током једне паузе, Андерс је случајно бацио поглед кроз прозор и видео како плава лопта наше планете израња иза Месечевог хоризонта. Андерс је зграбио свој фотоапарат и направио вероватно најутицајнију космичку фотографију свих времена, са Месецом у првом плану и прозрачно-плавим Земљиним кликером на мрачној позадини бескрајног космичког ништавила.

Прво и друго лансирање

Пут до првог лансирања био је све само не једноставан. Проблеми су се низали: сензори који не дају поуздане податке, техничке аномалије, временске непогоде, комуникациони проблеми, па чак и лажни аларми изазвани комадима леда. Највећи изазов представљало је пуњење централног резервоара – наизглед банални проблем, цурење водоника приликом претакања довело је до отказивања једног покушаја лансирања.

Ипак, 16. новембра 2022. године, „Артемис I“ је коначно полетео. Мисија без посаде трајала је 25 дана. Уместо астронаута, капсулу су испуњавале лутке опремљене сензорима чији је задатак био да мере све оно што ће једнога дана утицати на људе: радијацију, вибрације, температуру и друге услове у кабини. Лет је у техничком смислу био успешан: „Орион“ је стигао до Месеца, направио неколико орбита и вратио се на Земљу. У комаду.

„Артемис II“ је, после одлагања до којег је дошло услед цурења водоника током „генералне пробе“ у фебруару, коначно полетео на „апри-ли-ли“ дан ове године са четворочланом посадом коју чине командир Рид Вајзман, пилот Виктор Гловер, специјалиста Џереми Хансен (Канада) и научница Кристина Кох (која је до сада у космосу провела 330 дана, а ван космичког брода скоро 48 сати).

Ово је време политичке коректности: на „Аполо“ летовима није било места ни за жене ни за тамнопуте Американце, камоли странце, и сада је дошло време да се све те историјске неправде коначно исправе.

До Месеца и назад

Укупно трајање мисије процењује се на око десет дана, а кључни део – напуштање Земљине орбите и лет око Месеца – биће изведен коришћењем „путање бесплатног повратка“. Реч је о трајекторији која је тако пројектована да астронаутима гарантује повратак на Земљу чак и у случају потпуног отказа ракетних пропулзора. Током лета мотори ће се користити само за минималне корекције путање, главни део посла обавиће Земљина и Месечева гравитација.

„Орион“ ће у свему томе изгледати као лоптица у билијару – за лаика, све то изгледа страховито деликатно и компликовано, али у данашње време, прорачун путање можете да урадите и на свом кућном лаптопу, па чак и мобилном телефону. Јер, гравитација је сила дефинисана врло једноставном формулом.

Ако бисте фиксирали Земљу и Месец, путања бесплатног повратка изгледа као огромна осмица, са Земљом и Месецом у центрима доњег (већег) и горњег (мањег) круга. Решење је у прошлости примењивано више пута, између осталог и током мисије „Апола 13“: након експлозије на сервисном модулу, једини начин да се сачувају животи чланова посаде и обезбеди њихов повратак на Земљу био је прелазак брода на сигурну „осмицу“.

Током лета посада ће имати бројне задатке, ништа што би представљало вест за новине, и све то је некако у другом плану. Астронаути на Земљу треба да се врате живи, здрави и без драме, и то ће за све нас који ово посматрамо са безбедног растојања бити довољно. Или можда неће?

Тешко је рећи. Јер, данашњи свет је другачији, публика је засићенија, пажња расута, све што не може да стане у један Тик-ток видео има добре шансе да буде игнорисано.

Једно је сигурно: „Артемис“ није само технолошки пројекат. Он је огледало једне епохе – сукоба старог и новог, државног и приватног, сигурног и смелог. И управо зато, уз веру у добар исход, вреди га посматрати.

Досадашњи пут и повратак

Према последњим вестима, мисија „Артемис II“ одвија се по плану. „Орион“ са астронаутима успешно је облетео Месец, веза са Земљом плански је прекинута у тренутку када се „Орион“ нашао иза Земљиног сателита, изнад оне његове стране која се са Земље никада не види (не зато што је тамна, напротив, она добија исту количину Сунчевог светла као и страна окренута нама). Мајкл Колинс, астронаут „Апола 11“ који је остао у командном модулу и кружио око Месеца док су Армстронг и Олдрин скакутали по Месечевој површини рекао је својевремено да се у тим тренуцима, потпуно изолован од свих, осећао као најусамљенији човек на свету.

Реално гледано, све критичне фазе лета су прошле, предстоји још само једна – повратак на Земљу који подразумева аеродинамично кочење током којег ће брзина летелице са почетних 11 километара у секунди пасти практично на нулу.

Разлога за бригу има јер претходник, „Артемис I“, није кроз овај процес прошао сасвим по протоколу. Капсула са астронаутима на свом доњем делу, оном који трпи највеће термодинамичко оптерећење, има термички штит начињен од аблативног материјала познатог као „авкоат“.

Тај материјал није направљен да „стоички“ издржи енормне температуре којима ће летелица бити изложена (око 2.800^оC). Напротив, како температура расте, материјал почиње да се топи и у виду капљица отпада са летелице. Висока специфична топлота материјала омогућава ефикасно одвођење топлоте тако да се унутрашњост капсуле практично не загрева. Штит се тањи, али је његова дебљина тако прорачуната да може издржи читав процес повратка на Земљу, са солидном резервом.

Међутим, када су стручњаци испитали стање штита после повратка „Артемиса I“ на Земљу, могли су само забринуто да констатују да се материјал није „излизао“ по плану – у њему су била евидентна структурна оштећења (напрслине, мање или веће руптуре, недостајући фрагменти).

У принципу, ово не мора да буде фатално, све док оштећење не продре до саме конструкције. Ако до тога дође, питање је времена када ће структура капсуле да попусти и тако доведе до брзе дезинтеграције читаве летелице (нешто што се десило астронаутима са шатла „Колумбија“ 2003. године).

Шта је НАСА урадила између две мисије да би решила овај проблем? Ништа. Узрок је пронађен у новој конструкцији штита: у време „Апола“ он је имао структуру пчелињег саћа, али је његова израда зато била спора и компликована. У случају „Артемиса“, инжењери су се определили за конструкцију сачињену од блокова „авкоата“ сложених на дно капсуле као коцке у калдрми.

У време када је „Артемис I“ слетео, аеродинамички штит „Артемиса II“ већ је био фиксиран и свака промена у њему изискивала би даља одлагања лансирања. После неколико кругова већања констатовано је да уочени недостаци на штиту не могу да буду фатални, па је донета одлука да се са мисијом настави по плану. Ипак, бројни стручњаци (међу њима и неки бивши астронаути) сматрају да је овакво понашање недопустиво и да се НАСА игра животима људи кршећи сигурносне протоколе које је сама прописала.

У сваком случају, држите палчеве.

Спуштање на Месец

Шта можемо да очекујемо у будућности? Првобитни план био је да „Артемис III“ спусти астронауте на површину Месеца користећи „Старшип HLC“ (Human Landing System) компаније „Space X“. Месечев модул коришћен у програму „Аполо“ имао је користан простор величине два Тои-Тои клозета, са зидовима од танке металне фолије – током монтаже на Земљи један техничар испустио је чекић који је с лакоћом пробио бродски под.

„Старшип“ је неупоредиво већи, читав покретни солитер и покрећу га шест „Раптор“ мотора. Са пречником од 9 метара и висином од 50, његова радна запремина већа је од оне коју има Међународна свемирска станица, што је довољно за најмање десет дана боравка на Месецу.

„Старшип“ би, према плану, требало да буде постављен у Месечеву орбиту како би ту сачекао нови лет „Ориона“. Након спајања на орбити, двојица од четири астронаута требало би да пређу у „Старшип“ и меко се спусте на Месец.

За разлику од „Апола 11“, где су командни и месечев модул били спаковани на један ракетни носач, заједно путујући ка Месецу, „Артемис III“ то једноставно не може да изведе јер је „Старшип“ превелики.

Али негде је већ запело. НАСА је већ најавила да наредни лет неће донети очекивано спуштање на Месец. Уз то, Маск је досад обавио више од десет пробних лансирања „Старшипа“ и још увек није достигао онај ниво поузданости који је неопходан да би летелица могла да се придружи пројекту „Артемис“.

Уз то, „Старшип“ има мегаломанске пропорције – чак и Масков „Super Heavy“ бустер може да га понесе само до Земљине орбите. Да би наставио пут Месеца неопходно је да „Старшип“ допуни своје гориво користећи (још увек непостојеће) космичке танкере чији ће капацитет бити релативно мали.

По неким прорачунима, биће потребно најмање десет танкера како би се „Старшип“ напунио горивом до врха и то у врло кратком року, јер супер-расхлађено гориво врло брзо почиње да кључа и испарава. Цео тај процес ризичан је и на Земљи, камоли у орбити где и најмањи инцидент може да одведе у катастрофу.

Зашто опет Месец?

На крају, да се осврнемо на једно фундаментално питање: зашто (опет) Месец? Постоји неколико разлога.

Месец је још увек недовољно истражен. Према садашњим знањима, Месец је настао пре око 4,5 милијарди година у чеоном судару Земље са планетом Тејом. Земља је тај судар некако преживела али Теја није – судар је био тако колосалан да је велика количина материјала са Земље и Теје завршила далеко у Земљиној орбити. Агрегацијом тог материјала током много милиона година настаће Месец, мешавина материјала ране Земље и једне нестале планете о којој не знамо скоро ништа.

Старе Месечеве стене крију причу о нашем пореклу, о старој Земљи које више нема, али и причу о госту који нам је „подарио“ једини сателит који данас имамо.

Уз то, Месец има своје ресурсе која би нека будућа људска насеобина могла корисно да употреби. У околини јужног пола постоје кратери који се налазе у перманентној сенци у којима је потврђено постојање воденог леда, што може да реши проблем питке воде (и узгајања салате). Разлагањем воде може се добити кисеоник за дисање као и водоник као погонски материјал.

Ту су и велике резерве хелијума-3, изотопа који је редак на Земљи али много заступљенији на Месецу. Он се може користити као гориво у будућим фузионим електранама као извор чисте, скоро неограничене енергије, ако такве електране икад постану стварност. Ту су и метали попут гвожђа, алуминијума, титанијума, силицијума... Реголит, прашкасти материјал којим је покривена Месечева површина може се пресовати у грађевински материјал који би штитио посаду од убитачног космичког зрачења.

Осим тога, ту су и скоро идеални услови за добијање електричне енергије коришћењем соларних панела: нема атмосферског расипања нити облачних дана, при чему ти дани могу да буду и врло дуги, нарочито на већим географским ширинама.

Наравно, ту је и политички фактор: Руси одавно нису неки важан космички играч, тренутно имају озбиљнији овоземаљски проблем како да приведу крају „рат од три дана“ чији трећи дан никако да прође. Зато је ту Кина која не крије да има намеру да до 2030. спусти Кинезе на површину Месеца. А од тог тренутка па до настанка „кинеске четврти“ вероватно неће проћи много времена.

Америка вероватно ово не би доживела као велики пораз, ипак је Армстронг био и остао први, али како се фокус Америке са Русије буде премештао на Кину, тако ће се и осетљивост америчке јавности на кинеске успехе повећавати.

Будимо уз то и практични: Месец је ближи од Марса. Узмите било који скорашњи новински текст о „Артемису“ и у њему ће се Марс појавити бар једном као наредно одредиште човечанства. Исто је и са „Старшипом“ – Маск не само да је опседнут Марсом, не само да жели да стигне тамо, он жели да тај свет колонизује, да га освоји као што су шпански конквистадори покорили Средњу и Јужну Америку, да од Марса направи Нови Свет који би почео да еволуира у складу са неким новим принципима и законима.

Постоји само један мали проблем – пре ће на Месецу Миле из Пиносаве да подигне пластеник са салатом него што ће човек да стигне на Марс. Зашто? То је тема за неку другу причу. Сад можемо само да констатујемо да је Марс, баш као и фузиона нуклеарна електрана, лек за рак и други Исусов долазак у групи догађаја који су увек 30 година далеко. Неке ствари су, једноставно, заглављене у будућности, баш као што смо сви ми заглављени у овој јадној садашњости

На крају, сасвим је могуће да „Артемис“ оде у историју колико сутра, по скраћеном поступку. Сад кад је Америка потрошила колосалне милијарде долара бомбардујући најскупљим могућим ратним справама неког ко је једноставно научен на батине и решен да трпи, приоритет државе вероватно ће бити да се произведе нова количина џебане и попуне испражњени ратни магацини. „Артемис“ би тако могао да постане пример како се стратешки циљеви прилагођавају тактичким потребама. У једном таквом свету Месец је, једноставно, луксуз без кога се може.

Јесмо ли срећнији због тога? Према Светској здравственој организацији – нисмо. Од 1990. године, број људи који пате од депресије порастао је са 172 милиона на преко 300. Жене су знатно склоније депресији, а нису је поштеђена ни деца. То се односи и на остала ментална обољења, а свако смањује квалитет живота.

„Рекламирање је главни извор људског незадовољства“, наслов је анализе резултата истраживања обављеног 2019. на готово милион Европљана. Група истраживача из Велике Британије, Немачке и Швајцарске је на основу података из 27 земаља, прикупљаних између 1980. и 2011. године, закључила да агрегатна потрошња на рекламе смањује задовољство животом.

Конкретније, годишња потрошња на новинско, радијско, телевизијско и друге форме оглашавања упоређивана је са анкетним одговорима људи о задовољству својим животом, и веза је негативна. Још конкретније, дуплирање издатака на оглашавање умањује ово задовољство за око три одсто. Звучи скромно али то је, према ауторима, упоредиво са падом након развода или губитка посла. Позитивно дејство раста БДП-а, тамо где га има, углавном буде поништено.

Ово завређује пажњу. Оглашавање има своју сврху, да обавештава и побољша наше одлучивање и ту је његов позитивни аспект. Негативан је, пак, асптрактнији, јер је оглашавање некад узрок, а некад посредник у паду задовољства животом. 

Преживети изобиље

„Оглашавање је неизбежно“, каже Вера Аћимовић, account director у маркетиншкој агенцији „Лио Барнет“. Како истиче, о економији се не може причати без маркетинга: „Сви који тврде да ће добар производ свакако наћи свој пут до купца, занемарују да је његов квалитет неко препознао и препоручио даље. И то је оглашавање“, објашњава она.

Готово сви облици оглашавања су у залету. „Телевизија је, због масовног опсега, пресудна за грађење свести о бренду, а директан маркетинг је још увек врло користан. Ипак, дигитални маркетинг је тренутно најмоћнији и најпопуларнији“, сматра Аћимовићева.

Узлет дигиталног маркетинга почиње Гугловим открићем циљаног оглашавања. Сваки упит Гугловом претраживачу, поред кључних речи, ствара низ пратећих података: редослед и начин куцања, интерпункција, образац кликова, периоди мировања и слично. Гугл их је уграђивао у корисничко искуство и тако постао водећи интернет-претраживач.

Међутим, реципрочан однос са корисницима прекинут је када је тај непрекидан и растући ток података искоришћен и за развој циљаних реклама. Главни клијенти постају оглашивачи, а пословни приходи експлодирају: са 347 милиона долара у 2002. години на 282 милијарде 2022. У трку су, опчињени, ушли Мајкрософт, Фејсбук, Амазон, Самсунг и многи други.

Зато се подаци, које у све већој мери остављамо користећи претраживаче, паметне мапе, телефоне, фитнес сатове – а највише друштвене мреже – преузимају, пакују и продају компанијама које ће, на основу њих, пласирати рекламу где, када и коме треба. 

Ради се о средишњем механизму онога што Шошана Зубоф, филозоф и социјални психолог са универзитета Харвард, назива „надзорним капитализмом“ – система у коме подаци о нашем понашању на интернету постају основна сировина и предуслов све већег богаћења корпорација. 

Жеља за присуством и страх од пропуштања

Ова веза између маркетинга и дигиталне хиперповезаности, према др Татјани Мамули, професору на Универзитету Метрополитан у Београду, забрињава. „Колико год приступ циљној групи био персонализован дигиталним алгоритмима, све је више сувишних информација“, каже она. Превелики број информација обесхрабрује, јер повећава напор потребан за одабир, као и очекивање од избора.

Превисока очекивања, након одабира, често прати разочарање. „Иако нам обиље производа скреће пажњу са суморне свакодневице, истина је да би требало да 'смањимо доживљај' поводом садржаја оглашавања. Да кажемо оно што треба и оставимо да потрошачи нешто открију сами“, искрена је Аћимовић.

Сви волимо широк избор, али је кумулативно дејство сталног пребирања и премишљања стресно. Из тога што је имати избор добро не следи да је већи избор – бољи. „Потрошачи би, генерално, требало да се запитају да ли им производ на који су 'бацили око' у том тренутку заиста потребан“, истакла је она.

Ови ефекти умножавају се дигитализацијом. Метрике показују да све више користимо друштвене мреже, а како Мамула каже, „жеља за присуством држи нас у сталној будности, што повећава зависност од виртуелног света, проверавања новости и представљања себе у што бољем светлу.“ Феномен „страха од пропуштања“ (FOMO, Fear of missing out) један је од чинилаца депресије, недостатка самопоштовања и усамљености. То нас држи на мрежи и на нишану оглашивача.

Мамула истиче да су друштвене мреже дизајниране да уновче наше присуство: „Кратак распон пажње, и то не само код младих, доводи до брзих одлука, стреса и незадовољства. Све је више 'лајф коучева' и психотерапеута.“

Производња анксиозности

„Наручујем сада суплементе из Америке, знаш колико је јефтиније него у Србији. Б3 у форми ниацинамида нема код нас, као ни квалитетан магнезијум у форми глицината. Б3 уколико се узима 2x500мг дневно смањује ризик од рака коже а магнезијум, посебно у форми глицината, је најбољи за спавање. А, кад плаћам курирску, додао сам и неке омега три јер 240 комада добијеш за 1700 динара. Поред тога узимам цинк, витамин Ц, Д, некад селен, али то од онога што има код нас. И наравно пробиотик, јер се многи здравствени одговори налазе у цревној флори.“

Ове речи упутио је млад, високообразовани политиколог свом пријатељу и аутору овог текста. Није био поколебан питањем колики су му дефицити нутријената. Одговорио је да дефиците – не гледа.

На страну слаби докази о делотворности суплемената, овакав резон је индикативан. Било из страха, класног поређења или трећег мотива, жудимо за „оптимизацијом“. Да посао, слободно време, љубавни живот или здравље видимо као след рационалних избора које треба начинити – на тржишту.

Маркетинг нам излази у сусрет и користи нашу рањивост. Економисту Роберта Лејна, аутора књиге „Губитак среће у тржишним демократијама“ („Loss of Happiness in Market Democracies“), не чуди што у САД има више тржних центара него цркава. „Куповина можда пружа осећај слободе и контроле, али проблем је што је сврха маркетинга да подстиче незадовољство животом“, пише Лејн.

Словеначка филозофкиња Рената Салецл овим се бавила у књизи „Тиранија избора“. Последица ове појаве, како пише, огледа се у томе што нас исцрпљује за размишљање о важнијим темама као што су организација рада, здравство или екологија – управо ономе где нам је стварни избор сужен.

Трчање у месту

Не расте само оглашавање брже од светске економије, већ и неједнакост. Француски економиста Тома Пикети је, на основу чињенице да богатство најбогатијих расте брже од светског БДП-а, закључио да капитализам нужно продубљује неједнакости. Веза неједнакости и пада задовољства животом је неспорна, али је и улога оглашавања у њој занимљива.

На трагу идеје Џона Кенета Галбрајта из 1958. да потражњу „креира машинерија оглашивача“, млађи истраживачи су поставили тезу: већа неједнакост повећава притисак потрошње. Како?

Нарочито лош ефекат неједнакости на америчку средњу класу анализирао је економиста Роберт Френк у књизи „Заостајање“ („Falling Behind“) из 2007. Што је неједнакост већа, већи део друштвеног богатства отиче ка врху лествице.

Раст потрошње најбогатијих мења референтни оквир оних одмах испод њих, тј. погоршава њихову слику о себи. Зато и они, како би ухватили корак, повећавају потрошњу. Тај ефекат слива се низ читаву лествицу дохотка. Према аутору, радник са медијалном зарадом мора дупло више сати месечно да ради него 1950. како би изнајмљивао кућу средње величине, која је знатно већа него раније.

„Како средња класа“, пита се Френк, „успева да толико повећа потрошњу, ако реална зарада двадесет година фактички стагнира?“ Одговор: довијањем. Укрштајући трендове раста неједнакости и стагнације зараде са растом просечног броја радних часова и дуга по кредитним картицама – а падом личне штедње, слободног времена, па чак и просечне дужине сна – Френк закључује да је све теже опстати у компетитивном окружењу. То разара здравље, а један од чинилаца је и оглашавање које, осим у 2009. и 2020, непрекидно расте.

И код нас исто, вероватно

„Сваки шести становник у Србији испуњава критеријуме за дијагнозу неког од 12 поремећаја менталног здравља, док сваки трећи трпи значајне тегобе“, каже др Маша Вукчевић Марковић, психотерапеуткиња и научна сарадница на Филозофском факултету у Београду.

Онеспокојава што свака друга особа која пати од депресије и свака пета особа у ризику од суицида никада не потражи стручну помоћ. „Главни разлози су недостатак новца и самостигма, уверење да мање вредимо ако потражимо помоћ“, истиче она. Стање је алармантно – треба унапредити Закон о заштити лица са менталним сметњама. „Скорашњи предлози измена нису били у складу са стандардима људских права. Такође, још увек немамо ни закон о психотерапији, нити усвојене стандарде за лиценцирање саветодавно-терапијских услуга у оквиру система социјалне заштите“, упозорава Вукчевић Марковић.

Према извештају агенције „Пионири“ за 2022, преко деведесет одсто корисника интернета користи друштвене мреже, а највећи пораст бележи се у групи 55-64 године. Међу главним разлозима за коришћење наводи се „забава и убијање досаде“.

Истовремено, поверење у рекламе расте. Просечно домаћинство, према званичној статистици, месечно троши више него што заради. Ипак, деведесет одсто некретнина купује се готовином. Остатак на кредите који се све више узимају: према Удружењу банака Србије, шест и по милијарди евра дугују становници Србије у стамбеним кредитима. Још толико износе потрошачки, кеш и остали кредити.

Ово су неки од индикативних података. Поменута анализа из 2019, која је показала да агрегатна потрошња на рекламе смањује задовољство животом, обухватила је Хрватску и Бугарску, што није довољно за закључак о Србији. Полазећи од података о материјалном раслојавању и психичком здрављу, било би пожељно укључивање и нових варијабли. То не би оспорило – нити треба – примарни значај пореске политике, нити да је од конзумеризма већи проблем сиромаштво. Али би допринело разумевању њихове коегзистенције, као и природе потрошачког избора која је, често, идеолошка.

Очи су настале пре 500 милиона година. Оне су најистуренији део мозга и његов једини видљиви физички изданак, који му служи за успостављање контакта са околином и светом. Светлосни надражаји из околине долазе до ока као једног од чула и пријемника централног нервног система, транспортују се до специфичних делова мозга, где се интегришу и претварају у свесни доживљај. Људске очи лако виде око десет сложених сцена у секунди истовремено фокусирајући стереоскопске слике које су, у суштини, сцене на различитим растојањима.

Функције ока не захтевају запошљавање великих површина мозга јер је из еволутивног развоја произашло да површина мождане коре и дела мозга који прима и обрађује визуелне информације представља тек 1 одсто мождане масе, док са тежином тела, која је варијабилна, није ни у каквој сразмери.

Organum visus

Око је у анатомској номенклатури на латинском језику означено као organum visus. Својим лоптастим обликом, званим очна јабучица, смештено је у очној дупљи лобање из које провирује само његова предња половина. Очна јабучица и очни живац главни су делови органа вида, а уз њих су одговарајући мишићи, затим капци и цео систем за производњу и елиминацију суза.

Очна јабучица (лат. bulbus oculi) облика je шупље кугле испуњене прозрачним садржајем кроз који пролази и прелама се светлост, да би на крају пала на задњи део шупљине, која је изнутра и позади прекривена мрежњачом (лат. retina). Мрежњача у оку има улогу филма у фотографском апарату. Као што је око слепо без мрежњаче, тако је и камера безвредна без филма. Линија која спаја предњи пол, тј. најиспупченији део очне јабучице, и задњи пол, одакле излази очни живац, дугачка је 24 mm.

Она се по својој дужини разликује за милиметар од вертикалног и хоризонталног дијаметра очне јабучице, а подешена је тако да светлосни зраци из бесконачности пролазе кроз најповршнији део очне јабучице, тј. рожњачу, потом зеницу, сочиво и стакласто тело, да би на крају дошли до мрежњаче где се сједињују дајући обрнуту слику посматраног објекта. Оно штo је у стварности горе, на мрежњачи је доле. Међутим, као у тамној комори за развијање филмова, тако се и у дубини и тмини свести, слика на мрежњачи обрће и доживљава онако каква је у природи.

Уколико је повећан притисак у очној јабучици, настаје прастара болест глауком, а разлог је поремећена концентрација глутамата, једне од најважнијих аминокиселина у мозгу. Болест је често наследна. Повећани притисак у оку преноси се на очни живац, што без лечења, после неког времена, може довести до слепила. 

Рожњача (лат. cornea) је закривљена површина на предњем полу очне јабучице, прекрива дужицу и зеницу и потпуно је провидна, јер не садржи крвне судове који би могли бити препрека светлосним зрацима. Њена моћ преламања светлости је 43 диоптрије, што је знатно више у поређењу са очним сочивом. Величина јој је 11 mm вертикално, а 12 mm хоризонтално, у њој су завршеци нерава, тако да сваки њен додир и с најмањом честицом чврсте конзистенције изазива бол, а некад и замућење ока.

Вежњача (лат. conјunctiva) препознатљива је по крвним судовима који су лако видљиви кадгод дође до инфекција, најчешће прашином или после претераног дугог уживања у алкохолу. За лечење у првом случају најбоља је маст Хлорамфеникол 1% , а за други случај мања количина алкохола.

Рефрактивна хирургија

У Америци и у бившем Совјетском Савезу још пре 45 година почело се с ласерском корекцијом кривине рожњаче, што је данас још увек најбољи начин лечења неких поремећаја вида, а нарочито кратковидости. Ласери раније нису били довољно снажни нити савршени, тако да је њихов зрак био превише широк, тј. „туп“, а и такт емитовања светлости из ласера није најбоље одговарао очним хирурзима.

У новије време, односно у последњих 20 година, ласери су побољшани и, што је још важније, техника којом се утврђује степен деформитета рожњаче до те мере је усавршена да се милиони људи у свету одлучују да своје наочаре одбаце једанпут заувек и подвргну се такозваној рефрактивној хирургији, која уз помоћ ласера и вештог хирурга враћа оштрину вида на нормалне вредности. Када се 2003. године за ову врсту операције одлучио и Тајгер Вудс, чувени играч голфа и медијска звезда, сви кратковиди су се машили за своје наочаре желећи да им кажу збогом.

Да би се операција могла извести потребан је аберометар који уз помоћ 168 светлосних снопова усмерених према мрежњачи омогућава компјутерско израчунавање оптичких грешака, у ствари разлоге кратковидости, далековидости или, пак, астигматизма. Када се утврди и установи проблем, онда на дело ступа ласер који просеца рожњачу, толико да се она одиже као поклопац, а онда се обрађује и „пунктира“ тако што сваки ласерски зрак од 0.7 mm уклања око 500 нанометара (милијардитих делова метра) рожњаче. На тај начин смањује се кривина и мења степен преламања светлости. На крају, враћа се одигнути део рожњаче и тиме се операција завршава.

Цео процес траје врло кратко, бескрван је и безболан пошто се пре операције у око укапа анестетик. Ласер емитује зраке у ритму од 1 фемтосекунде, тј. 0,000000000000001 секунди. Нажалост, ласерском техником не лече се поремећаји вида особа млађих од 18 година, јер им око још увек расте, нити код болесника са дијабетесом и глаукомом.

Беоњача (лат. sclera), површински гледано, највидљивији је део очне јабучице. Њена бела боја типична је за човека и не виђа се чак ни међу човеколиким приматима. Милионима година беoњача је служила као знак распознавања између хомо сапијенса и човеколиких примата, који су се у еволутивном развоју раздвојили пре 7 милиона година. Због своје јасно беле боје, која се разликује од боје лица, посматрач може и на растојању од двадесет метара по њеном положају закључити на коју страну гледа њен власник не окрећући главу.

Ја имам шарене очи 

Дужица или шареница (лат. iris) део је ока који се види одмах иза рожњаче. Од ње је одвојена једном малом комором испуњеном очном водицом, која, такође, прелама светлост. Главна функција дужице је акомодација вида на близину и даљину и ограничење количине светлости која пролази кроз зеницу на путу ка задњем делу очне јабучице, где су смештене фотосензорне ћелије.

До пре 10.000 година сви људи били су тамнооки због високе концентрације меланина у дужици. Меланин је пигмент који даје боју оку, коси и кожи, што је генски условљено.

У свету и већини земаља, данас је 55 до 79 одсто тамнооких људи, а у Африци, источној и југоисточној Азији, осим тамне скоро да друге боје очију и нема. Плавооких има између 8 до 10 одсто, а половина од тога су Скандинавци. Зелена боја очију је најређа и не прелази 2 одсто, а највише их је у Северној, Централној и Западној Европи. Остатак су варијације других боја.

Хетерохромија, тј. различита боја левог и десног ока, виђа се ретко, свега у 1 одсто људи.

Дужица је одавно заузела водеће место у биометријском идентификационом систему чија је најпоузданија јединица до скоро био отисак прста. Нови биометријски систем заснован је на инфрацрвеном скенирању дужице и конвертовањем слике у дигиталну форму, тј. у бројке које представљају референтни биометријски образац. Вероватноћа грешке, односно подударности изгледа и других физичких особина дужице у две различите особе, на осамстомилионитом је децималу. Интернационална цивилна авијацијска организација (ИЦАО) издала је још 2006. године посебне пасоше за своје клијенте са унетим подацима о дужици који се проверавају брзим ласерским очитавањем у трајању од 10 стотинки секунде.

Као зеница ока 

Зеница (лат. pupila) кружни је отвор на дужици, делује као бленда на фотографском апарату, а пречника је од 2 до 4 mm по сунчаном дану, односно 2 до 8 mm кад нема сунца. Мишићи у дужици добијају сигнале за промену пречника зеница преко живаца, директно из мозга, и увек реагују симетрично.

Зенице на јакој светлости су уске, један милиметар или мање, што је увек нормална рефлексна реакција кратког трајања. Међутим, наркотици, нарочито у већим дозама, сужавају зенице докле год их има у телу.

У обради емоционалних сигнала долази до промене дијаметра зеница: нарочито под утицајем беса или стреса, а нарочито страха за живот, зенице се шире. У таквим случајевима расте концентрација адреналина у телу и буди се аутономни нервни систем који није под утицајем воље.

Међутим, зенице се шире и кад је неко заљубљен и кад види вољену особу. То су ситуације у којима делују окситоцин и допамин, тзв. „хормони љубави“, релаксирајући мишиће дужице.

Свака разлика у пречнику зеница, нарочито после повреде мозга, буди сумњу на излив крви и уклештење 3. можданог живца чија влакна преносе сигнале до мишића дужице. То објашњава призоре у којима виђамо лекаре или физиотерапеуте спортских клубова, који после повреде главе свог играча утрчавају у терен и прво што ураде јесте да прегледају зенице знајући да једнострано проширење указује на притисак изливене крви. Међутим, преглед зеница у првим минутима после повреде нема много смисла, будући да је за појаву проширене зенице због крви у глави потребно најмање 45 минута, при чему у таквим случајевима повређени скоро никада није при свести.

Кад су у питању повреде у саобраћају и кад хитна помоћ пристиже у првих пола сата, корисна је процена брзине којом се зенице сужавају под утицајем светлости. Пре 25 година појавили су се први комерцијални пупилометри, тј. инструмент са две дигиталне камере, две диоде које емитују инфрацрвене зраке и једног микропроцесора, дисплеја на малој плочи од течних кристала. Да би се очитала брзина промена пречника зеница и њена упоредна ширина, пупилометар се држи на 3 cm од ока. Камера снима кратки видеофилм о промени ширине зенице, пре и у току „флеша“ беле светлости, који траје 200 милисекунди. 

Штапићи и чепићи 

Сочиво (лат. lens) је смештено иза дужице и зенице, по облику је биконвексно и има снагу преламања светлости од 10 диоптрија. Својом задњом површином лежи уваљено у желатинозну масу која је стакласте боје. Његова највећа дебљина је 3,7 mm, док му је пречник тј. екватор, 9-10 mm. Када сочиво преломи светлосне зраке, они у нормалном оку падају тачно на централну јамицу на очном дну, означену као жута мрља. При посматрању предмета изблиза, сочиво се испупчи и јаче прелама зраке – и обрнуто.

Акомодација ока гледањем предмета изблиза или велике даљине, могућа је захваљујући мењању кривине сочива која зависи од танких мишићних влакана лепезасто учвршћених око екватора сочива. Кад се мишићна влакна скрате, мења се постојећа кривина. После 45. године живота, губитак еластичности сочива обично се надокнађује наочарима.

Влакна која чине сочиво временом бубре и групишу се стварајући у његовој средини грудву, тако да после 45. године сочиво више није провидно и не прелама светлост као раније. Такво стање описује се као катаракта или брана светлу (cataracta, лат. брана), познато је вековима, а лечи се хируршки још од античких времена.

Данас се замућено сочиво одстрањује микрохируршки и замењује вештачким. Операција катаракте је у рукама искусних офталмолога доведена до савршенства.

Стакласто тело (лат. corpus vitreum) главни је али не и најважнији садржај очне јабучице. Налази се иза сочива и у себи има око 98 одсто воде. Површина стакластог тела је гушћа од његове унутрашње масе, која сопственим притиском даје облик очној јабучици, а мрежњачу држи стално затегнутом у задњем делу ока. Ако се тај притисак смањи, мрежњача се може наборати и одлубити, што је чест случај код јако кратковидих и старих особа.

Мрежњача је дебела 27 милиметара и има 9 слојева од којих је најповршнији прекривен сензорним ћелијама типичног облика.

Једна врста ћелија подсећа на штапиће и одликује се способношћу пријема и разликовања интензитета светлости. У штапичастим наставцима ћелија налазе се нарочити пигменти који на светлости нестају, а у мраку се регенеришу и поново заузимају своје место.

Међутим, ћелије које подсећају на конусне чепиће, специјализоване су за рецепцију боја. Најгушће су у централној јамици мрежњаче, удаљеној неколико милиметра од места на коме ганглијске ћелије мрежњаче својим дугим наставцима образују очни живац, који потом одлази уназад да би се завршио у потиљачном делу коре великог мозга, где се процесуирају примљени подаци. 

У мрежњачи су штапићи двадесет пута гушћи од чепића по јединици површине. Фоторецепторске ћелије мрежњаче усмерене су или ка извору светлости или у страну, што је дизајн који омогућава директно или индиректно фокусирање предмета. 

Тек што соко има око 

Оштрина перцепције на даљину директна је функција броја фоторецептора, угла под који је око постављено, способности фокусирања и мождане интерпретације виђеног.

Очи већине птица постављене су на бочним деловима главе, тако да сваким оком осматрају објекте на одговарајућим странама. На тај начин покрива се огромно видно поље: голуб без окретања главе осматра поље широко 300 степени, а детлић читавих 360 степени. Међутим, због таквог положаја очију птице теже процењују растојања и немају добру дубину вида.

Ширина видног поља осматраног са два ока (бинокуларни вид) због тога је ограничена. Сова има очи на предњој страни главе као и човек, и зато ограничено видно поље, за разлику од детлића који нема ограничења јер види и с леђа.

Фабулозна оштрина вида сокола и неких других убица из ваздуха последица је потпуног одсуства крвних судова у мрежњачи тако да су избегнуте сенке и смањења количине светлости која допире до фоторецептора. Соко располаже једним плочастим израштајем по средини мрежњаче, који стоји вертикално и из кога се луче посебне хранљиве материје. Осим тога, соко у свом бришућем лету према земљи и неком мишу осмотреном са висине од два километра, не користи праволинијски пут већ се обрушава у спирали, тако да свој плен прати гледајући га с бока.

За разлику од људског ока, чепићи у рожњачи сокола луче уљане капљице које омогућавају перцепцију ултраљубичасте светлости. То му олакшава препознавање жртава са даљине (углавном птице и перната живина), будући да птичје перје рефлектује ултраљубичасту светлост мање таласне дужине од околних предмета.

С друге стране, европски јастреб, који се виђа како кружи изнад аутопутева и околних њива, лако проналази и најмање мишеве и друге глодаре јер они мокраћом и фецесом обележавају пут којим се крећу, што је видљиво у ултраљубичастом спектру. Осматрајући широку површину прекривену вегетацијом, јастреб лако идентификује поља са глодарима и ситним птицама, тако да не губи време у нападима на циљеве са статистички мало вероватним успехом.

Оштрина вида се описује као способност разликовања двеју тачака које су једна из другу. Уопштено, оштрина вида људи и птица могу се поредити, јер им је видни апарат по оптичким принципима скоро идентичан.

Ипак, орлови, соколи и неке друге грабљивице из ваздуха виде два или три пута боље од човека. Соко распознаје инсекте дугачке свега два милиметра са растојања од 18 метара. Осим тога, оптички систем птица на молекуларном нивоу осећа утицај магнетног поља Земље тако да се, слично лососу, оне с лакоћом оријентишу током миграција. 

Сузе нису само за плакање 

Сузе су израз емоција људи, али лекари и психолози мисле да оне носе и многе друге поруке. Хемијском анализом састава суза и очне водице која испуњава очне коморе, стичу се нова сазнања и разумевање биохемије разних болести попут глаукома, катаракте и дијабетеса.

Сузе се луче из сузних жлезда, смештених у горњем делу спољашњег угла ока, а састоје се од по два режња од који је један невидљив јер је позади у очној дупљи, а да би се видео треба одићи горњи капак.

Жлезда је дугачка око 2 cm, а широка око 10 mm. Сузе из ње сливају се преко површине ока и одржавају га влажним. Потом се скупљају у унутрашњем углу ока, а одатле улазе у каналић широк 3 mm, усмерен према носу у коме се сузе изливају при дну носне шупљине.

Сузе помажу одржавању влаге на површини ока, а кад нам нешто упадне у око или кад љуштимо црни лук, оне садрже 98 одсто воде и служе детоксикацији, док сузе због емоција носе у себи хормоне стреса.

Плакање је једна од природних реакција тела проузрокована емоцијама. Кад год се плаче због осећања која је тешко савладати, онда се психолошка реакција претвара у физичку. Дугим плакањем из тела се ослобађају ендогене опојне материје познате као ендорфини, чиме се ублажава физички и емоционални бол, а нарочито туга.

Истраживачи који се баве плакањем тврде да је оно корисно још од првог дана живота, кад новорођенче заплаче. Први глас новорођенчета по изласку из материце на светлост дана од суштинског је значаја. Док су у материци, бебе добијају кисеоник преко пупчане врпце, а кад се роде, од ње се одвајају и почињу сопствено дисање.

Први плач новорођеног детета помаже избацивању воде из плућа, носа и уста чиме почиње адаптација живота у спољашњем свету. Чак и онда када плућа у 32. недељи трудноће нису потпуно развијена (сазревају у 36. недељи), одлични су изгледи да ће новорођенче преживети. Супротно веровању, ниједна беба пре рођења не плаче у материци

Нечије сузе у ситуацијама пуним напетости делују умирујуће; без обзира ко плаче, сузе увек изражавају жељу за помирењем и неку врсту предаје. 

Очна протеза: бионичко око 

Слепило је одувек било велики проблем и због тога се већ више деценија ради на примени имплантата као замене за један део мрежњаче, као и на електронским чиповима који би преузели њену функцију. Још 1988. године, дефинисан је тзв. Retinal Implant Project, на коме и данас раде Харвард, Масачусетска болница, Масачусетски институ за технологију и више великих медицинских и технолошких центара у свету.

У бионичком оку се електронски стимулишу ганглијске ћелије мрежњаче и дегенерацијом проређене фоторецепторске ћелије малог али најважнијег поља на мрежњачи, званог макула (лат. macula lutea), чије су димензије 3-5 милиметара у дијаметру. Остали део мрежњаче намењен је периферном виду. У макули здравог ока увек је велика концентрација фоторецепторских жуто пигментисаних ћелија (отуд латински придев lutea, тј. жута), што је неопходно за добар вид. Међутим, између 45. и 85. године старости, догађа се њена дегенерација са учесталошћу од 8-7 одсто, што није мало. У свету је 2021. године било 200 милиона оболелих, а уколико учесталост буде стабилна, пројектује се 229 милиона за 2040. годину. 

Бионичко око има нарочито добру перспективу за случајеве запаљења ретине, познато каo retinitis pigmentosa, што је назив за скуп наследних болести које погађају мрежњачу. Запаљење узрокује дегенерацију неколико слојева ћелија на позадини ока, где су фоторецептори, штапићи и чепићи. На периферији од центра ретине, тј. макуле, налазе се штапићи, док су у самом центру чепићи одговорни за централни вид и препознавање боја. Болест се препознаје рано, али се њена прогресија наставља јер за њу нема лека. Њена учесталост је 1 на 3-4.000 људи у свету.

Циљ којем се тежи у раду на бионичком оку је бајпас оштећених фоторецептора и обезбеђивање електростимулације ганглијских ћелија у последњем слоју мрежњаче, које одатле својим дугачким наставцима, тј. аксонима, образују очни живац чији је завршетак у кори потиљачног режња мозга. Два микрочипа стављају се преко мрежњаче, а енергију добијају нарочито прилагођеним ласером у оквиру наочара. Визуелни подаци из околине долазе до ласера помоћу микрокамера, а онда се емитују према чиповима на мрежњачи.

Кад се само помисли на нежну мрежњачу и на манипулације чиповима који се у њу имплантирају, онда постаје јасно колика је опасност мале непрецизности за губитак ионако минимално очуваног вида.

Бионичко око је намењено само онима који имају очувану перцепцију светлости и слепима који су раније видели. За све протезе ока на којима се тренутно ради потребан је добро развијен и очуван кортекс у потиљачном делу мозга, што је срећом, углавном испуњен услов. Бионичко око сигурно има будућност, јер је већ успешно примењено, у додуше релативно малом броју случајева, али ће бити потребно још доста времена пре него што постане реалност. 

Ако не рачунамо уметнике, Милан Вукос је најважније име у историји српске културе друге половине двадесетог века, па и до данас. О томе непобитно сведочи књига Споменар – Милан Вукос, коју је објавила Библиотека града Београда. Од уредника Студента до пензије у РТБ-у, постао је Бранко Пешић српске културе.

Ни у овој књизи, коју чини 41 сећање његових пријатеља и сарадника, нећете наћи све његове заслуге, али ћете наћи оно због чега су га људи волели. Имао је, мало је рећи наклоност; имао је љубав за сваки таленат. То је било тако изузетно, код његових партијских другова заправо није ни постојало. Jош је ређе било наћи таленат код њих самих а Милан је и то имао, био је духовит човек, способан да препозна дар код других, па и сам да напише понешто. Књигу коју сам приредио, отвара његов аутобиографски текст „Успо(н)мене“. Очигледан доказ дара код човека који креће у живот као недоношче са две флаше топле воде уместо инкубатора, у убогој сеоској кући без родитеља и књига.

Упознао сам га када је постао генерални директор РТ Београд. Нисам био члан партије, једанпут нисам прошао реизбор на ФДУ јер нисам био „морално политички подобан“.  Вукос за то није марио, мада не верујем да није знао такве ствари, имао је шаптаче, одоздо, одозго, са стране, изнутра. Једино је било важно да имате умесну, оригиналну идеју. Слуша са обавезном цигаретом, жмирка својим помало разроким очима, никада не упада у реч, чека да завршите. Увек ми је изгледало да се у себи смешка и радује, онда мало ћути па каже „добро“. Обавезно „добро“ и већ има план и упутства кога звати и шта урадити да се ствар покрене.

У његово време, десила се побуна на Косову „због лошег ручка у студентској мензи“. Одмах су тамо пошли информатори из информативне редакције да у кратким прилозима јављају како ће сву штету од демонстрација поправити један стаклорезац за три дана. Одем љут до Вукоса, и тражим да идем на Косово, хоћу да направим истиниту, документарну емисију. Онда пауза па „Добро, изабери сниматеља, даћу вам кола, идите доле и никоме ништа не говорите. Материјал само шаљите мени.“ Тако и буде. Снимали смо недељу дана, вратили се, монтирао сам са мојим човеком ноћу и показао на крају само њему. После два дана у ударном термину, одмотало се „100 минута о Косову“, велика информативна гозба о томе како је заиста на Косову.

Доста ми је било гледања па сам, док је емитовано, ишао да џогирам. Пролеће, а из отворених прозора у мом крају слушам себе у континуитету, док емисија тече. Сви гледају. И данас, после 40 година срећу ме људи који се сећају.

Једном сам јавно, у новинама нагрдио једног од Вукосових уредника. Састао се врховни колегијум и одговорио ми тешким топузима, са његовим потписом. Основана је и самоуправна радничка комисија да истражи како сам ја украо из Телевизије Београд бели клавир краља Петра! Не црни и не било чији, већ баш бели и баш као што пише: PETROF!

Ја јесам злопамтило, ђаво да ме носи, али Вукосу никада нисам замерио то саопштење. Не зато што нисам био у праву, већ зато што сам некако знао да он одрађује своју директорску дужност, а да се у ствари слаже са мном у односу према томе зализаном безначајку.

Телевизија Београд je имала периоде под разним директорима али његово време је Епоха Милана Вукоса. Најбољи програми за којима се и данас кука, нови објекти у Кошутњаку после којих се телевизија никада није ни приближно толико поновила, и све то у времену самоуправљања када се морало расправљати са сваком усплахиреном секретарицом или декоратером. То је постигао човек који је долазио на посао и ујутро и поподне, а да вас прими рок је био одмах, или би се његова Бранка јавила најкасније сутрадан. 

Колико памтим, а то је већ дуго, нико није боље, упорније и храбрије штитио ствараоце од комитетских и полицијских паметњаковића. И споља и из куће. Разоружавао их је једноставно, оним што нису имали и против чега нису умели да се боре – својим хумором и  интелигенцијом.

Вукос се често наводи као оснивач ФЕСТ-а, БИТЕФ-а, БЕМУС-а и Радости Европе, али се не помињу две задужбине које је шездесетих година, оставио је за собом. Покренуо је обнову Хиландара и обезбедио закон којим почиње градња Народне библиотеке Србије. Од свих могућности у Београду, изабрао је једино природно место, поред рушевина које су чекале да постану Храм Светог Саве.

Када му већ није подигнут споменик ми му се овом књигом клањамо. 

Како  је настала шпица за ТВ Дневник

пише: ДЕЈАН КАРАКЛАЈИЋ

Упознао сам га 1972. године када је заменио Здравка Вуковића на месту генералног директора Радио-телевизије Београд. Дошао је у Радио-телевизију Београд са ореолом човека који је као министар културе Србије, а касније потпредседник Београда, оснивао БИТЕФ, БЕМУС, ФЕСТ, Радост Европе... У златно доба културе, био је један од вођа просперитета. Уметници су га волели и ценили... Радио и ТВ није познавао, али се брзо бацио на упознавање и учење... био је радознао. Непосредан, са ауторитетом који је црпео не из политичке каријере, већ из успешних остварење за културу не само Београда и Србије, већ читаве Југославије.

Сећам се да је увек био у оделу са краватом. Обично сиве боје. Навраћао је често на разна снимања и распитивао се о детаљима. Када смо радили живу емисију „Кино око“, долазио је и седео у делу студија са Бором Мирковићем и Зором Кораћ, који су „пуштали питања гледалаца и тако заправо креирали ток емисије.

Једнога дана, 1977. године, позвао је Вуксана Луковца, чувеног монтажера и мене и дао нам задатак да направимо нову шпицу ТВ Дневника (1, 2. и 3.) и Вести. До тада се вртела стара филмска шпица, већ доста изгребана, прављена на филму. ТВ Загреб је наручио у Немачкој нову шпицу, коју су платили 50.000 марака и која је урађена електронски. Изгледала је сваки пут беспрекорно и била је технички иновативна. Екран је био подељен на 4 дела, четири тематске слике Хрватске и из места где су се оне у центру секле појављивао се глобус који се вртео. Тада, као и данас главно решење за шпице вести и дневника су били графички прикази земље, све та, Рекао нам је да наша шпица мора да буде боља и иновативнија, Вуксан и ја смо лупали главу и ја сам се сетио да ми је неколико година раније инж. Луј Тодоровић, тадашњи шеф Одељења магнетоскопа, показао могућност нових машина АМРЕ; да снимају полуслику по полуслику, нешто што би се филмским језиком рекло, квадрат по квадрат. Значи могла је да се ради класична анимација, електронски, без филма. Синула ми је идеја да позовем Ненада Чонкића, младог графичког дизајнера, који је тада доста радио дизајн у „растеру“. Замолио сам га да ми направи мапу света, равну, такође и глобус, са тачкицама, Остало је историја. Милан је долазио на све припреме, пробе, снимања, преслушавао музику коју је Зоран Симјановић генијално направио, једном речју био је део тима који је правио шпицу. Тих 15 секунди шпице, која се и данас приказује у модификованој форми, правили смо десетак дана. Када смо је завршили и видели коначан резултат, сви смо били пресрећни. Победили смо. Направили прву електронски – пре компјутера – анимирану шпицу, а коштала је скоро ништа. Неколико хонорара, за нас слободњаке, Симјановића, Чонкића, његову сарадницу Рајку Миловић. То је био први пројекат који сам радио директно са Миланом. (…)

Златно доба

пише: БРАНКА ОТАШЕВИЋ  

Може ли производ бити добар при лошој организацији производње? Могу ли радници да испоље своје пуне способности уз неспособне руководиоце? Може ли се постићи успех ако унутар колектива нема сагласности у погледу постављених циљева? Могу ли, без међусобног поверења и уважавања, запослени и њихов шеф одржавати и следити једни друге у свакодневном послу?

Иако звучи као да је реч о некој фабрици, управо овим путем пошло је моје размишљање о једном великом продукционом систему о чијим сам се резултатима јавно изјашњавала пре безмало четрдесет година. У питању је делатност Телевизије Београд/Радио-телевизије Србије с почетка осме деценије прошлог века, а повод сећање на тадашњег генералног директора Милана Вукоса.

Биле су то четири последње године његовог тринаестогодишњег управљања том медијском кућом и неколико првих година мог критичарског рада у „Политици“. И да не би било замки, накнадне памети или сентименталне пригодности, ослањам се на своје старе записе о емисијама и програмима с уверењем да су они били такви какви су били у великој мери захваљујући личности на челу тог масовног медија.

А били су по много чему пример медијске изврсности, поређени својевремено и у светским размерама, а не само с осталим ТВ центрима у некадашњој Југославији.

Сада је већ опште место вредност и значај некадашњег Школског програма који ме је тада подстакао на тврдњу да је „најпостојанији и по укупним вредностима најваљанији део производње“. Но, сада је можда и важније подсетити на информативне и документарне програме који су поседовали завидну отвореност за политичке догађаје и општедруштвене прилике, смело се прихватајући кључних тема и дилема, спремно се упуштајући у критичке опаске, спретно уводећи полемички дух у бављење одликама јавног живота.

Такве су емисије припремали новинари и уредници високе професионалности и упечатљиве индивидуалности. Ево назива неких од главних емисија и циклуса те врсте: уз Дневник – Други али и Трећи – били су то политички магазини ЗИП („За и против“) Гордане Суше, Александра Ђулејића, Симе Гајина, „Порота“ Милице Лучић-Чавић, „Трибина“ Биљане Поповић-Милић, „Кино око“ Драгана Бабића... Један од незаборавних примера свеобухватне медијске реакције на актуелности било је праћење политичких нереда и демонстрација Албанаца на Косову и Метохији – управо у периоду о којем је овде реч (1981-1984). Неки од тих прилога су „Сто минута о Косову“ Александра Мандића, „Косово, сусрети и виђења“ Светолика Митића, „Монитор“ Гордане Суше, „Косовски видици“ Божидара Вучуревића, „Дуги дан у Батусу“ Бранке Михајловић, Виктора Папића и Милисава Милића...

Све то, без сумње, морало је имати подршку директора, а било је, као и увек, најосетљивији део укупне ТВ понуде, под будном пажњом тада још једнопартијске политичке структуре у држави. Уз разгранат документарни програм (циклуси „То је то“ Светолика Митића, „Међутим“ Феликса Пашића, „Караван“ Милана Ковачевића, „Људи говоре“ Недељка Јешића) пружала је Телевизија Београд/Радио-телевизија Србије комплетну и комплексну слику људи и збивања, времена и места.

За вредновање те последње четири године Вукосовог директоровања (које су неминово капитал и претходних седам-осам) важно је поменути да се Кућа упустила у неколико за медијску историју битних пројеката у домену културе. Парадигматични су културни магазин „Петком у 22“ уобличен редитељском руком Станка Црнобрње и експериментална драма „Руски уметнички експеримент“ Бориса Миљковића и Бранимира Димитријевића. Уз доајене, шансу да им се текстови снимају као ТВ драме добили су тада млади писци Стеван Копривица и Давид Албахари, а врсни мајстори већ су припремали да на екран ускоро изађу капиталне ТВ серије „Сиви дом“ и „Вук Караџић“.

Капитална је свакако и серија „Време фресака“ коју су, под уредништвом Зоре Кораћ, остварили сценариста Гојко Суботић, редитељ Арсеније Јовановић, сниматељ Братислав Грбић.

Било је занимљивих начина приказивања класичне музике, било је рокенрола (најбољег у „Рокенролеру“), било је забавних програма које је суверено уобличавао Јован Ристић, али, поштено је рећи, и првих назнака кича који је касније као турбофолк нагрнуо да деведесетих покори у свом пинковском налету.

Подручјем филма доминирао је у „Покретним сликама“ Небојша Ђукелић. Целом Научном програму уредника Владимира Јеленковића могао је као мото да стоји назив серије „Радост сазнања“. Да се у Дечјем програму појавила само серија „Приче из Непричаве“ – било би довољно. Као што је у то време довољно било рећи Захарије Трнавчевић и „Знање-имање“. Као што је појам био и Каменко Катић – славу из „временске прогнозе“ настављајући репортажама из живота „обичних људи“.

Људи из куће најбоље знају шта је донело инвестирање у технику и подизање у том часу најмодернијих нових студија у Кошутњаку, али је и поглед споља показивао размах нових технологија и раст моћи ове телевизије у савладавању великих организационо-продукционих изазова. После спектакуларног преноса сахране Јосипа Броза Тита 1980, тим редитеља Моме Мартиновића нове задатке врхунски је савладавао на Олимпијади у Сарајеву 1984. Било је и друтих прилика за одличне спортске преносе, за прикључивање планетарним подухватима попут „Лајв ејда“ уз посредовање уредника Младена Поповића. То је тек мали избор из омеђеног периода боље прошлости. Сигурно да је и тада било сијасет успутних тешкоћа, па и неминовних грешака у ходу које се касније у емитовању нису примећивале. Али кад јесу, нису се „праштале“, а новинари из штампе који су се тада бавили телевизијом моћи ће да потврде да се са генералним директором Миланом Вукосом и тим и другим поводима увек могло ступити у везу, поставити питање, добити одговор.

У мом случају, у тој врсти званичне комуникације током четири „заједничке“ године, чини ми се да је било једног додатног елемента, својеврсног „препознавања по сродности“ с обзиром и на Вукосову и на моју младалачку припадност редакцији „Студента“, затим диплому из књижевности са истог факултета и потом дугогодишњу посвећеност сфери културе – њега као, између осталог, и министра културе а мене као новинара.

Студио у Кошутњаку

пише: НЕНАД РИСТИЋ

(…) Са ореолом човека који је од Крцуна учио политички занат, а у Београду утемељио велике културне догађаје као што су Фест, Битеф, Бемус…, Милан Вукос је 1972. године дошао за генералног директора Радија и Телевизије. У „Мадери" су тај догађај коментарисали: оно што је Миљан Миљанић за Звезду то ће бити Милан Вукос за Телевизију – и један и други умеју да откривају таленте и стварају тимове.

Као и сви запослени у Телевизији и аутор ових записа се понадао да ће га нови директор открити као талента и убацити у тим за „Недељно поподне“ али се то није догодило. Нисам био уопште примећен док једно вече нисам испричао виц у ТВ дневнику. Одмах сам сутрадан био позван од генералног директора и добио понуду: „Повећаћемо ти плату. Даћемо ти кабинет. Даћемо ти право да бираш сараднике и право да и њима повећаш плату. Да од понедељка сваки дан почнеш да водиш Трећи дневник и увек да почињеш онако занимљиво и духовито као синоћ.“

Гледао сам свог директора, размишљао шта да радим и рекао: „Жао ми је, али то не могу да прихватим.“ „Зашто?“, упитао је директор. „Зато што сам ја духовит само понедељком, средом и суботом, остале дане сам тупа секира.“

Милан се грохотом насмејао а ја сам се ускоро покајао што сам директоров предлог одбио, и дан данас се због тога кајем.

Погрешно би било мислити да је Вукос директоровао само уз помоћ вицева. Урадио је он и много озбиљних и добрих серија као што су „Вук Караџић“, „Позориште у кући“, „Више од игре", „Образ уз образ“, а програм за културу који је уређивала Зора Кораћ уз његову подршку имао је услове за високо професионални рад и уживао велики углед. У једном тренутку је ипак схватио да неће остати у дугом и трајном сећању ако не направи нешто од тврдог материјала. Одлучио је да сагради продукциони центар Телевизије у Кошутњаку. Одабрао је људе, успео да издејствује од града плац и дао једноставну наредбу: „Хоћу највећи и најмодернији студио на Балкану и хоћу најпространије холове са удобним фотељама, бифе и ресторан са јефтиним пићем да глумци и певачи док чекају снимање могу да се опусте да не трче преко пута у кафану 'Филмски град' па да их онда тамо продуценти траже и јуре сваки час.“

Пројектанти су поштовали жељу ктитора, тај центар функционише и данас и ако ништа друго могла би данашња управа Радио-телевизије да га назове именом „Милан Вукос“.

УСПО(Н)МЕНЕ: Сећања Милана Вукоса

пише: МИЛАН ВУКОС

Рођен сам на Светог Саву, 27. јануара 1932. године у Крагујевцу. Рођен сам у седмом месецу, био сам, дакле, „недоношче". Колико ми је познато, исти случај био је и са Наполеоном и Черчилом. Свакако, било је и много других случајева, али ја за њима нисам трагао – поменуто друштво ми је сасвим одговарало.

Како у то време није било инкубатора, да би ме одржала у животу, мајка ме је држала између две флаше топле воде. Али у животу сам се према топлој води показао крајње незахвалан – увек сам радије пио течност са неколико коцкица леда.

Отац ми је био наредник – водник у војсци прве Југославије. По потреби службе, дошао је у Крагујевац и ту је упознао, и оженио се, мојом мајком. Када сам имао четири године, отишао је од нас и више га никад нисам видео, нити чуо за њега, а нисам се ни интересовао.

Мајка је била тешко болесна и највећи део живота провела је по болницама и лечилиштима. Тако сам ја одрастао и школовали су ме баба и деда, мајчини родитељи. Деда је био бравар, радио је у Војно-техничком заводу, данашњој „Црвеној застави“. Када сам се ја родио, већ је био у пензији, тако да смо сви ми – деда, баба, мајка, мој старији брат и ја – живели од једне браварске пензије.

У основну школу пошао сам годину дана раније него моји вршњаци. Како то нисам могао да учиним у Крагујевцу, моји су ме послали у Годачицу, село у близини Краљева, у коме је мој ујак радио као учитељ и, наравно, примио ме у школу са шест година. На полугођу сам се вратио у Крагујевац и наставио похађање првог разреда у Основној школи „Свети Сава“. Тако сам од најраније младости спознао значај „ујака“ на положају.

Нажалост, мог ујака су крајем рата заклали четници, а ја друге ујаке сем „ујака" нисам имао. Иначе, као највећи доказ „левичарења" мог ујака, четнички преки суд је навео да у својој библиотеци има комплете Толстоја, Тургењева и других руских писаца.

Школовао сам се и одрастао на крајњој периферији Крагујевца. То су биле последње куће на путу за Јагодину.

Немам ниједног друга из краја који је завршио факултет. Не зато што им материјални услови то нису дозвољавали, већ пре свега зато што им учење није било јача страна. Углавном су шутирали „крпењачу“, играли клиса, ловили врапце и слично.

Са мном је био други случај. На познато питање Зире Адамовића: „Ко је на вас највише утицао и зашто“, ја бих једноставно могао да одговорим – једна обична српска коза.

Наиме, негде почетком рата, мој ујак је набавио козу да бисмо могли да се прехранимо. Мој задатак је био да сваког дана, пре и после подне, водим козу на оближњу ливаду на испашу. И док су се моји другови забављали, ја сам морао по неколико сати дневно да чувам козу.

Они злобници који су касније, када сам обављао разне одговорне дужности, говорили да сам неспособан и да ми не би дали ни овце да чувам – нису били у праву. Додуше, не знам како би било са овцама, али сам дужност чувања козе одлично обављао – све козе су ми увек биле на броју.

И тако, досађујући се поред козе, почео сам – да читам. То занимање до тада није било познато у мом крају.

Рођен сам у кући у којој није било ниједне књиге. Прва књига која је „ушла“ у кућу био је буквар који је мој брат донео када је пошао у школу. Додуше, деда је редовно читао „Политику“, али ту се његов интерес за читање завршавао. У осталим околним кућама, ни то.

Како су у то ратно време школе претворене у немачке касарне, у школу се није ишло или се настава одвијала повремено по реновираним кафанама, па сам времена имао напретек. И тако, почео сам да читам по цео дан. Месецима, па и годинама, свако јутро сам узимао нову књигу, прочитао је пре подне, по подне је враћао и узимао нову. Књиге сам углавном позајмљивао од свог учитеља, иначе комшије, Жике Јањића. Он је имао скромну учитељску библиотеку, али је она мени изгледала кад библиотека Британског музеја. Сећам се да је у библиотеци имао и познати предратни комплет Вукових народних песама, које сам читао по више пута.

За учитеља Јањића везује ме и једини шамар који сам добио у животу. На некој школској свечаности, учитељ Јањић ме позове да на почетку свечаности изговорим „Оченаш“. Ја туц-муц, испостави се да „Оченаш" не знам добро. После свечаности, учитељ ми је треснуо такву шамарчину да је и данас осећам.

Наравно, у животу сам на разним политичким скуповима добијао жестоке „шамаре“ али ниједан није био заслужен као овај учитеља Јањића. Разлика је у томе што сам шамар од учитеља Јањића добио зато што нешто нисам знао добро, а друге „шамаре“ сам добијао зато што сам нешто знао више него што треба.

У гимназији, тадашњој Другој мушкој гимназији у Крагујевцу, која је у то време почињала после четири разреда основне школе и трајала осам година, почео сам да се бавим политиком. Прво сам, као дечак, отишао два месеца на Омладинску радну акцију – изградњу пруге Брчко-Бановићи 1946. године. После тога, сваке године сам по месец или два проводио на радним акцијама – пруга Шамац-Сарајево 1947. године, ауто-пут Београд-Загреб 1948. и 1949. године, затим Бања Лука-Добој, Студентски град у Загребу, фабрика у Јагодини, сеча дрва на Гочу. Укупно сам провео више од годину дана као физички радник.

После учешћа на изградњи пруге Брчко-Бановићи примљен сам у СКОЈ (Савез комунистичке омладине Југославије). У гимназији сам био и председник Народне омладине гимназије и секретар Школског комитета школе.

По завршетку гимназије нисам отишао на студије, већ сам остао да професионално обављам дужност секретара Градског комитета омладине Крагујевца. Међутим, у половини тог мандата дошло је неко писмо којим се смањује број професионалаца у политичким организацијама. Тако сам ја остао на политичкој функцији, али без плате. Због тога су ме поставили за директора разгласне станице Крагујевца. Наиме, у то време општина Крагујевац купила је разгласни уређај и поставила неколико звучника дуж главне улице у Крагујевцу. Мој задатак је био да пуштам музику и читам вести из „Борбе“.

Практично, те вести није слушао нико. Млађи свет се шетао корзоом и најмање им је било стало да слушају вести. Међутим, ја сам имао огромну трему пред микрофоном. Али, после шест месеци пред микрофоном трема је нестала. Никада више у животу нисам имао трему ни пред микрофоном, ни пред камерама.

У гимназији сам имао два хобија – трчање и хумор.

На једном школском кросу сам надмоћно победио. На првенству Крагујевца у кросу, иако сам имао тек 16 година, такмичио сам се у најмлађој групи омладинаца од 17 и 18 година. Једва су ме, малог и жгољавог, пустили да трчим. Финале – када сам први прошао кроз циљ трке на 2.000 метара, иза мене на видику није било следећег такмичара.

И на првенству тзв. „уже Србије“ у Крушевцу освојио сам прво место.

Онда је дошло првенство Србије у кросу које се одржавало у Крагујевцу. Требало је да трчим на 1.500 метара. Стаза се знала и на њој сам тренирао преко месец дана. Знао сам сваки метар те стазе и могао сам да је претрчим затворених очију.

И онда је дошао „велики дан“. Од старта сам повео трку и негде на средини стазе већ сам се одвојио од групе која ме је пратила 20-30 метара. Међутим, на једној кривини у шуми, где сам увек скретао десно, дежурни редар ми је показивао да треба да скренем лево. Наравно, ја сам као и стотину пута раније, скренуо десно. Тек на многе повике, окренуо сам се и видео да је група иза мене скренула лево. Нисам, наиме, знао да је комисија из Београда у последњем моменту променила завршни део стазе. Наравно, окренуо сам се. Вратио сам се до скретања, скренуо лево, али је група која је била иза мене већ толико одмакла да није било шансе да их стигнем. Кроз циљ сам прошао тек шести.

Ипак, не жалим за изгубљеним првим местом, јер сам захваљујући том искуству, обезбедио многа друга места. Научио сам да линија може бити изненада промењена, да не треба увек ићи до тада утврђеном линијом, већ оном коју ти покажу „дежурни“. Чуди ме само како су до тог сазнања дошли многи политичари иако никада нису трчали крос.

Друти мој хоби био је – хумор. Још у нижим разредима почео сам да пишем хумористичке текстове за зидне новине. У седмом разреду гимназије почео сам да пишем за тада једини и популарни хумористички лист „Јеж“. „Јеж“ је објавио многе моје текстове, а једном је на половини прве странице реализовао моју идеју. Такође, емитовани су ми и хумористички стихови у тада најслушанијој емисији Радио Београда „Весело вече“.

Једног дана добио сам писмо од редакције „Јежа“ да дођем на разговор. Отишао сам у Београд, примили су ме у редакцији Богдан Пешић и Тоша Паранос. Рекли су ми да су врло задовољни мојим прилозима и предложили ми да се преселим у Београд, да ће ме они стипендирати док не завршим гимназију, а затим ме запослити у „Јежу“. То нисам могао да прихватим. Али сам се хумором повремено бавио и даље. Када сам био главни и одговорни уредник листа „Студент“ увео сам страницу „Студент наопачке“ која је била посвећена хумору. Много година касније, био сам тада генерални директор Радио-телевизије Београд, дошао је код мене Новак Новак и донео ми сценарио за једну епизоду „Позоришта у кући“. Прочитао сам сценарио и једна узгредна реченица из тог сценарија дала ми је идеју да напишем нов сценарио за „Позориште у кући“. Урадио сам то, дао Новаку, он га је мало дотерао, снимио и та епизода је на телевизијском фестивалу у Пули добила награду као најбоља комедија.

Године 1951. почео сам студије. Уписао сам Групу за југословенску књижевност, која је тада била у оквиру Филозофског факултета. Дипломирао сам за мање од четири године.

У гимназији сам био просечан ђак. Нисам имао слабе оцене, али ни петице, изузев из српског језика. Али на факултету нисам имао шта друго да радим сем да учим. Дипломирао сам као први у рангу, у својој генерацији. Просечна оцена током студија била ми је 9,5.

Наравно, и на факултету сам се бавио политиком. Био сам председник Савеза студената Филозофског факултета и секретар Савеза омладине на факултету.

По завршетку студија професори су ми предложили да останем на факултету као асистент. Предложили су ми да конкуришем за место асистента за словеначку књижевност, с обзиром да у то време нису имали професора за ту књижевност. Послушао сам их, конкурисао и био изабран.

Међутим, у међувремену сам се оженио, а требало је да идем неколико година у Љубљану да учим словеначки језик и изучавам књижевност, тако да то место нисам прихватио. Постављен сам за професионалног главног и одговорног уредника листа „Студент“ и на том послу био годину дана.

Иако сам већ био дипломирао, следеће године сам био председник Универзитетског одбора Савеза студената, а затим две године секретар Универзитетског комитета Савеза комуниста. Био сам први секретар Универзитетског комитета који је на то место дошао напредујући у партијској хијерархији од секретара партијске организације, преко секретара Факултетског комитета до секретара Универзитетског комитета. Пре мене, сви секретари Универзитетског комитета били су политички радници, првоборци, који су са званичних политичких функција послати да буду секретари Универзитетског комитета – Данило Пурић, Милић Бугарчић, Милојко Друловић Чича и други.

После две године на том месту, 1959. изабран сам за члана секретаријата Председништва Главног одбора Социјалистичког савеза Србије, где сам био председник Идеолошке комисије. Ту сам се углавном бавио политичким радом, држао политичке састанке по Србији, али сам ипак највише времена посвећивао култури. Био сам и председник Филмског фонда који је давао новац за нове филмове.

Сећам се, одржао сам састанак са групом младих филмских аутора. Они су углавном кукали на власт и партију, да им не дозвољавају да дођу до изражаја. Рекао сам им: „Није у питању власт и партија, већ таленат. Ево, даћемо вам паре, снимите шта хоћете, нико вас неће питати шта снимате, па да видимо шта ће испасти.“

Међу осталима, ту понуду су прихватили Кокан Ракоњац, Марко Бабац и Жика Павловић. Они су направили по један кратки филм, та три филма спојили у један дугометражни и назвали га „Капи, воде, ратници“. Тај филм је на Фестивалу у Пули освојио прву награду као најбољи југословенски филм произведен те године.

Године 1963. изабран сам за министра културе Србије у влади Слободана Пенезића Крцуна. О Крцуну се доста причало као о окрутном министру унутрашњих послова. Међутим, ја сам га запамтио као изванредног човека и одличног председника владе. Сећам се многих анегдота о Крцуну. Ево неких:

„Дунав филм“, у то време најјачи произвођач документарних филмова, направио је више документарних филмова, али за два филма желео је да изврши консултације са политичким руководством. Сазвали су састанак политичара, а из владе Србије дошли смо Крцун и ја.

Радило се о филмовима „Задушнице“ Драгослава Лазића и „Парада“ Душана Макавејева. „Задушнице" је био изванредан документарац о народном обичају давања задушница у неком селу у Поморављу, где се одавање поште покојнику постепено претварало у масовно ждрање и пијење.

Други филм, „Парада“ Макавејева, филм је о Првомајској паради у Београду. Филм се завршава онда када парада почиње. Односно, Макавејев је сликао све оно што претходи паради – од скупљања људи у пет сати ујутру пред месним заједницама до доласка високих руководилаца на трибине.

После приказивања та два филма, почео је разговор о њима.

Крцуново мишљење било је следеће: „Ја бих 'Задушнице' пустио, а 'Параду' не бих. Јер 'Задушнице' приказују да је наш народ примитиван – што је тачно. Међутим, 'Парада' приказује да нам је руководство примитивно, што је такође тачно, али не морамо то да разглашавамо преко филмова.“

Друга анегдота: Негде почетком шездесетих година основан је Историјски музеј Србије. Ја сам предложио да се за директора тог музеја именује Едип Хасанагић, првоборац из Санџака. На седници владе први је реаговао потпредседник Михаило Швабић: „Ја не доводим у питање компетентност Едипову. Међутим, као што је познато, цела историја српског народа прошла је у борби против Турака. Да ли је згодно сада да за првог директора Историјског музеја Србије именујемо Турчина! Смејаће нам се народ.“

Крцун Пенезић је подржао Швабића и та тачка је скинута са дневног реда.

Тај поступак је изазвао мали скандал у најужим политичким круговима. Заказана је седница Политбироа Централног комитета Србије да би се разматрао поступак Швабића и Крцуна. Поред њих, на седницу сам позван и ја као предлагач. Први је говорио председник Централног комитета Јован Веселинов. Рекао је отприлике: „Шта значи код нас комуниста Турчин? Када је Едип подизао револуцију у Санџаку нисмо га питали да ли је Турчин, а данас нам је то важно.“

Крцунов коментар после речи Веселинова био је: „Швабићу, можда ми нисмо били у праву.“ После Веселинова, говорио је Шане Петровић. Наравно, био је оштар у осуди Швабића и Крцуна. После њиховог говора, Крцунов коментар био је: „Швабићу, можда су они у праву.“ Затим је говорила Цана Бабовић. После ње Крцунов коментар био је: „Швабићу, Бога ми они су у праву.“

Затим се јавио Воја Лековић, санџаклија. Говорио је о међунационалним односима у Санџаку, о братству, јединству и слично. Завршни Крцунов коментар је био: „Швабићу, видиш да директор Историјског музеја Србије треба да буде управо Турчин.“

И трећа анегдота: У то време се завршавала зграда Музеја савремене уметности на Новом Београду. Било је за ту годину предвиђено седамсто милиона динара, највише за облагање целе зграде мермером. Како је дошло до неке кризе, Влада је донела одлуку да се средства смање на 500 милиона динара и да зграда буде обложена каменом, а не мермером.

Дођу код мене тадашњи управник Музеја, сликар Миодраг Протић и пројектант Музеја, архитекта Иво Антић. И убеде ме да покушамо да поништимо ту одлуку. Урадим ја тај предлог и на седници Владе одмах ме нападну што то поново покрећем када су већ једном о томе одлучивали. На крају је реч узео Крцун: „Слушајте, пре неки дан сам пролазио поред те зграде. То је много ружна зграда. Она ће бити ружна дали ми те паре или не. Али, ако не дамо паре, рећи ће да је ружна због тога. Дајте да ми дамо те паре, па нека кривица буде на њима.“ Тако је завршена једна од најлепших грађевина Београда.

На месту министра културе у влади Пенезића провео сам четири године. Иако сам био одличан студент, ипак сам рођен у кући без књига, а први радио-апарат сам имао у стану кад сам дошао на студије. Хоћу да кажем да ми општа култура није била на завидном нивоу. Међутим, моје министарство је, по општој оцени, радило врло добро и доносило добре одлуке. Разлог томе је био што сам око министарства окупио интелектуалну елиту Београда и ти људи су ми помагали у доношењу одлука, Ту су били: Дејан Медаковић, Лаза Трифуновић, Борислав Михајловић Михиз, Воја Ђурић, Миодраг Протић, Милорад Панић Суреп и многи други.

Најзначајнији закон донет у то време био је Закон о изградњи нове Народне библиотеке на Светосавском платоу. Пре усвајања тог закона на седници Владе, ја сам више министара одвео да виде тадашњу зграду Народне библиотеке код Калемегдана. Оно што су они видели – био је ужас. Не само да је простор био мали, већ су се драгоцене књиге чувале у подрумским просторијама пуним влаге. Захваљујући гласовима тих министара, Закон о изградњи Народне библиотеке је прихваћен на седници Владе.

Као министар културе, а и касније, као потпредседник Београда, такође задужен и за културу, настојао сам да од Београда створим што снажнији центар. Иницирао сам или много помогао у оснивању значајних културних манифестација – БИТЕФ-а, ФЕСТ-а, БЕМУС-а и „Радости Европе“. И данас, после више од четрдесет година, то су и даље најзначајније културне манифестације Београда.

После четири године проведене на месту министра културе, изабран сам за потпредседника Скупштине града Београда. Председник је био Бранко Пешић, а потпредседници смо били Миладин Шакић и ја. Шакић је био задужен за комуналне проблеме, а ја за друштвене делатности (образовање, култура, здравство). Бранко Пешић је био изванредан председник. Убеђен сам да је он био најбољи градоначелник у историји Београда. Такође, Бранко Пешић и ја смо били добар тим, који се лепо слагао и добро сарађивао.

Једна анегдота: Једног дана Пешић пође код Шакића, кад у његовој канцеларији он води разговор са неком балерином. Окрене се он и пође у моју канцеларију, и види да ја разговарам са једном глумицом. Када смо се после нашли заједно, он каже: „Па лепо смо поделили дужности: један потпредседник прима балерине, други глумице, а ја примам мајке палих бораца.“

Иначе, за време Бранка Пешића направљен је ауто-пут кроз Београд, тунел испод Теразија, сви могући спортски центри, а градило се годишње десет до дванаест хиљада станова.

Једног дана позвала ме је Латинка Перовић, секретар Централног комитета Србије, иначе моја одлична пријатељица из Крагујевца. Предложила ми је да напустим место потпредседника и дођем да радим као члан Секретаријата Централног комитета Србије. Како сам био врло задовољан послом који сам радио и одлично сарађивао са Пешићем и Шакићем, ту понуду нисам прихватио. После неколико месеци дошло је до обрачуна са „либералима“; смењени су Марко Никезић и Латинка Перовић, а сви чланови Секретаријата Централног комитета отерани су из политике. Тако сам, захваљујући једној одлуци, остао у политици.

У то време истицао је мандат Здравку Вуковићу, дугогодишњем генералном директору Радио-телевизије Београд. Здравко, иначе изванредан генерални директор, спадао је у круг „либерала“ и није имао шансе да буде поново биран.

Мене је то место интересовало јер је Радио-телевизија Београд била најзначајнија културна установа Србије. У томе су ме подржали и предложили сви политички органи Београда. Међутим, шансе да будем изабран биле су мале. Радио-телевизија Београд је као свог кандидата за генералног директора предложила Еру Илића, тадашњег директора Телевизије. У поређењу са њим, ја сам имао доста мање квалификације за то место.

Међутим, непосредно пре избора, догодио се тежак политички кикс у Дневнику (напад на Доланца), због чега су поднели оставке Верослава Тадић, главни уредник Информативног програма и Ера Илић, директор Телевизије. Због тога је, на сам дан избора, Радио-телевизија Београд повукла кандидатуру Ере Илића за генералног директора. Тако сам ја остао једини кандидат и изабран сам од стране Скупштине Србије, која је тада бирала генералног директора.

На месту генералног директора Радио-телевизије Београд остао сам тринаест година (1972-1985) што значи да ме је Скупштина Србије бирала три пута.

Телевизија Београд је у то време била једина телевизија у Србији и осећао сам велику одговорност према гледалишту. Имали смо пристојна средства и правили богат програм – уметнички, информативни, документарни, образовни, школски, дечји... Добром програму доприносило је и постојање Југословенске радио-телевизије, јер смо преузимали најбоље емисије од осталих југословенских станица, као и од Евровизије. Поред тога, с обзиром да смо били једина телевизија у Београду, сви најбољи кадрови у Београду, који су желели да се баве телевизијом, били су у нашој кући.

Како је у то време био једнопартијски систем, то је, наравно, и Радио-телевизија Београд спроводила политику Савеза комуниста Југославије. Ја сам био и члан Централног комитета Савеза комуниста Србије и уживао сам пуно поверење партијског руководства. Било је, наравно, примедаба на рад, али великих притисака није било. Више сам проблема имао у самој кући, него са стране. Сећам се, једном смо емитовали драму по сценарију Борислава Михајловића Михиза. Одмах после тога сазван је састанак партијског руководства Радио-телевизије, где су пале најтеже речи. Није била у питању драма, с њом је све било у реду, али само потписивање Михиза, тада познатог дисидента, као сценаристе, било је по мишљењу партијског Руководства политички скандал.

Иначе, кад помињем Михиза, за кога сматрам да је био највећи интелектуалац међу Србима којег сам познавао, испричаћу и једну анегдоту везану за њега.

Одржавао се филмски фестивал у Пули. На њему је био и Михиз, у то време уметнички директор „Авала филма“. Једног дана, пре подне, у Хотелу „Ривијера“ одржавао се округли сто са темом „Уметност = комерцијализам“. Уводни реферат поднео је загребачки редитељ Звонимир Берковић.

У сали, за радним столом, седели смо: Ратко Дражевић, директор „Авала филма“, Михиз, Мухарем Первић и ја. Трајала је досадна дискусија. Одједном Ратко Дражевић рече: „Треба неко испред 'Авале' нешто да каже. Ајде ти Михизе.“ Михиз одговори: „Хоћу, али ми дајте три речи са којима ћу почети прве три реченице. „Како“, упитамо ми. „Тако, дајте ми три безвезне речи и ја ћу с њима почети три прве реченице.“ Ми прихватисмо игру и, после договора, рекосмо му да прву реченицу почне са „гелендер" другу са „брусхалтер“ и трећу са „салата од краставаца“. Није прошло пар минута, претходни дискутант завршава свој говор и за реч се јави Михиз. Почео је овако: „Гелендер човеку служи као ослонац, али је Берковићев реферат био врло лош гелендер за нашу данашњу расправу. Брусхалтер, то је реч која ми пада на памет када мислим о његовом реферату, јер он покушава да нашој филмској производњи дâ лепши изглед него што га она има. Салата од краставаца је једна салата, зелена салата је друга салата, мешана салата је трећа салата, и то што се зна у угоститељству не зна се у нашем филму – драма је један жанр, комедија је други жанр, ратни филм је трећи жанр.“ После овог мало чудног, али логичног увода, наставио је нормалну дискусију.

Али да се вратим Радио-телевизији Београд. Далеко више времена посвећивао сам Телевизији него Радију. Радио Београд је била солидна, добро вођена институција и није било потребе да се много мешам у уређивачку политику. На Телевизији је све било далеко осетљивије иако је на њој био скуп изврсних интелектуалаца и професионалаца.

Радио-телевизија је радила пре свега захваљујући претплати, која је углавном редовно плаћана, и мањим делом од реклама. Никакве дотације нисмо добијали. Али, дошла је нека криза, средства више нису била довољна и ми, на радничком савету, донесмо одлуку да претплату са 12.000 динара подигнемо на 15.000. На ту одлуку требало је да сагласност дâ Влада Србије. Позове мене председник Владе Иван Стамболић. Седимо код њега у кабинету и пијемо кафу, и он ми каже: „Даћемо вам сагласност на повећање претплате, али не на 15.000, већ на 14.000; то ће вам бити довољно.“

Ја му објасним да ће повећање од 2.000 бити довољно само да покрије потребно повећање плата и пораст материјалних трошкова, а да намеравам да за још 1.000 динара по претплатнику, уложимо у побољшање програма.

„Не може“, каже он. „Повећање од 2.000 динара биће вам довољно. Онда му ја испричам виц у коме цене прилагодим нашим захтевима: Дошао Пироћанац на царину и носи папагаја. Цариник му каже да мора да плати царину на увоз папагаја. „Колико!“, пита Пироћанац, а цариник му каже да у царинском ценовнику не постоји ставка „папагај“, али има ставка „живина“, па ће он папагаја третирати као кокошку. А ту пише: жива кокошка 15.000 динара, а заклана кокошка 14.000 динара. Пироћанац поче да размишља и да се чеше по глави, а на то ће папагај: „Газда, газда, немој да једеш лајну за једну иљадарку.“

Иван се слатко насмејао на тај виц и рекао ми је: „Ево вам и та хиљада, да вас не закопам.“

Иначе, телевизију су врло често посећивали разни политичари, Међутим, Тито никада није био у Телевизији. Често је давао изјаве, али су увек екипе ишле код њега и сликале га у његовом кабинету. Неколико пута смо имали проблеме због неких грешака које су се догађале. Испричаћу две.

Враћали се Тито и Јованка са неке дуге турнеје по Африци. Дочек на аеродрому ми смо директно преносили. Све је било по протоколу: почасна чета, црвени тепих, Титово обраћање грађанима Југославије итд. Камере су пратиле како Тито и Јованка пролазе кроз хол аеродрома, улазе у кола и кола крећу ка Београду. Камере прате како се аутомобил са пратњом удаљава и у том моменту одједном се са екрана чула песма „Пијан кући ја долазим“. Наравно, пренос је одмах прекинут, али је изазвао велики политички скандал. Ја сам одмах суспендовао све који су били у вези са преносом – од тонског миксера до директора технике и формирао комисију, у којој су били и професори Електротехничког факултета, да испита како и чијом кривицом се то догодило. По извештају комисије, та песма је емитована на Другом програму Радио Београда, који је имао предајник у Абердаревој улици, где је био и предајник Првог програма Телевизије и ту је дошло до споја, па је тон Другог програма Радија упао у телевизијски програм.

Друга: Телевизија је емитовала снимак позоришне представе „Мудра глупача“. Завршавао се први чин и последње речи које су се чуле, биле су: „Бежи, ево иде онај старац.“ После тих речи спушта се завеса, а на екрану се појављује Тито. Испоставило се да је позоришна представа снимљена на некој старој траци на којој је био неки Титов говор. Миксер, који је по спуштању завесе требало да прекине емитовање драме, био је отишао да купи цигарете, али је у кабини заборавио пропусницу, па га нису пустили да уђе у зграду. Док су му другови донели пропусницу и док је он стигао до миксете – десило се што се десило.

После тринаест година рада на Радио-телевизије Београд, требало је да променим посао. О томе је, наравно, одлучивао политички врх. Било је разних предлога, али су се одлучили за стандардни – кад истакнутог човека не знаш где да сместиш, пошаљеш га у амбасадоре.

Међутим, мој проблем је било слабо знање страних језика. У животу (у гимназији, на факултету и самостално) учио сам шест језика, али ниједан нисам добро научио. У вези са страним језицима имао сам два занимљива догађаја.

Први: У посети Београду била је британска краљица Елизабета. Амбасадор Велике Британије је тим поводом приредио свечани пријем у својој резиденцији на Дедињу. Ја сам тада, као потпредседник Скупштине Београда, био позван на пријем. Пријем је био у великој башти амбасадорове резиденције, а ми, званице, направили смо шпалир од улаза у резиденцију до изласка у башту. Било нас је у том тренутку око две стотине.

Појави се краљица, ми је поздравимо аплаузом и она поче да шета кроз шпалир ка излазу у башту. И у том шпалиру од две стотине људи, она се заустави испред мене и поче разговор са мном. Питала ме је шта радим, а ја сам јој одговорио да сам потпредседник Скупштине Београда и да смо се видели јуче када је она присуствовала свечаној седници у њену част.

На томе се разговор завршио.

Други догађај: Поред Венецуеле, био сам акредитован за амбасадора у Доминиканској Републици. Уговорио сам одлазак у Доминиканску Републику и предају акредитива, али је мој шпански, а то је било на почетку мог мандата, био лош. Због тога сам свој говор написао на српском, а преводилац у амбасади га је превео на шпански. Церемонија је била врло свечана, ја сам из џепа извадио говор и лепо га прочитао. После тога, била је кратка конверзација у којој сам се ја пристојно сналазио. По завршетку предаје акредитива, извинио сам се председнику што недовољно добро говорим шпански, и да се надам да ће при следећем сусрету то бити боље. На то ми је председник рекао да нема потребе да се извињавам јер је мој шпански врло добар. Тек касније сам сазнао да је председник Доминиканске Републике ослепео у току мандата и да није видео да ја читам, већ је мислио да ја то говорим.

И тако, са својим оскудним знањем језика, на енглеском језику сам разговарао са британском краљицом, а од председника државе са шпанског говорног подручја, добио сам комплимент о знању шпанског.

По завршетку мандата у Радио-телевизији Београд почео сам интензивно да учим енглески, јер је то био услов за одлазак на место амбасадора. Једну годину сам радио као генерални секретар Југословенске радио-телевизије, затим сам три месеца био у Лондону и после тога сам положио испит из енглеског језика и именован за амбасадора у Венецуели. Тада сам почео да учим и шпански.

На месту амбасадора у Венецуели провео сам равно четири године – од 1986. до 1990. године. По званичној оцени, функцију амбасадора сам добро обављао. Два председника Венецуеле довео сам у Југославију, два министра спољних послова Југославије посетила су Венецуелу.

Иначе, то је био најмирнији посао који сам у животу радио и, наравно, најискуснији. Поред сарадника у амбасади, у резиденцији сам имао човека за обезбеђење, возача, собарицу, куварицу и баштована.

После повратка у земљу, формално сам био запослен у Радио-телевизији Београд, али практично ништа озбиљно нисам радио, чекао сам пензију и дочекао је. Већ сам више од 15 година у пензији, нигде нисам ни политички, ни било како друкчије ангажован. Проводим мирне пензионерске дане.

Врачарац сам дуже од 40 година. Врачар је фина и мирна општина, са претежно старијим, пријатним људима.

У сећању су ми остали многи пријатни сусрети, али ћу испричати један.

Лето, недеља. Пролазим поред познате врачарске кафане „Каленић“, а напољу за столом седе два моја пријатеља Црногорца. Поздравимо се и ја седнем за њихов сто.

– Шта ћеш да попијеш? – питају ме они.

– Кафу и киселу воду – кажем ја

– Ма какву кафу, дај нешто жестоко.

Погледам ја на сат, десет је сати и кажем им:

– Рано ми је за жестоко пиће.

– Ма какви рано, знаш ли да у ово време у Никшићу већ повраћају.

Завршавам овај текст са надом да се читаоци после овог читања неће понашати као Никшићани.

Нова књига берлинског културног историчара Филипа Фелша, преведена са немачког једноставно као Филозоф, са духовитим поднасловом „Хабермас и ми“, тврди да је Хабермас увек био савршено усклађен са различитим периодима немачке послератне политичке културе. То је изузетно достигнуће за некога његове дуговечности: Хабермас је 2024. напунио 95 година. Како Фелш примећује, да је Мишел Фуко живео толико дуго, могао би да коментарише председниковање Америком Доналда Трампа; да је Хана Арент доживела те године, могла би да прошири своја размишљања о тероризму и на напад Једанаестог септембра.

Једно признање филозофа на крају књиге то чини још упечатљивијим: Фелш наводи да jе, након негативних реакција на његове чланке о рату између Русије и Украјине, Хабермас по први пут имаo утисак да више не разуме немачко јавно мњење. Да ли се Хабермас променио, или се земља променила, удаљавајући се од пацифизма и „постнационализма“ које је филозоф деценијама заступао?

Хабермас је дуго био поларизујућа фигура. За многе са енглеског говорног подручја то је помало збуњујуће, јер га познају као филозофа успешне комуникације и чак консензуса; вероватно га знају и као аутора опширних, тешко разумљивих теоријских дела.

Иронично, управо Хабермасов дар за писање често отежава превођење његових идеја. Пре него што се посветио академском раду, Хабермас је био слободни новинар, а његове јавне интервенције – увек писане, никада на телевизији или радију – стилски су бриљантне полемике богате метафорама. Његове академске књиге је тешко превести управо зато што сугестивне метафоре у њима обављају филозофски посао.

Једна од тих књига, први пут објављена 1962. године и до данас продата у највише примерака од свих Хабермасових дела, има незграпан наслов Јавно мњење – истраживање у области једне категорије грађанског друштва, али њена главна теза делује једноставно: демократија није само ствар слободних и поштених избора; она пресудно захтева и отворене процесе формирања јавног мњења. У Хабермасовом стилизованом приказу, 18. век је период у коме је све већи број буржоаских читалаца почео да се слободно окупља у салонима и кафеима како би расправљао о књижевности. Временом су се разговори окренули политичким питањима. Док су се монарси раније указивали народу као његови владари, сада су грађани (барем мушкарци који су поседовали имовину) почели да очекују да држава заступа њихове ставове и делује у њихово име.

Често се заборавља да ова Хабермасова књига заправо прича причу о опадању и пропасти: капитализам je, са све већим ослањањем на манипулативне технике оглашавања и ширењем сложених структура административне државе, разорио слободну и отворену јавну сферу. Ипак, из данашње перспективе, шездесете године 20. века изгледају као златно доба масовних медија – што је и сам Хабермас признао у једном есеју из 2022. године о „новој трансформацији јавне сфере“. У њему је указао на контраст између наше ере такозваних „филтер мехурова“ и „пост-истине“ и света у коме су постојале широко уважаване и економски успешне новине, као и телевизијски дневници око којих су се читаве нације сваке вечери окупљале.

Како Фелш примећује, ова  књига – као и Хабермасов каснији филозофски радови о комуникацији – садржала је управо врсту поруке која је одговарала послератном добу, када су Западни Немци, излазећи из нацистичке диктатуре и старијих традиција покорности државном ауторитету, тек учили како да слободно расправљају. Као и многи аутори на левици, Хабермас је атмосферу ране Савезне Републике Немачке доживљавао као загушљиву: Конрад Аденауер, жестоко антикомунистички канцелар, обећавао је да више „нема експеримената“ и тихо је укључивао бивше нацисте у структуру нове државе, а за критичку штампу – а камоли за критичке интелектуалце – показивао је мало толеранције.

Данашњу Немачку карактерише необично велики број ток-шоу емисија на вечерњој телевизији које се сутрадан опширно коментаришу у новинама, јавни дебатни форуми су често субвенционисани од стране државе, новине многе колумне посвећују вишенедељним расправама међу професорима. Хабермас cе, супротно клишеу рационалистичког филозофа промишљања који би парламенте претворио у семинарске сале, изричито залагао за јавну сферу која је „дивља“ и у којој се могу изразити свакаква мишљења. Истовремено, такви форуми би требало да функционишу као „постројења за пречишћавање отпадних вода“, односно за филтрирање лажних информација и очигледно антидемократских ставова.

Хабермасово залагање за либерално-демократске процедуре – које су марксисти често исмевали као пуку „формалну демократију“ – учинило га је непријатељски настројеним према послератним интелектуалним трендовима у Француској, за које је сумњао да промовишу ирационалност и естетизовану политику без икаквих нормативних стандарда. Фелш описује како су почетком осамдесетих Хабермас и Фуко једном заједно вечерали у Паризу у „леденој атмосфери“. Изгледа да им је једина заједничка тема разговора била немачки филм: Хабермас је, каже Фелш, изразио склоност ка филмовима Александера Клугеа који се баве немачком прошлошћу на поуздано педагошки начин, док је Фуко волео филмове Вернера Херцога и његово слављење „екстатичне истине“ у истраживањима Африке и Латинске Америке, са очигледно ирационалним Клаусом Кинским у главној улози.

Није случајно што је Хабермас увек пазио да не негује нешто попут традиционалног немачког Geniekultа – култа генија – нити што понекад посеже за примером француских коментатора који тврде да је, у поређењу са Ничеом и Хајдегером, савремена немачка филозофија бескрајно досадна, и да у њој доминирају они које је француски филозоф Жил Делез назвао „бирократама чистог ума“.

Али Фелш, који је два пута интервјуисао Хабермаса у његовом модернистичком бунгалову у Баварској, навео га је да призна нешто изненађујуће: сваки његов новински текст, тврдио му је Хабермас, написан је из беса. Заиста, уместо као бирократу чистог ума који педантно одржава наслеђе Просветитељства, Хабермаса је боље разумевати као изразито политичку животињу – чак и помало импулсивног човека, али са поузданим лево-либералним политичким инстинктима. Поред генералне посвећености дијалогу и сарадњи, његова политичка визија подразумева еволуцију изван наслеђених идеја етничког национализма ка космополитском међународном правном поретку, чији је сваки аспект данас све више угрожен.

Почетком осамдесетих његови политички импулси довели су га до теме за коју је раније сумњао да је „способна за теорију“: до историје. Године 1986, у полемичком тексту који је изазвао једну од најважнијих расправа у послератној Немачкој, оптужио је четворицу историчара да покушавају да „нормализују“ немачку прошлост – као и немачку садашњост. Било је кључно, писао је, одупрети се сваком релативизовању Холкауста од стране конзервативаца који су изгледа мислили да би Савезна Република требало да усвоји неку врсту „нормалног“ национализма. Уместо тога, Хабермас је предложио да би Немци могли нешто посебно да науче из своје јединствено проблематичне прошлости прихватањем онога што је назвао „уставним патриотизмом“. Уместо поноса на културне традиције и херојска дела великих националних јунака, Немци су научили да заузму критички став према историји, из перспективе универзалних начела уграђених у либерално-демократски устав.

Такав патриотизам су конзервативци често одбацивали као нешто што је прикладно само за семинарске сале: као сувише апстрактан и, уз посебно неприкладну метафору, сувише „бескрван“. Ипак, нема сумње да је Хабермас изашао као победник у ономе што је постало познато као „расправа историчара“ (Historikerstreit), и да је његова идеја „постнационалне политичке културе“ заправо – ако и не под тим именом – прихваћена од стране све већег броја немачких политичара. На крају су се Хабермас и Конрад Аденауер нашли заједно пред истим циљем: Немачка чврсто усидрена на Западу, с тим што је Хабермас почео да је доживљава и као могућу авангарду у кретању ка космополитскијој будућности.

Читав овај пројекат доведен је у питање највећим шоком у Хабермасовом политичком свету пре руске инвазије на Украјину: потпуно неочекиваним уједињењем Источне и Западне Немачке, под надзором Хелмута Кола, историчара по образовању, који је, према Хабермасу, био централна фигура у покушајима „нормализације“ прошлости. Хабермас је био скептичан према уједињењу Немачке још педесетих година, када су социјалдемократе гурале идеју превазилажења поделе из времена Хладног рата. Године 1989. изгледало је да ће инсистирање на поновном стварању немачке националне државе срушити тешко стечено достигнуће уставног патриотизма и заменити га етничким национализмом.

Када је пао Берлински зид, Хабермас је признао да једноставно није осећао никакву „повезаност“ са Истоком. Према ставу који су многи сматрали покровитељским, тврдио је да револуције у Централној Европи нису донеле никакве нове политичке идеје, већ да су се једноставно сводиле на „сустизање“ Запада. Такође је био забринут да би централноевропске државе-нације, са појачаном осетљивошћу на поново стечени суверенитет, могле ослабити императив продубљивања космополитског поретка.

После тога је Хабермас постао страствени заговорник европских интеграција. Крајем седамдесетих година још је говорио да „није љубитељ Европе“, јер је оно што се тада звало Европска економска заједница било покренуто од стране демохришћана попут Аденауера и функционисало углавном као заједничко тржиште. Али Европска унија постала је ускоро нека врста полисе политичког животног осигурања за оне који су стрепели од било каквог постхладноратовског оживљавања немачког национализма. У мери у којој је Европа требало да постане политичка заједница, чинило се разумним претпоставити да ће та заједница, са својом разноликошћу националних култура, морати да буде повезана апстрактним политичким принципима – неком врстом европског уставног патриотизма. Почетком двехиљадитих, Хабермас је, заједно са тадашњим министром спољних послова Немачке Јошком Фишером из Зелених, водио кампању за европски устав – која се на крају показала неуспешном.

Хабермас је такође почео да мисли да се европски идентитет може дефинисати његовом посвећеношћу међународном праву – у противтежи Сједињеним Државама које су, после 11. септембра, деловале као да су изгубиле своја нормативна упоришта. Године 2003. он је заједно са Жаком Деридом, некадашњим филозофским противником кога је сумњичио за ирационализам и конзервативне склоности, баш као и многе друге француске теоретичаре, написао страствен апел за европско јединство. Европа је требало да се дефинише као правна и хумана заједница, захваљујући својим државама благостања – насупрот Америци Џорџа В. Буша која је раскидала окове међународног права. Хибрис америчких неоконзервативаца представљао је лично разочарање за интелектуалца који је у више наврата значајне формативне периоде провео у Сједињеним Државама, од онда када га је у Њујорку први пут дочекала Арент.

Други централни део европског идентитета који је Хабермас предложио била је посвећеност пацифизму. Фелш уверљиво тврди да је Хабермас остао изузетно доследан својим пацифистичким инстинктима: као противник поновног наоружавања Бундесвера педесетих година, као критичар Вијетнамског рата шездесетих и као заговорник оних који су почетком осамдесетих протестовали испред база у којима су биле распоређене ракете способне за нуклеарно наоружање. (Хабермас је био први истакнути теоретичар који је правдао грађанску непослушност у земљи у којој се кршење закона у име моралних начела сматрало крајње сумњивим.)

Истовремено, Фелш нас подсећа да је Хабермас оправдао све кључне спољнополитичке одлуке Немачке у периоду након уједињења: подршку Заливском рату, учешће у интервенцији на Косову и одлуку социјалдемократско-зелене владе да се 2002. године придружи америчкој „коалицији вољних“. За Хабермаса је рат био оправдан уколико је нудио макар наговештавај успостављања космополитског правног поретка, што je остављало прилично простора за различита тумачење. (То је бар донекле изгледало уверљиво у случају војних акција које су одобриле Уједињене нације; много је теже било применити ту логику на НАТО бомбардовање Београда 1999.)

Међутим, чини се да простор за тумачење у Хабермасовом оквиру није у стању да обухвати све начине на који је рат у Украјини променио политичку културу у Немачкој и Европи. Након што је Русија 2022. извршила инвазију на Украјину, Хабермас је у Зидојче Цајтунгу, листу левог центра, подржао опрезан приступ немачког канцелара Олафа Шолца по питању пружањa војне помоћи Кијеву. Хабермас је одувек био близак Шолцовој Социјалдемократској партији; њени лидери су тражили од њега савете, а понекад је и он вршио притисак на њих да преиспитају политике које је сматрао погрешним, као што је диктат мера штедње током европске дужничке кризе. Осим тога, између Хабермаса и одређених фракција унутар странке дуго је постојала веза заснована на заједничкој опредељености за антимилитаризам.

Ипак, Хабермасов позив на преговоре са Москвом 2023. био је широко нападнут, укључујући и нападе неких са левице. Украјински заменик министра спољних послова Андриј Мелник твитовао је да његови ставови представљају „срамоту за немачку филозофију“. Немачка је, као и већи део Европе, стигла до новог политичког императива подстакнутог Zeitenwende-ом– што је Шолцов израз за велики историјски преокрет и повратак идеји о војној самоодбрани. За Хабермаса, који је увек тврдио да је у политици боље и грешити инсистирањем на миру и међусобном разумевању, овај заокрет било је немогуће подржати. На крају књиге, Хабермас признаје Фелшу да више не разуме реакције немачке јавности.

Критичари Хабермаса често тврде да је одустао од своје дугогодишње посвећености радикално демократској и социјалистичкој агенди. Наводно, постао је тек навијач Европске уније; одбацио је свако марксистичко наслеђе, одустао је од демократизације економије и, можда најпогубније, постао оно што Немци зову staatstragend – стуб политичког естаблишмента. Када је 2001. добио једну од најпрестижнијих културних награда у земљи, велики део савезне владе присуствовао је свечаности.

Али Фелш сугерише да, ако Хабермасово наслеђе заиста одлази у прошлост, то има мање везе са начином на који се сам Хабермас мењао, а више са тим како се променио свет око њега. Његови страхови од националистичкије Немачке потврђени су успоном крајње деснице која отворено демонстрира историјски ревизионизам на начине незамисливе непосредно после Historikerstreit-а. Европска унија тешко да је узор постнационализма; њене амбиције да постане глобална „нормативна сила“ су у рушевинама – не успева чак ни да спречи крајње десне лидере, попут мађарског премијера Виктора Орбана, да подривају либералну демократију. Наде у космополитски правни поредак распршиле су се у новом добу ривалства великих сила. Истина, Хабермас се никада није залагао за било шта што би личило на тезу о крају историје, али његова темељна идеја о свету у коме влада freundliches Zusammenleben – пријатељски суживот – као реалистична утопија свакако је доведена у питање.

Ипак, било би погрешно закључити да је Хабермасова мисао имала смисла само у „сигурном окружењу“ некадашње Западне Немачке. Аргумент за нешто попут уставног патриотизма постао је заправо још важнији пред успоном нове тврде деснице. Европска унија у многим погледима не функционише, али њене институције и даље стоје на располагању за политички и морално амбициозне подухвате. (Знамо да Хабермас није успео да убеди немачке лидере да прихвате позив француског председника Емануела Макрона на изградњу суверене Европе.) Колико год Хабермас био разочаран у Сједињене Државе – које су, могло би се рећи, дуго биле прећутни гарант његовог погледа на свет – најбољи од њихових универзалистичких оснивачких идеала нису поништени.

Хабермас никада није био налик извесним наивним либералима из деведесетих: историја не доказује да су неке идеје тачне или погрешне; историја је пре непрекидна битка у џунгли јавне сфере. Задатак интелектуалаца није да буду оптимисти или песимисти, што је био начин на који су старомодни антимодерни мислиоци у Немачкој доказивали дубину својих мисли. Већ да буду и да остану критички будни.

Боравећи и радећи на  Универзитету у Берлину 2000-2002, присуствовао сам предавању о „праксис“ филозофији професора Албрехта Велмера које је било најављено у целом Далему, предграђу где се овај универзитет налази. После предавања било је организовано дружење са професором Велмером („Stammtisch“), као што се то често ради на универзитету, где сам био у прилици да се боље упознам са предавачем и његовим искуством са југословенским „праксис“ филозофима.

Тада ми је рекао да је он био ментор тадашњем већ премијеру Србије, Зорану Ђинђићу, што је за мене било велико изненађење, будући да сам и ја, као и многи други, мислио да је Ђинђићев ментор био славни филозоф Јирген Хабермас, како се то до тада писало у нашој штампи. Иако сам и сâм познавао Ђинђића, никада га нисам питао било шта о тим детаљима.

Одмах после 5. октобра 2000. Ђинђић је отпутовао у Немачку, првог слободног викенда. Званично, требало је да учествује у ТВ емисији, а незванично требало је да почне разговоре о финансијској помоћи Србији. О том боравку извесио је и немачки недељник Шпигл. На ексклузивној вечери коју је приредио консултант за односе с јавношћу Мориц Хунцингер у Франкфурту, Ђинђић је ширио оптимизам: „Догађаји у Београду су неповратни“, објашњавао је потенцијалним инвеститорима и контакт брокерима.

Рудолф Шарпинг, бивши противник рата а тада навијач НАТО-а, појавио се као гост изненађења. „Гост из Београда га је загрлио, шармирао 'другове' у групи, позвао на стабилност крхке београдске демократије и придобио одушевљене госте“, описала је немачка новинарка.

Потом је Ђинђић навео шта тачно недостаје: две милијарде марака, да државним службеницима у Југославији „не досади демократија и да земља преживи ледену зиму“. Поред тога, апеловао је на полуприватне иницијативе градова, општина или предузећа да помогну. Током тог боравка, Велмер и Ђинђић су се срели, на иницијативу новинарке Шпигла Каролин Емке која их је обојицу добро познавала.

Велмер је био некадашњи асистент Јиргена Хабермаса, од 1966. до 1970, и један од људи који је био близак кругу југословенских дисидената и филозофа.

Тих дана, када смо први пут разговарали, Велмер је окончавао своју професорску каријеру на Слободном универзитету у Берлину, спремајући се да оде у пензију. Договорили смо се одмах да направим интервју с њим. Један од последњих дана које је проводио у својој канцеларији, погодило се, био је управо дан када је Зоран Ђинђић био на насловним странама свих светских новина. Био је то 29. јун 2001, дан након што је Слободан Милошевић испоручен Хагу, стога је тај догађај једним делом био тема нашег разговора. Кривудаве линије коинциденција можда су уредиле да то буде и пресудан догађај за судбину Зорана Ђинђића.

Одлучио сам да разговор с Валмером снимам и камером и планирао да направим цео филм о томе како је овај немачки филозоф ишколовао премијера Србије.

Истовремено, јавили су ми се и пријатељи који су планирали да покрену нови магазин у Београду. Договорили смо се да би на половни насловне стране требало је да буде Велмерова фотографија, а на другој страни, Ђинђићева фотографија из млађих дана. Наслов би био: „Како сам ишколовао премијера Србије“. Били смо уверени да би ово била новост за читаоце у Србији, тим пре што нико у Србији није помињао овог скромног и помало несигурног човека који је много помогао свим југословенским филозофима-дисидентима, па ни они који су у медијима и владиним канцеларијама писали биографију премијера.

Али, догађаји су се развијали другачије. Магазин је, на несрећу, закаснио, а други догађаји су поранили. Онда сам променио идеју, па одустао од писаног интервјуа и планирао да то буде разговор за неки будући филм.

Професор Велмер је у међувремену, у јулу 2002, дошао у Београд, на веома помпезну конференцију о Хани Арент. Направљене су десетине интервјуа са учесницима, али Велмер, који је за мене био најважнији, прошао је у медијима потпуно незапажено. Требало је да се сретне са Драгољубом Мићуновићем, а на Ђинђића није ни рачунао. „Он сигурно има много посла“, рекао је Велмер.

Тада смо наставили други део плана: снимање на улицама Београда. Ја сам снимао камером, а Вицан Вицановић је фотографисао. Одвојили смо једно поподне за шетњу Београдом и за наставак нашег разговора.

Отишли смо и пред Владу Србије. Нико од нас није ни могао да слути да ће се само неколико месеци касније на истом овом улазу налазити цвеће и свеће за човека о којем смо причали. Професор Велмер је сео на степенице, полицајац је радознало гледао, али схвативши да има посла са странцем, љубазно је саветовао како да се изабере најбољи угао. Вицан је упорно питао зашто једног филозофа фотографише пред Владом и због чега је он значајан. „Сликамо га пред Владом да буде препознатљиво да је у Београду“, одговорио сам, не објашњавајући ништа даље. Рекао сам само полуистину – да познаје Драгољуба Мићуновића.

Онда смо снимали на улицама у Београду и на Калемегдану. За филм је остало још само снимање у Констанцу.

Овај интервју објављујем сада, мада је можда грешка што он није објављен одмах када је настао. Можда би то била прилика да се човек суочи са мишљењима оних који нас дуго познају, можда боље него што и ми сами мислимо.

Након Ђинђићевог убиства, професор Велмер је написао да се плаши за Србију. За Србију је била срећа да је „Ђинђићу успело да пронађе излаз из споја ретроградних националистичких струјања и мафијашких структура власти“.

Од 1965. до 1981. Албрехт Велмер је био ожењен Илзом фон Нендер, а кћерка из тог брака је композиторка и уметница Ен Велмер. Професор Велмер преминуо је у Берлину 2018. у 85. години. Нико из Србије није био на његовој сахрани, иако је он био велики пријатељ Србије. 

Разговор са Албрехтом Велмером, вођен у Берлину, 29. јуна 2001. 

Како се сећате Зоране Ђинђића?

Ђинђића сам упознао као особу препуну невероватне енергије. Нисам стварно очекивао да ће бити премијер Србије. Боље речено, нисам о томе уопште ни размишљао. Он је био увек веома политизован, али нисам никада очекивао да ће он играти такву улогу. Ово што ћу вам сада испричати, било је типично за њега. Живео је у суседној згради. Када је дошао код мене, рекао ми је: „Ја морам да завршим своју дисертацију за једну годину.“ Рекао сам му да је то немогуће. Узвратио је да неизоставно мора да то уради јер га у Југославији чека војни рок. Упркос мом убеђивању, толико је инсистирао да сам на крају пристао. Онда сам следеће године, враћајући се кући и излазећи из стана, могао да чујем његову писаћу машину по којој је бесомучно куцао. То се чуло чак до суседне, моје зграде. Често сам се питао да ли уопште спава. И стварно је на крају успео. Био је неисцрпни извор енергије. Осим тога, било је то једно достигнуће, један резултат против мог одлучног става. Била је у питању његова упорност и усмереност према циљу који је на крају и достигао. Ви имате за то неку вашу реч...

Инат... Да ли сте се као ментор мешали у настајање дисертације?

Не.

Каква је била дисертација?

Она није била бриљантна јер је он хтео, као што сам рекао, тако брзо да је заврши. Била је у извесном смислу недовршена, али веома интелигентан рад.

Које ставове је заступао?

Тада је он био још један радикални марксиста. Одушевљавао се Марксовим Раним радовима и био је одлучно лево од мене. Допадале су му се револуционарне идеје. Касније се окренуо ка демократско-либералном правцу, после контаката с Хабермасом. У време писања дисертација био је стварно један леви револуционар.

Како је дошло до тога да му ви будете ментор?

Неко га је препоручио, а могућно је и да сам га срео током дубровачких семинара филозофа.

Да ли сте касније пратили његову каријеру?

Били смо у контакту. Повремено је долазио у Констанц где је имао пријатеље. То је било скоро до 1990. Од онда нисмо се били дуго видели, све до његовог недавног боравка у Берлину. Тада се срео са министром спољњих послова Јошком Фишером.

Да ли сте и тада имали утисак да он има тако јаку вољу?

Упознао сам га као младића јаке воље. Већ сам вам описао његов начин писања дисертације. Живео је у једној згради у стану који је припадао једном мом колеги из Хрватске. То је било практично састајалиште за све оне који су долазили из Југославије. Било је ту више студената који су у том стану имали по једну собу или је неколико њих било у истој соби.

Нека врста комуне?

Тако некако.

Данас је Милошевић испоручен Хашком трибуналу. У јавности у Југославији постоје опречна мишљења, али Ђинђић је био одлучан у томе. Како гледате на тај потез?

Моје мишљење је амбивалентно. У суштини ја сам мислио да би добра алтернатива била да је Милошевићу суђено у Србији. Сматрам да би Срби имали право да суде о Милошевићу. На другој страни, наравно, чини се да има довољно разлога и да му се суди пред Међународним судом. Ја бих редослед потеза учинио другачијим. Овај потез схватам као резултат прагматичног деловања, као последицу снажног притиска на Србију. Време испоручивања као и његово образложење сматрам проблематичним.

На који начин је проблематично?

Процес Милошевићу у Југославији требало би да претходи овом. До сада сам мислио да би суђење у Југославији имало првенство, али знам да су Американци направили такав притисак да се учини ово што се учинило.

Југославија је пре две године бомбардована, такође после великог америчког притиска. И овај потез долази после америчке акције.

Акција НАТО довела је до оштрих дискусија и подела у Немачкој. Главни разлог тој дебати  био је што прагматски, политички и морални аспекти те акција нису били у јасној вези. Ако се успело у уверавању да се на Косову доиста догађа етничко чишћење, питање је шта су последице једне такве акције, не само по земљу која се бомбардује, него и по цео међународни систем, јер до ове акције није дошло на основу сагласности Уједињених нација. Последица је и то да су косовски Албанци после бомбардовања применили исте методе против Срба због којих су Срби бомбардовани. У сваком погледу имао сам веома снажне сумње у оправданост интервенције.

Да ли сте били обавештени да се Ђинђић тада веома дистанцирао од владајуће политике и да се склонио у Црну Гору, сматрајући да му је живот у опасности, а касније је дошао на разговоре са канцеларом Шредером и министром Фишером?

Пратио сам то иако нисам имао много информација. Знао сам да се плашио за свој живот.

Осврћући се на његову каријеру од дисертације па до јуче, да ли се може рећи да сте све време пратили његов развој?

Не бих то баш тако могао да кажем. Било је фаза када смо били у блиском контакту, а било је периода када се нисмо тако често виђали. Када је почео рат у Југославији, рат који је био грађански рат, сви контакти су били тешки због физичких разлога. Није могло да се путује. Зоран је био у Југославији, а ја овде. Са Михаилом Марковићем и са другима било је тешко одржати контакт јер су се идентификовали с политиком коју сам ја критиковао. Не могу да говорим само о Ђинђићу, него о целој „Праксис“ групи. Контакти са њом били су компликовани.

Када сте последњи пут срели Ђинђића?

То је било пре неколико месеци. Још није био премијер, али је то било после одласка Милошевића. Разговарао је с Фишером и другим политичарима. То је био наш први сусрет после четири године. Пре тога смо се срели на једној расправи о Босни коју је организовао Тагесцајтунг. Када смо се последњи пут видели, разговарали смо о приватним стварима, о породицама, пријатељима и суседима.

Ви знате добро Ђинђића. Да ли је он личност за премијера и има ли јаке и слабе стране у том смислу?

Он има веома снажну вољу и одређену харизму која је повезана са његовом енергијом и интелигенцијом. За њега би могао да буде проблем да има довољно стрпљења да убеди друге да иду за њим. Воља за моћ могла би да игра значајну улогу.

За један део јавности он је неспорни лидер, али за друге он је контроверзна личност, због јучерашњег испоручивања Милошевића, као и због држања током бомбардовања, што личи на вашу оцену да он не може увек да убеди људе да је исправно оно што чини и да га у томе следе.

Опасност за њега је у томе да је он превише нестрпљив и превише одлучан у жељи да спроведе своју вољу. Али, ако он предузима ауторитарне кораке да би увео демократију, онда ја то сматрам оправданим. У одређеним периодима потребне су веома јаке фигуре да би донеле промене. Од њега се очекују либерално-демократске реформе.

Шта кажете на то када је један филозоф председник владе.

То зависи од филозофа.

А ако овде седи Зоран Ђинђић?

Ја се надам да је он добар.

Срели сте се једном када је већ био премијер. Да ли се променио?

Био је исти као и увек. 

Да ли се сећате његовог докторског рада?

Не тако добро. Било је то пре 30 година.

У Констанцу?

Да. Она је тамо и може да се нађе у Универзитетској библиотеци.

Како је говорио немачки?

Не савршено, али је немачки веома брзо научио. И то је било такође типично за Зорана – да, када одлучи да нешто уради, да то уради веома одлучно и брзо.

Како сте уопште дошли у додир са југословенским филозофима и „Праксис“ групом?

Ја сам филозофски одрастао у Франкфуртској школи. Био сам неколико година Хабермасов асистент, а онда сам докторирао. Већ тада су постојали контакти са Гајом Петровићем, Михаилом Марковићем. Одлучујући моменат био је Конгрес о Хегелу у Штутгарту где је био Гајо Петровић. Ту је одлучено да се у Дубровнику почне један курс и сваке године ту је долазила већина чланова „Праксис“ групе. Неколико година био сам директор тог семинара. У исто време имао сам и контакте са мађарским дисидентима – Агнеш Хелер, Ђерђ Маркош, Ђерђ Конрад, Мишел Вајда...

„Будимпештанска школа“?

Да.

За Франкфурт, пак, везан је један други појам – Франкфуртска школа. Како бисте описали ту филозофску школу?

То не може укратко да се опише. Постоји једна стара франкфуртска школа с краја двадесетих година под утицајем људи као што су Хоркхајмер и Адорно. Та стара школа била је у марксистичкој традицији и у одређеном смислу заступала је централну Марксову тезу на један веома суптилан начин. Она је била тако суптилна да није могла да се више схвати као марксистичка теорија. У ширем смислу то је наставак немачке идеалистичке филозофије у ситуацији где је постало јасно да руска револуција није донела једну велику еманципацију, и припадници Француске школе су се питали како је могућно засновати једну нову критичку теорију. Новија франкфуртска школа, чији је водећи представник Јирген Хабермас, преузела је веома снажно западне утицаје. Политичка филозофија англосаксонске традиције заједно са лингвистиком играла је у томе значајну улогу. То је наставак критичке теорије друштва, али у другом смислу.

Зашто је Франкфуртска школа била тако примамљива за југословенске филозофе?

Могу да разумем зашто је била примамљива. Полазило се од тога да је то једна лева теорија, једна филозофија која је заступала идеју демократског социјализма и била је истовремено децидирано антитоталитарна и антиелистичка. Била је далеко од стаљинизма, и за југословенске интелектуалце којој је припадала „Праксис“ група, она је одговарала једној алтернативи коју је настојао да изгради титоизам.

Југославија није била део типичног комунистичког лагера. Била је критичка према стаљинизму и тако и прихватљива алтернатива за званичну југословенску политику – бити левица, али критична према стаљинизму.

Та филозофија, може се рећи, била је најсличнија званичној југословенској позицији. Наравно, многи филозофи „Праксиса“ мислили су да званична југословенска позиција није реалистична, да самоуправљање није могућно јер је под ауторитарним утицајем партије. Сматрало се да је то само режимска реторика.

Како вреднујете филозофска достигнућа југословенских филозофа у „Праксис“ групи?

То је више била политички него филозофски значајна теорија. Када је нестало југословенског модела друштва, сви су они напустили своја становишта. 

Напоменули сте да је Ђинђић био у контакту с Хабермасом. У ком својству?

Он је већ био докторирао код мене на тези о могућности заснивању критичке теорије друштва. После доктората вратио се у Југославију, да би одслужио војску. Онда је поново дошао у Немачку, али као Хумболтов стипендиста. Студирао је у Франкфурту. У нашем систему студија, „Promotion“ је одбрањени рад који омогућава ономе ко то добије да заузме једну нижу позицију на Универзитету, да буде асистент. Хабилитација је други степен, друга промоција. У Немачкој она има значај јер даје могућности да се предаје студентима. Професорима су могли да се сматрају само они који су хабилитирали. То је, значи, предуслов да бисте били професор. Не знам да ли је Зоран имао хабилитацију код Хабермаса.

Током тог времена у Констанцу био је и Драгољуб Мићуновић?

Он је био такозвани „шаховски мајстор из Кројцлинга“. Констанц и Кројцлинг су два дела истог града. Пошто смо често играли шах, звали смо га „мајстором из Кројцлинга“.  Веома је био симпатичан. Сећам се да су једном дошли код мене Михаило Марковић, Светозар Стојановић и Мићуновић. Ту је била и Агнеш Хелер. Припремили смо рибу за ручак и дуго смо причали. Моје колеге из Југославије биле су пуне енергије и у замаху својих дисидентских подухвата. Када су отишли, Агнеш ми је рекла: „Бога ти, они су још увек мушкарчине.“  Мићуновић и ја смо били веома велики пријатељи. Имали смо одређене политичке разлике...

Које?

То смо открили током моје посете Косову. Као Немац научен сам да су неке ствари табу. Наиме, Немци су током последњег века починили такве злочине, да они не смеју да кажу или изразе неке националистичке ствари. Те разлике испољиле су се када смо заједно посетили Косово. Зоран није био ту, јер се вратио у Београд пошто нас је полиција зауставила због ванредног стања, па смо ноћ провели спавајући у колима на паркингу. Тада је, ако се не варам, у Југославији било нормално да се о Албанцима говори као о претежно заосталој, назадној цивилизацији. Не знам да ли је то одговарајуће и реално, али био сам шокиран да је тај однос и тај начин артикулисан на начин етничког супротстављања.

Шта се даље догодило?

Након повратка у Немачку, једна наша заједничка познаница из Хрватске, Дуња Мелчић, оштро ме је напала написавши да се скоро „проституишем са српским националистима“.

Тако је написала?

Не баш тим речима, али ми је пребацила да сам се некритички прикључио српским националистима.

Ко је Дуња Мелчић?

Њу нисам тако добро знао. Упознао сам је тек касније када се криза заоштрила, када је почео рат. Открио сам тада разлике између Срба и Хрвата. Раније то нисам примећивао, али онда су српски и хрватски интелектуалци почели да говоре као припадници својих нација. Дуња Мелчић се веома много идентификивала са Хрватима и критиковала је српске интелектуалце са позиција које су биле веома близу хрватског национализма. Михајло Марковић био је нешто слично на српској страни. Тада ме је то сасвим шокирало. Последњи број „Праксис Интернационал“ уредила је Дуња Мелчић као гост-уредник. Садржај тог броја био је такав да сам је замолио да избаци моје име из уређивачког одбора. Сматрао сам то потпуно једностраним заступањем тадашњих хрватских погледа.

Коју је улогу имао Јирген Хабермас у помоћи југословенским професорима?

Рекао бих – одлучујућу, заједно са професором Гајом Петровићем, око 1974, када је био планиран курс у Дубровнику. Тада су професори били удаљени са Универзитета. Хабермас је од тада, па све до почетка рата помагао југословенским филозофима.

Сви ти филозофи имали су велики утицај у алтернативним круговима који су касније дошли на власт у деловима Југославије где су живели. Зашто, по вашем мишљењу, та група није могла да развије заједничку демократску платформу за опстанак Југославије?

Не знам да ли то одговара тачној политичкој оцени. Осим тога, не могу рећи да је и њихова филозофска позиција била јединствена. Постојала је, уопште речено, једно политичко заједништво, али су филозофска исходишта била веома различита. У извесном смислу, то нису била дубока политичка мишљења. 

Какве су разлике постојале међу њима?

То су биле разлике које смо могли да видимо у дебати поводом објављивања часописа „Праксис Интернационал“. Гајо Петровић је желео да часопис пресели у Југославију, а Михаило Марковић је инсистирао да он и даље има само међународно издање. Између Петровића и Марковића, како ми се чини, постојале су битне социјално-филозофске разлике. Петровић је био више оријентисан европском контексту, посебно Немачкој и Француској и њиховој марксистичкој традицији. Он се плашио да ће Американци преузети ствар и да ће југословенско обележје часописа бити изгубљено. Марковић се у Америци осећао као код куће и он није имао бриге много о томе.

Шта су биле разлике између те две концепције, америчке и европске?

То је могло да се види током вођења курсева у Дубровнику. Петровић је био веома скептичан према доминацији енглеско-говорећих учесника. То је курс веома јасно усмерило према дискусији о америчким проблемима тог времена. То је у одређеном смислу донело сасвим другачију традицију која је до тада била обележена расправама у духу филозофије западног марксизма. Ту је европски садржај играо велику улогу. У америчком контексту, радило се о извесном напуштању марксистичке критичке теорије и приближавању либералом учењу.

Између ових трендова постоји веза, али је недовољно истакнута. Економска неједнакост не тиче се само плате, већ и тога ко има времена да је заради а од кога се очекује да брине о другима. Према Међународној организацији рада, преко три четвртине неплаћеног рада у свету обављају жене. Тај рад не улази у рачуницу БДП-а иако није тривијалан: од њега зависи низ показатеља попут обима и квалитета радне снаге, продуктивности и економског раста. Па ни то не погађа суштину, јер се не ради само о раду већ о свеукупној љубави, пажњи и подршци, што је лепо описао Михаило И. Пупин у аутобиографији, коју је посветио мајци Олимпијади.

Облици неједнакости

То што жене обављају гро неплаћеног рада – а недовољно су конкурентне у домену плаћеног – нема везе са амбицијом или „природом“ жене, већ ширим структурама. На њих је указивала Сузан Сонтаг (1933–2004), америчка филозофкиња, есејисткиња и политичка активисткиња.

У духу левице Сонтаг је економско ослобођење жена сматрала кључним. Ипак, повезивала га је са другим, дискурзивно произведеним облицима неједнакости. У својим есејима О женама, она пише да се запосленост жене не сматра обликом постигнућа већ видом зараде, тек допуном кућног буџета; притом се послови које жене раде заснивају на обуци које добијају од раног детињства: да буду сервилне и пружају подршку. „Могу бити секретарице, касирке, конобарице, социјалне раднице и продавачице – јавни одрази улога које им се приписују код куће“, пише Сонтаг.

То социолози препознају као есенцијализацију женског рада, када због „природне нежности“ жене доминирају на пословима болничарки или социјалних радница; и као сексуализацију рада, када се телесност жене, саображена мушкој представи привлачног, ставља у службу продаје производа или повећања симболичког капитала организације и фирми (PR).

Не може се рећи да, пола века након њених есеја, помака нема. Многе од поменутих послова сада обављају и мушкарци, а расте и број руководећих жена. Другим речима, јаз се смањује. Али зашто тако споро и откуд он уопште?

Проблем је вишеслојан, јер жена није искључиво жртва маскулине моћи. Тачно је да, на макро нивоу, поделу рада условљавају норме а не „природа“ полова. На микро новоу, неспорно је и да добар део притиска на жену потиче од других жена, о чему Сонтаг нарочито пише. Шта се догађа на средњем нивоу?

Психолози указују да су девојчице у много чему супериорније у односу на дечаке: раније проговоре, језички развој им је бржи, боље контролишу импулсе и боље разумеју осећања. Али у свету одраслих руководе, одлучују и објашњавају махом мушкарци, као да девојке своју памет успут негде затуре. Изгледа да у свим земљама, у већој или мањој мери, норме дестимулишу женску субјективност.

Друштво изван нас: норме и језик

Не би ли приближила како се то догађа, Сонтаг разликује старост и старење. Старост прати објективан бол који доживљавају и жене и мушкарци. Старење је, са друге стране, „друштвена патологија својствена женама“. Због друштвених норми лепоте, Сонтаг дефинише старење као „понижавајући процес сексуалне дисквалификације“. За разлику од њих, мушкарце старење много не секира, јер њихова вредност као љубавника и супружника зависи више од онога што раде него од тога како изгледају.

Зато жену протек времена брине: њена се привлачност мери календаром. То показују и нејезичке праксе попут представа о женствености, која се поистовећује са некомпетентношћу, пасивношћу и љубазношћу – квалитетима који с годинама углавном не расту. С друге стране, мужевност се поистовећује са компетенцијом, аутономијом и самоконтролом, квалитетима које престанак младости не умањује или чак повећава.

Двоструке аршине старења показују и језичке праксе, које не нуде еквивалентан израз за понижавајући статус неудате жене – уседелицу. Од ране младости до краја живота, мушкарце прати титула „господин“ и ослобађа их стигме коју носи свака жена која више није млада а и даље је „госпођица“. Већ то истицање брачног статуса жена поделом на госпођице и госпође за Сонтаг је спорно, јер казује да је брак далеко потребнији женама. И наизглед емотивна идеја да је дан удаје „најлепши у животу сваке жене“, имплицира да сврха њеног живота није у самоостварењу, већ да буде одабрана. Тешко је избећи ове и друге видове симболичког насиља па жене, упркос (често селективном) дискурсу оснаживања, свој однос са мушкарцима сагледавају кроз концептуалне схеме које нуди патријархат.

Друштво у нама: лепота као посао

У опери Каваљер с ружом Рихарда Штрауса, богата, гламурозна и удата Маршалка одлучује да се одрекне романсе. Након ноћи проведене са младим љубавником, она се суочава са самом собом. Та сцена се дешава пред крај првог чина; млади Октавијан је управо отишао. Сама, у својој спаваћој соби, она седи за тоалетним сточићем. Огледа се и, ужаснута, почиње да плаче. Њена младост је прошла. Она не открива да је ружна – лепа је као и увек – нити било шта што може да види. Ипак, она доноси болну али великодушну одлуку. Лично ће средити да се њен Октавијан заљуби у девојку својих година. Маршалка мора бити реална: више не испуњава услове.

Штраус је оперу написао 1910. године, а савремени гледаоци су прилично изненађени када либрето сугерише да Маршалка има свега тридесет и четири године. Данас мало која жена у тој доби себе види као стару, док ову улогу играју сопрани у педесетим годинама. Дуже се живи, школује и ради, али је сам облик у којем жене доживљавају свој живот остао исти: кад-тад увиђају да су „престаре“.

Према америчком социологу Ервингу Гофману, друштвени живот је својеврсно позориште. Да бисмо очували идентитет, ми глумимо пред публиком (управљамо утисцима), излазимо на позорницу (јавни простор), носимо костиме (гардеробу) и учимо текст. Гофман чак тврди да је наше целокупно сопство производ драмске интеракције. Следећи аналогију са позориштем, он пише и о свлачионици или „бекстејџу“ (лични простор без публике) као месту на коме смо спонтани, опуштени и неформални.

Сонтаг радикализује ову интуицију: ако сви играмо улоге, жене су приморане да је играју под строжим надзором и са много мањим паузама у бекстејџу. У том кључу, женственост је перформанс – кореографија тела и манира која се увежбава. Из тог споја Гофмановог интеракционизма и критичког феминизма родиће се тумачење да чак ни род, а камоли пол, како је писала Бовоар, није природна датост.

Нису сви рукавци феминизма сазнајно плодни, али сви полазе од тога да је тело кључна тачка уписивања друштвене моћи. То показује идеал лепоте, који Сонтаг назива „позорницом поробљавања“. Он  заповеда женама да не показују знаке старења, нарочито на лицу. Плакање, мрштење па чак и смејање – све те људске активности стварају „боре“. Иста употреба лица се код мушкараца оцењује позитивно. На њиховом лицу боре, па чак и ожиљци, ознака су „карактера“, зрелости и проживљеног искуства.

„Женственост је глатка, заобљена, мекана, без бора и мишића – то је изглед врло младих“, пише Сонтаг. Врло је мали период живота (ране двадесете) у коме је такав изглед могућ без тренинга, корекција и хируршких интервенција. А нарочито без гардеробе, која постаје предуслов самопоуздања. То није лоше само због читавог низа тржишта који од тога профитирају, већ због психолошке присиле на жене да изгледају макар „прихватљиво“.

Због такве присиле, многим женама сексуалност постаје главна одредница идентитета, што води пренаглашавању женскости и расту очекивања од сопствених избора. Када се очекивања не остваре, разочарење може одвести у још већа улагања ресурса (енергија, време, новац) у истом смеру. То је зачарани круг јер, што се више троше, мање остаје за истински развој аутономије кроз учење, саморефлексију и продуктивне односе са другим људима.

Како сазнајемо

Избор је јасан: социјализам или варварство, поручивала је Роза Луксембург. Сонтаг међутим негира да се родни односи исцрпљују у класним. Мада јесте био еманципаторан, она је у тексту Трећи свет жена (1972) предвидела да социјализам неће нужно успети. „Да би се жене еманциповале, потребна је културна револуција која ће напасти ставове и интелектуалне навике које би могле да преживе реконструкцију економског система, што је циљ класне борбе“, упозорила је. Многи се на левици, наводи она, надају да би се за угњетавање жена могао окривити одређени облик друштва, али не може: ако социјализам по себи није решење, онда ни капитализам није очигледан кривац. Жене су одувек, како пише, биле унижаване и културно-политички маргинализоване.

Ова претпоставка у међувремену је побијена: археолози и антрополози документовали су друштва која су своје родне односе свесно обликовала потпуно другачије. Тачно је, међутим, да је проблем у дубоким слојевима сазнања. Да је на Аристотеловом месту била нека Аспазија, можда зачеци науке о човеку не би сместили жену на страни пасивне материје; да је уместо Томе Аквинског средњовековну мисао обликовала нека Тереза, можда не би било дуализма који жену види као промашеног мушкарца; да је уместо Карла Линеа прву биолошку таксономију извршила нека жена, можда она не би везала сисаре (mammae) за женску страну људскости, а специфично људско (homo sapiens) за мушку страну људскости.

О томе треба да се ради код родних квота и других средстава оснаживања; не о техно-административном „затварању јаза“ већ о производњи друкчијег мишљења о свету у коме поделе на људско и нељудско, продуктивно и издржавано, активно и пасивно неће бити дубоке као што су данас. Такве бразде проценти не премошћавају.

Закључци Сонтаг бољи су од њених претпоставки. Написавши да је фашизам нормално стање патријархалне државе којем теже све индустријски напредне земље, предвидела је све његове метаморфозе – од економског неолиберализма до мизогиног трампизма. Зато осми март не сме да се преметне у празник потрошње, већ да остане подсетник да се права чувају само када се јачају.

„Позната је чињеница да културни изрази као што су филм и књижевност могу да утичу на то како људи доживљавају једно место или земљу. Имајући у виду колико су књиге Стига Лашона повезане са Шведском, природно је запитати се какав ефекат су имале на имиџ Шведске у свету“, пише у уводном слову елабората Шведска иза Миленијума и Стига Лашона („The Sweden beyond the Millenium and Stieg Larsson“, 2012), чију израду је наручио Шведски институт, установа чија је мисија да брине о слици Шведске у свету.

Заинтересованост Шведског института баш за трилогију Миленијум Стига Лашона није мотивисана узбудљивим заплетима. Милионски тираж књига пратио је огроман публицитет. Према скоријим подацима, Лашонове књиге преведене су на више од 50 језика, а тираж је пребацио бројку од 90 милиона. По њима су снимљени веома гледани филмови (шведски и амерички). Поврх свега, о Миленијуму је објављено на стотине хиљада текстова и прилога. Свуда се бар успутно спомиње Шведска.

„Највећи међународни хит из Шведске после Абе“, био је један од рекламних слогана под којим се књига продавала.

Ипак, према Стигу Лашону у Шведској нема баш превише раздраганог својатања; више је дискретног отклона. Слика Шведске у Миленијуму жуља, као принцезу што жуља зрно грашка. Није то утопијски рај, како се често представља.

Иако добри на крају побеђују, много је лоших, и лошег, унутар система. Нико не воли кад се тако нешто износи на видело. Шведска није изузетак.

Има, међутим, нешто у Миленијуму што је са шведског становишта проблематичније и од показивања „прљавог веша“. Лашоново наравоученије је да се никоме, па ни званичним ауторитетима, ма колико важни били, не сме слепо веровати. И да појединац, када је задовољавање „више моралности“ у питању, некад треба, и мора, да узме правду у своје руке.

Е, то већ може да буде јерес. 

Деда са села

Стиг Лашон (1954 – 2004) је одрастао у северној шведској провинцији Вестерботен (Лика би можда могла да буде југословенски пандан). Престоница је север од вајкада третирала колонијалистички. Северњаци се и данас често посматрају са (културном) надменошћу, њихови акценти су „смешни“, а они су (најчешће) „дрвосече“, радничка класа...

Пошто су Стигови родитељи морали да раде у граду, он је детињство проводио уз деду и баку. Његов „деда са села“, Северин, кроз читав живот ће му остати највећи узор. Био је прави жилави северњак – вредан, радан, постојан у уверењима. У различитим изворима наводи се како је био комуниста и заклети антинациста.

Упркос тим информацијама није ми било најјасније како је деда (који је умро док је Стиг био још мали дечко) успео да задоји унука тако да овај читав живот посвети гањању наци-екстремиста. Разјаснило ми се тек кроз кореспонденцију са Геријем Гејлом, британском анти-фашистичком легендом и уредником листа Searchlight у коме је Стиг Лашон редовно објављивао.

„Стигов деда је био ратни херој који је помагао да се одржи одступница за Норвежане и пилоте РАФ-а оборене у Норвешкој. Због тога је оптужен и доспео у ратни затвор у Шведској“, написао ми је Гејл, скрећући пажњу и на детаљ да је један број шведских официра тридесетих година, после победе социјалдемократа на изборима, отишао да служи у „Хитлеровој војсци“. То доста тога објашњава. 

Од ТТ-а преко Срчлајта до Експа

Стиг Лашон је био аутодидакт. Образовао се како се у Шведској образовало радништво – кроз рад, активизам, следећи у слободно време своје страсти и интересовања. Као двадесетогодишњак калио се у Етиопији, са герилцима; тамо је зарадио маларију и за длаку „претекао“.

Хтео је касније да упише студије новинарства, али га нису примили – није наводно био довољно квалификован. По доласку у Стокхолм дуго је живео у радничко-имигрантстком Ринкебију (то је једно од предграђа која су у скорије време постала глобално позната по масовном паљењу аутомобила и пуцњавама).

У новинској агенцији ТТ провешће пуне две деценије. Новинарске задатке добијао је „на кашичицу“ и никад није стекао статус новинара. Илустровао је текстове других, цртао графиконе... Био је добар у томе, па га и због тога нису пуштали да ради нешто друго.

Свој порив за истраживањем и писањем задовољавао је као дописник (поменутог) Searchlightа. То није био обичан лист. Његови сарадници упуштали су се у праве обавештајне мисије; зарад приче и „доказа“ инфилтрирали су се у екстремне групе неретко стављајући живот на коцку. И Лашон је доводио себе у разне ризичне ситуације. Зато је писао под псеудонимом и годинама живео у полуилегали, непрестано на опрезу.

Средином деведесетих са групом млађих сличномишљеника покренуће магазин Експо, који би могао да се опише као шведско-скандинавска верзија Searchlightа. Експо је био Лашонов животни пројекат и у много чему инспирација за Блумквистов Миленијум у трилогији. Младе колеге су поштовале његову храброст и посвећеност. Када су почеле да стижу озбиљне претње и кола да им лете у ваздух, многи више нису смели да га прате. 

У шведској јавности Лашона су знали, колико су га знали, као антинаци „крсташа“. Био је далеко од стокхолмског новинарског естаблишмента. Није био ведета ни општепозната личност, већ интелектуални пролетер и борац. Једино су га нацисти, у ствари, доживљавали као „звезду“ – коју треба угасити.

„Радио је од девет до пет“, сведочи његов пријатељ, новинар Курдо Бакси. „Од девет ујутро до пет наредног јутра“. Кад заврши у агенцији, почињао би са другим пословима. Дан му је био прекратак. Пио је много кафе, пушио ударнички, јео шта стигне и кад стигне. Те његове навике у Миленијуму деле и његови главни јунаци.

Романе о Лизбет Саландер и Микаелу Блумквисту најчешће је писао ноћу. План му је био да напише серијал од 10 књига. Завршио је прве три и предао рукописе. Наслућивало се да би књиге могле добро да прођу. Дочекао је тек прве позитивне критике („интерних“ читалаца који су радили за издавачку кућу). 

9. новембра 2004. однео га је инфаркт, у 50. години.

Прва књига из трилогије биће објављена наредне године. „Феномен Миленијум“ – публицитет, фама, митологизовање – догодио се потпуно мимо Стига Лашона. 

Ева Габријелсон и Стиг Лашон живели су заједно 30 година. Никад се нису формално венчали и из практичних, безбедносних разлога – да не би пружали додатни траг (про)гонитељима.

Кад је Миленијум после Лашонове смрти зарадио милионе, Ева Габријелсон није добила скоро ништа. Није јој чак дато право да руководи Стиговом списатељском заоставштином.

Она се од почетка противила комерцијализацији. Није јој се свиђало како се око Стиговог имена и дела ствара индустрија која нема никакве везе са оним што је он био, за шта је живео, у шта веровао... Противила се томе. Интереси других су је надјачали. 

Стокхолмске адресе

Свако ко је као омађијан читао Миленијум није могао да се не запита шта је ту стварност, а шта фикција.

Стига Лашона да то разјасни није било.

И о њему самом било је дуго веома мало информација. Као да је и његов живот представљао мистерију. Временом су се, ипак, појавила различита сведочаснства из круга блиских. 

У књизи Миленијум, Стиг и ја (2011) (у енглеском преводу: „There Are Things I Want You to Know About Stieg Larsson and Me“) Ева Габријелсон открила је многе детаље из његовог и њиховог приватног и професионалног живота. Њен суштински став је да су књиге, такве какве су, извирале из Стигове личности, да су у њих уткани његова безгранична и еклектична радозналост, искуства, знања, етика и осећај за правду, емпатија према слабијима и подређенима...

Ева Габријелсон је архитекта и дуго се бавила истраживањем и писањем студије о Перу Улофу Халману (1869-1941), архитекти и градском урбанисти Стокхолма из доба кад се Стокхолм од малог града убрзано трансформисао у европску престоницу.

Приче о граду биле су тако свакодневица у Стиговом и Евином дому, па је град некако природно постао важна димензија животности и веродостојности Миленијума. Сваку од адреса у књизи њих двоје су претходно заједно „оверили“ и продискутовали; свака је аутентична и има своје зашто.

Миленијум прича причу и кроз адресе. Њима се потцртава се социјално-класна димензија свакодневног живота, као и устројство јунака. Читаоци који не познају Стокхолм и Шведску не морају тога да буду свесни, али и на том нивоу писац је водио рачуна и о најситнијим детаљима.

Лашонова трилогија је својеврсно путовање кроз Шведску, поготово кроз њен ретко насељени север који се ретко среће чак и у литератури. Ипак, она је понајвише омаж Содермалму, илити (стокхолмском) Јужном острву.

Содермалм је дуго био синоним за раднички крај, да би последњих деценија доживео велику метаморфозу и претворио се у најживљи и најинтересантнији део града. Уз главну содермалмску улицу Јетгатан смештена је редакција Миленијума; на различитим деловима острва живе и Микаел Блумквист и Лизбет Саландер. Кафеи и ресторани у које они залазе, исти су они у које су залазили Стиг и Ева.

Интересантно је да чак ни брутално насиље, кога у Миленијуму има, није било нека Лашонова бизарна маштарија. Ева Габријелсон истиче да је свако од бруталних убистава из књига инспирисано стварним убиством описаним у полицијским извештајима: „У Шведској, по изрицању пресуде архива улази у јавни домен и може да се консултује.“ 

Деведесете у Шведској

Новинар Курдо Бакси једна је од стварних личности које се у Миленијуму појављују под својим именом и презименом (Блумквист преко њега долази у контакт са радником болнице у Гетеборгу захваљујући коме ће Лизбет Саландер добити интернет-сигнал у својој „затвореничкој“ болничкој соби). То је био Лашонов омаж Баксијевом антирасистичком и јавном активизму, али и њиховом пријатељству. У књизи Мој пријатељ Стиг Лашон („Min vän Stieg Larsson“, 2010) и Бакси расветљава бројне непознате детаље из Стиговог политичког, активистичког и новинарског живота.

Опис њиховог првог разговора с почетка 1992. године вишеструко је речит.

Стокхолм је тих месеци – крајем 1991. и почетком 1992. године – живео у параноји. Непознати снајпериста, кога су медији прозвали Ласерман, упуцавао је тамонопуте. Искрснуо би у одређеном делу града и пронашао живу мету. Полиција није успевала да му уђе у траг и број жртава се повећавао. Један човек иранског порекла је убијен, десеторо других је рањено. Неки су прошли лакше, неки су остали инвалиди и са трајним последицама.

Људи страног порекла, поготово „црне лобање“ (како гласи погрдан расистички назив за тамнопуте и тамнокосе), осећали су се као потенцијалне мете. Кренуло је самоорганизовање. Као члан „комитета“ који је позивао на протестни штрајк, Бакси је дежурао у просторијима „организационог одбора“ кад је зазвонио телефон. Са друге стране жице говорио је грађанин Лашон:

„Рекли сте на радију и телевизији да би Шведска стала да нема имиграната. Потпуно сте у праву. Али зашто би само имигранти учествовали у штрајку? Оно што сте рекли искључује већи део популације. 

Ја сам рођен у Шлефтију од шведских родитеља, али сам живео годинама у стокхолмском предграђу Ринкеби (које има висок проценат имигрантског становништва). Желим да учествујем у штрајку 21. фебруара зато што расизам није само имигрантски проблем, то је проблем читаве Шведске.

Желим да закажете прес-конференцију и да кажете да су сви у Шведској, независно од боје коже, пола, матерњег језика, националности, земље порекла, сексуалне оријентације или религије, добродошли да се придруже штрајку и да демонстрирају солидарност са Швеђанима имигрантима...“ 

Људи из чопора

Шта је такав став значио тада, најбоље знају „црне лобање“ које су у то време живеле у Стокхолму и Шведској. Мој црнокоси пријатељ Рикард, дете из мешовитог брака, који је почетком деведесетих имао тек десетак година, стално понавља како је било гадно и како се од неонациста и екстремних десничара зазирало: „Било их је доста, били су ужасно агресивни, и могли су зачас да те излемају на мртво име.“

Део јавности је релативизовао Ласермана, као да је то неки усамљени лудак. Новинар Експресена Јан Линдстром није делио тај став. По њему, Ласерман је био „персонификација преовлађујућег расположења у Шведској“.

Лашон се тада већ увелико бавио нацистима и десничарима и тезу о усамљеном лудаку побијао је на основу богате искуствене грађе. Сматрао је да се „вукови самотњаци“ попут Ласермана појављују и делују тамо где намиришу и осете чопор (истомишљеника).

Штавише, Лашон је Ласермана на одређен начин антиципирао. У пролеће 1991. године, заједно са Аном-Леном Лоденијус, објавио је књигу Десни екстремизам. Писали су је посвећено, дуго и минуциозно – осећали су да зло диже главу.

Књига је била толико запажена у наци-круговима да су фотографије Стига Лашона и Ане-Лене Лоденијус, заједно са њиховим кућним адресама, објављиване у наци штампи, уз (ин)директни позив читаоцима да се такви гласови ућуткају.

Сведочанства Еве Габријелсон, Курда Баксија, биографска књига Јан-Ерика Петешона Стиг – од активисте до аутора, документарни филм Човек који се играо ватром, као наравно и текстови Стига Лашона расути по разним публикацијама – од којих је део сакупљен у књизи Друга страна Стига Лашона („En annan sida av Stieg Larsson“, 2010) – створили су шири контекст за спознају и сагледавање његове личности, али и за боље разумевање његове „фикције“. 

Ипак, тек је књига Јана Стокласе Архив Стига Лашона: Кључ за Палмеово убиство („Stieg Larsson arkiv: Nykeln till Palmemordet“, 2018; у енглеском преводу „The Man Who Played With Fire: Stieg Larsson's Lost Files and the Hunt for an Assassin“) непобитно потврдила оно што се наслућивало: Лашон се озбиљно бавио истраживањем убиства Улофа Палмеа. 

Документарни кримић

После Лашонове смрти у магацину магазина Експо остало је више кутија са његовом несистематизованом архивом – новинама, исечцима из штампе, писмима, објављеним и необјављеним текстовима. „То је стајало готово заборављено“, написао ми је Стокласа, одговарајући на неколико мојих питања. С обзиром на успех књига, било ми је чудно да се нико пре њега није упустио у пребирање по Стиговим папирима с посла. Али, Стокласа тврди да тако беше.

Засукао је рукаве, копао... и ископао груменчиће „злата“.

Пронађене материјале који се тичу „случаја Палме“ користиће као „смернице“ у сопственом истраживању. Обишао је разна места, ишао је чак до Јужне Африке, и дошао је до разних људи које је званична истрага избегавала или пренебрегавала.

Стокласина књига може да се окарактерише као „документарни кримић“ из два дела – у првом откривамо и пратимо непознатог Лашона; у другом се Стокласа од истраживача заборављене архиве претвара у детектива-писца.

Ипак, најузбудљивији део књиге јесте „оживљавање“ Стига Лашона – кроз његове раније непознате личне белешке, писма и текстове, као и кроз разговоре са Лашоновим блиским пријатељима и сарадницима. То је флешбек у време атентата, а онда и у позне осамдесете, ране деведесете...

Знајући постојаност Лашонове етике и уверења, његови стари текстови и писма представљају поуздан компас за сналажење у окружењу и времену које не знамо из прве руке. А када се тај ископани материјал укрсти са сигналима из Миленијума и Лашоновим новинским текстовима из магазина Експо и Searchlight, пред нама искрсава политички трилер своје врсте. 

Писмо графичког дизајнера

Већ од првог дана после атентата на Палмеа, Лашон је био у кругу веома добро обавештених. У агенцији ТТ његово задужење било је да направи илустрацију (мапу) кретања актера у ноћи атентата. Ка њему су се сливала сведочанства и сведочења са више страна тако да је могао да створи ширу слику од новинара-репортера који су причу покривали парцијално.

Непуне три недеље после атентата, 20. марта 1986, Лашон је написао писмо Герију Гејлу, уреднику Searchlightа. У писму је стајало:

„Драги Гери и пријатељи,

Атентат на шведског премијера Улофа Палмеа је, да будем потпуно искрен, један од најневероватнијих и најзапањућијих случајева убиства о којима сам имао непријатну дужност да извештавам.

Запањујућ је због начина на који се прича развија изненадним заокретима и неочекиваним скретањима, континуирано резултирајући новим запањујућим открићима; да би се онда и то променило пре следећег рока. Невероватан – због саме величине политичког угла, и зато што је први пут у историји, верујем, на челника владе извршен атентат без представе ко је то урадио. Непријатан – као што је убиство увек непријатна работа – зато што је жртва, испоставиће се, премијер; искрено вољена особа у Шведској независно од тога да ли си социјалдемократа или не (попут мене).

...У те ране јутарње сате, како се глас (о атентату) ширио кроз још буновну Шведску, сретао сам људе који су спонтано излазили на улице бледих, смркнутих лица. У новинској агенцији видео сам прекаљене репортере – мушкарце и жене који су свашта видели и претурили преко главе – како изненада усред реченице престају да куцају по својим писаћим машинама да би сагнути плакали.

И сам сам изненада заплакао тог јутра. Десило се то када ме је очајнички осећај deja vu ударио тако да сам у тренутку постао свестан да је ово други пут у мање од три године да сам изгубио премијера – први је био Морис Бишоп на Гренади, човек кога сам волео, поштовао, и коме сам веровао више него већини (других). Не поново.

Онда, када се туга остави по страни и када је Улоф Палме сахрањен, дошао је тренутак када репортери изненада схвате како је овај случај апсолутно невиђена murder mystery, као из уџбеника драме. Каква прича.

На тренутке се развија као роман Роберта Ладлама. Другим данима се преокрене у слагалицу Агате Кристи, само да би се развила у едмекбејновски кримић са додиром вестлејковске комедије. Име жртве, политички угао, нестали убица, спекулације, претпоставке које воде у ћорсокак, доласци и одласци председника и краљева, праћење аутомобила, гласине и блебетање свезналица, телефонски позиви, анонимне дојаве, хапшења, и осећај када мислиш да случај само што није решен – да би се завршило ни у чему другом до у конфузији.

Књиге ће бити написане о овоме.“

Инвазија на Гренаду

Роман Девојчица која се играла ватром, друга књига Лашонове трилогије Миленијум, почиње на Гренади. Од свих места на свету Лизбет Саландер је баш ту дошла на одмор пошто је својим хакерским „марифетлуцима“ инкасирала богатство.

„Почетком осамдесетих, Стиг и ја смо прочитали неколико текстова афроамеричких новинара о Гренађанима у часопису Четврте интернационале на енглеском, у којима је било забавно сведочанство о народном устанку који је оборио диктатора Ерика Гејрија“, каже Ева Габријелсон.

Гренада их је заинтригирала „лудим миксом социјалне демократије и троцкизма“. Да би се уверили како тај поредак „прожет хуманистичким ставом и смислом за хумор“ заиста изгледа, провели су тамо лето 1981. Нису били обични туристи, већ су од првог дана прикупљали грађу за писање. Тако су, на пример, у министарству туризма сазнали за пројекат екотуризма, са малим хотелима интегрисаним у пејзаж и локални хабитат, и са оброцима заснованим на локалним производима.

По повратку у Шведску њих двоје ће постати активни у Комитету за подршку Гренади, покренуће часопис, прикупљаће средства за острвске кооперативе.

И тако до јесени 1983. – када су САД на Гренаду извршиле инвазију. Акцијом је руководио директор ЦИА Вилијам Кејс.

Стокласа пише да ће Лашон тада „запратити“ Кејса и да ће његове трагове и рукопис препознавати и на домаћем терену – на пример у инфилтрацији ЦИА међу америчке дезертере из Вијетнамског рата у Шведској. (За разлику од Канаде која је америчке дезертере и противнике рата у Вијетнаму примала дискретно и тајновито, Шведска им је давала азил, тако да ће између 1967. и 1973. у Шведској завршити око хиљаду Американаца.) 

Политички контекст Палмеовог убиства

Описујући доживљај урањања у архиву стару 30 година Стокласа не крије изненађење: „Изгледа да су људи тада (непосредно после атентата) имали бољу представу (шта се десило) него што је ми имамо данас, 30 година касније. До ове тачке, полиција и медији су полако али сигурно мењали тежиште да би изашли са новим истинама заснованим на теоријама које су већ у одређеном тренутку истраживали.“

Значајан део „оживљеног Лашона“ односи се на његову сарадњу са новинарима Хоканом Хермансоном и Ласеом Венандером из социјадемократског листа Арбетет. Они су неколико месеци после атентата кренули у мапирање генератора мржње према Палмеу и, знајући по чувењу за Лашоново експертско познавање екстремно десне сцене, јавили су му се са молбом да им се придружи. Претпостављали су из ког правца „ветар дува“ и сматрали да његово знање и искуство могу да буду од помоћи.

„Ви знате да нисам социјалдемократа, зар не? Ја сам троцкиста и пишем за 'International', рекао им је Лашон кад су се срели први пут. „А као што знате, ми нисмо баш одушевљени како управљате земљом.“

Сарадњу ће ипак прихватити под једним условом – да буде „невидљив“, односно да се његово име не објављује.

Полазну премису дефинисали су следећим речима: „Рад на овој серији текстова базираће се на претпоставци да се убиство Улофа Палмеа може посматрати као логична последица промена које су се постепено дешавале у Западном свету и Шведској.“

Таква премиса звучи једноставно и логично. Међутим, у шведској јавности и шведским медијима и дан данас се више наклапа о томе где се дену пиштољ којим је убиство почињено, него о ширем политичком контексту и томе где је Шведска била пре атентата, а којим путем је пошла после, да би стигла где је данас.

И не само Шведска. Палме је био светски играч. И на светској сцени мало је било политичара који су могли да парирају његовом интелекту и бритком језику. Уз то је био храбар и није се либио са „пљуне истину у очи“ свакоме, па и великим силама. Зато светски мора да буде и оквир из кога се сагледава његово дело, а и његова смрт.

Из неког загонетног разлога, постављање ширег контекста као да је и даље контроверзно. 

Генератори мржње

Пошто је за Searchlight већ обрађивао нацисте и десничаре, Лашон је у штеку имао прегршт спремног материјала. Свеједно, решење задатка није било линеарно; на Палмеа се кидисало са разних страна: „Екстремно велики број организација и људи био је ангажован у кампањама против њега“.

Очекивано, између екстремно-десних „субјеката“ (организација и појединаца) и генератора мржње према Палмеу постојала је велика подударност. Ипак, не и апсолутна.

Постојало је, такође, и преплитање – неке групе и организације су се удруживале, па раздвајале, гасиле и поново формирале под другим именима. Нарочито је било компликовано дешифровати ко где тачно припада када је реч о појединцима који су ординирали по тим групама и организацијама, као и између више њих.

За Лашона, који је ту сцену познавао „у ситна цревца“, изазов је био и како да „мапу“ поједностави да би била разумљива и онима који нису претерано верзирани, почев од колега-сарадника. Заступљеност на тој (његовој) листи није директно имплицирала умешаност у атентат. Независно од тога, листа је веома индикативна. Буди асоцијације на читав онај „паралелни свет“ насликан у Миленијуму.

Немогуће је навести сва имена и објашњавати ко је ко (то би захтевало обиман посебан осврт) али и мало зачина је довољно да се осети „арома“:

• „Contra“ – магазин који је гајио неизмерну љубав према САД и још већу мржњу према Палмеу, а највећу „славу“ стекао је масовним штампањем мета за пикадо са његовим ликом.
• Балтички комитет – „једна од десетак чудних организација са балтичким везама“.
• Светска антикомунистичка лига (WACL) – кишобран организација основана у Азији педесетих година која је окупљала велики број дубиозних десничарских организација и појединаца.
• „Народна кампања за НАТО“ – име је довољно речито.
• Европска радничка партија (EAP) – опскурна политичка партија коју је формирао амерички милионер Линдон ЛаРуш располагала је замашним буџетом, поред осталог и за штампање и ширење материјала у којима су Палмеа називали совјетским агентом, лудим убицом, дилером дроге.
• UNITA – герилски покрет из Анголе који су подржавале САД, са канцеларијом у Стокхолму и везама са ЦИА.
• „Слобода у Шведској“ – организација коју је покренуо је Андрес Кунг, члан Либералне партије (најгрлатије шведске про-НАТО партије). Номинално се залагала за „слободну Шведску“, а окупљала је разне мрачне ликове, од „креативаца“ из магазина „Contra“ до официра попут Ханса вон Хофстена.
•  Ханс вон Хофстен – морнарички официр, члан савета поменуте организације „Слобода у Шведској“; широј јавности најпознатији по новинском тексту у дневном листу „Свенска Дагбладет“ у коме је тврдио како нема поверења у Палмеа пре његовог пута у Москву директно алудирајући да је реч о издајнику. 

Пасторче западних обавештајних служби

Бавећи се својим заједничким пројектом, Лашон, Хермансон и Венандер дошли су и до информације да је пре атентата на Палмеа било неколико упозорења-дојава да тако нешто може да се деси. Део дијалога између Лашона и Херманснона који се на то односи, Стокласа (на основу сведочанстава) драмски реконструише:

Стиг Лашон: „То би значило да су типа који је добацио упозорење-дојаву пре атентата пратили и војна контраобавештајна служба и Сапо (шведска тајна полиција)...“

Хокан Хермансон: „И да нико од њих није урадио ништа да спречи атентат.“

У прво време по атентату Стиг Лашон је, као и многи други у Шведској, сматрао да се полиција у истрази не сналази услед збуњености, јер ништа слично се никад раније у земљи није догађало. Био је спреман и рад да своја сазнања подели са надлежнима. Покушаји да то учини наилазили су, међутим, махом на чудан пријем; у ствари, као да су се различити одсеци различито односили према истрази.

Непосредан сусрет Лашона са Сапом, Стокласа у књизи описује следећим речима:

„Посетили су га у ТТ-у на упадљив начин. Можда су од 'Палме групе' (тима који је истраживао атентат) чули о његовој експертизи за десни екстремизам. Постављали су необично игнорантска питања, као на пример каква је била веза Национал-социјалиста са другим социјалистичким партијама, као да озбиљно верују да су нацисти били социјалисти. Ева Габријелсон каже да никад није видела Стига бесног као те вечери.“

Вероватно под утиском и тог догађаја Лашон ће Сапо у једном каснијем тексту назвати „ментално дефицитним пасторчетом западних обавештајних служби“.

Као званични аутори серије текстова која је прерасла у књигу Мисија: Улоф Палме, Хермансон и Венандер добили су новинарску награду у категорији дневне штампе за 1987. годину.

„Са огромним знањем и истанчаним осећајем за нијансе, мапирали су различите непознате услове у друштву у којем се атентат на премијера Улофа Палмеа догодио“, стајало је у образложењу награде. „Њихови радни методи су пример доброг истраживачког новинарства. Текстови иду дубоко и широко и не колебају се приликом суочавања са компликованин контекстима.“

У међувремену је објављено безброј књига о атентату. Мисија: Улоф Палме и данас слови за једну од бољих, бар међу верзиранијом публиком.

На званичну истрагу није извршила посебан утицај. 

Опште расположење

Време је пролазило, из лавиринта недоречености се није излазило.

И Стиг Лашон ће у једном тренутку (у јесен 1988.) доћи у фазу „самопреиспитивања“. Размишљао је ко би могао да стоји иза атентата ако није реч о десничарима, како је он интуитивно осећао.

Премиса за другачији закључак била је хипотетичка: да је то била завера широких размера, до сада би неко нешто сигурно зуцнуо; могуће је зато да је реч о појединцу или некој веома малој „јединици“, од свега неколико људи. О тим размишљањима сведочи писмо које је написао сарадници из тог времена Ани-Лени Лоденијус.

Рекло би се, ипак, да је ту пре била реч о логичкој вежби и „размишљању наглас“, него о неком коначном закључку. За коначан закључак био је потребан непобитан доказ; њега није било.

Уз то, у Шведској се временом мењало „опште расположење“.

Непосредно после атентата веровало се да је питање тренутка када ће случај бити решен. Кад није кренуло према очекивањима, многи су били вољни и лично да повуку не би ли деда ишчупао репу. Ни то није помогло. 

Свесно или несвесно људима се „јављало“ (као Љубиши Трговчевићу што се јављало) да неке репе можда и нису за чупање. И да деди можда баш и није до репе.

Упркос збуњености, резигнираности, разочарења, туге, живот није стао. Појединци, и читаво друштво, тражили су начине како да окрену нови лист. Свако га је проналазио за себе. 

Јужноафрички траг

Истрагом о атентату бавили су се бројни надлежни и бројни ненадлежни. Десним екстремизмом не. Стиг Лашон ће се зато вратити свом матичном пољу деловања. Што каже Стокласа, Стиг је био свестан својих могућности, али и својих лимита; знао је да само полиција и државни органи имају могућности да тако сложену истрагу заокруже и приведу крају.

Нови импулс и Лашоновом бављењу атентатом на Палмеа стићи ће неколико година касније – из Јужне Африке.

Ту је неопходна мала дигресија да би се ухватио контекст.

После пада апартхејд-режима у Јужној Африци је 1995. године основана Комисија за истину и помирење којом је руководио надбискуп Дезмонд Туту. Мисија јој је била „да открије узроке и природу кршења људских права у Јужној Африци између 1960. и 1994. године; да идентификује жртве у циљу плаћања репарација; и да пружи амнестију онима који су признали своју умешаност у политички мотивисана кршења људских права“.

У пракси, то је поред осталог значило да су службеници бившег режима добили шансу да „исповеде“ грехе у замену за смањење казне. Иако ни ова Тутуова комисија није ишла до краја, већ више на компромис, свашта је захваљујући њој испливало на површину. Ако је отворени архив источнонемачког Штазија открио тајне и модус операнди „Истока“, преко Јужне Африке на видело је изашло тушта и тма прљавштине „Запада“.

У документарном филму Нерешени случај Хамаршелд („Cold Case Hammarskjöld“, 2019) дански аутор Мадс Бругер и његов шведски колега-истраживач Јоран Бјеркдал частили су гледаоце масом сведочанстава о јужноафричким легионарским паравојскама које су узгајане и неговане да би, кад се укаже потреба, послужиле за операционализацију државних удара, дестабилизацију других земаља и сличне задатке.

Једна таква „параструктурица“ била је по свој прилици заслужна за пад (односно обарање) авиона генералног секретара Уједнињених нација, Швеђанина Дага Хамаршелда 1961. године у Северној Родезији (што је данашња Замбија).

Ни случај смрти Дага Хамаршелда, препун контроверзи, никад није расветљен. Нису га до краја расветлили ни Мадс Брудер и Јоран Бјеркдал, али јесу показали суштину „тала“ који је диљем Африке представљао хладноратовски modus operandi. Супремацијски јужноафрички режим, утемељен и укорењен на расизму, непосредно или посредно логистички је подупирао западне компаније које су имале монопол на афричке природне ресурсе по различитим државама.

Мозгови тих операција су невидљиви; осећа се само њихов дух.

Бели јужноафрички паравојни оперативци деловали су транснационално. Нису то чинили аутономно и на своју руку. Којој братској или сестринској служби су уступани или изнајмљивани, то ни они сами нису морали да знају... 

Јужноафричке службе и шведски десничари

Повратак на Лашона... У доба кад је Комисија за истину и помирење још била релативна новина, 1996. године, до Searchlightа је из Јужне Африке стигла информација да је неко, чувајући своју кожу, откуцао службеника јужноафричке тајне полиције који је наводно одиграо улогу у убиству Улофа Палмеа. Тако је шведски дописник Стиг Лашон добио задатак да брзо прочешља стару архиву и напише текст.

Јужноафрички траг био је код неких истраживача актуелан још у прво време после атентата. Социјалдемократска Шведска и Улоф Палме били су најжешћи противници апартхејда и ударали су на њега како год су могли. Зато се претпостаљало да је и Јужна Африка, поред осталих, могла да буде заинтересована да Палмеа не буде. Штавише, у оптицају су била и конкретна имена јужноафричких експерата за специјалне операције, као и Швеђанина – службеника за везу.

Стиг Лашон је тај траг сматрао логичним. У тексту који је за Searchlight написао у јесен 1996, главни протагонисти били су исти ликови које је у свом тефтеру имао још 1986. и 1987. Али, осим „абера“ пристиглог из Јужне Африке који је био нов, у том тексту тада није било нових информација. Зато је тај текст можда најинтересантнији по томе што Лашон у њему не штеди цинизме и сарказме на рачун званичне истраге и тајне полиције Сапо.

Када сам својевремено комуницирао и направио мали интервју са Јаном Бондесоном, аутором књиге Крв на снегу: Убијање Улофа Палмеа („Blood on the Snow: The Killing of Olof Palme“, 2005), која је вероватно и даље најбоља књига о атентату објављена на енглеском, и он је као највероватније објашњење навео удружени рад Јужноафриканаца и шведских десничарских структура. Није очекивао да ће убица и налогодавци бити пронађени, сматрао је да је прошло исувише времена.

Гладио структуре

Из Стокласине књиге произлази да је Лашон Гладио – „Stay Behind“ – структуру имао на свом радару још у другој половини осамдесетих. То потврђује и Гери Гејл.

У новије време о „Stay Behind“ (Гладио) феномену најстудиозније је писао швајцарски историчар Данијеле Ганзер. Његова студија Тајна армија НАТО-а – Операција Гладио и тероризам у Западној Европи („NATO's Secret Armies – Operation Gladio and Terrorism in Western Europe“, 2004) је нека врста буквара који на основу расположивих података скицира како је та тајна структура деловала. 

„Stay Behind“ или „Гладио“ назив је за тајне војске осниване непосредно по завшетку Другог светског рата у западноевропским земљама, чак и оним неутралним попут Шведске, углавном потпуно мимо званичних државних структура. Идеја је била да те јединице буду ћелија (герилског) отпора у случају совјетске инвазије и у њих су регрутовани најзадртији антикомунисти, по правилу – из фашистичко-нацистичко-екстремнодесног подземља. 

Како је совјетска инвазија бивала све мање реална, тако је „Stay Behind“ јединицама мењана намена. Њихов појавни облик се донекле разликовао од земље до земље, али им је заједничко било то што су се активно бориле против „црвене претње“, не презајући ни од терористичких акција.

У Италији је та црвена претња била најозбиљнија, па је тамо било и највише (терористичких) активности (које су приписивање „црвенима“ иако су их изводили фашисти). Тамо је тајна најпре и дошла до јавности – 1990. године.

Једна од обавезних фуснота у Ганзеровим радовима на ту тему је управо – Searchlight.

Кула од карата

У једном од ретких интервјуа о литератури, Лашон је изјавио како је писање фикције лако, док је много теже написати текст од 500 речи где сваки податак мора да буде проверен и тачан. Пишући Миленијум сигурно да је пуштао и машти на вољу. Међутим, као што потврђује Ева Габријелсон, много тога у књигама је аутентична документарна грађа.

У трећој књизи трилогије Кула од карата највише је референци на Палмеово убиство, тајну полицију и „Stay Behind“ (Гладио) структуру.

На једном месту Микаел Блумквист покушава да проникне у начин рада и структуру тајне полиције и увиђа да уопште не постоји јасан преглед делатности које је шведска тајна полиција обављала.

„То је с једне стране било разумљиво с обзиром на то да су многе акције носиле печат државне тајне па је стога о њима било тешко писати, али чинило се да не постоји ниједна институција, ниједан истраживач или медијска кућа који су икада критички проверили ДБ“, закључује Блумквист, а човек не може да се отме утиску да би исто закључио и сам Лашон.

Стокласу је такође копкало шта би из Миленијума могло да буде засновано на стварности, и после истраживања установио је да је тога „много више него што сам мислио“. Чак ни ликови из Секције за специјалну анализу, која је микроорганизација унутар Сапоа, нису плод маште.

„П. Г. Винге је име бившег шефа Сапоа и у књизи и у стварности“, пише Стокласа. „Шеф Секције именован је као Еверт Гулберј, што је фиктивно име. Стварна особа која одговара опису Еверта Гулберја је Туре Форшберг, шеф контраобавештајне службе у годинама у којима се књига одиграва.“

Шта је од осталог фикција, а шта можда и није, на читаоцима је да просуде. 

Шведске демократе

Из текстова објављених у магазину Експо евидентно је да се Лашон од краја деведесетих готово опсесивно бавио „Шведским демократама“, организацијом рођеном 1979. у расистичком андерграунду, која је од краја осамдесетих почела да заодева расизам у ново рухо. Када су Шведске демократе на изборима 1998. године искорачиле до 20 хиљада гласова (са 13 хиљада колико су имали 1994), за Лашона је то био знак за аларм. Његове стрепње многи су тада сматрали претераним.

Лашон није доживео да на јави посведочи ноћној мори на коју је упозоравао. Шведске демократе ће 2010. године ући у парламент са 5,7 одсто освојених гласова, а на изборима 2018. стигли су до скоро 18 одсто гласова. По броју посланика трећа су по снази парламентарна странка. Рејтинг им је стабилан на око 18-20 посто бирачког тела.

Својим растом и величином, а пре свега својом природом, Шведске демократе су срушиле дугогодишњи еквилибријум у шведској политици. Најпре нико са њима није хтео отворено да сарађује и држани су у некој врсти карантина. Али, пошто се показало да нису пролазна појава и да без њих конзервативци и хришћанске демократе не могу до већине, почели су да их легитмизују и нормализују. У томе су им се затим придружили и либерали. Медији томе асистирају, пре свих „гласник капитала“ Дагенс индустри.

Када су годину дана после атентата кретали у трагање за онима који су емитовали мржњу и нетрпељивост према Палмеу, Стиг Лашон, Хокан Хермансон и Ласе Венандер били су визионарски једноставни претпостављајући „да се убиство Улофа Палмеа може посматрати као логична последица промена које су се постепено дешавале у Западном свету и Шведској.“

Независно од резултата шведских избора следеће године, јасно је да капитал преферира „стабилност“ са израслином из семена фашизма, у односу на било какав утицај „левог“. Слично важи и на глобалу. Друштво солидарности, социјалне правде, равноправности, једнаких шанси, за какво је Палме положио живот, ми више нисмо у стању ни да замишљамо. Што рече неко, лакше је замислити крај света него крај капитализма. 

„Самодеструкција, синдром изгарања на послу...“ Тако је недавно у Београду на питање које ће се психопатологије омасовити у будућности одговорила психолошкиња и социолошкиња Рената Салецл. Самодеструктивним понашањем покушавамо да се изборимо са фрустрацијом и притисцима, док „изгарање на послу“ (burnout) Светска здравствена организација дефинише као стање хроничног стреса на радном месту којим се не управља добро.

Проблем је све запаженији: једно истраживање је показало да се четири петине запослених у 26 земаља осећа „на границама капацитета или изван њих“, док је на основу другог истраживања, спроведеног над 15.000 људи у петнаест земаља, конкретно „изгарање на послу“ откривено код четвртине запослених. Ово се догађа у условима опоравка од пандемије, растуће инфлације и неједнакости због којих се задужујемо, радимо дуже а спавамо краће. Према Светској здравственој организацији, свака осма особа пати од неког менталног поремећаја. Преко милијарду људи.

Ваљда зато као трећи проблем Салецл види ескапизам – жељу за измештањем из стварности на коју немамо утицај: „Када желите да живите у некој кућици, са псом, далеко од свега“. Појам ескапизам потиче од глагола побећи, и значи жудњу за неком мирнијом и лепшом стварношћу. Тај осећај недостатка често прати неклиничко стање „отупљености“ (languishing) – апатије, безвољности, пасивности.

Шта нас тера да се преједамо и опијамо? Откуд стрес на послу, па и самонаметнут? Зашто имамо све мање времена? Зашто све мање очекујемо од људи и све више купујемо псе, што је постало глобални тренд?

Врсте друштвеног убрзања

Да нас капитализам структурно предодређује писао је још Макс Вебер, назвавши га „најсудбоноснијом снагом модерног живота“. Она се данас испољава све јачим осећајем недостатка времена. Научници сугеришу да се не ради само о осећају. Можда најдаље је отишао социолог Хартмут Роза, повезавши га са све снажнијим искуством убрзања друштва, културе па и самог времена. У књизи „Односи према свету у доба убрзања“ Роза полази од идеје да је сам процес модернизације заправо – процес убрзања.

Најпре је техничко убрзање производње и транспорта довело до „сужавања простора“, чије је превазилажење постајало све лакше. Пошто је искуство летења авионом све доступније, све више га желимо, што радикално мења наш однос према простору.

Ту је затим све бржа комуникација: од проналаска радија крајем 19. века до његовог ширења у броју од 50 милиона пријемника прошло је 38 година. Телевизији је за исти раст требало 13 година, док је од првог до педесетомилионитог интернет-прикључка прошло само четири. Што брже чујемо и сазнајемо, брже се мењају наши односи, правила и значења која им приписујемо, што доводи до убрзања друштвених промена. Добар пример је улога Фејсбука у брзој организацији протестаната током Арапског пролећа 2011. године. Актуелности се смењују, а оно што данас знамо све брже постаје неважно. Ово „сужавање садашњости“, како Роза пише, отежава стабилизацију идентитета.

Брзе промене траже да се остане у току, што се може само убрзањем темпа живота – повећавањем броја доживљаја по јединици времена. То радимо убрзавањем активности (журба), скраћивањем пауза између њих или преклапањем активности (тзв. multitasking). Ово је парадоксално, будући да техничко убрзање штеди време, што би требало да успори темпо живота. Ствар је у томе што техничко убрзање не може да испрати нашу потребу да постигнемо више. Ако можемо имејл послати два пута брже него писмо – а пожелимо да их пошаљемо три, четири или пет пута више него што смо слали писама – јавиће се недостатак времена. Слично је са коришћењем аутомобила, одласцима у набавку и сл. Тада се позивамо на ново техничко убрзање: инстант поруке, бржа кола, аутоматске касе у продавницама. Ова присила на убрзање је стресна, а појачава је култура у којој је губљење времена смртни грех („време је новац“).

Од тржишне привреде до тржишног друштва

Након победе неолиберализма осамдесетих и интернет-револуције деведесетих година, убрзале су се економско-финансијске трансакције, технолошке иновације и заоштрила конкуренција на тржишту. Нужда да се створи профит сабија временске оквире фирми и запослених, који морају да раде дуже и напорније, док боловање постаје рад од куће. Управо тако социолог Алан Еренберг тумачи повећану учесталост дијагноза депресије и изгарања на послу – као реакцију на временску преоптерећеност коју намеће савремено друштво. Како је писао у књизи „Изнуреност сопства“ (The Weariness of the Self), депресија није завера фармацеутске индустрије већ последица друштвених норми које величају успех, лични избор и аутономију.

Срж неолиберализма је у томе што некадашње опште вредности (правду, једнакост или слободу) замењује тржишним принципом надметања. Ово је проблем, јер су надметање и убрзање повезани појмом „продуктивност“ – учинком по јединици времена. Пошто се друштвено признање стиче према начелу надметања, брзина постаје врлина. Што си продуктивнији, више зарађујеш. Што више зарађујеш, више вредиш. Следи да продуктивност одређује вредност.

Није одувек било тако. У средњовековном друштву, борба за признање била је вишегенерацијска и могућа само против друштвених структура, због чега је тешко могла да буде свакодневна преокупација појединца. У модерном друштву, признање постаје избориво током каријере, вишегодишњом борбом за позиције. У постмодерном, неолибералном друштву, преовлађује свакодневна борба за учинак. Она није само статусна већ и егзистенцијална: „Чак су и чистачице сада запослене на одређено време и плаћене према учинку“, пише Роза.

Ова је логика обухватила и слободно време. Непрестани привредни раст – раст производње по јединици времена – преплављује нас робом и услугама. Ту наступа маркетинг, чија је сврха да сувишну производњу пласира и оправда. То подстиче потребу да себе посматрамо као аутентични „пројекат“ који треба брендирати, што повећава присилу куповине и доказивања у погледу планирања активности, друштвених контаката или годишњег одмора. Тако мора, јер је слободног времена све мање.  У овоме је клопка, јер што је избор пред нама већи, већа је и одговорност за одабир. Тада расту очекивања, која често остану неиспуњена па осећамо кривицу. Ово је стресно, па сагоревање на послу постаје сагоревање ван посла.

Убрзани и отуђени

Све ово доводи до вишеструких отуђења. Због брзинe и „сужавања простора“ раздвајају се физичка и друштвена блискост: људи, ствари или дешавања око нас тичу нас се све мање. Можемо се дописивати са особом у Аргентини, а ћутке седети поред познаника у превозу.

Са технолошки посредованом комуникацијом расте презасићеност контактима и доступним информацијама, а опада привлачност контакта уживо. Разговор постаје све напорнији јер га, за разлику од дописивања, није лако контролисати. Ово је за Шери Теркл, директора Института за проучавање односа технологије и идентитета на МIТ-у, лоше јер разговори постају све простији. Како закључује у књизи „Обновимо разговор“, анксиозност око спонтаности значи да нестају најпре непланирани, а онда разговори пуни дигресија који откривају нешто ново. Ово је готово нужно, јер пораст интеракција смањује нашу посвећеност свакој од њих. Резултат су усамљеност, емотивно повлачење и отуђење од непосредног окружења. Романописац Стивен Марш је написао: „Историја наше употребе технологије је историја жудње за изолацијом и долажења до ње.“

Са друге стране, све бржа производња чини да новији уређаји на тржишту постају толико сложени да их све теже користимо (по два даљинска за телевизију, фрижидери са екраном). Ово је највидљивије код телефона, са чијим компонентама и функцијама смо све мање упознати. Губимо практична умећа јер их иновације све брже обезвређују. То доводи до неисправног руковања, немара и бржег одбацивања. Тако се отуђујемо и од света ствари, којима не пружамо прилику да остваре свој потенцијал.

Све је више ситуација у којима не желимо заиста оно што радимо, иако то радимо по својој вољи. Ово није тек баналан рефлекс, као када у раду несвесно направимо предах „скроловањем“ Фејсбука или „мотањем“ канала. У свету рада, како листе задатака постају све дуже, све чешће се жалимо да немамо времена за основни посао (лекари за пацијенте, наставници за децу) јер га истискује папиролошки (попуњавање образаца, извештаја). Осећај да не радимо оно што заиста желимо јесте облик отуђења од сопствених активности, на послу али и ван њега.

Последица је да, иако нам могућности за потрошњу расту, све теже их реализујемо. Брз темпо живота истискује задовољења до којих долази дугорочном потрошњом (читањем Рата и мира) а рационализује она бржа, остварива куповином (нпр. карте за истоимену представу). Овде се раздвајају куповина, која се може произвољно убрзавати, и потрошња која то не може, јер захтева време које немамо. Зато недостатак стварне потрошње надокнађујемо честим куповинама књига, кућне електронике и сличних уређаја, у нади да ћемо ускоро (када „прође гужва“) уживати у потрошњи. Међутим, искуство показује да задовољство измештамо у будућност („када одем на годишњи одмор“) па и ону далеку („када одем у пензију“).

Описани и други трендови на крају могу довести до тешких облика самоотуђења и менталних поремећаја, што Роза повезује са друштвеним убрзањем и надметањем чије се границе не назиру.

Економски раст – за чије бабе здравља?

„Не можемо више овако“, пожалио се 2010. године Бернар Акује, председник француског парламента, на пречесте захтеве владе да се закони усвајају по хитном поступку, „не уколико желимо добре законе и демократску дебату“. Овим је указао на то да политика, за разлику од економије, има праг убрзања. „Добар закон тражи време за размишљање“, рекао је он.

Ово осветљава још једну опасну импликацију убрзања – да политика, уколико жели да одржи корак са капитализмом, мора да се одрекне демократије. Шта је одабрала, показали су Occupy Wallstreet, „Сириза“, „Подемос“, „жути прслуци“ и десетине других протеста против политика штедње, уништавања животне средине или антиковид мера. Ипак, колико год био споран, суштина није у самом капитализму. Нити је решење у социјализму јер је патио од исте опсесије – за брзим растом производње.

Иако деценијама влада консензус да је раст предуслов за благостање, истина је да се преко одређеног нивоа дохотка по становнику – који су богате земље одавно премашиле – веза између економског раста и људске добробити прекида.

Питање је први пут покренуо филозоф Ник Бостром 2003. године у научном раду под насловом „Да ли живимо у компјутерској симулацији?“ Бостром се послужио пробабилистичким аргументом: ако је нека напредна цивилизација способна да креира комплексне симулације настањене симулираним свесним бићима, постоји огромна шанса да ми живимо и постојимо унутар једне такве симулације.

У прилог овој теорији говори, пре свега, наша неспособност да до краја објаснимо понашање материје на најмањој просторној и временској скали. Закони квантне механике имају елемент неодређености који се може протумачити као низ малих грешака у програму симулације. Фундаменталне физичке константе као што су, рецимо, брзина светлости или маса електрона тако су фино подешене да омогућавају формирање и опстанак живих бића. А то „фино подешавање“ карактеристично је управо за симулације и експерименте.

Уз то, све говори у прилог чињеници да су време и простор дискретни, да их је немогуће делити испод одређене границе. Изгледа да живимо у простору који је „пикселизован“, дигитално издељен на „коцкице“ баш као и екран вашег лаптопа или телевизора.

Спектакуларни напредак на пољу машинског учења и вештачке интелигенције који је омогућио машинама да имитирају реалност у виртуелном свету, још један је аргумент у прилог теорије симулације. Ако се тренд увећавања хардверских и софтверских потенцијала настави, симулирани светови ће у блиској будућности постати „стварнији“ од физичке реалности.

Иако се теорија симулиране реалности не може дефинитивно доказати или оповргнути нашим тренутним научним знањем и технологијом, она оставља дубока питања о природи постојања, стварности и нашем месту у космосу. Претпоставка да би наш свет могао да буде вештачки симулиран тера нас да изнова преиспитамо своје претпоставке о границама науке, технологије и нашег разумевања универзума.

Чак и да је претпоставка да живимо у Матриксу погрешна, ми смо на рубу могућности да га сами створимо. Програм ChatGPT, који су направили инжењери из компаније OpenAI, увелико се користи за креирање оригиналног или побољшање постојећег текста, за превођење, едукацију, корисничку подршку, писање софтверског кода, решавање разнородних проблема, забаву, ћаскање, па чак и психотерапију. Ни Гугл није седео скрштених руку, ту је сад и Џемини (раније познат под именом Бард).

Ови програми се не баве више само текстом, сада с лакоћом можете да креирате фото-реалистичне слике на бази кратког описа садржаја.

И ту није крај: врло брзо моћи ћете да направите читаве филмове по сопственом сценарију.

Погледајте клип из 2024. у коме OpenAI објашњава шта све може њихов видео-генератор у фази развоја: 

Реалистичност ових и других видео-клипова којима је интернет у међувремену засут, невероватна је, ваше дивљење је на месту. Или можда није? Аутор овог текста осећа само језу... Није реч о покушају да се нађе фалинка у иначе савршеном резултату, напротив. Реалистичност ових кадрова је, једноставно, претерана. Да ли смо сигурни да машине треба да имитирају реалност до нивоа који ће оригинал и фалсификат учинити физички истоветним?

Крајње је време да неко повуче ручну кочницу, затражи тајм-аут и уведе нека правила у даљи развој оваквих апликација. Таквих упозорења је већ било, али су она игнорисана. Јер, ако овако наставимо, врло брзо ћемо имати све делове за Матрикс, биће потребно једино да их неко повеже и гурне утикач у струју.

Ако вас, међутим, оваква питања остављају равнодушним, ево бесплатног савета: узмите ону плаву пилулу из „Матрикса“ која омогућава да се настави виртуелни живот ушушкан у слатку виртуелну лаж, потоните у свој удобни сан и заборавите на овај текст. 

Четири стара филмска сценарија за постапокалиптични свет

Глобална кретенизација:

„Воли“ Ендрјуa Стентонa
(Wall-E, 2008)

Вероватно сте чули за велико пацифичко острво смећа, област на северу Тихог океана између Калифорније и Јапана у којој се, захваљујући морским струјама и нашој непоправљивој навици да загађујемо свет око себе, непрекидно акумулира сваковрсно ђубре. Почевши од 1945. године, ова „пловећа депонија“ повећавала се десет пута сваке деценије. Остpво смећа има површину од 1,6 милиона квадратних километара, што отприлике одговара величини Алжира, десете државе по површини у свету.

Смеће је састављено углавном од микро-пластике, плутајућих комадића боца, амбалаже, кеса и другог отпада величине нокта, а укупна маса процењује се на око 120.000 тона. Када се маса подели са површином, испада да је густина отпада још увек релативно мала, свега четири пластична комадића по кубном метру океана. Оно што, међутим, забрињава је експоненцијална брзина којом та гомила ђубрета расте.

Кад је тако у мору које нам делује још колико-толико чисто, какво је тек стање на копну где од смећа буквално не може да се живи? Ситуација је најтужнија у сиромашнијим земљама које, у жељи да ухвате прикључак са развијеним економијама, производе енормне количине сваковрсног ђубрета, жртвујући елементарне еколошке стандарде за љубав профита, БДП-а и неконтролисане индустријализације.

У анимираном филму „Воли“ (студио „Пиксар“), апокалипса није задесила човечанство. Уместо људи, страдала је планета. Једноставно је поклекла под планинама ђубрета са којим нико више није знао шта да ради. Ђубре је прогутало и флору и фауну, претворивши Земљу у бесконачну, беживотну депонију прекривену колосалним планинама сваковрсног смећа.

Када је животни простор сасвим нестао, људи су били принуђени да крену у избеглиштво: у недостатку неке друге настањиве планете, укрцали су се у космички брод „Аксиом“ и кренули да лутају космосом, а за собом оставили армију робота са задатком да планету очисте и поново је оживе.

Уз глобално загађење на делу је, истовремено, и глобална „дебилизација“. Препуштени комфору свог космичког брода и машинама које опслужују практично све потребе, људи су се претворили у једва покретне мешине сала. Сваки путник на броду ушушкан је у покретну фотељу коју практично никад не напушта: у тој фотељи се једе, спава, иде на посао, а најчешће не ради ништа.

Ни идеја о „великом чишћењу“ планете није далеко одмакла: сви роботи-чистачи брзо су отказали, додатно повећавајући количину смећа на планети. Преостао је само Воли, последњи из те армије механичких комуналаца, коме друштво прави некакав цврчак, бубашваба, шта ли је већ, вероватно последње живо биће на Земљи.

Воли је бескрајно симпатичан у својој „склепаности“: личи на рерну „cмедеревца“, са гусеницама испод, двогледом изнад и две механичке штипаљке са стране. Он по цео дан трпа ђубре у ту своју „рерну“, а затим га пресује у коцке које уредно слаже у некакве ђубретарске солитере.

Воли, међутим, није типичан робот. Ваљда због неке грешке у софтверу или због уграђене способности да учи из искуства, Воли је бесконачно радознао, прилично сналажљив, а временом је стекао и „личност“.

Он има осећања, а од свих тих осећања највише га мучи самоћа. Понешто зна и о људима и љубави: свакога дана он изнова гледа Барбару Стрејсенд и Волтера Матауа у мјузиклу „Hello, Dolly“ из 1969. године, користећи стару технику довучену са отпада.

Волијева вишедеценијска усамљеничка рутина бива прекинута једнога дана када на Земљу стигне Ева, робот послат са „Аксиома“ који треба да провери какво је стање на планети. Има ли услова да се људи поново врате на Земљу? Да ли се живот обновио?

Све то дешава се баш у време када Воли, демонтирајући један распали фрижидер, по први пут у свом „животу“ налети на нежну стабљику тек проклијале биљке, тачно оно што Ева тражи „по службеној дужности“. Након периода нес(п)ретног упознавања, између Волија и Еве родиће се емотивна веза, неки машински еквивалент за то, и та веза представља покретачки елемент филма све до самог краја.

Када се на квалитет приче дода врхунска техничка реализација, рекло би да се да је „Воли“ вероватно нешто најбоље што је икад изашло из „Пиксарове“ фабрике дигиталног анимираног филма, а то није мала ствар у конкуренцији таквих ремек-дела као што су „Soul“, „Toy Story“, „Coco“, „Inside Out“, „Up“, „Ratatouille“, „Finding Nemo“ или „Monsters Inc“. И ко каже да постапокалиптични филмови морају да буду тужни и мрачни?

„Воли“ нам на свој шармантан начин поручује да за искупљење никад није касно и да су, понекад, сасвим мала, наизглед небитна дела, једно посађено дрво, једна проклијала биљчица и мало љубави довољни да, у коначном збиру, покрену велике ствари на овом плавом кликеру који тако бездушно експлоатишемо.

Рекло би се да за човечанство још увек има наде, али ни она неће трајати довека без конкретне акције. Ако не учинимо нешто поводом глобалног загађења, оно пацифичко острво смећа на крају ће нам допловити до кућног прага. Тада ће бити касно, а „Аксиом“, као возило за бег са ове измучене планете, још увек нисмо направили.

Можда ћемо се са ђубретом некако и изборити, али онај други проблем описан у филму (који се често превиђа) делује нерешиво.

Нама, реално, прети опасност да доживимо цивилизацијски колапс: ријалити програми који мозак претварају у пихтије, кладионице на сваком ћошку, овисност о мобилним телефонима и „геџетима“ свих могућих врста, празне књижаре и библотеке, друштвене мреже на којима сви размењују нешто што у збиру не вреди ништа, видео-канали и подкасти којима доминирају сајбер-џибери са баналним темама, савремена музика направљена од једне жице на бас гитари, таблоидно „новинарство“ које подилази простаклуку, поплава сега-мега школа које серијски штампају неке безвредне дипломе... Све то је доказ да је, од свих глобалних проблема, глобална „кретенизација“ најдаље одмакла и да расте брже од острва смећа у Пацифику.

После пандемије:

„Дванаест мајмуна“ Териja Гилијамa
(Twelve Monkeys, 1995) 

Десет година након што је снимио култни филм „Бразил“, Тери Гилијам направио је још једну причу о кошмарном, распадајућем свету у коме разум узмиче пред лудилом. Радња филма „Дванаест мајмуна“ почиње у блиској будућности, након што је смртносни вирус покосио скоро читаво човечанство, а оне који су неким чудом преживели пандемију отерао дубоко под земљу. Настало је подземно друштво којим влада малобројна елита доминантно састављена од ћутљивих, вазда намргођених научника који имају само један циљ: да пронађу лек, вакцину, било шта што би могло да заустави подивљали вирус.

Чак и у таквим условима наука је напредовала: развијена је нова технологија која омогућава пут кроз време. Филм полази од премисе да је оно што се десило у времену „замрзнуто“ и да се ток историје не може накнадно променити.

Последице пандемије не могу се поништити елиминацијом њеног узрока у прошлости. Али, ако би неко успео да се врати у време пре почетка пандемије и сакупи довољно информација о иницијалном извору заразе, ако би ту информацију вратио назад и поделио с научницима, можда би човечанство једнога дана нашло начин да поврати планету коју је дивља природа већ узела под своје.

Све до тада сакупљене информације указивале су на то да је епидемија избила у Филаделфији и да иза ње стоји мистериозна еколошка група „Армија дванаест мајмуна“ која је читав град осликала својим „ми-смо-то-урадили“ графитима.

Технологија у Гилијамовим филмовима увек има своју мрачну страну и никад не функционише како треба. Машине су увек гротескне, склепане од једноставних механичких елемената као што су полуге, цеви или изобличени екрани, што им даје карактеристичан архаични изглед.

Тако је и у овом филму: конструисани времеплов не само да изгледа нефункционално и незграпно већ је и прилично непоуздан, тако да путник кроз време може да промаши циљану годину за читаву деценију или век, или да током тог путовања буде потпуно загубљен, заувек заглављен између „онда“ и „сада“.

Зато се за овај задатак бирају они „непожељни“, најчешће преступници за којима нико неће плакати. Након бројних неуспешних покушаја ред је дошао на Јанга Кола (Брус Вилис), не зато што он има било какве посебне способности за мисију, већ зато што као осуђеник и припадник најнижег друштвеног слоја представља потрошну и лако заменљиву робу. Додељена му је немогућа мисија у замену за опрост грехова.

Ствари ће, наравно, још једном кренути наопако и Кол ће, уместо у 1996. години, оној која је претходила години пандемије која је покосила пет милијарди људи, завршити у 1990-ој. Врло брзо наћи ће се у лудници, при чему његове приче о путовању кроз време, о садашњости која је заправо прошлост, уз неспорну менталну лабилност, нимало неће поправити његове шансе да из те установе икада буде пуштен.

У тој лудници наћи ће се у друштву Џефрија Гоинса (кога бриљантно глуми Бред Пит), још једног пацијента чији је отац познати вирусолог. Џефри је практично неурачунљив, ексцентричан, еуфоричан, ментално нестабилан, уз то и бескомпромисни противник индустријализације и потрошачког друштва. Његова суманута, хистерична природа скоро савршено се уклапа у психолошки профил масовног убице, неког ко би могао да усмрти милионе људи само због презира који гаји према друштву 20. века.

Како прича одмиче, све указује на то да је управо Џефри вођа „Армије дванаест мајмуна“ и да је заиста одговоран за избијање пандемије. Али, ово је филм о људима који ходају тананом линијом између нормалности и менталне болести, оно што је логично не мора да буде и тачно.

Трунку разума у често сумануте дијалоге Кола и Џефрија уноси докторка Рајли (Медлин Стоув), која непоколебљиво верује у психијатрију и њену способност да раздвоји реално од имагинарног. Међутим, док Кол путује напред и назад кроз време, нестајући и поново се појављујући чак и на немогућим местима (рецимо, на фотографији из Првог светског рата), чак је и докторка Рајли поколебана у својим уверењима.

Поврх свега, Кол има честа сећања на догађај од пре епидемије: у том сну он се налази на аеродрому и присуствује пуцњави чији смисао не може да одгонетне. Кад год се сан понови, у њему постоји неки нови детаљ који филм води до непредвидљивог краја, до последње сцене у којој сан, коначно, постаје комплетан.

Ово је типичан Гилијамов филм: слагалица са много делова коју ће мали број људи сложити макар до половине. Крај филма за неке ће бити конфузан, за неке савршен и логичан, за неке пребрз и неочекиван. И рекло би се да је то нормално: феномен путовања кроз време увек генерише парадоксе које је немогуће објаснити на сасвим логичан начин.

Филм се вешто поиграва основном премисом да време има свој неумољив ток, да ће се десити све оно што је суђено да се деси и да нама не преостаје ништа друго осим да се боримо са последицама. Ментални склоп главних јунака чини овај филм још тежим за тумачење и препричавање.

Данашња релевантност овог филма? У време короне, нисмо били баш сатерани под земљу, али јесмо у станове док смо издржавали полицијски час. Нисмо живели у мраку, али смо своје најстарије суграђане слали да по мраку купују хлеб и млеко. Нисмо имали владу састављену од научника, али смо имали кризни штаб састављен од научника са сличним задатком.

И, на крају, у целој тој несрећној причи имали смо и једног који је био... онако, баш, баш луд као Џефри Гоинс, ако не и луђи (мислим на мог комшију који је у то време волео да позове лифт и побегне, да не буде забуне о коме се ради).

Вештачка интелигенција:

„Матрикс“ Ендиja и Лериja (данас Лили и Ланe) Вачовски 
(The Matrix, 1999) 

Говорити о постапокалиптичној цивилизацији у филмском контексту а не поменути „Матрикс“, једноставно није фер. Још теже је о овом филму који говори о сукобу људи и машина написати нешто ново, нешто што до сада већ хиљаду пута није анализирано.

Оно што нас тера да овај филм поново извучемо из нафталина је напредак на пољу вештачке интелигенције који је у последњих неколико година толико спектакуларан и брз да ћемо, ако ствари наставе да се одвијају садашњим темпом, ускоро постати инфериорни у односу на мислеће машине у скоро сваком погледу.

Да се подсетимо филма: средином 21. века људи су коначно направили компјутер способан да мисли. Када се вештачка интелигенција отела контроли, избио је рат који су људи изгубили. Планета је утонула у мрак, а небо су прекрили роботи који надгледају бескрајне плантаже у којима се вештачки узгајају људи. Они су смештени у резервоаре налик на конзерве са туршијом, успавани и вештачки храњени, само са једном сврхом: да својом топлотом обезбеђују енергију којом се машине хране.

Човечанство је претворено у сировину за производњу батерија. Путем прикачених електрода, компјутерски програм Матрикс извршава се без прекида у уму сваког човека симулирајући нормалан, функционалан и испуњен живот.

Изван овог поретка остала је тек мала група људи, скривена дубоко испод површине земље, решена да поврати изгубљени свет. Њен вођа, Морфијус (Лоренс Фишбурн), откриће у младом компјутерском хакеру по имену Нео (Кијану Ривс) човека која би могао да демонтира Матрикс изнутра.

С обзиром да Матрикс постоји само у виртуелном свету, једини начин да се допре до њега је телепортација ума директно у компјутерску мрежу, што Морифиус, Нeо и Тринити (Кери-Ен Мос) чине помоћу шиљака убачених директно у мозак.

У свету Матрикса такође постоје правила, баш као и у реалном свету, али за оног ко у себи има месијански ген као Нео, та правила не представљају непремостиву препреку. Машине су коначно добиле достојног противника.

Четврт века након свог настанка, овај филм и даље представља недостижни стандард за практично све филмове из СФ жанра. Добио је четири Оскара у техничким категоријама, а добио би их и у данашњој конкуренцији без икакаве сумње. Јер ово је филм који је је био далеко испред свог времена, не само по реализацији већ и по темама које је покренуо. Штавише, како је време пролазило те теме постале су још релевантније.

Да ли смо уопште у стању да препознамо разлику између стварности и симулације? У једном тренутку Морфијус каже: „Матрикс је свет навучен преко твојих очију како би истину сакрио од тебе“. Матрикс је замишљен као моћна метафора, илузија која подстиче гледаоца да преиспита сопствено разумевање стварности.

У чувеној сцени из филма Морфијус испред Неа ставља црвену и плаву пилулу, дајући му прилику да бира између две опције: да настави свој виртуелни живот ушушкан у слатку виртуелну лаж (плава пилула) или се сусретне с аутентичним, бруталним светом, онаквим какав он стварно јесте (црвена пилула). Нео се определио за сурову реалност, али какав би био ваш избор?

Зар је важно ко је крив:

„Пут“ Џонa Хилкоутa
(The Road, 2009) 

Филм је снимљен по истоименој књизи Кормака Мекартија кога памтимо, пре свега, по роману „Нема земље за старце“. Тај роман веома успешно су екранизовала браћа Коен, толико добро да су и књига и филм убрзо стекли култни статус.

Мекартијев „Пут“ је, међутим, нeкa друга врста приче која нуди све, само не забаву. Нешто је, наиме, кренуло наопако и читава планета девастирана је катастрофом чији детаљи никада нису до краја објашњени. Нуклеарни рат? Климатски колапс? Незаустављива зараза? И да ли је то уопште битно?

Како год било, комплетна инфраструктура и друштвена организација престали су да постоје преко ноћи. У свету у коме више ништа не расте, из кога су ишчезле све животиње, у коме је преостало тек понеко покисло дрво голих грана да попуни пејзаж у сивилу у коме се небо и земља једва разликују. Остали су само људи, оно мало што их је преживело judgement day, да се боре, свако за себе и свако против сваког. Они најслабији претворени су у робове или, још горе, у извор протеина за оне које је неутољива глад претворила у канибале.

Усред такве пустоши, један отац (Виго Мортенсен) покушава да свог малолетног сина (Коди Смит-Мекфи) одведе на неко сигурније место. Његова идеја је једноставна: покушаће да се са све хладнијег и потпуно опустошеног севера спусте на југ, све до мора. Иако није јасно каква их то добробит очекује на морској обали, рекло би се да море симболише наду која, може бити, постоји само у њиховим главама.

Отац је, очигледно, веома болестан и његова снага копни са сваким кораком. Он и син путују наоружани пушком која има само два метка: ту муницију чувају не да би се бранили, већ да би сами себи пресудили кад ситуација постане безнадежна. Оно мало беде што имају котрљају у колицима из супермаркета.

Ту и тамо још увек је могуће налетети на неку напуштену кућу у којој су, неким чудом, остале сачуване конзерве хране. То им даје снаге да наставе даље, као „добри момци“, они који се никад неће одати људождерству ма колико ситуација била безнадежна. Пут је дугачак, опасан, исцрпљујући, набијен ишчекивањем невидљиве опасности која вреба иза сваке окуке на путу.

Филм је све, само не романтичан: иако је љубав која везује оца и сина централни мотив филма, у њему нема патетике чак ни у трагичним сценама. Повремени флешбекови, мутна сећања оца на супругу (Шарлиз Терон) која из неких разлога није пошла на пут са остатком породице, једини су тренуци привидног опуштања у суморној свакодневици. У свеопштој пустоши, ове мрвице сећања једина су драгоценост која се може понети са собом.

„Пут“ поставља нека врло једноставна питања. До којих бисте граница ишли да заштитите своје најмилије? Има ли смисла живети ако се унапред зна да је свака нада изгубљена? Или је, можда, једноставније дићи руке од свега и препустити се неизбежној смрти? Да ли је лакше страдати у смаку света него живети у безнађу и патњи која ће остати иза њега? „Немам времена да размишљам о томе“, каже скитница коју глуми Роберт Дувал.

Иако завршница филма оставља трачак наде да све није сасвим изгубљено, слаба је то утеха након читаве калварије која ниједног тренутка није лака за гледање. Напротив, филм је тежак, повремено бруталан, чак и непријатан, а такав осећај додатно је истакнут испраним колоритом, оловним небом из кога непрекидно пада киша и сабласном музиком Ника Кејва.

Ово је прича о самоћи, губитку, изолацији и танкој линији која људе дели од нељуди. За љубав и нежност ту, једноставно, нема места.

Шта је оно што овај филм и данас чини релевантним? Можда чињеница да узрок апокалипсе није наведен. Кад сване судњи дан, све ће се десити толико брзо да правог узрока катастрофе нећемо ни бити свесни. За разлику од неких других филмова из истог жанра који се публици улагују низањем акционих секвенци без много логике, „Пут“ своју уметничку вредност гради спорим, али непрекидним доцртавањем атмосферичног амбијента испуњеног страхом и безнађем.

Ако сте нерасположени или склони депресији, будите опрезни: гледање овог филма сигурно неће поправити ваше стање. Свет који филм описује најбоље сажима стих из „Књиге проповедникове“: „Што је криво не може се исправити и недостаци не могу се избројити“.

И те речи ће вас пратити још дуго након одјавне шпице, ако до ње уопште стигнете.

„Природа, у овом тренутку историје, жели да охрабри рат и смрт. Ово је време за смрт, не рођење, зато што има сувише људи на планети. Нове болести се стално појављују, не само СИДА, већ вирус еболе или хунте. Зато што природа жели да смањи стадо. У истом смислу треба да буде повећана сексуална девијација. Све што иде против прокреације је неопходно. Серијски убица је још једна манифестација месије који ће смањити стадо. Дакле, у овој култури ћемо славити серијског убицу.“

Овако је 1997. у документарцу R.I.P. говорио Џо Колман.

Термин „серијски убица“ скован је тек 1972. Резервисан је за посебну врсту злочинаца, који имају троје и више људи на души у већем временском размаку. Раније је појава била сувише ретка да би заслуживала засебно име. Али неизбежна чињеница овог апокалиптичког доба јесте да под владавином масовне културе убиство неминовно израста у масовно убиство, као што се уништење у време серијске производње неизбежно извитоперава у серијско уништење.

Неки од серијских убица нарочито су парадигматични. Поткрај XIX века, опседнутог сузбијањем опсцености, један серијски убица декларисао се, по свој прилици, као нека врста моралисте: Џек Трбосек имао је пик на искључиво лондонске проститутке.

У време економске кризе, оскудице и глади у Немачкој двадесетих, серијски убица Карл Денке важио је за гурмана и љубазног снабдевача меса из суседства, којем није мањкало робе ни у време највеће несташице.

Шездесетих година XX века, у освит хипи покрета и студентских протеста, серијски убица наступио је као револуционар: хипи комуна Чарлса Менсона устремила се на калифорнијске богаташе.

Такозване масовне убице, пак, чине вишеструке злочине у даху. Политички обрнуто од Менсона, у новом миленијуму, у време успона деснице у Европи, масовни убица Андерс Брејвик појављује се као активиста који својом руком пресуђује члановима колебљиве, либералне владајуће странке у Норвешкој.

Коначно, амерички масовни убица Џејмс Холмс, у време глобалне доминације Холивуда је пасионирани љубитељ филма. 

Фактографија

Један је злочинац током 1888. усмртио најмање пет проститутки у Вајтчапелу – тада сиромашном предграђу Лондона у којем је било много имиграната и где је царовала проституција. Назван „Џек Трбосек“ према анонимном писму достављеном полицији, постао је познат по сакаћењу тела и вађењу органа жртава, што је навело на помисао да је можда реч о деранжираном лекару.

Иако су нека тела нађена само пар минута после убиства, особа за то одговорна никад није ухваћена и изведена пред правду.

Карл Денке је ухапшен 1924. у Мистенбергу у Немачкој (данашња Пољска) када су његови суседи чули вриску и комешање у његовом стану. Полиција је нашла Денкеа наоружаног секиром и његовог окрвављеног госта како се гушају; Денке је тврдио да је младић, кога је љубазно позвао на вечеру, покушао да га опљачка. Али када су претражили његов стан, полицајци су нашли остатке људских тела које је Денке усолио и чувао за лагану конзумацију. Није била тајна да се Денке у време оскудице частио првокласним месом, чак је снабдевао крвавицама и лојем оближње месаре.

Испоставило се да је за неколико година економске кризе између 1921. и 1924. Денке убио и појео између тридесет и четрдесет млађих људи оба пола. Не сачекавши суђење, он се обесио у затвору.

Менсон је као дете предат држави на старање и одрастао је у институцијама као што су поправни домови и затвори. У време провцата хипи сцене нашао се на западној обали САД. С неколико пријатеља и махом малолетних девојака одбеглих од куће основао је комуну надомак Лос Анђелеса. Комуна је била сексуално либерална; није имала предрасуда ни што се тиче дроге.

После свађе око контигента ЛСД-а, један од бивших чланова комуне је убијен, а други ухапшен и оптужен за то убиство. Да би наводно заварали траг полицији и ослободили пријатеља, 1969. комуна организује неколико напада на куће из добростојећих квартова Лос Анђелеса, у којима је окрутно заклано седам људи (случај Тејт-Ла Бјанка).

Менсон није својом руком убио ни једну од жртава, али је на то охрабрио друге чланове комуне који су пали под његов утицај. Комуна се терети за још неколико нерасветљених убистава. Када је осуђен на доживотну робију, затворски лекари Менсону су поставили дијагнозу: параноидни шизофреник.

Андерс Брејвик је фини, плави аријевски младић који је упражњавао племениту вештину лова, стицао пријатеље на Фејсбуку, снимао дидактичке филмове и уредно водио свој политички интонирани дневник. У том подужем спису он говори о кризи узвишених европских традиција и историјском ревизионизму у медијима и образовању – стварима које се дају чути од разумних и учених људи.

Но његов спис нико није читао, а на Брејвика је мало ко обраћао пажњу све док се није латио оружја. Од његовог аутомобила-бомбе постављеног у центру Осла 2011. и лова на људе аутоматским оружјем живот је изгубило 79 претежно младих људи.

Тада су сви обратили пажњу на Брејвика, његове умотворине и норвешке законе који не предвиђају смртну казну. Осуђен је на двадесет једну годину затвора.

У јулу 2012. човек обучен у црно с гас-маском и панцир прслуком ушао је у један биоскоп у Денверу, САД. На поноћној пројекцији увелико је трајала премијера филма Успон мрачног витеза. Многи су дошли прерушени у јунаке из серијала филмова о Бетмену те ником није изгледао сумњив. Како је закорачио у салу, он је сместа отворио ватру из аутоматског оружја на публику.

Филм је садржавао идентичну сцену, у којој убица пуца на присутне у једном биоскопу, те су присутни у сали испрва помислили да је у питању неко специјално изненађење за дан премијере. Али све је било сувише стварно. Живот се ушуњао у свет филма муњевито и смртоносно.

Када је полиција ухапсила човека, иза маске је затекла двадесетчетворогодишњег младића по имену Џејмс Холмс с косом офарбаном у црвено који је себе називао „Шаљивџија“ по негативцу из Бетмена. Није пружао отпор хапшењу. Полиција је известила медије да је дванаест посетилаца премијере остало на месту мртво, и да има шездесетак рањених. 

Убице с „мисијама“

Шта је заједничко овим злочинцима? Могло би се рећи да сви потичу из протестантских средина и да комбинују убилачке нагоне с первертираном идејом позива. Та дегенерисана варијација позива рађа серијске убице с „мисијама“. Ма колико дата манифестација била монструозна, те мисије бар донекле одражавају светоназоре њиховог локалитета и времена.

Денке, који је водио педантну картотеку својих жртава (боју косе и очију, старост, пол) а остатке тела претварао у корисно добро (сапун), најавили су Хитлерове педантне методе масовних погрома и третман тела у логорима смрти.

Другим речима, ни умоболници, ни убице, ни њихово приповедаштво, ни приповедаштво о њима не долазе само и искључиво из ида, из имагинарног: они неретко имају јасне социјалне и географске координате. Дати примери нису насумични: када се протестантски миље стави у корелацију са доступношћу ватреног оружја, долазимо и до податка да је у САД проценат серијских убица већи него било где друго. Европа је на другом месту, а у њој предњаче Енглеска и Немачка, наводи Шон Бакли у студији Серијске убице.

Као што је некад био полудели, деструкцији окренути моралиста или гурман, серијски убица је израстао у полуделог месију. И као што је терориста постао најупечатљивији антагониста информативних медија, ова ретка врста људи постала је популарни модел индустрије забаве.

У стварности, као и на филму, учестала појава је серија насумичних егзекуција – што увек остаје последње бизарно средство да се на себе скрене позорност глобалног села. Као и Раскољњиков, данашње масовне убице маштају како ће „постати Наполеони“. Фасцинантност оваквог акта лежи у мешавини његове баналности и недокучивости, у немогућности потпуне рационализације поступака таквих људи. Шта неког чини толико бесним на свет? 

Мистификација злочина у приповедаштву: Убица као чудовиште 

„За рани романтизам је типично стремљење ка супериорности кроз жудњу, кроз жудњу за жудњом... Романтизам нашег доба полази од обрнутог принципа; наиме, други силно жуде док је наша жудња (типично је приповедање у првом лицу) минимална или непостојећа. У руском роману XIX века се могу наћи претече савремене безосећајне личности – Печорин у Љермонтовљевом Јунаку нашег доба, Ставрогин у Злим дусима; међутим, они су још увек јунаци – немирни, огорчени, саморазорни, мучени својом безосећајношћу. Чини се да су потомци ових јунака Рокантен у Сартровој Мучнини и Мерсо у Камијевом Странцу збуњени својом безосећајношћу. Пасивни, безосећајни јунак савремене америчке литературе створење је уходаних поступака и безосећајне разузданости; опрезан, али не саморазоран; отуђен, али не ћудљив; одважан, али суров“, пише Сузан Сонтаг у књизи Болест као метафора.

И класични јунаци руске књижевности били су повремено безосећајни, али су, како каже Сонтагова, имали профилисан однос према својој негативности, према злу у себи: били су распети, били су јунаци у правом смислу те речи, у којима се добро и зло сударају и боре.

Но јунаци савременог америчког приповедаштва долазе већ до тачке те „безосећајне разузданости“, неке врсте разметљивости у злочину. То су почесто нехумани, психотични злочинци, негативци у апсолутном, такорећи шематском смислу те речи. Они налазе задовољење у злу, животно дело у злочину, оргазмично задовољство у деструкцији, бравуру у скривању од закона.

Како Сонтагова примећује, генеза јунака популарне индустрије забаве долази из литературе и сеже унатраг бар до XIX века. Но оно је данас дошло до некакве инфантилне монструозности: јунаци трилера се односе према људима као деца према инсектима.

Оно што је занимљиво јесте разлика између монструма који су узбуђивали романтичаре и данашњих. Овде се можемо обратити аналогним креацијама XIX века, романима Дракула Брама Стокера и Франкенштајн Мери Шели. Франкенштајново колажно биће и Дракулин бујан ноћни живот проистичу из те огромне, готово бескрајне романтичарске жудње – за знањем, за животом, за бесмртношћу, за лепотом. Франкенштајново биће пати зато што је чудовиште.

Данашња чудовишта су, пак, самозадовољна. Кад се безосећајни јунаци XIX века ставе поред данашњих, монструми из тог периода, због својих нескривених страсти и повишених емоција, изгледају несвакидашње хумано. Али интензитет њихових страсти и емоција те екстремне условности фабула да би се оне испољиле – учинили су да модерном читаоцу такви јунаци изгледају неуверљиво.

Данас то није више случај. Закорачили смо дубоко у виртуелно: живи људи о чијим насилним гвинтовима слушамо у медијима чине нам се нестварни. С друге стране, фасцинантни, опипљиви јунаци суверено су завладали фикцијом. Унутар свеопштег плашења и тескобе – речју, жанра хорора –  установљена је литерарна и филмска подврста посвећена серијским и масовним убицама.

Иако аутори наводно заузимају већу или мању дистанцу у односу на своје јунаке, већина романа и филмова на задату тему чини етички преседан у извесном дивљењу спрам серијских и масовних злочинаца. Дивљењу које је тешко сакрити чак било оно прекорно и иронично: дивљењу спрам њиховог господарења над животом, њиховог оперативног савршенства, њиховог одсуства моралне дилеме. У том погледу они достојно наслеђују чудовишта из XIX века.

У свету фиктивних злочинаца, јунак филма Седам (1995) има рејтинг месијанског „концептуалног ствараоца“, усредсређујући се и убијајући искључиво „грешнике“. За трилер, као и за масовне медије, масовни убица је фасцинантна фигура, нарочито ако се може разазнати и елаборисати његов „концепт“ или мисија.

Изгледа да је све почело 1960. кад је у САД изашао Психо, а у Британији Смрт у очима. Први је рађен по роману Роберта Блоха, покушај веридостојног психолошког профила. Потоњи је један од најупечатљивијих радова који серијске убице повезује с медијима. И Психо и Смрт у очима дубоко су узнемирила публику; први је постао заштитни знак Алфреда Хичкока; други је готово уништио каријеру Мајкла Пауела.

Сажимајући неколике стварне случајеве, Смрт у очима маркира психопату као жртву родитељске суровости. Психијатар плаши сина и камером снима његове реакције да би анализирао природу страха. Како одраста, син се даје у потрагу за властитим жртвама. Слично је са сижеом филма Змија у недрима (1992) Брајана де Палме, парафразе Смрти у очима. Попут савремених медија који су фасцинирани насиљем и смрћу, јунаци ових филмова педантно бележе камером и фото-апаратом своје злочине.

Но далеко више узнемиравају наративи који нису толико добро скројени нити математички прецизни. У том смислу, поджанр филмова о серијским убицама доживљава извесну кулминацију атмосферичним британским филмом редитеља чудесног талента али сићушне каријере Доналда Кемела – Беоњача (1987). 

Врхунац: Кад јагањци утихну 

Установљено је бар једно неприкосновено ремек-дело поджанра, роман Кад јагањци утихну (1988). Текст Томаса Хариса потпуно је раскадриран: дат је у „манифестном“ стању, такорећи спреман за екранизацију. Он пенетрира управо у једну врсту патолошког микрокосмоса и изопаченог задовољства које из њега проистиче.

Филм експлицира екстазу свог високомиметског јунака до детаља – што је комплетирано читавом ефективном моториком трилера. Јунак филма, „Буфало Бил“, који је добио надимак зато што „концептуално“ дере кожу својих (увек женских) жртава и облачи се у њу, видно је шизоидан.

У роману Томаса Хариса Кад јагањци утихну води се следећи дијалог: 

“– Какви Ратови звезда? – упита Мапова.

– Је ли она то хтела рећи да га је у стању заштитити, ако су ванземаљци ти који покушавају да контролишу мисли Буфало Била с неке друге планете?

Старлингова климне.

– Многи параноидни шизофреничари управо то умишљају... да њима управљају туђинци. Ако је то случај и с Билијем, можда би га њен приступ могао извући из скровишта [...]

– Зашто стално понавља „Катарина“, зашто стално то име?– Покушава натерати Буфало Била да у Катарини види особу. Влада уверење да је он прво мора деперсонализовати да би је касније могао растргнути. Понеке вишеструке убице су говорили томе у разговорима који су вођени с њима у затвору. [...] Нема тога чиме бисмо га могли заплашити, а што је страшније од онога с чим се он суочава сваког дана.“

Други серијски убица у роману, харизматични и високообразовани Ханибал Лектер, има узор на јави – Теда Бандија.

Но Буфало Бил је моделиран према најнеобјашњивијем америчком злочинцу, Еду Гејну. Гејн је, због своје морбидности, стандардна полазишна и крајња тачка за овакву врсту фикције.

Кинематографија ту само покушава да досегне праве убице, да парира њиховој машти. То се огледа у неколико покушаја да се екранизује Гејнова фиксација на насилну мајку и кућну радиност од људских тела. Филмови Психо, Масакр моторном тестером у Тексасу или Ед Гејн, само су неки од покушаја реконструкције живота најморбиднијег међу америчким злочинцима.

Неки од данашњих убица, због своје срачунатости и хладноће, далеко су ужаснији него романтичарска или романескна чудовишта, иако долазе право из живота: с новинских стубаца, из затвора, из психијатријских установа, из насилних породица. Постоји и одређена фасцинираност медија породичним, наследним и психолошким атрибутима феномена серијског и масовног убице. 

Банализација злочина: Убица као пацијент 

Хорор, као и, по свој прилици, други жанрови, добио је деведесетих verite склоности, и постао, најпре под утицајем телевизије, близак доку-драми. Тако медијализовани убица, убица из индустрије забаве, више није ни чудовиште, ни бандит, ни играч који се надмудрује с полицијом; упадљиво је да је он постао пре свега болесник на посматрању.

У потоњим деценијама појавио се прилично виталан филмски тренд чији су јунаци психотичне, нихилистичке убице који злочине почињавају без рационалног или видног мотива. Они убијају из некакве необјашњиве „унутрашње потребе“, осећаја моћи или чистог задовољства. „На једној страни сам ја, на другој читав свет“, каже Хенри у филму Хенри – портрет серијског убице (1986).

У другом времену, можда би овакви јунаци деловали неуверљиво. Данас, када до публике непрестано допиру – путем медија или живе речи – вести и приче о бајковито суровим злочинима са ирационалним мотивима, серијске и масовне убице из мита стичу језиву веродостојност, а приповедаштво о њима плозибилност која није могла ни да се сања неколико деценија уназад. Сваки серијски убица, без обзира колико бедан и инфериоран био као људско биће, има снажан медијски потенцијал да постане важан и дијаболичан.

Ово се, између осталог, назире из документарног филма о усамљеној жени међу толиким мушкарцима психопатама, серијској убици Ајлин Ворнос. Ворнос је била проститутка с мучним детињством која је у својим четрдесетим почела да убија насилне муштерије. Ухапшена је после седмог убиства.

Ајлин Ворнос – продавање серијског убице (1992) указује да је већ у току саме истраге отпочела распродаја филмских права о њеном случају. Полицајци преговарају с филмским студијима пре него што је кривица доказана. Једна особа пише Ајлин с предлогом да је усвоји иако је њена вршњакиња, а адвокат јој нуди своје услуге бесплатно како би дошао до информација које би касније могао да уновчи.

Око ње се плете читава мрежа доушника преко којих ће њена туробна судбина доспети на мали (Прича о Ајлин Ворнос), а потом и велики екран (Монструм). Иако суочена са смртном казном, Ворнос се до последњег тренутка и сама ценкала око филмских права док је лежала у затвору. Погубљена је 2002.

Још изразитији пример је серијски убица Хенри Ли Лукас који се терети за једанаест убистава иако је тврдио да је починио много више. Хладно описани ужас у играном филму Хенри – портрет серијског убице делује нестварно, али је Лукасов живот, детињство уз насилну мајку која је живела од проституције и оца тешког инвалида који је изгубио ноге у саобраћајној несрећи, вероватно био ужаснији.

Оно што збуњује је свеприсутна баналност и ниска интелигенција коју сусрећемо код Ворносове и Лукаса, или макар у филмовима направљеним о њима. Ханибал Лектер из филма Кад јагањци утихну, или Антон Чигур из филма Нема земље за старце су интелигентни, харизматични и углађени злочинци, с лакоћом стављени у позицију изнад других људи.

Али управо зато што су високомиметски негативци, они постају једнодимензионални и нестварни. Насупрот њима, Ворносова и Лукас изложени су немилосрдном и сувом погледу, лишеном сваке мистификације, фокусираном на баналност, насиље и њихов спој: баналност насиља.

Лукас је одлежао десет година за убиство своје мајке, од чијег је једног ударца био три дана у коми. Ухапшен је поново 1983. Пиштољ нађен код њега упутио је полицију на једно неразјашњено убиство. То је проузроковало лавину: Лукасове бескрајне исповести и признања стотина злочина које није починио учиниле су га звездом међу полицијским инспекторима који су му радо приписали своје нерешене случајеве – једнако као и међу медијима ноторно жељним сензација.

Лукасов случај је указао да и међу убицама постоји интерни престиж, да и они рачунају на медије, да и они креирају имиџ, да се и они ослањају на бројеве.

Феномен „масовног“ се у савременом филму, када се преломи кроз детективску мета-нарацију, манифестује на тај туробан начин, кроз вишеструкост злочина једног злочинца, кроз његову победу над системом правосуђа који га никад не може довољно казнити, кроз његов тријумф над системом масовних медија, који, што га више осуђују, то га више глорификују.

Слично као у тероризму, у питању је тријумф Давида малобројности над Голијатом масовног, којег убица (на опште одобравање медија) поражава герилски. Јунаци филмова Смрт у очима и Хенри – портрет серијског убице снимају камером своје жртве. Ирационалност серијског убице и његовог односа с медијима не произлази из његове дијаболочности, већ његове насумичности, једног чудног израза данашње деструкције. Насумичност се неминовно индукује у свету којим доминира директан пренос, а манифестује се као терор над невинима. 

Мас-убице, мас-медији: Рођене убице и медији као инспирација 

Нискобуџетни филм Хенри – портрет серијског убице даје један спољни поглед на Хенрија Лија Лукаса. Но филмови као што су Рођене убице (1994) Оливера Стоуна посвећеније проблематизују феномен серијског убице у функцији насиља о којем масовни медији – најпре телевизија – не само извештавају, већ га и у великој мери глорификују и, евентуално, повратно генеришу. И не само то: овај поглед је посвећен, он је унутрашњи: приказује како серијске убице виде себе.

И филм Рођене убице разрађује мотив крвавог пира пред вечито укљученом камером, дајући дистопијску парафразу савремених информативних медија. Овде телевизијски репортер прати уживо доживљаје пара нарцисоидних злочинаца као медијску сензацију. Парадоксално уверљиви Мики и Малори Нокс (осавремењене верзије Бони и Клајда?) уништавају из задовољства, али и ради игре за медије чији су идеални јунаци: насилни, неумољиви – и готово недодирљиви.

Мики и Малори нису психотичне месије као јунаци филмова Кад јагањци утихну или Седам: они су телевизијске звезде. Телеопатска виртуелност филма Рођене убице је крајње артифицијелна, али управо зато и толико неопозива и уверљива. Ту се непрестано колажира виртуелно и нуди као стварно; непрестано се (и врло сугестивно) телевизијском стилизацијом призива некаква шизоидна документарност. На пример, несрећно детињство јунакиње дато је у виду ситкома -  заједно са синхронизованим смехом публике. И заиста, можда Малори више воли да своје трауме доживи као програм виђен на телевизији него као стварност.

У сваком случају, ово је несумњиво позни, барокни, разуздани експонент поджанра, украшен неизбежним хиперболама, али истовремено и напором да се остане унутар зацртаних граница. Сличан случај Рођеним убицама представља филм Повези ме, где се серијски злочинци појављују у неочекиваном међусобном ривалству, и где број убица премашује број жртава. Вешта, имплицитна сатира. 

Филмови Михаела Ханекеа Бенијев видео и Скривено проиграли су изнова мотив злочина изведеног пред камерама, па су се надовезали, на властити начин, на филмове као што су Смрт у очима или Хенри – портрет серијског убице.

Једна жена у Београду тридесетих је наводно померила памећу пошто је видела немачки филм М Фрица Ланга, вероватно први познати филмски рад о психопати серијском убици. Узор за антијунака филма М (1931) био је Немац Петер Куртен.

Ово тумачење телевизије и филма као вирусних медија који не само што репродукују насиље, већ га и даље шире попут заразе није доказано. Установљено је да људи с деструктивним поривима имају афинитете према паралелним представама у медијима, али не и да филмови са насилним садржајима индукују насиље у нормалним особама.

Но свако с природном дозом емпатије сведочи како му се упечатљив јунак приповедаштва увлачи под кожу. Постоји неколицина мање или више аутентичних случајева где су стварни злочини наводно инспирисани филмовима или телевизијом. Холмс је, изгледа, био љубитељ серијала о Бетмену.

Пре њега, најгласовитији сличан случај је онај Џорџа Хенарда из 1991. Аналогно описаном догађају на премијери Успона мрачног витеза, Краљ рибара такође садржи сцену масовног убиства у кафићу. Хенард је, пошто је видео филм Краљ рибара (1991), отишао наоружан аутоматским оружјем у најближи кафић у Бел Каунтију у Тексасу и покосио двадесет троје људи.

Тед Банди је, пак, говорио о порнографији као главном инспиратору његових језовитих злочина. Дечаци из Колумбајна који су 1999. пушкама насрнули на своје другове из школе били су љубитељи Мерилина Менсона.

Почињени злочини, наводно, нису мотивисани ничим другим до некаквим узором датим на екрану. Злочин је овде један наводно условни, рефлексни чин. Ово није никаква новост што се тиче етике индустрије забаве, али јесте што се тиче улоге информативних медија. Убице – посетиоци биоскопа; убице – слушаоци CD-а или убице – гледаоци телевизије, узрок су још једне моралне панике.

Врхунац венчања масовног убиства и његове медијске потпоре био је међутим случај с Новог Зеланда из 2019. године. До зуба наоружани Аустралијанац Брентон Тарант, са сличним екстремистичким уверењима као Брејвик, упао је у једну џамију и усмртио 51 особу, све време емитујући тај чин уживо преко друштвене мреже Фејсбук. 

Нестанак мотива: Код злочинаца из трилера 

У индустрији забаве и у литератури, препознат је релативно нови отклон: појављују се ратник и криминалац који су психотични, којима је моћ над жртвама важнија од било каквог исхода, тријумфа или добити. Можда је тенденциозно додати да таква литература и такви филмови бар донекле проистичу из условљености економије глобалним насиљем и ратом те из америчке „садистичке“ спољне политике. Скована је и овде једна вешта замена. Место правих и све учесталијих лоших момака политике и економије заузима у медијима неко тако редак као што су серијски и масовни убица.

Лом у моралу савременог трилера осамдесетих и деведесетих година XX века везан је за додатну бескрупулозност злочинаца пред жртвама, пред системом и једних према другима. Овај лом такође је политички најављен променом у економским односима у време администрација Роналда Регана и Маргарет Тачер.

Кодекс који је можда некад био на снази у економији – па дакле и међу криминалцима – напуштен је у име једне бесомучности. Новац је постао нека врста подразумевајућег мета-разлога који потапа све друге, односно нека врста мекгафинског изговора за ређање и каталогизацију разних врста суровости које се могу правдати само болешћу јунака.

Злочини у данашњем трилеру, наиме, нису почињени из користољубља или освете. Користољубље или освета за њих су само изговори. Најчешће су само садистички: оно блаженство које се иселило из уобичајених изворишта, поново је пронађено у насиљу. Како би се драматуршки оправдао овај етички крајње сумњив угао гледања на блаженство, злочинци су морали да се дехуманизују.

И с њима се управо то радило: они су дехуманизовани и демотивисани менталним и другим необјашњивим врстама болести. Зло и лудило су овде изједначени, злочинци нису више само „антисоцијални“: они су редовно и ментално поремећени. Сваки појединачни злочин у савременом трилеру постао је све мање приметан, а сваки његов убица полако је постајао вишеструк.

Потоњих година су се у игру уселили кудикамо већи парадокси, раскринкавајући повремено до сржи наш свет који једино полаже на политичку коректност.

Рецимо, масовни убица Брејвик, може се рећи, пре ужива у некој врсти државне пензије него што испашта у тамници, јер закон у његовој земљи забрањује не само смртну казну него и било какво злостављање затвореника. Он предвиђа смештај пристојнији него што га имају студенти у већини земаља, приступ телевизији, књигама и штампи, чак и академско образовање.

С друге стране, Џулијану Ансанжу, активисти који је делао у јавном интересу, следовале су године у правном вакууму – проведене у потпуној изолацији, без дневног светла, условима суровијим од затворске самице и пре него што је правоснажно осуђен.

То је парална монтажа нашег света којим влада акутна криза правде: насмејани, збринути масовни убица Брејвик кога нико није ни попреко погледао и злостављани активиста Ансанж нарушеног здравља којем се ниједна земља не усуђује да понуди политички азил.

Други парадоксалан пример су такозвани „стандарди заједнице“ Фејсбука. Чланови се суоче са пуританском, ситничавом, до бола политички коректном цензуром ове друштвене мреже. Фејсбук запошљава хиљаде будних редара и виртуелних препрека чији је посао да скидају и санкционишу често бенигне коментаре и безопасне фотографије корисника. Али прошло је пуних 17 минута пре него што је неко приметио да Брентон Тарант емитује масовно убиство преко Фејсбука. Снимак је дотад поделило хиљаде чланова; видели су га милиони. 

Иронијски ниво: Серијске убице као комичари 

„Намера нам је била да насмејемо публику, а затим је натерамо да размисли чему се смејала“, рекао је Андре Бонзел, коредитељ филма Човек ујео пса. 

Шта значи „тријумф означиоца“ у позно модерном периоду? Значи, како се уз дозу ироничног хумора примећује, да уз најнеутралнију нарацију може паразитирати најневероватније и најнеочекиваније читање. Можда једино што можемо да урадимо пред чистим ужасом јесте да му се нацеримо у лице.

Након екранизација стварних случајева серијских и масовних злочина, које су увек најјезовитији, те проласка кроз неколико фаза, поджанр филмова чији су јунаци серијске убице испоставио се донекле „истрошеним“. Појавио се један број филмова са иронијским отклоном, па чак и пародија на ту тему.

Није случајно да су већина католичке провенијенције (белгијски Човек ујео пса, италијански Монструм, амерички Серијска мама). Овде заједљиви католици, можда с пуним правом, пародирају протестантску опсесију позивом.

У католичкој Европи, сам феномен популарности појаве серијских убица јасно је иронијски назначен већ једном епизодом из филма Луиса Буњуела Фантом слободе, која је тада замишљена, а и перципирана као надреална и апсурдистичка. Суђење масовном убици се овде претвара у медијски догађај, а он у хероја масовне забаве. Када га осуде на смрт, сви му честитају и он одлази слободан – смртан као и свако други, али популаран као мало ко.

Овај надреалистички испад из 1974. године испоставио се пророчким. Јунак је љубитељ животиња, налази идеологију у Светом писму, користи снајпер да усмрти суграђане, а медији му пришивају надимак „песник-убица“. Речју, овај млади, углађени, добро одевени и наоко идеално интегрисани протагониста коме је серија насумичних убистава пут до славе неодољиво подсећа на Брејвика.

Можда је кључ за пародијски отклон најављен упечатљивим напорима италијанског комичара Ђанкарла Ђанинија. Две комедије на задате теме из седамдесетих година XX века – једна на тему серијског убице, Убица столећа (1973), а друга на тему преживљавања у немачком конц-логору, Пасквалино седам лепота (1975) – из глумца који је тумачио мале људе великих аспирација извукле су максимум. Италијани су успели да генеришу комичан ефекат чак и кад су у питању тако озбиљне теме. Вероватно је Ђанини инспирисао Роберта Бенињија – ако ништа друго, макар демонстрацијом да су комедије у оваквим миљеима могуће.

Ту лежи, биће, порекло Бенињијевих напора (као сценаристе, редитеља и главног глумца) филмова Монструм (1994) о италијанском серијском убици и Живот је леп (1997) о преживљавању у немачком конц-логору, који функционишу на потенцијалу комедије забуне.

И у Монструму и Убици столећа, психопате и потера су на делу, али, по принципу замене личности, у први план избијају добродушни, трапави губитници. Јунак филма Убица столећа хоће да га прогласе злочинцем (иако он то није) само да би постао славан. Антијунак Монструма, такође осуђен на вечито таворење и ситне лоповлуке, постаје славан против своје воље, као осумњичени. 

Додуше, врста комике из католичких италијанских пародија вуче на бенигну, медитеранску варијанту хумора наслеђеног од редитеља Алберта Латуаде или Федерика Фелинија, више него на северњачка, протестантска и црнохуморна решења на које је навикнута глобална публика.

Но и Монструм преузима надимак правог злочинца који је једно време харао Фиренцом, а Живот је леп завршава онако како вероватно мора да се заврши епопеја из конц-лагера. Тако и ироничне транспозиције жанра у позадини крију оптерећење дословности; тако и комедија цвета нађубрена трагедијом.

На релативно сличном трагу је и филм Серијска мама (1994) редитеља Џона Вотерса, који се сасвим отворено поистовећује с пародијом. Јунаци су сковани у несразмери између својих мајушних циљева и немалог броја жртава да се ови циљеви остваре. Из њих пробија сатира америчке прагматичности.

Но врхунац у иронијском отклону достигао је један незабораван белгијски филм који има неизбежне надреалне примесе. Као и Рођене убице, и он користи квази-веристички приступ – форму приче о бандиту који се исповеда пред филмском камером. Но Андре Бонзел и Реми Белво с малом екипом достижу много саркастичнији степен хумора у филму Човек ујео пса (1992) него било који од његових колега пре или после њега.

Бен из филма Човек ујео пса хоће да простодушно подели свој свет злочина, своје „мале тајне“ (како се отарасити леша, како не изгубити стрпљење), те своје „успоне и падове“, с благонаклоном филмском екипом.

Бен је, испоставиће се, монструозни расиста и психопата, али је његово бескрајно лапрдање на моменте ауторитативно и у бити забавно. И одатле произлази бескомпромисни, мрачни, сурови хумор у филму Човек ујео пса: бити с Беном (покојни Беноа Пулварду) – чак и ако то значи добити метак или саучествовати у његовим злочинима – представља непрестану трансгресију, граничну авантуру. Бен не скандализује нити плаши, он најпре заводи публику, користећи сав свој шарм да је уведе у свој свет – ма како тај свет био ишчашен или болестан.

Речју, Бен се показао ингениозним у поређењу с другим серијским убицама – по својим контрадикцијама, по својој сентименталности која се зачас изроди у нељудскост, по својој шизи, по својој ефикасности која непрестано пркоси његовој глупости. Бен је ружњикав и безначајан, али привидно слаткоречив, у сталном напору да себи, као и стварима и људима око себе, припише значај који не заслужују. Укратко, из Беновог популарног водича за хладнокрвне егзекуторе се види да је деструктивна и трапава будала, али ни он ни његова филмска екипа, а поготову његове жртве, га не виде као таквог; то је поглед резервисан за публику. Ово је поглед утолико привилегован колико је редак; он нам свакако, више него о било чему другом, још једном говори о баналности зла.

Идеја оваквих филмова померених ближе хумору је да филмске серијске убице нису само начин да се деца плаше пред спавање, као у серијалу о Фредију Кругеру. Експонирајући више баналне (Бен) него харизматске црте у карактерима серијских убица (Ханибал), више елементе забуне (Монструм), него „судбинске“ елементе (Смрт у очима), поджанр производи полукомичне или комичне ефекте. И овај се, дакле, као и други жанрови брзо попуњава иронијом, потом пародијом.

Како је напоменуто, није занемарљив католички одгој у Вотерсовом, Белвоовом и Бонзеловом, те Бенињијевом случају. Изван протестантског миљеа, убица се просто не може поистоветити са идејом позива; овај је концепт, напросто, из католичке перспективе сулуд, и једино што завређује пажњу је његово карикирање и пародирање. 

Ирационалност као лажни траг 

У медицинском и социјалном смислу, менталне болеснике никако не треба мешати с психопатама. Психопате ваља посматрати у градацијама по штети коју могу да направе, од ситних превараната и егоистичних манипулатора до криминалаца од каријере и садистички настројених злочинаца. Њих карактерише нарцисизам те мањи или већи недостатак савести.

Многе психопате су сасвим, ако не и сувише добро интегрисане у друштво. Успон психопата у популарном приповедаштву само је манифестација психопате-идола који се настанио и разбашкарио по лидерскима позицијама много дубље и шире него што на први поглед делује.

Шиза је постепено добијала повлашћену улогу у постиндустријском друштву због разноврсних, најпре економских разлога. Слично томе, појавило се одређено поопштавање, чак и добро скривена идолатрија, када су у питању психопате. Они представљају тек око један проценат популације. Но капитализам де факто награђује особине психопата – недостатак кајања и емпатије, грандоманија, уверљиво лагање, циљеви који оправдавају средства. Атрибути психопата уклапају се међу оне који се траже, и то све више, међу бизнисменима, верским лидерима и политичарима, и ту су далеко бројнији. Џон Ронсон у студији Тест за психопате наводи да их има око четири процента међу председницима компанија.

У том смислу, фикција о отворено малеволентним психопатама – који несумњиво постоје – у крајњем свођењу нас навлаче на погрешан траг, јер их онда не тражимо и не препознајемо тамо где су скривенији и опаснији, на важним функцијама, међу утицајним лидерима. Приповедаштво које се спонтано приклања највидљивијим – односно најартикулисанијим или најатрактивнијим међу психопатама – јесте приповедаштво које не ради ништа друго него жмури пред горим чињеницама.

Крајње ирационални серијски убица, чији су мотиви нагонски, појављује се у времену када, заправо, масовна убиства постају застрашујуће рационална: војне интервенције широм глобуса с крајње прагматичним мотивима и циљевима, тровање маса индустријским отпадом и неквалитетном храном ради профита. Место грамзивих бизнисмена и ледених политичара, који су истински анђели смрти, у масовним медијима дуго су заузимали хомицидни лудаци.

Злочинце у приповедаштву дуго није мотивисала примарно рационална коњукција новца и моћи. Детективски мета-сиже спојен је са светом болести – злочина и злочинаца који обитавају у ирационалним, деранжираним световима пркосећи свакој економији. Мотиви дакле нису били економски, већ психолошки. С појавом трилера чији је сиже сачињен од серијских или масовних злочина и потере за злочинцима, скована је бизарна конструкција. Криминалце нису гонили моћ и новац, већ лудило. Ратног хероја није мотивисала храброст и патриотизам, већ лудило. Диктатора или терористу нису мотивисали политички циљеви, већ лудило.

За фикцију нису дакле били битни економија и социјални поредак, већ психологија и наследни фактори. Ово је, на неки начин, осведочени тријумф еугеничара у приповедаштву. Као и другде, друштвена и политичка питања су се одавде усмеравала на приватни план: нису се разматрали социјални фактори, већ наследни; није се елаборисао рационални след догађаја, него се разглабала ирационална насумичност. 

Коначна интеграција: Масовне и серијске убице данас

Потоњих година, међутим, те су законитости ревидиране. Данас се у серијама као што су Породица Сопрано (1999-2007) или Озарк (2017-2022) серијски убица враћа у окриље нормалности. Може се рећи да се је он као јунак у оваквим наративима потпуно доместификован, максимално омиљен и приближен публици.

Серијске убице нису више нека изолована, усамљена чудовишта, на ти са својим злим поривима, с патолошком жудњом за крвљу, у перманентном рату са светом, заклети на проређивање становништва. Сада су то солидно социјализовани породични људи попут Тонија Сопрана или Мартија Бирда, дати у домаћем окриљу и комплетирани свакодневним проблемима и размирицама.

Другим речима, серијске убице су се коначно интегрисале у друштво толико да смо престали да примећујемо. Не бројимо им њихова наручена убиства, праштамо им саучесништво у злоделима. Презаузети смо стрепњом да ли ће остварити сан којем сви тежимо – да се нађу у ноторних 1%. Они су изоштернији на таласну дужину савременог света него већина њихових савременика или сународника.

Њихова жеља за успехом нам је свима блиска, иако можда нисмо спремни за бескомпромисност њихових метода. На повремену елиминацију издајничких савезника и опасних ривала гледамо благонаклоно, као нужан процес у суровој борби за опстанак коју, изгледа, губи већина обичних људи.

Истина је да се мафиози, више него било ко други, куну у породицу. Истина је да чак и јунаци Масакра електричном тестером у Тексасу припадају некој породици. Али тек у Породици Сопрано и Озарку осећамо како се коначно затвара обруч око „основне ћелије друштва“, како се она налази у смртоносном загрљају. Породице с неопходном кохезијом и концензусом опстају, као она Бирд, док су друге збрисане, као она Ленгмор. Јер ту где обитава породично језгро, ту где му више нико не гарантује не само амерички сан, већ и голи живот – то је центар стрепње, центар живота, па следствено и центар фикције. Некад су породичне вредности биле темељ на који су се надзидавале остале; данас је породица мета на коју су се наврзли и куси и репати.

Заиста, тек нам јунаци серија попут Породице Сопрано и Озарка демонстрирају да смо сви ноторно стешњени између криминалних картела с једне, грамзивих компанија с друге и владиних агенција с треће стране. Или су можда сво троје само главе једне исте Горгоне? Сицилијански мафијаши из серијала Кум (1972-1990) изазивали су емпатију, али су били доследно већи од живота. Они су ипак почивали у неком удаљеном свету, етносу, етосу и времену, вишеструко дистанцирани од познатог, очекиваног, свакодневног.

Насупрот томе, самоорганизовање породице Сопрано, а нарочито породице Бирд да пробави опредељење одметања од закона, њихов здружени злочиначки подухват у данашњој подели карата, у данашњим отежаним околностима, у новосроченој социјалној ситуацији – делују крајње људски. Ако смо се некад згражавали, чудили, гадили или дивили серијским и масовним убицама, данас смо научили да за њих здушно навијамо, да их свим срцем одобравамо.

За време короне, када су успостављени пoнеки авионски летови, задесио сам се у Београду и добио, случајно, необичну понуду за једнократни преводилачки ангажман. Социјални радник из Центра за социјални рад из Крагујевца требало је да сачека колегиницу из Гетеборга, која је долазила као пратња дечака кога је требало „уручити” баки.

Дечакови мама и тата „пали” су шанирајући на велико широм Скандинавије и заглавили су у Данској вишегодишњи „службени пут”. У Гетеборгу, где им је било званично пребивалиште, нису имали никога од рођака, па је њихов (тада) петогодишњи син – силом прилика – привремено удомљен у шведској „хранитељској породици”. У исто време, тамошњи центар за социјални рад покренуо је процес  којим је требало утврдити да ли дечакова бака у Крагујевцу, као најближи сродник, може о унуку да води бригу и да га издржава док се мама и тата не врате са „службеног пута”.

Непосредна комуникација између гетеборшког и крагујевачког центра за социјални рад није била могућа – административна правила налажу да званична преписка мора да иде преко „виших инстанци”, односно министарстава. Процедура се тако одужила, потрајало је месецима. Центар за социјални рад из Крагујевца закључио је, после провера, да бака може да брине о унуку; онда је и шведска страна могла административно да оконча „случај”. Кад је мање-више све приведено крају, дошла је корона и „примопредаја” детета морала је и због тога да буде одложена до даљњег.

Све то сазнајем на скоро пустом аеродрому, где са младим социјалним радником из Крагујевца кроз причу кратим време до слетања авиона. Рече ми и како до сада није имао сличан случај у својој пракси... Када је авион слетео, опет је уследила некаква процедура са полицијом, јер су сви путници са лета били већ увелико изашли пре него што су се коначно појавили дечак и две жене. Полицајац их усмери ка социјалном раднику, баки... и мени.

Кратак сусрет

Сцена је била чудна сама по себи – иако су сви ишчекивали сусрет, као да су сви одједном били изненађени; није било јасно ко би коме први требало да се обрати и шта да каже. Са маскама, штитницима и правилима социјалне дистанце све је било још чудније. Како год, споразумели смо се ко је ко и социјални радници повадише папире које је требало потписати.

Друга жена, од четрдесетак година, лепа, самосвесног држања, очигледно добростојећа и образована – коју је дечко пригрлио – била је „мајка“ из гетеборшке хранитељске породице. Она није имала никакву законску обавезу да путује у Београд; кренула је из своје унутрашње потребе и о свом трошку. Држала је велики албум са фотографијама и онако стојећи, брзински је почела да окреће његове стране – кућа, школа, спорт, зимовање, летовање... Она и њен муж имају троје своје деце, дечак из Крагујевца био им је као четврто. Деловало је као да је у тој породици прихваћен и вољен као члан породице.

„Он је дивно и паметно дете”, рече.

Дечак је баку препознао, поздравио, али му се није раздвајало од Швеђанке. Плакао је, али на крају ипак није правио превелику драму када је требало да крене са баком и социјалним радником. Видело се да прихвата своју судбину и да је несумњиво био припремљен за то шта га чека кад се искрца из авиона, колико је већ могуће дете од шест година припремити за такве ситуације.

Читава „примопредаја“ на аеродрому трајала је највише двадесетак минута. Све је урађено по пе-есу, закон је испоштован, али као да су код свих преовлађивали зебња и стрепња, а не радост. Док сам возио назад према граду, нисам могао да се отргнем утиску да сам присуствовао једном од преломних тренутака у животу тог дечака. У само двадесетак минута, његов живот из једног отишао у неком сасвим другом правцу.

Извор живота Трећег рајха

Кад сам ситуацију са аеродрома препричавао свом оцу, њега је та располућеност детета између две породице подсетила на „случај Пиречник“, којим се и сам бавио средином седамдесетих као новинар НИН-а.

Писао је тада серију текстова о судбинама словеначке „украдене деце“, коју су Немци за време рата отимали од родитеља и – уколико би се на тестирању показала „расно квалитетном“ – слали у Немачку на германизовање и усвајање, преко домова Лебенсборна.

Раних педесетих нацистички пројекат Лебенсборн представљао је непознаницу за ширу јавност, али је о њему, упркос очигледном ембаргу на информације и завери ћутања, временом штошта испливало на површину.

Лебенсборн је био сложена „институција“ са вишеструко разгранатом делатношћу, чији је духовни творац и врховни заповедник био СС командант Хајнрих Химлер. Име је кованица од речи das Leben – живот и der Born – извор. Значи, „извор живота“... Најједноставније речено, пројекат Лебенсборн требало је Рајху и фиреру да подари много расно супериорне деце, и поготово будућих бораца.

Као инструмент остваривања дугорочног пројекта расне политике хитлеровске Немачке, Лебенсборн је у развијенијој фази имао неколико сектора. Прихватао је „расно квалитетне“ труднице које су ван брака желеле фиреру и Немачкој да подаре децу, под условом, наравно, да је и њихов партнер испуњавао расне критеријуме. Овако рођена деца после порођаја су остајала у домовима Лебенсборна, док су мајке биле слободне да иду својим путем.

Уз учешће Лебенсборна остваривано је и отимање „здраве крви“ од других народа, што је подразумевало масовно киднаповање деце у окупираним земљама, највише у Пољској, али и у Чехословачкој, Југославији, Русији. Расну селекцију, понемчавање, а и наци-дрил, уколико су деца била довољно велика, на различите начине вршио је управо Лебенсборн.

Поврх свега, Лебенсборн је под својим кровом окупљао младе Немице, али и друге „аријевке“, Норвежанке, на пример, које су биле спремне и раде да за „службу фиреру“ рађају ванбрачну, али расно квалитетну децу са доказано „расним“ мушкарцима. По правилу, то су били виши СС официри или други истакнути есесовци који нису смели да губе време кад дођу са фронта на одсуство.

У случају деце отете из других земаља, Лебенсборн је такође вршио функцију креирања нових идентитета, јер деца су, по правилу, немачким породицама нуђена на усвајање не као „деца са истока“, већ са немачким именима и као деца палих немачких бораца.

Случај Пиречник

Иако ни Југославија почетком педесетих није знала за пројекат Лебенсборн и за његове размере и методе, успевала је да лоцира неку од отете деце и покретала је поступке за њихово враћање. Поменути „Случај Пиречник“ постао је својеврстан симбол те југословенске „борбе за децу“. Али, и више од тога – постао је и симбол располућености детета „избрисаног идентитета“, које за своје праве родитеље није знало, које није знало ни своје право име и порекло, а све то (углавном) нису знали ни усвојитељи, који су дете прихватили као своје и одгајали га као малог Немца.

„Да смо знали да има мајку, не бисмо га усвојили. Хтели смо да га имамо само за себе... (...)“, рекла је Јозефина Сирш, помајка Ивана Пиречника, када је случај почетком педесетих почео да привлачи пажњу новинара и медија. По њеним речима, дечака је „у сиротишту под управом СС јединица“ (у бити – у једном од домова Лебенсборна) пронашао њен муж, есесовац Густав Сирш, где му је речено да је реч о сину фолксдојчера који је погинуо у борби против партизана. Када је узео Ивана, Густав Сирш се опорављао од ране задобијене на фронту. Убрзо се вратио у своју СС јединицу, био заробљен и из Русије је стигао тек 1949. године. Јозефина и Дитер Сирш, односно Иван Пиречник, живели су у Судетима у Чехословачкој до 1946. године, када су одатле протерани, да би се потом населили у околину Касела.

А прави отац Ивана Пиречника, такође Иван, био је борац Штајерског батаљона и стрељан је у Марибору у децембру 1941, када је мали Иван имао тек десетак месеци. Иванова мајка, Павла Пиречник, ухапшена је у августу 1942. и заједно са сином одведена у Цеље, где се у једној школи налазио сабирни логор. Тамо су је једне ноћи одвојили од детета и, као и све друге старије од 18 година, њих више стотина, послали у Аушвиц.

Павла је Аушвиц преживела и по повратку у земљу трагање за отетим сином постаће јој главни смисао и мисија у животу. Скоро десет година пошто је од мајке одвојен, Иван Пиречник 1950. бива „лоциран“ у Немачкој, али то у првом тренутку није значило скоро ништа; мајка до њега није могла да дође. Тада почиње и правно-политичка игра коју је 1952. године пратила читава Југославија.

У први мах, Апелациони суд Америчке високе комисије у Немачкој одлучује већином гласова да се једанаестогодишњи Иван Пиречник не враћа у Југославију.

 „Било би свирепо да се дете одвоји из средине у којој се налази и упути у једну страну средину и страно место, међу страна лица, међу која се може убројати и његова рођена мајка“, гласило је образложење двојице америчких судија. По њиховом мишљењу дете је требало да остане код својих немачких усвојитеља, тим пре што је земља у коју би га требало вратити била комунистичка. Трећи судија издвојио је мишљење: „Сматрати да је један бивши нацистички војник погоднији за стараоца овом детету него његова рођена мајка која је, према подацима са којима се располаже, честита жена са пристојним домом, значи довести до кулминације нацистички план одвођења деце“.

Случај је привукао и пажњу међународне јавности, а негативна пресуда је у Југославији изазвала свеопшту осуду и бес. Одржавани су митинзи, писане су протестне ноте, упућена је протестна резолуција Уједињеним нацијама; истицало се да је одлуком америчког суда у Франкфурту погажена Декларација ОУН о правима човека. Притисак је имао ефекта, а и „специфична тежина“ Југославије у том конкретном тренутку (чињеница да се конфронтирала са Совјетским Савезом) одиграће своју улогу... Судски поступак се понавља.

Правда и срећа

Заједно са мајком, Павлом Пиречник, у Франкфурт овај пут путује и др Јоже Горичар, професор Љубљанског универзитета и врхунски правник и адвокат. Управо ће Горичарева стручност, елоквентност и смиреност (на разне провокације) превагнути да првобитна судска одлука буде преиначена. „Југославија је победила“ и дванаестогодишњег Ивана Пиречника у октобру 1952. дочекују као хероја и националног јунака. У Јесеницама га на железничкој станици поздравља хиљаду, а у Љубљани читавих десет хиљада људи; у родном Шоштању дочекало га је буквално цело место... Њему самом није било јасно шта се око њега дешава. У том тренутку није уопште говорио словеначки, већ само немачки...

Мој отац се са Иваном Пиречником срео 1975. године, 23 године по његовом повратку у „домовину“. Новинарски задатак му је био да забележи судбине и приче отете деце више од две деценије касније, и у светлу у међувремену откривених детаља о Лебенсборну.

Пиречник је тада радио као машинбравар у термоелектрани (у Шоштању) и, мада је одавао утисак срдачности, мој отац је причао како му је главни утисак о том сусрету остао оно што у новине није ушло – да је Иван Пиречник и тада деловао као подељена личност; као да је из њега избијала нека „дубинска“ туга.

И Јоже Горичар, правник који је био најзаслужнији што се Југославија „изборила“ за Ивана Пиречника, имао је према тој својој правној победи веома амбивалантан однос. Правда је била задовољена, али сама по себи није донела неупитну срећу актерима на чије је животе утицала.

Мајка Павла Пиречник, која је радила као спремачица у школи, испунила је своју „животну мисију“ тиме што се изборила да јој се син врати, али ношење са „профаним“ свакодневним стварима – почев од комуникације са сином са којим није говорила истим језиком и који је десет година „обликован“ у другој породици и систему, испоставило се, такође, као тешко савладив изазов. Испуњење сна за њу је значило неке нове тешке животне кризе...

Иван Пиречник се никад није женио и живео је у родном Шоштању са сестром, која је такође у рату прошла својеврсну голготу. Језик је, према сведочењима, савладао у року од годину дана и са свих страна је добијао подршку да се што пре уклопи у своју матичну средину. Ипак, све време је наставио да се дописује и одржава контакт и са својом немачком помајком Јозефином Сирш. Умро је у 44. години од рака плућа.

Антон Инголич је о судбини Ивана Пиречника написао роман „Дечак са два имена“, а у Енглеској је по мотивима његове приче снимљен филм „Сломљено срце“.

Свесно изабрана амнезија

Ингрид Вон Оелхафен, ауторка књиге „Хитлерова заборављена деца – мој живот унутар Лебенсборна“ (Hitler's Forgotten Children – My Life Inside the Lebensborn, 2015), такође је особа са два имена.

„Крштено“ име било јој је Ерика Матко и такође је дете отето из Словеније, које је преко једног од домова Лебенсборна завршило у немачкој породици. Ипак, она ће остати у Немачкој, и остаће Ингрид, и у том смислу је њена животна прича „комплементарна“ Пиречниковој.

За разлику од њега, кога је помајка прихватила као сопствено дете, Ингрид је од кад зна за себе од „мајке“ била третирана као „тринаесто прасе“, тако да је рано интуитивно закључила да се разликује. Али, то у чему је различита, односно који је њен прави идентитет и ко су јој прави родитељи, почела је да утврђује и схвата тек у својим зрелијим годинама. А када је, после пада Берлинског зида и уједињења Немачке, почела озбиљније да се интересује за свој „развојни пут“, суочила се, пише, са једним од парадокса нове Немачке.

„Док је нова држава била веома одлучна да разоткрије ужасне грехе које су починили владари старе источнонемачке државе, као и да из јавног живота одстрани оне који су имали везе са тајном полицијом Штази, било је много мање воље за суочавањем са злочинима Хитлеровог хиљадугошњег Рајха“, каже она.

Када је конкретно о Лебенсборну реч, она је немачко „институционално памћење“ упоредила са (свесно изабраном) амнезијом. Ипак, уз помоћ разних историчара и других истраживача, као и друге „деце Лебенсборна“ која су у једном тренутку почела да се удружују и размењују приче и информације, она у великој мери успева да реконструише пут који је прошла као беба и дете, „пре сећања“, од тренутка раздвајања од родитеља и породице до усвајања.

Она, такође, прилично детаљно реконструише и читав систем Лебенсборна, који је „стицајем околности“ широкој јавности до данас остао прилично непозната „цивилизацијска тековина“, упркос томе што сада има већ довољно доступних докумената, сведочанстава и разне друге грађе. Зашто је тако, свакако јесте питање за размишљање.

Ингрид Вон Оелхафен успела је да пронађе и своје словеначке сроднике и да са њима успостави контакт. Није, међутим, дошло до неког превеликог зближавања, поред осталог и зато што се све то десило у годинама када су блиски сродници били малтене на самом крају животног пута. Зато и она, када гледа уназад, а знајући такође судбине друге деце која су после десет и више година у „новом идентитету“ враћана у стари, не жали превише што није доживела још једно „сламање срца”.

Своје туге, несигурности узроковане нејасним идентитетом и пореклом, своју неуклопљеност, самачки живот без брачног везивања, свој дугорочни проблем са недостатком самопоуздања она, на крају, прихвата као део свог животног пута, и каже: „Ја сам Ингрид...“

Расточени животи

Глобално најпознатија особа која се везује за Лебенсборн несумњиво је Ани-Фрид Лyнгстад, илити Фрида, бринета из групе ABBA.

Мада није до краја јасна природа везе између њене мајке Сини и немачког наредника Алфреда Хасеа, несумњиво је да је он у Немачкој већ имао породицу и да је, ступајући у интимне односе са Норвежанком, свесно или несвесно поступао у складу са химлеровским инструкцијама о пожељности стварања расно квалитетног потомства.

Иако су после рата та „немачка деца“, како су их звали, у Норвешкој била жигосана и изопштавана на веома бруталан начин (можда бруталније него било где другде), Фрида је то у великој мери избегла. Са мајком и баком пребегла је у Шведску, где таквог одијума није било, а пошто јој је мајка рано умрла, одрастала је са баком и у химери улепшане приче о родитељима.

Ипак, ни светска слава коју је са групом ABBA доживела није је поштедела депресије када је, после првог сусрета са оцем, у својим већ тридесетим годинама, доживела озбиљно уздрмавање идентитета. „То је тешко... било би другачије да сам била тинејџерка или дете. Не могу истински да се повежем са њим и да га волим као што би било да је био уз мене док сам одрастала“, један је од њених описа сусрета са оцем.

Добар део свог потоњег живота она ће провести далеко од јавности, у „Грета Гарбо стилу“. Колико год да се њен живот разликује од живота остале деце Лебенсборна, (и) у том детаљу им је налик.

Фридриху Другом, светом римском цару и краљу Јужне Италије из 13. века, приписује се прво истраживање о људском везивању. Пошто је и сам говорио неколико језика, дошао је на ингениозну идеју да утврди који је урођени језик човечанства тако што ће одгојити групу деце која никада неће чути говор.

Заменским мајкама и дојиљама наредио је да децу хране, купају и умивају, али да им нипошто не тепају и да са њима не разговарају. Рачунао је да ће се тако сазнати да ли ће деца најпре проговорити хебрејски, грчки, латински, арапски, или можда језик својих родитеља.

Експеримент се завршио пре него што је изнедрио било какав лингвистички резултат – сва деца су умрла пре него што су изустила иједну реч. Али цар је ненадано открио нешто друго – да „деца не могу да живе без пљескања рукама, без гестова, без радости на туђем лицу и без тепања“.

Химлеров експеримент са Лебенсборном није Немачкој подарио расну и демографску обнову. Напротив. Произвео је само безброј расточених живота, подељених људи, „сломљених срца“...